Naučni radovi by Milan Gromović
Језици и културе у времену и простору XI/1, 2024
Poezija i mit
У раду анализирамо песнички став према миту следећих савремених српских песника: И... more Poezija i mit
У раду анализирамо песнички став према миту следећих савремених српских песника: Ивана В. Лалића, Милорада Павића, Слободана Костића, Милосава Тешића, Слободана Ракитића и Светислава Мандића. За прва три песника однос према миту дајемо компаративно, а за последња три посветили смо засебна аналитичко-синтетичка поглавља. Мандићево схватање мита сагледавамо кроз његово разумевање боја и средњовековља; Тешићев песнички мит видимо као језички; а Ракитићев у спрези античке естетике и кинеског таоизма. Долазимо до закључака да на нивоу песничког поступка (естетички ниво) мит није историја, али
јесте прича; историја је прича о прошлости, а мит прича о безвремености и перманентном трајању. Шесторица песника заузимајући став према миту бирају песнички систем реактуализације културне баштине и тиме стварају аутентичне и издиференциране властите песничке системе или поетске митологије.
Старост. Зборник радова, 2024
АРХЕТИПСКА СЛИКА СТАРОСТИ И МИТОТВОРЉИВА
ПОЕТИКА МИЛОСАВА ТЕШИЋА
Песнички доживљај старости Милос... more АРХЕТИПСКА СЛИКА СТАРОСТИ И МИТОТВОРЉИВА
ПОЕТИКА МИЛОСАВА ТЕШИЋА
Песнички доживљај старости Милосав Тешић у својој лирици прелама кроз својеврсну визуру прошлости као актуелног и свеприсутног исходишта у садашњости. Историју и конкретне историографске чињенице, укључујући и дубоку историју источног
хришћанства, формулише као песнички мит који као такав потире временску дистанцу и старо српско и византијско песништво реактивира и претвара у живу материју. Тешићев процес митотворења извире у језику, нимало случајно јер је и сам лексикограф, тако што ће старословенски, црквенословенски, рускословенски, славеносербски и Вуков српски народни језик (целокупна лингвистичка вертикала српског језика) учинити саборним амалгамом једног аутентичног песничког говора. Сложена језичка композиција поезије захтева и, како је песник говорио, „многоструко сложен однос” према културно-историјском националном наслеђу. Други аспект ове традиције који се такође подражава у делима српских песника са неосимболистичким стремљењима, јесте слој звучања. Уколико је могуће повлачити паралеле између аутора епоха удаљених вековима, може се претпоставити једна околност настајања самих песама, тј. онога што претходи њиховом настанку. Потврђено је да су аутори средњовековних служби и црквене поезије уопште често биле
старешине хорова, попут јеромонаха Доместика Генадија или пажљиви састављачи молитвеника попут Димитрија Кантакузина. Састављачи збирки текстова и сами појци знали су да уприличе текст његовом пригодном извођењу тј. појању у цркви, пред лицем Бога. Модерни песник на овом поетичком врелу креираће архетипску слику старости или старине која заузима значајно место на нивоу песничке слике и тематике, те је на месту црквене пригодности сама поетика са датом сликом у свом поетичко-естетичком центру.
Кључне речи: Милосав Тешић, архетипска слика, поезија, мит, старост, поетичка старина, песнички мит, песничка традиција
Октоих, XIII/14, 2023
У раду анализирамо песме Ивана В. Лалића у контексту византијске књижевности, духовности и филозо... more У раду анализирамо песме Ивана В. Лалића у контексту византијске књижевности, духовности и филозофије - „Обраћање комети“, „Ша-
пат Јована Дамаскина“, „Као молитва“, Четири канона. Скрећемо пажњу на Лалићеву историјску Византију у отварању компарације са песмом Јована Кириота Геометра, као и на митску Византију у поређењу са Дамаскиновим реформисаним каноном и молитвеном патристичком традицијом. Осврћемо се и на Лалићеву песничку евокацију Јована Дамаскина као историјске личности, песника и филозофа (коју песник спроводи у поетичкој кореспонденцији са песничким поступком калемљења Лазе Костића), те на библијски
подтекст његове последње збирке песама Четири канона и указујемо на могуће правце будућих истраживања.
Кључне речи: Јован Дамаскин, Јован Кириот Геометар, Иван В. Лалић, аналогија, дијалог, поетска молитва, канон.
Milan Gromović
Analogy and Dialogue in Poetic Parallel:
John Damascene, John Kyriot the Geometer, Ivan V. Lalić
Summary
In this paper, we analyze the poems of Ivan V. Lalić in the context of Byzantine literature, spirituality and philosophy - “Addressing the Comet”, “The Whisper of John Damascene”, “Like a Prayer”, Four Canons. We draw attention to Lalić’s historical Byzantium in the opening comparison with the poem of John Kyriot the Geometer, as well as to the mythical Byzantium in comparison with Damascene’s reformed canon and prayer patristic tradition. We also refer to Lalić’s poetic evocation of Jovan Damascene as a historical figure, poet and philosopher (which the poet carries out in poetic correspondence with Laza Kostić’s poetic process of grafting), and to the biblical subtext of his last collection of poems, the Four Canons, and indicate possible directions for future research.
Key words: John Damascene, John Kyriot the Geometer, Ivan V. Lalić, analogy, dialogue, poetic prayer, canon.
ЖИВОТ ПЕСНИЧКОГ ДЕЛА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА, 2024
У раду говоримо о простору или хронотопу спокоја Бранка
Радичевића, посве романтичарског са прена... more У раду говоримо о простору или хронотопу спокоја Бранка
Радичевића, посве романтичарског са пренаглашеном емоционал-
ношћу и Бранка В. Радичевића у чијем делу запажамо неороманти-
чарски locus amoenus. Ослањамо се на оглед Предрага Палавестре
„Оба Бранка” (1958) који указује на иновативност поетике два пес-
ника: „Оба Бранка Радичевића својом поезијом су нешто нарушила
и дрско начела неке теме о којима се није смело говорити”. Прос-
тор обожавања првог песника је Стражилово са Фрушком гором и
Сремским Карловцима, док је код Бранка В. Радичевића уопште-
нији у двострукој визији простора, колективној – простор српског
села и индивидуалној – простор родне куће. Locus amoenus оба пес-
ника садржи и временску компоненту – време младости и успона
људског духа. Из компаративне анализе закључујемо да су романти-
чарске тенденције код првог и неоромантичарске, код другог пес-
ника, поетички сродне и истоветно осветљавају и литераризују мла-
дост, завичај, огњиште и сазревање духа. Разлике у погледу епохе,
а рефлектују се кроз поетичко-естетичку раван, одабир песничких
слика и стил, издвајамо у засебном сегменту рада, како бисмо указа-
ли на генезу хронотопа спокоја у стражиловској линији песништва у
ширем оквиру српске књижевности и културе.
Кључне речи: locus amoenus, Бранко Радичевић, Бранко В. Радиче-
вић, хронотоп спокоја, романтизам, неоромантизам.
Поетика Светислава Мандића, 2023
У раду анализирамо уметнички синкретизам или повезаност песничког и ликовног гласа у поетици Свет... more У раду анализирамо уметнички синкретизам или повезаност песничког и ликовног гласа у поетици Светислава Мандића, српског песника, сликара, конзерватора и кописте фресака. Песников осећај за слику, фреску, икону и сликарев сензибилитет за писану или изговорену реч непрестано се удвајају у Мандићевом делу и тако удвојени стварају поезију двојаког семиотичког устремљења и посве сложеног израза. Истраживање наслањамо на теорију о семиосфери Јурија Лотмана (Семиосфера, Внутри мыслящих миров, 2000), те
Мандићеву лирику сагледавамо кроз призму „механизма семиотичког удвајања”. У питању је поступак који улази у разгранату семиотику вишеслојног лирског израза који дефинишемо као поетско набрајање и запажамо у почетној и завршној фази песничког опуса Светислава Мандића. Два репрезентативна
примера која анализирамо јесу песме „Молитва Христу” из прве збирке песама Двојица (1940) и „Онај судњи дан” – први пут објављена у књизи Песме коју је 1990. приредио Никола Кољевић, а затим у песниковом избору Звездара и друге песме из 1995. године (за анализу су нам важна оба издања због различитог поетског контекста). У последњем делу рада успостављамо компаративну
анализу песничког стилског поступка поетско набрајање између Мандићеве песме „Онај судњи дан” и песме „Плава гробница – Видо” Милосава Тешића, чиме указујемо на неосимболистички карактер синкретичног ликовно-поетског песничког поступка Светислава Мандића, као и његов допринос развоју неосимболистичке поетике савременог српског песништва.
Кључне речи: Светислав Мандић, механизам семиотичког удвајања,
поетика набрајања, поезија, молитва, молба, прозба, визуелно у поезији.
Анђели у књижевности, 2023
Други део истраживања. У раду анализирамо тридесет и две позиције мотива анђела у поезији Слобода... more Други део истраживања. У раду анализирамо тридесет и две позиције мотива анђела у поезији Слободана Ракитића у следећим песничким књигама: Светлости рукопис (1967), Рашки напеви (1968), Свет нам није дом (1970, 1979), Земља на језику (1973), Песме о дрвету и о плоду (1978), Жудња за југом (1981), Потомак (1982), Основна земља (1988), Тапије у пламену (1990), Душа и спруд
(1994), Изабране песме (1998), Повратак краља (2003), Пловидба (2003). Уочавамо три фазе песниковог богатог стваралаштва, које креирају три типа представљања анђела на нивоу предметног света песме и њене тематско-мотивске структуре: 1) протејски анђео – мењајући свој облик остаје на нивоу сведока урушавања света исказан ангелофанијском представом; 2) крипто-анђео, који
мора бити део песме као њен предложак, јер се својим одсуством, измицањем и заклањањем у оф поетике чува од света са надирућом апокалипсом; 3) анђео смрти, који исказује неми поглед на патњу и страдање колектива.
Кључне речи: Слободан Ракитић, анђели, протејски анђео, крипто-анђео, анђео смрти.
Анђели у књижевности, 2023
Први део истраживања. Ракитић ће елиотовски одабрати традицију спуштања у дубоку баштину српског ... more Први део истраживања. Ракитић ће елиотовски одабрати традицију спуштања у дубоку баштину српског песништва која сеже у средњи век и у поетичка прожимања са византијском књижевношћу. Три кључне дедукцијске везе између Ракитићеве ангелолошке поезије и баштине молитве, молбе и мољења у византијској и старој српској књижевности јесу три источника његовог песничког поступка: патристика, исихазам и етичка аскетика. Из патристичког подтекста песама које садрже мотив анђела ишчитавамо „богоцентрични хуманизам” (Мајендорф) што одговара првој ангелофанијској представи протејског анђела. Принцип „сазнања Бога” и „уподобљења Богу” из концепта етичке аскетике Виктора Бичкова одговара другој представи анђела – крипто-анђелу. Трећа стваралачка фаза песничког дела Слободана Ракитића негује контемплативни амбијент на нивоу песничке слике који кореспондира са исихастичком традицијом.
Кључне речи: Слободан Ракитић, анђели, поезија, патристика, исихазам, етичка аскетика.
Philologia Serbica, 2024
Апстракт: У раду је дата анализа мотива Богородице Ходатајице у иконичним и теотоколошким песмама... more Апстракт: У раду је дата анализа мотива Богородице Ходатајице у иконичним и теотоколошким песмама Милорада Павића у песничким књигама Палимпсести, Месечев камен и у студији Језичко памћење и песнички облик (1976). Посебна пажња скренута је на песму „Последња љубав у Цариграду” из истоименог Павићевог романа у којем спроводи поступак песничке антонимије и гради специфичну песму-молитву у контрасту. Песме Милорада Павића са мотивом Богородице осветљене су у компаративном дискурсу са песмом „Химна Богородичиним прсима” Гаврила Стефановића Венцловића. Милорад Павић је свој однос према тековинама византијске и старе српске књижевности, према митском и историјском, формалном и садржинском; стилском, тематском и метричком у дубокој песничкој баштини којој се обраћа приказао у својеврсном стихованом аспекту своје поетике – у циклусу песама „Слово о песницима прошлих времена и о њиховој сујетној жељи да се преселе у двадесето столеће” у књизи Месечев камен. Пишући о теотоколошким елементима у песми Гаврила Стефановића Венцловића Милорад Павић нам је указао на неколико аутореференцијалних појединости. Према његовом увиду, Венцловићу је молитва Богородици могућност да се у дијалог доведу аскеза и свакодневни живот, подвижништво и чулни дојам живота и света, при чему је симболика женских груди и материнства у улози литерарног језичког конектора. Симболика материнства и богомајчинства коју Венцловић ишчитава из црквених текстова писана је „језиком молитве” и са собом носи језичку везу са старом књигом, коју ће песник барока призвати. У раду долазимо до увида да Павић у својој поезији има теотоколошке, молитвене, иконичне и канонске песме које нису устројене осамнаестовековном пригодношћу и барокном тенденцијом конфесионалног писања, али користе и песнички успело остварују Венцловићеву песничку једначину: молитва Богородици–аскеза–свакодневица.
Кључне речи: Милорад Павић, Гаврил Стефановић Венцловић, Богородица, Ходатајица, теотоколошка песма
Milan B. Gromović
THE VIRGIN AS A VIRGIN INTERCESSOR AND POET ANTONYMY – PAVIĆ AND VENCLOVIĆ
Summary
The paper analyzes the motif of the Virgin Intercessor in the iconic and theotological poems of Milorad Pavić in the poetry books “Palimpsesti”, “Mesečev kamen” and in the “Jezičko pamćenje i penskički oblik” (1976). Special attention is drawn to the poem “Poslednja ljubav u Carigradu” from Pavić's novel of the same name, in which he implements the procedure of poetic antonymy and builds a specific poem-prayer in contrast. Milorad Pavić's poems with the motif of the Virgin are illuminated in a comparative discourse with the poem "Himna Bogorodičinim prsima" by Gavrilo Stefanović Venclović. Milorad Pavić's relationship to the works of Byzantine and old Serbian literature, to mythical and historical, formal and content; stylistic, thematic and metrical in the deep poetic heritage he addresses in a kind of verse aspect of his poetics – in the cycle of poems „Slovo o pesnicima prošlih vremena i o njihovoj sujetnoj želji da se presele u dvadeseto stoleće“ in the book “Mesečev kamen”. Through the nine poems of this self-referential circle, the poetic subject expresses a complex analogy and dialogue between heritage and literature of the second half of the 20th century. Pavić uses commonplaces, constant epithets, and archaic lexicon which he highlights graphostylematically to point out all the difficulties in communicating with old poets. Writing about the theotological elements in Gavrilo Stefanović Venclović's poem, Milorad Pavić pointed out several self-referential details. According to his insight, for Venclović, the prayer to the Mother of God is an opportunity to bring asceticism and everyday life, asceticism and the sensory impression of life and the world into dialogue, with the symbolism of women's breasts and motherhood in the role of a literary language connector. The symbolism of motherhood and motherhood that Venclović reads from church texts is written in the "language of prayer" and carries with it a linguistic connection with the old book, which the Baroque poet will invoke. In the work, we come to the insight that Pavić has theotocological poems in his poetry, which are not organized according to eighteenth-century appropriateness and the baroque tendency of confessional writing, but they use and poetically successfully realize Venclović's poetic equation: prayer to the Mother of God-asceticism-everyday life.
Key words: Milorad Pavić, Gavril Stefanović Venclović, Virgin Mary, Virgin Intercessor, theotocological poem
Византијско наслеђе данас, 2024
У раду анализирамо стваралачко опредељење Милосава Тешића које подразумева реактуализацију хришћа... more У раду анализирамо стваралачко опредељење Милосава Тешића које подразумева реактуализацију хришћанске,
византијске и светосавске духовности посредством форме,
где се версификацијским експериментом средњовековни
литургијски жанр доводи у актуелни творачки амбијент и задати оквир савременог српског песништва. Анализом је обухваћен лирски спев Седмица. Комуникација жанровским и
композиционим обликом отвара пут тематско-мотивској
структури и могућност асоцијативног уланчавања, повезивања са једним сегментом баштине. Тешић прилагођавајући
песнички језик, ритам и метар разбуђује и обогаћује поетски
израз српског језика данашњице који нема најбоље очувану
лингвистичку нит са српскословенским (црквенословенским) језиком на којем се у средњем веку пева и допевава
византијска песничка (химнографска, молитвена) традиција. Посебну пажњу задржавамо на анализи поетике центона или односа предлошка (из старе српске и византијске
књижевности) и остатка песме изграђеног на том задатом
мотиву у предметном свету лирске песме. Други елемент
анализе јесте надограђена дијалогичност или песниково молитвено и химнично певање ослоњено на структуру литур-
гијских жанрова и амбијент химне и молитве. Осветлићемо
положај псалма као подтекста Тешићеве лирике, јер седам
песама – псалама из Седмице рекреира поступак из византијске литургијске књижевности – шестопсалмије и, као у
случају са канонским песмама, песникових седам псалмичних остварења указују на шест псалтирских псалама. Кроз
комуникацију са библијском „Књигом постања” и светоотачком традицијом писања шестоднева Тешић је изградио истанчан слух властите поетике који дефинишемо и објашњавамо као надограђену дијалогичност. Трећи елемент наше анализе јесу есхатолошке теразије које препознајемо усложеном односу песника према патристичкој византијској
литератури. Да бисмо прочитали поетски код и херменеутички отворили књижевно дело и духовну срж коју изражава, одабраћемо конкретну спрегу светоотачке молитве и
Тешићеве поетске молитве коју препознајемо у стиховима
песама „Среда” и „Псалам трећег дана”. Две молитве из светоотачке традиције са којима Тешићеве песме успостављају
дијалогичан и аналогичан однос јесу дела које је написао
Свети Григорије Богослов (IV век): „Благодарење” и „Молитва Христу”.
Кључне речи: Милосав Тешић, византијско наслеђе,
савремено српско песништво, Свети Григорије Богослов, поетика центона, надограђена дијалогичност, есхатолошке теразије
Palimpsesti, 2022
The paper analyses verses from Pavić’s first three books in the context of modern Serbian poetry ... more The paper analyses verses from Pavić’s first three books in the context of modern Serbian poetry which rich heritage encompasses a wide array of possibilities to reinterpret long-forgotten traditions. The reader’s task is to continue the process that has already begun, which is possible by discovering and through a postmodern pondering on other poetic results of this poetry. It is noticeable through hints of poem-prayers a reinterpretation of Serbo-Byzantine poetic tradition in the form and content in the books Palimpsesti, Mesečev kamen, and Duše se kupaju poslednji put. Byzantine spirituality in the poetry of Milorad Pavić is analyzed from the perspective of poem-prayers which are listed by Ivan V. Lalić in his essay “Jefimijin duh i četiri pesme – Poezija kao molitva” as representative of the genre. The analysis of the hand motif in all three poetry collections reveals hints of such a poetic stance, as well as other layers of interpretation. The paper ends with a table which eases the tracking of the hand motif through Pavić’s books of poetry, as well as the diversity of genres which the poet takes as the formal template.
Поезија и поетичка начела Лазе Костића, 2024
Лаза Костић и Јован Дамаскин: теотоколошки аспект химне и молитве
У раду анализирамо „химничне... more Лаза Костић и Јован Дамаскин: теотоколошки аспект химне и молитве
У раду анализирамо „химничне“ песме
„Певачка ’имна“, „Певачка ’имна Јовану Дамаскину“
и „молитвене“ песме „Santa Maria della
Salute“ и „Молитва Богородици“ (из драме Пера
Сегединац) Лазе Костића. Указујемо на поетичку
спрегу песника српског романтизма са византијским
песником и филозофом Јованом Дамаскином,
на тростепеном нивоу: веза са Дамаскиновом
историјском личношћу; веза са филозофском
књигом Источник знања и веза са песничким делом
Ускршњи канон. Истражујемо теотоколошке
елементе (грч. Θεοτόκος – Теотокос) или Костићево
певање о Богородици које у песмама о Јовану
Дамаскину има химнични, прославни карактер и
посредно упућује на Богомајку, док у песми-молитви
„Santa Maria della Salute“ и условној
песми-молитви „Молитва Богородици“ дочарава
атмосферу молбе и мољења у директном обраћању
Богородици. Молитвене песме Лазе Костића на
тематско-мотивском плану кореспондирају са
„Осмом песмом“ Дамаскиновог Ускршњег канона,
што се огледа у мотивима раја, „мајке пречисте“,
„мајке свете“, као и на плану директног дијалога са
Богородицом. Анализирамо укрштај химничног и
молитвеног принципа као саставног дела песничког
поступка, где уочавамо синтезу теотоколошке
песме између византијске и старе српске књижевности
и модерног песништва на нивоу песничке
слике (Башлар, Ричардс, Фрај, Христић). Песничке
слике теотоколошких химничних песама беле же специфичну
комуникацијску размену на плану
звука (византијско појање, хорско извођење) тако
што загледаност у дубину стиха, у његово аудитивно,
семиотичко, метафоричко или симболичко
својство преноси у дискурс књижевног дела, тј.
контекст поезије. Теотоколошке молитвене песме
Лазе Костића граде транссубјективне поетске слике,
које Гастон Башлар објашњава као слике са
флуидном позицијом субјекта и објекта – у њима
се молитвеник Јован Дамаскин јавља као лирски
субјекат, у истоветној позицији као у Ускршњем
канону, а затим на његово место долази песнички
субјекат загледан у храм, мајку и жену.
Кључне речи: Лаза Костић, Јован Дамаскин,
песничка слика, теотоколошка песма, песма-молитва,
Богородица, слој звучања, химна, молитва
Niko Bartulović vrtlog ideja i identiteta, 2023
Сажетак: У раду је осветљен однос књижевног дела Никe Бартуловића према Медитерану и медитеранско... more Сажетак: У раду је осветљен однос књижевног дела Никe Бартуловића према Медитерану и медитеранском културном наслеђу кроз аутопоетичке и књижевнокритичке пасаже о мору као амбивалентном простору: locus amoenus и locus adversus. Истраживањем су обухваћене књиге Море у нашој књижевности (1927) и Јадранска антологија (1934), које репрезентују Бартуловићев доживљај разноликог богатства мора, приморја, свега континенталног у медитеранском и медитеранског у континенталном на југословенском културном тлу. Ставови Никe Бартуловића о насушној неопходности и неминовности живота уз море и „са њим“, које детектује и књижевноисторијски уобличава кроз примере из јужнословенских књижевности, сагледани су кроз компарацију са филозофском тезом Пола Валерија из огледа „Погледи на море“ (Медитеранска надахнућа) да море одликује двоидејност: бежање као слепи нагон за одлажењем и бег као човеково укотвљење у перманентној жељи за кретањем ка непрекидно свежим догађајима. У том смислу, Бартуловићеви искази о мору функционишу као самеравање, односно, синтетизација и систематизација властитог књижевног искуства са искуством историјског удеса народа и књижевности, које су изаткали пре и након стварања заједничке југословенске монархије. Оба плана, лични и колективни, указују на унутрашњу динамику мора и Медитерана – на вечни повратак таласа или, у пренесеном кључу, на неугасло хтење човека да се динамиком покрета обезбеди елементарна саобразност егзистенције у турбулентним временима.
Кључне речи: Нико Бартуловић, Пол Валери, море, Медитеран, хетеротопија мора
Бранко В. Радичевић, 2023
Плаво прозорје Бранка В. Радичевића
Предговор изабраним делима
Књижевна Аријаднина нит песник... more Плаво прозорје Бранка В. Радичевића
Предговор изабраним делима
Књижевна Аријаднина нит песника, романсијера, приповедача и есејисте Бранка В. Радичевића почиње у време послератног модернизма, од године завршетка Другог светског рата, када првим песмотворним пасажима оспорава друштвено прихватљив и идеологизован соцреалистички модел певања, до педесетих и шездесетих година XX века у којима вешто кроји разноврсне аспекте свог поетског, прозног и есејистичког опуса...
Crkvene studije, 2024
ДИЈАХРОНА ПЕСНИЧКА АНТИФОНИЈА:
ИВАН В. ЛАЛИЋ И КАСИЈА КОНСТАНТИНОПОЉСКА
Упоредни концепт који по... more ДИЈАХРОНА ПЕСНИЧКА АНТИФОНИЈА:
ИВАН В. ЛАЛИЋ И КАСИЈА КОНСТАНТИНОПОЉСКА
Упоредни концепт који подразумева довођење Лалића у везу са овом фазом развоја књижевности у Византији прихватљив је, јер његова песничка религиозност јесте православна и иконофилска, а песнички глас какав негује наизменично је химничан и молитвен. Компаративном анализом (синтетичком дедукцијом) два песничка усмерења, улазимо у дискурс својеврсне дијахроне песничке антифоније, где је представник песничке баштине, оличене у хору песничких гласова који јој претходе, византијска песникиња, а хор модерних песника који утичу на Лалићеву поетику, такође, баштина по себи. Сусретом два хора баштина настаје поетичко сазвучје за којим Лалић непрестано трага – то је византијско појање „Kyrie eleison” које се из песме „Концерт византијске музике” прелива на остале песме са византијским темама и мотивима у његовом стваралаштву. Анализом смо обухватили Лалићеве песме: „Концерт
византијске музике”, Шапат Јована Дамаскина, „De administrando imperio” и Касијине: „Пета стихира”, „О Рождеству Христовом кад је Август царовао”.
Кључне речи: Иван В. Лалић, Касија Константинопољска, византијска поезија, слој звучања, стихира.
СРБИЈА зборник радова, ФИЛУМ, Крагујевац, 2023
Филолошко-уметнички факултет Крагујевац СРПСКИ ЈЕЗИК, КЊИЖЕВНОСТ, УМЕТНОСТ Зборник радова са XVII... more Филолошко-уметнички факултет Крагујевац СРПСКИ ЈЕЗИК, КЊИЖЕВНОСТ, УМЕТНОСТ Зборник радова са XVII међународног научног скупа одржаног на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу (28-29. X 2022) Књига II СРБИЈА: Све што сте одувек желели да кажете о Србији, а нисте смели...
Милан Б. ГРОМОВИЋ
СРБИЈА ИВАНА В. ЛАЛИЋА
Основно истраживачко полазиште у раду проистекло је из увида Александра Јовановића да је, према Лалићевој усменој изјави, свеобухватнији и прецизнији наслов песме „1804” „Србија” и да као таква представља „метонимијску ознаку” пробуђене националне, идентитетске и историјске свести српског народа преломљене кроз призму времена. Истраживање започињемо оцртавањем дедукцијског левка поетике Ивана В. Лалића – Византија, Медитеран, Рашка (Србија), а затим издвајамо репрезентативне примере. Компаративном анализом мотива времена (воденице, анђела и храма у објективу камере), као и односа фигуративног и дословног у песмама: „1804”, „Рашка” и „Плава гробница” указујемо на позицију времена у Лалићевој поезији које кореспондира са византијском духовношћу и креће од Светог писма, а завршава се „последњим временом”. Време у „1804” јесте импликатор прекретнице која се као воденичка омаја прелива на прошлост
и будућност; у песми „Рашка” митски је безвремено и посредством анђела изједначено са вечношћу простора у којем анђео столује; док је у „Плавој гробници” прекинуто у својој хронологији и прошлост постоји у садашњости кроз камеру (фото-апарат) која замрзава
време и буком ремети загробни мир. У закључку рада издвојене су три категорије времена у песмама о Србији Ивана В. Лалића: време историјског преокрета, митско безвремење и временски расцеп два времена; које заједно откривају три основна поетичко-естетичка исходишта песниковог целокупног стваралаштва: дијалогичност, аналогичност и хетерохроничност.
Кључне речи: Иван В. Лалић, Србија, „1804”, „Рашка”, „Плава гробница”, време, историја, мит, axis mundi, locus amoenus
Baština 33, 60, str. 29-41, 2023
ПЕСНИЧКИ ОДАБИР ТРАДИЦИЈЕ И ОТПОР
НЕСЕЋАЊУ У ПОЕЗИЈИ ЉУБОМИРА СИМОВИЋА
И МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА
Апстрак... more ПЕСНИЧКИ ОДАБИР ТРАДИЦИЈЕ И ОТПОР
НЕСЕЋАЊУ У ПОЕЗИЈИ ЉУБОМИРА СИМОВИЋА
И МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА
Апстракт: Песнички поступак бирања традиције, у погледу есеја Т. С. Елиота „Традиција и индивидуални таленат“, поетички је одредио два модерна песника и њихово дело довео у спрегу са поступком стварања алтернативе за губитак памћења или несећање. Реч је о креацији својеврсног песничког сећања као вишестепене ал тернативе: реактуализација традиције, рефлекси топоса скромности из старе српске књижевности и неговање поетске молитве у погледу жанра. У огледу дајемо анализу песама „Десет обраћања Богородици Тројеручици Хиландарској“ Љ. Симовића и „Богородица Тројеручица“ М. Бећковића са становишта песме-молитве чију дефиницију даје В. А. Маслова. Скрушеност као топос старе српске и књижевне традиције у Византији обновљена је и ревитализована у наведеним песмама и има функцију да уоквири задату лирску структуру са молитвеним и молбеним елементима. У огледу указујемо на естетику књижевноуметничког саображења на нивоу сакрално и световно тј. уметничко, што јесте основа песме-молитве савременог српског песништва. Долазимо до закључака да кључно опште место у средњовековном жанру молитве које се рефлектује на савремену лирску песму и обезбеђује јој естетичка разгранавања у уметничком пољу јесте топос скромности (учестало увезан или изједначен са топосом грешности). Докази за нову лирски сврсисходну употребу овог топоса у песништву тражени су у
визури семиологије, где се посредством Де Сосирове једначине ознаке и означеног у сржи језика и реторике песничког текста изналазе одрази византијске естетике који у помереном дискурсу епохе добијају синкретичну спрегу теолошког, културног и књи-
жевноуметничког.
Кључне речи: Песничка традиција, алтернатива, Љубомир Симовић, Матија Бећковић, Богородица Тројеручица, поетска молитва, топос скромности, теотоколошка поезија, семиологија, граматички паралелизам.
КОСОВО И МЕТОХИЈА КРОЗ ЧИЊЕНИЦЕ, ТУМАЧЕЊА И СИМБОЛЕ, 2023
Апстракт: У раду анализирамо молитвени исихастички слој звуча-
ња у песничким збиркама Слободана ... more Апстракт: У раду анализирамо молитвени исихастички слој звуча-
ња у песничким збиркама Слободана Костића: Читање мапе, Жилиште, Покајничке песме и аутореференцијалне исказе који указују на паламизам, византијску духовност и естетику у огледима: Православно духовно песништво, Стварање и тумачење, Стварање и творевина и Новија српска поезија на Косову. Костићево разумевање молбе и мољења у поезији и
молитве у православној теологији кореспондира са књигом Исповедање православне вере Григорија Паламе где се наводи низ одредница за Бога, који је у православном схватању религиозности, истовремено јединствен и утројчен. Један од репрезентативних примера јесте песма „Корен“ којом Костић у директну везу доводи сцене из Библије и данашњице, тако што у
прославном и исихастичком тону указује на дела Божја. Молитвени смирај исихастичког типа или „основни тон смерноумља“ (Богдановић) јавља се у подтексту естетички најуспелије књиге Слободана Костића – Покајничке песме. Наслови песама упућују нас на жанровски систем византијске и старе
српске књижевности: „Слово“, „Молба“, „Химна“, а перманентна дијафонија молитвеника и Бога спроведена је од почетка до краја збирке. Молитвеност или исихастички тон у Покајничким песмама огледа се и у сталним епитетима упућеним Богу, потеклих из византијске химнографије – милостив,
разрешитељ страха, величанствен, невидљив, бестелесан, безграничан, милосрдан у име захвалности за добра дела која је учинио. Долазимо до закључака да тематско-мотивска структура поезије Слободана Костића, на првом месту мотиви молитвене тишине, смираја, божанске светлости и атмосфере аскезе где лирски/песнички субјекат постаје молитвеник, у свом
подтексту садржи развојни пут аналогије и дијалога са српско-византијским песничким и литургијским наслеђем који, крећући се узлазно, долази до својих највиших домета у песниковим последњим поетским остварењима.
Кључне речи: Слободан Костић, Григорије Палама (Γρηγόριος Παλαμάς), исихазам, песма-молитва (поетска молитва), византијска духовност, Косово, Метохија.
СТВАРАЛАШТВО НЕНАДА ГРУЈИЧИЋА, 2023
ПОРТРЕТ БРАНКА РАДИЧЕВИЋА У КЊИЖЕВНОИСТОРИЈСКИМ ПРОМИШЉАЊИМА НЕНАДА ГРУЈИЧИЋА
У раду анализирамо... more ПОРТРЕТ БРАНКА РАДИЧЕВИЋА У КЊИЖЕВНОИСТОРИЈСКИМ ПРОМИШЉАЊИМА НЕНАДА ГРУЈИЧИЋА
У раду анализирамо монографије Ненада Грујичића о песнику Бранку Радичевићу Бранко песник младости (1984, 1985, 1990) и Бранко (1991). Осветлићемо следеће аспекте Грујичићевих херменеутичких освртања на Радичевићеву поетику: књижевноисторијски – у којем је приказана позиционираност песника романтизма у контексту естетичких закономерности епохе; књижевнотеоријски – где је уоквирена сложеност или „тријумф“ народног језика „као суза чистог“ (Даничић) и песнички плодног и релевантног; књижевнокритички – јер аутор даје хронологију критика о Бранку Радичевићу задржавајући се на најупечатљивијим прекретним освртима о којима даје коментар у уклапа их у хронологију разумевања / неразумевања песничког поступка најпознатијег карловачког ђака. Тростепени есеј Ненада Грујичића сагледаћемо и кроз дискурс стилистике, где долазимо до двојаког гласа у помном и брижљивом тумачењу песничких слика, мотива и стихова у маниру структуралистичког приступа – први глас вођен је интуицијом тумача, приређивача, есејисте и читаоца са осећајем за детаљ, док други, онај песнички и лирски, проговара о биографији младог страдалног песника и њеним прожимањима са животима великана српске књижевности и културе: Његош, Вук, Змај, Ђура Јакшић, Ђура Даничић и други. Закључујемо да је вишедимензионални портрет Бранка Радичевића у књижевноисторијским промишљањима Ненада Грујичића (есејисте и песника) важан допринос новим читањима поезије и поетике романтизма у српској књижевности, као и усложњавању тумачења поезије која приближавају аналитички осврт на поетичко-естетичка исходишта сопственом песничком (и духовном) искуству спознаје живота и света.
Кључне речи: Бранко Радичевић, Ненад Грујичић, поезија, романтизам, народни језик у поезији, есејистичко искуство, песничко искуство.
Srebrni vijenac, VI, 2023
У раду анализирамо приповетку „Фазлића поток“ Звонимира Шубића, најпре у дискурсу епохе у којој д... more У раду анализирамо приповетку „Фазлића поток“ Звонимира Шубића, најпре у дискурсу епохе у којој дело настаје, а затим на нивоу иманентне поетике – карактеризације главне јунакиње и њеног доживљаја живота и света. У приповеци „Фазлића поток“ из истоимене књиге приповедака из 1934. године Звонимир Шубић скреће нам пажњу на властити поступак „револуционарног преображавања света“ тј. на дијахроне и синхроне литерарне релације меритума поетике. На плану дијахроније Шубић успоставља духовну вертикалу око које конструише свет својих облих и плошних јунака. Њихова духовност или одсуство духовности исијава из односа у равни јунака према свету и јунака према Богу. На синхроној равни осветљена је тешка судбина „малог“ човека у Краљевини Југославији, као и соцреалистичка критика друштвене неједнакости, одсуства хуманизма и филантропије.
Кључне речи: Звонимир Шубић, приповетке, Фазлића поток, логос, земља, смрт, дијахроничност, синхроничност, духовно искуство, негативни обред не-хтења
Sunčani sat, 2020
Сажетак: У раду је отворено неколико смерова интерпретације
рефлекса византијске естетике у рајск... more Сажетак: У раду је отворено неколико смерова интерпретације
рефлекса византијске естетике у рајском пејзажу српског
предромантизма. Указано је на разноврсност и усложњавање
описа природе који је надограђен панегиричким односом
приповедача према њој. Рајски пејзаж у романима Атанасија
Стојковића и Милована Видаковића садржи класицистичку
компоненту и кореспондира са рајским пејзажем из српског
средњовековља: рајски предео у Хиландарској повељи Стефана
Првовенчаног и опис рајске долине где ће бити подигнут
манастир Високи Дечани, у делу Житије Стефана Дечанског
Григорија Цамблака. У овом раду изложене су наведене
паралеле, а подробна анализа византијских тема и мотива биће
изложена у посебном истраживању.
Кључне речи: Атанасије Стојковић, Милован Видаковић,
византијска естетика, култ природе, опис природе, рајски пејзаж,
предромантизам
Uploads
Naučni radovi by Milan Gromović
У раду анализирамо песнички став према миту следећих савремених српских песника: Ивана В. Лалића, Милорада Павића, Слободана Костића, Милосава Тешића, Слободана Ракитића и Светислава Мандића. За прва три песника однос према миту дајемо компаративно, а за последња три посветили смо засебна аналитичко-синтетичка поглавља. Мандићево схватање мита сагледавамо кроз његово разумевање боја и средњовековља; Тешићев песнички мит видимо као језички; а Ракитићев у спрези античке естетике и кинеског таоизма. Долазимо до закључака да на нивоу песничког поступка (естетички ниво) мит није историја, али
јесте прича; историја је прича о прошлости, а мит прича о безвремености и перманентном трајању. Шесторица песника заузимајући став према миту бирају песнички систем реактуализације културне баштине и тиме стварају аутентичне и издиференциране властите песничке системе или поетске митологије.
ПОЕТИКА МИЛОСАВА ТЕШИЋА
Песнички доживљај старости Милосав Тешић у својој лирици прелама кроз својеврсну визуру прошлости као актуелног и свеприсутног исходишта у садашњости. Историју и конкретне историографске чињенице, укључујући и дубоку историју источног
хришћанства, формулише као песнички мит који као такав потире временску дистанцу и старо српско и византијско песништво реактивира и претвара у живу материју. Тешићев процес митотворења извире у језику, нимало случајно јер је и сам лексикограф, тако што ће старословенски, црквенословенски, рускословенски, славеносербски и Вуков српски народни језик (целокупна лингвистичка вертикала српског језика) учинити саборним амалгамом једног аутентичног песничког говора. Сложена језичка композиција поезије захтева и, како је песник говорио, „многоструко сложен однос” према културно-историјском националном наслеђу. Други аспект ове традиције који се такође подражава у делима српских песника са неосимболистичким стремљењима, јесте слој звучања. Уколико је могуће повлачити паралеле између аутора епоха удаљених вековима, може се претпоставити једна околност настајања самих песама, тј. онога што претходи њиховом настанку. Потврђено је да су аутори средњовековних служби и црквене поезије уопште често биле
старешине хорова, попут јеромонаха Доместика Генадија или пажљиви састављачи молитвеника попут Димитрија Кантакузина. Састављачи збирки текстова и сами појци знали су да уприличе текст његовом пригодном извођењу тј. појању у цркви, пред лицем Бога. Модерни песник на овом поетичком врелу креираће архетипску слику старости или старине која заузима значајно место на нивоу песничке слике и тематике, те је на месту црквене пригодности сама поетика са датом сликом у свом поетичко-естетичком центру.
Кључне речи: Милосав Тешић, архетипска слика, поезија, мит, старост, поетичка старина, песнички мит, песничка традиција
пат Јована Дамаскина“, „Као молитва“, Четири канона. Скрећемо пажњу на Лалићеву историјску Византију у отварању компарације са песмом Јована Кириота Геометра, као и на митску Византију у поређењу са Дамаскиновим реформисаним каноном и молитвеном патристичком традицијом. Осврћемо се и на Лалићеву песничку евокацију Јована Дамаскина као историјске личности, песника и филозофа (коју песник спроводи у поетичкој кореспонденцији са песничким поступком калемљења Лазе Костића), те на библијски
подтекст његове последње збирке песама Четири канона и указујемо на могуће правце будућих истраживања.
Кључне речи: Јован Дамаскин, Јован Кириот Геометар, Иван В. Лалић, аналогија, дијалог, поетска молитва, канон.
Milan Gromović
Analogy and Dialogue in Poetic Parallel:
John Damascene, John Kyriot the Geometer, Ivan V. Lalić
Summary
In this paper, we analyze the poems of Ivan V. Lalić in the context of Byzantine literature, spirituality and philosophy - “Addressing the Comet”, “The Whisper of John Damascene”, “Like a Prayer”, Four Canons. We draw attention to Lalić’s historical Byzantium in the opening comparison with the poem of John Kyriot the Geometer, as well as to the mythical Byzantium in comparison with Damascene’s reformed canon and prayer patristic tradition. We also refer to Lalić’s poetic evocation of Jovan Damascene as a historical figure, poet and philosopher (which the poet carries out in poetic correspondence with Laza Kostić’s poetic process of grafting), and to the biblical subtext of his last collection of poems, the Four Canons, and indicate possible directions for future research.
Key words: John Damascene, John Kyriot the Geometer, Ivan V. Lalić, analogy, dialogue, poetic prayer, canon.
Радичевића, посве романтичарског са пренаглашеном емоционал-
ношћу и Бранка В. Радичевића у чијем делу запажамо неороманти-
чарски locus amoenus. Ослањамо се на оглед Предрага Палавестре
„Оба Бранка” (1958) који указује на иновативност поетике два пес-
ника: „Оба Бранка Радичевића својом поезијом су нешто нарушила
и дрско начела неке теме о којима се није смело говорити”. Прос-
тор обожавања првог песника је Стражилово са Фрушком гором и
Сремским Карловцима, док је код Бранка В. Радичевића уопште-
нији у двострукој визији простора, колективној – простор српског
села и индивидуалној – простор родне куће. Locus amoenus оба пес-
ника садржи и временску компоненту – време младости и успона
људског духа. Из компаративне анализе закључујемо да су романти-
чарске тенденције код првог и неоромантичарске, код другог пес-
ника, поетички сродне и истоветно осветљавају и литераризују мла-
дост, завичај, огњиште и сазревање духа. Разлике у погледу епохе,
а рефлектују се кроз поетичко-естетичку раван, одабир песничких
слика и стил, издвајамо у засебном сегменту рада, како бисмо указа-
ли на генезу хронотопа спокоја у стражиловској линији песништва у
ширем оквиру српске књижевности и културе.
Кључне речи: locus amoenus, Бранко Радичевић, Бранко В. Радиче-
вић, хронотоп спокоја, романтизам, неоромантизам.
Мандићеву лирику сагледавамо кроз призму „механизма семиотичког удвајања”. У питању је поступак који улази у разгранату семиотику вишеслојног лирског израза који дефинишемо као поетско набрајање и запажамо у почетној и завршној фази песничког опуса Светислава Мандића. Два репрезентативна
примера која анализирамо јесу песме „Молитва Христу” из прве збирке песама Двојица (1940) и „Онај судњи дан” – први пут објављена у књизи Песме коју је 1990. приредио Никола Кољевић, а затим у песниковом избору Звездара и друге песме из 1995. године (за анализу су нам важна оба издања због различитог поетског контекста). У последњем делу рада успостављамо компаративну
анализу песничког стилског поступка поетско набрајање између Мандићеве песме „Онај судњи дан” и песме „Плава гробница – Видо” Милосава Тешића, чиме указујемо на неосимболистички карактер синкретичног ликовно-поетског песничког поступка Светислава Мандића, као и његов допринос развоју неосимболистичке поетике савременог српског песништва.
Кључне речи: Светислав Мандић, механизам семиотичког удвајања,
поетика набрајања, поезија, молитва, молба, прозба, визуелно у поезији.
(1994), Изабране песме (1998), Повратак краља (2003), Пловидба (2003). Уочавамо три фазе песниковог богатог стваралаштва, које креирају три типа представљања анђела на нивоу предметног света песме и њене тематско-мотивске структуре: 1) протејски анђео – мењајући свој облик остаје на нивоу сведока урушавања света исказан ангелофанијском представом; 2) крипто-анђео, који
мора бити део песме као њен предложак, јер се својим одсуством, измицањем и заклањањем у оф поетике чува од света са надирућом апокалипсом; 3) анђео смрти, који исказује неми поглед на патњу и страдање колектива.
Кључне речи: Слободан Ракитић, анђели, протејски анђео, крипто-анђео, анђео смрти.
Кључне речи: Слободан Ракитић, анђели, поезија, патристика, исихазам, етичка аскетика.
Кључне речи: Милорад Павић, Гаврил Стефановић Венцловић, Богородица, Ходатајица, теотоколошка песма
Milan B. Gromović
THE VIRGIN AS A VIRGIN INTERCESSOR AND POET ANTONYMY – PAVIĆ AND VENCLOVIĆ
Summary
The paper analyzes the motif of the Virgin Intercessor in the iconic and theotological poems of Milorad Pavić in the poetry books “Palimpsesti”, “Mesečev kamen” and in the “Jezičko pamćenje i penskički oblik” (1976). Special attention is drawn to the poem “Poslednja ljubav u Carigradu” from Pavić's novel of the same name, in which he implements the procedure of poetic antonymy and builds a specific poem-prayer in contrast. Milorad Pavić's poems with the motif of the Virgin are illuminated in a comparative discourse with the poem "Himna Bogorodičinim prsima" by Gavrilo Stefanović Venclović. Milorad Pavić's relationship to the works of Byzantine and old Serbian literature, to mythical and historical, formal and content; stylistic, thematic and metrical in the deep poetic heritage he addresses in a kind of verse aspect of his poetics – in the cycle of poems „Slovo o pesnicima prošlih vremena i o njihovoj sujetnoj želji da se presele u dvadeseto stoleće“ in the book “Mesečev kamen”. Through the nine poems of this self-referential circle, the poetic subject expresses a complex analogy and dialogue between heritage and literature of the second half of the 20th century. Pavić uses commonplaces, constant epithets, and archaic lexicon which he highlights graphostylematically to point out all the difficulties in communicating with old poets. Writing about the theotological elements in Gavrilo Stefanović Venclović's poem, Milorad Pavić pointed out several self-referential details. According to his insight, for Venclović, the prayer to the Mother of God is an opportunity to bring asceticism and everyday life, asceticism and the sensory impression of life and the world into dialogue, with the symbolism of women's breasts and motherhood in the role of a literary language connector. The symbolism of motherhood and motherhood that Venclović reads from church texts is written in the "language of prayer" and carries with it a linguistic connection with the old book, which the Baroque poet will invoke. In the work, we come to the insight that Pavić has theotocological poems in his poetry, which are not organized according to eighteenth-century appropriateness and the baroque tendency of confessional writing, but they use and poetically successfully realize Venclović's poetic equation: prayer to the Mother of God-asceticism-everyday life.
Key words: Milorad Pavić, Gavril Stefanović Venclović, Virgin Mary, Virgin Intercessor, theotocological poem
византијске и светосавске духовности посредством форме,
где се версификацијским експериментом средњовековни
литургијски жанр доводи у актуелни творачки амбијент и задати оквир савременог српског песништва. Анализом је обухваћен лирски спев Седмица. Комуникација жанровским и
композиционим обликом отвара пут тематско-мотивској
структури и могућност асоцијативног уланчавања, повезивања са једним сегментом баштине. Тешић прилагођавајући
песнички језик, ритам и метар разбуђује и обогаћује поетски
израз српског језика данашњице који нема најбоље очувану
лингвистичку нит са српскословенским (црквенословенским) језиком на којем се у средњем веку пева и допевава
византијска песничка (химнографска, молитвена) традиција. Посебну пажњу задржавамо на анализи поетике центона или односа предлошка (из старе српске и византијске
књижевности) и остатка песме изграђеног на том задатом
мотиву у предметном свету лирске песме. Други елемент
анализе јесте надограђена дијалогичност или песниково молитвено и химнично певање ослоњено на структуру литур-
гијских жанрова и амбијент химне и молитве. Осветлићемо
положај псалма као подтекста Тешићеве лирике, јер седам
песама – псалама из Седмице рекреира поступак из византијске литургијске књижевности – шестопсалмије и, као у
случају са канонским песмама, песникових седам псалмичних остварења указују на шест псалтирских псалама. Кроз
комуникацију са библијском „Књигом постања” и светоотачком традицијом писања шестоднева Тешић је изградио истанчан слух властите поетике који дефинишемо и објашњавамо као надограђену дијалогичност. Трећи елемент наше анализе јесу есхатолошке теразије које препознајемо усложеном односу песника према патристичкој византијској
литератури. Да бисмо прочитали поетски код и херменеутички отворили књижевно дело и духовну срж коју изражава, одабраћемо конкретну спрегу светоотачке молитве и
Тешићеве поетске молитве коју препознајемо у стиховима
песама „Среда” и „Псалам трећег дана”. Две молитве из светоотачке традиције са којима Тешићеве песме успостављају
дијалогичан и аналогичан однос јесу дела које је написао
Свети Григорије Богослов (IV век): „Благодарење” и „Молитва Христу”.
Кључне речи: Милосав Тешић, византијско наслеђе,
савремено српско песништво, Свети Григорије Богослов, поетика центона, надограђена дијалогичност, есхатолошке теразије
У раду анализирамо „химничне“ песме
„Певачка ’имна“, „Певачка ’имна Јовану Дамаскину“
и „молитвене“ песме „Santa Maria della
Salute“ и „Молитва Богородици“ (из драме Пера
Сегединац) Лазе Костића. Указујемо на поетичку
спрегу песника српског романтизма са византијским
песником и филозофом Јованом Дамаскином,
на тростепеном нивоу: веза са Дамаскиновом
историјском личношћу; веза са филозофском
књигом Источник знања и веза са песничким делом
Ускршњи канон. Истражујемо теотоколошке
елементе (грч. Θεοτόκος – Теотокос) или Костићево
певање о Богородици које у песмама о Јовану
Дамаскину има химнични, прославни карактер и
посредно упућује на Богомајку, док у песми-молитви
„Santa Maria della Salute“ и условној
песми-молитви „Молитва Богородици“ дочарава
атмосферу молбе и мољења у директном обраћању
Богородици. Молитвене песме Лазе Костића на
тематско-мотивском плану кореспондирају са
„Осмом песмом“ Дамаскиновог Ускршњег канона,
што се огледа у мотивима раја, „мајке пречисте“,
„мајке свете“, као и на плану директног дијалога са
Богородицом. Анализирамо укрштај химничног и
молитвеног принципа као саставног дела песничког
поступка, где уочавамо синтезу теотоколошке
песме између византијске и старе српске књижевности
и модерног песништва на нивоу песничке
слике (Башлар, Ричардс, Фрај, Христић). Песничке
слике теотоколошких химничних песама беле же специфичну
комуникацијску размену на плану
звука (византијско појање, хорско извођење) тако
што загледаност у дубину стиха, у његово аудитивно,
семиотичко, метафоричко или симболичко
својство преноси у дискурс књижевног дела, тј.
контекст поезије. Теотоколошке молитвене песме
Лазе Костића граде транссубјективне поетске слике,
које Гастон Башлар објашњава као слике са
флуидном позицијом субјекта и објекта – у њима
се молитвеник Јован Дамаскин јавља као лирски
субјекат, у истоветној позицији као у Ускршњем
канону, а затим на његово место долази песнички
субјекат загледан у храм, мајку и жену.
Кључне речи: Лаза Костић, Јован Дамаскин,
песничка слика, теотоколошка песма, песма-молитва,
Богородица, слој звучања, химна, молитва
Кључне речи: Нико Бартуловић, Пол Валери, море, Медитеран, хетеротопија мора
Предговор изабраним делима
Књижевна Аријаднина нит песника, романсијера, приповедача и есејисте Бранка В. Радичевића почиње у време послератног модернизма, од године завршетка Другог светског рата, када првим песмотворним пасажима оспорава друштвено прихватљив и идеологизован соцреалистички модел певања, до педесетих и шездесетих година XX века у којима вешто кроји разноврсне аспекте свог поетског, прозног и есејистичког опуса...
ИВАН В. ЛАЛИЋ И КАСИЈА КОНСТАНТИНОПОЉСКА
Упоредни концепт који подразумева довођење Лалића у везу са овом фазом развоја књижевности у Византији прихватљив је, јер његова песничка религиозност јесте православна и иконофилска, а песнички глас какав негује наизменично је химничан и молитвен. Компаративном анализом (синтетичком дедукцијом) два песничка усмерења, улазимо у дискурс својеврсне дијахроне песничке антифоније, где је представник песничке баштине, оличене у хору песничких гласова који јој претходе, византијска песникиња, а хор модерних песника који утичу на Лалићеву поетику, такође, баштина по себи. Сусретом два хора баштина настаје поетичко сазвучје за којим Лалић непрестано трага – то је византијско појање „Kyrie eleison” које се из песме „Концерт византијске музике” прелива на остале песме са византијским темама и мотивима у његовом стваралаштву. Анализом смо обухватили Лалићеве песме: „Концерт
византијске музике”, Шапат Јована Дамаскина, „De administrando imperio” и Касијине: „Пета стихира”, „О Рождеству Христовом кад је Август царовао”.
Кључне речи: Иван В. Лалић, Касија Константинопољска, византијска поезија, слој звучања, стихира.
Милан Б. ГРОМОВИЋ
СРБИЈА ИВАНА В. ЛАЛИЋА
Основно истраживачко полазиште у раду проистекло је из увида Александра Јовановића да је, према Лалићевој усменој изјави, свеобухватнији и прецизнији наслов песме „1804” „Србија” и да као таква представља „метонимијску ознаку” пробуђене националне, идентитетске и историјске свести српског народа преломљене кроз призму времена. Истраживање започињемо оцртавањем дедукцијског левка поетике Ивана В. Лалића – Византија, Медитеран, Рашка (Србија), а затим издвајамо репрезентативне примере. Компаративном анализом мотива времена (воденице, анђела и храма у објективу камере), као и односа фигуративног и дословног у песмама: „1804”, „Рашка” и „Плава гробница” указујемо на позицију времена у Лалићевој поезији које кореспондира са византијском духовношћу и креће од Светог писма, а завршава се „последњим временом”. Време у „1804” јесте импликатор прекретнице која се као воденичка омаја прелива на прошлост
и будућност; у песми „Рашка” митски је безвремено и посредством анђела изједначено са вечношћу простора у којем анђео столује; док је у „Плавој гробници” прекинуто у својој хронологији и прошлост постоји у садашњости кроз камеру (фото-апарат) која замрзава
време и буком ремети загробни мир. У закључку рада издвојене су три категорије времена у песмама о Србији Ивана В. Лалића: време историјског преокрета, митско безвремење и временски расцеп два времена; које заједно откривају три основна поетичко-естетичка исходишта песниковог целокупног стваралаштва: дијалогичност, аналогичност и хетерохроничност.
Кључне речи: Иван В. Лалић, Србија, „1804”, „Рашка”, „Плава гробница”, време, историја, мит, axis mundi, locus amoenus
НЕСЕЋАЊУ У ПОЕЗИЈИ ЉУБОМИРА СИМОВИЋА
И МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА
Апстракт: Песнички поступак бирања традиције, у погледу есеја Т. С. Елиота „Традиција и индивидуални таленат“, поетички је одредио два модерна песника и њихово дело довео у спрегу са поступком стварања алтернативе за губитак памћења или несећање. Реч је о креацији својеврсног песничког сећања као вишестепене ал тернативе: реактуализација традиције, рефлекси топоса скромности из старе српске књижевности и неговање поетске молитве у погледу жанра. У огледу дајемо анализу песама „Десет обраћања Богородици Тројеручици Хиландарској“ Љ. Симовића и „Богородица Тројеручица“ М. Бећковића са становишта песме-молитве чију дефиницију даје В. А. Маслова. Скрушеност као топос старе српске и књижевне традиције у Византији обновљена је и ревитализована у наведеним песмама и има функцију да уоквири задату лирску структуру са молитвеним и молбеним елементима. У огледу указујемо на естетику књижевноуметничког саображења на нивоу сакрално и световно тј. уметничко, што јесте основа песме-молитве савременог српског песништва. Долазимо до закључака да кључно опште место у средњовековном жанру молитве које се рефлектује на савремену лирску песму и обезбеђује јој естетичка разгранавања у уметничком пољу јесте топос скромности (учестало увезан или изједначен са топосом грешности). Докази за нову лирски сврсисходну употребу овог топоса у песништву тражени су у
визури семиологије, где се посредством Де Сосирове једначине ознаке и означеног у сржи језика и реторике песничког текста изналазе одрази византијске естетике који у помереном дискурсу епохе добијају синкретичну спрегу теолошког, културног и књи-
жевноуметничког.
Кључне речи: Песничка традиција, алтернатива, Љубомир Симовић, Матија Бећковић, Богородица Тројеручица, поетска молитва, топос скромности, теотоколошка поезија, семиологија, граматички паралелизам.
ња у песничким збиркама Слободана Костића: Читање мапе, Жилиште, Покајничке песме и аутореференцијалне исказе који указују на паламизам, византијску духовност и естетику у огледима: Православно духовно песништво, Стварање и тумачење, Стварање и творевина и Новија српска поезија на Косову. Костићево разумевање молбе и мољења у поезији и
молитве у православној теологији кореспондира са књигом Исповедање православне вере Григорија Паламе где се наводи низ одредница за Бога, који је у православном схватању религиозности, истовремено јединствен и утројчен. Један од репрезентативних примера јесте песма „Корен“ којом Костић у директну везу доводи сцене из Библије и данашњице, тако што у
прославном и исихастичком тону указује на дела Божја. Молитвени смирај исихастичког типа или „основни тон смерноумља“ (Богдановић) јавља се у подтексту естетички најуспелије књиге Слободана Костића – Покајничке песме. Наслови песама упућују нас на жанровски систем византијске и старе
српске књижевности: „Слово“, „Молба“, „Химна“, а перманентна дијафонија молитвеника и Бога спроведена је од почетка до краја збирке. Молитвеност или исихастички тон у Покајничким песмама огледа се и у сталним епитетима упућеним Богу, потеклих из византијске химнографије – милостив,
разрешитељ страха, величанствен, невидљив, бестелесан, безграничан, милосрдан у име захвалности за добра дела која је учинио. Долазимо до закључака да тематско-мотивска структура поезије Слободана Костића, на првом месту мотиви молитвене тишине, смираја, божанске светлости и атмосфере аскезе где лирски/песнички субјекат постаје молитвеник, у свом
подтексту садржи развојни пут аналогије и дијалога са српско-византијским песничким и литургијским наслеђем који, крећући се узлазно, долази до својих највиших домета у песниковим последњим поетским остварењима.
Кључне речи: Слободан Костић, Григорије Палама (Γρηγόριος Παλαμάς), исихазам, песма-молитва (поетска молитва), византијска духовност, Косово, Метохија.
У раду анализирамо монографије Ненада Грујичића о песнику Бранку Радичевићу Бранко песник младости (1984, 1985, 1990) и Бранко (1991). Осветлићемо следеће аспекте Грујичићевих херменеутичких освртања на Радичевићеву поетику: књижевноисторијски – у којем је приказана позиционираност песника романтизма у контексту естетичких закономерности епохе; књижевнотеоријски – где је уоквирена сложеност или „тријумф“ народног језика „као суза чистог“ (Даничић) и песнички плодног и релевантног; књижевнокритички – јер аутор даје хронологију критика о Бранку Радичевићу задржавајући се на најупечатљивијим прекретним освртима о којима даје коментар у уклапа их у хронологију разумевања / неразумевања песничког поступка најпознатијег карловачког ђака. Тростепени есеј Ненада Грујичића сагледаћемо и кроз дискурс стилистике, где долазимо до двојаког гласа у помном и брижљивом тумачењу песничких слика, мотива и стихова у маниру структуралистичког приступа – први глас вођен је интуицијом тумача, приређивача, есејисте и читаоца са осећајем за детаљ, док други, онај песнички и лирски, проговара о биографији младог страдалног песника и њеним прожимањима са животима великана српске књижевности и културе: Његош, Вук, Змај, Ђура Јакшић, Ђура Даничић и други. Закључујемо да је вишедимензионални портрет Бранка Радичевића у књижевноисторијским промишљањима Ненада Грујичића (есејисте и песника) важан допринос новим читањима поезије и поетике романтизма у српској књижевности, као и усложњавању тумачења поезије која приближавају аналитички осврт на поетичко-естетичка исходишта сопственом песничком (и духовном) искуству спознаје живота и света.
Кључне речи: Бранко Радичевић, Ненад Грујичић, поезија, романтизам, народни језик у поезији, есејистичко искуство, песничко искуство.
Кључне речи: Звонимир Шубић, приповетке, Фазлића поток, логос, земља, смрт, дијахроничност, синхроничност, духовно искуство, негативни обред не-хтења
рефлекса византијске естетике у рајском пејзажу српског
предромантизма. Указано је на разноврсност и усложњавање
описа природе који је надограђен панегиричким односом
приповедача према њој. Рајски пејзаж у романима Атанасија
Стојковића и Милована Видаковића садржи класицистичку
компоненту и кореспондира са рајским пејзажем из српског
средњовековља: рајски предео у Хиландарској повељи Стефана
Првовенчаног и опис рајске долине где ће бити подигнут
манастир Високи Дечани, у делу Житије Стефана Дечанског
Григорија Цамблака. У овом раду изложене су наведене
паралеле, а подробна анализа византијских тема и мотива биће
изложена у посебном истраживању.
Кључне речи: Атанасије Стојковић, Милован Видаковић,
византијска естетика, култ природе, опис природе, рајски пејзаж,
предромантизам
У раду анализирамо песнички став према миту следећих савремених српских песника: Ивана В. Лалића, Милорада Павића, Слободана Костића, Милосава Тешића, Слободана Ракитића и Светислава Мандића. За прва три песника однос према миту дајемо компаративно, а за последња три посветили смо засебна аналитичко-синтетичка поглавља. Мандићево схватање мита сагледавамо кроз његово разумевање боја и средњовековља; Тешићев песнички мит видимо као језички; а Ракитићев у спрези античке естетике и кинеског таоизма. Долазимо до закључака да на нивоу песничког поступка (естетички ниво) мит није историја, али
јесте прича; историја је прича о прошлости, а мит прича о безвремености и перманентном трајању. Шесторица песника заузимајући став према миту бирају песнички систем реактуализације културне баштине и тиме стварају аутентичне и издиференциране властите песничке системе или поетске митологије.
ПОЕТИКА МИЛОСАВА ТЕШИЋА
Песнички доживљај старости Милосав Тешић у својој лирици прелама кроз својеврсну визуру прошлости као актуелног и свеприсутног исходишта у садашњости. Историју и конкретне историографске чињенице, укључујући и дубоку историју источног
хришћанства, формулише као песнички мит који као такав потире временску дистанцу и старо српско и византијско песништво реактивира и претвара у живу материју. Тешићев процес митотворења извире у језику, нимало случајно јер је и сам лексикограф, тако што ће старословенски, црквенословенски, рускословенски, славеносербски и Вуков српски народни језик (целокупна лингвистичка вертикала српског језика) учинити саборним амалгамом једног аутентичног песничког говора. Сложена језичка композиција поезије захтева и, како је песник говорио, „многоструко сложен однос” према културно-историјском националном наслеђу. Други аспект ове традиције који се такође подражава у делима српских песника са неосимболистичким стремљењима, јесте слој звучања. Уколико је могуће повлачити паралеле између аутора епоха удаљених вековима, може се претпоставити једна околност настајања самих песама, тј. онога што претходи њиховом настанку. Потврђено је да су аутори средњовековних служби и црквене поезије уопште често биле
старешине хорова, попут јеромонаха Доместика Генадија или пажљиви састављачи молитвеника попут Димитрија Кантакузина. Састављачи збирки текстова и сами појци знали су да уприличе текст његовом пригодном извођењу тј. појању у цркви, пред лицем Бога. Модерни песник на овом поетичком врелу креираће архетипску слику старости или старине која заузима значајно место на нивоу песничке слике и тематике, те је на месту црквене пригодности сама поетика са датом сликом у свом поетичко-естетичком центру.
Кључне речи: Милосав Тешић, архетипска слика, поезија, мит, старост, поетичка старина, песнички мит, песничка традиција
пат Јована Дамаскина“, „Као молитва“, Четири канона. Скрећемо пажњу на Лалићеву историјску Византију у отварању компарације са песмом Јована Кириота Геометра, као и на митску Византију у поређењу са Дамаскиновим реформисаним каноном и молитвеном патристичком традицијом. Осврћемо се и на Лалићеву песничку евокацију Јована Дамаскина као историјске личности, песника и филозофа (коју песник спроводи у поетичкој кореспонденцији са песничким поступком калемљења Лазе Костића), те на библијски
подтекст његове последње збирке песама Четири канона и указујемо на могуће правце будућих истраживања.
Кључне речи: Јован Дамаскин, Јован Кириот Геометар, Иван В. Лалић, аналогија, дијалог, поетска молитва, канон.
Milan Gromović
Analogy and Dialogue in Poetic Parallel:
John Damascene, John Kyriot the Geometer, Ivan V. Lalić
Summary
In this paper, we analyze the poems of Ivan V. Lalić in the context of Byzantine literature, spirituality and philosophy - “Addressing the Comet”, “The Whisper of John Damascene”, “Like a Prayer”, Four Canons. We draw attention to Lalić’s historical Byzantium in the opening comparison with the poem of John Kyriot the Geometer, as well as to the mythical Byzantium in comparison with Damascene’s reformed canon and prayer patristic tradition. We also refer to Lalić’s poetic evocation of Jovan Damascene as a historical figure, poet and philosopher (which the poet carries out in poetic correspondence with Laza Kostić’s poetic process of grafting), and to the biblical subtext of his last collection of poems, the Four Canons, and indicate possible directions for future research.
Key words: John Damascene, John Kyriot the Geometer, Ivan V. Lalić, analogy, dialogue, poetic prayer, canon.
Радичевића, посве романтичарског са пренаглашеном емоционал-
ношћу и Бранка В. Радичевића у чијем делу запажамо неороманти-
чарски locus amoenus. Ослањамо се на оглед Предрага Палавестре
„Оба Бранка” (1958) који указује на иновативност поетике два пес-
ника: „Оба Бранка Радичевића својом поезијом су нешто нарушила
и дрско начела неке теме о којима се није смело говорити”. Прос-
тор обожавања првог песника је Стражилово са Фрушком гором и
Сремским Карловцима, док је код Бранка В. Радичевића уопште-
нији у двострукој визији простора, колективној – простор српског
села и индивидуалној – простор родне куће. Locus amoenus оба пес-
ника садржи и временску компоненту – време младости и успона
људског духа. Из компаративне анализе закључујемо да су романти-
чарске тенденције код првог и неоромантичарске, код другог пес-
ника, поетички сродне и истоветно осветљавају и литераризују мла-
дост, завичај, огњиште и сазревање духа. Разлике у погледу епохе,
а рефлектују се кроз поетичко-естетичку раван, одабир песничких
слика и стил, издвајамо у засебном сегменту рада, како бисмо указа-
ли на генезу хронотопа спокоја у стражиловској линији песништва у
ширем оквиру српске књижевности и културе.
Кључне речи: locus amoenus, Бранко Радичевић, Бранко В. Радиче-
вић, хронотоп спокоја, романтизам, неоромантизам.
Мандићеву лирику сагледавамо кроз призму „механизма семиотичког удвајања”. У питању је поступак који улази у разгранату семиотику вишеслојног лирског израза који дефинишемо као поетско набрајање и запажамо у почетној и завршној фази песничког опуса Светислава Мандића. Два репрезентативна
примера која анализирамо јесу песме „Молитва Христу” из прве збирке песама Двојица (1940) и „Онај судњи дан” – први пут објављена у књизи Песме коју је 1990. приредио Никола Кољевић, а затим у песниковом избору Звездара и друге песме из 1995. године (за анализу су нам важна оба издања због различитог поетског контекста). У последњем делу рада успостављамо компаративну
анализу песничког стилског поступка поетско набрајање између Мандићеве песме „Онај судњи дан” и песме „Плава гробница – Видо” Милосава Тешића, чиме указујемо на неосимболистички карактер синкретичног ликовно-поетског песничког поступка Светислава Мандића, као и његов допринос развоју неосимболистичке поетике савременог српског песништва.
Кључне речи: Светислав Мандић, механизам семиотичког удвајања,
поетика набрајања, поезија, молитва, молба, прозба, визуелно у поезији.
(1994), Изабране песме (1998), Повратак краља (2003), Пловидба (2003). Уочавамо три фазе песниковог богатог стваралаштва, које креирају три типа представљања анђела на нивоу предметног света песме и њене тематско-мотивске структуре: 1) протејски анђео – мењајући свој облик остаје на нивоу сведока урушавања света исказан ангелофанијском представом; 2) крипто-анђео, који
мора бити део песме као њен предложак, јер се својим одсуством, измицањем и заклањањем у оф поетике чува од света са надирућом апокалипсом; 3) анђео смрти, који исказује неми поглед на патњу и страдање колектива.
Кључне речи: Слободан Ракитић, анђели, протејски анђео, крипто-анђео, анђео смрти.
Кључне речи: Слободан Ракитић, анђели, поезија, патристика, исихазам, етичка аскетика.
Кључне речи: Милорад Павић, Гаврил Стефановић Венцловић, Богородица, Ходатајица, теотоколошка песма
Milan B. Gromović
THE VIRGIN AS A VIRGIN INTERCESSOR AND POET ANTONYMY – PAVIĆ AND VENCLOVIĆ
Summary
The paper analyzes the motif of the Virgin Intercessor in the iconic and theotological poems of Milorad Pavić in the poetry books “Palimpsesti”, “Mesečev kamen” and in the “Jezičko pamćenje i penskički oblik” (1976). Special attention is drawn to the poem “Poslednja ljubav u Carigradu” from Pavić's novel of the same name, in which he implements the procedure of poetic antonymy and builds a specific poem-prayer in contrast. Milorad Pavić's poems with the motif of the Virgin are illuminated in a comparative discourse with the poem "Himna Bogorodičinim prsima" by Gavrilo Stefanović Venclović. Milorad Pavić's relationship to the works of Byzantine and old Serbian literature, to mythical and historical, formal and content; stylistic, thematic and metrical in the deep poetic heritage he addresses in a kind of verse aspect of his poetics – in the cycle of poems „Slovo o pesnicima prošlih vremena i o njihovoj sujetnoj želji da se presele u dvadeseto stoleće“ in the book “Mesečev kamen”. Through the nine poems of this self-referential circle, the poetic subject expresses a complex analogy and dialogue between heritage and literature of the second half of the 20th century. Pavić uses commonplaces, constant epithets, and archaic lexicon which he highlights graphostylematically to point out all the difficulties in communicating with old poets. Writing about the theotological elements in Gavrilo Stefanović Venclović's poem, Milorad Pavić pointed out several self-referential details. According to his insight, for Venclović, the prayer to the Mother of God is an opportunity to bring asceticism and everyday life, asceticism and the sensory impression of life and the world into dialogue, with the symbolism of women's breasts and motherhood in the role of a literary language connector. The symbolism of motherhood and motherhood that Venclović reads from church texts is written in the "language of prayer" and carries with it a linguistic connection with the old book, which the Baroque poet will invoke. In the work, we come to the insight that Pavić has theotocological poems in his poetry, which are not organized according to eighteenth-century appropriateness and the baroque tendency of confessional writing, but they use and poetically successfully realize Venclović's poetic equation: prayer to the Mother of God-asceticism-everyday life.
Key words: Milorad Pavić, Gavril Stefanović Venclović, Virgin Mary, Virgin Intercessor, theotocological poem
византијске и светосавске духовности посредством форме,
где се версификацијским експериментом средњовековни
литургијски жанр доводи у актуелни творачки амбијент и задати оквир савременог српског песништва. Анализом је обухваћен лирски спев Седмица. Комуникација жанровским и
композиционим обликом отвара пут тематско-мотивској
структури и могућност асоцијативног уланчавања, повезивања са једним сегментом баштине. Тешић прилагођавајући
песнички језик, ритам и метар разбуђује и обогаћује поетски
израз српског језика данашњице који нема најбоље очувану
лингвистичку нит са српскословенским (црквенословенским) језиком на којем се у средњем веку пева и допевава
византијска песничка (химнографска, молитвена) традиција. Посебну пажњу задржавамо на анализи поетике центона или односа предлошка (из старе српске и византијске
књижевности) и остатка песме изграђеног на том задатом
мотиву у предметном свету лирске песме. Други елемент
анализе јесте надограђена дијалогичност или песниково молитвено и химнично певање ослоњено на структуру литур-
гијских жанрова и амбијент химне и молитве. Осветлићемо
положај псалма као подтекста Тешићеве лирике, јер седам
песама – псалама из Седмице рекреира поступак из византијске литургијске књижевности – шестопсалмије и, као у
случају са канонским песмама, песникових седам псалмичних остварења указују на шест псалтирских псалама. Кроз
комуникацију са библијском „Књигом постања” и светоотачком традицијом писања шестоднева Тешић је изградио истанчан слух властите поетике који дефинишемо и објашњавамо као надограђену дијалогичност. Трећи елемент наше анализе јесу есхатолошке теразије које препознајемо усложеном односу песника према патристичкој византијској
литератури. Да бисмо прочитали поетски код и херменеутички отворили књижевно дело и духовну срж коју изражава, одабраћемо конкретну спрегу светоотачке молитве и
Тешићеве поетске молитве коју препознајемо у стиховима
песама „Среда” и „Псалам трећег дана”. Две молитве из светоотачке традиције са којима Тешићеве песме успостављају
дијалогичан и аналогичан однос јесу дела које је написао
Свети Григорије Богослов (IV век): „Благодарење” и „Молитва Христу”.
Кључне речи: Милосав Тешић, византијско наслеђе,
савремено српско песништво, Свети Григорије Богослов, поетика центона, надограђена дијалогичност, есхатолошке теразије
У раду анализирамо „химничне“ песме
„Певачка ’имна“, „Певачка ’имна Јовану Дамаскину“
и „молитвене“ песме „Santa Maria della
Salute“ и „Молитва Богородици“ (из драме Пера
Сегединац) Лазе Костића. Указујемо на поетичку
спрегу песника српског романтизма са византијским
песником и филозофом Јованом Дамаскином,
на тростепеном нивоу: веза са Дамаскиновом
историјском личношћу; веза са филозофском
књигом Источник знања и веза са песничким делом
Ускршњи канон. Истражујемо теотоколошке
елементе (грч. Θεοτόκος – Теотокос) или Костићево
певање о Богородици које у песмама о Јовану
Дамаскину има химнични, прославни карактер и
посредно упућује на Богомајку, док у песми-молитви
„Santa Maria della Salute“ и условној
песми-молитви „Молитва Богородици“ дочарава
атмосферу молбе и мољења у директном обраћању
Богородици. Молитвене песме Лазе Костића на
тематско-мотивском плану кореспондирају са
„Осмом песмом“ Дамаскиновог Ускршњег канона,
што се огледа у мотивима раја, „мајке пречисте“,
„мајке свете“, као и на плану директног дијалога са
Богородицом. Анализирамо укрштај химничног и
молитвеног принципа као саставног дела песничког
поступка, где уочавамо синтезу теотоколошке
песме између византијске и старе српске књижевности
и модерног песништва на нивоу песничке
слике (Башлар, Ричардс, Фрај, Христић). Песничке
слике теотоколошких химничних песама беле же специфичну
комуникацијску размену на плану
звука (византијско појање, хорско извођење) тако
што загледаност у дубину стиха, у његово аудитивно,
семиотичко, метафоричко или симболичко
својство преноси у дискурс књижевног дела, тј.
контекст поезије. Теотоколошке молитвене песме
Лазе Костића граде транссубјективне поетске слике,
које Гастон Башлар објашњава као слике са
флуидном позицијом субјекта и објекта – у њима
се молитвеник Јован Дамаскин јавља као лирски
субјекат, у истоветној позицији као у Ускршњем
канону, а затим на његово место долази песнички
субјекат загледан у храм, мајку и жену.
Кључне речи: Лаза Костић, Јован Дамаскин,
песничка слика, теотоколошка песма, песма-молитва,
Богородица, слој звучања, химна, молитва
Кључне речи: Нико Бартуловић, Пол Валери, море, Медитеран, хетеротопија мора
Предговор изабраним делима
Књижевна Аријаднина нит песника, романсијера, приповедача и есејисте Бранка В. Радичевића почиње у време послератног модернизма, од године завршетка Другог светског рата, када првим песмотворним пасажима оспорава друштвено прихватљив и идеологизован соцреалистички модел певања, до педесетих и шездесетих година XX века у којима вешто кроји разноврсне аспекте свог поетског, прозног и есејистичког опуса...
ИВАН В. ЛАЛИЋ И КАСИЈА КОНСТАНТИНОПОЉСКА
Упоредни концепт који подразумева довођење Лалића у везу са овом фазом развоја књижевности у Византији прихватљив је, јер његова песничка религиозност јесте православна и иконофилска, а песнички глас какав негује наизменично је химничан и молитвен. Компаративном анализом (синтетичком дедукцијом) два песничка усмерења, улазимо у дискурс својеврсне дијахроне песничке антифоније, где је представник песничке баштине, оличене у хору песничких гласова који јој претходе, византијска песникиња, а хор модерних песника који утичу на Лалићеву поетику, такође, баштина по себи. Сусретом два хора баштина настаје поетичко сазвучје за којим Лалић непрестано трага – то је византијско појање „Kyrie eleison” које се из песме „Концерт византијске музике” прелива на остале песме са византијским темама и мотивима у његовом стваралаштву. Анализом смо обухватили Лалићеве песме: „Концерт
византијске музике”, Шапат Јована Дамаскина, „De administrando imperio” и Касијине: „Пета стихира”, „О Рождеству Христовом кад је Август царовао”.
Кључне речи: Иван В. Лалић, Касија Константинопољска, византијска поезија, слој звучања, стихира.
Милан Б. ГРОМОВИЋ
СРБИЈА ИВАНА В. ЛАЛИЋА
Основно истраживачко полазиште у раду проистекло је из увида Александра Јовановића да је, према Лалићевој усменој изјави, свеобухватнији и прецизнији наслов песме „1804” „Србија” и да као таква представља „метонимијску ознаку” пробуђене националне, идентитетске и историјске свести српског народа преломљене кроз призму времена. Истраживање започињемо оцртавањем дедукцијског левка поетике Ивана В. Лалића – Византија, Медитеран, Рашка (Србија), а затим издвајамо репрезентативне примере. Компаративном анализом мотива времена (воденице, анђела и храма у објективу камере), као и односа фигуративног и дословног у песмама: „1804”, „Рашка” и „Плава гробница” указујемо на позицију времена у Лалићевој поезији које кореспондира са византијском духовношћу и креће од Светог писма, а завршава се „последњим временом”. Време у „1804” јесте импликатор прекретнице која се као воденичка омаја прелива на прошлост
и будућност; у песми „Рашка” митски је безвремено и посредством анђела изједначено са вечношћу простора у којем анђео столује; док је у „Плавој гробници” прекинуто у својој хронологији и прошлост постоји у садашњости кроз камеру (фото-апарат) која замрзава
време и буком ремети загробни мир. У закључку рада издвојене су три категорије времена у песмама о Србији Ивана В. Лалића: време историјског преокрета, митско безвремење и временски расцеп два времена; које заједно откривају три основна поетичко-естетичка исходишта песниковог целокупног стваралаштва: дијалогичност, аналогичност и хетерохроничност.
Кључне речи: Иван В. Лалић, Србија, „1804”, „Рашка”, „Плава гробница”, време, историја, мит, axis mundi, locus amoenus
НЕСЕЋАЊУ У ПОЕЗИЈИ ЉУБОМИРА СИМОВИЋА
И МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА
Апстракт: Песнички поступак бирања традиције, у погледу есеја Т. С. Елиота „Традиција и индивидуални таленат“, поетички је одредио два модерна песника и њихово дело довео у спрегу са поступком стварања алтернативе за губитак памћења или несећање. Реч је о креацији својеврсног песничког сећања као вишестепене ал тернативе: реактуализација традиције, рефлекси топоса скромности из старе српске књижевности и неговање поетске молитве у погледу жанра. У огледу дајемо анализу песама „Десет обраћања Богородици Тројеручици Хиландарској“ Љ. Симовића и „Богородица Тројеручица“ М. Бећковића са становишта песме-молитве чију дефиницију даје В. А. Маслова. Скрушеност као топос старе српске и књижевне традиције у Византији обновљена је и ревитализована у наведеним песмама и има функцију да уоквири задату лирску структуру са молитвеним и молбеним елементима. У огледу указујемо на естетику књижевноуметничког саображења на нивоу сакрално и световно тј. уметничко, што јесте основа песме-молитве савременог српског песништва. Долазимо до закључака да кључно опште место у средњовековном жанру молитве које се рефлектује на савремену лирску песму и обезбеђује јој естетичка разгранавања у уметничком пољу јесте топос скромности (учестало увезан или изједначен са топосом грешности). Докази за нову лирски сврсисходну употребу овог топоса у песништву тражени су у
визури семиологије, где се посредством Де Сосирове једначине ознаке и означеног у сржи језика и реторике песничког текста изналазе одрази византијске естетике који у помереном дискурсу епохе добијају синкретичну спрегу теолошког, културног и књи-
жевноуметничког.
Кључне речи: Песничка традиција, алтернатива, Љубомир Симовић, Матија Бећковић, Богородица Тројеручица, поетска молитва, топос скромности, теотоколошка поезија, семиологија, граматички паралелизам.
ња у песничким збиркама Слободана Костића: Читање мапе, Жилиште, Покајничке песме и аутореференцијалне исказе који указују на паламизам, византијску духовност и естетику у огледима: Православно духовно песништво, Стварање и тумачење, Стварање и творевина и Новија српска поезија на Косову. Костићево разумевање молбе и мољења у поезији и
молитве у православној теологији кореспондира са књигом Исповедање православне вере Григорија Паламе где се наводи низ одредница за Бога, који је у православном схватању религиозности, истовремено јединствен и утројчен. Један од репрезентативних примера јесте песма „Корен“ којом Костић у директну везу доводи сцене из Библије и данашњице, тако што у
прославном и исихастичком тону указује на дела Божја. Молитвени смирај исихастичког типа или „основни тон смерноумља“ (Богдановић) јавља се у подтексту естетички најуспелије књиге Слободана Костића – Покајничке песме. Наслови песама упућују нас на жанровски систем византијске и старе
српске књижевности: „Слово“, „Молба“, „Химна“, а перманентна дијафонија молитвеника и Бога спроведена је од почетка до краја збирке. Молитвеност или исихастички тон у Покајничким песмама огледа се и у сталним епитетима упућеним Богу, потеклих из византијске химнографије – милостив,
разрешитељ страха, величанствен, невидљив, бестелесан, безграничан, милосрдан у име захвалности за добра дела која је учинио. Долазимо до закључака да тематско-мотивска структура поезије Слободана Костића, на првом месту мотиви молитвене тишине, смираја, божанске светлости и атмосфере аскезе где лирски/песнички субјекат постаје молитвеник, у свом
подтексту садржи развојни пут аналогије и дијалога са српско-византијским песничким и литургијским наслеђем који, крећући се узлазно, долази до својих највиших домета у песниковим последњим поетским остварењима.
Кључне речи: Слободан Костић, Григорије Палама (Γρηγόριος Παλαμάς), исихазам, песма-молитва (поетска молитва), византијска духовност, Косово, Метохија.
У раду анализирамо монографије Ненада Грујичића о песнику Бранку Радичевићу Бранко песник младости (1984, 1985, 1990) и Бранко (1991). Осветлићемо следеће аспекте Грујичићевих херменеутичких освртања на Радичевићеву поетику: књижевноисторијски – у којем је приказана позиционираност песника романтизма у контексту естетичких закономерности епохе; књижевнотеоријски – где је уоквирена сложеност или „тријумф“ народног језика „као суза чистог“ (Даничић) и песнички плодног и релевантног; књижевнокритички – јер аутор даје хронологију критика о Бранку Радичевићу задржавајући се на најупечатљивијим прекретним освртима о којима даје коментар у уклапа их у хронологију разумевања / неразумевања песничког поступка најпознатијег карловачког ђака. Тростепени есеј Ненада Грујичића сагледаћемо и кроз дискурс стилистике, где долазимо до двојаког гласа у помном и брижљивом тумачењу песничких слика, мотива и стихова у маниру структуралистичког приступа – први глас вођен је интуицијом тумача, приређивача, есејисте и читаоца са осећајем за детаљ, док други, онај песнички и лирски, проговара о биографији младог страдалног песника и њеним прожимањима са животима великана српске књижевности и културе: Његош, Вук, Змај, Ђура Јакшић, Ђура Даничић и други. Закључујемо да је вишедимензионални портрет Бранка Радичевића у књижевноисторијским промишљањима Ненада Грујичића (есејисте и песника) важан допринос новим читањима поезије и поетике романтизма у српској књижевности, као и усложњавању тумачења поезије која приближавају аналитички осврт на поетичко-естетичка исходишта сопственом песничком (и духовном) искуству спознаје живота и света.
Кључне речи: Бранко Радичевић, Ненад Грујичић, поезија, романтизам, народни језик у поезији, есејистичко искуство, песничко искуство.
Кључне речи: Звонимир Шубић, приповетке, Фазлића поток, логос, земља, смрт, дијахроничност, синхроничност, духовно искуство, негативни обред не-хтења
рефлекса византијске естетике у рајском пејзажу српског
предромантизма. Указано је на разноврсност и усложњавање
описа природе који је надограђен панегиричким односом
приповедача према њој. Рајски пејзаж у романима Атанасија
Стојковића и Милована Видаковића садржи класицистичку
компоненту и кореспондира са рајским пејзажем из српског
средњовековља: рајски предео у Хиландарској повељи Стефана
Првовенчаног и опис рајске долине где ће бити подигнут
манастир Високи Дечани, у делу Житије Стефана Дечанског
Григорија Цамблака. У овом раду изложене су наведене
паралеле, а подробна анализа византијских тема и мотива биће
изложена у посебном истраживању.
Кључне речи: Атанасије Стојковић, Милован Видаковић,
византијска естетика, култ природе, опис природе, рајски пејзаж,
предромантизам
Проф. др Јован Делић:
Рукопис Плаво прозорје, који нас већ својим скованим насловом опомиње на византијско плаво које јесте иза прозорја – својеврсног естетичког опажаја и удубљивања у видљиво, да би се наслутило оно духовно непропадљиво – невидљиво (врлину тог наслућивања имају сви пјесници које Громовић овдје чита), представља дјело које на систематичан и креативан начин интерпретира феномене византијске духовности и њој сродних становишта српског пјесништва XX вијека. Књигом Плаво прозорје значајно се допуњују и систематизују досадашња књижевна сазнања, а затим указује на могућа нова истраживања и интерпретације савремене српске књижевности.
Проф. др Горана Раичевић:
Милан Громовић је у овој књизи показао да је подједнако надарен за форму компаративног есеја, као и за оне увиде и анализе који сежу у много ширу проблематику духовне традиције, у континуитет српске духовности и културе. За таква стремљења ка уопштавањима, ка систематизацији појединачних дела и аутора у одређене идејне токове и струје способни су само они аутори који имају историјску свест, али и способност повезивања књижевних појава. Не треба посебно подсећати на то да су предуслов за тако нешто велико знање и ерудиција, што је, види се на основу овог рукописа, Милан Громовић стекао већ као млади истраживач српске књижевности којем тек предстоји академски рад. О томе да српска књижевност и култура у свом богатству и отворености пружају савременом човеку могућност да бира – између Истока и Запада – говори и ова књига, чувајући, као уосталом и свака велика литература, универзалне вредности човечности и хуманости, што је једино чврсто упориште које нам је у свеопштој пролазности и променљиовсти самог живота, али и вредности којих се држимо, остало. Рукопис препоручујемо за штампање и читање.
,,Песник не негује негаторски однос према поетикама, већ покушава да лалићевски каже „да“ свим могућностима певања као својеврсној целини поетског изражавања." Јелена Марићевић Балаћ
,,Милан Громовић `Спиралом` шаље ветар у леђа неким будућим писцима, стидљивим уметницима чија лепота беспотребно ћути." Татјана Јовичић
Knjiga studentskih radova koji su postali naučni eseji o književnosti.
Стваралаштво Никанора Грујића (1810–1887), епископа пакрачког и професора богословије, до данашњих дана није довољно осветљено. Грујићев случај није једини. Примера ради, песме и беседе његовог нешто млађег савременика – Кузмана Станића (1825–1898), вуковарског и темишварског пароха, још увек су невидљиве оку домаћих и страних истраживача. Није непозната чињеница да је српска књижевност на славеносербском, а неретко и на српском народном језику 19. века, још увек велики и недовољно истражени драгуљ наше културе. Дело које је пред нама представља допринос од великог значаја и немали тег на овим књижевноисторијским теразијама. [...]
након Елиота и Валерија, Академска књига, Нови Сад, 2018
Анђели су граматика наше свакодневице. Свеприсутни су, видљиви и невидљиви, свуда око нас – као симболи / постсимболи. Истраживање анђела увек је интердисциплинарно, па када пишемо о мотиву и симболици анђела у књижевном делу често се служимо алатима: семиотике, историје уметности, естетике, теологије, теолингвистике, теопоетике, геометрије, теорије боја, физике, геополитике, историје – како бисмо отворили, дедуковали и синтетизовали свеукупни потенцијал њихове митске чудесности.
Писаном речју анђели су брижно оковани у онеобичавање, подтекст, палимпсест, другост, овостраност, оностраност, у песников / пишчев суживот са Богом или пак флуктуирајућу и увек нестабилну сумњу у чудо спасења. Одсутни су или присутни, пали или уздигнути, али ту – у елементарној свести о трансценденцији.
Песник Чарлс Симић је анђеле пронашао на жици за веш, Милош Црњански у живој историји тј. у имену храброг Гаврила Принципа, Светислав Мандић у спектру небеских боја, а Иван В. Лалић у дивном чуду видљивог. Књижевност нас подсећа да су анђели залог наде у чистоту и суштаство нашег битка. Анђели су пресудни тег на тасу есхатолошких теразија. Задатак науке о књижевности је да пропитује тај драматичан и сложен троугаони саоднос: анђео–реч–човек. Радозналом оку посматрача анђели могу бити и амбивалентни, јер се резолуција њиховог свеприсуства мери од надира до зенита. Са једне стране, преузеће улогу клепала у најраскошнијој башти модернитета, док ће нас, ако само једном трепнемо, убедити и да могу бити звоно у проклетој авлији анахронизма и учмалости.
Branko V. Radičević, Milan Gromović (prir.). Novi Sad: Izdavački centar Matice srpske, 2023.
Editor: Milan Gromović
Serbian Studies, in circulation since 1980, is the journal of the North American Society for Serbian Studies. The journal is distributed to almost two hundred libraries in North America and beyond, as well as to members of the Society as part of their annual subscription. It is published by Slavica Publishers at Indiana University (slavica@indiana. edu). Hard copies of current and previous issues are available from the publisher, and in digital form from the NASSS website. Serbian Studies is an interdisciplinary, peer-reviewed journal publishing research articles, including original work, archival documents and book reviews, related to any aspect of Serbian social and cultural history. The Editors welcome innovative approaches and new methodologies in the study of Serbian cultural texts which offer new readings relevant to the contemporary context of global culture.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: канонске молитве, славослови, молитве мољења, молитве благодарења, лингвокултурологија
THE WORK OF SAINT SAVA IN TEACHING SERBIAN LANGUAGE AND LITERATURE
Кључне речи: Стеван Сремац, реализам, роман, реалистичка поетика, интертекстуалност
Teaching interpretation of Stevan Sremac’s novel Zona Zamfirova with pupils of high school age was carried out in two school classes, which is necessary for a dialogue analysis of the novel and for group work. In the introductory part of the lesson, emphasis was put on the literary and literary critical context of the epoch of realism, in which the poetics of the great Serbian writer is created and creatively created. The characteristics of the epoch of Serbian and European realism, biography and bibliography of Stevan Sremac are presented with a dialect teaching method. Interpretation of the novel Zona Zamfirova was carried out by a combination of dialogue and text teaching methods in order to make the subject of the novel to the students as clear as possible. In the final part of the teaching unit, new questioning questions were opened by the dialect teaching method, based on the analysis presented. The correlation-integration system is indicated by Zdravko Šotra’s eponymous film, but with the emphasis that the film is only one possible reading of book. Students were given individual or group assignments for a comparative analysis of novels and films and for the continuation of dialogical analysis of novels.
Key words: Stevan Sremac, realism, novel, realistic poetics, intertextuality
Кључне речи: Војислав Илић, „Сиво суморно небо“, поезија, поетика, реализам.
CURRICULAR INTERPERETATION OF VOJISLAV ILIĆ’S POETRY AND POETICS USING THE EXAMPLE OF THE POEM “SIVO SUMORNO NEBO”
Curricular interpretation of Vojislav Ilić’s poetry and poetics with high school students was conducted during a single class, which is the time required to analyze the lyrical poem “Sivo sumorno nebo [Grey, dreary sky].” In the introduction to the lesson, the literary and historical context was stressed. From it, the poetics of the great Serbian poet is created and shaped. The uniqueness of the epoch of Serbian and European realism, biography and bibliography of Vojislav Ilić are presented using the dialogical teaching method. The interpretation of the lyrical poem “Sivo sumorno nebo” was conducted using a combination of the demonstrative and the textual teaching method, in order for the students to fully understand the objective world of the poem – both from a linguistic and a semantic standpoint. After a stylistic and versification analysis, the poetic text was correlated to a syncretic context, so as to add the symbolism of visual poetic images to the analytical review of the works of visual arts, namely painting. The final portion of the class, incorporating evaluation, was used to develop the informatic and visual concept that the poem implies.
Keywords: Vojislav Ilić, “Sivo sumorno nebo”, poetry, poetics, realism
Кључне речи: Албер Ками, Странац, Мерсо, апсурд, вампир
Кључне речи: Ђура Јакшић, поетика, лирика, поетичке константе, романтизам
Филозофски факултет Нови Сад, 4. октобар 2023. године
Округли сто: Савремено српско песништво и ново средњовековље: Византијске теме и мотиви
Милен Алемпијевић (1965, Чачак) је песник, приповедач, романсијер и есејиста. Објавио је збирке песама: Склупчани гласови (1995), Слани човек (1997), На тим рукама (1999), О врстама смеха (2001), Алгебра; уздах (2002), Жабљи мед (2005) и Утопијице (2007); књиге приповедака: Хаљина са цветовима (1999), Измишљање љубави (2001), Срећа окупаног човека (2005) и Коњске ширине (2019); роман Шлустрик (2012); есеје: Уметност претеривања (2014) – о анимираном филму, Дан када је нестао Мајлс Еванс (2016) – компаративни осврт на џез и филмску нарацију; микро-есеје о џезу као подтексту у причама и романима у српској и светској књижевности објављивао је у „Књижевном магазину“ и „Пољима“ од 2012. до 2019. године. Приредио је тематски број (183–184) о џезу часописа за књижевност, уметност и културу „Градац“ (2012). Запослен је у Дому културе у Чачку на месту уредника филмског програма и као уметнички директор међународног фестивала анимираног филма „Аниманима“.
Крф као духовни центар српске књижевности од 1916. до 1918. године представља главно књижевно средиште, иако је „српска ратна књижевност стварана на свим местима где су биле окупљене веће групе избеглица: у Солуну, Француској, Швајцарској, Енглеској, Италији, Бизерти, Алжиру, Америци, Русији. На Крфу су обновљене, у априлу 1916. званичне Српске новине, које су објављивале и књижевне прилоге, а следеће године као књижевни додатак новинама покренут је Забавник, главно књижевно гласило за две последње године у емиграцији. У крфском Забавнику сарађују многи истакнути предратни писци. Међу њима је најплоднији Јован Дучић, који у њему објављује циклусе Царски сонети и Сунчане песме“, (Деретић) док „Милутин Бојић није објавио ни једну једину песму, али је, вероватно, један од песника са највише стихова објављених (цитираних) у Забавнику“ (Ненин).
Трибина укључује дискусију о променама које српска књижевност доживљава на Крфу – окретање средњем веку, реконструкцији јуначке епопеје, српсковизантијском утемељењу идентитета и визији родољубља кроз насушну битку за континуитет. Кроз књижевноисторијски преглед стваралаштва Јована Дучића и Милутина Бојића из крфског периода (Дучићев циклус песама Царски сонети и Бојићева збирка Песме бола и поноса) могуће је уочити оквир и домет српске књижевности, са њеном пригодном, али и отрежњујућом улогом у преломном историјском тренутку.
Закључци до којих се долази у анализи поетског циклуса Јована Дучића Царски сонети потврђују тезу да је призивање византијске духовности (митска Византија) своје присуство остварило само у назнакама, кроз песме Житије и Запис, док остале песме из Царских сонета византијску Србију (елементи историјске Византије) користе као декор за употпуњавање једне родољубиве визије слободе и државотворности. Освртање на средњи век у Царским сонетима усмерено је на реконструисање славне прошлости, која у садашњости има снажно патриотско дејство.
Збирка песама Песме бола и поноса Милутина Бојића представља панегирички осврт на епску храброст, витешку одлучност и бол прожет поносом српског народа. Трибина има задатак да постави питања у вези са рецепцијом Бојићевог дела, како на Крфу, у крфском Забавнику, тако и у времену које долази након Првог светског рата – време када Црњански пише путопис Крф и поему Сербиа, и када схвата да је „нова држава“ почела да заборавља крфске жртве.