Ugledni čas: Ivo Andrić - "Most na Žepi"

Света српска лоза 2, 2011

Свети зрак (збирка песама), Рача 2020.

Карађорђев дом у Рачи, 2017

Ужички зборник 41, 2017, стр. 7-38.

Апстракт: На основу средњовековних извора и турских катастарских пописа у раду се врши реконструкција опсега српске средњовековне земље Моравице и њеног жупског система. Пошто се, у VI-VII веку, не помињу жупе и жупани М. Благојевић сматра да су оне појава после досељавања Словена на Балкан где су постојали услови за њихово стварање. (Благојевић, 201, стр. 25.) Трајна и врло изражена особеност рељефа западног и централног Балканског полуострва јесте разуђеност на речне, жупске долине док је ова особина мање карактеристична за источни део полуострва, изузимајући Родопски простор. (Цвијић, 1922, стр. 32-33.) Заштићене висинским рељефом по ободима имале су повољне климатске услове и стога су добро насељене. Границе жупа нису довољно чврсте јер су их представљале планине, побрђа или шуме. Посебну организацију имале су пограничне жупе које су називане и крај, крајина или крајиште. Средиште жупе био је град-утврђење које су становници били дужни да одржавају. Жупама су заповедали жупани који су првобитно били старешине локалних великих родова, а поред њих су постојале и скупштине свих слободних људи-жупљана. (Исто, 4-5.) Давно је примећено да је жупа најмања територијална административно-друштвена јединица као и да је већина жупских имена истоветна с називима река, нешто мање са именом краја или са именом свог главног града. Жупе су понекад биле територијално врло мале, јер су такве биле долине река, котлине и крашких поља, (Јиречек, Радоњић, 1978, стр. 4.) али има и територијално већих жупа јер су долине и сливови неких река били 1 [email protected]

Карађорђева колевка, 2006

Национални споме ни ци су светилишта, мес та на којима појединац може да учествује у кул ту нације и да осети језу од оног најсветијег.

СВЕТА СРПСКА ЛОЗА 3., 2019.

ЈЕФИМИЈА 17, Трстеник 2007, стр. 149-174.

У раду се долази до потпунијих сазнања ко је Строимир, власник златног жига, који је постао однедавно познат нашој и светској науци, пореклу и статусу власника, рангу и титули, периоду настанка ћирилице на нашим просторима, времену у коме је настао печатњак и могућем месту налаза као и историји Србије IX-X века и њеним актерима из династијe Властимировића.

Новопазарски зборник 38, 2015, стр. 7-34.

UDK 94(497.11)"04/14" Апстракт: У раду се сагледава жупски систем земље Рас-Рашка која се поклапа и са територијом која се налази под јурисдикцијом епископије Рас. На основу извора уочава се постојање средњовековних жупа: Рашка, Јелчаница, Пнућа, Људска, Сеница, Јелакци-Горњи Ибар, Брвеник, Звечан, Ибар, Студеница, Јехошаница, Ситница, Лаб и Дршковина. На основу српских и отоманских извора региструју се њихова села, цркве, манастири, рудници, тргови и тврђаве који су постојали до 1459. године. Кључне речи: Држава Рашка, велико жупанство Рашка, земља Рашка, жупа Рашка, жупе, нахије Разуђеност на речне, жупске долине јесте трајна и врло изражена особеност рељефа западног и централног Балканског полуострва док је ова особина мање карактеристична за источни део полуострва, изузимајући Родопски простор. (Цвијић, 1922, 32-33) Заштићене висинским рељефом по ободима имале су повољне климатске услове и стога су добро насељене. Границе жупа нису довољно чврсте јер су их представљале планине, побрђа или шуме. Посебну организацију имале су пограничне жупе које су називане и крај, крајина или крајиште. Средиште жупе био је град-утврђење које су становници били дужни да одржавају. Жупама су заповедали жупани који су првобитно били старешине локалних великих родова, а поред њих су постојале и скупштине свих слободних људи-жупљана. (Исто, 4-5) Давно је примећено да је жупа најмања територијална административно-друштвена јединица као и да је већина жупских имена истоветна с називима река, нешто мање са именом краја или са именом свог главног града. Жупе су понекад биле територијално врло мале јер су такве биле долине река или котлине. (Јиречек, Радоњић, 1978, 4) Врло уочљива појава у анализи хидронима и топонима на српском простору, односно жупа, јесте да се имена река и жупа дословно поклапају са једним од места које се налази, или се налазило некада, крај реке. Далеко ређе су реке у 1 [email protected]

МИТОЛОГИЈА ПЧЕЛЕ, Rača - Beograd 2002.

Жрнов 5, Београд 2016, стр. 95-98.

Трајна и врло изражена особеност рељефа западног и централног Балканског полуострва јесте разуђеност на речне, жупске долине док је ова особина мање карактеристична за источни део полуострва, изузимајући Родопски простор. 1 Заштићене висинским рељефом по ободима имале су повољне климатске услове и стога су добро насељене. Границе жупа нису довољно чврсте јер су их представљале планине, побрђа или шуме. Посебну организацију имале су пограничне жупе које су називане и крај, крајина или крајиште. Средиште жупе био је градутврђење које су становници били дужни да одржавају. Жупама су заповедали жупани који су првобитно били старешине локалних великих родова, а поред њих су постојале и скупштине свих слободних људижупљана. 2 Давно је примећено да је жупа најмања територијална административно-друштвена јединица као и да је већина жупских имена истоветна с називима река, нешто мање са именом краја или са именом свог главног града. Жупе су понекад биле територијално врло мале, јер су такве биле долине река, котлине и крашких поља, 3 али има и територијално већих жупа јер су долине и сливови неких река били пространији. Ранофеудалне велике жупе у долинама већих река су у каснијим периодима дељене на две или више мањих, а од половине XIV века у Босни долази до стварања градских жупа. 4 У речном склопу Велике, Западне и Јужне Мораве и Тимока словено-српска племена су успоставила своју архонтију -кнежевину Мораву и своје топониме и хидрониме. У оквиру кнежевине Мораве су постојале уже целине а на простору данашње Централне Србије земље Кучево, западно, и Браничево, источно од Велике Мораве. Основне административне целине -жупе су представљале територије у сливу одређене реке. Према имену река су именоване жупе а по правилу су и њихова средишта била у истоименим местима. На основу имена река и жупа идентификована су и истоимена места која су била седишта истих. Планине и велике шуме су биле гранична подручја између жупа и као такве нису биле административно независне. 5 Кучево је у то време захватало простор: јужно од Дунава, западно од Велике Мораве, северно од Западне Мораве и источно од линије коју 1 Ј. Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље, Београд 1922, 32-33. 2 Исто, 4-5. 3 К. Јиречек, Н. Радоњић, Историја Срба II -Културна историја, Београд 1978, 4. 4 Т. Рибар, Западне стране у средњовјековној босанској држави, Београд 2009, 152-153. 5 Ж. Андрејић, Српске средњовековне жупе у сливу Млаве, Митолошки зборник 26, Рача 2012, стр. 101-110.