Arhitektura i urbanizam 39 (2014)

АРхиТеКТУРА и УРБАНиЗАМ 39-2014 Часопис за архитектуру, урбанизам и просторно планирање Бранка Димитријевић, Чланови уредништва Милица Бајић - Брковић, Архитектонски факултет, професор, Glasgow Caledonian Универзитет у Београду University Ружица Богдановић, Владимир Лојаница, Саобраћајни факултет, редовни професор, Универзитет у Универзитет у Београду Београду, Архитектонски факултет Миодраг Вујошевић, ИАУС, Београд Мила Пуцар, Бранка Димитријевић, Glasgow научни саветник, ИАУС Caledonian University, Glazgov Добривоје Тошковић, Александар Иванчић, Barcelona научни саветник, ИАУС Strategic Urban Systems, Barselona Драгана Василски, Бошко Јосимовић, ИАУС, Београд ванредни професор, Универзитет Нађа Куртовић-Фолић, Факултет Унион Никола Тесла, Факултет за теничких наука, Нови Сад градитељски менаџмент Игор Марић, ИАУС, Београд Игор Марић, Миленија Марушић, ИАУС, Београд виши научни сарадник, ИАУС. Дарко Марушић, Београд Ана Никовић, Нада Милашин, ИАУС, Београд научни сарадник, ИАУС Борислав Стојков, Републичка агенција за просторно планирање, Београд Институт за архитектуру и урбанизам Божидар Стојановић, Институт Србије „Јарослав Черни”, Београд Игор Марић, директор ИАУС-а Главни и одговорни Мила Пуцар уредник Институт за архитектуру и урбанизам Технички уредник Мила Пуцар Србије, Архитектура и урбанизам 11000 Београд, Булевар краља Секретар Милена Милинковић Александра 73/II лектура Дафина Жагар Дизајн часописа и прелом Сања Симоновић Алфиревић Корице Пројекат српског павиљона 14-14, Бијенале у Венецији 2014. Телефони: 011/ 3207 303, 3207 310, факс 3370-203, e-mail: [email protected], [email protected] www.iaus.ac.rs листа рецензената издавач За издавача Адреса редакције Контакт Штампа ЈП Службени гласник издавачки савет иАУСа Председник Мила Пуцар, ИАУС, Београд Заменик председника Јасна Петрић, ИАУС, Београд Секретар Тамара Маричић, ИАУС, Београд; Бранислав Бајат, Грађевински факултет, Универзитет у Београду; Милица Бајић - Брковић, Архитектонски факултет, Универзитет у Београду; Драгана Базик, Архитектонски факултет, Универзитет у Београду; Миодраг Вујошевић, ИАУС, Београд; Бранка Димитријевић, Glasgow Caledonian University, Glazgov; Славка Зековић, ИАУС, Београд; Игор Марић, ИАУС, Београд; Дарко Марушић, Београд; Нада Милашин, Београд; Зорица Недовић Будић School of Geography, Planning and Environmental Policy, University College Dublin; Марија Николић, Београд; Владимир Папић, Саобраћајни факултет, Универзитет у Београду; Ратко Ристић, Шумарски факултет, Универзитет у Београду; Ненад Спасић, ИАУС, Београд; Божидар Стојановић, Институт „Јарослав Черни”, Београд; Борислав Стојков, Републичка агенција за просторно планирање Републике Србије, Београд; Драгутин Тошић, Географски факултет, Универзитет у Београду; Милорад Филиповић, Економски факултет, Универзитет у Београду. Београд, јун 2014. Часопис се размењује са већим бројем институција у иностраним земљама. 2 39-2014 АУ садржај 05 Уводник Мила Пуцар научни радови 07 Двотрактни склоп у стамбеној архитектури у Србији Прегледни рад Ђорђе Алфиревић, Сања Симоновић Алфиревић 17 Теорије минимализма у архитектури: Када пролог постане палимпсест Прегледни рад Владимир Стевановић 29 Социјално становање у Београду: Пракса архитектонскоурбанистичких конкурса (2003 - 2014) Прегледни рад Тања Бајић, Божидар Манић, Бранислава Ковачевић стручни радови 45 “Greening the Blue” – Пример институционалног доприноса глобалној култури климатске неутралности Мирјана Деветаковић, Милан Радојевић “Greening the Blue” – An Example of Institutional Contribution to the Global Culture of Climate Neutrality Mirjana Devetaković, Milan Radojević 62 Комплекс окружног начелства и првостепеног суда у Ужицу Душко Кузовић актуелности 71 Награђене докторске дисертације и мастер радови 80 Бијенале у Венецији ‘‘Фундаменти’’ 14. интернационални бијенале архитектуре 2014. Венеција Дијана Милашиновић Марић 84 Награда Ранко Радовић за 2013. Константин Т. Петровић нове књиге 87 Климатске промене и изграђена средина: Политика и пракса у Шкотској и Србији Приказ књиге: Ратко Ристић 89 Одрживи развој Подунавља у Србији – Књига 1 Приказ књиге:: Мила Пуцар 92 „Урбано насљеђе Црне Горе са посебним освртом на развој Цетиња“, аутора проф. др Божидара Милића Приказ приредила: Марта Вукотић Лазар 95 Антологијски архитектонски водич Загреба - 100 изабраних зграда, аутори Златко Карач / Ален Жунић Приказ књиге: Дубравка Ђукановић Zagreb Architecture Guide - 100 Selected Buildings, authors Zlatko Karac / Alen Zunic Book Review: Dubravka Djukanovic АУ 39-2014 3 УВОДНиК | EDITORIAL Мила Пуцар Вишепородична стамбена изградња у Србији постала је важна и незаобилазна тема истраживања историје архитектуре XX века. Она је у доброј мери обележила даљи развој овог сегмента архитектуре и у новије време. Многи исраживачи марљиво истражују различите аспекте њеног развоја. Тако се у овом броју часописа два рада баве стамбеном изградњом, и у оквиру ње институцијом конкурса. The multi-family residential development in Serbia has become an important and unavoidable theme in the 20th century architectural history research. It has, to a great extent, also marked further development of this segment of architecture. Many researchers have diligently investigated the diferent aspects of its development. Thus, two papers published in this issue deal with residential development and, within it, the institution of competition. Феномен двотрактног склопа, његов настанак и типологија веома су мало истраживани, и поред чињенице да је његова присутност у вишепородичној стамбеној архитектури прилично значајна. Цитирајући рецензента рада Двотрактни склоп у стамбеној архитектури у Србији, рекло би се да овај текст доноси веома потребан и дуго ишчекиван фокус на овај типолошки облик: „Овако систематизован хронолошки приказ развоја и генезе овог типолошког облика у међународним размерама, а посебно у домаћој пракси, представља значајан допринос објашњењу вредности овог, у једном моменту, изузетно много примењиваног типолошког облика вишепородичног становања”. Примена двотракта обележила је један период интензивне стамбене изградње између шездесетих и осамдесетих година XX века. Овај период поклапа се са експанзијом конкурсне праксе, изградњом великих стамбених комплекса, индустријализацијом и префабрикацијом у примени технологија градње, као и великом експанзијом Београдске школе стамбене архитектуре, која се са много пажње и искрене посвећености „бавила питањима квалитета стамбене архитектуре, њеним ликовним, функционалним, технолошким усавршавањима, истраживањима и откривањима нових алтернација на граници познатих модела и која са великом пажњом нуди квалитетну стамбену архитектуру и слави умеће и културу становања”. The phenomenon of double-tract unit, its emergence and typology have been scarcely researched despite the fact that its presence in the multi-family residential architecture is quite important. By citing the reviewer of the paper entitled DoubleTract Unit in Residential Architecture in Serbia, it could be said that this text brings a much needed and long awaited focus to this typological form: „Such a systemized chronological overview of the development and genesis of this typological form on an international scale, and particularly in the domestic practice, is an important contribution to the explanation of values of this, in a certain moment, very much implemented typological form of multi-family housing”. The use of the double-tract unit has marked the intensive residential construction in the period between 60-ties and 80-ties of the 20th century. This period coincides with the expansion of competition practice, construction of large residential complexes, industrialization and prefabrication in the technology of construction, as well as with a great expansion of Belgrade school of residential architecture which has, with lot of attention and true dedication, „dealt with the issue of the quality of residential architecture, its visual, functional and technological improvements, as well as with the research and discovering of new alternations on the boundary of known models, which, with great attention, ofers a quality residential architecture and celebrates dwelling culture and skill”. Потврда тада створених вредности може се донекле препознати у раду социјално становање у Београду: праксa архитектонско-урбанистичких конкурса (2003-2014), који анализира конкурсну праксу у области социјалног и непрофитног становања, најбоље пласирана и реализована конкурсна решења, квалитет постојеће пројектантске и градитељске праксе чији је циљ унапређење сазнања о комплексној проблематици становања, уочавање локалних специфичности и ограничења, али и потенцијала и применљивости награђених решења. И овај рад указује на значај институције јавног архитектонско-урбанистичког конкурса у промоцији одрживе и иновативне стамбене изградње уопште, па и када се ради о социјалном становању. The conirmation of the then created values can be, to a certain extent, recognized in the paper entitled social Housing in Belgrade: Practice in architecture and urban planning competitions (20032014). The paper analyzes a competition practice in the ield of social and non-proit housing, the highest ranked and materialized competition designs, quality of the current planning and architectural practices aiming at enhancing the knowledge about a complex issue of housing, identiication of local speciicities and limitations, but also potentials and applicability of awarded designs. This paper too indicates the importance of the institution of the public architecture and urban planning competition in the promotion of sustainable and innovative residential development in general, thus also social housing. АУ 39-2014 5 ДВОТРАКТНи СКлОП У СТАМБеНОј АРхиТеКТУРи У СРБији DOUBLE-TRACT UNIT IN RESIDENTIAL ARCHITECTURE IN SERBIA UDK BROJ: 728.2.012.4(497.11) ID BROJ: 210752012 DOI: 10.5937/a-u0-5441 Прегледни рад, рад примљен фебруарa 2014, рад прихваћен јунa 2014. Ђорђе Алфиревић *, Сања Симоновић-Алфиревић ** АПСТРАКТ Двотракт је тип стамбеног склопа који је карактеристичан за вишепородично становање. Одликују га два блиско и паралелно постављена стамбена тракта који деле заједничке степенишне и лифтовске комуникације, најчешће управно постављене у односу на правац пружања трактова. Примарне стамбене просторије су, по правилу, готово увек оријентисане према спољним фасадама објекта, док су секундарне оријентисане према отвореном, атријумском међупростору између трактова. Први реализовани тип двотракта у Србији је изведен 1957. године у Београду, по пројекту Милорада Мацуре, након чега се јавља читав низ варијација овог склопа, и то највећим делом као последица функционалног истраживања и експериментисања на архитектонским конкурсима који су били веома популарни током друге половине XX века у Србији. Иако је у Србији (највећим делом у Београду), по принципу двотракта, реализован већи број стамбених блокова и појединачних објеката, овај феномен до данас у хабитолошком и историографском смислу није значајније истраживан. Стога ће у овом раду бити више речи о околностима настанка и разлозима његове широке примене у стамбеној архитектури у Србији. Циљ рада је да се провери теза по којој је пројектовање двотракта била актуелна тема током друге половине XX века у Србији, чија примена у већини реализованих случајева није била у складу са основним принципима оријентације двотрактног склопа у простору, као и да се истражи разлог због чега је двотрактни склоп примењиван у већем броју баш у Србији. Кључне речи: архитектура, вишепородично становање, двотракт, тротракт, двотрактни склоп, Dumbbell, најамна зграда. ABSTRACT Double-tract is a type of residential unit which is characteristic of multiple-family residences. It is characterized by two closely and parallelly placed residential tracts, sharing a common staircase and lift communication, most often set normally in * мр Ђорђе Алфиревић, дипл. инж. арх., Студио Алфиревић, Београд [email protected] ** Сања Симоновић Алфиревић, дипл. инж. арх., Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд, [email protected] АУ 39-2014 relation to the direction of tracts. Primary residential areas are, by rule, almost always oriented towards outer facades of the object, while secondary areas are oriented towards open, atrium interspace between the tracts. The irst type of double-tract unit was built in 1957 in Belgrade by architect Milorad Macura, followed by a variation of this unit, mostly as a consequence of functional research and experimenting in architecture competitions, which were very popular during the second half of XX century in Serbia. Although in Serbia (and mostly in Belgrade), a large number of residential blocks and individual objects used double-tracts, this phenomenon has not been more signiicantly explored until now, either in habitology or historiography sense. This is why this paper will focus on the circumstances of its emergence and the reasons for the wide use of double-tract units in residential architecture in Serbia. The aim of the paper is to check the thesis claiming that the design of double-tract was a topic present in the second half of XX century in Serbia and whose use in most cases was not in accordance with the basic principles of orientation of doubletract unit in space, as well as look into reasons why double-tract unit was widely used in Serbia particularly. Key words: architecture, multiple-family housing, triple-tract, double -tract unit, dumbbell, tenement building УВОД Феномен двотракта у Србији је веома мало истраживан, и поред чињенице да је његова присутност у вишепородичној стамбеној архитектури поприлично значајна. Највећи број евидентираних примера двотракта је лоциран на подручју Београда, са пар изузетака који су пројектовани у другим урбаним центрима у Србији (Нови Сад, Панчево). Аспект његовог настанка и типологије није уопште разматран. У стручној терминологији се појам двотракта тумачи на два начина. Према првом становишту, у питању је склоп са две функционалне зоне раздвојене коридором (Barišić-Marenić, Štulhofer, Uchytil, 2009; Barišić-Marenić, 2004), или тзв. „коридорски склоп” једнотрактног објекта (Marušić, 1999). Са другог аспекта, двотракт се тумачи као дволинијски тип склопа, са две одвојене просторно-обликовне и функционалне целине које се местимично везују заједничким вертикалним комуникацијама у јединстевну структуру (Marušić, 1999:4; Stoiljković, 2009:32), на чему ће бити акценат у даљем току истраживања. 7 Сл.1 Тумачења двотракта: а) две функционалне зоне као трактови и б) просторно-обликовне целине као трактови. Сл.2 Вила Медичи, Ђулијано ди Сангало, 1480 (лево) и Квинс хаус, Иниго Џонс, 1616-1935 (десно). Fig.1 Interpretation of double-tract: a) two functional zones as tracts and b) space-shaped units as tracts. Fig. 2 Villa Medici, Poggio a Caiano, Giuliano da Sangallo, 1480 (left) and Queen’s House, Greenwich, England, Inigo Jones, 1616-1935 (right). Сл.3 Конкурсна решења за Дамбел најамне зграде (Њујорк, 1879, 1899). Жутом бојом су означене стамбене просторије, а плавом помоћне. За разлику од поменутог (коридорског) типа, дволинијски склоп или двотракт је настао као последица тежње да се степеништа и унутрашње комуникације зграде директно осветле и да се секундарни садржаји стана (купатило, тоалет, кухиња и сл.) директно осветле и проветре (Сл.1). У односу на остале типове склопова у вишепородичном становању (урбана вила, коридорски склоп, једнотракт, галеријски склоп и стамбена кула), двотракт је специфичан по великој густини становања, која се добија његовом применом, а самим тим постиже се и већа економичност и рационалност изградње (Lojanica, 1996:5). Са друге стране, у двотракту скоро свака стамбена јединица има двострану оријентацију, природно осветљење и веома добру проветреност. Да би се потенцирале вредности двотрактног склопа, неопходно је да зграда својом дужом осом буде оријентисана у правцу север-југ, чиме се постиже оптимална осунчаност просторија у објекту. Fig.3 Dumbbell Tenement House Competitions (New York, 1879, 1899). Residential rooms are painted yellow, additional rooms are painted blue. Сл.4 Најамна зграда, Париз 1930. Fig.4 Tenement housing, Paris 1930. Сл.5 Најамна зграда, Берлин, 1900 (лево), Кућа цвећа, С. Зуазо ,1932 (десно). Fig.5 Berlin tenement, 1900 (left), Casa de las Flores, Madrid, S.Zuazo, 1932 (right). Сл.6 Конкурсно решење за модел становања, Берлин, 1928-1929, В. Гропијус. Fig.6 Competition Entry for Model Housing Development, Berlin, 1928-1929, W.Gropius. 8 39-2014 АУ Сл.7 Корвијале, Рим (Марио Фјорентино, 1972-1982). Fig.7 Corviale, Rome (Mario Fiorentino, 1972-1982). У свом чланку, који се бави питањима индивидуалног и колективног у стамбеној архитектури, Бранислава Стојиљковић анализира различите типове стамбених објеката и истражује у којој мери однос индивидуалног и колективног може да утиче на квалитет и просторно решење стана (Stoiljković, 2009:32). Она наводи једну од значајних особина двотракта, а то је виши ниво приватности и индивидуалности, јер део стамбених просторија, које су оријентисане према међупростору између трактова, има директан визуелни контакт са улазном зоном у стан. Повлачењем секундарних просторија у унутрашњу зону објекта, ближе међупростору између трактова, ослобађа се спољашњи део фасадног омотача, што пружа могућност за слободнију ликовну артикулацију фасаде. ПРИМЕРИ ДВОТРАКТА У СВЕТУ Концепт двотракта се у вишепородичном становању може евидентирати на више места у свету и у различитим периодима. По Слободану Малдинију (Maldini, 2012) се првим примерима двотрактног склопа у стамбеној архитектури могу сматрати Вила Медичи (Villa Medici, Poggio a Caiano, Giuliano da Sangallo, 1480) и Квинс хаус (Queen’s House, Greenwich, England, Inigo Jones, 1616-35). Анализом њихових карактеристика (Сл. 2) могуће је закључити да нису у питању двотрактни склопови, већ јединствене просторно-обликовне и функционалне целине, само са разуђеним плановима фасадних површина, због чега се лако могу поистоветити са двотрактним склопом. позиционираних уз централни међупростор. Код свих примера је евидентно да се више придавала пажња томе до које мере ће се постигнути већа густина становања, него оријентацији зграде, осунчању и хигијенским условима просторија. Почетком XX века (око 1900. год.) у Берлину се (Сл. 5а) јавља тип двотракта са шест стамбених јединица по степенишној вертикали, код кога су помоћне просторије (заједнички тоалети) измештене у везни део између трактова. Иако је овакав склоп примењен за радничку „касарну” и далеко је од савремених принципа комфорног становања, ипак, у то време је био значајан помак у односу на већину примера вишепородичног становања у Берлину. Двадесетих година XX века значајно се мења однос према функционалној организацији простора. Санитарни простори се код двотрактних склопова интегришу у стамбене јединице и групишу уз међупростор између трактова. Такође, приметан je и другачији однос према ширини међупростора између трактова, оријентацији зграде и степену осунчаности просторија, због чега објекти постају много хуманији за становање (Сл. 5b и Сл. 6). Код Гропијусовог (Walter Gropius) конкурсног решења из 19281929. године за стамбено насеље Spandau-Haselhorst у Берлину, не само да су помоћни простори оријентисани на галеријску комуникацију, већ и кухиње и собе, чиме је умањена приватност појединих стамбених просторија. Један од првих примера двотракта код кога су доследно истакнуте вредности функционалне организације Први прави примери двотрактног склопа у вишепородичном становању јављају се крајем XIX века у Њујорку (Reynolds, 1893; Schwartz, 2002; Richard, 1978; Marshall, 1893; Lubove, 1961), на конкурсу за моделско решење најамне зграде која се популарно звала „Дамбел” (Dumbbell). Конкурсним решењима (Сл. 3a,b) из 1879. године је разматрана максимална густина изградње која је могла да се постигне у карактеристичним њујоршким парцелама димензија 7.5x30m. Првонаграђеним решењем из 1899. године (Сл. 3c) је предложено увођење комплетне стамбене јединице у зону међупростора између два тракта, чиме је добијен редак типолошки облик тротракта. Сличан концепт тротрактног склопа јавља се код најамне зграде из 1930. год. у Паризу (Сл. 4), код кога су два идентична двотракта преклопљена у средишњем делу градећи трећи, средишњи тракт (Mitra, 1979:128). Помоћне просторије су у оба случаја (њујоршки и париски пример), углавном груписане око вертикалних степенишних комуникација, АУ 39-2014 Сл.8a,b Конкурсно решење типске зграде, Београд, Невен Шегвић, 1947 (лево) и стамбена зграда у улици Краља Петра, Београд, Милорад Мацура, 195457 (доле). Fig.8a,b Competition entry for typical building, Belgrade, Neven Segvic, 1947 (left) and residental building in Kralja Petra street, Belgrade, Milorad Macura, 1954-57 (down). 9 Сл.9a,b Стамбени блокови 1 и 2 на Новом Београду (Бранко Петричић, 1959-63) Fig.9a,b Residental blocks 1 and 2 at New Belgrade (Branko Petricic, 1959-63). двотракта и оријентације објекта у правцу север-jуг је „Кућа у цвећу” (Casa de las Flores) у Мадриду, архитекте Секундина Зуаза (Secundino Zuazo). Чистом функционалном поделом на две зоне стамбених и помоћних просторија, зона фасаде је ослобођена за атрактиван ликовни третман. Зуазово двотрактно решење је настало након његовог пута у Холандију, где се упознао са рационалним и поједностављеним дизајном средњоевропске архитектуре (Flores, Guell, 1996; De la Vega, 1986; Sainz, 1995), али и као последица његових размишљања о проблему хигијенских услова у стамбеној архитектури, који су били више него евидентни у Мадриду почетком XX века.1 Посебно карактеристичан пример двотрактног склопа је „утопијски” стамбени комплекс Корвијале (Corviale), архитекте М. Фјорентина (Mario Fiorentino), који је реализован у Риму (Сл. 7). Промовисан је као „град унутар зграде” и заснован на принципима Корбизјеове (Le Corbusier) Unité d’Habitation. У питању је једанаестоспратни објекат, дужине 1km, са 1.200 станова и око 6.000 становника. У целости је конципиран по принципу двотракта са унутрашњим галеријама, степенишним вертикалама и оптималном оријентацијом дуже осе зграде у правцу север-југ и представља највећи реализовани двотракт на свету (Moschinoi, 1985:331-411; Carini, Ciammitti, 1979:384385). 1 Пре него што је Секундино почео рад на овом пројекту, Мадридска буржоаска архитектура је била препознатљива по својим разметљивим фасадама и претерано китњастим угаоним кулама. Хигијенски услови у њима су били озбиљан проблем, јер су собе биле уске и фасадни отвори су добијали мало светлости. Из изложених примера може се закључити да је двотрактни склоп врло редак пример просторне организације у вишепородичном становању и да се у свету јавља само у појединачним случајевима и на потпуно различитим локацијама. Иако су први примери двотракта настали као последица разматрања на који начин да се постигне само што већа густина становања, први реализовани примери нису задовољавали неопходне санитарне и хигијенске услове за живот јер није вођено рачуна о растојању између трактова и оптималној оријентацији зграде. Предности двотрактног склопа су у целости примењене тек касније (двадесетих година XX века), са функционалистичким истраживањима у оквиру покрета модерне. ПРИМЕРИ ДВОТРАКТА У СРБИЈИ За разлику од других примера у свету, двотрактни склоп у Србији се нигде није појавио у некој екстремној варијанти, попут „Дамбела” у САД-у. Стамбена архитектура у Србији је у значајној мери била оријентисана ка експериментисању са различитим функционалним решењима, што је посебно било изражено на архитектонским конкурсима на којима су смело промовисане нове идеје. Први наговештај двотрактног склопа се јавља у решењу Невена Шегвића, на конкурсу за типску зграду у Београду 1947. године (Šegvić, 1947:27; Blagojević, 2004:273; Mecanov, 2009:115-117) (Сл. 8a). Шегвићево решење не представља прави пример двотрактног склопа, јер у визуелном и функционалном Сл.10a,b,c Стамбени објекти у блоку 29 на Новом Београду: ситуацијa (горе), типска основа - Софија Вујанац-Боровница (у средини) и типска основа Михаило Чанак и Милосав Митић, 1967-74 (десно). Fig.10a,b,c Residental buildings in block 29 at New Belgrade: situation plan (up), typical loor plan - Soia Vujanac-Borovnica, (in the middle) and typical loor plan - Mihailo Canak and Milosav Mitic , 1967-74 (right). 10 39-2014 АУ Сл.11a,b. Стамбени објекат у блоку 33 на Новом Београду: ситуациja (десно), типска основа - Р.Митровић, 1968 (лево). Fig.11a,b Residental building in block 33 at New Belgrade: situation plan (right), typical loor plan - R.Mitrovic, 1968 (left). смислу трактови нису јасно рашчлањени у засебне целине, иако је унутрашња структура објекта готово у целости спроведена по принципу двотракта. Позиција помоћних просторија није у дубини тракта, као што је то једно од правила, већ се због мале ширине трактова стамбене и помоћне просторије наизменично јављају у склопу. Први реализовани пример правог двотрактног склопа у Србији (Сл. 8b) је стамбени објекат који је пројектовао Милорад Мацура 1945-47. године, у Улици краља Петра у Београду (Brkić, 1992:130). Мацурино решење је логично проистекло из облика и величине локације, јер је димензија парцеле била премала за шири размак између две одвојене ламеле, а са друге стране, не би било економично да се изведе само једна ламела, што је утицало на одлуку да се читав блок третира као јединствен двотрактни објекат. Иако оријентација објекта није била у потпуности оптимална за стамбену намену, она није имала значајнију улогу у одлуци да се примени двотрактни склоп. Помоћне просторије су груписане уз унутрашњи фасадни зид, према међупростору између трактова. Петричићево решење (Сл. 9a,b) новобеоградских блокова 1 и 2 проистекло је из тежње да се постигну атрактивни амбијенти и просторни распоред стамбених ламела у блоку, што је у случају двотрактних склопова (на ситуацији означених црним тоном), имало за последицу неадекватну оријентацију објеката и поред чињеница да су слободностојећи у простору и да је било могућности да се постигне повољнија оријентација. У концепцији ламеле предвиђен је сувише мали међупростор између трактова (~4m, што за објекте овога типа није довољно). С обзиром на чињеницу да сваки објекат има по шест станова на једној степенишној вертикали, увек барем један стан, који је једнострано оријентисан, има неповољну оријентацију, јер је доминантно оријентисан према северу. Зонирање просторија на стамбене и помоћне је адекватно спроведено. Помоћне просторије су позициониране уз међупростор између трактова. На конкурсу из 1967. године за архитектонско решење објеката у новобеоградском блоку 29 (Сл. 10), урбанистичким условима је било предодређено пројектовање седам објеката са двотрактним склопом (Aleksić, 1975:51). Учесници конкурса нису имали могућност промене оријентације објеката, већ само делимичну могућност промене дужина двотрактних ламела. Иако оријентација објеката није у потпуности идеална, за оба награђена рада (М. Чанак и М. Митић (I награда) и С. Вујанац-Боровница (II награда)) може се рећи да су, с обзиром на претпостављене околности, успешно конципирани двотракти. Решење Софије Вујанац-Боровнице је имало управну позицију степеништа у односу на правац пружања трактова, са отвореним галеријама са обе стране међупростора. На једну степенишну вертикалу груписано је шест станова, што је, с обзиром на то да је примењена галерија, пружило могућност обостране оријентације станова у ламели, али се јавио и проблем умањене приватности. Код Сл.12a,b. Стамбени објекти у блоку 23 на Новом Београду (Б.Јанковић, А.Степановић, Б.Караџић, 1968): ситуација (десно), типска основа (лево). Fig.12a,b Residental buildings in block 23 at New Belgrade (B.Jankovic, A.Stepanovic, B.Karadzic, 1968): situation plan (right), typical loor plan (left). АУ 39-2014 11 Сл.13a,b. Стамбени објекти у блоку III и Лиман III у Новом Саду (М.Лојаница, П.Цагић, Б.Јовановић, 1970): ситуација Лиман III (лево), типска основа(десно). Fig.13a,b Residental buildings in block III and Liman III in Novi Sad (M.Lojanica, P.Cagic, B.Jovanovic, 1970): situation plan Liman III (left), typical loor plan (right). првонаграђеног решења (Чанак-Митић), са четри стамбене јединице по једној степенишној вертикали, оптималније је решен стамбени склоп, при чему су избегнути проблеми који су се јавили код претходно поменутог решења Софије Вујанац-Боровнице. Код оба примера, повећана ширина између трактова (~10m) утицала је на опредељење да се поред помоћних просторија и спаваће собе оријентишу према унутрашњем међупростору. Стамбени објекат у блоку 33 (Сл. 11) на Новом Београду (Радован Митровић, 1968) варирана је тема функционалног решења Милорада Мацуре из 1957. године (Сл. 8б). Оријентација зграде је готово идентична као код поменутог решења Чанак-Митић, са битном разликом да Радовану Митровићу урбанистичким условима није био претходно дефинисан тип стамбеног склопа (Prokić, 1998; Mecanov, 2008). Растојање између трактова је код Суботићевог решења око 7,5m, што је пружило могућност да се поред помоћних просторија, уз унутрашње фасаде позиционирају и спаваће собе. Проблем приватности у зони међупростора је сведен на минималну меру испуштањем зидова са обе стране улазне зоне у станове. Решење се може сматрати квалитетном организацијом двотракта, уз чињеницу да опредељење за примену двотракта није било ничим условљено, већ је представљало ауторски став Радована Митровића. Архитектонски конкурс за стамбене објекте у блоку 23 (Сл. 12) на Новом Београду из 1968. године је рађен на основу урбанистичког плана централне зоне из 1962. године (М. Главички, У. Мартиновић). Урбанистичко-техничким условима су претходно већ били дефинисани габарити објеката и њихов распоред у блоку (Aleksić, 1975:57-59; Janković, Karadžić, 1972: 134-147), међутим, опредељење за избор двотрактног склопа је последица ауторског става. Аутори се одлучују за примену двотракта: а) јер пружа могућност да се на истој дужини јави већи број јединица, б) пружа повољнији начин осунчања, осветљавања и проветравања стамбених јединица, в) јер се скраћују комуникације на минимум и г) повећава број могућих комбинација и употребна вредност јединице (Aleksić, 1975:57). На први поглед, ови ставови делују оправдано, међутим, међупростор између објеката висине П+10 спратова је мали (~7,5m), што не пружа адекватне услове за оптимално осветљење просторија уз унутрашње фасадне зидове. Функционално решење склопа је добро конципирано2, са јасно подељеним зонама помоћних и стамбених просторија, од којих су трпезарије и кухиње оријентисане према међупростору. Примена двотрактног склопа је пружила могућност за атрактивно решење углова зграда. Конкурс за архитектонско решење блока III и Лимана III у Новом Саду из 1970. године (Сл. 13) у функционалном смислу је донео новине. Иако је оријентација дужих оса стамбених објеката у блоковима одступала од оптималне 2 Сличан приступ организацији двотрактног склопа се може видети код двотракта у улици Краља Петра у Београду (Сл.8б) и блоковима 29 (Сл.10) и 33 (Сл.11) на Новом Београду, те самим тим ово решење представља варијацију претходно реализованих функционалних схема. Сл.14a,b,c Стамбени објекти у насељу Бањица у Београду (С.Дрињаковић, Б.Караџић, А.Степановић, 1971-74): ситуациja (лево), типскa основa (десно). Fig.14a,b,c Residental buildings in Banjica settlement in Belgrade (S.Drinjakovic, B.Karadzic, A.Stepanovic, 197174): situation plan (left), typical loor plan (right). 12 39-2014 АУ Сл.15a,b Стамбени објекти у северном делу блокова 61 и 62 на Новом Београду (Д.Марушић, М.Марушић, 1971-74): ситуација (десно), типска основа (лево). Fig.15a,b Residental buildings in northern part of blocks 61and 62 in New Belgrade (D.Marusic, M.Marusic, 1971-74): situation plan (right), typical loor plan (left). за двотракте (север-југ) и била претходно дефинисана урбанистичко-техничким условима, аутори М. Лојаница, П. Цагић и Б. Јовановић ипак су се определили да примене двотрактни склоп у оба случаја (Aleksić, 1975:66; Cagić, Lojanica, 1972:166-181). Примењено функционално решење представља прелазни облик од двотрактног ка једнотрактном склопу, јер је међупростор између трактова сведен на минималну димензију (3x5m) чиме је више добио карактер светларника него атријумског простора. Помоћне просторије су груписане око светларника и степенишне вертикале, са изузетком купатила које се налази уз кухињски блок у централној зони стана. Стамбено насеље Бањица у Београду (Сл. 14) рађено је на основу урбанистичког плана А. Мендељева из 1970. године и архитектонског решења добијеног на конкурсу 1971. године (С. Дрињаковић, Б. Караџић, А. Степановић). Урбанистичким планом је источна зона насеља била предвиђена за изградњу блоковско-трактовских објеката (Đukić, 1972:148-161), док је двотрактна концепција проистекла из конкурсног решења тима ДрињаковићКараџић-Степановић (Aleksić, 1975:74-75). Иако основна оријентација трактова дужом осом оријентисана у правцу исток-запад и није оптимална за становање (због већег броја станова који су оријентисани према северу), ауторски тим је конкурсним решењем покушао да ублажи утицај лоше оријентације, због чега су се, између осталог, определили за разуђен двотрактни склоп. И поред оваквог пројектантског става, који је требало да минимизира проблеме лоше урбанистичке поставке, стамбене просторије северних трактова су у великој мери угрожене, јер немају довољно дневног светла. Функционално решење основе представља аутентичну концепцију двотракта, код кога су степеништа интегрисана у зоне трактова, а везе између северних и јужних делова чине пешачки мостови. Стамбени објекти у северном делу блокова 61 и 62 (Сл. 15) рађени су према урбанистичком плану Јосипа Свободе (1965) и првонаграђеног решења Дарка Марушића и Миленије Марушић на архитектонском конкурсу из 1971. године (Marušić, 1972:125-133). У функционалној организацији објеката примењен је аутентичан концепт двотрактног склопа, код кога су помоћне просторије лоциране уз степенишну и лифтовску вертикалу и са дворедим кухињама позиционираним у везном делу између трактова. Овакав начин концепције двотракта је довео до смањења међупростора на димензију од ~7,5 x 5m, што није довољно за осветљавање степеништа и просторија око светларника у стамбеним објектима висине и до П+18. И поред поменутог недостатка, овај пример двотрактног склопа је један од чистијих примера организације двотракта у вишепородичном становању у Србији. Код стамбених објеката у насељу Бања Лука у Крагујевцу (Сл. 16) из 1972. године (Б. Јанковић), примењено је атипично решење двотрактне организације код које се у зони међупростора јавља читава стамбена јединица (гарсоњера) са једне стране степеништа, а са друге стране две велике спаваће собе (Janković, 1977:25-27). Оваквом Сл.16a,b Стамбени објекти у насељу Бања Лука у Крагујевцу (Б.Јанковић, 197275): ситуација (десно), типска основа (лево). Fig.16a,b Residental buildings in Banja Luka settlement in Kragujevac (B.Jankovic, 1972-75): situation plan (right), typical loor plan (left). АУ 39-2014 13 Сл.17a,b Стамбени објекти у Булевару Војводе Степе у Београду (Б.Алексић, Н.Саичић, 1973): ситуациja (лево), типскa основa (десно). Fig.17a,b Residental buildings in Vojvode Stepe Boulevard in Belgrade (B.Aleksic, N.Saicic, 1973): situation plan (left) typical loor plan (right). комбинацијом просторија, зона степеништа је у целости блокирана и неосветљена. У угловима међупростора је евидентан и проблем умањене приватности, због мале ширине међупростора (~5m) и због слободног сагледавања из једног стана у други. Оријентација дуже осе објеката у читавом комплексу одступа од оптималне оријентације за двотракте (север-југ), чиме је умањен и учинак сунчевог осветљења. Помоћне просторије су углавном организоване око степенишне вертикале. Карактеристика решења је оријентисаност и стамбених просторија (поред спаваћих соба, кухиња, трпезарија, чак и дневних боравака) према зони међупростора, што представља изузетак у односу на остале примере евидентиране у Србији. Првонаграђено конкурсно решење стамбених објеката у Булевару војводе Степе у Београду, Бранка Алексића и Николе Саичића, из 1973. године (Сл.17) није реализовано, али да јесте имало би скоро оптималну оријентацију за тип двотрактног склопа (Aleksić 1975:80-81). Решење представља варијанту двотракта, који је применила Софија Вујанац-Боровница 1967. године на конкурсу за стамбене објекте у блоку 29 на Новом Београду (Сл. 10б). Конципирано је на пружању кратких, затворених галерија са обе стране међупростора између трактова и оријентисању помоћних просторија према галерији. Недостатак овакве концепције је постојање једнособних станова у зони степеништа који имају само једну оријентацију. Конкурсним решењем стамбених објеката у блоку 19а на Новом Београду (Сл. 18) аутора М. Лојанице, Б. Јовановића, П. Цагића и Р. Марића на архитектонско-урбанистичком конкурсу из 1975. године (Aleksić, 1977:44-46; Lujak, 2010: 38-45; Marušić, 1987:74-75), објекти су не само доведени у оптималан положај за примену двотракта, већ је и функционално решење једно од чистијих примера концепције двотрактног склопа. Решење се одликује јасном поделом простора на стамбене и помоћне, који су груписани уз степенишну вертикалу и у средиштима трактова, као и оптимизованом димензијом међупростора на ширину од ~4.5m. Позиционирање станарских остава на угловима међупростора и оријентисање кухиња и трпезарија ка зони светларника минимизирало је проблем визуелног сагледавања стамбених простора из зоне степеништа и ометање приватности. Након скоро три деценије од изградње блока 19а на Новом Београду јавља се последњи евидентирани пример двотракта на конкурсу за стамбено-пословни објекат у улици Господара Вучића (Сл. 19) у Београду (Б. Митровић, Ј. Перовић, 2008). За разлику од већине анализираних примера, који су грађени на Новом Београду и у оквиру ширих потеза насеља, овај пример првенствено карактерише његова позиција у густо изграђеној градској матрици (сличан је пример Милорада Мацуре из 1957. године) и комбинација стамбених трактова са пословним трактом, што ни у једном претходном примеру није био случај. Оријентација објекта је условљена положајем и обликом локације и делимично одступа од оптималне. Опредељење за примену двотрактног склопа је по ауторима проистекло из геометрије локације и програмских услова (повећане квадратуре). Решење се одликује двостраном оријентацијом свих станова у трактовима. Помоћне просторије су груписане око зоне прилично уског међупростора између трактова (~3m) што је недовољно за осветљавање просторија око светларника висине П+6+Пк. Сл.18a,b Стамбени објекти у блоку 19а на Новом Београду (М.Лојаница, Б.Јовановић, П.Цагић, Р.Марић, 1975): ситуациja (лево), типскa основa (десно). Fig.18a,b Residental buildings in block 19а in New Belgrade (M.Lojanica, B.Jovanovic, P.Cagic, R.Maric, 1975): situation plan (left), typical loor plan (right). 14 39-2014 АУ Сл.19a,b Стамбено-пословни објекат у улици Господара Вучића у Београду (Б.Митровић, Ј.Перовић, 2008): ситуациja (десно), типскa основa (лево). Fig.19a,b Residential and commercial building in Gospodara Vucica street in Belgrade (B.Mitrovic, J.Perovic, 2008): situation plan (right), typical loor plan (left). 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. Назив и место Конкурсно решење типске зграде, Београд Стамбена зграда у улици Краља Петра, Београд Стамбене зграде у блоковима 1 и 2, Нови Београд Конкурсно решење блока 29, Нови Београд Стамбене зграде у блоку 29, Нови Београд Стамбене зграде у блоку 33, Нови Београд Стамбене зграде у блоку 23, Нови Београд Стамбене зграде у блоку III и Лиману III, Нови Сад Стамбено насеље Бањица, Београд Стамбене зграде у северном делу блокова 61 и 62, Н.Бгд Стамбено насеље ‘’Бања Лука’’, Крагујевац Стамбени комплекс у Бул. Војводе Степе, Београд Стамбени објекти у блоку 19а, Нови Београд Стамбено-пословни објекат у ул. Г.Вучића, Београд И поред наведеног, ово решење је квалитетан пример нестандардне комбинације стамбених са пословним садржајима у густом градском окружењу. ЗАКЉУЧАК Увидом у карактеристичне примере двотрактних склопова у Србији (Таб.1) и свету, као и њиховом компаративном анализом, може се констатовати да је у свету двотрактни склоп поприлично редак облик просторног и функционалног организовања стамбених садржаја, док се у Србији јавио у значајно већој мери, као образац који је у већини случајева примењиван првенствено на архитектонским конкурсима, а затим и у реализацијама. Уколико се анализирају услови који су довели до појаве двотрактног склопа у толиком броју у Србији, евидентно је да се у већини случајева двотракт јављао као тежња архитеката да на оптималан начин задовоље често велики број програмом тражених станова на релативно малим површинама парцела. Са друге стране, може се приметити да је двотракт примењиван и у случајевима када није било превелико просторно ограничење (као код блокова 1, 2, 19а, 23 и 33 на Новом Београду, стамбеног насеља Бањица и Блока III у Новом Саду), што наводи на закључак да је тема двотракта код архитеката била прилично актуелна шездесетих и седамдесетих година XX века и да је питање да ли би толико примера било реализовано да нису били АУ 39-2014 Аутори Невен Шегвић Милорад Мацура Бранко Петричић Софија Вујанац-Боровница Милосав Митић, Михаило Чанак Радован Митровић А.Степановић, Б.Караџић, Б.Јанковић Предраг Цагић, Милан Лојаница С.Дрињаковић, Б.Караџић, А.Степановић Дарко Марушић, Миленија Марушић Божидар Јанковић Бранко Алексић, Никола Саичић М.Лојаница, Б.Јовановић, П.Цагић, Р.Марић Бранислав Митровић, Јелена Петровић Конкурс I награда ----II награда I награда --I награда I награда I награда I награда --I награда I награда I награда Прој. - Изгр. 1947 1954 - 1957 1959 - 1963 1967 1967 - 1974 1968 1968 - 1977 1970 1971 - 1974 1971 - 1974 1972 - 1975 1973 1975 2008 претходно разматрани и награђивани на конкурсима. Одступање оса двотрактних објеката од оптималне оријентације север-југ у већини случајева је последица карактеристичних локацијских услова (облика и величина парцела), али и претходно већ дефинисаних урбанистичких услова, код којих на толико општем нивоу често није детаљније разматрана могућност примене одређеног стамбеног склопа. ЛИТЕРАТУРА Aleksić, B. (1975): Konkursni stan: Prikaz konkursnih projekata 1965-1975, Arhitektura i urbanizam 74-77, str. 43-84. Aleksić, B. (1977): Prikaz konkursa za urbanističko-arhitektonsko rešenje bloka 19A u Novom Beogradu, Arhitektura i urbanizam 78–79, str. 44-46. Barišić-Marenić, Z., Štulhofer, A., Uchytil, A. (2009): Zgrada ženske realne gimnazije sestara milosrdnica u Zagrebu arhitekta Zvonimira Vrkljana (1937-1939), Prostor, 17, 2/38. Barišić-Marenić, Z. (2004): Sklop veterinarskog fakulteta arhitekta Zvonimira Vrkljana, Prostor 12, 2/28. Blagojević, Lj. (2004): Strategije modernizma u planiranju i projektovanju urbane strukture i arhitekture Novog Beograda: Period konceptualne faze od 1922. do 1962. godine (doktorska disertacija), Beograd, Arhitektonski fakultet Univeziteta u Beogradu. Brkić, A. (1992) Znakovi u kamenu: Srpska moderna arhitektura 1930-1980, Beograd, Savez arhitekata Srbije. Cagić, P., Lojanica, M. (1972): Stambene jedinice Blok III i Liman III (B-2) u Novom Sadu i sistem za industrijsku proizvodnju stanova NS-71, Izgradnja, spec. izdanje, str. 166-181. Carini, A., Ciammitti, M. (1979): Housing in Europa, seconda parte, 1960-1979, Bologna, Luigi Parmа. 15 Таб 1. Карактеристични примери двотрактих склопова у Србији. Tab 1. Caracteristic double-tract examples in Serbia. De la Vega, R. G. (1986): Madrid, 1920-1980 Guia de Arquitectura Comtemporanea, Madrid, De la Vega, pp. 24-25. Đukić, M. (1972): Stambeno naselje Banjica u Beogradu, u: Jarić M. (ur.) Stan i stanovanje (posebno izdanje), Izgradnja, str. 148-161. Flores, C., Guell, X. (1996): Architecture of Spain, 1929-96, Barcelona, Foundacion Caja Arquitectos. Janković, B., Karadžić, B. (1972): Izgradnja blokova 22 i 23 u Novom Beogradu, Izgradnja, spec. izdanje, str. 134-147. Janković, B. (1977): Stambeno naselje „Banja Luka”-Kragujevac, CS 18, str. 25-27. Lojanica, V. (1996): Beogradska sredina - graditeljska iskustva, Naučni skup o stanovanju, Ankara. Lubove, R. (1961): Lawrence Veiller and the New York State Tenement House Commission of 1900, The Mississippi Valley Historical Review, 4/47, pp. 659-677. Lujak, M. (2010): Spatialization of social process vs singular object of architecture, Spatium 23, str. 38-45. Maldini, S. (2012): Leksikon arhitekture i umetničkog zanatstva, Beograd, JP Službeni glasnik. Marshall, E. (1893): New York Tenements, The North American Review, 445/157, str. 753-756. Marušić, D. (1972): Blokovi 61 i 62 u Novom Beogradu, Izgradnja, spec. izdanje, str. 125-133. Marušić, D. (1999): Sveska 4. Beograd, Arhitektonski fakultet. Marušić, M. (1987): Katalog stanova JNA/1: Stanovi na tipskim etažama u kolektivnim stambenim zgradama, Beograd, Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije. Mecanov, D. (2008): Tipologija oblika stambene arhitekture pedesetih godina XX veka u Beogradu, Nasleđe 9, str. 129-153. Mecanov, D. (2009): Arhitektonski konkursi na Novom Beogradu od 1947. do 1970. Godine, Nasleđe 10, str. 113-140. Mitra, S. (1979): Lowrise Housing Forms and Urban Residential Patterns an Overview, master thesis, Montreal, McGill University. Moschinoi F. (1985): Mario Fiorentino la casa Progetti 1946-81. Rome, Kappa. Prokić, T. (1998): Neke mogućnosti remodelovanja - Novobeogradsko iskustvo, u: Kurtović-Folić, N. (1998): Unapređenje stanovanja, Zbornik radova sa naučnog skupa, Beograd, Arhitektonski fakultet, str. 407-416. Richard, P. (1978): The Architecture of Urban Housing in the United States during the Early 1930s, Journal of the Society of Architectural Historians, 4/37, str. 235-264. Reynolds, M. (1893): The Housing of the Poor in American Cities, Publications of the American Economic Association, 2-3/8, pp. 9-132. Sainz, J. (1995): Secundino Zuazo: Casa de las Flores, Madrid, 1930-32, AV monograias, 56, pp. 38-39. Schwartz, J. (2002): Tenement Renewal in New York City in the 1930s: The District-Improvement Ideas of Arthur C. Holden, Journal of Planning History 1, pp. 290-310. Stoiljković, B. (2009): O fenomenu individualnog i kolektivnog u arhitekturi stanovanja, Nauka+Praksa 2/12, str. 29-32. Šegvić, N. (1947): Konkursna skica za tipiziranu kuću u Beogradu, Arhitektura, 3, str. 27. 16 ИЗВОРИ ИЛУСТРАЦИЈА Сл.1. Скица Ђ. Алфиревић. Сл.2a Villa Medici, Poggio a Caiano, G. Sangallo, 1480 (www.arthistory. wisc.edu) Сл.2b Queen’s House, Greenwich, England, I. Jones, 1616-35 (www. greatbuildings.com). Сл.3 Dumbbell Tenement House Competitions (Reynolds, 1893:71-74). Сл.4. Tenement housing, Paris, 1900 (Mitra, 1979:128). Сл.5a Тenement housing, Berlin, 1900 (Marušić, 1999). Сл.5b Casa de las Flores, Madrid, S. Zuazo, 1932 (De la Vega, 1986: 24-25). Сл.6 Competition Entry for Model Housing Development, SpandauHaselhorst, Berlin, W. Gropius, 1928-29 (www.harvardartmuseums. org) Сл.7 Corviale, Rome, M. Fiorentino, 1972-82 (Moschinoi, 1985:331-411). Сл.8a Конкурсно решење типске зграде у Београду, Н. Шегвић, 1947 (Šegvić, 1947:27; Blagojević, 2004:273). Сл.8b Стамбена зграда у улици Краља Петра у Београду, М. Мацура, 1954-57 (Brkić, 1992:130). Сл.9 Стамбене зграде у блоковима 1 и 2 на Новом Београду, Б. Петричић, 1959-63 (Blagojević, 2004:279-284). Сл.10 Конкурснa решењa за блок 29 на Новом Београду (Aleksić, 1975:51-52). Сл.11 Стамбене зграде у блоку 33 на Новом Београду (приватна колекција Ђ. Алфиревић) Сл.12 Стамбени објекти у блоку 23 на Новом Београду, Б. Јанковић, А. Степановић, Б. Караџић, 1968 (Marušić, 1987:66-68; Aleksić, 1975:57; Janković, Karadžić, 1972:134-147). Сл.13 Стамбени објекти у блоку III и Лиману III у Новом Саду, М. Лојаница, П. Цагић, Б. Јовановић, 1970 (Aleksić, 1975: 66; Cagić, Lojanica, 1972:166-181). Сл.14 Стамбено насеље „Бањица” у Београду, С. Дрињаковић, Б. Караџић, А. Степановић, 1971-74 (Đukić, 1972: 160; Aleksić, 1975: 74). Сл.15 Стамбене зграде у северном делу блокова 61 и 62 на Новом Београду, Д. Марушић, М. Марушић, 1971-74 (Aleksić, 1975: 79; Мarušić, 1972: 125-133). Сл.16 Стамбени објекти у насељу „Бања Лука” у Крагујевцу, Б. Јанковић, 1972-75 (Janković, 1977:25-27) Сл.17 Стамбени комплекс у Булевару Војводе Степе у Београду, Б. Алексић, Н. Саичић, 1973 (Aleksić, 1975: 80-81). Сл.18 Стамбени објекти у блоку 19а на Новом Београду, М. Лојаница, Б. Јовановић, П. Цагић, Р. Марић, 1975 (Marušić, 1987:74-75). Сл.19 Стамбено-пословни објекат у улици Господара Вучића у Београду, Б. Митровић, Ј. Перовић, 2008 (добијено од Б.Митровића). 39-2014 АУ ТеОРије МиНиМАлиЗМА У АРхиТеКТУРи: КАДА ПРОлОГ ПОСТАНе ПАлиМПСеСТ THEORIES OF MINIMALISM IN ARCHITECTURE: WHEN PROLOGUE BECOMES PALIMPSEST UDK BROJ: 72.038.42 ID BROJ: 210752524 DOI: 10.5937/a-u0-5442 Прегледни рад, рад примљен фебруара 2014, рад прихваћен јуна 2014. Владимир Стевановић * АПСТРАКТ ABSTRACT Текст разматра начин и околности конституисања и успостављања архитектонског дискурса о минимализму. Неке од кључних тема овог дискурса су историјска развојна линија и анализа теоријских утицаја, које подразумевају повезивање савременог минимализма са теоретизацијама разних минималних, архитектонских и уметничких, форми и концепата из прошлости. Посебна пажња се обраћа на теоријске релације које, на унитаран начин, повезују минимализам у архитектури са његовим уметничким номиналним претходником minimal art-ом из шездесетих година прошлог века. Ради се о релацијама заснованим на интерпретативним моделима о самореферентности, феноменолошком искуству и контекстуализму, који су на први поглед заједнички за уметничке и архитектонске минималистичке дискурсе. У оваквој поставци историјске линије минимализма у архитектури, чини се да су релације са minimal art-ом проблематичне, док се неке друге релације превиђају. Прецизније, ради се о постмодерном фундаментализму, архитектонском правцу: 1) у коме су такође постојале поменуте три интерпретације; 2) из кога ће архитектонски теоретичари, крајем осамдесетих и током деведесетих година, извршити ретроактивну апропријацију многих архитеката и прогласити их за минималисте; 3) који успоставља идентичне односе са модерним и постмодерним теоријским и друштвено-историјским контекстима, као што ће то учинити минимализам. Упркос свему томе, теоријско поље постмодерног фундаментализма је изненађујуће запостављено у дискурсу минимализма у архитектури. Уместо да се постмодерни фундаментализам третира као својеврстан пролог минимализму у архитектури, он постаје палимпсест који се брише и преко кога се поново исписује другачија историја минимализма, у којој minimal art заузима централно место. This paper examines the modus and conditions of constituting and establishing architectural discourse on minimalism. One of the key topics in this discourse are historical line of development and the analysis of theoretical inluences, which comprise connections of recent minimalism with the theorizations of various minimal, architectural and artistic, forms and concepts from the past. The paper shall particularly discuss those theoretical relations which, in a unitary way, link minimalism in architecture with its artistic nominal counterpart - minimal art. These are the relations founded on the basis of interpretative models on self-referentiality, phenomenological experience and contextualism, which are supericialy observed, common to both, artistic and architectural, minimalist discourses. It seems that in this constellation certain relations on the historical line of minimalism in architecture are questionable, while some other are overlooked. Precisely, posmodern fundamentalism is the architectural direction: 1) in which these three interpretations also existed; 2) from which architectural theorists retroactively appropriated many architects proclaiming them minimalists; 3) which establish identical relations with modern and postmodern theoretical and socio-historical contexts, as well as it will be done in minimalism. In spite of this, theoretical ield of postmodern fundamentalism is surprisingly neglected in the discourse of minimalism in architecture. Instead of understanding postmodern fundamentalism as a kind of prologue to minimalism in architecture, it becomes an erased palimpsest over whom the diferent history of minimalism is rewriting, the history in which minimal art which occupies a central place. Кључне речи: минимализам у архитектури, minimal art, модернизам, постмодернизам, историјска линија, интерпретативни модели * доц. др Владимир Стевановић, дипл. инж. арх Факултет за медије и комуникације, Београд [email protected] АУ 39-2014 Key words: minimalism in architecture, minimal art, modernism, postmodernism, historical line, interpretative models УВОД Више од четврт века реч минимализам фигурира у архитектонској терминологији, у домену од жаргона (lifestyle магазини за декорацију дома, тржиште некретнина и квазитеоријске комерцијалне сликовнице) до малог броја текстова у професионалним и академским 17 часописима, тематским публикацијама и монографијама, у којима је минимализам теоријски конституисан. Као теоријски конструкт, минимализам у архитектури се појављује касних осамдесетих година прошлог века, из потребе за обједињењем новог, очигледно постојећег и распрострањеног апстрактног формалног идиома, кога карактерише поједностављење и редукција на примарну - минималну геометрију. Управо овај ланац теоријских дебата, које формирају дискурс минимализма у архитектури,1 биће предмет разматрања и то у смислу метадискусије. Ради јасноће и прецизности у расправи која следи, биће приказан најкраћи могућ преглед различитих теоретизација, интерпретација и дефиниција примењених на минимализам у архитектури. За овим прегледом уследиће анализа теоријских релација које су успостављене између минимализма у архитектури и minimal art-а, која ће бити спроведена у складу са претпоставком да су трансдисциплинарне теоријске везе уметничког и архитектонског минимализма проблематичне и усиљене. Након тога, текст ће се уско фокусирати на интерпретације о самореферентности, феноменолошком искуству2 и контекстуализму, с обзиром да се ради о интерпретативним моделима који: 1) површно посматрајући, јесу заједнички за минимализам у архитектури и minimal art; 2) служе архитектонским теоретичарима да постигну успостављање блиске везе са minimal art-ом. Историјска анализа показаће да су ове интерпретације већ постојале у архитектонском дискурсу постмодерног фундаментализма. Међутим, оне нису узете у обзир од стране архитектонских теоретичара који ће успоставити дискурс о минимализму у архитектури, или барем нису узете у обзир као интерпретације које припадају дискурсу постмодерног фундаментализма. Ове интерпретације су заправо третиране као интерпретације које припадају дискурсу minimal art-а. Дакле, теорија која је позајмљена из minimal art-а, и која је на исти начин постојала у постмодерном фундаментализму, послужила је архитеконским теоретичарима, не само за повезивање минимализма у архитектури са minimal art-ом, већ и за формулисање ширег теоријског оквира минимализма у архитектури. 1 У литератури о минимализму у архитектури доминирају претежно италијански, шпански и британски извори, уз квантитативно слабији, али не и мање значајан, немачки, швајцарски, француски и амерички допринос. Ова теоријска формација представља нешто више од скупа неповезаних идеја фокусираних на исти предмет. У питању је дискурс у оквиру кога је јасно постављено и образложено неколико релативно стабилних интерпретативних модела. Термин минимализам остаје у употреби као номинални производ ових дискусија, без обзира на чињеницу да се ретко који архитекта декларисао као минималиста (Stevanović, 2012). 2 Феноменологија је филозофски правац основан од стране Хусерла (Edmund Husserl) који, насупрот позитивистичком и научном погледу на свет, заступа непосредан, интуитиван начин сазнања, при чему је чиста свест усмерена на суштину самог предмета посматрања. Након Хусерла, феноменологија ће осцилирати између онтолошких, егзистенцијалних, телесних и поетичко-ониричких модификација. 18 ИНТЕРПРЕТАЦИЈЕ МИНИМАЛИЗМА У АРХИТЕКТУРИ: ГЕНЕРАЛНИ ПРЕГЛЕД Теме интерпретација минимализма у архитектури крећу се од стилско-морфолошких, које приказују сличности и разлике у односу на неке претходне архитектонске концепције, преко рецептивних које отварају питања о односу са посматрачем или корисником, до дискурзивиних које подразумевају смештање у друштвено-историјски контекст (Stevanović, 2012). У унутардисципинарном смислу, минимализам у архитектури је посматран као: 1) критички одговор и отпор декоративној хипертрофији и симболичком језику еклектичне постмодерне архитектуре, као и елитизму, формализму и интелектуализму деконструктивизма (Gregotti, 1988:7; Auer, 1988:96; Montaner, 1993:4); 2) повратак на модерну пуристичку трајекторију, ослобођену епохално одређујућих друштвених, утопијских, технолошких и идеолошких референци, што је у складу са алтернативним именима која се уводе за минимализам, попут неомодернизма, супермодернизма или меког модернизма (Macarthur, 2002:145; Ibelings, 2002; Grimshaw, 2004). На овај начин, позиција минимализма у архитектури је фиксирана између модерних и постмодерних одређења. Укратко, минимализам у архитектури је истовремено против модерних прагматичних, функционалистичких, позитивистичких и универзалистичких аспеката, као и постмодерних семиотичких, популистичких, конзумеристичких и псеудокласичних аспеката. Коначно, у дискурзивним терминима, минимализам у архитектури паралелно постоји као: 1) оруђе етичког и катарзичкотерапеутског ангажовања и ослобођења из потрошачког друштва, које се заснива на принципима зен-будизма и других аскетских религија (Pawson, 1996; Bertoni, 2002); 2) етички празан, популаран и промовисан стил од стране постмодерне културалне медијске индустрије, тј. кич и пролазна ретро-мода (Macarthur, 2002:141; Grimshaw, 2004; Genard and Bergilez, 2004:80; de Sola-Morales, 2009:133). МИНИМАЛИЗАМ У АРХИТЕКТУРИ И MINIMAL ART: ПРЕИСПИТИВАЊЕ УНИТАРНОГ КОНЦЕПТА Након претходно приказаних уводних интерпретација, фокус се усмерава на преиспитивање тенденције која разуме минимализам као трансдисциплинарну алтерацију у домену minimal art-а, књижевности, плеса, музике, костимографије, и, на крају, архитектуре (Savi and Montaner, 1996; Obendorf, 2009). Овај унитарни концепт минимализма, као формалистичке парадигме за једноставност и редукцију, заснива се на: 1) принципу - свака уметност има свој минимализам; 2) mainstream дефиницији - минимализам је постигнуће максималне формалне и концептуалне тензије уз употребу минималних ресурса, што је блиско фамозној Мисовој (Mies van der Rohe) фрази less is more. Увођење термина минимализам у архитектонски дискурс указује да архитектонски теоретичари махом прихватају 39-2014 АУ унитарни концепт. Чињеница је да је минимализам у архитектури стекао одређен ниво теоретизације управо у формалистичким терминима, тј. на основу идеја о једноставности, редукцији и одсуству орнамента. Међутим, питање је да ли је архитектонска употреба ових формалних принципа довољна да би се могло говорити о успостављању континуитета између minimal art-а и минимализма у архитектури. Чини се да промоција термина минимализам у архитектонском дискурсу није значила само његову здраворазумску употребу, као синонима за све што је склоно минимализацији и једноставној, редукованој форми. Било је потребно успоставити блиску теоријску везу са minimal art-ом, оригиналним историјским носиоцем имена минимализма. У супротном, било би бесмислено користити термин минимализам искључиво због морфолошких аспеката. Већина архитектонских теоретичара, вероватно свесна апсурдности употребе имена minimal art-а, без икаквих позивања на исти, посматра овај однос као саморазумљив и природно дати афинитет који постоји у свим апстрактним и редуктивним уметничким правцима. На пример, на насловној страни издања Rassegna: Minimal из 1988. год., у коме је званично успостављен дискурс минимализма у архитектури, налази се сугестивна фотографија скулптуре познатог минималног уметника ЛеВита (Sol LeWitt) (Сл. 1). Ипак, док у морфолошким поређењима нема сумње око заједничког изгледа, чини се да су теоријске везе проблематичне на више нивоа. Упоредна анализа два минималистичка концепта била је предмет минорних критичких осврта. У наставку следи приказ неколико релација које су до сада испитане. За Линдера (Mark Linder), претпоставњени афинитети између скорашње минималне архитектуре и уметничког рада из шездесетих година су више ствар визуелне сличности него ствар специфичних мотивација и околности које су инспирисале уметнике овог времена (Linder, 2004:4). У том контексту је Стилова (Brett Steele) оцена да је минимализам у архитектури пример кемп трансформације озбиљних амбиција оригиналног минималистичког пројекта, који је данас редукован на стилистичку апроксимацију (Steele, 1998:99). Урспрунг (Philip Ursprung) и Мекартур (John Macarthur) такође демистификују релације између минимализма у архитектури и minimal art-а, указујући на важне тачке раздвајања у смислу поетике и креативне стратегије. Прва тачка је критичко понашање минималних уметника према Гринберговој (Clement Greenberg) аутономији уметности високог модернизма и субјективизму апстрактног експресионизма -главне модернистичке уметничке форме.3 3 Гринберг институционализује уметност око концепата аутономије уметности и аутономије уметничких дисциплина. Дисциплинарна аутономија обухвата: 1) лесинговски medium speciic – норму која омогућава немешање различитих дисциплинарних стандарда; 2) програм који одређује карактер рада у оквиру медија. Медиј модернистичког сликарства је равна, дводимензионална површина (latness), док програм подразумева апстрактну и гестуалну употребу боје и облика (Greenberg, 1982). АУ 39-2014 Сл. 1. Сол Левит, Три коцке, 1969. Fig. 1. Sol LeWitt, Three cubes, 1969. Сл. 2. Константино Дарди, Нова библиотека Националне галерије модерне уметности, Рим, 1986. Fig. 2. Constantino Dardi, New library of the National gallery of Modern Art, Rome, 1986. У том смислу minimal art је антитеза модернизма,4 што је јасно супротстављено концепту минимализма у архитектури као неомодернизма, тј. формалистичког revival-а модернизма (Ursprung, 2003:13; Macarthur, 2005:106). Друга тачка је повезивање минимализма у архитектури и minimal art-а засновано на њиховом позиционирању у шири оквир less is more тенденције у уметности и архитектури ХХ века. Ова тенденција наводно тече у радуктивној и апстрактној линији развоја: европска авангардна и модерна архитектура, америчка неоавангарда (minimal art) и скорашњи минимализам у архитектури (Auer, 1988; Gregotti, 1988; Savi and Montaner, 1996; Montaner, 1999; Campos and Filho, 2007). У том смислу, постоји разлика између редуктивне апстракције у архитектонском минимализму и дословне, литералне апстракције у minimal art-у, (Ursprung, 2003:7; Macarthur, 2002:139). Редуктивна апстракција је редукција 4 Конструисањем материјалног и визуелног феномена који је neither painting nor sculpture, минимални уметници превазилазе границе модернистичке аутономије медија. Они одбијају програмске захтеве као рестриктивне и опредељују се за дословну просторност. 19 архитектонског дела на најосновније концепте - простор, светло и материјал. Са друге стране, дословна апстракција није редукција сликарског медија на основне компоненте - равну површину, облик и боју, већ само креативна стратегија рада са апстрактним аспектима објеката у дословном смислу. Поред наведених критичних места у релацијама минимализма у архитектури са minimal art-ом, главно интересовање овог текста је, као што је већ напоменуто, преиспитивање одређених интерпретативних модела који су приказани и коришћени од стране већине архитектонских теоретичара као кључни за теоријску конекцију са minimal art-ом. У складу са тиме биће посматране заједничке, или макар сличне, интерпретације минимализма у архитектури и minimal art-а: 1) самореферентност дела у односу на друштвено-историјске и културалне околности; 2) феноменолошко искуство посматрача или корисника; 3) контекстуална интеграција на место изложбе или изградње. Следеће поглавње приказаће ове аспекте онако како су одређени и постављени у дискурсима minimal art-а и минимализма у архитектури. САМОРЕФЕРЕНТНОСТ, ФЕНОМЕНОЛОШКО ИСКУСТВО И КОНТЕКСТУАЛИЗАМ У MINIMAL ART-У И МИНИМАЛИЗМУ У АРХИТЕКТУРИ Једна од најважнијих пропозиција које минимални уметници, Џад (Donald Judd), Морис (Robert Morris), Андре (Carl Andre) и ЛеВит, постављају је немогућност посматрача да искуси5 било које значење или поруку приликом сусрета са делом, било да се ради о метафизичкој и духовној трансцеденцији, симболизму или метафоричким асоцијацијама (Šuvaković, 1991). Како Сонтаг (Susan Sontag) примећује, нема поетике ни тумачења, важно је само директно искуство. По њој, циљ minimal art-а није да се декодира шта то значи, већ да се покаже да је то оно што јесте (Sontag, 2000:202). Ова самореферентност се појављује као симултана реакција на експресивну поетику апстрактног експресионизма и друштвено-културални контекст шездесетих година прошлог века у коме доминирају робна култура и медијско потрошачко друштво (Foster, 1986). Са друге стране, Авон (Analissa Avon) и Врања (Giovanni Vragnaz) описују минимализам као екстремно поједностављену архитектуру у формалном смислу која, као таква, нема елементе који могу изазвати емоције или пренети симболичку поруку (Avon and Vragnaz, 1988:36). Ауер (Gerhard Auer) такође види минимализам у архитектури као тишину насупрот брбљању у оквиру постмодерног семиотичког, популистичког и хипермедијског контекста (Auer, 1988: 96). За почетак, у оба минималистичка дискурса 5 20 Овде се ради о очекивању заступника minimal art-а у смислу перцепције њихових дела. У том смислу, овај текст се бави само интерпретацијама које су успостављене у дискурсу minimal art-а. Спектар различитих утицаја који би дела minimal art-а потенцијално могла произвесwwти међу различитим посматрачима био би сасвим засебна тема. Иста опаска важиће и при дискусији очекиваних начина перцепције минимализма у архитектури. описана су неутрална дела без значења у експресивном и репрезентативном смислу. Ова самореферентна дела наводно не показују ништа осим сопствене присутности, непосредно доступне чулима. Minimal art укида баријере између дела, простора и публике. Минимални уметници користе једноставна геометријска тела која равноправно постоје заједно са физичким простором у коме су распоређена и изложена. У питању је исти простор у коме је посматрач телесно присутан. Из ове тачке, развијена су два важна постулата minimal art-а. Први постулат је идеја да једноставна форма не мора нужно произвести једноставно искуство (Morris, 1966). Када минимални формални садржај не подстиче емоције и асоцијације, идеја је да посматрач може постати свеснији самог акта перцепције, што је у складу са мерлопонтијевском феноменологијом.6 Минимални објекти могу стимулисати посматрача да доживи сопствено физичко и телесно присуство у односу са објектом. На овај начин, самореферентност дела, заједно са минималном морфологијом, постаје услов за његова будућа театрична феноменолошка искуства (Fried, 2000). Самореферентност овде заправо значи предиспозицију за производњу феноменолошког искуства код посматрача. За минималне уметнике, инсистирање на директном телесном искуству је критичка тачка отпора нормативном визуелном искуству гринберговског високог модернизма (Foster, 1996). Други постулат се тиче site speciic, тј. контекстуалних аспеката minimal art-а. С обзиром да су дела minimal art-а контекстуално везана за изложбени простор (на пример галерија или јавни простор), посматрач-субјекат може бити стимулисан да, поред физичког присуства објекта, постане свеснији простора који окружује тај објекат (Reiss, 1999). Шира импликација ове врсте контекстуализма је отпор модернистичком апстрактном и универзалном простору white cube галерије (Kwon, 1997). На идентичан феноменолошки начин, теоретичари минимализма у архитектури наглашавају непосредност перцептивног искуства и телесну осећајност код посматрача насупрот интелектуалном ангажовању. Они такође наглашавају важност контекстуалне повезаности минималистичке зграде и места њене изградње насупрот универзализму модерне архитектуре. Авон и Врања објашњавају ефекат минималне морфологије на процес перцепције. У простору редукованом на примарне архитектонске елементе, светло и материјал, интензивира се однос између корисника и простора; кретање, додир и поглед су акције које попримају посебан значај када се одвијају у простору без формалних компликација (Avon and Vragnaz, 1988: 30; 36). Мелхиш (Claire Melhuish) такође у више наврата наглашава директно телесно 6 Мерло-Понтијева феноменологија афирмише директну телесну перцепцију у конкретном, проживљеном простору света. Укратко, његови најважнији принципи су: 1) наше присуство у свету се одвија путем тела и његових моторних и перцептивних аката; 2) наше искуство света и ствари око нас одвија се у просторно-временској релацији са нашим телом (MerleauPonty,1978). 39-2014 АУ искуство у непретрпаном простору (Melhuish, 1994: 10; 12). Забалбеаскоа (Anatxu Zabalbeascoa), Маркос (Javier Rodríguez Marcos) и Ибелингс (Hans Ibelings) постављају антисемантичност и самореферентност у везу са феноменолошким искуством. Архитектура која се не односи ни на шта осим на себе и не остварује утицај на интелект аутоматски даје предност директном искуству простора, светла и материјала (Zabalbeascoa and Marcos, 2000:70). Значење овде заправо долази из начина на који се објекат визуелно, тактилно и телесно користи и доживљава (Ibelings, 2002, 89-94). Ова врста директног преношења значења је у корелацији са отпором минимализма у архитектури постмодерном семиотичком концепту означавања. У вези са свесношћу о контекстуалној инкорпорацији минимализма у архитектури, Греготи (Vittorio Gregotti) пише о вези између посебног дизајна и посебног места коју дефинише као одбрану места (Gregotti, 1988:5). Авон и Врања говоре о дијалогу минималне архитектуре са мотивима локације, али без постмодерне мимикрије и сентиментализма, док Сави (Vittorio E. Savi) и Монтанер (Josep M. Montaner) наглашавају интензиван однос са местом као пример недословног, тј. индиректног контекстуализма (Avon and Vragnaz, 1988:33, Savi and Montaner, 1996:14-19). Дакле, поред аспекта самореферентности, у случају оба минимализма подударају се: 1) нагласак на директној и телесној перцепцији која афирмише мерлопонтијевско феноменолошко искуство; 2) контекстуална условљеност у односу на изложбени простор у уметности и локацију изградње у архитектури. Међутим, остаје питање да ли је minimal art право место на коме се могу теоријски установити и објаснити самореферентни, феноменолошки и контекстуални аспекти минимализма у архитектури. У том смислу, текст сугерише другачију историјску и теоријску реконструкцију минимализма у архитектури, која ће такође укључити разматрање ових аспеката. Овога пута, поменути аспекти као и концепт минимализма у архитектури у ширем смислу неће бити повезани са minimal art-om као уметничком неоавангардом шездесетих година прошлог века, већ са архитектуром постмодерног фундаментализма из периода касне авангарде. Намера је да се успоставе нове релације и прошири дискурзивни потенцијал предлогом и објашњењем једне од могућих опција која још увек није разматрана у архитектонском дискурсу о минимализму, али без западања у стриктно ревизионистички покушај. САМОРЕФЕРЕНТНОСТ, ФЕНОМЕНОЛОШКО ИСКУСТВО И КОНТЕКСТУАЛИЗАМ У ПОСТМОДЕРНОМ ФУНДАМЕНТАЛИЗМУ Према Хејзу (Michael K. Hays), касна авангарда обухвата период продужених седамдесетих, време између 1966. и 1983. године (Hays, 2010:2). Као што је познато, то је период на чијем почетку избија криза архитектуре АУ 39-2014 високог модернизма у развијеним западним друштвима (Curtis, 1982). Предмет постмодерне критике тада постају следећи модернистички аспекти: 1) досадан и баналан апстрактно-редуктивни формални идиом; 2) контекстуална индифрентност према природном и урбаном окружењу; 3) укидање историје и традиције као важних извора значења; 4) асимилација у комерцијализовану репрезентацију капиталистичке продукције. Почетак постмодерне мисли и креације у архитектури развија се у оквиру ширег друштвено-културалног дискурса, и то у два смера. Вентури (Robert Venturi) и Роси (Aldo Rosi) су аутори који дају два различита архитектонска одговора на надолазеће постмодерно доба. У њиховим књигама које излазе исте, 1966. год., представљене су америчке и европске позиције у вези са модернизмом, историјом и популарном културом. Вентури предлаже популистичку обнову историјских стилова и њихово иронично увођење у нови контекст у комбинацији са комерцијалном иконографијом масовне културе (Venturi, 2008). Циљ Вентуријевог орнаментализма је богатство облика и значења које омогућава друштвенокултурални комуникациони плурализам. Роси такође афирмише историју, што за њега укључује и највећи део модерног наслеђа, али уз приметну левичарску оријентацију, као сратегију отпора која тежи заштити европског града од неконтролисаног урбаног развоја и масовне потрошачке културе. Манифести Вентурија и Росија формирају иницијални контекст из кога ће се развити две доминантне постмодерне архитектонске трајекторије у наредних двадесетак година, колоквијално7 назване: 1) класичари или историјски еклектичари, и 2) фундаменталисти. Термин постмодерни фундаментализам се односи на архитектонске тенденције које се појављују непосредно након кризе модерне архитектуре шездесетих година прошлог века, и које се оријентишу на повратак коренима и изворним идејама архитектуре просвећености и пуризма модерног покрета (de Sola-Morales, 1987; 1996:149; Dženks, 2005:394). Фундаменталистичка постмодерна трајекторија је везана за пројекат аутономије архитектуре. Под окриљем идеја о аутономији развија се неколико значајних архитектонских формација. Према де СолаМоралесу (Ignasi de Solà-Morales), ови фундаментални архитектонски трендови оперишу на два начина: 1) потрага за редом и повратак на суштину модерног искуства и на фундаменталну експресију модерне традиције - италијански неорационализам (група La Tendenza) и америчка неоавангарда (група the New York Five, у наставку текста NY5); 2) критичко процесуирање фундаменталистичких илузија - критички регионализам (de Sola-Morales, 1987). Наведене формације носе посебан значај за овај текст, с обзиром да се у дискурсима формираним око њих налазе 7 Наглашена је колоквијална употреба, јер су ови термини, попут термина минимализам, вишесмислени и не могу се користити као саморазумљиви. Ипак, ови термини су условно прихваћени у тексту, с oбзиром да представљају продукт ширег дискурса, заједно са осталим поларизованим терминима из периода продужених седамдесетих, као што су the whites/the grays (Jencks,1980; de Sola-Morales, 1987; 1996; Hays, 1988; 2010). 21 Сл. 3. Виторио де Фео, Константино Дарди, конкурсни пројекат за пословну зграду у региону Фриули-Венеција,1974. Fig. 3. Vittorio de Feo, Constantino Dardi, competition project for residential complex in Fruili-Venezia region, 1974. аспекти самореферентности, феноменолошког искуства и контекстуализма. У наставку следи преглед ових аспеката онако како су одређени у дискурсу постмодерног фундаментализма. Архитектонско мишљење Росија, централне личности италијанског неорационалистичког8 покрета La Tendenza, вођено је примордијалним импулсом за повратак на основне, елементарне, архетипске, речју - фундаменталне, геометријске форме. Роси уводи тип као константу у сваком архитектонском делу и као принцип најближи суштини архитектуре. У његовој типологији, примарни елементи града су квинтесенцијално својство архитектуре које истрајава упркос свим променама (Rosi, 2008). Међутим, Росијеви типови нису еклектични већ су прочишћени кроз лупу модерног дизајна. Неорационалистичку архитектуру, састављену искључиво из аскетских форми, Тафури (Manfredo Tafuri, 1987) оцењује као склоп енигматичних фрагмената модерне традиције, који својом некомуникативношћу ослобађају архитектонски дискурс од сваког контакта са реалношћу (Tafuri, 1987). На овај начин, архитектура је самореферентна, тј. одређена је као експресија непроменљивих принципа и правила, измештених из функционалног и економског контекста.9 Остали познати архитекти који заједно са Росијем развијају неорационализам у Италији су Греготи, Граси (Giorgio Grassi), Венеција (Francesco Venezia), Вале (GinoValle), Дарди (Constantino Dardi, Сл. 2 )и Де Фео (Vittorio De Feo, Сл.3) и Монестироли (Antonio Monestiroli) (Сл. 4). Росијеве утицајне идеје се шире Европом, посебно међу архитектима из швајцарске покрајине Тићино, као што су Сноци (Luigi Snozzi) (Сл. 5), Бота (Mario Botta)( Сл. 6) и Галфети (Aurelio Galfettiи), и у Западној Немачкој, код Унгерса (Oswald Mathias Ungers) (Сл. 7). 9 8 Префикс нео у неорационализму представља разлику у односу на француски рационализам просвећености и италијански међуратни рационализам, који је познат по авангардном раду Терањија (Giuseppe Terragni) и осталих чланова Gruppo 7, и који је запамћен по директној или индиректној подршци империјалистичкој и фашистичкој идеологији Трећег Рима (Ghirardo, 1980; Migayrou, 2012). Видлер (Anthony Vidler) одређује Росијеву неорационалистичку типологију као трећу типологију од доба просвећености: 1) средином XVIII века појављује се природна парадигма са концептом Ложијеове (Marc Antoin Laugieur) примитивне колибе као рационалне имитације природног реда; 2) крајем XIX века, у условима масовне производње, преовладава индустријска и технолошка парадигма која редукује архитектуру на проблем технике и економије у условима масовне машинске производње; 3) трећа типологија не тражи никакву легитимизацију изван архитектонске праксе (Vidler,1976). Сл. 4. Антонио Монестироли, Фасада у Пескари, 1991. Fig. 4. Antonio Monestiroli, Façade in Pescara, 1991. 22 39-2014 АУ Сл. 5. Луиђи Сноци, кућа Kalman у општини Минузио, Тићино, 1976. Fig. 5. Luigi Snozzi, Kalman house in Minusio municipality, Ticino,1976. На изложби Architettura Razionale одржане 1973. год. у Милану, на којој нова генерација италијанских архитеката промовише свој рад, међу учесницима се појављују амерички неоавангардисти10 Ајзенман (Peter Eisenman), Грејвс (Michale Graves), Мејер (Richard Meier) и Гватми (Charles Gwathmey), познатији као NY5 (Frempton, 2004). Чланови NY5 синтаксички експериметнишу са поновљеним репертоаром белих модернистичких форми Терањијевог рационализма, Корбизјеовог (Le Corbusier) пуризма, Де Стијла и руског конструктивизма. Њихова стилска вежба са карактеристичним манифестацијама језика авангарде и херојског модерног покрета развија се као нотациони систем у оквиру кога се одвија артикулација и редистрибуција ових типичних форми. У приказаним пропозицијама, традиционални и модерни геометријски елементи архитектуре и урбаног простора су инхерентно архитектонски: архитекура је само архитектура. У неорационализму форма се не изводи из функције као у ортодоксном модернизму, већ функција прати форму. Архитектонско дело не говори изван себе у терминима знака или симбола, онако како се разуме код Вентурија. Слично Росију, NY5 такође остварује идеју формалне аутономије архитектуре у смислу формалне таутологије без референци на спољашње друштвене визије. Истовремено, они се дистанцирају од Вентуријевог семиотичкопопулистичког постмодернизма и модернистичког функционализма и технолошких иновација. Дакле, главно својство два приказана концепта аутономне архитектуре је самореферентност, исти аспект који је подвучен у дискурсу минимализма у архитектури. Раних осамдесетих година прошлог века Фремптон (Кenneth Frampton) уводи теоријски конструкт назван критички регионализам, којим обједињује разне маргиналне архитектонске праксе које одражавају специфичности локалних географских контекста у којима су утемељене (Frampton, 1983). У дискурзивним терминима, критички регионализам је, попут претходно разматраних концепата, поларизован између постмодерних и модерних одређења. Фремптон критикује формално-стилске, искуствене и контекстуалне аспекте модерне и постмодерне архитектуре. Фремптонова критика форме обухвата: 1) постмодернистичку сценографију која пружа терапеутску слику прилагођену иконографији капиталистичког, медијског и потрошачког друштва; 2) модернистички окулоцентризам и визуелну апстракцију. Његов предлог је афирмација тектонских квалитета архитектонске структуре. 10 Префикс нео у неоавангарди, бар када је реч о NY5, не значи реализацију и конкретизацију утопијског и историјског авангардног пројекта, већ само формалистички римејк. У том контексту су оцене Роуа (Colin Rowe) и Дрекслера (Arthur Drexler): америчка неоавангарда је само physique lesh авангарде, док је радикални идејни контекст намерно запостављен; дела NY5 су само архитектура, а не спасење човека или искупљење земље, као ни аспирација ка новом бољем свету (Eisenman, 1972). АУ 39-2014 Сл. 6. Марио Бота, кућа Ротонда у Стабију, Тићино, 1982. Fig. 6. Luigi Snozzi, round house in Stabio, Ticino, 1982. 23 Сл. 7. Освалд Матијас Унгерс, стамбени комплекс, Lützowplatz, Берлин, 1983. Fig. 7. Oswald Mathias Ungers, Condominium Lützowplatz, Berlin, 1983. Тектонско подразумева синтаксу елемената немаскиране архитектонске структуре, која открива поетику конструкције - материјалност, текстуру и појавност (Frampton, 1983; 1990). Фремптонова критика искуства обухвата доживљавање и разумевање архитектуре као визуелне слике, било да се ради о модерној апстракцији или постмодерној фигурацији. Он наглашава важност присутности и директног телесног, посебно хаптичког, искуства. Разуме се, ово су већ добро познати елементи мерлопонтијевске феноменологије. Фремптонова контекстуална критика обухвата модерни, универзалистички симптом губљења места, као и постмодерни, пренаглашени, квазиромантични контекстуализам. Као опозит нестајању граница у анонимном, непрекинутом, картезијанском простору, он афирмише омеђена подручја која одређују регионалне специфичности, попут топографије и климе. Међутим, насупрот фигуративном и сценографском11 контекстуализму, Фремптон афирмише архитектонске елементе који су индиректно изведени из специфичности индивидуалних региона, што подразумева висок степен апстракције. У том смислу, иако критична према модернизму, позиција критичког регионализма у терминима форме остаје верна напредним аспектима модерног пуристичког наслеђа. Упркос Фремптоновом ограђивању од стилских категоризација и постављању критичког регионализма као метода и процеса који варира у зависности од специфичних околности, многи архитекти које он присваја у овај конструкт недвосмислено негују модернистичку морфологију (Eggener, 2002). Архитекти који, по Фремптону, постижу тектонске квалитете у својим архитектонским делима, чине то користећи фундаментално модернистички вокабулар форме. Фремптон класификује као критичке регионалисте већину европских неорационалиста (на пример Греготи, Вале, Сноци и Унгерс), као и још нека добро позната имена у свету архитектуре попут Анда (Tadao Ando) (Сл. 8) и Сизе (Alvaro Siza) (Frampton, 1983). Оно што је од највеће важности за овај текст јесте чињеница да у критичком регионализму Фремптон минуциозно дефинише концепте феноменолошког искуства и недословног контекстуализма, на исти начин како ће ови концепти бити приказани у интерпретацијама минимализма у архитектури. 11 Фремптонова позиција је на одређен начин блиска Норберг-Шулцовом (Christian Norberg-Schulz) genius loci концепту. Међутим, значајна разлика је у томе што Норберг-Шулц промовише употребу традиционалних архитектонских елемената који би одразили дух места, док Фремптон одбија сваки демагошки, популистички, сентиментални и декоративни историцизам (Stevanović, 2014). Сл. 8. Тадао Андо, главни павиљон за Тенођи сајам, Осака, 1987. Fig. 8. Tadao Ando, Main Pavilion for the Tennoji Fair, Osaka, 1987. 24 39-2014 АУ Сл. 9. Алберо Кампо Баеза, јавна школа, Сан Себастијан де лос Рејес, Мадрид, 1983. Fig. 9. Alberto Campo Baeza, public school, San Sebastián de los Reyes, Madrid, 1983. ПОСТМОДЕРНИ ФУНДАМЕНТАЛИЗАМ ИЛИ МИНИМАЛИЗАМ У АРХИТЕКТУРИ: ТЕРМИНОЛОШКА КОНФУЗИЈА? Зашто је овај историјски екскурс у периоду касне авангарде био неопходан и какве све то везе има са минимализмом у архитектури, осим што се на још једном месту појављују архитектонска дела једноставних геометријских форми које су mainstream синоним за минимализам? Када је реч о постмодерној фундаменталистичкој трајекторији, може се констатовати да су продужене седамдесете заиста обележене потрагом за најосновнијим јединицама архитектуре и њиховом комбинаторном логиком, као и суштинским веровањем у редуктивистички став (Hays, 2010). Упрошћено речено, постмодерни фундаментализам нуди конгломерат модернистичке редукције, пуризма двадесетих година прошлог века, апстракције и тектонике, који би се олако могао назвати минимализмом. То би могла бити још једна од арбитрарних аналогија и коинциденција. Ипак, поред форме, постмодерни фундаментализам нуди још неке значајне подударности са минимализмом у архитектури: 1) идентично објашњење самореферентних, феноменолошких и контекстуалних аспеката; 2) идентична позиција између модернизма и еклектичног постмодернизма. Ради се, дакле, о идентичним интерпретацијама које ће користити теоретичари минимализма у архитектури. На основу тога, намеће се питање да ли су постмодерни фундаментализам и минимализам у архитектури паралелни теоријски токови који носе различита имена. Да ли је овде реч само о номиналном неспоразуму? интерпретација које се појављују у дискурсу минимализма у архитектури директно потиче из теоријских поставки европског неорационализма, америчке неоавангарде и Фремптоновог критичког регионализма. Као што је раније наглашено, не ради се само о детаљно образложеним концептима самореферентности, феноменолошког искуства и контекстуализма. Такође, ту су идентично дефинисане амбивалентне релације са модерном и постмодерном архитектуром, које ће бити поновљене у минимализму. Функција ових интерпретативних модела у постмодерном фундаментализму и минимализму у архитектури, у односу на модерне и постмодерне теоријске и друштвено-културалне контексте, такође је идентична. Друга важна тачка је приметити логику селекције и класификације архитеката. Ту су сви фундаменталисти из периода касне авангарде: неорационалисти, неоавангардисти и критички регионалисти, које у једну раван поставља заједничко формалистичко опредељење: минимализам као нешто што је умањено, екстремно редуковано, сведено, што подразумева архитектуру једноставне и примарне - минималне геометрије. Од Rassegna на даље, имена као што су Роси, Ајзенман, Унгерс, Вале, Сноци, Венеција, Монестироли, Греготи, Граси, Дарди, де Фео, Сиза и Андо постају иницијално језгро Током осамдесетих година прошлог века теоретичари се суочавају са проблемом тумачења тадашње архитектуре и као да траже погодан назив, условно говорећи стил, којим ће означити ову аскетску архитектуру строгих композиција и елементарне чистоте. Издање Rassegna: Minimal из 1988. год. постаје место настанка конструкта названог минимализам у архитектури. У осврту на текстове из Rassegna, као и на наредне текстове, часописе и монографије у којима је минимализам у архитектури пласиран као нови стил, тренд или тенденција, лако је уочити следеће: већина АУ 39-2014 Сл. 10. Едуардо Соуто де Моура, кућа Кинта до Лаго, Алгарве, 1989. Fig. 10. Eduardo Souto de Moura, Casa de Quinta do Lago, Algarve, 1989. 25 минимализма, заједно са неким, касније комерцијално експлоатисанијим архитектима као што су на пример Баеза (Campo Baeza) (Сл. 9), Соуто де Моура (Eduardo Souto de Moura) (Сл. 10), Поусон (John Pawson) и Херцог & де Мерон (Herzog & de Meuron). Дакле, ови архитекти су проглашени минималистима и они постају носиоци новоуспостављеног дискурса. Али, шта се догађа са низом интерпретација о самореферентности, феноменологији и контекстуализму које су они сами, или критичари и теоретичари, успоставили у вези са њиховим радом? Чињеница је да су ове врсте теоретизација препознате у дискурсу минимализма у архитектури. Ипак, ове интерпретације су препознате само у вези са дискурсом minimal art-а, али не и у вези са дискурсом постмодерног фундаментализма, иако: 1) око постмодерног фундаментализма се развија идентична теорија; 2) већина бивших фундаменталиста је ретроактивно апроприсана и трансформисана у минималисте. Најважније питање је: на који начин се архитектура постмодерног фундаментализма третира у дискурсу минимализма у архитектури у односу на minimal art, посебно када је реч о самом термину минимализам и о аспектима самореферентности, феноменолошког искуства и контекстуализма? На ово питање може се дати одговор само путем пажљиве екстракције минорних осврта на теорију постмодерног фундаментализма у оквиру дискурса минимализма у архитектури. Почнимо од неорационализма. Приликом одређења репрезентативних архитеката минимализма у архитектури, Авон и Врања приказују дела која, по њиховим речима, изгледају као реминисценције на зграде историјског рационализма, док Монтанер говори о минималистичкој тенденцији која је истовремено манифестација неорационализма (Avon and Vragnaz, 1988:32; Montaner, 1993:4). Чини се да је на почетку термин неорационализам фигурирао као друго име за минимализам. Међутим, од средине деведесетих година прошлог века, када се термин минимализам усталио, неорационализам једноставно нестаје из употребе. Аутор уводника у Rassegna, познато име неорационалистичке венецијанске школе Греготи, суочио се са кључним захтевом приликом стварања мита о новом стилу: звучан, експлицитан и репрезентативан назив - минимализам, или како Мекартур наводи - рећи у једној речи оно што слика приказује (Macarthur, 2002:101). Термин неорационализам свакако не би испунио овај захтев, посебно када дође до здраворазумских асоцијација на фашистичку архитектуру (Ghirado, 1980). Проблем већ постојећег имена које потиче из америчке уметничке праксе - minimal art, делимично је превазиђен бројним, недовољно убедљивим, покушајима трансдисциплинарног повезивања са истим, у оквиру италијанских и шпанских публикација. Када је минимализам стигао у лондонски Architectural Design Proile, minimal art је само летимично споменут, док је афирмисан већ разрађен 26 концепт минимализма као неомодернизма (Toy, 1994). У провокативном тексту којим демистификује систем именовања архитектонских стилова у архитектонским журналима, Мекартур даје своје виђење зашто је термин минимализам ипак опстао у Енглеској. Разлог је исти ономе због кога је термин настао. Превагнуло је помпезније и продорније име, с обзиром да је у то време већ постојало неколико верзија неомодернизама (Macarthur, 2005:106). Мелхиш препознаје NY5 као део диксурса минимализма у архитектури. Она их сматра претходницима савременог западног минимализма у њиховој раној реакцији против Вентуријевог Лас Вегас постмодернизма (Melhuish, 1994:11). Аутономна и антисемантична архитектура NY5 јесте тотална супротност Вентуријевим захтевима по којима се архитектура третира као средство комуникације и где се позива на архитектонски језик богат значењем који рефлектује друштвено-културални и историјски контекст. Ипак, Мелхиш не пропушта да припише аутономне и антисемантичне аспекте рада NY5 утицају аспеката minimal art-а попут дословности и самореферентности. Ова аналогија није усамљен случај у архитектонској теорији када дође до поређења уметничких и архитектонских позиција на релацији: 1) minimal art - постмодерни фундаментализам; 2) pop art - постмодерни еклектицизам (de Sola-Morales, 1996:149). Без обзира на то, једно је круцијално место на коме је нелогично поредити стратегије рада протагониста minimal art-а и архитеката NY5. Оно што није компатибилно између њих је концепт аутономије, прецизније - начин постизања аутономије. Као уметничка неоавангардна формација проистекла из оквира високог модернизма, minimal art већ поседује обезбеђену аутономију од извануметничких и осталих друштвених интереса, у складу са добро познатом Гринберговом теоријом. Минимални уметници се односе критички према овој аутономији, доводећи је до апсурда у коме њихова дела постају дословни објекти, аутономни чак и од саме уметности. Са друге стране, NY5 се, као неоавангардна архитектонска формација, бори за аутономију архитектуре у складу са Гринберговом оријентацијом. Пратећи Гринбергову стратегију коришћења апстракције ради испитивања формалних могућности сликарске дисциплине, рад NY5 постаје чист медиј у оквиру кога се, комбинацијом структуралних кодова модернизма, испитују формалне могућности архитектуре. У вези са тим Линдер запажа у краткој фусноти: док неоавангардна архитектура проглашава аутономију у терминима пикторалног формализма, minimal art разара претпостављену аутономију модернистичког сликарства и скулптуре (Linder, 2004:257). Ово је изузетно важно поређење, и с обзиром да се тек у назнакама појављује у архитектонској теорији, свакако може постати предмет опсежнијих расправа. За разлику од неорационализма и неоавангарде, термин критички регионализам не постоји у дискурсу минимализма у архитектури. Када дође до 39-2014 АУ феноменолошких интерпретација минимализма у архитектури, централно место постаје поређење са minimal art-ом, као самореферентним концептом који омогућава директно, телесно искуство. На пример, Капфингер (Otto Kapinger) објашњава самореферентност минимализма у архитектури враћајући се на факторе који су изазвали појаву minimal art-а, попут уметничког субјективизма у апстрактном експресионизму и визуелне похлепе у америчком друштву шездесетих година прошлог века (Kapinger, 1998:7). Супротно овим вредностима, минимални уметници одбијају симболичке и наративне аспекте, постављајући значење својих дела у функцију посматрачевог искуства, што Капфингер изједначава са алтернативом коју директно феноменолошко искуство минимализма у архитектури нуди у односу на постмодерне семиотичке тенденције. Овде Капфингер мења једног члана у релацији коју је претходно успоставио де Сола-Моралес. На место постмодерног фундаментализма он поставља минимализам, и сада уметничка и архитектонска аналогија стоји на позицијама: 1) minimal art - минимализам у архитектури; 2) pop art - постмодерни еклектицизам. На овај начин, минимализам у архитектури појављује се као једна врста наследника постмодерног фундаментализма. У сваком случају, у Капфингеровим и сличним компарацијама нема ни речи о критичком регионализму, иако је Фремптон у овом концепту дискутовао о темама феноменолошке провенијенције, пре свега о непосредност директног искуства. Ситуација је слична и код контекстуалних аспеката критичког регионализма. На пример, Мелхиш посматра site speciic однос минималних уметника са изложбеним простором, као утицај на савремене минималне архитекте у смислу обраћања пажње на различитост регионалних карактеристика (Melhuish, 1994:11). Међутим, у њеним поређењима нема позивања на критички регионализам, иако се у њима главни Фремптонови критички регионалисти називају минималистима и иако се Фремптонови интерпретативни модели константно понављају. Још један пример је Монтанер, који примећује да се после модерног покрета поново појављује архитектура која стреми чистоти тектонских аспеката, ослобођених асептичности и ригорозности (Montaner, 2001: 260-262). У том смислу, он говори о минимализму као о архитектури чистих геометријских волумена, која представља комбинацију самореферентности и суптилног контекстуалног односа са местом и интеграције са окружењем. Монтанер поставља минимализам између модерних и постмодерних одређења: 1) минималистичка самореферентност, која води ка феноменолошком искуству, реакција је како на модерне аспирације ка трансцеденталном значењу, тако и на постмодерну семиотику; 2) минималистички контекстуализам је реакција на модерни универзализам и постмодерну пренаглашену контекстуалну иконографију. Још једном, Фремптонови интерпретативни модели су директно феноменолошко искуство и индиректни, недословни контекстуализам који укључује одбрану места. АУ 39-2014 Његови модели такође формирају in-between релацију са модерном и постмодерном архитектуром. Без обзира на то, Монтанер се нигде не позива на Фремптона, и на тај начин још једном камуфлира постулате критичког регионализма у оквиру дискурса минимализма у архитектури. Или је можда могуће да Монтанер и Фремптон, сасвим случајно, развијају два архитектонска концепта у које класификују исте архитекте из истих периода, али којима дају другачије називе. ЗАКЉУЧАК Текст је указао на опредељење већине теоретичара минимализма у архитектури да се вежу за minimal art у историјској линији, успоставе трансдисциплинарни и унитарни концепт минимализма и тиме оправдају употребу термина минимализам који позајмљују од minimal art-а. У жељи да се што чвршће повежу са minimal art-ом, ови теоретичари као да свесно запостављају један други важан идејни контекст њихове теме, о коме је овде дискутовано. У том смислу, испоставило се да је поменуто запостављање значило више од израза слабости једног иначе херметичног дискурса какав је минимализам у архитектури. Текст је указао на феномен прескакања постмодерног фундаментализма у теоријама минимализма у архитектури, и то у корист арбитрарних повезивања са minimal art-ом. Оно што је проблематично и дискутабилно може се сумирати у следећем: дискурс минимализма у архитектури присваја италијанске и америчке архитекте - постмодерне фундаменталисте, који су предложили самореферентну архитектуру и који су заправо постигли архитектонску аутономију. Истовремено, дискурс минимализма у архитектури повезује ову самореферентност са таутологичношћу и антисемантичношћу minimal art-а, не узимајући у обзир теоријски контекст постмодерног фундаментализма. Превиђање, или чак избегавање, феноменолошких и контекстуалних аспеката критичког регионализма, у кога је Фремптон већ сместио будуће greatest stars минимализма (на пример Анда и Сизу), није ништа мање изненађујуће од потраге за овим аспектима у феноменолошкој театралности и site speciic својствима minimal art-а. Ипак, систематична упоредна анализа усмерена на пресек кроз дискурсе минимализма у архитектури, minimal art-а и постмодерног фундаментализма, омогућила је отварање многих питања за наредна истраживања. На крају, једно могуће тумачење имена минимализам би гласило: да није било, за неке људе и групе, неприкладних етичких, идеолошких и теолошких асоцијација (на пример неорационализам као фашистички стил, или фундаментализам као религијски, ортодоксни догматизам), или недовољне убедљивости у маркетиншко-комерцијалном смислу (неомодернизам као мање звучнан термин од минимализма), можда би данас било на снази неко друго име за оно што се подразумева под минимализмом у архитектури. 27 ЛИТЕРАТУРА Auer, G. (1988): Vom Nutzen des Nichts: Minimalistische Formen und Formein in der Architektur, Daidalos 30, pp. 96-109. Avon, A., Vragnaz, G. (1988): Aspetti del minimalismo in architettura, Rassegna 36/4, pp. 29-38. Bertoni, F. (2002): Architettura minimalista, Firenze, La Biblioteca. Venturi, R. (2008): Složenosti i protivrečnosti u arhitekturi, Beograd, Građevinska knjiga. Vidler, A. (1976): The Third Typology, Oppositions 7, pp. 1-4. Genard, J., Bergilez, J. (2004): Minimalisme architectural: quand l’éthique s’inscrit dans le style, Interval(le)s 1, pp. 62-73. Gregotti, V. (1988): Editoriale: Minimal, Rassegna 36/4, pp. 4-7. Greenberg, C. (1982): Modernist Painting, in: Modern Art and Modernism: A Critical Anthology, F.Frascina and C.Harrison (eds.), New York, Harper & Row, pp. 5-10. Grimshaw, M. (2004): Soft Modernism: The World of the Post-Theoretical Designer, Ctheory.net 140 [http://www.ctheory.net/articles. aspx?id=418#_ednref24] Ghirado, Y. D. (1980): Italian Architects and Fascist Politics: An Evaluation of Rationalist’s Role in Regime Building, JSAH 39/2, pp. 109-127. de Sola-Morales, I. (1987): Arcquitetura débil, Quaderns d’ Arquitectura I Urbanisme 175, pp. 74-85. de Sola-Morales, I. (1996): Mies van der Rohe and Minimalism, in: Presence of Mies, D. Mertins (ed.), New York, Princeton Architectural Press, pp. 149155. de Sola-Morales, I. (2009): Supericies, inscripciones, in: Articulos de ANY [1991-2000], Barcelona, Fundación Caja de Arquitectos, pp. 131-141. Eggener, K. (2002): Placing Resistance: A Critique of Critical Regionalism, Journal of Architectural Education 55/4, pp. 228-237. Einsenman, P. et al. (1972): Five Architects, New York, Wittenborn. Zabalbeasoca, A., Marcos, J. R. (2000): Minimalisms, Barcelona, Editorial Gustavo Gili. Ibelings, H. (2002): Supermodernism, Rotterdam, NAI Publishers. Jencks, C. (1980) Postmodern Classicism, London, Academy Editions. Kapinger, O. (1998): Space-Text as Context, in: Beyond the Minimal, P. Allison et al. (eds.), London, AA Publications, pp. 6-13. Kwon, M. (1997): One Place after Another: Notes on Site Speciicity, October 80, pp. 85-110. Linder, M. (2004): Nothing less than literal: architecture after minimalism, Cambridge, The MIT Press. Macarthur, J. (2002): The Look of the Object: Minimalism in Art and Architecture, Then and Now, Architectural Theory Review 7/1, pp. 137-148. Macarthur, J. (2005): The Nomenclature of Style: Brutalism, Minimalism, Art History and Visual Style in Architecture Journals, Architectural Theory Review 10/2, pp. 100-108. Migayrou, F. (2012): La Tendenza: Architectures Italiennes 1965-1985, Paris, Éditions de Centre Pompidou. Montaner, J. M. (1993): Minimalismos, El Croquis 62-63, pp. 4-23. Montaner, J. M. (1999): Mas alla del minimalismo, in: La modernidad superada: Arquitectura arte y pensamiento del siglo XX, Barcelona, Gustavo Gili, pp. 181-206. Montaner, J. M. (2001): Después del Movimiento moderno, in: Arquitectura de la segunda itad del siglo XX, Barcelona, Gustavo Gili, pp. 260-262. Morris, R. (1966): Notes on Sculpture: Part I, Artforum 4, p. 6. Melhuish, C. (1994): On Minimalism in Architecture, Architectural Design Proile 110, pp. 8-14. Merleay-Ponty, M. (1978): Fenomenologija percepcije, Sarajevo, IP Veselin Masleša. Obendorf, H. (2009): Minimalism in architecture, in: Minimalism: Designing Simplicity, London, Springer-Verlag. Pawson, J. (1996): Minimum, London, Phaidon. Reiss, H. J. (1999): From Margin to Center: The Spaces of Installation Art, Cambridge & London, The MIT Press. Rosi, A. (2008): Arhitektura grada, Beograd, Građevinska knjiga. Savi, E. V., Montaner, J. M. (1996): Less is more: minimalisme en arquitectura i d’ altres arts, Barcelona, Col-legi d’ Arquitectes de Catalunya y Actar. Sontag, S. (2000): Against interpretation [1964], in: Minimalism, J. Meyer (ed), 28 London, Phaidon, pp. 201-202. Stevanović, V. (2012): Teorije minimalizma u arhitekturi: post scriptum, Arhitektura i urbanizam 35, str. 3-9. Stevanović, V. (2014): Phenomenologies of architecture, Serbian Architectural Journal 6/1, pp. 89-106. Steele, B. (1998): Minimal Returns: Modernism in Drag, in: Beyond the Minimal, P. Allison et al. (eds.), London, AA Publications, pp. 97-99. Tafuri, M. (1998): L’architecture dans le Boudoir [1974], in: Architectural Theory since 1968, K. M. Hays (ed.), Cambridge & London, The MIT Press, pp. 148173. Toy, M. (1994): Editorial: Aspects of minimal architecture, Architectural Design Proile 110, p. 7. Ursprung, P. (2003): Minimalism and Minimal Art, in: Minimal Architecture, Ruby, I. et al. (eds.), Munich, Prestel, pp. 6-14. Foster, H. (1986): The Crux of Minimalism, in: Individuals: A Selected History of Contemporary Art 1945-1986, Los Angeles, Museum of Contemporary Art. Frampton, K. (1983): Prospects for a Critical Regionalism, Perspecta 20, pp. 147-162. Frampton, K. (1990): Rappel à l’ Ordre: The Case for the Tectonic, Architectural Design 60/4, pp. 19-25. Frempton, K. (2004): Neoavangardizam, u: Moderna arhitektura: kritička istorija, Beograd, Orion art. Fried, M. (2000): Art and Objecthood [1967], in: Minimalism, J. Meyer (ed.), London, Phaidon, pp. 234-235. Hays, K. M. (1988): The Oppositions of Authonomy and History, in: Oppositions Reader: Selected Readings from a Journal for Ideas and Criticism in Architecture 1973-1984, New York, Princeton Architectural Press. Hays, K. M. (2010): Architecture’s desire: reading the late avant-garde, Cambridge & London, The Mit Press. Campos, A., Filho, T. (2007): Manifestações minimalistas na arte e arquitetura: interfaces e descontinuidades, Vitruvius Arquitextos 088.05: 08 [http:// www.vitruvius.com.br/revistas/read/arquitextos/08.088/208] Curtis, W. (1982): Extension and Critique in the 1960’s, in: Modern Architecture since 1900, London, Phaidon, pp. 547-565. Dženks, Č. (2005): Fundamentalisti arhitekture, u: Istorija moderne arhitekture III: Tradicija modernizma i drugi modernizam, M. R. Perović (ur.), Beograd, Arhitektonski fakultet, str. 394-412. Šuvaković, M. (1991): Minimalna umetnost, u: Teorija umetnosti i analitička ilozoija, doktorska disertacija, Beograd, Univerzitet umetnosti u Beogradu. ИЗВОРИ ИЛУСТРАЦИЈА: Слика 1. Сликa 2. Сликa 3. Сликa 4. Сликa 5. Сликa 6. Сликa 7. Сликa 8. Сликa 9. Сликa 10. Avon, A. (1988): Dagli artworks agli earthworks, Rassegna: Minimal 36/4, p. 59. Moschini, F. (1992): Constantino Dardi, Domus, 734, p. 7. Архив IUAV у Венецији (Istituto Universitario di Architettura di Venezia) http://www.monestiroli.it/page83/index.html# http://de.wikipedia.org/wiki/Luigi_Snozzi Curtis, J. (1984): Principle V Pastiche: Perspective on Some Recent Classicisms, Architectural Review 1051, p.10. http://de.wikipedia.org/wiki/Oswald_Mathias_Ungers http://www.hetgallery.com/tennoji-exposition1987.html Pizza, A., ed., (1999): Alberto Campo Baeza: Works and projects, Milano, Electa, p. 58. http://poetryconcrete.tumblr.com/post/39962708100/housein-quinta-do-lago-by-eduardo-souto-de 39-2014 АУ СОЦијАлНО СТАНОВАЊе У БеОГРАДУ: ПРАКСA АРхиТеКТОНСКО-УРБАНиСТиЧКих КОНКУРСА (2003 - 2014)I SOCIAL HOUSING IN BELGRADE: PRACTICE IN ARCHITECTURE AND URBAN PLANNING COMPETITIONS (2003 - 2014) UDK BROJEVI: 728.2(497.11)”2003/2014” 72.012(497.11)”2003/2014” ID BROJ: 210755852 DOI: 10.5937/a-u0-6604 Прегледни рад, рад примљен маја 2014, рад прихваћен јуна 2014. Тања Бајић*, Божидар Манић**, Бранислава Ковачевић*** АПСТРАКТ Упркос одсуству дефинисаног система социјалног становања, у Србији је у току протекле деценије спроведено неколико програма социјалне станоградње, за чије потребе су углавном организовани јавни архитектонско-урбанистички конкурси. У раду је приказана конкурсна пракса у области социјалног и непрофитног становања, коју је Град Београд, посредством Друштва архитеката Београда, реализовао у периоду од 2003. до 2014. год., са посебним освртом на најбоље пласирана и затим реализована конкурсна решења. Анализа резултата и квалитета постојеће пројектантске и градитељске праксе има за циљ унапређење сазнања о комплексној проблематици социјалног становања, уочавање локалних специфичности и ограничења, али и потенцијала и применљивости награђених решења. У закључним разматрањима указује се на значај институције јавног архитектонско-урбанистичког конкурса у промоцији одрживе и иновативне социјалне станоградње. Кључне речи: социјално становање, архитектонскоурбанистички конкурси, Београд, нова пракса, пројектовање АBSTRACT Despite the absence of a deined social housing system, several programs of social housing, mainly including the organization of public architecture and urban planning competitions, have been implemented over the last decade in Serbia. This paper presents the competition practice in the ield of social and non-proit housing, realized by the City of Belgrade and through Association of Belgrade Architects (DAB) in the Овај рад је настао као резултат истраживања у оквиру научног пројекта: Одрживи просторни развој Подунавља у Србији, који је у оквиру програма Технолошки развој финансиран од стране Министарсва за просвету и науку Републике Србије у периоду од 2011. до краја 2015. године. * Тања Бајић, маст. инж. арх., истраживач-сарадник, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд, [email protected] ** мр Божидар Манић, дипл. инж. арх., истраживач-сарадник, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд, [email protected] *** Бранислава Ковачевић, маст. инж. арх., истраживач-сарадник, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд, [email protected] I АУ 39-2014 period from 2003 to 2014, with special emphasis on the best placed and realized designs. The analysis of the results and the quality of the current design and construction practice aims to improve the knowledge about the complex issue of social housing, identifying local speciicities and limitations, as well as the potentials and applicability of the winning designs. The importance of the institution of public architecture and urban planning competition in promoting sustainable and innovative social housing is pointed out in the concluding considerations. Key words: Social Housing, architecture and urban planning competitions, Belgrade, new practice, design УВОД У току протекле деценије учињени су иницијални кораци ка успостављању система социјалног становања у Србији. Захваљујући организацији већег броја архитектонскоурбанистичких конкурса, изложби, стручних скупова, трибина и предавања о добрим примерима европске праксе, а потом и увођењу ове проблематике у наставни програм Архитектонског факултета, тема социјалног становања промовисана је и у домаћој стручној јавности. Ипак, чињеница је да je ова област код нас још увек недовољно истражена и да је у домену архитектонских и урбанистичких истраживања мало података о резултатима и квалитету постојеће пројектантске и градитељске праксе социјалног становања у земљи (видети нпр. Bajić i Manić, 2013). Сам појам социјалног становања и атрибут „социјалан” често изазивају неразумевање и махом се везују за градитељске моделе друштвене станоградње из периода после Другог светског рата, карактеристичне по префабрикацији и становању минималног стандарда (Bajić, 2013). У источноевропском стамбеном моделу социјално становање је означавало државно контролисано становање у јавном сектору, а станови су додељивани према критеријуму „заслуге” уместо стамбене потребе, који је у бившој Југославији привилеговао запослене у државној управи (нпр. Hegedüs, 2007; Petovar, 2003). 29 Политика доделе станова кључна је детерминанта за разликовање концепта социјалног становања од становања у јавном сектору у бившим социјалистичким државама. Социјално становање се у Закону о социјалном становању (Službeni glasnik RS, 72/2009) дефинише као „становање одговарајућег стандарда које се обезбеђује уз подршку државе домаћинствима која из социјалних, економских и других разлога не могу да обезбеде стан по тржишним условима”. Социјално становање код нас има „резидуалну”1 улогу, тј. првенствено је намењено социјално најрањивијим категоријама, за разлику од неких развијених европских земаља, у којима је оно намењено и имућнијим корисницима, те подразумева и знатно квалитетније станове у погледу просторних и техничких стандарда. Стога, потребно је имати у виду да „социјално” није синоним за „јефтино”, или становање минималних просторних стандарда. Осим тога, обезбеђивање социјалног становања не подразумева нужно социјалну станоградњу, већ може укључити и субвенције на страни тражње, односно корисника, у смислу одговарајућих стамбених олакшица. Године 2003, категорија социјалног становања, у смислу становања намењеног социјално угроженим друштвеним групама којима је потребна помоћ при решавању стамбеног питања, у Србији је први пут посебно разматрана у Генералном плану Београда 2021 (Urbanistički zavod, 2003). Овим планским документом дефинисани су критеријуми за одређивање локација за социјално становање и дате су само неке од основних смерница за планирање и пројектовање у овој области. Исте године, по усвајању овог Плана, израђен је Предлог техничког правилника за планирање и пројектовање комплекса и станова социјалне изградње (Urbanistički zavod, 2003a), али исти није усвојен због очекивања да се донесе Закон о социјалном становању (Damjanović i Gligorijević, 2010). Иако је предлог Закона о социјалном становању дефинисан још 2004. год., на његово усвајањe, пре свега због недостатка политичке воље, чекало се до 2009. године. Национална стратегија социјалног становања усвојена је са значајним закашњењем у фебруару 2012. год. (Službeni glasnik RS, 13/2012), а тек 2013. год. донета је и Уредба о стандардима и нормативима за планирање, пројектовање, грађење и условима за коришћење и одржавање станова за социјално становање (Službeni glasnik RS, 26/2013). У међувремену, у Србији је спроведено неколико програма социјалне станоградње, упркос непостојању дефинисаног целовитог стамбеног система, као и одговарајућих техничких прописа за планирање и пројектовање овог типа становања. За потребе већине програма организовани су јавни архитектонско-урбанистички конкурси, који су у највећем броју случајева праћени и изградњом најбоље пласираних 1 30 Социјално становање има резидуалну, или маргиналну, улогу када се додељује најугроженијим домаћинствима (незапослени, стари, самохрани родитељи, хендикепирани итд.) која нису у стању да обезбеде стан по тржишним условима (видети нпр. Malpass, 1983). решења. Један од кључних реализованих програма био је Програм становања и интеграције избеглица – СИРП (SIRP)2, који је у периоду 2003 – 2008. год. спроведен у седам градова у Србији, а кроз који су установљене градске и општинске стамбене агенције, специјализоване за спровођење стамбених програма на локалном нивоу. У оквиру СИРП-а реализовано је седам од укупно дванаест архитектонско-урбанистичких конкурса који су у области социјалног и непрофитног становања у току протекле деценије организовани у Србији, док је преосталих пет реализовао Град Београд. Од пет конкурса расписаних у Београду, само два су спроведена у архитектонска дела. Прикази архитектонских конкурса организованих у СИРП програму дати су у неколико публикација објављених по реализацији овог стамбеног програма (Ramirez, L. et al., 2008, UN HABITAT, 2008), док о конкурсима у организацији Града Београда, посебно о оним нереализованим, постоји врло мало података у литератури.3 У овом раду биће приказана архитектонска конкурсна пракса у области социјалног и непрофитног становања у Београду у периоду од 2003. до 2014. год., са посебним освртом на најбоље пласирана и коначно реализована конкурсна решења. СОЦИЈАЛНО СТАНОВАЊЕ У БЕОГРАДУ ОД 2000. ГОДИНЕ Омогућавањем приватизације друштвеног стамбеног фонда и повлачењем државе из даљег финансирања станоградње 1990. год. (Закон о стамбеним односима из 1990 – Službeni glasnik SRS, 12/1990 и 47/90) у Србији је започета радикална реформа стамбеног сектора. Законом су укинуте самоуправне интересне заједнице и формирани су Фондови за изградњу станова солидарности (ФССИ), који су служили за обезбеђивање станова за лица без стана у новонасталим тржишним условима. Године 2000. наступа нова прекретница у стамбеном сектору, која се сматра почетком одвајања социјалне и економске политике у становању. Изменом Закона о становању 2001. год. (Službeni glasnik RS, 26/2001) укинуте су основе финансирања ФССИ, а обавеза издвајања средстава за станове солидарности преноси се са предузећа на локалну самоуправу. Од 2003. год.4, ови фондови се постепено трансформишу у општинске и градске стамбене агенције, као прве институције надлежне за спровођење стамбене политике у области социјалног становања. Фонд солидарне стамбене изградње (ФССИ) у Београду постојао је од оснивања 1990. год. све до 2010. год., и по овом основу до 2007. год. реализовано је 8762 стана на локацијама 2 SIRP - Settlement and Integration of Refugees Programme 3 Основни извор представљају каталози ДАБ-а са резултатима конкурса и приспелим решењима (објављени су за све конкурсе, осим за социјално становање у Овчи), а неколико стручних текстова објављено је након реализације објекта непрофитног становања у Блоку 61 на Новом Београду (нпр. Ristanović, 2009; Vučinić, 2010). 4 Прва градска стамбена агенција основана је 2003. год. у Крагујевцу. 39-2014 АУ Медаковић 2, Браће Јерковић, Миријево, Ретензија, др Ивана Рибара, Бежанијска коса, новобеоградски блокови и Кнежевац-Кијево (Urbanistički zavod Beograda, 2009). Године 2004. обустављено је редовно финансирање Фонда, а тек 2010. год., доношењем Закона о социјалном становању и изменом Статута града Београда, формирана је Агенција за инвестиције и становање, која преузима послове Фонда, укључујући и већ започети пројекат изградње станова у насељу Овча. Генерални план Београда 2021 из 2003. год. (Urbanistički zavod, 2003) имао је кључну улогу у увођењу и дефинисању појма социјалног становања код нас, по угледу на развијене земље Европе. Овим Планом одређене су социјално угрожене категорије друштва којима је потребна помоћ у обезбеђивању стана, дате су одређене смернице за стандарде пројектовања и грађења, као и критеријуми за одређивање локација за социјално становање. У документацији Генералног плана приложен је списак 58 локација укупне површине 228,6 hа предвиђених за ову намену, на подручју градских општина: Чукарица (13 локација, 44,3 hа), Гроцка (2 локације, 11,8 hа), Нови Београд (3 локације, 11,7 hа) Палилула (16 локација, 47,3 hа), Раковица (2 локације, 9,6 hа), Вождовац (5 локација, 31,6 hа), Земун (9 локација, 64,4 hа), Звездара (8 локација, 7,9 hа) (Сл. 1). У Београду је од 2000. год. до данас покренуто неколико програма социјалног и непрофитног становања, од којих је већина реализована. Неки од кључних пројеката од 2000. до 2009. год. приказани су у Студији социјалног становања (Urbanistički zavod Beograda, 2009; Damjanović i Gligorijević, 2010), док се детаљнијом анализом програма социјалног становања у Београду у овом периоду бави Ј. Николић, у свом специјалистичком раду (Nikolić, 2011). Овде ћемо указати на веће програме социјалне станоградње који се од 2000. год. реализују у Београду. • Пројекат изградње 1100 станова у Београду (1000 социјално-непрофитних и 100 социјалних станова) започет је 2003. год. уз Одлуку о условима и начину располагања становима изграђеним према пројекту 1100 станова у Београду (Službeni list grada Beograda br. 20/2003) и највећим делом је реализован. Секретаријат за имовинско-правне и грађевинске послове био је надлежан за део пројекта који се односио на изградњу социјално-непрофитног становања, док је за социјално становање био надлежан Секретаријат за социјалну и дечју заштиту. Локације на којима је планирана реализација пројекта су у оквиру новобеоградских блокова 62 и 29, Чукаричке падине, насеља др Иван Рибар, насеља Камендин и на Звездари. • Програм изградње станова солидарности 2001–2005, којим је планирана изградња 2000 социјалнонепрофитних станова, реализовала је Скупштина града Београда са Фондом за финансирање изградње станова. Пројекат 2000 социјално непрофитних станова у Београду започет је 2005. год. Одлуком о условима продаје 2000 социјално непрофитних станова у Београду (Službeni list grada Beograda br. 2/2005). За реализацију пројекта одређене су локације у оквиру насеља Камендин, Овча, Орловско насеље – Миријево, Велики Мокри Слика 1. Шематски приказ подручја са локацијама намењених за изградњу социјалног становања у Београду (према: ГП Београда 2021) Figure 1. Schematic representation of areas with locations earmarked for social housing construction in Belgrade (according to the Master Plan of Belgrade 2021) АУ 39-2014 31 АРХИТЕКТОНСКО-УРБАНИСТИЧКИ КОНКУРСИ ЗА СОЦИЈАЛНО СТАНОВАЊЕ У БЕОГРАДУ ОД 2003. ДО 2014. ГОДИНЕ Слика 2. Индивидуално становање – прва награда (Владимир Милић и Јасмина Ђокић) Конкурс за идејно архитектонско-урбанистичко решење стамбених јединица и групација социјалног становања у Београду (2003) Figure 2. Individual housing - 1st Prize (Vladimir Milić and Jasmina Đokić) Слике 3 и 4. Колективно становање – прва награда (Владимир Милић и Јасмина Ђокић) Figures 3 and 4. Collective housing – 1st Prize (Vladimir Milić and Jasmina Đokić) Луг, на подручју новобеоградских блокова 61 и 63, уз Војвођанску улицу и на локацији западно од Ул. др Ивана Рибара. • Пројекат Социјално становање за ратне војне инвалиде реализован је у периоду од 2005–2008. год. под покровитељством Министарства рада, запошљавања и социјалне политике, а уз помоћ донације Владе Јапана. Пројекат је спроведен у 11 градова и општина у Србији (Београд, Нови Сад, Инђија, Кикинда, Панчево, Смедерево, Лозница, Крагујевац, Крушевац, Ниш, Лесковац) и укупно је изграђено 318 станова, од чега 206 станова из јапанске донације и 112 станова из фонда НИП-а (Национални инвестициони план). Од тога, у насељу Камендин у Земун пољу, током 2006. и 2007. год. изграђено је 50 станова. • Програм Социјално становање у заштићеним условима5 (ССЗУ) реализује се од 2003. год. уз финансијску подршку међународних институција, а инициран је од стране Министарства рада и социјалне политике Републике Србије, Комесаријата за избеглице и донатора. Хаусинг Центар (Housing Center) је један од креатора концепта ССЗУ. Од 2003. до 2013. год., у оквиру овог програма, изграђена је 931 стамбена јединицау 42 општине у Србији и у њима је смештено око 2800 лица. У Београду је 2011. год. у насељу Велики Мокри Луг изграђено 20 станова, а до краја 2014. год. планирано је и обезбеђење стамбених решења за око 200 ромских породица у Београду, кроз новоградњу (170) и откуп сеоских домаћинстава (30). 5 32 Социјално становање у заштићеним условима (ССЗУ) је једно од проширених права из области социјалне заштите у Србији и има две компоненте – изградњу станова и стварање окружења подршке корисницима. Корисници програма ССЗУ су претежено избеглице и интерно расељена лица смештена у колективним центрима или неадекватном приватном смештају, затим Роми, особе са инвалидитетом, лица са хроничним болестима и бескућници. Септембра 2003. год., у оквиру Програма изградње 5.000 станова6, Град Београд, у сарадњи са Друштвом архитеката Београда, расписао је општи јавни и позивни анонимни конкурс, са циљем решавања стамбених проблема и друштвене интеграције становника сламова и нехигијенских насеља у Београду, претежно ромске националности (90%). На конкурс су приспела 23 конкурсна рада. Жири је у оквиру сваке од три задате категорије становања – индивидуално, колективно и вишепородично, доделио по једну прву, другу и трећу награду, а додељена је и једна награда ван услова конкурса. Специфичан конкурсни задатак дао је и врло занимљива пројектантска решења, али будући да је стамбени програм убрзо обустављен, до њихове реализације у пракси никада није дошло. Конкурсом је предвиђено осмишљавање модела стамбених склопова и њихових архитектонских и урбанистичких групација на задатој локацији величине 2–2,5 hа, који би били применљиви за различите градске локације намењене Генералним планом Београда 2021 (Urbanistički zavod, 2003) за потребе социјалног становања. Унутар стамбене групације планирано је 150 стамбених јединица, скромне површине (5–15 m² по особи) и обраде, са пратећим нестамбеним објектима (вешернице, простори за одлагање секундарних сировина, оставе за дрва), просторима за социо-едукативне и додатне активности становника и отвореним рекреативним површинама. Од три понуђена стамбена типа (индивидуално, колективно и вишепородично становање) требало је обрадити најмање два, од којих је колективно становање – „становање више породица у заједници” било обавезујуће7 (DAB, 2003). Прва награда у категоријама индивидуалног и колективног становања, као и друга награда у категорији вишепородичног становања, додељене су ауторском тиму који чине Владимир Милић и Јасмина Ђокић. Код индивидуалног и колективног становања аутори су понудили веома занимљив одговор на пројектантски задатак концептом „нове београдске партаје”, који је објединио карактеристике рационалности и економичности, социјалне одрживости, самодовољности и прилагодљивости (Сл. 2–4) (DAB, 2003a). 6 Јуна 2003. год., Скупштина града Београда припемила је програм од 12,5 милиона евра са циљем да се очисте „нехигијенска насеља“, и да се изгради 5.000 станова за 50.000 Рома из 100 насеља. Програм је био на снази до средине јануара 2004. год., а само мали број станова је изграђен (Amnesty International, 2011). 7 Кроз решења и алтернативне предлоге учесника, занимљива замисао о крајње економичном колективном типу са заједничким санитарним чворовима и кухињама показала се као нефункционална и неисплатива, што је истакнуто и у извештају жирија. 39-2014 АУ Слике 5 и 6. Индивидуално становање – друга награда (Марушић, М. и Д.) - варијанте архитектонскоурбанистичких склопова (десно) и варијанте смештајне јединице (лево) Figures 5 and 6. Individual housing - 2nd Prize (Marušić, M. and D.) - variations of the urban-architectural assemblies (right) and variations of a dwelling unit (left) Према предложеном решењу, „савремени партајски склоп” чини парцела површине 360 m2 са линеарним објектом спратности П+Пк (приземље и галерија), кога чине четири стамбене јединице. Овако формирана партаја постављена је управно на приступну саобраћајницу и представља елемент који се понавља у урбанистичкој матрици. Економичност и рационалност модела огледају се у ефикасном коришћењу градског земљишта, саобраћајном и инфраструктурном опремању становања нижих густина, а могућа је и фазна изградња и реконструкција индивидуалних власничких сегмената. Као просторни елемент социјалне одрживости, заједнички дворишни простор подстиче социјалну интеграцију станара и доприноси њиховој већој безбедности (Ђокић, 2008). Другопласирани рад у категорији индивидуалног становања ауторa Дарка и Миленије Марушић нуди неколико варијантних предлога архитектонско-урбанистичких склопова, заснованих на концепту архитектонског и урбанистичког модула (Сл. 5) (DAB, 2003a). Овај систем аутори доследно примењују код сва три типа становања. Основни принципи ауторског приступа конкурсном задатку су – стан, а не колективни смештај; модул – „рам за слику”, „који се системом укрштенице и лего коцкица може применити на различитим локацијама...”; и приземље, као пројектантско опредељење које је у сагласности са начином живота и навикама ромске популације. Минималну смештајну јединицу решену у модулу 5x5 m карактеришу: значајна флексибилност у погледу унутрашње организације, Слика 7 и 8. Вишепородично становање – прва награда (Милорад Обрадовић) Figures 7 and 8. Multi-family housing - 1st Prize (Milorad Obradović) Слике 9 и 10. Колективно становање – друга награда (Милорад Обрадовић) Figures 9 and 10. Collective housing – 2nd Prize (Milorad Obradović) АУ 39-2014 33 могућност трансформације у стамбену јединицу, те мултипликације, односно проширења у хоризонталном и вертикалном смислу (Сл. 6). Предложени концепт издваја веома слојевито разматрање проблематике становања Рома, као и препознавање и афирмација вишеструких могућности модуларних система у пројектовању социјалног становања (видети нпр. Bajić i Pantović, 2011). Првонаграђено решење у категорији вишепородичног становања (Сл. 7 и 8) и другонаграђено решење у категорији колективног становања (Сл. 9 и 10) дело су истог аутора (Милорад Обрадовић), а карактерише их, како се наводи у образложењу жирија: „рационалност и једноставност организације основа, обликовања објеката и третмана материјализације и постизање визуелних ефеката крајње економичним мерама – бојом, величином волумена и повлачењем или извлачењем сегмената на фасади” (DAB, 2003a). Конкурс за анкетно програмско урбанистичкоархитектонско решење комплекса иГМ „Трудбеник” у Вишњичкој Бањи у Београду (2005) У организацији ДАБ-а, Град Београд расписује у марту 2005. год. општи јавни анонимни конкурс са циљем добијања што квалитетнијих урбанистичко-архитектонских решења као припреме за израду Плана детаљне регулације за локацију „Трудбеник”, предвиђену Генералним планом Београда 2021. за нову стамбену изградњу. Конкурсом је предвиђено пројектовање стамбеног насеља мањих густина са тржишним и социјалним становањем и пратећим јавним, комерцијалним и рекреативним садржајима, на простору укупне површине око 45 hа (DAB, 2005). Укупно 8 радова испунило је услове конкурса, а жири је доделио три награде – једну прву (Дарко и Миленија Марушић, Ђорђе Алфиревић, Ана Чарапић) и две једнаковредне друге, као и два откупа и три обештећења. У оквиру површине за стамбену изградњу, социјално становање предвиђено је са уделом од 30% и могућношћу да се пројектује као индивидуално или вишепородично, или комбинацијом оба типа. Његова позиција планирана је у југозападном делу локације. Део задатка у оквиру овог типа становања био је и осмишљавање предлога унапређења и уређења постојећег нехигијенског насеља са око 60 кућа у југоисточном делу локације. Тржишно становање планирано је са уделом од 70%, од чега би 50% чинило индивидуално, а 20% вишепородично становање. Како наводе Бајић и Манић (2013), социјално становање овим конкурсом није третирано као специфичан задатак који би требало решавати кроз посебне пројектантске критеријуме, а од учесника су примарно очекивана решења која би кроз разноврсност урбане структуре, типологија и садржаја афирмисала потенцијале локације и дала рационалан пројектантски одговор на сложене захтеве њених природних и створених карактеристика (проблем клизишта, неповољне северне оријентације падине, нелегално изграђени објекти и др.). Према коментарима жирија, првонаграђени рад је у највећој мери одговорио на програмом дате критеријуме, а издвојила га је, између осталог, висока професионалност, програмска доследност, прилагођеност терену и препознатљивост (DAB, 2005a). Карактер насеља дефинисан је кроз преклапање неколико система: уличну матрицу прилагођену терену, система зелених површина управних на терен и неколико основних типова изградње: кућа у низу, слободностојећих индивидуалних кућа, вишепородичних стамбених зграда – ламела, у ортогоналним као и слободнијим формама пратећих и централних садржаја у нижим деловима насеља (Сл. 11 и 12). Као посебан квалитет рада истакнут је предлог интеграције ромског у ново стамбено насеље кроз постепену трансформацију, јер се на тај начин минимализује уобичајена физичка и социјална сегрегација мањинског и сиромашног становништва. Слике 11 и 12. Прва награда (Дарко и Миленија Марушић, Ђорђе Алфиревић, Ана Чарапић) Figures 11 and 12. 1st Prize (Darko and Milenija Marušić, Đorđe Alirević, Ana Čarapić) 34 39-2014 АУ Слика 13. (лево) Друга награда (Јелена Батало, Димитар Икономов, Соња Милојевић, Ивана Ненадовић, Катарина Пиштељић, Бранимир Поповић) Figure 13. (left) 2nd Prize (Jelena Batalo, Dimitar Ikonomov, Sonja Milojević, Ivana Nenadović, Katarina Pišteljić, Branimir Popović) Слика 14. (десно) Друга награда (Бранислав Радовановић, Иван Лалић, Бојан Радовановић, Миливој Пјанић) Figure 14. (right) 2nd Prize (Branimir Radovanović, Ivan Lalić, Bojan Radovanović, Milivoj Pjanić) Један од два другонаграђена рада (Јелена Батало, Димитар Икономов, Соња Милојевић, Ивана Ненадовић, Катарина Пиштељић, Бранимир Поповић) издвојио се по начину размишљања о предметном простору – „на интерактиван начин формиран у оквиру или на темељима зелене кичме и тајновитог и непредвидивог деловања...” – али би, како наводи жири, сигурно тражио значајну даљу разраду, прекомпоновање и конкретизацију понуђених идеја (Сл. 13) (ibid.). Квалитетом другог другонаграђеног рада (Бранислав Радовановић, Иван Лалић, Бојан Радовановић, Миливој Пјанић) истакнуте су „афирмација програмских опредељења и сагледавање могућности простора на један слободан, духовит и инспиративан начин” (ibid.) (Сл. 14). јавни анонимни конкурс за урбанистичко-архитектонско решење новог комплекса вишепородичног социјалног и непрофитног становања на Новом Београду. Конкурсним условима је предвиђена изградња 1080 станова на локацији површине 7,8 hа, од чега 30% социјалних (око 310) и 70% непрофитних (око 770). Циљ конкурса био је добијање „рационалног и архитектонски савремено обликованог стамбеног комплекса”, који би представљао везу између изграђеног и неизграђеног подручја и уводни елемент у карактеристичну новобеоградску матрицу (DAB, 2006). На конкурс је стигло 26 радова. Жири је доделио две једнаковредне прве награде – ауторки Ани Ковенц-Вујић, и ауторском тиму који чине Тамара Петровић-Комленић и Милош Комленић, чије је решење одабрано за изградњу. Додељене су и једна трећа награда, три једнаковредна откупа и два специјална признања. Конкурс за идејно урбанистичко–архитектонско решење објекта комплекса социјалног и непрофитног становања западно од улице Др ивана Рибара на Новом Београду (2006) У оквиру програма 2.000 социјално непрофитних станова у Београду8, Град Београд је, у сарадњи са Друштвом архитеката Србије, расписао у октобру 2006. год. општи 8 Пројекат 2000 социјално непрофитних станова у Београду започиње током 2005. год., уз Одлуку о условима продаје 2000 социјално непрофитних станова у Београду (Službeni list grada Beograda, br. 2/2005). Поред локације западно од Ул. др Ивана Рибара, локације планиране за реализацију овог програма биле су још и у оквиру насеља Камендин, новобеоградских блокова 61 и 63 и уз Војвођанску улицу. Програм се реализује на локацијама у насељима Камендин, Овча, Орловско насеље – Миријево и на локацији на подручју Великог Мокрог луга (Damjanović i Gligorijević, 2010). Конкурсним задатком предвиђено је да се социјално и непрофитно становање просторно организују у посебним функционалним целинама. Оквирна структура станова задата је у обе категорије, при чему су за пројектовање непрофитних станова коришћени Услови и технички нормативи за пројектовање стамбених зграда и станова (Službeni list grada Beograda 32/83), док су за социјалне станове дата описно формулисана, мање или више обавезујућа правила (DAB, 2006). Поред функционалности стамбених јединица, жири је код првонаграђених радова као основне квалитете препознао Слике 15 и 16. Једнаковредна прва награда (Ана Ковенц-Вујић) Figures 15 and 16. Equivalent 1st Prize (Ana Kovenc-Vujić) АУ 39-2014 35 Слике 17 и 18. Једнаковредна прва награда (Тамара ПетровићКомленић и Милош Комленић) Figures 17 and 18. Equivalent 1st Prize (Tamara PetrovićKomlenić and Miloš Komlenić) физичку структуру у решењу ауторке Ковенц-Вујић (Сл. 15 и 16) и стамбени склоп и савремено обликовање у решењу аутора Петровић-Комленић и Комленић (Сл. 17 и 18) (DAB, 2006a). Према речима жирија, оно што издваја рад ауторке Ковенц-Вујић је „веома интересантна композиција предложене физичке структуре”, у смислу „јасне физиономије локације, примерене специфичности шире урбанистичке позиције и карактера „завршетка/ руба” града”. Како се наводи, ауторка предлаже „наставак најбоље традиције урбанизма Новог Београда, као и корекцију неких негативних појава”. У раду ауторског тима Петровић-Комленић и Комленић посебно је истакнут квалитет стамбених јединица као и њихових склопова, у смислу повољне оријентације, адаптибилности и могућности међусобног комбиновања, како у фази изградње тако и у фази коришћења (ibid.). Архитектонска и урбанистичка разрада првонаграђеног конкурсног решења аутора Петровић-Комленић и Комленић, које је одабрано за реализацију, припала је „Машинопројекту” и трајала је од 2007 до 2010. године. Пројектовано је укупно 1130 станова различите структуре и квадратуре, од којих 731 социјално непрофитних и 399 социјалних станова, укључујући 61 локал. У складу са идејним конкурсним решењем, објекти на парцели груписани су у самостојеће низове, паралелне са Улицом др Ивана Рибара, чиме је избегнута претежно северна оријентација малих станова. Објекти социјалног становања пројектовани су у северном делу локације према Старој Бежанији, остварајући контакт са зоном становања ниже спратности, док је непрофитно становање смештено у јужном делу локације, према Улици Јурија Гагарина. Укупно је планирано 12 објеката, од чега 3 објекта социјалног становања спратности По+П+4+Пк (стамбени) и 9 објеката непрофитног становања спратности По+П+6+Пк (5 стамбених и 4 стамбено-пословна). У сваком објекту социјалног становања пројектована су 133 стана, са структуром од гарсоњере до двособног стана. Објекти у комплексу непрофитног становања различите су величине, а станови по структури варирају од једнособних до трособних и троипособних, при чему су у поткровљима пројектовани дуплекс станови. У приземљима зграда оба типа, око 3,5% од укупног броја станова предвиђено је за особе са посебним потребама. Од три планирана објекта социјалног становања (Ц1, Ц2, Ц3) изграђен је само један (Ц3), док је у зони непрофитног становања изведено свих девет објеката. Изградња комплекса највећим делом реализована је у периоду од 2010 до 2012. године9. 9 На пројектовање и изградњу објекта Ц4 у зони раздвајања социјалног и непрофитног становања, у оквиру којег би били смештени и заједнички сервиси и услуге, још увек се чека. Слике 19–21. Комплекс социјалног и непрофитног становања западно од Улице др Ивана Рибара на Новом Београду Figures 19–21. Social and non-proit housing complex located to the west of the street Dr Ivana Ribara in New Belgrade 36 39-2014 АУ У погледу општег визуелног карактера и урбанистичкоархитектонске композиције стамбеног насеља у процесу реализације пројеката није се много одступило од награђеног конкурсног решења. Ликовност примерена функцији, али и постојећем урбаном контексту свакако представља један од кључних квалитета овог стамбеног комплекса (Сл. 19–21). Обликовање објеката одликује једноставна и складна геометрија основних форми, чија је динамика остварена на плану композиције омотача објеката, у виду „шаре” од прозорских вертикала које се међусобно смичу. Коришћење боја на фасадним платнима доприноси разноврсности урбанистичког склопа, чинећи га атрактивним и препознатљивим. Иако је на објектима непрофитног и социјалног становања примењен различит третман фасада и кровних равни, обликовани су заједничким архитектонским језиком и без визуелних разлика у погледу квалитета спољашње обраде. Избор двоводног косог крова, који асоцира на архетип куће, као и бојених кутијастих балкона од перфорираног лима, даје објектима социјалног становања хумани карактер и савремен естетски израз. Конкурс за идејно урбанистичко-архитектонско решење објекта комплекса на локацији ПФЦ 10 и архитектонског решења стамбено-пословног објекта на парцели ГП-1 у блоку 61 на Новом Београду (2006) Упоредо са конкурсом за стамбено насеље западно од Ул. др Ивана Рибара, Град Београд је у оквиру програма 2.000 социјалних и непрофитних станова расписао и општи јавни и анонимни конкурс за идејно решење Просторно функционалне целине 10 у Блоку 61 на Новом Београду, у оквиру које је планиран и нови објекат непрофитног становања са око 140 станова. На предметној локацији површине 0,98 hа, састављеној од две грађевинске парцеле, предвиђена је израда урбанистичко-архитектонског решења за два стамбено-пословна објекта у низу, од којих је за објекат на парцели ГП1 требало урадити и архитектонско решење. Од свега осам пристиглих радова, седам је испунило услове конкурса. Жири није доделио прву, већ две једнаковредне повишене друге награде – студију Re:act (Дејан Милановић, Гроздана Шишовић) (Сл. 22 и 23), на основу чијег решења је објекат и реализован, и ауторском тиму који чине Душан Стојановић, Младен Пешић и Наташа Јанковић (Сл. 24), а додељена је и једна трећа награда. Актуелна планерска пракса погушћавања отворених новобеоградских блокова (видети Marić et al., 2010) уткана је и у концепцијску проблематику овог конкурсног задатка. Један од кључних изазова било је питање пројектантског односа према наметнутом урбанистичком захтеву континуалне ивичне изградње дуж Улице Јурија Гагарина и правилу очувања постојећих аутентичних вредности урбанизма и модерне архитектуре Новог Београда, у датој, врло специфичној предметној ситуацији (видети Šišović, 2013). Како се наводи у распису, циљ конкурса је био „добијање рационалног, квалитетног урбанистичког решења и архитектонски савремено обликованог стамбено-пословног комплекса, који ће у овом сегменту Ул. Јурија Гагарина допринети стварању планираног карактера ове улице као пословно-трговачке” (DAB, 2006b). Према коментарима жирија, као кључни квалитети рада студија Re:act истакнути су: повољан однос између јавног и приватног простора, рационалност и флексибилност станова, као и савремени обликовни израз „прикладан намени непрофитног становања”, док је код другог другонаграђеног рада посебно вредновано „неочекивано, али логично решење урбанистичке композиције’’ (DAB, 2006c). Слике 22 и 23. Једнаковредна друга награда (Дејан Милановић и Гроздана Шишовић, Re:act студио) Figures 22 and 23. Equivalent 2nd Prize (Dejan Milanović and Grozdana Šišović, Re: act studio) Слика 24. Једнаковредна друга награда (Душан Стојановић, Младен Пешић и Наташа Јанковић) Figure 24. Equivalent 2nd Prize (Dušan Stojanović, Mladen Pešić and Nataša Janković) АУ 39-2014 37 Слике 25–27. Објекат непрофитног становања у Блоку 61 Figures 25–27. Non-proit residential building in Block 61 Од два другонаграђена рада, за реализацију је у марту 2007. год. одабрано решење ауторa Дејана Милановића и Гроздане Шишовић. Концептуално решење аутора засновано је, по речима аутора, на истраживању могућности архитектуре да коригује урбанистичку поставку задату кроз услове усвојеног урбанистичког пројекта за ову локацију (Šišović, 2013). Применом двоструког галеријског склопа, који на микро нивоу подражава архитектуру Блока 61, умекшан је однос нове структуре према затеченом контексту, а на нивоу партера остварена је чврста интеграција у мрежу затечених отворених простора. Критички став према идеји „континуалног уличног низа” аутори исказују обликовањем уличне фасаде „као порозне структуре, а не као плохе” (ibid, p. 413). Према Г. Шишовић, једна од стратешких одлука која је обликовала конкурсно решење била је и третирање теме непрофитног становања кроз архитектуру која у погледу просторног конфора станова даје максимум у оквиру могућности склопа, где максималан стан добија двострану оријентацију (увођењем отворених галерија), фасадни отвори су велики, а предности добре оријентације користе се додатно отварањем лођа и тераса (ibid.). Идејни и главни пројекат рађени су у „Машинопројекту” у периоду од јуна 2007. до марта 2008. год., а извођење објекта трајало је од априла 2008. до октобра 2009. године. И пројектовање и изградња објекта обављени су под делимичним надзором ауторског тима, што код нас представља неуобичајену праксу када се разрада идејних решења препусти великим пројектантским предузећима. Судећи по оценама стручне јавности (видети нпр. Vučinić, 2010; Ristanović, 2009) и добијеним архитектонским 38 наградама (признање 32. Салона архитектуре у Београду и номинација за европску награду за архитектуру Мис ван де Рое 2011), ова пракса дала је изузетно добар резултат и вредан примерак новије стамбене архитектуре у Србији (Сл. 25–27). Ипак, од првобитне идеје до реализације, конкурсно решење претрпело је значајне промене. По усвајању конкурсног решења, инвеститор је захтевао економску оптимизацију решења кроз: укидање унутрашњег атријума са галеријама, повећање боја станова и њихово уситњавање, смањење површине комуникација и пратећих простора у корист површине станова и др., као и: увођење склоништа и станарских остава за сваки стан, укидање већег броја локала у приземљу и њихову замену становима те додавање нових паркинг места. Критеријум економичности утицао је на коначну организацију станова кроз минимизирање комуникација у становима и повећање површина стамбених просторија, омогућавање флексибилности простора, и додавање лођа или полуограђених тераса на свим становима (Сл. 28). Ристановић истиче: „У односу на конкурсно решење, зграда сада нема ни атријум, ни башту на крову гараже, нити велика прозорска крила. Изгледа да наше друштво још није ни зрело ни спремно да кроз аспекат социјалног становања експериментише с начинима унапређења општих услова становања. Оваква тема и даље се своди искључиво на површину, приступачност и цену стамбених јединица” (Ristanović, 2009). 39-2014 АУ Слика 28. Основе приземља и типског спрата Figure 28. Ground loor and typical loor plans Конкурс за израду идејног урбанистичкоархитектонског решења стамбено-пословног комплекса социјалног становања у београдском насељу Овча (2011) Конкурс је расписан јула 2011. год. од стране Управе града Београда у оквиру Програма социјалног становања, а у сарадњи са ДАБ-ом, ДУБ-ом и УАС-ом. Локација будућег насеља налази се на левој обали Дунава уз пут Борча – Овча. На укупној површини од око 7,5 hа, конкурсом је предвиђена изградња стамбено-пословног комплекса са 80% стамбеног и 20% пословног простора. Програм конкурса предвиђао је изградњу 1.400 станова, од чега 1.200 социјалних и 200 станова солидарности уз услов обезбеђивања адекватних простора за пратеће садржаје као што су социјална заштита, дечја установа и основна школа. Становање за особе са посебним потребама, са уделом до 15% у укупно оствареном броју станова, предвиђено је у приземљима стамбених објеката (Agencija za stanovanje i investicije, 2011). Конкурсни модел, према образложењу ТИМ-а 8 у каталогу БИНА-е, формулисан у распису и програму конкурса није се разликовао од уобичајених. „Ради се о обрасцу модела са шемом: једна (прва) награда – један тим архитеката – једно цело насеље са једним типом објеката и његовим варијацијама” (TIM8, 2012). На конкурсу за Овчу, на који је пристигло 35 радова, није додељена прва награда, већ по једна друга и трећа награда и шест откупа. По завршетку Конкурса, одржан је састанак у Урбанистичком заводу са ауторима осам награђених радова, на којем је председник жирија – градски архитекта – саопштио измену конкурсног програма и трансформацију конкурсног у нови постконкурсни модел, према коме свих осам тимова пројектује по један објекат према својим конкурсним решењима, док ће урбанистичко решење радити Урбанистички завод. Иако није први пут да већи број удружених тимова ради на једном урбанистичком решењу са различитим објектима (у свету, насеље ИБА у Берлину 1987. год. где је промовисан постмодерни поступак АУ 39-2014 и реализовано насеље по урбанистичком решењу Роба Криера, а објекте су радили Алдо Роси, Ханс Холајн, Криер и други; или у Србији, стамбено-пословни блок у Булевару краља Александра, где је аутор урбанистичког решења Ђорђе Бобић, а објекте су радили Милош Бобић, Ђорђе Бобић, Милан Лојаница, Миленија и Дарко Марушић и Светислав Личина), предложени концепт за насеље у Овчи представља „експериментални модел” (према TIM8, 2012) у досадашњој пракси реализације конкурса за становање. Уважавајући значај просторне међузависности урбанистичког и архитектонског пројектовања, награђени тимови су се самоиницијативно удружили и оформили један тим, радно назван ТИМ8, како би свих осам тимова учествовало у осмишљавању јединственог урбанистичког решења. Кључне идеје из свих осам конкурсних решења (Сл. 29) ТИМ8 синтетизује у једно урбанистичко решење које се састоји од четири новоформирана блока и две програмски различите, али компатибилне целине – два суседства, као места социјалне интеракције. По два тима разрађивала су по један блок и у комуникацији са суседним тимовима решаване су јавне зоне, а свих осам тимова радили су на комплетном решењу насеља у циљу његове складности, целовитост и кохерентности. Методологију пројектовања пројекта-модела Овча, као иновативну, карактерише заједнички рад великог броја аутора, чиме се доприноси стварању квалитетнијег животног простора становника будућег насеља. Позитивне карактеристике оваквог приступа су: • Урбанистичко решење насеља са неколико нивоа социјалне интеракције, као што су јавни простори између блокова, простори унутар блокова и на нивоу једног објекта. Идеја предложених амбијената и разнородног социјалног деловања представља место споја, сусрета и интеракције, усмерених ка развоју заједништва и унапређењу животних и радних услова; • Хуманији карактер насеља и одсуство монотоности простора и репетиције истоветних објеката увођењем различитих типова објеката и урбаних амбијената; 39 Слика 29. Графички приказ методологије рада – Идеје осам конкурсних радова имплементиране у усвојено урбанистичко решење Figure 29. Illustration of the working methodology – ideas of eight competition designs implemented in the adopted urban design • Индивидуализација колективног становања разноликошћу стамбених простора (различитости у третману фасаде – колорит, примењени материјали, композиција отвора), стамбених амбијената (заједнички простори унутар стамбених објеката), као и у организацији склопа и самих станова; • Стварање идентитета места на плану: перцепције (становници лако препознају своје објекте), функције (идентификовање становника са местом становања) и амбијента (карактеристично насеље у односу на друге). Ове просторне карактеристике насеља су делом последица учешћа различитих генерација при пројектовању насеља, где се погледи на архитектуру и естетика времена очитавају подржавајући идеју разноликости. Додатне специфичности овог конкурса тичу се увођења иновација у програмске захтеве у области енергетски ефикасне изградње у конкурсу за социјално становање, што се на овом конкурсу „може сматрати извесним помаком у односу на уобичајену праксу’’ (Bajić i Manić, 2013). Конкурсом је такође предвиђено коришћење геотермалних вода са локације као и употреба изолације фасадних зидова која је усклађена са условима о нискоенергетским 40 објектима. Међутим, и поред ових позитивних помака у распису конкурса, није објављен детаљан извештај жирија ни каталог радова, а нису одржане ни изложба радова и јавна дискусија, па је „о специфичним критеријумима жирија за вредновање решења могуће судити само на основу расписа и програмског задатка” (ibid.), што свакако представља велики пропуст. Задати врло ограничавајући и строго дефинисани услови, максимална искоришћеност просторних параметара локације и критеријуми за вредновање пројектантских решења као што су економичност и рационалност, генерално „не дају подстицај иновативним пројектантским приступима” и доприносе „уопштавању комплексне проблематике социјалне станоградње” (ibid.). У том контексту, приказана методологија рада ТИМ-а 8 може да послужи као методолошки и пројектантски модел, јер омогућава да се експериментално истраже квалитети простора изван задатих ограничења. ЗАКЉУЧАК Пракса архитектонско-урбанистичких конкурса имала је одлучујућу улогу у обликовању нове архитектуре социјалног становања у Београду од 2003. год. до данас, 39-2014 АУ а њен квалитет је, у недостатку одговарајућих техничких прописа и стандарда за планирање и пројектовање у овој области, био директно условљен само програмским захтевима конкурсних расписа (видети Таб. 1). Анализа награђених конкурсних решења показује да су највеће новине у формирању урбанистичког и архитектонског склопа предложене у првом расписаном конкурсу (конкурс за идејно архитектонско-урбанистичко решење стамбених јединица и групација социјалног становања из 2003. год.). Овај конкурс је био и најпогоднији за креативно истраживање и иновације, јер су расписом тражени модели, а не коначна пројектантска решења за познату локацију. Аутори Владимир Милић и Јасмина Ђокић предложили су занимљив концепт „нове београдске партаје”, а решења Дарка и Миленије Марушић издвајају се по доследној примени концепта модула и веома слојевитом разматрању проблематике становања ромске популације. Конкурс за социјално становање у Овчи из 2011. год. специфичан је пре свега због методологије рада примењене по завршетку конкурса, где више награђених тимова, са архитектонским решењем једног објекта, учествује у креирању јединственог урбанистичког склопа. У погледу обликовања, конкурсна решења нису понудила значајне архитектонске новине, али је њихов квалитет значајно виши у односу на преовлађујућу градитељску праксу у области станоградње код нас и могао би да служи као путоказ за унапређење стандарда нове стамбене архитектуре. Насупрот тржишном становању, код којег доминира модел изградње појединачних објеката, за социјално становање карактеристична је изградња стамбених комплекса, што омогућава већу уједначеност урбанистичких решења и формирање препознатљивих амбијената, као на примеру насеља западно од Ул. др Ивана Рибара. Када је у питању функција, конкурсна решења су по правилу тежила изузетно рационалној организацији простора и уштеди на комуникацијама, а кухиња је често пројектована без директног осветљавања и проветравања. У највећем броју радова приметан је утицај београдске школе стамбене архитектуре. У евентуалној даљој анализи досадашње конкурсне праксе, посебну пажњу заслужују полазне урбанистичке планске поставке, параметри и ограничења, које пројектанти морају да поштују. Један од кључних проблема је недовољан проценат зелених површина, које по правилу уступају место паркинг простору. У циљу рационализације трошкова избегава се изградња подземних гаража, те се веома велике површине, уместо за пејзажно-архитектонско уређење, планирају за паркирање. Оваква пракса директно угрожава квалитет живота станара и онемогућава подстицање њихове социјалне интеграције у отвореним заједничким просторима. Густина становања, спратност, индекси изграђености и заузетости, број паркинг места и проценат зеленила на парцели захтевају озбиљна стручна разматрања, како би се у будућој пракси створили услови за креирање одрживијих урбанистичких решења. Ово истраживање још једном је потврдило вишеструки значај јавног архитектонско-урбанистичког конкурса у АУ 39-2014 пројектовању и изградњи објеката и целина социјалног становања. Социјално становање представља добро од јавног интереса, а управо су јавни конкурси директно повезани са јавним интересом, укључују најширу стручну јавност па захтевају и највиши ниво професионалне и друштвене одговорности. Расписивање јавних конкурса у овој области има и финансијску предност, јер омогућава инвеститору да уз минималне трошкове добије разноврсна и квалитетна пројектантска решења, а да истовремено уз адекватну дистрибуцију наградног фонда, може да одабере пројекте различитих аутора за реализацију у пракси. Пример конкурса за стамбено насеље у Овчи показује на који начин је ова пракса изводљива10. Решавање урбанистичких склопова социјалног становања кроз сарадњу већег броја пројектантских тимова је свакако препоручљив модел јер доприноси креирању социјално одрживог стамбеног суседства – разноврсног и прилагођеног различитим потребама корисника, које даје осећај веће припадности и идентификације са местом живљења у односу на типолошки једнолична насеља. Ипак, овај модел конкурсне праксе финансијски је оправдан само уколико се дефинише као услов у фази конкурсног расписа. Проблематика одрживе социјалне станоградње у Србији још увек није довољно истражена, па конкурсна пракса представља и значајан полигон за осмишљавање и развој иновативних стамбених решења, истовремено подстичући промоцију ове теме кроз самообразовање стручњака. Како наводе Бајић и Пантовић (2011), пројектовање одрживог социјалног становања у развијеним земљама подразумева употребу најсавременијих сазнања о енергетски ефикасној градњи, флексибилним конструктивним системима, рационалној организацији простора, брзој и јефтиној градњи, као и висок степен слободе обликовања и креативног израза, а у фокусу ових пројекатa често су социјални критеријуми, усмерени ка подстицању друштвене интеграције и заједништва, као и свест о проблемима животне средине (стр. 45). Свим овим елементима неопходно је посветити пажњу приликом осмишљавања пројектног задатка и поставити их као критеријуме за пројектовање и вредновање конкурсних решења. Како је показано у претходном истраживању аутора (видети Bajić i Manić, 2013), у конкурсима које је спроводио Град Београд, тема социјалног становања углавном је проблематизована са аспекта економичности, без узимања у обзир других специфичних захтева у тој стамбеној категорији. Изузетак од ове праксе донекле представљају распис конкурса за моделе социјалног становања из 2003. год., у којем су дате извесне препоруке социјално одговорног пројектовања за потребе ромске заједнице, и конкурса за комплекс у насељу Овча, из 2011. год., у који су укључени одређени захтеви у области енергетске ефикасности. Област јавне станоградње може и треба да представља угледни пример за опште унапређење квалитета стамбене 10 У случају овог конкурса проблем представља чињеница да то није било предвиђено расписом конкурса, већ је накнадно наметнуто ауторима награђених и откупљених радова, што је пример лоше праксе измене конкурсних услова post festum. 41 Таб. 1. Програмски захтеви из конкурсних расписа Tab.1. Program requirements from the competition announcements * Површина стамбеног простора по особи је 5–15m2 (параметар усвојен из ГП Београда 2021) ** За непрофитно становање коришћени су параметри из Услова и техничких норматива за пројектовање стамбених зграда и станова (Službeni list grada Beograda, br. 32/83) *** Коришћени су параметри из Одлуке о условима и техничким нормативима за пројектовање стамбених зграда и станова (Službeni list grada Beograda, br. 32/IV/83, 5/88) 42 39-2014 АУ изградње, али и грађевинске индустрије у Србији, а улога јавног конкурса огледа се у креирању моделских – експерименталних пројеката, кроз које би се промовисали нови пројектантски приступи и савремене технологије грађења. Јавни архитектонско-урбанистички конкурс, уз одређене корекције постојеће праксе у фази припреме и жирирања (Bajić i Manić, 2013), требало би да буде обавезан инструмент будуће социјалне станоградње у Србији. Посебну пажњу неопходно је посветити и праћењу процеса реализације награђеног решења, како би се избегла одступања од иницијалних принципа и концептуалних поставки, због којих је управо рад награђен и одабран за реализацију. ЛИТЕРАТУРА Agencija za stanovanje i investicije (2011) Raspis konkursa za izradu idejnog urbanističko - arhitektonskog rešenja stambeno-poslovnog kompleksa socijalnog stanovanja u naselju Ovča, Opština Palilula, u Beogradu. Beograd: Agencija za stanovanje i investicije Amnesty International (2011) Dom je više od krova nad glavom. Romima je uskraćeno pravo na odgovarajući smeštaj u Srbiji. London: Amnesty International Bajić, T. (2013) O reči socijalan/social u tekstovima o arhitekturi na srpskom i engleskom jeziku. U: Vuković-Nikolić, G.: Lingvistika za arhitekte. Beograd: Gordana Vuković-Nikolić, str. 217–238. Bajić, T. i B. Manić (2013) Socijalno stanovanje u Srbiji pred izazovima klimatskih promena: Da li arhitektonsko-urbanistički konkursi ohrabruju inovativnost? U: Pucar, M., B. Dimitrijević, & I. Marić (ur.): Klimatske promene i izgrađeni prostor. Politika i praksa u Škotskoj i Srbiji. Beograd: IAUS, str. 201–223. Bajić, T. i K. Pantović (2011) Mogućnosti primene modularnih sistema u projektovanju održivog i klimatski odgovornog socijalnog stanovanja. Arhitektura i urbanizam, br. 33, str. 42–59. DAB (2003) Raspis konkursa za idejno arhitektonsko-urbanističko rešenje stambenih jedinica i grupacija socijalnog stanovanja u Beogradu. Beograd: DAB DAB (2003a) Katalog konkursa za idejno arhitektonsko-urbanističko rešenje stambenih jedinica i grupacija socijalnog stanovanja u Beogradu. Beograd: DAB DAB (2005) Raspis konkursa za anketno programsko urbanističkoarhitektonsko rešenje kompleksa IGM „TRUDBENIK” u Višnjičkoj Banji u Beogradu. Beograd: DAB DAB (2005a) Katalog konkursa za anketno programsko urbanističkoarhitektonsko rešenje kompleksa IGM „TRUDBENIK” u Višnjičkoj Banji u Beogradu. Beograd: DAB DAB (2006) Raspis konkursa za idejno urbanističko-arhitektonsko rešenje objekata socijalnog i neproitnog stanovanja na lokaciji zapadno od Ulice Dr Ivana Ribara na Novom Beogradu. Beograd: DAB DAB (2006a) Katalog konkursa za idejno urbanističko-arhitektonsko rešenje objekata socijalnog i neproitnog stanovanja na lokaciji zapadno od Ulice Dr Ivana Ribara na Novom Beogradu. Beograd: DAB DAB (2006b) Raspis konkursa za idejno urbanističko-arhitektonsko rešenje objekta kompleksa na lokaciji PFC 10 i arhitektonskog rešenja stambenoposlovnog objekta na parceli GP-1(PFC 10) u Bloku 61 na Novom Beogradu. Beograd: DAB DAB (2006c) Katalog konkursa za idejno urbanističko-arhitektonsko rešenje objekta kompleksa na lokaciji PFC 10 i arhitektonskog rešenja stambenoposlovnog objekta na parceli GP-1(PFC 10) u Bloku 61 na Novom Beogradu. Beograd: DAB Damjanović, D. i Gligorijević, Ž. (2010) (ur.) Socijalno stanovanje. Prikaz stambenih politika Srbije i odabranih zemalja Evrope. Beograd: PALGO centar DaNS (2007) Konkursi: Mesta stalnog učenja i novih izazova. Intervju: arhitekti Darko Marušić i Branislav Mitrović. Korišćeno 05. avgusta АУ 39-2014 2014. sa: http://www.dans.org.rs/index.php?option=com_ content&task=view&id=145&Itemid=51 Đokić, J. (2008) Beogradska partaja: Socijalni aspekt i mogućnosti primene obrasca za stanovanje različitih društvenih grupa – prezentacija, Beograd 2003. Korišćeno 10. jula 2014. sa: http://prometheus.arh.bg.ac. rs/upload/0809/Doktorske_akademske_studije/Socioloski_diskurs_ istrazivanja/partaje_soc_aspekt.pdf Hegedüs, J. (2007) Social Housing in Transition Countries. In Whitehead, C & Scanlon, K (eds.) Social housing in Europe London: LSE, pp. 165-177. Malpass, P. (1983) Residualization and the restructuring of housing tenure. Housing Review, March – April, pp. 44–45. Marić, I., A. Niković and B. Manić (2010) Transformation of New Belgrade Urban Tissue: Filling the Space instead of Interpolation. Spatium, br. 22, pp. 47–56. Mojović, Đ., Čarnojević, V., Stanković, Ž. (2009) Lokalna stambena politika: osnovne informacije i mogućnosti razvoja javne intervencije u oblasti stanovanja u gradovima Srbije. Beograd: Program za urbani razvoj Nacionalna strategija socijalnog stanovanja (2012) Službeni glasnik RS, br. 13/2012. Nikolić, J. (2011) Analiza programa za socijalno stanovanje u Beogradu u periodu od 2000-2009. godine, specijalistički rad. Beograd: Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu Petovar, K. (2003) Urbana sociologija. Naši gradovi između države i građanina. Beograd: Geografski fakultet Ristanović, N. (2009) Re:act. Korišćeno 5. jula 2010. sa http://www. kvartmagazin.rs/active/sr-latin/home/clanak/_params/kv_clk_ id/14264.html Ramirez, L., Mojović, Đ., Galassi, B., Čolić, R. (ur.) (2008) SIRP Book: The Settlement and Integration of Refugees Programme in Serbia 2005-2008 / Knjiga o SIRP-u – Program stanovanja i trajne integracije izbeglica u Srbiji 2005-2008. Beograd: UN Habitat Šišović, G. (2013) Architectural competition as a ield of autonomy? In: Bogdanović, R. (ed) On Architecture, International Conference and Exhibition, Conference Proceedings [on CD]. Belgrade: Sustainable Urban Society Association, pp. 407-416. TIM8 (2012) Projekat-model Ovča 2011-12: Projektovanje naselja - novo iskustvo. Katalog Beogradske internacionalne nedelje arhitekture (BINA 2012): Energija grada, str. 20-23. Beograd: Društvo arhitekata Beograd UN HABITAT (2008) Socijalno stanovanje. Rezultati UN-HABITAT SIRP programa u izgradnji socijalnih stanova u sedam opština u Srbiji od 2005. do 2008. Beograd: UN Habitat. Urbanistički zavod Beograda (2003) Generalni plan Beograda 2021. Beograd: Urbanistički zavod Beograda. Urbanistički zavod Beograda (2003a) Predlog tehničkog pravilnika za planiranje i projektovanje kompleksa i stanova socijalne izgradnje. Beograd: Urbanistički zavod Beograda Urbanistički zavod Beograda (2009) Studija socijalnog stanovanja. Beograd: Urbanistički zavod Beograda Uredba o standardima i normativima za planiranje, projektovanje, građenje i uslovima za korišćenje i održavanje stanova za socijalno stanovanje (2013) Službeni glasnik RS, br. 26/2013 Vučinić, V. (2010) “Housing, New Belgrade”. A10, 32/2, pp. 45-46. Zakon o socijalnom stanovanju (2009) Službeni glasnik RS, br. 72/2009. Zakon o stambenim odnosima (1990) Službeni glasnik RS, br. 12 / 1990 i 47/90. Zakonu o stanovanju (1992) Službeni glasnik RS, br. 50/92. ИЗВОРИ ИЛУСТРАЦИЈА: Слика 1. Илустрација аутора према: ГП Београда 2021 (Urbanistički zavod Beograda, 2003), графички прилог: Планирано стамбено ткиво Слике 2-10. DAB, 2003a Слике 11-14. DAB, 2005a Слике 15-18. DAB, 2006a Слике 19-21. Аутор фотографија Петра Комадинић Слике 22-24. DAB, 2006c Слика 25, 26 и 28. Vučinić, 2010, аутор фотографија Ана Костић Сликa 27. Ristanović, 2009 Слика 29. TIM8, 2012 43 „GREENING THE BLUE” – ПРиМеР иНСТиТУЦиОНАлНОГ ДОПРиНОСА ГлОБАлНОј КУлТУРи КлиМАТСКе НеУТРАлНОСТи “GREENING THE BLUE” – AN EXAMPLE OF INSTITUTIONAL CONTRIBUTION UDK BROJEVI: 341.123:502.17; 504.7 ID BROJ: 210757388 DOI: 10.5937/a-u0-5236 TO THE GLOBAL CULTURE OF CLIMATE NEUTRALITY Рад примљен фебруара 2014, рад прихваћен фебруара 2014. Mирјана Деветаковић*, Милан Радојевић** АПСТРАКТ ABSTRACT Под насловом „Greening the Blue” (озелењавање плавог) обједињен је низ активности којима се промовише култура климатске неутралности у оквиру Уједињених нација, једне од најзначајнијих међународних организација. Све активности подељене су у групе које се односе на зграде, састанке, набавке, ангажовање запослених и путовања, чиме се одражава природа саме институције. Од посебног значаја за ово истраживање су активности у вези са зградама које користе UN, за које ова организација настоји да постигне висок ниво карбонске неутралности. Under the title “Greening the Blue”, a range of actions are gathered, promoting the culture of climate neutrality within UN, one of the most important international organizations. All the actions have been structured into following groups: Buildings, Meetings, Procurement, Staf engagement and Travel, relecting nature of the organization activity. In the focus of this study are predominantly the actions related to buildings of the UN, for which the organization is trying to achieve the carbon neutrality of a signiicant level. Након осврта на развој идеје „Greening the Blue”, који почиње 2007. год. када је генерални секретар UN Бан Ки-мун позвао све секторе UN да почну да раде „у зеленом стилу’’ и да покушају да буду климатски неутрални, у раду је дат детаљни преглед садржаја који су доступни на интернет сајту „Greening the Blue”(http://www.greeningtheblue. org/), уз настојање да се истакну најзначајнији постигнути резултати. Даље је приказан преглед најзначајнијих публикација у вези са климатском неутралношћу зграда које користе UN у разним крајевима света. Посебна пажња посвећена је различитим препорукама, упутствима и приручницима, као и студијама случаја климатски неутралних објеката које UN користе у разним крајевима света, где су од посебног значаја они објекти који се налазе у климатским условима сличним онима у Србији. „Greening the Blue” иницијатива има двоструке циљеве: један да се унапреди контрола операционих трошкова и укупног институционалног карбонског отиска, други да се заузме лидерска позиција у промовисању идеје о климатској неутралности, а у овом истраживању акценат се ставља на најзначајније концепте који би могли да се преузму и усвоје на бази искуства и ресурса УН, као и на то да се идентификују они сектори у нашој земљи у којима би оваква искуства могла да буду примењена. Кључне речи: климатска неутралност, карбонски отисак, зграде, UN, климатске промене, Србија After presenting a brief history of the “Greening the Blue” idea, dating back to 2007 when the general Secretary of the UN Ban Ki-moon called all UN sectors to “go green” and to become climate neutral, we give an overview of the contents available at the “Greening the Blue” web resource (http://www. greeningtheblue.org/), highlighting the key achievements. The paper continues with a review of a range of documents related to climate neutrality of the UN worldwide building portfolio. A special attention has been paid to a range of institutional policies, guidance and manuals, as well as on the presented cases of the UN climate neutral oices worldwide, particularly the ones functioning in the climates similar to the climate of Serbia. Considering the twofold targets of the “Greening the Blue”, one to control operational costs and the carbon footprint of this complex, globally distributed organization; and the other to achieve a practical leadership in promoting the idea of climate neutrality, in this study we are highlighting the most useful details that could be learnt from this institutional case and inding out which of the promoted actions could be adopted and applied in our country, and by which particular institutions. Keywords: climate neutrality, carbon footprint, buildings, UN, climate changes, Serbia * доц. др Мирјана Деветаковић, дипл. инж.арх Универзитет у Београду, Архитектонски факултет [email protected] ** доц. др Милан Радојевић, дипл. инж.арх Универзитет у Београду, Архитектонски факултет [email protected] АУ 39-2014 45 УВОД INTRODUCTION ‘‘У супротстављању климатским променама Уједињене нације требало би да дају пример.’’ “In combating climate change the United Nations should lead by example.” Бан Ки-мун, Генерални секретар Уједињених нација Ban Ki-moon, United Nations Secretary-General Уједињене нације (UN) су једна од највећих међународних организација, са главним седиштима у Њујорку и Женеви, као и бројним агенцијама и департманима у читавом свету. Метафором „Greening the Blue”, UN, репрезентован својом карактеристичном плавом бојом (блуе), промовише једну свеобухватну институционалну оријентацију ка одрживом, климатски одговорном, „зеленом” развоју. Ово је један од најбољих примера једне јасне кампање, једноставне за разумевање, у којој се на најбољи начин користи лепота и прецизност енглеског језика (при чему је транспозиција у друге језике доста сложена). United Nations (UN) is one of the largest international organizations, with main headquarters in New York and Geneva, and its numerous agencies and departments located worldwide. By the metaphor “Greening the Blue”, United Nations, represented with its characteristic colour as the “blue”, are promoting an institutional orientation towards a sustainable, climatically responsible, green development . This is one of the best recent examples of a clear, easy to understand, efective campaign promotion title, beneiting from the beauty and preciseness of the English language, yet diicult to transpose into other languages. Идеју о климатској неутралности и раду у „зеленом стилу” промовисао је 2007. год. генерални секретар UN Бан Кимун поводом Светског дана човекове средине. Сама иницијатива „Greening the Blue” је званично промовисана 2010, као средство комуникације између свих запослених у UN, са циљем да се подигне свест о питањима одрживости у целокупном систему UN. Она сада доприноси промоцији онога што је постигнуто, указује на даље кораке који се предузимају, као и на начине на које запослени могу да буду укључени. „Greening the Blue” се сматра одговором UN на изазове постизања веће одрживости у укупном раду организације. Иницијатива је развијена пре свега за запослене у UN и мрежу њихових непосредних сарадника, али се такође очекује да буде и пример за друге институције и организације пред којима стоје изазови одрживог функционисања. Ово истраживање је усмерено на свеукупне стратегије UN у постизању климатске неутралности и одрживости. Међутим, као део технолошког истраживачког пројекта ТР36035 Просторни, еколошки, енергетски и друштвени аспекти развоја насеља и климатске промене, међусобни утицаји, оно је првенствено усмерено на стратегије које обезбеђују редукцију емисија гасова са ефектом стаклене баште (GHG) које посредно или непосредно производе зграде. Циљ овог истраживања је да испита да ли/како искуства у повећању климатске неутралности једне међународне организације могу да буду примењена на националном нивоу, у случају Србије. У истраживању се користи метода анализе садржаја, при чему су извор информација званични веб-сајт „Greening the Blue” иницијативе, као и расположиве публикације и извештаји, све у настојању да се идентификују могуће аналогије са другим пољима примене, погодним за нашу земљу. 46 The idea of climate neutrality and “going green” was promoted in 2007 by UN secretary general Ban Ki-moon, in the occasion of World Environment Day. The “Greening the Blue” initiative has been oicially launched in 2010, as a mean of communication among all UN staf, aimed at raising awareness of sustainability issues through the UN system. It highlights what has been achieved, what are the next activities and what are the modes of staf involvement. “Greening the Blue” is considered the UN response to challenges of becoming more sustainable. It is developed primarily for the UN staf and collaborators, but is also expected to be a guiding example for other institutions and organizations, facing the same challenges. This study is interested in overall strategies of the UN system in achieving climate neutrality and sustainability, but being realized within the technological research project TR36035: Spatial, Environmental, Energy and Social Aspects of Developing Settlements and Climate Change – Mutual Impacts, it is particularly interested in the strategies focused on reducing emissions from UN building facilities. It is also aim of this study to examine if/how the climate neutrality experiences of one large international organization could be applied on a national level, in the case of Serbia. In this study we use the content analysis methodology, taking into account the “Greening the Blue” oicial web site and a range of referenced publications and reports, trying to identify possible analogies with other areas of application, appropriate for our country. “GREENING THE BLUE” RESOURCES The “Greening the Blue” initiative is an important example of well orchestrated institutional action, supported by a wide range of excellent, mostly Web based, freely accessible resources. They are all characterized by an attractive graphic design, clearly and explicitly communicating the main idea behind, using the recognizable green colour for all accented details, as well as the blue – the colour of UN. 39-2014 АУ Сл. 1 „Greening the Blue”, улазна страница веб-сајта, http://www.greeningtheblue. org (Новембар 2013) Figure 1 The Greening the Blue Web site home page, http://www.greeningtheblue. org „GREENING THE BLUE” СИСТЕМ ИНФОРМАЦИЈА „Greening the Blue” иницијатива је изванредан пример добро усклађене институционалне акције која је поткрепљена широким спектром одличних, углавном веб базираних, слободно доступних извора информација. Њих карактерише квалитетан графички дизајн, јасно и експлицитно саопштавање основних идеја о одрживости, коришћење препознатљиве зелене боје за све наглашене детаље, као и карактеристичне плаве боје – боје UN. Структура веб-сајта и изабрани садржаји Главни веб-сајт „Greening the Blue” иницијативе, доступан на адреси http://www.greeningtheblue.org, динамичан је извор информација где су садржаји слободно доступни за све кориснике. Главни и најинформативнији део представља улазна страница, на којој су дате најскорије информације у сажетом облику, тако да се пружа преглед свих актуелних догађања. Остатак садржаја структуиран је у следеће одељке: • Get involved (Укључите се и ви) • What the UN is doing (Чиме се баве УН) • Our approach (Наш приступ) • Resources (Извори) • News (Новости) • Case studies (Студије случаја, добри примери у пракси) • Focal point area (У фокусу) Улазна страница за „Greening the Blue” (Сл. 1) карактеристичног је изгледа. Она даје преглед најскоријих дешавања као и последње поруке из своје активности АУ 39-2014 Greening the Blue – the Web site structure and selected contents The main Website of the Greening the blue initiative (http:// www.greeningtheblue.org) is a dynamic and reach of information resource on the Web, where all the areas are freely accessible. The main and most informative part of the Web site is its entry page, presenting the latest and the most condensed information on the “Greening the Blue” initiative. The rest of the contents of the Web site has been structured in following sections: • Get involved • What the UN is doing • Our approach • Resources • News • Case studies • Focal point area The entry page of the “Greening the Blue” (Figure 1) has a characteristic appearance. It overviews the recent events related to the initiative, as well as the latest tweets from its Tweeter activity. The background of the entire Web site is black, according to the greening idea (the energy saving diference between the dark and light screens). In the central part there’s an image of the title page of the publication “Moving towards a climate neutral UN, the UN system footprint and eforts to reduce it” (edition 2011). In the third edition of this publication, issued in April 2012, the UN gives the highlights of its activities towards sustainability goals, one or two for each month of the year 2011. It proceeds by an overview of institutions making 47 Сл. 2 Емисије изражене per capita (еквивалент за тоне CO2 ), извор Moving towards a climate neutral UN, 2012, pp. 14 Figure 2 2010 emissions per capita (tonnes CO2 equivalent), (source Moving towards a climate neutral UN, 2012, pp. 14) на друштвеној мрежи Твитер. Позадина екранског приказа је црна, у складу са идејом зелене технологије која подразумева да црни екран троши мање енергије него бели. У централном делу налази се насловна страна публикације Ка климатски неутралним UN, карбонски отисак UN и напори да се он редукује (Moving towards a climate neutral UN, the UN system footprint and eforts to reduce it, 2011). У трећем издању ове публикације из 2012. год., UN даје преглед својих активности усмерених ка циљевима одрживости, и то једне до две карактеристичне за сваки месец 2011. године. Наставља се прегледом око 60 институција које чине систем UN и кратким историјатом идеје о климатској неутралности у оквиру UN. Након тога дат је тзв. инвентар емисије гасова са ефектом стаклене баште (GHG) за 2010. годину. Овде су посебно драгоцени објашњење примењене методологије за прикупљање информација и израчунавање, као и дискусија о квалитету и релевантности добијених резултата. the UN system (about 60) and the brief history of the climate neutrality idea within the UN. After that, there is an inventory of the UN greenhouse gas emissions for the year 2010, with explained methodology of its collecting and calculating, as well as results and data quality discussed. The chart on the Figure 2 gives the 2010 emissions of various UN bodies, calculated in tones of CO2 equivalent per staf member (per capita). A brief analysis of measured results indicates that, as calculated per capita, the emissions vary, and the diferences between various institutions are signiicant. There’s also a calculation of UN average emission, which is 8.2 tC02eq/staf. Such results illustrate the importance and necessity of measuring emissions and compare them between the similar institutions using the standardized methodology1. Следећи графикон (Сл. 2) приказује емисије за различите агенције UN, изражене у еквивалентима за тоне угљен-диоксида по запосленом (per capita). И површна анализа измерених резултата указује да, израчунате по запосленом, емисије GHG значајно варирају, као и да су разлике између појединих агенција у том смислу велике. Овде је такође дата и просечна емисија GHG за UN, која износи 8.2 t CO2eq по запосленом. Ови резултати указују на значај мерења емисија и поређења добијених резултата међу сличним институцијама, уз коришћење јединствене стандардизоване методологије.1 The “Get involved” section is addressed to UN staf calling for pledges on how to behave more sustainable in a daily routines. There’s an interactive part where staf members can create their proposals and share them with others. Part of this section is a 200 pages book (available as booth e-book and pdf document) titled “Kick your habit – a UN guide to climate neutrality”. After introducing the notion of climate neutrality, it explains the basic terms like mitigation, resilience, greenhouse gasses (GHG), emissions, etc. It identiies the key actors, starting from individuals, small and big organizations and countries, proceeding with deining reduction cycle. It stresses the importance and proposes techniques of climate impact measurements, than acting by reducing and ofsetting emissions on four identiied levels, i.e. individual, organizational, city and country. Одељак Укључите се и ви (Get involved) намењен је запосленима у UN и позива на размену идеја о томе како се понашати одрживо у свакодневним радним рутинама. Овде постоји интерактивни део где запослени могу да The section “What UN is doing” gives an overview of all UN centres, agencies, organizations, etc., explaining their activities and giving indicators of the climate impact (for the year 2010). The example of such indicator for UNESCO is the following: 1 1 48 У случају неких других институција, посебно у специфичним земљама као што је Србија, било би неопходно додатно испитати методологију UN за мерење емисија GHG и локализовати је по потреби. In the case of other institutions, particularly in speciic countries like Serbia, it might be necessary to examine the UN methodology of measuring emissions and to possibly localize it. 39-2014 АУ дају своје сопствене предлоге и да их поделе са другима. Део овог одељка је публикација (доступна и као е-књига и пдф документ) под насловом Промените своје навике – водич УН за климатску неутралност (Kick Your Habit – a UN Guide to Climate Neutrality). Након увођења појма климатске неутралности, у овој публикацији су објашњени термини као што су: ублажавање (митигатион), отпорност (ресилиенце), гасови са ефектом стаклене баште GHG, емисије GHG, итд. Идентификовани су кључни актери у усвајању принципа одрживости, почев од појединаца, преко малих и средњих организација до читавих држава. У наставку је објашњен циклус редукције, наглашена важност и предложене технике мерења утицаја на климатске промене, затим деловања на редуковање и компензовање начињених емисија GHG на сва четири идентификована нивоа: индивидуалном, на нивоу малих и средњих организација и на нивоу државе. У одељку Чиме се баве UN (What UN is doing) дат је преглед свих центара, агенција и организација у оквуиру УН, са објашњеним главним активностима и индикаторима климатског утицаја за 2010. годину. Пример оваквог утицаја за UNESCO је следећи: • Тоталне емисије: 26,581 t CO2ekv. • Емисије по запосленом: 5.0 t CO2ekv. • Емисије услед путовања: 10,589 t CO2ekv. • Проц. учешћа авионског превоза у укуп. емисијама: 40% • Авионска путовања по запосленом: 2.0 t CO2 • Емисије у вези са зградама: 34 kg CO2ekv. po m2 У одељку Наш приступ (Our approach) налазе се информације о целокупном контексту у коме се одвија иницијатива „Greening the Blue”. Овде се такође објашњавају значај и утицај мерења, редуковања и компензовања институционалних GHG емисија. Са овим одељком је повезана још једна корисна књига - Водич за редукцију емисија GHG у организацијама UN (A Guide to Greenhouse Gas Emissions Reduction in UN Organizations). Одељак Ресурси садржи књиге, упутства и друге документе, као и линкове на групе корисника, мреже и друге релевантне сервисе расположиве на вебу. Сви расположиви ресурси груписани су као: • Опште публикације • Зграде • Састанци • Набавке • Ангажовање запослених • Путовања Сваки од пододељака садржи релевантне публикације, посебно развијен софтвер, припремљене слајд презентације итд., као и студије случаја о успешно примењеним концептима. Иако сви ово одељци заслужују пажљиву анализу, даље у тексту посебна пажња ће се обратити на одељак Зграде (Facilities), где ће бити наглашено шта је у оквиру UN АУ 39-2014 • • • • • • Total emissions: 26,581 tonnes CO2 equivalent Emissions per staf member: 5.0 tonnes CO2 equivalent Emissions from air travel: 10,589 tonnes CO2 equivalent Air travel as a proportion of total emissions: 40% Air travel per staf member: 2.0 tonnes CO2 Building-related emissions: 34 kg CO2 equivalent per square metre In the “Our approach” section it is possible to ind information on the overall context in which the “Greening the Blue” initiative is taking place. It also explains the importance and impacts of measuring, reducing and ofsetting institutional GHG emissions. Linked to this section, there’s another book titled: “A Guide to Greenhouse Gas Emissions Reduction in UN organizations.” The section “Resources” contains the books, instruction guides and other documents, as well as links to groups, networks and other relevant Web based services. All the resources have been structured as following: • General publications • Facilities • Meetings • Procurement • Staf engagement • Travel Each of the subsections contains relevant publications, specially developed software, ready-to-use slide presentations, etc., and all of them contain case studies of successfully applied particular concepts. Although all the sections deserve a careful analysis, later in the text a special attention would be paid to the “Facilities” subsection, explaining what has been done within the UN in domain of buildings used by various agencies worldwide. In the sections “News”, “Events” and “Case studies”, the series of concise news/events/cases information has been presented in a chronological order, while there’s a functionality that permits to ilter the news concerning particular organizations within UN. All the items are also tagged with one of the following tags: buildings, inance, ICT, energy, leadership, meetings, ofsets, procurement, staf engagement and travels. This way, all the news/events/cases could be iltered according to the subcategories from the previous section. The last section of the “Greening the Blue” Website is titled “Focal point”. It presents the Issue Management Group (IMG) on sustainability. This group includes members of majority of UN organizations (known as “focal points”) that have been appointed to coordinate the sustainability management process throughout their respective organizations and to keep methodologies and measures up-to-date and harmonized with the other UN organizations. 49 учињено у области зграда које користе различите агенције UN у читавом свету. У одељцима Новости (News), Догађања (Events) и Примери (Case studies) дате су серије сажетих информација, приказане хронолошки, при чему постоји функционалност која омогућава да се информације филтрирају у односу на одређену агенцију UN. Све информације су обележене следећим ознакама: зграде, финансије, ICT (информационе и комуникационе технологије), енергија, састанци, компензације GHG, набавке, ангажовање запослених и путовања, што такође омогућава лакше филтрирање информација. Последњи одељак веб-сајта „Greening the Blue” носи наслов У фокусу (Focal point). Овде је представљена Група за одрживост (The Issue Management Group (IMG) on sustainability). Ову групу чине представници већине агенција UN који су номиновани да координирају управљање концептима одрживости у својим организацијама, као и да унапређују методологије мерења и интерорганизационог поређења. „Greening the Blue” на Фејсбуку и Твитеру Информације о новостима и догађајима које су публиковане у оквиру „Greening the Blue” веб-сајта појављују се као прилози и на истоименом Фејсбук профилу који прати око 4.000 људи (у марту 2013). На овај начин популарна социјална мрежа се врло ефикасно користи за промоцију кампање. На Фејсбуку „Greening the Blue” постоји од маја 2010. год. и садржи неколико стотина прилога, од којих неки директно кореспондирају са садржајем официјелног вебсајта, док се неки односе на питања одрживости генерално и мање формално. Пратећи трендове у коришћењу социјалних медија, „Greening the Blue” постоји и на Твитеру, где око 5.500 људи и институција прати информације у вези са овом иницијативом, а од децембра 2011. год. послато је око 3.000 порука. ПРЕГЛЕД АКТИВНОСТИ Све активности које чине део „Greening the Blue” иницијативе усмерене су на смањење емисије гасова са ефектом стаклене баште у оквиру UN (Moving Towards a Climate Neutral UN, 2011). Оне су подељене у следећих пет категорија: • • • • • Путовања Зграде Састанци Набавке Ангажовање запослених 50 Сл. 3 „Greening the Blue” на Фејсбуку, https://www.facebook.com/ GreeningtheBlue, као и на Твитеру, @UNGtB (Март 2013) Figure 3 Greening the Blue on Facebook , https://www.facebook.com/ GreeningtheBlue, and Tweeter, @UNGtB (March 2013) Greening the Blue on Facebook and Tweeter The news and events that have been published on the “Greening the Blue” website, appear as posts on the “Greening the Blue” Facebook proile, being followed by about 4000 people (as on March 2013). This way the popular social media has been used on the best way to promote the campaign. The “Greening the Blue” on the Facebook exists since May 2010 and counts several hundreds of posts, some of which directly corresponding to the information published on the “Greening the Blue” Website, 39-2014 АУ Сл. 4 UNEP Carbon Calculator, апликација за паметне телефоне, екрански прикази Figure 4 UNEP Carbon Calculator for smart phones, screenshots Путовања Природа активности UN и глобална дистрибуција свих њихових агенција представљају главне разлоге што су путовања основни извор GHG емисија. Према последњим извештајима, 80% (894.537t CO2 ekv) ових емисија потиче од авионских путовања, око 20% (225.719t CO2 ekv) долази од аутомобила, а мање од 1% (2.187t CO2 ekv) од јавног превоза. Слично акцији Размисли пре него што одштампаш коју UN спроводе у вези са радним окружењем, спроводи се и кампања Размисли пре него што путујеш, у којој се апелује да се пажљивије доносе одлуке о међународним, дугим путовањима и да се преиспитује њихова неопходност. Смањење обима путовања се сматра шансом, не само да се смање емисије GHG, него и да се значајно умање трошкови. Појам „одрживих путовања” уведен је у UN 2010. год., док је у 2011. год. промовисано неколико инструмената којима би се контролисале емисије GHG настале услед путовања. Неки од инструмената, у форми приручника, односе се на набавку ефикаснијих (понекад такође и скупљих) превозних средстава од добављача који послују на принципима одрживости, чиме се промовише институционална култура одрживости, али се и образују пословни партнери. Неколико примера различитог софтвера развијено је са циљем да се помогне у подизању свести о генералном утицају путовања на човекову средину, као и да се укаже на могуће начине компензовања негативних утицаја (Сл. 4) или да се нађу оптимална решења при организацији међународних састанака и скупова (ICAO Green Meeting Calculator, Сл. 5). Carbon Calculator који је развијен за UNEP (United Nations Environment Program) прорачунава емисије GHG за дато путовање и преводи ове количине у еквиваленте које је потребно надокнадити за одређени екосистем. Апликација сугерише могућности за индивидуалне активности које би помогле да се компензују негативни утицаји, као што су: куповина одрживе (локалне) хране, партиципација у АУ 39-2014 some related to the sustainability within UN more general or less formal. Following trends in use of social media, the “Greening the Blue” exists on Tweeter too, counting about 5500 people interested in receiving the related information, and about 3000 tweets since December 2011. “GREENING THE BLUE” ACTIONS All the actions of the “Greening the Blue” initiative are directed towards reduction of the greenhouse gas emissions within UN (Moving Towards a Climate Neutral UN, 2011). They have been structured in the following ive categories: • • • • • Travel Facilities Meetings Procurement Staf engagement Travel The nature of UN activity and global distribution of agencies are reasons for travel to be the main source of UN carbon emissions. According to the latest reports 80% (894 537 tones CO2eq) of these emissions come from air travel, while about 20% (225719 tonnes CO2eq) come from vehicles, and less than 1% (2 187 tones CO2eq) from public transport. Similarly as the “think before you print” habit introduced by UN for the oices, they promote the “think before you travel”, pledging on more careful decisions on international, longdistance travels and their real necessity. Reduction of travels is opportunity, not only to reduce GHG emissions, but also to reduce the signiicant related costs. The notion of “sustainable travel” has been introduced by the UN in 2010 and in 2011 several instruments have been promoted to facilitate the emissions related to travel. 51 Сл. 5 ICAO Green Meeting calculator, Figure 5 ICAO Green Meeting calculator релевантним кампањама и сл. Апликација је бесплатно доступна од децембра 2011. године (https://itunes.apple. com/us/app/unep-carbon-calculator/id479908091). ICAO Green Meeting Calculator - Овај калкулатор за „зелене” састанке је апликација која је развијена за потребе Међународне организације за цивилну авијацију (ICAO International Civil Aviation Organization). Основна намена ове апликације је да помогне при организацији глобалних скупова, кроз проналажење оптималних локација за њих, смањујући при томе негативан утицај на окружење настао услед путовања. Софтвер израчунава емисије CO2 начињене да би се присуствовало неком скупу на различитим локацијама, узимајући у обзир локацију и број појединачних учесника. Апликација предлаже низ оптималних локација. Расположива је за стационарне рачунаре, као и за мобилне уређаје. Прва верзија овог калкулатора појавила се у новембру 2012. године. Најновија верзија ове апликације израчунава тоталне емисије CO2 за сваку предложену локацију неког скупа, за директне летове, као и за сва друга решења. Као алтернативу за непотребна путовања UN предлаже коришћење видеоконференцијских система, који се сматрају најбољим решењем после састанака уживо. Увођење видеоконференцијске технологије је тестирано у активностима појединих агенција, при чему су пажљиво анализиране све предности и ограничења оваквог рада. У неким организацијама дошло се до процена да би обим авионских путовања могао да се смањи бар за по једно авионско путовање годишње по сваком запосленом, што би већ представљало значајан прилог смањењу емисије GHG на нивоу UN. Видеоконференцијски системи примењени су при организовању великих светских скупова, што је омогућило праћење од стране знатно ширег глобалног аудиторијума2. 2 52 Међу 16 примера у вези са смањењем обима путовања публикованих на „Greening the Blue” веб-сајту, као један од најзначајнијих се истиче COP15 (Конференција UN о климатским променама, Копенхаген, децембар 2009), где је 30.000 људи учествовало и неколико десетина хиљада пратило догађај преко видеоконференцијских система, у 250 сати виртуелних састанака (tele-presence meetings). http://www.greeningtheblue.org/casestudy/cop15-connecting-world-videoconferencing-network Some tools, in the form of guidelines, are related to procurements of more eicient (but also more expensive vehicles) from the more sustainable suppliers, improving its own culture of sustainability and educating its partners. Several examples of various software have been developed with aim to either help in raising awareness of general travel impacts and ways of possible ofsetting (UNEP Carbon Calculator, Figure 4) or to assist in optimizing decisions while organizing international meetings (ICAO Green Meeting Calculator, Figure 5). The Carbon Calculator developed for UNEP (United Nations Environment Program) calculates the emissions for a given journey and translates the emissions in an equivalent area of particular ecosystem needed to ofset it. The application suggests the individual activities that could help in compensation the damage, such as buying sustainable food, participating in the Unite campaign, etc. The application is freely available from December 2011. ICAO Green Meeting Calculator - The Green Meeting calculator is an application developed by the International Civil Aviation Organization. It is aimed at helping in organizing the global meetings in terms of inding optimal destinations for the meeting venues, decreasing the environmental impacts of participants’ travel. The software calculates the CO2 emissions required for attending meetings on diferent locations, taking into account position and number of participants. It proposes a range of the optimal locations. The application is available as both desktop and mobile application. The irst version of the Calculator appeared in November 2012. The latest version calculates total CO2 emissions for each of the proposed venues, for the economy and the premium class travels. The solutions are calculated for direct lights and for all other solutions. As an alternative to unnecessary travels, the UN promotes videoconferencing system, considering it the second best solution after the face to face meetings. Introduction of videoconferencing technology has been tested in some organization wide campaigns, and advantages as well as eiciency limitations have been carefully examined. In some organizations there are estimations that air travels could be reduced by one light per staf member per year, which 39-2014 АУ На крају, у одељку посвећеном путовањима промовишу се идеје о усвајању навика да се на посао долази бициклом, као и могућности рада на даљину, при чему се подразумева да неке категорије запослених један или два дана недељно раде од куће. Овакав модел, наравно, има утицај на организацију рада и захтева пажљиву анализу послова, радних места и расположивих просторних капацитета. Зграде У случају UN, зграде су највећи извор емисија GHG, после путовања (Moving Towards a Climate Neutral UN, 2011). У вези са изграђеним објектима који се користе постоје процене енергетске ефикасности и политике смањења емисија GHG (Assessment of Policy Instruments for Reducing the Greenhouse Gas Emissions, 2007), упутства за фасилити менаџере (Energy Eiciency in Buildings, Guidance for Facility Managers, 2008), као и релевантан софтвер и прикази успешних примера. Међу свим акцијама у вези са стратегијом смањења GHG за 2011. год., издвајају се следећи примери који су у директној вези са зградама које користе UN: • • • • Унапређење система грејања; Одређивање периода када не ради климатизација; Ваздушне завесе на улазима у приземљу; Повећање температуре у зградама током лета (мало мање кондициониране просторије лети) и смањење зими (нешто мање загрејане просторије зими) • Коришћење завеса за заштиту просторија од топлоте – смањење потрошње енергије за хлађење; • Коришћење ролетни и шалона за спречавање претераног загревања просторија; • Инсталирање тајмера за осветљење и детектора кретања; • Инсталирање соларних панела; • Енергетски ефикасније осветљење; • Смањивање плафонског осветљења у корист осветљења на радним столовима, Софтвер који се односи на зграде чине различити калкулатори карбонског отиска, а један од њих је Cool Climate Calculator (http://coolclimate.berkeley.edu/carboncalculator) који се развија на Универзитету Беркли у Калифорнији. Поред тога, у оквиру UN постоји одељење за помоћ (helpdesk) у вези са енергетским управљањем зградама, које даје читав низ упутстава у вези са различитим проблемима на концептуалном нивоу, као и у пракси. Састанци У вези са организовањем малих, средњих и великих састанака и скупова, у оквиру „Greening the Blue” иницијативе постоје два приручника: Водич за организовање зелених састанака (The Green Meeting Guide, 2009) и Водич за организовање одрживих скупова (Sustainable Events guide, 2012). Дефиниција „зеленог састанка” која је дата у овим приручницима односи се на такве састанке код којих је АУ 39-2014 is already a contribution to the UN footprint reduction. The technology has been applied on the large global meetings2. Finally, there are initiatives for adopting the habits like cycling to oice, or the concepts like distance working, presuming for some staf categories one or two days per week working from home. Of course, this model of working has operational impacts and calls for rethinking working spaces and facilities in general. Facilities Facilities are the second largest source of the UN GHG emissions, after the travel (Moving Towards a Climate Neutral UN, 2011). Related to facilities there are assessments of energy eiciency and GHG emissions policy instruments (Assessment of Policy Instruments for Reducing the Greenhouse Gas Emissions, 2007), guidance for facility managers (Energy Eiciency in Buildings, Guidance for Facility Managers, 2008), as well as the related software and case studies. Among the commitments and actions from the emission reduction strategies for 2011, the following examples have been identiied contributing to the reduction from buildings: • • • • • Upgrade heating system Air-conditioning of periods Air curtains at ground entrance Raise building temperature in summer and lower it in winter Heavy curtains will keep oices cooler – reducing energy consumption for air conditioning • Blinds and shades for cooling • Install light timers and motion detectors • Install solar panels • More eicient lighting • Minimize ceiling lighting in favour of task lighting The facilities related software includes various carbon footprint calculators3. Within the UN there’s also a help desk service on energy management in facilities, providing a broad guidance for queries at the conceptual and practical levels. Meetings Related to organizing small, medium and large size sustainable meetings, there are two guidebooks: The Green Meeting Guide (2009) and Sustainable Events guide (2012), referenced within the “Greening the Blue” initiative. A deinition of a “green meeting” given in these guidebooks refers to the meeting that minimizes the negative environmental impacts of an event, considering management, venue, accommodation, communication, local transportation issues. Both publications 2 Among the 16 case studies related to travel issues and published on the “Greening the Blue” Web site, one of the most interesting is certainly the one on COP15 (United Nations Climate Change Conference, Copenhagen, December 2009) where 30 000 people participated and another several tens of thousands followed the event via videoconferencing system, in 250 hours of tele-presence meetings. http://www.greeningtheblue.org/case-study/cop15-connectingworld-videoconferencing-network 3 The Cool Climate Calculator developed at Berkley, CA, http://coolclimate. berkeley.edu/carboncalculator 53 Сл. 6 Онлајн курс о одрживим набавкама (https://www.ungm.org/SpTraining/OnlineTraining/player.html) Figure 6 Online Training Course on Sustainable Procurement (https://www.ungm.org/SpTraining/OnlineTraining/player.html) минимизиран негативан утицај на човекову околину, при чему се имају у виду управљање организацијом скупа, место дешавања, смештај учесника, комуникација, локални транспорт и друга питања. Оба приручника садрже веома корисне инструкције и препоруке у вези са организацијом скупова, као и контролне листе (check-lists) које помажу да се процене постигнути резултати у примени принципа одрживости. Набавке Набавке у оквиру UN регулисане су различитим правилницима, многим штампаним упутствима, а принципи одрживог приступа набавкама могу да се усвоје и путем посебно креираног онлајн курса. Одрживе набавке су овде дефинисане као набавке код којих су интегрисани захтеви, спецификације и критеријуми, компатибилни и у складу са принципима заштите човековог окружења, социјалног напретка и економског развоја, и то све кроз унапређење квалитета производа и обавезну оптимизацију трошкова (Buying for a better world, 2011, стр.12). Упутства за набавке се односе на следеће: • Кафетерије, храну и кухињску опрему; • Компензацију негативног утицаја емисије GHG (carbon ofsets); • Средства и материјал за чишћење; • Намештај; • Слање пошиљки; • Генераторе и батерије; 54 contain very useful instructions and recommendations for organizing meetings, including the checklists helping to estimate the achieved results. Procurement The procurement within the UN organizations has been regulated by policies, and several guidelines have been published, as well as an online course aimed at introducing the principles of sustainable procurement mechanisms. The sustainable procurement is deined as a “procurement practice that integrates requirements, speciications and criteria that are compatible and in favour of the protection of the environment, of social progress and in support of economic development, namely by seeking resource eiciency, improving the quality of products and services, and ultimately optimizing the costs”( Buying for a better world, 2011, pp.12). The procurement guidelines are related, but not limited to: • Cafeteria, food and kitchen equipment. • Carbon ofsets • Cleaning products and services • Furniture • Freight Forwarding • Generators and batteries • ICT equipment • Lighting • Stationary • Vehicles The online course on sustainable procurement is freely available 39-2014 АУ • ICT опрему; • Светиљке; • Уграђену опрему; • Превозна средства. Онлајн курс о одрживим набавкама (Сл. 6) на располагању је свим заинтересованима потпуно бесплатно (https:// www.ungm.org/SpTraining/OnlineTraining/player.html), али је завршни тест доступан само запосленима у UN. Са циљем да се унапреди комуникација између одељења која су задужена за набавке у различитим агенцијама UN, као и са мрежом добављача, на нивоу UN постоји посебно одељење (UN Procurement Division), мрежа задужених за набавке (Procurement Network), као и UN Global Marketplace, портал који обједињује све запослене на пословима набавки у оквиру UN. Нарочито интересантни у овом одељку су примери набавки којима се компензују негативни ефекти GHG емисија (ofsets), које је иначе немогуће смањити. Ангажовање запослених Ангажовање сваког појединачног запосленог у оквиру иницијативе „Greening the Blue” промовише се као један веома значајан аспект. Ово ангажовање подстиче се применом моћних социјалних мрежа као што су Фејсбук и Твитер, чиме се „зелене” идеје пласирају запосленима на дневном нивоу. Овакве мреже дају могућност директне, мање формалне комуникације, која се често базира на различитим садржајима у вези са „зеленим” понашањем запослених у UN широм света. Комуникација усмерена на појединачне запослене у оквиру „Greening the Blue” иницијативе спроводи се на читав низ различитих начина. За ове потребе направљена су чак и два анимирана лика – Филип и Норма, који преносе кључне поруке „Greening the Blue” иницијативе кроз серију анимираних филмова која је такође расположива online. ИЗАБРАНИ ПРИМЕРИ Из прегледа успешних примера реализације „Greening the Blue” иницијативе, за ово истраживање најзанимљивији су примери из категорије Зграде (buildings). У овој категорији постоји десет оваквих примера: • • • • • • • • • International Environment House – Женева, Швајцарска UN Vienna International Centre (VIC) – Беч, Аустрија Седиште UN – Њујорк, САД International Fund for Agricultural Development (IFAD), седиште – Рим, Италија United Nations Environment Programme, регионална канцеларија за Северну Америку (UNEP RONA) – Вашингтон, САД Ново енергетски неутрално седиште UN – Најроби, Кенија United Nations Development Program (UNDP) – Њујорк, САД United Nations Development Program (UNDP) – Братислава, Словачка International Civil Aviation Organization (ICAO), седиште Монтреал, Канада АУ 39-2014 at: https://www.ungm.org/SpTraining/OnlineTraining/player. html, but the inal test is available exclusively to the UN staf members. With an aim to facilitate the communication between the departments in charge for the procurement activities, as well as with the network of suppliers, within the UN exist UN Procurement Division, HLCM Procurement Network and the UN Global Marketplace, a portal bringing together UN procurement staf and the supplier community. Particularly interesting in this section are examples of the so called ofset procurements, i.e. procurements that compensate the emissions that organizations could not reduce other ways. Staf engagement The engagement of individual UN staf members has been promoted as an important aspect of the “Greening the Blue” initiative. It has been facilitated by powerful social media, such as Facebook and Twitter, bringing the greening ideas to the staf members on a daily base, and allowing a direct, semiformal communication, often based on various contests aimed at sharing the information on greening behaviour among the UN staf members worldwide. The communication of the Greening the Blue initiative is facilitated with a wide range of tools. There are even two cartoon characters – Philip and Norma, specially created for the communication purposes, conveying the key “Greening the Blue” messages in an animation available online. SELECTED CASE STUDIES From the list of the “Greening the Blue” case studies and success stories, the most interesting for this research are certainly the ones that belong to the category “buildings”. There are ten such cases: • • • • International Environment House – Geneva UN Vienna International Centre (VIC) UN’s New York headquarter International Fund for Agricultural Development (IFAD) headquarters – Rome • United Nations Environment Programme’s Regional Oice for North America (UNEP RONA), Washington, USA • The UN’s new energy neutral oice – Nairobi • United Nations Development Program (UNDP) oice - New York • United Nations Development Program (UNDP) oice Bratislava • International Civil Aviation Organization (ICAO) headquarters in Montreal • UN’s eco-building – Podgorica From the listed ten cases, the following three are briely presented in this study: International Environment House in Geneva, the UN’s new oice in Nairobi and UN’s eco-building in Podgorica. While the irst two buildings host the United Nations 55 Сл. 7 International Environment House, Женева (извор илустрација Geneva Green Guide, 2009, стр. VII) Figure 7 International Environment House, Geneva (source of illustration Geneva Green Guide, pp. VII) • Еко зграда UN - Подгорица, Црна Гора Од наведених десет примера, следећа три ће бити укратко представљена: International Environment House – Женева, Швајцарска; Ново енергетски неутрално седиште UN – Најроби, Кенија и Еко зграда UN – Подгорица, Црна Гора. Док прва два примера представљају зграде у којима су седишта Програма UN за човекову околину (UNEP - United Nations Environment Program), па се од њих по природи активности очекује да буду пример одрживости када је реч о реновирању (Женева) и изградњи новог објекта (Најроби), пример Еко зграде UN у Подгорици занимљив је јер се ради о првој згради овакве врсте у региону. International Environment House – Ženeva Зграда позната као International Environment House изграђена је у Женеви крајем деведесетих година прошлог века. Она је седиште UNEP-a , као и многих других институција које се баве питањима животне средине, међу којима је и неколико значајних невладиних организација. По природи активности којима се баве ове институције, од зграде која представља њихово седиште очекује се да функционише у складу са принципима заштите човекове средине. Иако је, у време кад је настала, пројектована и грађена на принципима одрживости, недавно је било неопходно 56 Environment Program oices, so they are expected to serve as representative examples of refurbishment (Geneva) and new building (Nairobi), the last is under construction in Montenegro, being the irst building of its kind in the region. International Environment House – Geneva The International Environment House was built in late 1990es in Geneva. It hosts the UNEP (United Nations Environment Program) Geneva oice, and many other institutions related to environment issues, including several NGOs. By the nature of the activities it hosts, the building is expected to be an example of environment friendly ediice. Although sustainable at the time it was designed, it recently needed a USD 3.1 million retroit, to meet current green standards. With the waste management solved earlier (separation and recycling), the main interventions have been done in reducing energy and water consumptions. The retroit included: • New heating, ventilation and air-conditioning systems and improved insulation (58% energy consumption savings) • Local electricity utility company’s green all-hydroelectricity tarif (reduction of emissions) • installation of low water consumption taps and toilets (25% water savings) 39-2014 АУ обезбедити 1.3 милиона USD да би се постигли данашњи „зелени” стандарди. Поред питања управљања отпадом која су решена раније (сепарација и рециклирање), главне интервенције су урађене на пољу смањења потрошње енергије и воде. Репарације су укључиле: • Нови систем грејања, вентилације и хлађења, као и побољшану термичку изолацију (чиме је обезбеђено 58% уштеде енергије); • Набавку електричне енергије од локалне компаније која користи хидроенергију за производњу струје (смањење емисија GHG); • Инсталирање економичнијих славина и испирача тоалета (25% уштеде воде). На овај начин инвестиција у репарације резултирала је значајним смањењем операционих трошкова, као и свеукупним односом зграде према човековој средини (зграда је добила MINERGIE сертификат (http://www. minergie.ch/), у складу са швајцарским стандардима о грађевинским материјалима и енергетској ефикасности). Ново енергетски неутрално седиште UN – Најроби „Ово је зграда која се користи, али је такође у многим аспектима и објекат за истраживање, као и пример одрживе зграде” (This is a working building but it is also in many ways a research facility and a sustainable building showcase.) Achim Steiner, генерални директор Седишта UN у Најробију, Кенија Седиште UN у Најробију, Кенија (UNON) основано је 1996. године. У њему су смештене дирекције два важна програма UNEP – United Nations Environment Program и UN-Habitat, UN Human Settlement Program. Поред тога, у Најробију се налазе и канцеларије осталих агенција које су лоциране у Кенији. Нова зграда седишта UN у Најробију (Сл. 8) саграђена је 2011. год., уз примену принципа одрживости, са циљем да послужи као пример за Суб-сахарску Африку, као и за друге земље у развоју. Опремљена је са 6.000m2 соларних панела, штедљивим сијалицама, системима за природну вентилацију и другим „зеленим” решењима (уштеда воде, сепарација отпада, итд.). Пројектована је тако да буде енергетски неутрална, односно тако да генерише онолико електричне енергије колико је укупном броју од 1.200 запослених неопходно на годишњем нивоу. Приликом пројектовања зграде узето је у обзир знање локалних архитеката и инжењера, комбиновано са највишим стандардима у вези са пројектовањем одрживих зграда и примењени су локални материјали (Building for the Future, A new United Nations Showcase in Nairobi, 2011). Оваква идеја, да се сагради зграда која ће служити као пример и објекат за даља истраживања, биће основа за предлог примене зелених стратегија у изабраним секторима у Србији, пре свега у домену универзитетских објеката. Сл. 8 Ново седиште UN у Најробију, Кенија (извор илустрације “Building for the Future, a United Nations showcase in Nairobi” 2011, стр. 2) Figure 8 The new UNON oice building in Nairobi, (source of illustration “Building for the Future, a United Nations showcase in Nairobi” 2011, pp. 2) The investment thus resulted in signiicant operational cost reductions, as well as in building environmental performance (gaining the MINERGIE certiicate – a Swiss standard for building materials and energy eiciency excellence4). The UN’s new energy neutral oice – Nairobi “This is a working building but it is also in many ways a research facility and a sustainable building showcase.” Achim Steiner, Director-General United Nations Oice at Nairobi United Nations Oice in Nairobi (UNON) was established in 1996 and hosts two important UN programs headquartered in Nairobi – the United Nations Environment Program (UNEP) and the United Nations Human Settlement Program (UN-Habitat). It also manages oices of another 50 UN agencies located in Kenya. The new oice facility in Nairobi was completed in 2011, using the principles of sustainability, aimed at being a showcase for sub-Saharan Africa, as well as for other developing countries. It has 6,000 square metres of solar panels, energy saving lighting, natural ventilation systems and other green features (water saving, garbage treatment, etc.), and is designed as energy neutral, i.e. ready to generate as much energy as needed for its 1200 occupants during the year. The design process considered the expertise of local architects and engineers, application of local materials, all combined with the highest standards in designing sustainable buildings (Building for the Future, A new United Nations Showcase in Nairobi, 2011). The idea of constructing a building that will be a showcase and a research facility will be a base for proposing an implementation of greening strategies in selected sectors in Serbia, irst of all in domain of university buildings. 4 АУ 39-2014 http://www.minergie.ch/ 57 Сл. 9 Еко-зграда UN, Подгорица, пројекат Daniel Fügenschuh Figure 9 The UN shared eco premises, Podgorica, design by Daniel Fügenschuh еко-зграда UN - Подгорица UN’s eco-building - Podgorica Најзанимљивији за ово истраживање ипак је пример нове зграде UN у Подгорици, за коју је Влада Црне Горе 2003. год. издвојила посебне фондове, у складу са званичним настојањима да Црна Гора постане пример еколошке државе. Назван Еко-зграда UN, овај објекат од 1.400m2, пројектован као први овакве врсте у региону, са циљем да буде седиште UN у Подгорици, тренутно је у завршној фази изградње. Пројектован је од стране аустријске фирме, на бази архитектонског конкурса који је расписан 2006. год. ексклузивно за аустријске архитектонске тимове. The most interesting case for this research is probably the one of UN’s building in Podgorica, for which the government of Montenegro committed the funds in 2003, according to the oicial eforts in becoming an ecological state. Еко-зграда је пројектована тако да буде климатски неутрална и енергетски независна. Ово се базира на следећим локалним условима: The so called eco-building has been designed as one of the irst of this kind in the region, aimed at hosting the UN headquarters in Podgorica, Montenegro. Financed by the government of Montenegro and the city of Podgorica, the 1400sqm building is under construction. It has been designed by an Austrian team, within the competition organized exclusively for Austrian architectural teams in 2006. It is aimed in being a climate neutral, energy autonomous building, beneiting from the following local conditions: • Чињеници да Подгорица има више од 250 сунчаних дана годишње, тако да је соларни потенцијал изузетно велики; • Близини реке из које ће се вода користити за хлађење током лета и грејање у зимским месецима (Сл. 9). При анализи могућих поука за Србију, важно би било нагласити значај заједничких напора да се прикупе средства за изградњу, при чему Влада Црне Горе издваја 3 милиона евра, град Подгорица даје 4.000m2 земљишта, док аустријска влада улаже 900.000 евра а агенције UN 250.000. Последњи новински извештаји указују на извесне промене иницијалног пројекта као и на очекивани завршетак радова у 2013. години.3 • A fact that Podgorica has more than 250 sunny days per year, so the solar potential is signiicant. • Proximity of the river the water from which has been used for cooling during the summer and heating during the winter time. Analyzing the possible lessons to be learnt for Serbia, it is important to highlight the synergetic eforts around this case, where Montenegrin government allocated €3.2 million, city of Podgorica 4000sqm land, Austrian government €900 000 and UN agencies €250 000. 3 5 58 Завршетак зграде UN-а ове године, CDM, Jan. 29, 2013, http://www.cdm.me/ drustvo/podgorica/zavrsetak-zgrada-un-a-ove-godine The latest newspaper reports indicate the slight changes of the initial building design and the inalization of the UN ecobuilding in Podgorica is expected in 2013.5 UN building completition this year, CDM, Jan. 29, 2013, http://www.cdm.me/ drustvo/podgorica/zavrsetak-zgrada-un-a-ove-godine 39-2014 АУ МОГУЋА ПРИМЕНА ИСКУСТАВА „GREENING THE BLUE” ИНИЦИЈАТИВЕ У НАШОЈ ЗЕМЉИ POSSIBLE ADOPTION OF THE “GREENING THE BLUE” EXPERIENCES IN SERBIA Слично као што се UN сматрају глобалним лидером у борби против климатских промена, постоје институције у Србији које могу да преузму такву улогу на националном нивоу. Србија је земља која са закашњењем предузима акције у вези са климатским променама. У вези са тим постоје многи индикатори, али најједноставнији представља чињеница да је наша земља, слично као и многе земље у региону Југоисточне Европе – SEE, поднела 2010. год. тек прво Национално саопштење UNFCCC-у (United Nations Framework Convention on Climate Change) (Devetakovic, Radojevic, 2013). Ово иницијално саопштење сачињено је око 15 година након што су то урадиле друге европске земље и осам година после Хрватске. Оваква ситуација наводи на потребу да се испитају различита међународна искуства, као и да се настоји да се на позитивним искуствима научи што више, уз коришћење најновије технологије при локализацији и размени релевантног знања. Same as the United Nations are seen as a global leader by example in combating climate changes, there are institutions that can play the similar role on national levels. Упознавање ресурса и усвајање концепата који су доступни у оквиру „Greening the Blue” иницијативе, требало би да буде једноставно и широко доступно, с обзиром да су ови ресурси бројни и расположиви бесплатно. То би могао да буде посао за истраживаче, различите званичне институције, као и за многе друге који су укључени у процесе одлучивања у вези са климатским променама. Неопходно је јасно сагледати све аспекте деловања, као и позитивне утицаје најједноставнијих акција када су примењене на нивоу неке организације као целине. Активности на локализацији специфичних концепата једнако су важне као и њихово добро познавање. Предности активности које су предложене у оквиру „Greening the Blue” иницијативе огледају се у њиховој применљивости у различитим климатским и друштвено-економским контекстима. Требало би, међутим, увек имати у виду да без обзира на своју географску позицију, све агенције UN теже да очувају и деле сличну организациону културу, па је тиме спровођење оваквих иницијатива једноставније. Концепти представљени у „Greening the Blue” иницијативи могли би да буду усвојени од стране многих других институција и организација, посебно од стране оних које имају могућност доношења централизованих стратешких одлука као и интеграције ових одлука у институционалне правилнике. У случају Србије идентификована су следећа поља могуће примене: • Сектор здравства, • Владине институције, • Општинске управе, • Универзитет. Заједничка карактеристика за ова четири идентификована поља могуће примене је њихова просторна дистрибуција, велики број запослених, као и генерална потреба да се умање операциони трошкови. Поред тога, сви ови сектори АУ 39-2014 Serbia is a country with a slight delay in actions related to climate changes issues in general. There are many indicators for such statements, but one of the simplest is the fact that our country, same as many countries in the SEE region [Devetakovic, Radojevic, 2013], has submitted only its irst National Communications to the United Nations Framework Convention on Climate Change in 2010 [First National Communication, 2010], about ifteen years after other European countries, and eight years after Croatia6. Such situation urges to examine various international experiences and to try to learn as much as possible from successful experiences. It also permits to use the cutting edge technological approaches of localizing and spreading the knowledge. Learning from the Greening the Blue initiative is intended to be quite accessible since the range of related resources is freely available. It might be task for researchers, various oicials and many others involved in climate change related decision and policy making. It is important to understand the aspects of intervention, as well as the impact of quite simple actions when applied organization-wide. The localization activities are equally important as the learning itself. The advantage of the actions proposed in the Greening the Blue initiative is their applicability in various climate and socio-cultural contexts. It is still necessary to remember that there’s part of organizational culture that all UN agencies share, regardless of their geographic location. The concept of the Greening the Blue initiative could be adopted by many institutions and organizations, predominantly the ones with a possibility to make centralized strategic decisions and to include these decisions into institutional policies. In the case of Serbia, four areas for possible application have been identiied: • Health sector • Government • Municipalities • University The common characteristics for all the areas for possible application of similar initiative, is their spatial distribution, large number of staf, and a general need to reduce operational costs. Apart from that, all the sectors are important for Serbian society, so they might serve as a positive example for other sectors like agriculture, industry, tourism, primary education, childcare, custom oices, private sector, housing, etc. While all the sectors require signiicant reduction of energy 6 For an overview of initial national communications to the UNFCCC, please check the following page: http://unfccc.int/national_reports/annex_i_natcom/ submitted_natcom/items/1395.php. it is important to stress that majority of countries have submitted their ifth communications in 2010. 59 су значајни за српско друштво, тако да могу уједно да послуже и као позитиван пример и подстицај за друге секторе, као што су школство, туризам, пољопривреда, индустија, царине, приватно пословање, стамбени сектор итд. Иако се у свим идентификованим секторима очекују значајна смањења утрошка електричне енергије, у случају здравственог сектора разлог за примену „зелене” стратегије је пре свега економски и еколошки. Владине институције и општинске управе на локалном нивоу требало би да представљају примере еколошки одговорног институционалног понашања усмереног на све грађане. Универзитетске установе, међутим, као део образовног окружења, требало би да буду лидери у промоцији „зелених” стратегија. Универзитетске зграде, у којима се одвија процес образовања, требало би да буду одржаване, енергетски ефикасне, климатски отпорне и адаптиране на нове климатске прилике у највећој могућој мери. Ови објекти снажно утичу на студенте који у њима уче, а који представљају будуће стручњаке, чиме се за цео живот одређује њихов однос према питањима одрживости. Кампање којима се промовишу „зелене” стратегије на нивоу целог универзитета, као и на појединачним факултетима, требало би да буду део уобичајених активности на почетку сваке школске године. За неке студенте у Србији, универзитет је једино место где би имали прилику да се упознају са коришћењем штедљивих санитарних уређаја, енергетски ефикасног осветљења и уређаја (нпр. ICT опреме), специјалне сепарације и третмана отпада, метода рециклаже и др. Инвестирање Владе у овакве стратегије на универзитетима могло би да донесе огромне корисне ефекте за друштво. „Озелењавање” универзитета, не само у Србији, него и у многим земљама у развоју, могло би да се финансира делимично од стране државе, а делимично из међународних развојних ресурса. ЗАКЉУЧАК „Greening the Blue” је једна од најопсежнијих и најбоље промовисаних иницијатива усмерена ка унапређењу институционалне одрживости, посматране кроз низ аспеката, као што су зграде, путовања, састанци, набавке и понашање запослених. Успешни примери који су приказани у оквиру „Greening the Blue” ресурса, као и бројне пратеће публикације, настале су у агенцијама UN које се налазе у различитим земљама. Један јасан генералан приступ различитим аспектима одрживости, документован у бројним приручницима и упутствима који долазе из свих крајева света, повећава извесност њихове примене у многим земљама, укључујући и оне мање развијене. Такође се јасно препознаје могућност примене у другим комплексним организацијама. Основне идеје о постизању климатске неутралности, које су у основи ове иницијативе, усмерене су на смањења емисија гасова са ефектом стаклене баште - GHG, као и на генерална умањења операционих трошкова. 60 consumption, in the case of health sector the reason for implementing the greening strategy is rather economic and environmental. The government institutions and municipalities on the local level, represent examples of environmentally responsive institutional behaviour for the citizens, and therefore need to promote the green strategies as part of their institutional culture. University however, as educational environment, needs to be a leader in promotion of greening strategies. The university buildings, in which educational processes take place, need to be well maintained, energy eicient, climate resilient and adapted as much as possible, as they strongly inluence future professionals and determine their life-long environmental behaviour. The campaigns promoting a greening strategy of entire university and of particular faculties should be part of regular activities at the beginning of each school year. For some students in Serbia, the university could be the only place where they can see and use environmentally responsive sanitary equipment, energy eicient lighting and other equipment (ICT for example), special garbage separation and treatment, recycling methods, and many other systems. The government investments in such strategies at universities might bring an enormous beneit for the society. Greening universities, not only in Serbia but in many developing countries, could be inanced partly by governments and partly from international development resources. CONCLUSIONS “Greening the Blue” is one of the most extensive and the best communicated initiatives towards achieving institutional sustainability in a wide range of aspects, such as facilities, travels, meetings, procurement and staf behaviour. The successful case studies, reported within the “Greening the Blue” Web resources and numerous publications, come from UN oices world-wide approving that sustainable strategy could be realized in every corner of the world. A general approach to various sustainability aspects, documented in guidelines and manuals, increases a possibility of their application in many countries, including the less developed ones, and in other complex organizations. The main ideas of the climate neutrality behind the “Greening the Blue” initiative are oriented towards minimising GHG emissions and general reducing the operational costs. The strategies that could be adopted in Serbia include irst of all adopting the culture of measuring emissions and introducing benchmarking and comparing emission data between similar institutions. The GHG inventory methodology could be directly adopted as it has been developed for international contexts. It also can be examined and slightly modiied, according to speciic characteristics of the country or particular organization, with aim to get more reliable results. Apart from measuring, the concept that also could be shared is the simple, well structured and easy to understand way of communicating the greening ideas. Finally, there’s a strategy of staf members involvement in spreading the greening ideas, sharing experiences and proposing new activities. 39-2014 АУ Стратегије које би могле да буду примењене у Србији укључују пре свега усвајање културе мерења и међуинституционалног поређења података о емисијама GHG. Методологија израчунавања емисија GHG могла би да буде директно усвојена пошто је формирана за примену у различитим интернационалним контекстима. Ова методологија би такође могла да буде преиспитана и модификована, у складу са специфичним карактеристикама наше земље, или одређене организације, са циљем да се добију што тачнији резултати. Поред израчунавања емисија GHG на институционалном нивоу, концепт који би такође могао да буде усвојен је једноставан, ефектан, добро структуиран начин размене информација о „зеленим” идејама. На крају, веома корисна је и стратегија директнијег укључивања запослених, како у ширење ових идеја, тако и у размену конкретних искустава и иницирање нових активности. The proposed domains of implementation of some of the sustainable strategies identiied within the “Greening the Blue” initiative include Serbian government institutions, municipalities, health sector and university. The government institutions have a structure the most similar to the UN, so the application of the greening concepts can be realised on a same way as within the UN, centrally initiated by the highest authorities. While the health sector is the area that might need the biggest operational cost reductions, the universities are identiied as the most important for spreading the greening ideas, acquired by students and later applied within their professional activity in any discipline. Предложени домени за имплементацију неких од приказаних одрживих стратегија, идентификованих у оквиру „Greening the Blue” иницијативе, укључују владине институције, општинске управе, здравствени сектор и универзитете. Пошто владине институције имају организациону структуру сличну оној у оквиру UN, примена одрживих концепата могла би да буде спроведена на сличан начин, централно иницирана од стране највиших званичника. Док сектор здравства представља област у којој су неопходне највеће рационализације операционих трошкова, унверзитети су идентификовани као најважније поље примене због ширења „зелених” идеја, усвојених од стране студената и касније примењиваних током професионалне активности у разним дисциплинама. РЕФЕРЕНЦЕ / REFERENCES Assessment of Policy Instruments for Reducing the Greenhouse Gas Emissions, UNEP - United Nations Environment Programme and Central European University, 2007, http://www.greeningtheblue.org/ sites/default/iles/AssessmentofPolicyInstruments_0.pdf (accessed November 2013) Building & Climate Change: Status, Challenges & Opportunities, UNEP - United Nations Environment Programme, 2009, http://www.greeningtheblue. org/sites/default/iles/Buildings%20and%20climate%20change_0. pdf, (accessed November 2013) Building for the Future, A new United Nations Showcase in Nairobi, UNEP - United Nations Environment Programme 2011, http://www.unep.org/ gc/gc26/Building-for-the-Future.pdf, (accessed November 2013) Buying for a better world, A Guide on Sustainable Procurement for the UN System, UNEP, 2011, pp. 12, http://www.greeningtheblue.org/sites/ default/iles/BFABW_Final_web_1.pdf, (accessed November 2013) Climate Friendly Buildings and Oices: a Practical Guide, UNEP - United Nations Environment Programme, 2010, http://www.greeningtheblue. org/sites/default/iles/climate-friendly-buildings-inal_0.pdf (accessed November 2013) Devetakovic, M.; Radojevic, M.: Knowledge on climate changes in SEE and the Western Balkans, integrated in the Knowledge Base supporting the project TP36035, RESPAG Conference, Belgrade 2013 Conference proceedings, CD Ed. Energy Eiciency in Buildings, Guidance for Facility Managers, UNEPSkanska, 2008, http://www.greeningtheblue.org/sites/default/iles/ АУ 39-2014 energyeiciencyinbuildings_0.pdf (accessed November 2013) Geneva Green Guide, UNEP United Nations Environment Programme, Geneva 2009, http://www.genevaenvironmentnetwork.org/?q=en/system/ iles/content/guide-uk_lowres.pdf, (accessed November 2013) Greening the Blue, Oicial website, UNEP - United Nations Environment Programme, http://www.greeningtheblue.org/, (accessed November 2013) Moving Towards a Climate Neutral UN, UNEP - United Nations Environment Programme, 2011, http://www.greeningtheblue.org/sites/default/ iles/2011CNeutral_UN_inal_0.pdf, (accessed November 2013) Republic Of Serbia, Ministry of Environment and Spatial Planning (2010): Initial National Communication of the Republic of Serbia under the United Nations Framework Convention on Climate Change, http:// unfccc.int/resource/docs/natc/srbnc1.pdf (accessed November 2013) Sustainable Events Guide, UNEP United Nations Environment Program, 2012, http://www.greeningtheblue.org/sites/default/iles/Sustainable%20 Events%20Guide%20May%2030%202012%20FINAL.pdf, (accessed November 2013) Sustainable Travel in the United Nations, Sustainable United Nations, UNEP United Nations Environment Program, 2010, http://www. greeningtheblue.org/sites/default/iles/sustravel_13.09.10.pdf, (accessed November 2013) The Green Meeting Guide, UNEP United Nations Environment Program, 2009, http://www.greeningtheblue.org/sites/default/iles/ GreenMeetingGuide.pdf (accessed November 2013) 61 КОМПлеКС ОКРУЖНОГ НАЧелСТВА и ПРВОСТеПеНОГ СУДА У УЖиЦУ концепција и карактеристике UDK BROJ: 728(497.11)”19” ID BROJ: 210757900 DOI: 10.5937/a-u0-5809 DISTRICT OFFICE AND FIRST INSTANCE COURT COMPLEX Рад примљен маја 2014, рад прихваћен јуна 2014. Кузовић Душко САЖЕТАК У првој деценији по завршетку Првог светског рата, у југозападној Србији је саграђено неколико објеката у функцији државних служби. Међу овом категоријом објеката посебно место заузима објекат Окружног начелства и првостепеног суда изграђен у Ужицу у периоду од 1923. до 1927. године. Пројекат је израдила Грађевинска дирекција Крушевац у духу архитектуре историјских стилова. Објекат се састоји од улазног ризалита и два бочна крила која су у осовини пресечена бочним ризалитима. Спратност објекта чине приземље и спрат. Главни улаз је кроз централни ризалит из кога се приступа у ходнике који су на дворишној страни бочних крила. Из ходника се даље приступа у канцеларије оријентисане према главној фасади и улици. У дворишту објекта налази се анекс са судском салом у коју се приступа из централног хола. Зидови објекта су од опеке, међуспратна конструкција је дрвена или метална, кровна конструкција дрвена. Кров је на две воде, осим изнад ризалита где је четвороводан, покривен керамичким црепом. Прозори приземља су са лучним натпрозорником, а спрата са равним. Врата приземља су у осовини ризалита и имају лучни надвратник. Фасада је компонована на високом соклу, приземље је обрађено са дубоким хоризонталним фугама, спрат је равно малтерисан. Декорација је ограничена на ризалите и простор око прозора где су плитке нише са једноставном декорацијом од низова медаљона и трака. На објекту се налазе спратни, појасни и завршни стрешни венац. Током 1956. и 1957. год. извршена је надградња и измењена главна фасада. Кључне речи: архитектура Ужица, архитектура Србије, историјски стилови у Србији, јавни објекти, Oкружно начелство. SUMMARY In Uzice since year 1923. to 1927. was built the facility of District Oice and First Instance Court. The project was developed by Krusevac Building Directorate in spirit of historical architecture * 62 др Душко Кузовић, дипл. инг. арх. [email protected] styles. Property consists an entrance risalit and two side wings cut in axis with lateral risalits. Facility has ground loor and irst loor. The main entrance is through central risalit from where is the access to corridors that are on garden side of side wings. From corridors approach continues to oices oriented to the main facade and the street. In courtyard is an annex with court room with entrance from the central hall. Walls are made of brick, mezzanine construction is wooden or metal, and roof structure is of wood. The roof is gabled except above risalit where it is hipped, covered with ceramic tiles. Ground-loor windows have arched beams and irst-loor have lat. Groundloor doors are located in risalit axle and have arched lintel. Facade is composed at high socle, ground loor is treated with deep horizontal fugues, loor is lat plastered. Decoration is limited to risalits and around window areas where are shallow niches with simple decoration of series of medallions and ribbons. Facility contains several cornices arranged by height of the facade. During years 1956. and 1957. building was upgraded and main facade modiied. Key words: public facilities, architecture of Uzice, serbian architecture, county district oice, historical styles in Serbia. УВОД Архитектура западне Србије у првој деценији након Првог светског рата мало је проучавана. Постоји велики број објеката који су значајна архитектонска остварења и које је потребно представити јавности. Међу објектима који припадају овој категорији је зграда Окружног начелства и првостепеног суда у Ужицу која је саграђена у периоду од 1923. до 1927. год., у духу архитектуре историјских стилова и представља један од највећих административних објеката у западној Србији тога доба. О архитектури Србије с краја 19.1 и почетком 20. века2 постоји неколико студија. 1 Ротер-Благојевић, М. (2004): Архитектура грађевина јавних намена изграђених у Београду од 1868. до 1900. године, други део, Архитектура и урбанизам, бр. 14-15, стр. 73-90. 2 Марковић, Ж., Станимировић, А. (1990): Културно-историјско споменичко наслеђе Т. Ужица, Ужички зборник, бр.19, стр. 75; Несторовић, Б. (1974): Преглед споменика архитектуре у Србији 19.в., Саопштења, бр. 10, Београд, стр. 166. 39-2014 АУ Слика 1а и 1б. Зграда Окружног начелства 1930. год. Figure 1a and 1b. District Oice building after construction around 1930. О објекту Начелства, који је тема овог рада, написане су две информације.3 Стога се, ради расположивости будућим истраживачима, у овом раду износи прикупљена грађа о објекту (Сл. 1а и 1б). Слика 2. Детаљ са потписима у доњем десном углу листа Figure 2. Detail with signatures in lower right corner of document Објекат се тренутно користи као зграда за потребе администрације Града Ужица и Златиборског округа. Зграда је стављена под заштиту државе Решењем Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе НР Србије број 333/49 од 29. априла 1949. године. Комплекс је саграђен према пројекту Грађевинске дирекције Крушевац. На листовима се налази број предмета из деловодника - „14203/23”. У доњем десном углу сваког листа налази се печат „Грађевинска дирекција Крушевац”. Изнад печата стоји натпис „Пројектовао” и нечитак потпис „Архитекта Михајло...” и „Вештак Коста Дивац”. Испод пројектанта стоји печат „Прегледао са техничке стране [место за датум] Београд” и „1. априла 1922. године” са потписом „Димитрије М. Леко”. На свим листовима пројекта налазе се потписи чланова колаудационе комисије, образоване решењем Министарства грађевина 1927. год.: „1) инж. Ђ. Гаспарини, грађевински директор, 2) Инж Фердо Шрам, 3) Душ. Миросављевић, арх. М. Грађ.”. Такође, на сваком листу се налази наслов „Чланови колаудирајуће комисије”: „1.) Шеф инж. Драг. Маслаћ, 2.) [нечитко], 3.) Инг. Жарко... [нечитко]” и датум „4. 11. 1927. г. Ужице” (Сл. 2). Слика 3. Закључна страна Протокола колаудовања 17.03.1927. Figure 3. Conclusive page of Collaudation protocol 17.03.1927. ИЗГРАДЊА Објекат је саграђен у периоду од 1923. до 1926. године. Према Решењу Министарског савета од 7. 09. 1923. год. радови на изградњи уступљени су предузећу Ставбна дружба Д. Д. Љубљана из Београда за суму од 6.351.876,15 дин. Из окружног буџета је плаћено 400.000,00 дин. а остатак из државног. Према уговору, објекат је требало да буде завршен за 400 радних дана, почевши од 15. 09. 3 Марковић, Ж., Станимировић, А. (1990): Културно-историјско споменичко наслеђе Т. Ужица, Ужички зборник, бр.19, стр. 75; Несторовић, Б. (1974): Преглед споменика архитектуре у Србији 19.в., Саопштења, бр. 10, Београд, стр. 166. АУ 39-2014 63 1923. године. По основу захтева предузећа Министарство грађевина је донело решење број 11924 од 20. 05. 1926. год. којим је рок продужен до 01. 09. 1926. године. Колаудирајућу комисију предузеће је тражило 30. 09. 1926. године. Према грађевинском дневнику, сви радови на објекту завршени су 15. 12. 1926. године. Зграда је делом усељена у јуну 1926. год. (први спрат и жандармеријска зграда), где су смештени Окружни одбор, Жупанија, Финансијска управа, Грађевинска секција и Жандармерија. Комисију за пријем извршених радова образовану од Министарства грађевина 10. 02. 1927. год. чинили су: инж. Ђ. Гаспарини грађевински директор, инж. Фердо Шрам, арх. Душан Миросављевић. Надзорни орган је био Борис Сокачевски, а представник извођача инж. Адолф Рубинштајн. Комисија је завршила рад 17. 03. 1927. године (Сл. 3). Током 1956. и 1957. год. извршена је надградња и измењена фасада (Сл. 4). Слика 4. Стање након реконструкције изведне 1956. и 1957. год. Figure 4. Condition after the reconstruction 1956. and 1957. ЛОКАЦИЈА Кроз планове и фотографије могуће је анализирати локацију до почетка 20. века, а кроз старе карте до краја 18. века. На фотографији из Првог светског рата види се да на локацији нема објеката (Сл. 5). На фотографији из 1910. год. види се континуалан низ приземних објеката (Сл .6) што се види и на Другом урбанистичком плану града из 1891. године (Сл. 7). На Првом урбанистичком плану Ужица из 1863. год. види се наслеђено стање са неправилним границама блокова Слика 5. Стање локације током Првог светског рата 1914-1918. Год. Figure 5. Location status during World War I 1914-1918. (Сл. 8). Локација се налази у центру насеља и везана је на један од три градска трга и главну улицу (државни пут ка Сарајеву и Црној Гори). На тргу се налазе гимназија, хотел и црква. Градска структура Ужица одликује се малим волументима стамбених објеката у којима се издвајају велики објекти гимназије, Начелства и цркве. У граду се обављала сва трговина (ракијом, дрвима и стоком) на трговима у градској чаршији (исток-запад) и у бочним улицама везаним за главну (север-југ). Зону карактеришу пословно-стамбени објекти дуж главне улице са пословањем у приземљу и становањем на спрату. Блок у коме се налази Начелство има троугаони облик, а објекат је постао средиште шире зоне (Сл. 9). Парцела је неправилне геометрије, а објекат Начелства заузима најважнији део дуж источне и јужне границе парцеле. Око њега су постављени сви остали објекти. Иза централног ризалита, у дворишном делу парцеле, постављена је судница која је у директној вези са улазним холом и затвором. У северном делу парцеле, на регулационој линији, постављен је објекат са становима за жандарме који заузима целу ширину уличног фронта. Дуж источне границе парцеле постављен је објекат за смештај коња и сена, а дуж западне и источне границе парцеле, која није заузета објектима, налази се зидана ограда. Површине које нису заузете објектима обрађене су у калдрми. Слика 6. Пијачни дан на тргу испред Начелства око 1910. год. Figure 6. Market day in square in front of District Oice around 1910. 64 39-2014 АУ ОРГАНИЗАЦИЈА Комплекс је подељен у четири целине: управна зграда са анексом суднице, затвор, зграда стана за службенике и зграда за смештај коња. Сви објекти су распоређени по границама парцеле: објекат Начелства заузима простор дуж источне и јужне границе, затвор је у средишњем делу, зграда за службенике управе се налази на северном делу а за смештај коња је дуж источне границе парцеле. Ниво приземља имају сви објекти (Сл. 10), а ниво спрата имају објекат Начелстава и стана за жандарме (Сл. 11). Слика 7. Регулациони план Ужица, 1891. год., део око Начелства Figure 7. Regulatory plan of Uzice, year 1891, around District Oice Објекат Начелства је организован око централног блока (у коме је смештен главни улаз) и два бочна тракта. Улазни блок и средине бочних трактова имају ризалите у којима су смештене вертикалне комуникације. Централни ризалит садржи улазни вестибил са степеништем, постављен је у осовини објекта и преко њега се приступа у централно степениште и даље у судску салу и бочна крила објекта. Канцеларијски простор је обезбеђен у два бочна крила која су организована око подужног ходника (смештеног на дворишној страни објекта) и низа канцеларија (оријентисаних ка улици). Све канцеларије су приближно истих димензија (3,8 x 5,0м). На крају јужног крила, у приземљу, налази се колски пролаз у двориште. У централном делу, на спрату, налази се сала за састанке у коју се приступа из хола. Санитарни чворови у приземљу и на спрату смештени су у дворишном делу бочних ризалита. Сала за суђења налази се у дворишном делу и у њу се приступа преко централног степеништа. У бочним деловима објекта налазе се помоћне просторије са степеништем којим се приступа у подрумски део и затвор (Сл. 12). Објекат затвора, у приземљу и на спрату, организован је као низ просторија повезаних ходником (у облику ћириличног слова Г). Степениште је у централном делу. Објекат станова за жандарме налази се на северном делу парцеле, на регулационој линији. У нивоу приземља се Слика 8. Регулациони план Ужица, 1863. год., постојеће стање Figure 8. Regularory plan of Uzice, year 1863, current state Слика 9. Први катастарски план, 1934. год., део око Начелства Figure 9. First cadastral map, year 1934., area around District Oice АУ 39-2014 65 Слика 10. Основа приземља Figure 10. Ground-loor basis налазе: колски улаз, степениште и две стамбене јединице у које се приступа са степеништа и из дворишта. На спрату се налазе три велике просторије за становање чиновника и ходник дуж дворишне стране (Сл. 13). Слика 11. Основа првог спрата Figure 11. First-loor basis Објекат за смештај коња је приземни, подељен у две целине - за смештај 6 и 8 коња (у боксове 1,5 х 3,2м). КОНСТРУКЦИЈА Конструктивни систем је масивни, са темељима од камена, зидовима од опеке, крoвна конструкција је дрвена (Сл. 14). Темељи су од притесаног и тесаног камена, а поједини делови су зидани опеком. Дубина темеља је просечно 150цм. Ширина темељне стопе износи 105цм (на делу централаног ризалита), 60цм (на делу фасадних зидова) и 45цм (на делу преградних зидова) (Сл. 15). Зидови су од опеке у продужном малтеру. У приземљу, фасадни зидови бочних крила су дебљине 45цм, а бочних ризалита 60цм. Конструктивни унутрашњи зид је дебљине 60цм, а преградни 45цм. Централни ризалит има фасадне зидове дебљине 105цм, конструктивне 60цм и преградне 45цм. На спрату, дебљина фасадних зидова бочних крила износи 45цм, а преградних 30цм. Висина надзидка фасадних зидова у крову према улици је од 100 до 220цм. Светла висина приземља је 4,0м, спрата 4,5м, суднице 6,0м, ходника 4,0м. Слика 12. Изглед и пресек судске сале из дворишта Figure 12. Layout and cross-section of judical sale from yard main entrance Међуспратна таваница је начињена на дрвеним или металним носачима. Растојање металних носача зависи од просторије и оптерећења и креће се од 120цм за распон од 4,0м (хол на спрату) до 100цм за распоне од 8,9м и 5,45м 66 39-2014 АУ (судница). Висина, са свим слојевима пода и плафона, износи 50цм. Плафонска конструкција спрата је окачена на дрвене греде димензија 18/26цм и оне су независне од кровне конструкције. Укупна висина плафонске конструкције спрата износи 50цм. Кровна конструкција је начињена од масивне дрвене грађе. Кров је двоводан и сложен, конструктивно решен системом једноструке вешаљке или једноструке столице са косим ступцима. Димензије кровних елемената су: рог 13/16цм, рожњача 16/18цм, венчаница 16/14цм, стуб 16/16цм, подна затега 18/26цм. Покривач је керамички цреп. Слика 13. Стан за жандарме - изглед, пресек О-П, судска апсана и пресек С-Т Figure 13. Gendarmes lat look, section O-P, court jail and section S-T Врата и прозори су од дрвене грађе. Прозори су двоструки са надсветлом, дводелни или троделни. Свако прозорско крило има унутрашњу поделу. Прозори приземља су са полукружним натпрозорником, а прозори спрата са хоризонталним. На спрату су различити прозори у централаном ризалиту, са полукружним натпрозорником, са три крила и три дела надсветла. Након реконструкције и Слика 14. Пресек А-Б и пресек К-М Figure 14. Section A-B and section K-M Слика 15. Основа темеља надградње објекта додат је још један низ прозора у другој етажи (који нису усклађени са геометријом и величином прозора приземља и спрата). Врата на фасади су начињена од дрвета, имају надсветло, од тврде су грађе са оквирним профилом и испуном од правоугаоних дрвених таблица. Улазна врата имају полукружни надвратник и надсветло подељено у три дела. У ходнику, врата између улазног дела и бочних крила подељена су на четири дела од којих се отварају два средишња крила док су бочна крила фиксна. Врата на улазу у канцеларије су двокрилна, без надсветла, а довратник заузима целу дебљину зида. Figure 15. Foundation base Зидне декорације су примењене у сали за састанке, судници и централном степеништу. Декорација сале за састанке АУ 39-2014 67 Слика 16. Изглед са главног улаза Figure 16. Layout from main entrance се заснива на подели зидне равни помоћу пиластера и на обради тако формираних поља у правоугаоне равни у зони стабла стуба (изнад постамента) и зони капитела. Горња зона, изнад капитела пиластра, обрађена је ентаблатуром, фризом и карнизом. Декорација суднице је таква да је зидна раван подељена удвојеним пиластрима на три дела. Пиластри су комплетног ордера. Изнад нивоа капитела постављен је ентабламент, фриз и карниз. Поља између пиластера подељена су у складу са пиластром - на зону постамента, стуба и капитела. Унутар овако формираног поља начињене су нише са полукружним натпрозорником и кључним каменом. Оваква композиција у зони карниза постамента и ослонца лука нише са подеоним има појасни венац. Све остале просторије су равно малтерисане. Плафонске облоге су у складу са важношћу просторије. Обрада плафона у свим просторијама је једноставна, равно малтерисана, изузев централног степеништа, хола, сале за састанке и суднице, где је примењена декорација. Подне облоге, у зависности од намене просторије, могу се поделити у три групе: улазни хол и степениште (мермер), ходници крила и канцеларије (паркет) и санитарни чворови (терацо). Слика 17. Изглед са улице и пресек Ф-Ф Figure 17. Layout from street and section F-F Фасадна облога је начињена од цементног малтера. Површине у нивоу сокла су малтерисане а затим штоковане са подражавањем правилних камених тесаника, у нивоу приземља су малтерисане а затим обрађене са дубоким хоризонталним спојницама, а фасада спрата је равно малтерисана. 68 ОБЛИКОВАЊЕ Волумен објекта се тракасто пружа целом дужином уличног фронта, спратности коју чине високи сокл (до 2,8м), приземље и спрат. У осовини бочних крила постављени су ризалити који су нижи од централног. Са обе стране централног ризалита постављени су мали ризалити чија је улога да формирају трећу фасаду. Централни ризалит је на угловима наглашен пиластрима који се пружају целом висином фасаде. У средишњем делу постављени су удвојени стубови комплетног оредера (Сл. 16). Подела фасаде је изведена применом спратног, појасног, натпрозорног и завршног кровног венца. Спратни венац се састоји од правоугаоног профила који изнад има плочу са полукружним завршетком. Завршни кровни венац се састоји од три дела: правоугаоне, полукружне и плоче са профилом у облику слова С. Парапетни венац је правоугаоног пресека. Пиластри се пружају целом висином ризалита и у односу на хоризонталне венце се налазе у другом плану. Фенестрација - прозори приземља су са полукружним а спрата са хоризонталним натпрозорником и смештени су у плитке нише. Централни ризалит и бочни ризалити имају три прозорске осовине, ризалити уз централни једну, док поља бочних крила имају четири односно пет. Међусобно удаљење прозорских отвора (димензија 120 x 240цм) једнако је ширини прозорског отвора. Прозори на сали за састанке и на судници су димензија 200 x 370цм. 39-2014 АУ Сва фасадна врата у објекту (димензија 180 x 440цм) су смештена у осовини ризалита. Врата на канцеларијама су димензија 120 x 260цм (Сл. 17). Фасадна пластика је ограничена на ризалите и око прозорских отвора. Пластика око прозора спрата заснива се на плиткој ниши правоугаоног облика која опасује прозор од коте пода до појасног венца. Дуж натпрозорника је пет кружних медаљона уоквирених са две правоугаоне траке. У зони допорзорника су дупле траке. Прозор сале на спрату је смештен у зону између два пиластера, у зони парапета има балустраду са 7 балустера и широком прозорском даском, са бочних страна постављени су профилисани пиластери који се завршавају у равни ослонца лука натпрозорника. Зона изнад прозора је подељена натпрозорним појасним венцем на два дела. У троугаоним зонама између лука и пиластера натпрозорника смештена је декорација. У зони испод завршног кровног венца су удвојене конзоле. На слемену крова ризалита је украсна ограда. Поред централног улаза, на бочним зидовима, налазе се плитке нише за натписе и ознаке. ЛИТЕРАТУРА Марковић, Ж., Станимировић А. (1990): Културно-историјско споменичко наслеђе Т. Ужица, Ужички зборник, бр. 19, стр. 75. Несторовић, Б. (1974): Преглед споменика архитектуре у Србији 19.в., Саопштења, бр. 10, Београд, стр. 166. Ротер-Благојевић, М. (2003): Архитектура грађевина јавних намена изграђених у Београду од 1868. до 1900. године, први део, Архитектура и урбанизам, бр. 12-13, стр. 109-121. Ротер-Благојевић, М. (2004): Архитектура грађевина јавних намена изграђених у Београду од 1868. до 1900. године, други део, Архитектура и урбанизам, бр. 14-15, стр. 73-90. ИЗВОРИ Историјски архив Ужице, Грађевинска секција Ужице, године: 1922. (бр. 44-3243), 1926. (бр. 57-3292) и 1927. (Уговор о грађењу, Решења, Протокол о колаудовању) Архива М. Познановића из Ужица (фотодокументација) Архива аутора (Пројекат објекта) ПОРЕКЛО ИЛУСТРАЦИЈА Слика 1а, 1б, 4, 5, 6: архива М. Познановића из Ужица Слика 2, 3: Историјски архив Ужице Слика 7, 8, 9: Народни музеј Ужице Слика 10 до 17: архив аутора ЗАКЉУЧАК У Ужицу је у периоду од 1923. до 1926. год. изграђен објекат Окружног начелства и првостепеног суда. Овај недавно откривен пројекат израдила је Грађевинска дирекција Крушевац и ово је његова прва јавна презентација. Објекат је на јужној и западној граници парцеле према пијаци и улици. У објекат се приступа преко главног улаза смештеног на углу који се налази у централаном ризалиту, а у бочним ризалитима се налазе помоћни. Из улазног хола се приступа у ходнике који се пружају дуж дворишних страна бочних крила. Низ канцеларија је смештен према главној фасади. Главно степениште (трокрако) се налази у централном ризалиту, а помоћна се налазе у бочним (двокрако). Поред централног степеништа су мала и велика сала. Кров на крилима је двоводан, а изнад ризалита сложен. Прозорски отвори бочних крила су једнаких димензија. На објекту су примењени високи сокл, спратни венац, појасни венац и завршни кровни венац. Прозорски отвори су у ниши са једноставном профилацијом. Врата на улазима у објекат у сва три ризалита се завршавају лучним надвратником. Током 1956. и 1957. год. извршена је надградња објекта за још једну етажу. У поређењу са објектима саграђеним у истом периоду, а на основу сложености садржаја, површине, квалитета грађевинских радова и посебно архитектонског обликовања, зграда Окружног начелства и првостепеног суда у Ужицу представља један од најважнијих примера архитектуре историјских стилова у југозападној Србији. АУ 39-2014 69 ТеОРијСКе ПОСТАВКе САВРеМеНе КлАСиЧНе АРхиТеКТУРе и ЊихОВ ОДНОС ПРеМА ТеОРијСКиМ ПРиНЦиПиМА АРхиТеКТУРе РеНеСАНСе Награђена докторска дисертација Универзитет у Београду, Архитектонски факултет Кандидат: мр Рената Јадрeшин-Милић Ментор: проф. др Владимир Мако Чланови менторске комисије: проф. др Љиљана Благојевић, проф. др Бранко Митровић Добитница награде Института за архитектуру и урбанизам Србије „Милорад Мацура” за најбољу докторску дисертацију одбрањену у школској 2012/2013. год. на Архитектонском факултету Универзитета у Београду је др Рената ЈадрешинМилић, архитекта, историчар и теоретичар архитектуре. У својој докторској тези под насловом Теоријске поставке савремене класичне архитектуре и њихов однос према теоријским принципима архитектуре ренесансе, којa je одбрањена у априлу 2013. год. пред комисијом у саставу: проф. др Владимир Мако, проф. др Љиљана Благојевић и проф. др Бранко Митровић, ауторка испитује савремене феномене у архитектури и даје нову интерпретацију односа теорије архитектуре са савременом архитектонском праксом. Проучавање историје и теорије архитектуре др Рената Јадрешин-Милић поставила је изван уобичајених оквира дисциплине, стварајући специфичан интерпретативан апарат који се базира на методологији различитих хуманистичких наука. Тема дисертације Савремена класична архитектура, као значајна проблемска целина новије историје и теорије архитектуре, и њено све веће присуство на савременој архитектонској сцени, указали су на потребу за проучавањем генезе, начина приказивања и критичком анализом идеја њених протагониста, као и за синтетичком студијом која истражује глобалне проблеме приказивања историје идеја које стоје иза класичне архитектуре. Награђена дисертација се бави теоријским поставкама савремених класичних архитеката којима они објашњавају свој рад, а затим дефинисањем односа и успостављањем континуума идеја између њих и ренесансних теоретичара архитектуре. У дисертацији се утврђују начини на које се теоријска мисао савремене класичне архитектуре манифестује у архитектонском стваралаштву и савременој теорији архитектуре, односно дефинишу се теоријски ставови њених аутора на основу којих се она сврстава у значајне теоријске облике архитектуре 21. века. У односу на садржај појединачних поглавља, дисертацију чине два конститутивна дела: први део је конципиран као теоријска поставка проблема и размотрене су теоријске основе и оквир за истраживaње савремене класичне архитектуре, док је други део постављен као интерпретативно истраживање предмета рада којим се АУ 39-2014 проверавају и потврђују постављене хипотезе кроз седам програмско-тематских студија случаја из којих произилази седам кључних тематских оквира, чиме ауторка представља нову тематско-теоријску поставку у оквиру теме и даје основе читања теорије савремене класичне архитектуре и њене везе са ренесансом. Дисертација је веома успешно показала да се теоријски ставови савремене класичне архитектуре јасно разликују и издвајају од ставова других теоретичара који истовремено делују. Са ренесансним теоретичарима они чине јединствену теоријску групу по свом индивидуалистичком приступу историји архитектуре и ставовима према идејама колективизма, историцизма, „духа времена” и формализма (Табела 1). Колективизам и историцизам се одбацују ставом да појединачна дела нису одређена случајним и променљивим контекстом коме појединац припада. Заступа се теорија о историји по којој се закони сваке уметности усавршавају временом, формализовањем корпуса чињеница које се виде на грађевинама из историје архитектуре, њиховим процењивањем и испитивањем и, на крају, сублимирањем и трансформацијом у апстрактне типове и општа правила за савремену употребу. Заступа се формализам у архитектури који поништава „дух времена”. Естетска својства повезана са архитектуром заснивају се на својствима дефинисаним просторним моделом грађевина и верује се у примарни допринос форме, а не значења, вредновању архитектуре, уз образложење да се у пројектантском поступку прво поставља архитектонска форма, а тек затим говори о њеној артикулацији да би изразила идеје. Методологија рада У овој дисертацији посебно се истиче оригиналност у методолошком приступу историји и теорији архитектуре, која се огледа у укрштању општих теоријских расправа и приступа феномену савремене класичне архитектуре, са конкретним теоријским ставовима појединих теоретичара. Др Рената Јадрешин-Милић на иновативан начин расветљава значења многих термина и користи теоријске поставке и појмове како би развила методолошки поступак којим се архитектонска проблематика анализира у односу на друштвено-хуманистичке науке, пратећи међудејство философских концепата, архитектонске теорије, естетике, психологије и историје архитектуре. 71 Табла 1: Приступи проучавања теорија архитектуре 72 39-2014 АУ Из постављања конкретних теоријских ставова савремене класичне архитектуре, односно установљавања седам нових тематско-теоријских поставки у оквиру теме, које дају основу за читање теорије савремене класичне архитектуре и њене везе са ренесансом (Форма vs. симболика и значење – заједничко деловање; Канонско правило и инвенција – синтеза, целовитост, идентификација; Усавршавање, прилагођавање, усвајање, преношење, подражавање, оживљавање, реинтерпретација форме; Материјали, конструкција, прозори, распони, кровови, симетрија, лепота – седам неспоразума и седам принципа; Имитација, тектоника, карактер, „здрав разум” – неопходност и слобода, ред и игра, конвенција и оригиналност, нормативно и историјско; Контекстуализам, алузионизам, орнаментализам – вечно валидна начела; Инвенција, иновација, откриће – средства у оквиру универзалног), резултира теоријски помак у овој дисертацији, који даје нову научну интерпретацију појаве савремене класичне архитектуре. Научни допринос Награђена дисертација представља прво обимније систематично истраживање савремене класичне архитектуре и односа савремених појава са појавама историје архитектуре у нашој средини. Због тога је комисија као најзначајнији научни допринос видела пионирски рад у неистраженој области знања у националној научној јавности и обогаћивање једног значајног поља у области данашње архитектуре, које није било обрађивано. Овај допринос је двострук: прво – када је у питању однос теоријских поставки савремене класичне архитектуре и ренесансне теорије архитектуре, иако јесте озбиљно истраживан још увек је недовољно разјашњен од стране савремених аутора који су том феномену посветили значајну пажњу, тако да се може очекивати да теза дà и међународни допринос; друго – сва претходна инострана истраживања посвећена савременој класичној архитектури и њеним протагонистима бавила су се превасходно анализом њихових пројектантских остварења, а веома мало теоријским поставкама у којима ти аутори дефинишу упориште за свој практични рад. То значи да ни у страној литератури не постоји свеобухватна, синтетичка научна студија која сагледава све аспекте теоријског рада теоретичара, што се у овој докторској тези посебно разматра и представља значајан резултат истраживања. њихово место у савременој архитектури, чиме доприноси употпуњавању целовите слике о развојним процесима у архитектури уопште. Ово истраживање има теоријски значај за конкретну научну област, а посебан допринос огледа се у утврђивању неистражених и нерешених проблема који се уочавају приликом преиспитивања ставова који су постали нека врста догми у савременој архитектури и који су недовољно проверени. Дисертација садржи серију оригиналних закључака оЊ сложеним односима архитектуре и филозофије, као и читав низ закључака који редефинишу уобичајене историографске стереотипе везане за архитектуру и карактер појединих архитектонских поетика. Тиме дисертација доприноси употпуњавању целовите слике о развојним процесима у архитектури уопште и има пионирски карактер, будући да иницира и поставља научно истраживање међусобне прожетости архитектонске теорије и теоријских објашњења која повезују различите временске периоде, отварајући тако читав низ смерница за будућа истраживања. Осим тога, награђена дисертација др Ренате Јадрешин-Милић даје значајан допринос и теорији и историографији архитектуре, с обзиром да научно објашњава специфичности пројектантског метода значајних архитеката савремене класичне архитектуре, чији рад до сада није био анализиран са аспекта теорије архитектуре, односно дисертација даје допринос кроз успостављање јасне везе између општих теоријских полазишта и конкретних пројектантских поставки. проф. др Владимир Мако Дисертација својом теоријском основом и аргументованом расправом, по структури, основним запажањима и аналитици, дефинише објашњења за многе појмове и даје тумачење за терминологију која се користи у савременој литератури о архитектури и архитектонској теорији, систематизује постојеће ставове и, на основу компаративног приказа различитих ставова, личности и епоха, дефинише АУ 39-2014 73 ФУНКЦиОНАлНО УРБАНи РеГиОН - иНСТРУМеНТ ПОлиЦеНТРиЧНОГ ПРОСТОРНОГ РАЗВОјА СРБије Награђена докторска дисертација Универзитет у Београду, Географски факултет, Катедра за просторно планирање Кандидат: Марија Невенић Ментор: проф. др Драгутин Тошић Добитница награде Института за архитектуру и урбанизам Србије „Димитрије Перишић” за најбољу докторску дисертацију одбрањену у школској 2012/2013. год. на Географском факултету Универзитета у Београду је др Марија Невенић, просторни планер. Докторски рад Марије Невенић Функционално урбани регион - инструмент полицентричног просторног развоја Србије изложен је на 320 страна компјутерски сложеног текста у формату А-4. Структуру рада чине 8 каузално условљених, компатибилних и у конзистентну и функционалну целину повезаних поглавља. То су: Теоријско-методолошки основ развоја функционално урбаних региона; Развој функционално урбаних региона у Србији; Веза демографских процеса и настанак и развој функционално урбаних региона у Србији; Урбанизација као основни фактор развоја функционално урбаних региона Србије; Функција центара рада као фактор развоја функционално урбаних региона; Дневни урбани систем као детерминанта територијалног испољавања функционално урбаних региона; Функционално урбани регион као инструмент полицентричног просторног развоја Србије и Закључна разматрања. Претходи им Увод. У текст рада укомпоновано је 42 табеле, 59 карата, картограма, графикона, дијаграма и осталих прилога. На крају рада дати су спискови референтне (61одредница) и коришћене литературе (59 одредница) и списак коришћених извора и докумената (26 одредница). У функцији предмета и циља истраживања докторске тезе, у њу су зналачки укомпоновани прилози са релевантним показатељима квантитативно-квалитативне природе, који су, уз примену методологије и технологије географских информатичких система, добили хоролошко-хронолошку димензију оваплоћену у картографским и графичким моделима појава и процеса који се одвијају у истраживаном простору. Сврсисходно предмету и циљу истраживања, на темељу релевантних теоријских и методолошких поставки савременог просторног планирања, регионалне и друштвене географије и њихових социјалних и економских дисциплина, уз поштовање принципа функционалне регионализације и новијих доктрина регионалног развоја, Марија Невенић је у докторском раду под насловом Функционално урбани регион - инструмент полицентричног просторног развоја Србије, утврдила и научно образложила законитости које су утицале на развој функционално 74 урбаних региона Србије, на једној страни, а на другој, она је дефинисала модел њиховог даљег развоја. Полазећи од познате и у науци и у пракси географије, просторне економије и регионалног просторног планирања, потврђене чињенице и од домаћих и иностраних искустава и пракси у интегралном планирању просторног развоја, да функционално урбани региони и на њима организовани просторни системи имају изузетну улогу у интеграцији и повезивању, у географском, социоекономском и функционалном смислу, хетерогених просторних структура и система, ауторка је акценат ставила на утврђивање досадашње, али и на планирање њихове будуће улоге у просторној организацији Србије. У светлу тога: • Полазећи од претпоставке да је степен развијености просторно-функцијских веза и односа у мрежама и системима насеља највидљивији у функционисању урбаних региона, Марија Невенић је дефинисала теоријска и методолошка полазишта за њихово издвајање и класификовање, као и за детерминисање њихове улоге у просторном развоју Републике Србије и њених субцелина. • Из више примера примена модела моноцентричних и полицентричних функционално урбаних региона у развојним стратегијама Европске уније као целине и њених делова (супранационалне, националне и регионалне целине), ауторка је индуковала правило које тврди да је модел функционално урбаног региона најрелевантнији за планирање улоге градова у регионалној организацији геопростора. • На темељима анализа демографских процеса и демографског стања, на једној страни, и развоја, размештаја и функционалних карактеристика насеља, на другој, сагледане су демографско-функционалне детерминанте развоја насељске структуре Србије, и у оквиру ње развоја функционалних урбаних региона. Та анализа је свеобухватна јер су њоме обухваћена 4.759 насеља Србије (сва, изузев насеља Косова и Метохије). • У раду је функционално урбани регион посматран, како у контексту просторних и функционалних детерминанти урбанизације, тако и у контексту социјално-географских промена које се одвијају у простору Србије. Ту је ауторка направила врло успешну теоријско-методолошку синтезу којом је показала да постоји велика аналогија између развоја функционално урбаних региона и социјално-географске трансформације Србије, односно, 39-2014 АУ Међусобне функционалне везе и хијерархија центара унутар функционално урбаних региона да у Србији нема битнијих разлика између функционално урбаних региона и социјално-географских регија као форми окупљања и/или диференцирања геопростора. • Утврђен је степен издиференцираности простора Србије на целине у чијим средиштима су урбани центри. Тако, дефинисани су агломерациони системи сачињени од градских насеља – центара раста и развоја, и зона ширења њихових утицаја и коридори који их повезују – осовине раста и развоја. Такође, на основу степена социјално-географске трансформације, детерминисани су и стадијуми урбанизације у којима се налазе поједини функционално урбани региони Србије. • Одређен је степен развијености функције рада у централним насељима функционално урбаних региона, на бази ког су она сврстана у вишестепено хијерархизован систем, распрострањен на целокупној територији Србије. На основу покретљивости радне снаге детерминисани су међуопштински функционални односи, тј. одређена је њихова функционална међузависност. На бази модела који говори о интензитетима и територијалним дометима дневних миграција запослених, сходно методологији која је развијена за потребе праћења развоја функционалних региона у Европској унији, др Марија Невенић је издвојила 25 функционално урбаних региона Србије, утврдила је њихове међусобне односе и везе, затим територијалне и демографске величине, детерминисала им је унутрашњу структуру и одредила им позиције и улоге у територијалној и функционалној организацији Републике. • Детерминисани су хијерархијски и функционални односи (комплементарност, компатибилност, конкурентност, АУ 39-2014 кохерентност, инхерентност и сл.) функционално урбаних региона у Србији, на основу чега је предложен скуп планских мера којима се може утицати на њену просторну организацију, а све у циљу одрживог и, колико-толико, уравнотеженог полицентричног регионалног развоја . На концу, потребно је истаћи да докторска дисертација Функционално урбани регион - инструмент полицентричног развоја Србије чини резултанту резултата истраживања ауторке Марије Невенић на бази којих је конструисан модел просторне организације Србије – научно утемељен на принципима издвајања градских регија, тј. функционално урбаних региона. Комбинацијом резултата до којих је дошла анализом релевантних просторних, демографских, економских и функционалних особина свих насеља Србије, те индикатора о степенима њихове социјално-географске и социјално-економске трансформације и делимитирањем дневних урбаних система, Марија Невенић је, на једној страни, одредила територијалне, демографске и функцијске детерминанте урбаних региона Србије, а на другој, делимитирала је њихову стуктуру и степене унутрашње издиференцираности и позиционирала их у вишестепено хијерархизованом систему насеља и урбаних региона. Дакле, овим докторским радом дат је научни фундамент, како за планско усмеравање унутрашњег рационалног развоја урбаних региона, тако и за њихово међусобно повезивање у циљу планирања рационалног територијалног и функционалног развоја и организовања Републике Србије као целине. проф. др Драгутин Тошић 75 ПРАГ СНА – ФилхАРМОНијА – ПРиРОДНО јеЗГРО БеОГРАДА TRESHOLD OF THE DREAM – PHILCHARMONIC – NATURAL CORE OF BELGRADE Награђени мастер пројекат Универзитет у Београду, Архитектонски факултет / University of Belgrade Faculty of Architecture Кандидат: Михаило Поповић / Mihailo Popović, student Ментор: доц. др Владимир Миленковић / Vladimir Milenković, PhD Arch, assistant professor - mentor Гостујући критичари: проф. др Михаило Самарџић, Маша Братуша (МRIIA) Академска 2012-2013. год. / Academic year 2012-13. Теоријска раван у којој се гради истраживање балансира између архитектуре и филозофије, естетике и теорије форме, феноменологије, антропологије и студија културе. Тематски оквир дат је насловом композиције Љубице Марић: Тhe Threshold of Dream / Праг сна, кантата за три солиста и камерни оркестар из 1961. год. и представља упориште за поставку тезе. За програмски оквир изабрана је концертна дворана, односно Филхармонија, као институција. Просторни оквир чини природно језгро Београда: предео шире зоне Ушћа која укључује парк на Новом Београду, Косанчићев венац, Калемегдан и Доњи Дорћол, Велико и Мало ратно острво и Чапљу, простирући се узводно реком Савом до новог моста. Дигитализација еволуције Дигитализација света је природан процес. Термини попут технолошка или биолошка еволуција, као и дигитално и постдигитално доба имају своје порекло у другим дисциплинама. За архитектуру је рефлексија дигитализације јасна и лака методолошка веза између реалног, виртуелног и актуелног, а њихово преклапање просторна категорија. Није тешко шири контекст оваквог разматрања прогласити културним, политичким, економским или тзв. неолибералним, надмодерним или пост-пост-модерним, али какогод видели будућност архитектуре, неопходним се чини редефиниција схватања просторности људског тела услед технологијом блурованих Секвенца 2 76 39-2014 АУ Секвенца 1 његових граница. Како не бисмо превише закорачили у антрополошки аспект овако формулисане теме, задржимо се на архитектури блиским аналогијама попут односа софтвера и хардвера, природе и технологије или мита и апстракције. У овако формулисаном следу ствари, стања попут неолибералног капитализма, религиозности, или још општије, попут смисла за апстракцију или склоности ка надреалном, можемо сврстати у природност која потврђује тезу What survives is allowed. Међутим, архитектура је увек представљала радикалан рез у односу на природу, са идејом да се она преобликује. Имајући у виду да су архитектонски снови увек превазилазили могућности свог остварења, прерастајући тако у митове о моћи и бесконачности, данас трансфер који се остварује између реалног и виртуелног на путу ка актуелном можемо схватити истим поступком али двосмерним и без посредовања другог медија. То значи да је човеков однос према себи исти онај који генерише и његов однос према природи и да је жеља да је себи прилагоди онај исти сан који га је и довео до разумевања улоге која му по природи ствари и припада. Према М. Хајдегеру, етимолошко порекло речи бити потиче од речи населити или прилагодити (околину). Према Д. Марцелу и М. Харис Вилијамс архитектуру чине окамењени снови. Према Ж. Делезу актуелно настаје тек кад реално пређе у виртуелно и добије своје ново значење. Према М. МерлоПонтију невидљивост је саставни део перцепције, а према Ј. Паласми још више од тога, саме појавности. Према В. Москоу узвишеност бескраја је неопходна дубина човекове слике о свету, истом оном свету у којем су изједначене еволуције креације и креатора, према Бергсону. Док нас Декартов бесконачни низ недокучивости враћа на природу Платоновог пра-простора. Сeквенца 1. Микро и макро временским обрасцима управља се утицајем на факторе који обликују облаке, падавине и олује. Напредне компјутерске способности, технике моделовања и праћење атмосферских информација обезбедиће глобалне прецизне и системске могућности комодификације временских услова за политику и контролу. Ово ће бити коришћено да се створе оптимални услови за бољу продуктивност људи и продужетак трајања њиховог тела. Падање у погрешне политичке руке може да изазове његову употребу за уништење околине или за војне циљеве, где би људи морали да се прилагођавају временским условима. АУ 39-2014 Сeквенца 2. Овај систем обезбеђује стабилно снабдевање храном и водом, контролом наводњавања, суша и поплава у надолазећим нестабилним временским условима климатских промена са све већим и непредвидивим временским кулминацијама. Генетски модификована производња, у комбинацији са контролом временских услова, обезбедиће региону Београда довољно снабдевање храном и пијаћом водом, покривајући тако све базичне потребе људског организма: храну, воду и оптималне временске услове. Evolution Digitized Digitalization of the world is a natural process. Notions like technological or biological evolution, as well as digital and post-digital age have their origins in other disciplines. For architecture, the relection on digitalization is clear and straightforward methodological relationship between the real, the virtual and the actual, overlapping of which is a spatial category. It is easy to consider broader context of such deliberation to be cultural, political, economic or neo-liberal, super-modern or post-postmodern can be easy, but, however the future of architecture is seen, it is crucial to redeine the spatiality of human body whose borders got blurred by technology. In order not to step too far away into the territory of anthropology of such deined topic, we should limit our exploration to the analogies closer to architecture such as relationship between software and hardware, nature and technology, or myth and abstraction. Sequence 1 Local and global weather patterns can be managed by inluencing the factors that shape clouds, precipitation and storms. Advanced coputetional ability, modeling techniques and atmospheric information-tracking will provide global, precise and systematic weather modiication capabilities for politics and control. This will be used to make conditions that suit the human body in the way that will anable its best productivity and prolong its bodies lifetime. Falling in wrong political hands can couse its use for distruction or military couses were peple would have to suit up to weather conditions. Sequence 2 This water-sky structure would anable better food production, in upcming climate changes that bring us bigger climate peaks with loods anddroughts. Agricultural genetic modiications in combination with climate control will provide region of Belgrade and it’s commity with suicent food supplys providing securty for human bodies basic needs: food, water and optimal climate conditions. Vladimir Milenković, PhD Arch, assistant professor 77 еКОлОШКе МРеЖе У ФУНКЦији ПлАНиРАЊА и УРеЂеЊА ПРОСТОРА Награђени мастер рад Универзитет у Београду, Географски факултет, Институт за просторно планирање Кандидат: ма Љубица Петровић Ментор: проф. др Дејан Филиповић Чланови менторске комисије: доц. др Богдан Лукић, доц. др Снежана Ђурђић Награду „Димитрије Перишић” коју додељује Институт за архитектуру и урбанизам Србије за најбољи мастер рад одбрањен у школској 2012/2013. год. на Географском факултету, Институт за просторно планирање, добила је ма Љубица Петровић. Мастер рад на тему Еколошке мреже у функцији планирања и уређења простора под менторством проф. др Дејана Филиповића и пред комисијом у саставу доц. др Богдан Лукић и доц. др Снежана Ђурђић, одбрањен је 22. јула 2013. год. на Географском факултету. мрежа и просторног планирања на различитим нивоима, уз примере добре праксе земаља Европске уније, који као такви потврђују функционални однос који постоји између еколошких мрежа и других видова коришћења земљишта и указује да је секторска интеграција један од кључних корака успешног увођења еколошких мрежа на одређеном подручју. Тема рада Рад је конципиран у пар тематских целина. Прва целина садржи приказ основних елемената еколошке мреже и приказ површина које су на територији Републике Србије издвојене као централна подручја, као и приказ еколошких коридора. У том погледу се издвајају: И поред тежње да се заштити природа, савремени процеси урбанизације, индустријализације и пољопривредне производње допринели су озбиљној фрагментацији природних подручја, губитку станишта, истребљењу бројних врста, као и заустављању производње природних ресурса на подручју читаве Европе. Напори да се спрече ови изазови резултирали су развојем модела еколошких мрежа на међународном, регионалном и националном нивоу, у смислу јачања интегритета и очувања биолошке разноврсности. Идући у сусрет овим тежњама, установљена је еколошка мрежа у Републици Србији чије је успостављање прописано Законом о заштити природе (Службени гласник РС, 36/2009), а обухвата међусобно повезана или просторно блиска еколошка подручја од националног и међународног значаја. У процесу приступања Европској унији, подручја од међународног значаја предлажу се за EУ еколошку мрежу НАТУРА 2000, која представља основни програм у политици заштите природе Европске уније. У функцији спровођења међународних обавеза у области заштите природе и биодиверзитета у Републици Србији ради се на ЕМЕРАЛД мрежи у циљу успостављања еколошке мреже у Србији. У раду су дати: преглед основних елемената еколошке мреже на територији Републике Србије, процена стања површина значајних за очување биодиверзитета, преглед документационе и правне основе за успостављање еколошке мреже и формулисане су неопходне активности потребне за израду еколошке мреже. Такође, дати су прикази неких од угрожавајућих фактора биолошке разноврсности и процеса успостављања еколошких мрежа као и планови развоја еколошке мреже у Србији. Посебан акценат стављен је на интеграцију еколошких 78 Концепт рада • заштићена подручја проглашена на основу Закона, подручја у поступку проглашења заштите и подручја која су одговарајућим стратешким документима планирана за заштиту, са приоритетним циљем очувања биодиверзитета. Укупна површина коју обухватају заштићена подручја у Републици Србији износи 518.204 ха, што чини 5,86 % територије. Законом је установљено 464 заштићена подручја на територији Србије, која су од посебног значаја за очување и унапређење природе: 5 националних паркова, 16 предела изузетних одлика, 71 строги и специјални резерват природе, 16 паркова природе, 313 споменика природе ботаничкодендролошког, геоморфолошког, геолошког и хидролошког карактера и 42 подручја са интегралним културно-историјским и природним вредностима (простори око непокретних културних добара и знаменита места); • подручја од посебног интереса за очување, односно ЕМЕРАЛД мрежа, која су идентификована на основу Конвенције о очувању европске дивље флоре и фауне и природних станишта (Бернске конвенције), а у Републици Србији издвојено је 61 потенцијално подручје значајно за заштиту и очување; • међународно значајна подручја за птице у складу са приоритетима Европске уније (IBA - Important bird areas) у Србији укључују 35 локалитета који су проглашени као глобално важно станиште за очување птица; 39-2014 АУ • међународно значајна подручја за биљке (IPA - Important plant areas) представљају мрежу најважнијих локалитета за заштиту флоре, а у Србији је издвојено укупно 62 IPA локалитета; • одабрана подручја значајна за дневне лептире у складу са међународним прописима (PBA - Selected areas for butterlies) у Србији заузимају 903.643 ха и обухватају укупно 40 локалитета; • подручја која се налазе на листи Конвенције о влажним стаништима од међународног значаја - Рамсарска подручја. Овај статус је за сада на територији Србије добило 9 подручја од којих је 8 заштићено; • спелеолошки објекти; • погранична подручја која омогућавају повезивање са еколошким мрежама суседних земаља у складу са међународним прописима; • подручја приоритетних типова станишта идентификована у складу са Правилником о критеријумима за издвајање типова станишта, о типовима станишта, осетљивим, угроженим, ретким и за заштиту приоритетним типовима станишта, и о мерама заштите за њихово очување; • станишта дивљих врста које су ретке и угрожене на националном, европском и светском нивоу као и станишта ендемичних врста утврђених Правилником о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива; • остала еколошки значајна подручја која нису обухваћена овим подручјима која су као еколошки значајна утврђена просторним плановима. У другој тематској целини пажња је посвећена угрожавајућим факторима биодиверзитета, а то су уједно и фактори који угрожавају формирање еколошких мрежа. Најзначајнији угрожавајући фактори природних станишта су: процес фрагментације, утицаји пољопривредног окружења (директни утицаји, одводњавање, загађење из дифузних извора), урбанизација, бесправна изградња на заштићеним подручјима, изградња инфраструктурних објеката, експлоатација минералних сировина, интензивно шумарство и др. Један од главних узрочника губитка биодиверзитета и деградације екосистема је промена коришћења земљишта што доводи до прекида функционалне везе између врста и станишта и слабљења АУ 39-2014 њихове отпорности и резистенције на претње са којима се суочавају, а извор ових проблема може се наћи и у недовољној интеграцији циљева очувања биодиверзитета и заштите екосистема и њихових функција са политиком управљања простором на националном, регионалном и локалном нивоу. Трећа тематска целина има за циљ истицање улоге просторног планирања у процесу увођења еколошке мреже у Србији, како у заштићеним зонама, тако и ван њих, на локалном и регионалном нивоу. Постоји потреба да се осигура стално продубљивање интеграције просторног планирања и других области које се тичу управљања простором, са очувањем природе, која треба да буде заснована на најбољем знању и кроз руковођење спровођења политика, размену искустава и добре праксе, са посебним нагласком на сарадњи међу различитим секторима. Процес увођења еколошких мрежа у Србији се тек развија, а њихово повезивање са просторним планирањем на различитим географским нивоима може, према томе, бити посматрано као кључни корак за будућност, и то не само због очигледног функционалног односа који постоји између еколошких мрежа и других видова коришћења земљишта и инфраструктуре, већ и зато што је остваривање овог концепта кроз просторно планирање један од главних механизама за успостављање концепта одрживог развоја. проф. др Дејан Филиповић 79 ФУНДАМеНТи 14. интернационални бијенале архитектуре (14. Mostra Internazionale di Architettura) 7. јуни – 23. новембар 2014. год. Венеција Овогодишњи 14. Интернационални бијенале архитектуре (14. Mostra Internazionale di Architettura) у Венецији обележен је бројним новинама које су му дале додатни импулс. Кустос Бијенала холандски архитекта Рем Колхас (Rem Koolhaas), култни градитељ данашњице, дубоко је прожео ову манифестацију обликујући је у складу са сопственом снажном и слојевитом ауторском личношћу. Подсетимо се да је Колхас стваралац ког стручна јавност познаје не само по изванредним архитектонским пројектима, педагошкој активности, и свеобухватном тимском раду у веома продуктивној групи ОМА, већ је личност која импресионира својим истраживачким подухватима, студиозним текстовима, нарочито књигом, каталогом радова, S M L XL, где прави један посебан лични вокабулар појмова и значења архитектуре данас, а који је у потпуности произашао из његовог искуства, односно градитељске праксе. Управо та знатижељна и истраживачка карактеристика његове природе, која је потпуно окренута архитектури, утицала је да, када је добио задатак да буде кустос овогодишње светске изложбе, томе приђе озбиљно и студиозно, слично као својим пројектантским проблемима. Запажајући, да архитектура данас „Упркос импресивним манифестацијама, није доброг здравља”, одлучио је да се темом фокусира на општи развој грађења у последњих сто година, односно да сагледа основе –фундаменте архитектуре. Модерну архитектуру као светски значајан фундамент, баштину, која је продрла готово у сваку тачку планете, потребно је преиспитати, истражити, у покушају да се дође до одговора где је архитектура данас и камо стреми. Тако да је, са једне стране, у основној концептуалној поставци изложбе положена историографија, а са друге јасан методолошки став да сазнати и анализирати прошлост јесте претпоставка за искорак у будућност. света, тако и посетиоцима бијенала који, под условом да имају доста времена (јер у питању је чак 65 националних павиљона), могу перципирати свеобухватну, исцрпну слику о развоју модерне архитектуре у последњих сто година. Осим националних павиљона, претежно груписаних у Ђардинима и Арсеналима, али и по целој Венецији, посебан сегмент манифестације је изложба Елементи архитектуре (Elements of Architecture), постављена у Централном павиљону у Ђардинима. Ову изложбу конципирао је Рем Колхас, а реализовао тим бројних сарадника, од којих су многи његови студенти. У питању је један истраживачкоенциклопедијски рад реконструкције глобалне историје основних елемената архитектуре, који је резултат двогодишњих истраживачких студија на Харвардској високој школи дизајна. На поставци су презентовани елементи архитектуре које градитељи користе у сваком простору и сваком времену. Приказани су: под, зид, плафон, кров, врата, прозор, фасада, балкон, ходник, огњиште, тоалет, степеништа, рампе, ескалатори... и то кроз време, тако да пратимо стилско-обликовне и технолошке промене на њима од старог века, преко прошлости и савременог доба, до пројекција у будућности. Поставка овог сегмента, међутим, устукнула је пред енциклопедијским карактером приказаног, едукативна функција овде доминира. Трећи сегмент светске изложбе постављен је у Арсеналима, посвећен је држави домаћину, назван је Мондиталија (Monditalia) и приказује архитектуру и историју Италије, као земље која је фундаменатална за архитектуру и уметност. У централном простору Мондиталије постављена је велика историјска мапа Италије, а у бочним просторима Корејски павиљон, добитник ‘‘Златног лава’’. Из претходног jе произашла и тема која је додељена националним павиљонима – Абсорпција или Усвајање модерне: 1914–2014 (Absorbing Modernity: 1914–2014), где су комесари павиљона усмеравани да се баве националним архитектонским стиловима, типологијама, кључним моментима периода модернизације, односно феноменом колико су различите културе и политичка окружења изменили или пак усвојили модернизам и уградили га у специфичне националне облике. Управо такав приступ, сагледавање и интерпретирање једне теме из низа углова, јесте провокативан и интересантан, како нацијама из целог 80 39-2014 АУ су бројне архитектонске инсталације, допуњене низом филмова, игром, музиком, позориштем, целодневним програмом, све у садејству са архитектуром. Овај део Бијенала у визуелном смислу има једну посебну атмосферу сценичног, ликовног и естетски атрактивног, што доприноси доживљености теме. У презентацијама националних павиљона, запажа се обиље уметничких, концептуалних, описних, реторичних, естетичних, критички постављених, афирмативних, таксативних интерпретација, од којих су у ликовном смислу најмање занимљиви они павиљони (а какав је Бразилски) који су на буквалан начин приказали развој модерне архитектуре. Међу павиљонима који су на снажан уметнички начин, без букавалне интерпретације, приказали паралелан ток развоја архитектуре у историјском контексту, поменућемо српски национални павиљон у коме је постављен, на конкурсу остварен пројекат 14–14, ауторског тима: Златко Николић, Александар Хриб, Марко Салапура, Игор Сладољев, Јелена Радоњић у сарадњи са Срђаном Кечом и Андреом Палашти. Поставка нашег павиљона фокусирана је на два дела: презентацију 100 карактеристичних архитектонских радова и приказ филма о недовршеној згради Музеја револуције архитекте Вјенцеслава Рихтера из 1961. године. Оба сегмента одговарајуће су постављена. Кроз неосветљен и мрачан простор посетилац кружи до светлосног снопа – процепа, који га уводи у златну собу где су приказане основе одабраних сто објеката, као симбол развоја и постигнућа модерне архитектуре. У околном мрачном простору се емитује вешто конципиран и замишњен филм о започетом а нереализованом, али, за ову прилику, виртуелно Павиљон Велике Британије Аустријски павиљон АУ 39-2014 81 изграђеном Музеју народа и народности Југославије. Конфронтирање идеја изграђеног и недовршеног реферира на укупан концепт пројекта некадашње државе Југославије, која никада, као ни Музеј револуције, није довршена, а односи се и на недовршеност бројних значајних пројеката и замисли на територији Србије. Садржински вишеслојна и концептуално естетично замишљена поставка нашег павиљона, и поред извесних техничких недостатака, у суштини наставља добру праксу реализације најбољих конкурсних решења као резултата стручног такмичења. У сличном духу реализовани су и румунски павиљон, који се бави урбаним простором, односно његовом угроженошћу масивном индустријском производњом – у бучан и загађен простор постављене су глуве собе, естетске оазе, где се суочавамо сами са собом и природом, или пак турски павиљон, који како садржински тако и ликовно интерпретира тему Простори меморије на поетичан, готово трансцеденталан начин. Павиљон Русије Занимљиве су и награде које су додељене на Бијеналу, мада, да се вредновала инвентивност, односно снажан уметнички дојам, награде су могле бити додељене и претходно поменутим павиљонима. Ипак сваки жири делује по сопственим правилима, тако да је за најбољи национални павиљон проглашен павиљон Кореје, и то за остварење које, користећи богати корпус знања из области архитектуре и урбанизма и различите видове представљања, подстиче интеракцију између делова ове подељене земље. Јасна је политичка основа додељене награде, што указује на то да се поделе у свету осећају у свим аспектима људске делатности. Сребрног лава добио је павиљон Чилеа, за откривање критичких поглавља историје глобалне модерности. Усмеравајући се на један суштински елемент модерне архитектуре – бетон, односно префабриковани зид од бетона, наглашава се улога важног елемента архитектуре у различитим идеолошким и политичким контекстима. Монд Италија Међу посебним признањима, награде су додељене павиљону Канаде, за истраживања у простору Антарктика и могућности модерне архитектуре у јединственим климатским условима, као и павиљону Француске за духовито презентовану идеју модерности као претње или обећања, а што је исказано путем филмова култног комичара Жака Татија, који на урнебесан начин, гестом и гегом, реагује на успехе и трауме усвајања модерне технологије. Посебно је атрактиван и за будућност провокативан руски Чилеански павиљон 82 39-2014 АУ павиљон, са поставком двозначног ироничног назива Поштено (Fair Enough), где је на реторичан и сајамски начин приказано размишљање о архитектури као роби која се нуди, хвали, рекламира, купује, продаје, као сваки други готов производ, и где од узвишених циљева који подразумевају уметничко, хумано, готово да нема ничега. У руском павиљону доминантни архитектонски примери су из богате руске модернистичке праксе, са акцентом на конструктивизам и супрематизам, што додатно потцртава тему фундамента у модерној архитектури. Целокупан 14. Венецијански бијенале посетиоцу пружа заиста изванредну могућност не само да сагледа историју модерне архитектуре на вишеслојан и едукативан начин, или запази слојеве интеракције између архитектуре и других уметности, можда промисли о историји грађења бавећи се фундаментима положеним у саме корене наше цивилизације, или, на један активан начин, током шест месеци, колико бијенале траје, присуствује богатом програму разноликих пратећих збивања, већ и, да на основу свега анализираног и запаженог перцепира танане нити које упућују на развојне процесе који се непрестано одвијају и усмеравају или антиципирају креативне токове у будућности. доц. др Дијана Милашиновић Марић Елементи архитектуре. Фотографије: Игор Марић Српски павиљон: 14–14 Комесар: Иван Рашковић Ауторски тим: Александар Хриб, Златко Николић, Јелена Радоњић, Марко Салапура, Игор Сладољев Сарадници: Андреа Палашти, Срђан Кеча Уметнички савет: Љиљана Милетић Абрамовић, Игор Марић, Мирослава Петровић-Балубџић, Радивоје Динуловић, Милан Ђурић, Владимир Миленковић, Борислав Петровић АУ 39-2014 83 НАГРАДА РАНКО РАДОВиЋ 2013 Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије – УЛУПУДС, као оснивач, Архитектонски факултет у Београду, Факултет техничких наука у Новoм Саду – Департман за архитектуру и урбанизам, Институт за архитектуру и урбанизам Србије – ИАУС, Задужбина Илије Милосављевића Коларца, као суоснивачи, установили су од 2006. год. међународну награду Ранко Радовић. Од 2008. год. у статус суоснивача награде ушли су и Урбанистички завод Београда и Потисје Кањижа АД, а од 2009. год. статус суоснивача награде добила је и Инжењерска комора Србије. Награда се додељује за: 1. критичко-теоријске текстове о архитектури објављене у претходној календарској години као и у текућој години до датума доделе награде, за: критике, есеје, књиге, предавања и писану реч уопште; 2. телевизијске емисије, изложбе или мултимедијалне презентације; 3. реализовано архитектонско дело довршено у истом периоду. Награда која носи име архитекте Ранка Радовића основана је са циљем да подстиче, развија и афирмише критичкотеоријску мисао у области архитектуре и архитектонско стваралаштво и самим тим установљава критеријуме за њено вредновање у Србији и на међународном нивоу, што подразумева укључивање република бивше Југославије и земаља из света са којима је Ранко Радовић сарађивао или у којима је радио. Конкурс је трајао од 02. септембра до 15. октобра 2013. године. 84 Током октобра и новембра 2013. год. извршено је жирирање радова учесника конкурса. Свечана додела награде Ранко Радовић одржана је у понедељак 23. децембра 2013. године у 13.00 сати у Малој сали Задужбине Илије М. Коларца, Студентски трг бр. 5, Београд. На дан доделе Награде у Музичкој галерији Задужбине Илије М. Коларца отворена је изложба на којој су презентовани радови свих учесника конкурса. Изложба је трајала до 24. децембра 2013. године. Током марта и априла 2014. год. изложба је одржана на Факултету техничких наука у Новом Саду. Жири за доделу награде Ранко Радовић у категорији 1 – Критичко-теоријски текстови о архитектури, урбанизму и граду донео је Одлуку да награду додели Љиљани Бакић, д.и.а. за књигу Анатомија Б & Б архитектуре, издавач Љиљана Бакић, 2012. године. Жири за доделу награде Ранко Радовић, у категорији 2 – Телевизијске емисије, изложбе, мултимедијалне презентације донео је Одлуку да награду додели: проф. др јелени Тодоровић, ист.ум. (аутор концепта и кустос), Ренати Балзам, Татајани Чегар, Бојани Драгутиновић, Дејану ецету, Норберту хармати, лани исаков, ивани Марцијус, Карлу Мичкеи, Славенки Митровићлазаревић, Дејану Павловићу, Александри Пештерац, Андреи Тамаш и Вишњи Жугић (аутори радова) за изложбу Невидљиви градови, Нови Сад (Мануал парк и МСУВ), Бечеј (галерија Круг), Суботица (Отворени универзитет) и Београда (БИНА), 2012–2013. 39-2014 АУ Жири за доделу награде Ранко Радовић, у категорији 3 – Реализовано архитектонско дело донео је Одлуку да награду додели: Студију Раум, Александри Раонић, д.и.а. (аутору) и Браниславу Ристовићу, д.и.а. (коаутору) за Породичну кућу за одмор у Бигову, Црна Гора, 2012. Покровитељ награде је Министарсво културе и информисања Републике Србије. Жири Категорија 1 проф. др Љиљана Благојевић, д. и. а. (председница) проф. др Милена Драгићевић Шешић, културолошкиња проф. др Дубравка Стојановић, историчарка Категорија 2 проф. др Мариела Цветић, уметница и теоретичарка уметности (председница) мр Маја Сковран, сликарка проф. др Татјана Дадић Динуловић, теоретичарка уметности и медија Награда у 1. категорији Категорија 3 Влада Славица, д. и. а. (председник) Горан Војводић, д. и. а. проф. Михаило Тимотијевић, д. и. а. Одбор за доделу Награде Ранко Радовић 2013. Одбор чине представници оснивача и по један представник суоснивача: • доц. др Марта Вукотић лазар, ист. ум. – УЛУПУДС (председник) • мр Бранка Гугољ, ист. ум. – УЛУПУДС • Стеван Жутић, д. и. а. – УЛУПУДС • проф. Спасоје Крунић, д. и. а. – УЛУПУДС • проф. Живојин Бата Кара-Пешић, д. и. а. – Задужбина Илије Милосављевића Коларца • проф. др Мирјана Ротер Благојевић, д. и. а. – Архитектонски факултет у Београду • проф. др Дарко Реба – Факултет техничких наука у Новм Саду, Департман за архитектуру и урбанизам • др Мила Пуцар, д. и. а. – ИАУС, Београд • проф. др Владан Ђокић, д. и. а. – Инжењерска комора Србије • Марија лалошевић, д. и. а. – Урбанистички завод Београда • др Мирјана Поповић Радовић – представник породице, супруга проф. др Ранка Радовића Награда у 2. категорији Секретар награде Ранко Радовић, Константин Т. Петровић, ист.ум. – УЛУПУДС ЗА УЛУПУДС Константин Т. Петровић, ист.ум. Тел: 2688-721 [email protected] АУ 39-2014 Награда у 3. категорији 85 КлиМАТСКе ПРОМеНе и иЗГРАЂеНА СРеДиНА: ПОлиТиКА и ПРАКСА У ШКОТСКОј и СРБији CLIMATE CHANGE AND THE BUILT ENVIRONMENT: POLICIES AND PRACTICE IN SCOTLAND AND SERBIA Уредници: Мила Пуцар, Бранка Димитријевић, Игор Марић Издавач: Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд, Климатске промене на глобалном нивоу представљају озбиљан изазов у еколошкој, економској и политичкој сфери, са наглашеним међугенерацијским карактером. Садашња генерација је, суочена са климатским поремећајима на свим деловима планете, приморана да донесе одређене одлуке, креира адекватне политике и дефинише подношљиве, апликативне мере за ублажавање ефеката климатских промена, које ће очигледно спроводити будуће генерације. У условима прекомерног коришћења лимитираних ресурса, пораста светског становништва, повећања степена загађења животне средине, миграција становништва из руралних у урбане средине, неравномерне расподеле светског богатства и основних ресурса, очигледних слабости светске економије, политичких криза и опасности од оружаних сукоба, јасно је да свака регионална, национална или локална друштвена структура треба да предузме све како би се креирао друштвени договор у домену прихватљиве политике и примењиве праксе, у циљу прилагођавања и ублажавања ефеката климатских промена. Убедљиву парадигму ефеката дејства климатских екстрема на недовољно уређену и организовану, сиромашну друштвену структуру, представља појава катастрофалних поплава у Србији, маја 2014. године. Поред више десетина људских жртава, директне и индиректне материјалне штете условиле су пад друштвеног бруто производа и довеле у питање целокупан концепт друштвеног развоја. Штете од бујичних поплава су, са једне стране, израз „могућности” природе, а са друге, израз апсолутне неспремности државе, локалних самоуправа и грађана. Стотине уништених објеката, који су изграђени нелегално (без техничке документације и дозвола), или су лоцирани у плавним зонама и на клизиштима, говоре о непоштовању урбанистичких и планерских стандарда, као и о одсуству перцепције природних ризика на простору Србије. Глобалне климатске промене, њихове регионалне и локалне манифестације, захтевају општи друштвени напор у разумевању процеса, креирању концепта ублажавања и прилагођавања, са применом практичних мера у достизању безбедног и одрживог просторног и друштвеног развоја. Представљена монографија обухвата широк спектар тема везаних за климатске промене и изграђену средину, а које су актуелне и у Србији и Шкотској . Избор ове две земље АУ 39-2014 условљен је њиховим сличностима у величини територије, броју становника и друштвеним процесима у смеру достизања стандард какав је у најразвијенијим европским подручјима. Обухваћене тематске целине кореспондирају са следећим областима: законска регулатива и стратешки документи; планирање у светлу просторних, еколошких, економских, енергетских и социјалних захтева; урбана регенерација, кроз еколошки активизам и умрежавање високообразовних и истраживачких капацитета, са административним структурама свих нивоа и грађанима, уз увођење иновативних технологија и материјала. Три последња поглавља се односе само на Шкотску, и израз су разлике у општем степену друштвеног развоја: „прелазна насеља”, промоција иновација кроз сарадњу Универзитета и предузећа, као и начин сарадње Универзитета и индустрије. Садржај Монографије обухвата следећа поглавља, са темама из актуелне праксе у Шкотској и Србији: 87 I. Циљеви, закони и акције смањења емисије угљеника и гасова са ефектом стаклене баште V. Улога кључних агенција у процесу развоја и евалуације урбаних и архитектонских пројеката У оквиру овог поглавља представљени су проблематика глобалних климатских промена у светлу перцепције о могућим последицама, као и услови примене одређених мера прилагођавања. Детаљно су приказани принципи одрживог развоја у Шкотској и Србији, кроз креирање националне политике и локалног развоја. Посебна пажња је посвећена енергетским аспектима развоја насеља у Србији, у светлу климатских промена, и могућностима повећања енергетске ефикасности. Такође, обрађене су теме везане за управљање комуналним отпадом, примену Европске конвенције о пределима у Србији и одрживи развој планинских туристичких подручја. У оквиру овог поглавља представљена је улога кључних агенција и њихов утицај на архитектуру и дизајн у Шкотској, док је модел повезивања кључних агенција у одрживим урбаним пројектима у Србији представљен примерима Голупца и Неготина. II. Просторни, еколошки, енергетски и друштвени аспекти планирања и регенерације насеља: политика и пракса VII. Промоција иновација кроз сарадњу Универзитета и предузећа У оквиру овог поглавља представљени су елементи Националног Просторног плана Шкотске, стратегија за ниско-угљеничну економију, као и иницијатива за одржива насеља. Различити аспекти прилагођавања климатским променама у Србији, са нагласком на одрживи развој и енергетску ефикасност, уз процену могућности за практичну примену, приказани су на примеру Београда. Анализиране су теме социјалног становања у Србији и еколошки планираног проширења насеља на примеру Беле Цркве. Посебна пажња је посвећена процени различитих сценарија унапређења енергетских перформанси вишепородичних стамбених објеката, са анализом економских ефеката (насеље Коњарник). III. Урбана регенерација Концепт урбане регенерације у Шкотској представљен је репрезентативним примерима: Раплох, Клајдбенк, Клајд Гејтвеј, Ирвин Беј, Крег Милар и Риверсајд Инверклајд. Као пример модерног и одрживог насеља, уз приказ његовог планирања и реализације, представљен је Нови Београд, док је климатски одговорно планирање илустровано анализом решења, из пројекта Данијела Либескинда, за луку Београд. Енергетски ефикасно унапређење префабрикованих насеља образложено је на примеру насеља Коњарник, а мере прилагођавања при планирању и пројектовању, приказане су на примеру ужег центра Београда. Процес урбане регенерације размотрен је са аспеката законодавног и управљачког оквира, у Шкотској и Србији. VI. Нови приступи у стварању ‘‘прелазних насеља’’ У овом поглављу представљена су „прелазних насеља” у Шкотској, која су резултат активизма група грађана у усклађивању просторних, друштвених, еколошких, економских и енергетских одредница развоја насеља. Овде су обрађене теме које истичу значај и домен примене иновација, кроз примере сарадње између истраживача и планера. VIII. Организације које помажу сарадњи Универзитета и индустрије У оквиру овог поглавља обрађена су питања реализације партнерства за енергетске технологије, са модалитетима повезивања и финансирања, за потребе одрживе и иновативне изградње, кроз ангажман мањих компанија (до 250 запослених) Израда монографије Климатске промене и изграђена средина: Политика и пракса у Шкотској и Србији (Climate Change and the Built Environment: Policies and Practice in Scotland and Serbia), представља озбиљан подухват усмерен ка евалуацији стања у Србији, кроз поређење са приступом проблему климатских промена у Шкотској. Актуелност проблематике, избор тема, начин презентације, значај за процесе урбаног и просторног планирања, обнове и одрживог развоја у условима климатских промена и ризика од природних катастрофа, чине ову публикацију пожељном и корисном за шири круг стручњака. проф. др Ратко Ристић IV. Консултације са становништвом у планирању и регенерацији насеља У оквиру овог поглавља обрађени су примери радионица у Лејдфилду, Лохгелију, Грендхоуму, као инструмената активне партиципације локалног становништва у Шкотској. Представљени су примери универзитетских истраживачких пројеката у Србији, као подршка сарадњи на нивоу локалних заједница (Текија и Крушевац). 88 39-2014 АУ ОДРЖиВи РАЗВОј ПОДУНАВЉА У СРБији - КЊиГА 1 Аутори: Група аутора Посебна издања бр. 71 Уредници: Саша Милијић, Бошко Јосимовић, Тијана Црнчевић Издавач: Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд Монографија Одрживи развој Подунавља у Србији – Књига 1 групе аутора резултат је истраживања у оквиру два научно-истраживачка пројекта: Одрживи просторни развој Подунавља у Србији и Улога и имплементација државног просторног плана и регионалних развојних докумената у обнови стратешког истраживања, мишљења и управљања у Србији, које финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије за период 2011-2015. године. Приказани су резултати добијени у првој и другој години истраживања. За део Дунавског коридора на територији Србије, међународни водни пут Е-80 – Дунав (Паневропски коридор VII), у Институту за архитектуру и урбанизам Србије урађен је Просторни план подручја посебне намене. Овим пројектом су развој, уређење и заштита Дунава третирани не само кроз пловни коридор, већ и са апекта водних, еколошких, културних и туристичких потенцијала. Истраживања и објављени радови синхронизовани су са израдом овог Плана као и других планова који обухватају делове Подунавља Србије, те имају и апликативан карактер, што додатно даје значај овој Монографији. Распон истраживања је свеобухватан, баш као што су и теме пројеката комлексне, мултидисциплинарне и подстицајне за истраживање. Успостављен је и шири контекст кроз интеграцију истраживања са научним пројектима који се баве стратешки веома важним темама попут развоја Подунавља у Србији и имплементацијом државног просторног плана. Осим тога, приказани су резултати истраживања до којих су аутори радова дошли кроз постављене критеријуме који анализирају значај Дунава као Паневропског водног коридора VII и могућности за активирање развоја туризма, презентацију културног наслеђа, коришћење обновљивих извора енергије, унапређење еколошке безбедности као и коришћење ГИС-а у планирању предела у Подунављу. Монографија се састоји из једанаест радова који су структурирани према спроведеним истраживањима. Поједини радови полазе од добро познатих, теоријски и практично истражених тема, покушавајући да сагледају неке нове елементе и предложе нека нова, често оригинална решења. Но, бавећи се истраживачким радом знамо да су и мали помаци у науци важни, а да су синтеза и критичка анализа досадашњих истраживања врло значајне за даље токове научне мисли, нових сазнања, као и примену истраживања у пркси. АУ 39-2014 Принципи одрживог развоја не могу остати по страни ни једног озбиљнијег истраживања када је реч о простору и његовом микро или макро плану. Извесно је да је природне и културне потенцијале Подунавља потребно развијати и промовисати на свеобухватан и систематичан начин, а у складу са принципима одрживости. Одрживи просторни развој Подунавља у Србији је, свакако, веома специфична тема која обухвата не само сложене просторне, урбанистичке, функционалне, социолошке, културолошке, еколошке, организационе, друштвене и економске аспекте, већ се наглашава значај како интегралног сагледавања подручја и функцијских веза у Подунављу Србије, тако и појединих области развоја, те просторних целина посебне намене. Дата су основна полазишта за активирање потенцијала и концепта одрживог развоја Подунавља, просторних целина и појединачних области развоја. Идентификацијом потенцијала и ограничења утврђени су конфликти просторног развоја подручја посебне намене. 89 Дунав је једини паневропски водни коридор који повезује Црно море са Северним и плован је целим својим током кроз Србију. У претходном периоду потенцијали Подунавља у Србији нису валоризовани на адекватан начин, што је истакнуто у неколико радова који анализирају полазишта за плански третман Подунавља, који су дати у Просторном плану подручја посебне намене. Истакнути су улога планских докумената и утицај међународних развојних докумената и стратегија на развој и планирање Дунавског коридора у Србији као и улога пројеката регионалне и прекограничне сарадње. Извршена је евалуација Програма имплементације Просторног плана Републике Србије и интегрисаности стратешких пројеката, попут развоја Подунавља, у оквире државног плана. Дати су предлози који омогућавају операционализацију стратешког планирања и ефикасно управљање развојем, евалуацију и интеграцију стратешких пројеката и институционалне подршке на националном нивоу. Истакнута је потреба за законодавним и институционалним променама у правцу имплементације циљева Европске конвенције о пределу (European Landscape Convention) као и за формирањем одговарајуће информационе основе за планирање предела. Значај интегрисаног регионалног и локалног развоја заједница у приобалном појасу, са адекватно прилагођеним системом управљања развојем и заштитом животне средине посебно су елаборирани у Монографији. Наглашена је потреба за интегрисаним развојем дунавског коридора као приоритета Републике Србије у погледу инфраструктуре, економије, културе, уз инсистирање и на другим облицима интеграције, не само у европске развојне токове већ и у домаће, с обзиром на постојање великих регионалних диспаритета дуж коридора. Посебна пажња посвећена је потребама за обезбеђивање услова за развој водног саобраћаја високог интензитета на Дунаву, као и интеграцији речног са осталим видовима саобраћаја. Потреба и начин подстицања економског раста и развоја Републике Србије у области Паневропског коридора VII истакнута је у неколико радова. У Монографији је обрађена тематика заштите права и интереса грађана у просторним плановима подручја посебне намене. Планиране интервенције у овим подручјима укључују значајне трансформације и промене намене простора, посебне режиме коришћења земљишта, 90 експропријацију земљишта и друге имовине, принудно пресељавање становништва, што свакако има и утицај на услове и квалитет живота становника у локалним заједницама на планском подручју. Значајан допринос се односи на преглед активности за спречавање негативних последица и препознавање актера одговорних за нежељене активности. Дат је предлог могућих механизама за праћење остваривања преузетих обавеза. Идентификована су институционална ограничења и конфликти у простору и предложене могућности превазилажења развојних ограничења, посебно са становишта рационалног планирања и коришћења пловног пута, развоја туризма и његове улоге у очувању еколошки угрожених станишта, културног наслеђа и предела у Дунавском коридору. Примери конфликата у планирању и заштити животне средине дати су кроз студије случаја, као што је реализација пројеката ветроелектрана у Подунављу. У свету се све више пажње посвећује развоју и коришћењу обновљивих извора енергије. Коришћење енергије из обновљивих извора, а самим тим и енергије ветра, у Србији још није започело, иако постоји велико интересовање инвеститора за реализацију пројеката ветроелектрана на неколико локација у Подунављу. Међутим, постоје одређени проблеми који отежавају реализацију оваквих пројеката, који су представљени и идентификовани у Монографији, кроз искуства из праксе и кроз призму могућих конфликата у процесу планирања и заштити животне средине. Управљање водама, које се мора заснивати на примени научних истраживања, као и закона и добре праксе ЕУ, укључује политику и јавност, при чему је значајна регулаторна улога просторног и урбанистичког планирања. Резултати истраживања ове важне области приказани су у неколико радова. Анализиран је однос заштите животне средине и одредбе Дунавске стратегије и дат је осврт на мере, инструменте и смернице за побољшање и постизање одговарајућег квалитета параметара животне средине. Идентификовани су: најзначајнији ризици за квалитет воде реке Дунав услед одвијања активности водног саобраћаја на делу тока кроз Србију, насељена места у непосредној близини и инфраструктура, као и антропогене активности које на директан или индиректан начин утичу на стање животне средине и екобезбедност. Еколошки статус воде се дефинише првенствено преко квалитета (класе) воде за потребе становништва, као и квалитета станишта заједнице живих организама, и подразумева анализу 39-2014 АУ стања хидроморфолошких и физичко-хемијских елемената квалитета. подручја кроз културни идентитет и подстицање развоја културног туризма. Резултати истраживања могућности активирања туристичких потенцијала Подунавља приказани су у неколико радова. Културно-историјске и амбијенталне вредности Подунавља представљају велики потенцијал за развој туризма. Дат је предлог формирања просторне базе података у ГИС окружењу (Географски информациони систем), како би сакупљање, ажурирање, анализа и презентација резултата били адекватни значају проблематике. Пошто се полази од чињенице да је планирање и уређење предела данас премиса савремених оквира планирања простора, указује се на значај укључивања проблематике планирања предела у процесе просторног и урбанистичког планирања у Републици Србији. На примеру подручја Доњег Подунавља приказан је примењени методолошки приступ планирања предела и изнета су искуства стечена при изради просторних планова подручја посебне намене. Посебно су занимљиви резултати обрађени кроз студије случаја, који чине значајан део Монографије. Чињеница да се у Србији прате савремени светски трендови, не само кроз литературу, већ и кроз конкретна истраживања, говори о позитивним помацима у нашој науци и пракси. Занимљив је пример малог пограничног града Бела Црква, који је уједно и најсиромашнија општина у Војводини, чија се посебност у контексту развоја туризма огледа у природним и наслеђеним културно-историјским вредностима и близини Дунава. Предложени су интеграција туристичке понуде у националне и међународне програме и стратегије и јачање веза са подунавским регионом. Голубачка клисура са околним насељима, поред природних квалитета, поседује и упечатљиве створене карактеристике насеља насталих уз Дунав и тиме учествује у формирању укупне туристичке понуде Подунавља. Истражени су поједини елементи урбане морфологије насеља Доњег Подунавља. Предложене су типолошке класификације насеља овог региона и повезивање у мрежу насеља и дати предлози за унапређење туристичке понуде Србије. Неколико радова, са различитих аспеката, приказују резултате истраживања културног наслеђа Подунавља које представља значајан потенцијал развоја овог простора. Успешни примери путева културе на Дунаву, као угледни модели управљања културном разноликошћу, али и примери могућности заштите културног наслеђа, приказани су у Монографији. Урбана и рурална подручја Дунавског региона, повезана на националном и међународном нивоу путевима културе, омогућавају промоцију територијалне кохезије, културних и историјских вредности и туризма. Наглашена је улога културног наслеђа Подунавља које је једна од карика које повезују културни простор Србије са европским културним простором и чине део истог цивилизацијског наслеђа. Оцењено је стање и предложен плански концепт заштите, очувања, презентације и коришћења културног наслеђа, који упућују на могућност укључивања у међународну повезаност АУ 39-2014 Ова Монографија представља озбиљан подухват усмерен ка евалуацији просторног развоја Подунавља, и то не само у Србији, с обзиром на значај ове реке и коридора ВИИ за Европу и све земље које имају срећу да Дунав пролази кроз њихове територије. То је репрезентативна публикација која критички сагледава предметну проблематику. Актуелност проблематике, избор тема, начин презентације, мултидисциплинарност истраживања препорука су за све оне који се баве неком од обрађених тема у Монографији. И као што је речено у рецензији Монографије (др Јасна Петрић): „…У целини, приложена Монографија има вишеструку вредност, као свеобухватна научна студија која критичко-аналитички расветљава важне теме за развој Подунавља у Србији, и као основа за даљу синтезу на основу формулисаних праваца будућег развоја овог подручја. При том су узета у обзир и међународна искуства и захтеви за примену европских критеријума како би се унапредило функционисање и уређења Подунавља у Србији”. др Мила Пуцар, научни саветник 91 УРБАНО НАСлеЂе ЦРНе ГОРе СА ПОСеБНиМ ОСВРТОМ НА РАЗВОј ЦеТиЊА Аутор: Божидар Милић Издавач: Орион арт, Београд УВОДНА РЕЧ НА ПРОМОЦИЈИ Иницијатива за публиковање ове књиге након двадесет пет година од када је написана, проистекла је сасвим случајно, у тренутку када смо се уверили да докторска дисертација проф. др Божидара Милића, одбрањена на Архитектонском факултету у Београду и припремљена за штампу 1988. год. под насловом Прилог проучавању урбаног наслеђа Црне Горе у функцији развоја са посебним освртом на историјски развитак и развојне перспективе Цетиња, у ствари никада није публикована. Као плод дугогодишњег рада на докторској дисертацији, овај рукопис је незаобилазна литература за проучавање урбаног наслеђа градова Црне Горе, са посебним освртом на град Цетиње. У протеклом периоду, иако доступан само као необјављени докторски рад у специјализованим библиотекама, рукопис је послужио, како студентима и то често једино посредством предавања Божидара Милића, редовног професора на Грађевинском факултету у Подгорици, тако и професионалцима и истраживачима, као извор теоријског и практичног знања. Зато смо и сматрали да је потреба за његовим објављивањем више него очигледна. Књига која је пред нама послужиће као универзитетски уџбеник намењен студентима Архитектонског, Грађевинског и свих других сродних факултета, али и као незаобилазна литература намењена стручњацима, специјалистима и широј културној јавности, између осталог и као допринос бољем увиду у национално културно благо. Захваљујемо се свима који су на различите начине пружили подршку у припремању књиге за штампу и њеном публиковању. доц. др Марта Вукотић Лазар, историчар уметности 92 *** Ових дана изашла је из штампе књига Урбано наслеђе Црне Горе са посебним освртом на развој Цетиња, аутора проф. др Божидара Милића, у којој су пажљиво сабрана његова искуства о урбаном насљеђу Црне Горе, а Цетиња посебно. Проучавање овог насљеђа представља научно и стручно искуство за сва времена, које се преноси млађима као аманет и подстицај за нове креације. Кроз анализу урбаног насљеђа, на примјеру Цетиња, критичком мишљу афирмисаног научног ствараоца, професор Милић упозорава, опомиње и захтјева одговоран однос према урбаном насљеђу, како би се трајно сачували слојеви знања о времену његовог настајања, ауторским креацијама, институционалној организованости, материјалним могућностима и надасве средствима рада којима је ово насљеђе стварано. Они су за науку и струку златни отисци за познавање прошлости, критичко сагледавање 39-2014 АУ садашњости и задирање у будућност. Аутор, са правом, упозорава на потребу обнове и ревитализације оног урбаног насљеђа које је остало иза утицаја зуба времена, ратних разарања, вулканизма, сеизмичког хазарда, људског немара и неодговорних урбаниста, просторних планера и пројектаната. У томе он види велике вриједности и могућности за његову валоризацију, превасходно у културолошке и развојне сврхе. уложеним напорима аутора да прикупи, систематизује и проучи доступну грађу која се односи на урбано насљеђе Црне Горе, посебно на онај њен дио који изучава историјски развој урбане агломерације Цетиња, а та грађа није мала. Довољно је осврнути се на приложену библиографију која броји 161 јединицу, као и на сам садржај књиге, па се лако може сазнати са којих је све аспеката сагледано и проучено урбано насљеђе Црне Горе и његове престонице – Цетиња. Једно поглавље ове књиге посвећује карактеристикама априлског земљотреса 1979. год. (стр. 163-169) и посебно наглашава значај обнове и ревитализације урбаних језгара, која су током земљотреса испољила сву рањивост и претрпјела велика разарања. Сва поглавља ове књиге, а има их девет, кавлитетно су структурирана и свако од њих има у себи уграђену просторну компоненету. Сва су она проткана међусобним везама и у њима је стално присутан мотив да урбано насљеђе, изражено кроз стара језгра и архитектонске форме, крије многе тајне и безброј изненађења, због чега је према њему неопходан суптилан однос свих сегмената друштва, посебно урбаних планера. Отуда се из ове књиге могу препознати поруке и поуке трајне вриједности. Објављивањем резулата својих истраживања, уважени колега Милић се придружује оном заиста импозантном броју научника који су давно покушали да идентификују све постојеће вриједности Цетиња. Аутор наглашава да Цетиње заслужује да му се поклони више пажње, у шта не треба сумњати, али та пажња мора бити заснована на пажљивом проучавању, на поштовању стручности и мора бити окренута трајним ријешењима. Све оно што би водило импровизацијама, парцијалним ријешењима, задовољењу тренутних потреба било би промашај, а тога је у протеклом периоду било и превише. Професор Милић у овој књизи обрађује природне географске факторе средине и услове локације, становништво као фактор у планирању и уређењу простора, а разматра и улогу државе у планирању, изграњи, одржавању, заштити и обезбјеђењу законодавне регулативе. На њеним страницама налазе се важне информације о пројектовању и изграњи репрезентативних здања, развоју школства, здравства, првим црногорским инжењерима и њиховом доприносу, као и о присуству страних инежењера и техничара који су боравили, планирали, пројектовали и градили на Цетињу. Књига садржи слике одабраних објеката и планске скице више локација, што јој даје посебан квалитет и пријемчивост. На крају, поред несумњивог значаја који ова књига као својеврсни документ има, она свједочи и о уложеном труду уваженог Божидара Милића да саопшти резултате својих проучавања, док само појављивање књиге са закашњењем од четврт вијека носи у себи поруку да за објављивање вриједне књиге никада није касно. др Чедомир Марковић, археолог *** У монографији Урбано наслеђе Црне Горе са посебним освртом на развој Цетиња, аутор проф. др Божидар Милић методолошки исправно и логичким редоследом објашњава генезу настанка градова и варошица на подручју данашње Црне Горе, са акцентом на Цетиње, град знамените прошлости, кроз одређене периоде. Ову књигу препоручујем свим прсторним и урбаним планерима, као и пројектантима, институцијама које се баве пројектовањем и планирањем, државним и локалним органима власти који координирају, дефинишу одлуке и програмске задатке, усвајају и спроводе просторне планове, као и стручњацима других профила и знатижељним читаоцима, поштоваоцима и љубитељима књиге. Материја је обрађена исцрпно, конзистентно и без дигресија које су могле да оптерете суштину којом се аутор бавио. Систематичност у излагању материје пропраћена је добрим избором графичких прилога - мапа терена и планова урбанистичких фаза развоја са реализованом материјализацијом, архитектоником објеката у односу на простор и најзад са регулативама о уређењу простора. проф. др Радован Бакић, просторни планер Важност урбаног наслеђа Црне Горе сагледава се кроз case study урбаног развоја града Цетиња, односно заштићених културно-историјских цијелина и свих просторних и физичких промјена. Предмет истраживања је промена односа (спољних и планских) према наслијеђеном урбаном ткиву и могућностима ремоделације заштићене зоне и дефинисања нових регулаторних параметара. *** Књига уваженог Божидара Милића представља риједак, значајан и надасве користан доприно упознавању сегмента наше прошлости који припада урбаном наслеђу, посебно оном које је током протеклих вијекова стварано на простору скученог Цетињског поља. Због тога, желим да истакнем да се пред нама налази изузетно драгоцјена, не само књига, и не само монографија, већ прије свега драгоцени документ који, између осталог, свиједочи о АУ 39-2014 Истакао бих поглавље о граду и човјеку гдје је стављен акценат на идентитет и посебност као знакове препознатљивости града сагледане кроз садржај, градске мотиве и сл. 93 Ова књига ће сигурно моћи да се користи као универзитетски уџбеник намјењен, прије свега, студентима основних и специјалистичких студија Архитектонског факултета, као и свим сродним факултетима на којима се проучавају просторно планирање, урбанизам и архитектура, али и као незаобилазна литература намјењена широј културној јавности, првенствено као допринос бољем увиду у национално културно благо Црне Горе. Радећи у појединим и за поједине градове Црне Горе и упознајући се ближе са њиховим урбаним градитељским наслеђем, наметнула ми се идеја да због својих вредности (просторних и амбијенталних), ови градићи заслужују изучавање свог наслеђа, јер многи од њих представљају феномен чији су хумани смисао, вeличина и идентитет битне одреднице за човјекова размишљања о граду другачијем од данашњег. проф. др Светислав Г. Поповић, архитекта Наслеђа која су претходила данашњим градовима као да нас упозоравају да им се морамо окренути са више поштовања и да их због њихових значајних вриједности и садржаја треба укључити у савремене токове организације простора. *** Цетиње је позорница на којој се одиграло неизмјерно богатство историјских догађаја, чинова и драма, мали град веома лијепе прошлости која својом урбаном и градитељском епохом чини аутентично језгро историје и културе. Због тога овај особени градитељски опус града испод Ловћена и његову скромну и амбијенталну вриједност ваљало је истраживати како би били приступачни и другима, са својим карактеристикама духовне и материјалне културе. Иако је Цетиње на себе скретало пажњу већег броја истраживача и писаца који су својим дјелима описивали историјске и животне догађаје и судбинске мијене и из тога извлачили искуства и правила друштвеног и моралног значаја, у свему томе најмање је истраживан настанак града, његово урбано и градитељско налијеђе, које заправо представља значајну просторну структуру и искуство у нас. У периоду од половине 19. вијека до Првог свијетског рата „најмања европска престоница” стварала је град који се развијао на принципима најсавременијих европских метропола. Tо је период у коме је Цетиње остварило значајан друштвено-економски и институционални раст, трансформацију процеса уопште па и процеса урбанизације. То су биле основе и разлози што сам урбано и градитељско насљеђе Цетиња узео за истраживања са радном темом Урбано наслеђе Црне Горе у функцији развоја са посебним освртом на историјски развитак и развојне перспективе Цетиња. У току израде студије, истраживања су показала да се Цетиње у свом вијековном постојању развијало на сасвим другим основама у односу на њему сусједне градове, те су у њему важила и другачија правила, па отуда његова аутентичност која је и условила наслов истраживачког рада. Цетиње указује да бит будућег планирања треба тражити у планирању мреже малих градова. Та чињеница, као и чињеница да је урбано наслеђе Цетиња углавном сачувано, још више истичу значај његове валоризације и детаљних анализа за даље проучавање. проф. др Божидар Милић, архитекта 94 39-2014 АУ АНТОлОГијСКи АРхиТеКТОНСКи ВОДиЧ ЗАГРеБА – 100 иЗАБРАНих ЗГРАДА ZAGREB ARCHITECTURE GUIDE – 100 SELECTED BUILDINGS Аутори: Златко Карач, Ален Жунић / Authors: Zlatko Karac, Alen Zunic Издавачи: УПИ-2М Плус и Архитектонски факултет Свеучилишта у Загребу Publishers: UPI-2M Plus and Faculty of Architecture of the University of Zagreb У издању УПИ-2М ПЛУС и Архитектонског факултета Свеучилишта у Загребу, почетком 2013. год. изашла је из штампе књига Анологијски архитектонски водич Загреба аутора др Златка Карача и Алена Жунића. Овај општи архитектонски водич надраста насловом дефинисани књижевни жанр и кроз детаљан, аналитичан приказ, јасно тумачење, егзактну датацију и суверену атрибуцију 100 изабраних најзначајних архитектонских остварења из корпуса богатог градитељског наслеђа Загреба представља својеврсну антологију урбанитета града и значајан допринос историографској грађи загребачке архитектуре. Захваљујући јасном и прецизном тумачењу сваког појединог објекта у оквиру каталошких јединица, које доносе обиље података о изворима, историјском, просторном и друштвеном контексту, као и низу корисних свакодневних информација, архитектонско стваралаштво Загреба се 2013. год. нашло у жижи интересовања стручне и шире културне јавности и само пар месеци након првог, из штампе је изашло и друго издање. Аутори су загребачку архитектуру представили са 100 објеката, који се истичу неспорном архитектонском вредношћу, урбаним и културолошким значајем и просторним и ауторским утицајем, који су имали на развој и карактер града, као и на друге ствараоце. Представљени су разнородни архитектонски типови профаних и сакралних грађевина, који равномерно „покривају” све градитељске периоде, од најстаријих ранороманичких слојева сачуваних на простору историјског језгра, до савремених реализација с почетка 21. века, изграђених у новим рубним деловима града. Аутори др Златко Карач и Ален Жунић спадају у групу архитеката чији је истраживачки опус у великој мери фокусиран на проучавање, разумевање и тумачење архитектуре историјских грађевина. Научни саветник и доцент на Катедри за урбанизам АФ у Загребу, др Златко Карач се перманентно бави урбанистичким пројектовањем и научно-истраживачким и педагошким радом. Плодна истраживачка, научна, стручна и педагошка каријера, усмерена махом на истраживање и заштиту културне баштине (како у истраживачком, тако и у стручном урбанистичком деловању), донела је 2012. год. др Златку Карачу Државну награду за знаност. Ален Жунић, један је од најбољих студената Архитектонског факултета у Загребу и лауреат Ректорове награде Свеучилишта у Загребу за 2012. годину. Поред активног бављења пројектовањем, Ален АУ 39-2014 Насловна страна водича Guide cover page Zagreb architecture guide by Dr. Zlatko Karac and Alen Zunic is a monumental piece published by Upi-2M PLUS and Faculty of Architecture of the University of Zagreb, in the early 2013. This guide surpasses genre boundaries and through the methodological, detailed and analytical presentation, clear interpretation, and depictive attribution of the 100 most signiicant architectural structures from the corpus of rich building heritage of Zagreb presents an anthology of city urbanism and provides a noteworthy addendum to the historiographic material of Zagreb architecture. By virtue of explicit and precise interpretation of each individual object within the “cataloguing units”, which provide a myriad of data about the reference, historic, spatial and societal context, as well as a number of useful everyday information, architectural opus of Zagreb was placed into the focus of interest of academic, 95 Жунић је посвећен раду у оквиру научно-истраживачких пројеката, писању и објављивању стручних и научних текстова и књига и постдипломац је на смеру Теорија и филозофија архитектуре на ГСД Универзтитета Харвард. Књига Анологијски архитектонски водич Загреба – 100 изабраних зграда је структурисана у осам делова, у којима су изабрани архитектонски објекти разврстани по топографској припадности. На почетку сваког од ових делова: Горњи град и Каптол (34), Доњи град – источни дио (центар и Медвешчак) (40), Доњи град – западни дио (центар и Чрномерец) (58), Трње (22), Нови Загреб (18), Сјеверни дијелови града (Подсљеменско подручје) (38), Западни дијелови града (Трешњевка, Чрномерец, Подсусед) (10) и Источни дијелови града (Пешченица, Максимир, Дубрава, Сесвете) (16) налази се прегледна мапа предметног дела града, за којом следе прикази појединачних објеката. Свака грађевина је представљена по усвојеном методолошком приступу на две стране. Уз назив зграде и каталошки број јединице стоје топографске координате зграде, адреса и информативни подаци „туристичког” карактера, а ако се ради о вредном историјском објекту и број под којим се културно добро води у Регистру заштићених споменика. Опис зграде садржи најважније податке о настанку и историјату грађевине, намени (садашњој и ранијим), као и датацију, податке о ауторима и градитељима и атрибуцију архитектуре. Описе прате богата фотодокументација и бројне илустрације, односно изводи из документације (пројекти, архивска грађа, ликовне и друге представе). Како су описи и констатације засновани на тумачењу расположиве архивске грађе, од оне која се тиче изградње, обнове, реконструкције или доградње објекта, до богате документације о власницима, наручиоцима, ауторима и градитељима, свака картица садржи и попис извора са основним подацима о документу и институцији у којој се чува, као и списак коришћене литературе. С обзиром на знатно већи број објеката који одређују архитектонско стваралаштво Загреба него што је то одабрана група од 100 зграда, уз сваки представљени објекат наведени су и значајни објекти у његовом непосредном окружењу. На самом крају књиге дати су спискови референтне литературе и извора документационе, архивске и друге грађе, кратки речник стручних речи и израза, архитектонски адресар града Загреба и индекси, који читаоцу омогућавају једноставно претраживање „материјала” и одабир текстова који се односе на одређени објекат, период, аутора и типолошку или топографску припадност. Посебну вредност књизи дају и једноставан и непретенциозан језик којим је књига писана, јасна и прецизно утврђена методологија представљања одабраних зграда, као и савремен графички израз Водича, који је осмислила дизајнерка Матеа Бронић и врхунске фотографије, већином дело самих аутора. Представљајући први пут јавности загребачко архитектонско стваралаштво у виду општег архитектонског водича, Златко Карач и Ален Жунић промовисали су фундаментални корпус највреднијих загребачких 96 technical and public audience in 2013. Only months after the initial publication, the second edition came to the bookstores. Authors presented Zagreb architecture with 100 buildings that stand out with the undeniable architectural value, urban and cultural importance and spatial and creative inluence, which shaped both the city and subsequent creators. Authors presented various architectural types of profane and sacral buildings, which represent diferent architectural epochs, ranging from the oldest Early-Romanesque layers preserved in the city center to the modern concepts from the beginning of the 21st century, usually located in the outer regions of the city. Book authors, dr Zlatko Karac and Alen Zunic, are the kind of architects that passionately focus on the research, comprehension and interpretation of the architecture of historic buildings. Dr. Zlatko Karac, a scientiic adviser and an associate professor at the Department of Urbanism at the Architectural Faculty in Zagreb, built his career around applied technical urban design, academic research and pedagogical work. His fruitful life work that is mainly focused on the examination and preservation of cultural heritage (both in academic and technical ield) was recognized and bestowed upon with a “State Science Award” in 2012. Alen Zunic is one of the best students at the Faculty of Architecture and a laureate of “Rector Award” of the University of Zagreb for 2012. Alongside with the active practice in architectural design, Alen Zunic is dedicated to the academic research ield, writing and publishing technical and academic papers. He is a graduate student in the Theory and Philosophy of Architecture program at the Graduate School of Design at Harvard University. Zagreb Architecture Guide – 100 Selected Buildings is structured in eight sections that comprise buildings categorized by the topographical relation. At the beginning of each section, Upper city and Kaptol (34), Lower city – eastern part (downtown and Medvescak) (40), Lower city – western part (center and Crnomerec) (58), Trnje (22), New Zagreb (18), Northern parts of the city (Podsljemensko area) (38), Western parts of the city (Tresnjevka, Crnomerec, Podsused) (10) and Eastern parts of the city (Pescenica, Maksimir, Dubrava, Sesvete) (16), there is a regional map, followed by the descriptions of individual buildings. Each building is presented in two pages using a strict methodological approach. Building name and catalogue number are followed by the topographic coordinates of the building, address and tourist information. In the case of a valuable historical building, presentation is enhanced with a code number from the Register of protected monuments. Beside this factual data, description also contains information about the construction and history of the building, purpose (current and past), and information about the authors and builders. Descriptions are enriched with the vivid photo-documentation and illustrations, excerpts from the various projects, archives and other documentation. Since the descriptions are based on the interpretation of the available archives (concerning construction, renovation, reconstruction or upgrade of the building, information about the owners, authors and builders), each section contains a list of sources with the data about the original document and institution where the document is held. The number of buildings that deine architecture of Zagreb is much larger than the selected one hundred, so each building is followed by a list of important buildings in its vicinity. At the end of the book, we ind an extensive reference list, short vocabulary of 39-2014 АУ зграда, који се у даљим издањима може проширивати и допуњавати, посебно кроз публиковање специјализованих - тематских водича посвећених појединим периодима, стиловима, просторним целинама, типовима или ауторима. Са друге стране, заснивајући своја истраживања на научним принципима, аутори су приказ архитектуре сваког појединог објекта допунили компаративним анализама и свеобухватним приказом извора – документацијом, листом доступне архивске грађе и ретроспективном библиографијом, чиме ова књига надраста оквире архитектонског водича и добија енциклопедијски карактер. Сами аутори је атрибуирају као „жанровски хибрид”. Иако замишљена као пионирски „бедекер загребачке архитектуре” и „наменски” конципирана у виду водича, књига Анологијски архитектонски водич Загреба – 100 одабраних зграда аутора др Златка Карача и Алена Жунића недвосмислено идентификује „загребачку иконичку архитектуру” и тумачи њено настајање и интеграцију у урбани, просторни, културолошки и друштвени контекст и стога „стоји раме уз раме” са најзначајнијим делима хрватске архитектонске историографије. Антологијски архитектонски водич Загреба препоручујем за читање, како стручњацима, тако и љубитељима архитектуре, уз наду да неће остати само „стручни бедекер” за упознавање архитектуре у окружењу, већ да ће бити својеврсни узор за израду сличних, код нас дефицитарних, публикација овог жанра и да ће у скоријој будућности Београд, Нови Сад, Суботица и дуги наши градови, поред неколицине постојећих специјализованих архитектонских водича (Водич кроз модерну архитектуру Београда) добити сличне публикације. Zlatko Karac and Alen Zunic promoted fundamental corpus of the most valuable buildings in Zagreb, one which can be widened and supplemented, especially with the publications of specialized guides that focus on diferent epochs, styles, spatial forms and authors. Karac and Zunic further appended the architectural presentation of each individual building with the additional material, comparative analysis and holistic presentation of sources - documentation, listings of materials, and retrospective bibliography, lifting this book from a guidelike genre and giving it an encyclopedic character. Authors themselves deine a book as a hybrid of genres. Although intentionally conceived as a pioneering guidebook of Zagreb architecture, Zagreb Architecture Guide – 100 Selected Buildings undeniably identiies iconic architecture of Zagreb and interprets its creation and integration into the urban, spatial, cultural and social context. For this reason, this book positions itself with the greatest pieces of the Croatian architectural historiography. I recommend this book not only to the experts, but also to the architecture enthusiasts with hope that it will not be remembered only as a technical manuscript, but also as a guideline for the creation of similar publications and books. The issue of lack of material of similar genre in domestic literature and bibliography can be overcome by adopting this book as a guideline for creating architectural guides for cities of Belgrade, Novi Sad, Subotica and other. др Дубравка Ђукановић, научни сарадник Ph.D. Dubravka Djukanovic, Research Fellow АУ 39-2014 technical terminology, architectural address book of Zagreb and an index-list that facilitates browsing through the material, by name, period, author and topographic category. Special value of the book comes from its simple, eloquent and unpretentious language, clear and speciic methodology and modern graphic presentation designed by Matea Bronic, as well as high-quality photographs, created mostly by authors. 97 УПУТСТВО ЗА АУТОРе Радови се предају на начин и у формату који је доле прописан. Дужина текста је максимално један ауторски табак или 16 страна са маргинама 2,5 cm са сваке стране (или 28 800 знакова - Characters with spаces), укључујући податке о коришћењу литературе и напомене. Радови се достављају преко сервиса ASEESTANT. Техничком упутству за коришћење система електронског уређивања часописа ASEESTANT можете приступити преко веб адресе часописа Архитектура и урбанизам www.iaus.ac.rs/code/navigate. aspx?Id=111 или директно на веб адреси сервиса ASEESTANT која се односи на часопис Архитектура и урбанизам http://aseestant. ceon.rs/index.php/a-u/ Радови подлежу анонимној рецензији. Након обављене рецензије, ауторима се шаље мишљење рецензента, по коме треба да поступе, уколико има примедби. Рад потом враћају редакцији. Уколико аутори не прихвате све сугестије рецензента, потребно је да пошаљу образложења која ће размотрити (по могућству) исти рецензенти и редакција. Уз рад треба потписати Уговор о преносу ауторских права, који се налази на сајту ИАУС-а www.iaus.ac.rs у рубрици издаваштво или га аутор може добити путем e-mailа. Начин писања и формат: Језик: српски Писмо: ћирилица за све прилоге који садрже текст Дати апстракт рада и кључне речи на српском Наслов рада, резиме рада са кључним речима и наслове испод слика дати и на енглеском. Пожељно је дати проширен апстракт на енглеском. Рад достављен преко сервиса aSEEStant не треба да садржи име и презиме/имена и презимена аутора ни назив институције у којој је/су аутор(и) запослен(и) (уколико је запослен/су запослени). Те податке аутор ће унети након позитивне рецензије. Уз назив институције тада ће унети комплетну адресу, телефон, факс, е-mail адресу. Када има више аутора и више институција, користити суперскрипт *, ** и ***. Апстракт на српском: Апстракт долази одмах после главног наслова и имена аутора и треба да садржи максимално 200 речи текста и кључне речи. Апстракт треба да буде кратак резиме рада који објашњава сажету идеју и методе које су коришћене у раду. У апстракту се не дају цитати и референце. Апстракт не треба да садржи делове из увода. Текст: Текст треба да следи логичан и јасан план. Треба изложити разлог за рад и његов однос према сличним претходним радовима. Методе и технике описати на јасан начин. Уколико у раду постоје резултати и дискусија резултата, као и препоруке, пожељно је одвојено их приказати. Текст треба да је подељен у поглавља и сваки део треба да има наслов. Први ниво наслова пише се великим словима, болд. За други ниво наслова користи се иста величина слова с тим што је прво слово велико, остала мала, болд. За трећи ниво наслова користити италик. Потребни симболи и текст маркери које није било могуће уписати у базичном типу слова (нпр.: Σ, π, β, α, ...), потражити у менију Insert - Symbol (Word) Када се страна имена преводе на српски језик, код прве појаве у тексту, треба (у загради) да буду написана у оргиналу. Када се у ћириличном тексту нађе нека реч из страног језика на латиници треба је написати италик, што се не односи на писање оригиналних имена у загради као ни на писање оригиналних имена у позивању на литературу. Званична и потпуна имена публикација, закона, часописа, књига и докумената писати италиком, без знака навода. Фусноте: Фусноте или напомене користити за цитирање или позивање на изворе. Фусноте почињу од текста бројем 1, а e-mail аутора означити звездицом. 98 илустрације и табеле: Илустрације и табеле треба да буду нумерисане, информативне, са што краћим текстом. Све илустрације и табеле треба да имају упутнице у тексту. Позив на слике или табеле у тексту се означава: (Сл. 1) или (Таб. 1). Наслове испод слика означити са Сл.. и превести на енглески језик са ознаком Fig. .Илустрације и табеле пријављују се као додатне датотеке преко сервиса ASEESTANT у кораку 4: Пријава прилога – Допунске датотеке. Захвалница: Уколико аутор има потребу да се појединцу или установи захвали за допринос у раду, тај текст се ставља у курзиву, мањим словима у односу на основни текст, после основног текста, а пре литературе. литература: Литературу треба дати по азбучном реду латинично: Презиме и иницијали имена аутора; иницијали имена и презиме осталих аутора; годину публиковања (у загради); наслов рада, назив часописа (тип слова – italic), број часописа (bold), број страна (од - до). (За књигу: место публиковања и име издавача), број страна (од - до). Примери: - за часопис: Радосављевић Р. (1995.), Основи заштите градитељског наслеђа језгра Новог Сада, Архитектура и урбанизам 2, стр. 23 - 32; - за књиге: Бркић А. (1992.), Знакови у камену, Београд, Савез архитеката Србије, 242 - 243; - напомена у оквиру текста, позив на литературу: (Brkić, 1992:243). Уколико се цитат користи са одређене стране, назначити у тексту ту страну. Позиви на литературу треба да се нађу на крају реченице, испред тачке. Прилози: Уколико постоји потреба за прилозима који додатно објашњавају основни текст, они садрже споредне, али важне податке као напр. методе анализе, компјутерске исписе, листу симбола као и додатне илустрације или табеле. Прилози се стављају после литературе и треба да се означе словима, бројевима или заглављем и на тај начин се на њих позива у основном тексту. Напомене: Након рецензије и прихватања рада за штампу, све горе наведене напомене важе. Текст и илустрације предати у једном од следећих формата: - текстуални прилог: Microsoft Word (*.doc); - табеле и графикони Microsoft Word (*.doc); - дијаграми, шеме и сл.: Adobe Illustrator, InDesign - фотографије, цртежи и сл.: TIFF (у резолуцији 300 pixels/inch, CMYK) или их дати за скенирање; - неквалитетне фотографије се неће прихватати, посебно фотографије скидане са интернета; - код свих фотографија обавезно ставити извор, име аутора фотографије и сл; - коначна верзија текста подлеже лекторисању (српски и енглески); - објављивање радова се не плаћа; - радови се не враћају ауторима; - аутори чији радови буду објављени добијају два примерка CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 71/72 Архитектура и урбанизам: Часопис за архитектуру, урбанизам и просторно планирање / главни и одговорни уредник Мила Пуцар. – Год. 1, бр. 1 (1. децембар 1994) - . – Београд (Булевар краља Александра 73/II) : Институт за архитектуру и урбанизам Србије, 1994. –30cm Повремено ISSN 0354 – 6055 (Штампано издање) = Архитектура и урбанизам ISSN 2217-8074 (Online) COBISS.SR-ID 8014860 39-2014 АУ