Nasilje u porodici
 |
|---|
|
Tipovi odnosa |
Nasilje u porodici je ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice.[1] Nasilje u porodici je pojam koji se obično odnosi na nasilje između supružnika ili supružničko zlostavljanje, ali takođe može da se odnosi i na nevenčane intimne partnere ili jednostavno ljude koji žive zajedno. Nasilje u porodici je fenomen koji je prisutan u svim zemljama sveta i u svim kulturama; ljudi svih rasa, etnija, verskih i političkih i seksualnih opredeljenja, društvenih i kulturnih nivoa i polova mogu biti počinitelji nasilja u porodici.
Skretanje pažnje javnosti na nasilje u porodici otpočelo je sa pojavom ženskog pokreta, naročito feminizma i pokreta za ženska prava nastalih sedamdesetih godina 20. veka, čija je glavna preokupacija bila rešavanje problema pretučenih žena čiji su agresori bili njihovi muževi.
Svest o nasilju u porodici kao i shvatanje i dokumentovanost ovog prestupa razlikuju se od zemlje do zemlje. Procenjuje se da je u SAD i Velikoj Britaniji samo trećina slučaja nasilja u porodici prijavljena policiji[2]. Prema podacima Viktimološkog društva Srbije, svaka četvrta žena na Balkanu trpi nasilje u porodici[3].
Nasilje u porodici pojavljuje se u različitim oblicima i uključuje fizičko nasilje, seksualno nasilje, psihičko nasilje i ekonomsko nasilje[1].
- Fizičko nasilje uključuje batinjanje, udaranje po glavi i telu, čupanje kose, povrede oštrim i tupim predmetima, šutiranje, davljenje, bacanje na zid ili pod, nanošenje opekotina, itd.
- Seksualno nasilje podrazumeva svaku povredu polne slobode i polnog morala, svaki vid degradiranja i ponižavanja na seksualnoj osnovi, »klasično« silovanje, svaki vid prisiljavanja na seksualni odnos[1].
- Psihičko nasilje se odnosi na zastrašivanje, konstantno kritikovanje, potcenjivanje, emocionalne pretnje i optužbe, emocionalno ucenjivanje, stvaranje konfuzije i nesigurnosti kod žrtve, posesivno ponašanje, postavljanje nerealnih i neostvarivih očekivanja u odnosu na žrtvu, verbalno zlostavljanje, izlaganje žrtve pritisku, ispoljavanje zlostavljačkog autoriteta, nepoštovanje žrtve, zloupotreba poverenja, neispunjavanje obećanja, emotivna rezervisanost, minimiziranje, poricanje i prebacivanje krivice za nasilje, izolacija, uznemiravanje i maltretiranje[1].
- Ekonomsko nasilje podrazumeva nasilno oduzimanje novca i vrednih stvari, kontrolisanje zarade i primanja, trošenje novca isključivo za zadovoljenje sopstvenih potreba, neispunjavanje obaveze izdržavanja neobezbeđenih članova porodice, zabrana članu porodice da raspolaže sopstvenim, odnosno zajedničkim prihodima, zabrana članu porodice da se zaposli i ostvari sopstvene prihode, oduzimanje sredstava rada, nametanje obaveze stalnog podnošenja detaljnih izveštaja o trošenju novca i dr[1].
Takođe je važno pomenuti pasivno zlostavljanje[4], jedan poseban vid nasilja u porodici koji nije lako uočiti, a koji obično vodi u fizičko nasilje. Ovaj vid nasilja vrlo je suptilan i uključuje viktimizaciju, dvosmislenosti, zapostavljanje, duhovno i intelektualno zlostavljanje[5].
Nasilje u porodici ima nekoliko dimenzija:
- Modalitet: fizičko, psihičko, seksualno ili/i ekonomsko.
- Učestalost: povremeno, hronično
- Ozbiljnost: kako kod psihičkog tako i kod fizičkog zlostavljanja zavisi on stepena povrede i potrebe za lečenjem.
- Prolazna ili trajna povreda: blaga, umerena, teška, itd. Najviši stepen je ubistvo.
Žene su veoma često žrtve nasilja svojih najbližih. Nasilje u porodici je najčešći oblik opštijeg problema nasilja nad ženama, čemu govore u prilog statistike: između 40% i 70% ubistava gde su žrtve bile žene, počinioci su bili njihovi muževi ili verenici[6]. Takođe je utvrđeno da se ne radi uvek o fizičkom nasilju, već i o duševnom ili verbalnom[7][8]. Nasilje nad ženama koje vrše njihovi sentimentalni partneri najčešće ostaje neprijavljeno policiji, tako da eksperti smatraju da je broj žena žrtava nasilja u porodici mnogo veći od onog koga pokazuju statistike i da ga je teško proceniti[9].
Iako je ovaj problem predstavljen kao problem u okviru heteroseksualnih odnosa, on ipak postoji i među lezbijkama[10], između majke i kćerke, između dve ženske osobe koje dele stan ili u bilo kakvom drugom odnosu dveju žena koje žive pod istim krovom. Nasilje nad ženama u lezbijskim vezama gotovo da je jednako zastupljeno kao i u heteroseksualnim vezama[11]
Istraživanja su pokazala da između 40% i 60% muškaraca i žena koji zlostavljaju odrasle takođe zlostavljaju i svoju decu[12]. Devojčice čiji očevi zlostavljaju njihove majke su 6,5 puta verovatnije žrtve svojih očeva nego one koje imaju nenasilne očeve[13].
Nasilje nad decom se može podeliti na više vidova[14]:
- Zapostavljanje, pri čemu odgovorna odrasla osoba ne vodi odgovarajuću brigu o detetu i o njegovim potrebama kako na fizičkom planu (obezbeđenje hrane, odeće i higijene), tako i na emotivnom (odsustvo ljubavi) i edukacionom planu (sprečavanje deteta da ide u školu).
- Fizičko zlostavljanje je fizička agresija odrasle osobe nad detetom. Uključujue udaranje, paljenje, davljenje ili drmusanje deteta, pri čemu se često zlostavljanje opravdava kao vaspitno-disciplinska mera. Prenošenje toksičnih materija detetu preko majke (kao fetalni alkoholizam) u nekim zemljama takođe se može smatrati fizičkim nasiljem nad detetom.
- Seksualno zlostavljanje deteta jeste bilo koji seksualni čin između odrasle osobe i deteta, uključujući penetraciju, oralni seks ili izlaganje detinjeg nagog tela pod prisilom u prisustvu odrasle osobe.
- Prema statističkim podacima dobijenim u periodu između 1994. i 2004, u Srbiji je od svako četvoro seksualno zlostavljane dece, troje su devojčice i jedno je dečak. Na svakih pet počinilaca seksualnog zlostvljanja dece, 4 su muškarci, a 1 je žena[15]. U 39,12% slučaja dete je zlostavljao otac (najčešći odnos nasilnik-zlostavljani jeste otac-kćerka)[15]. U 53,32% slučajeva, nasilnik je osoba koja predstavlja figuru oca u porodici (otac, očuh, hranitelj, usvojitelj)[15]. Od ukupnog broja slučaja seksualnog zlostavljanja dece, čak u 98,26% počinitelj je bio osoba poznata detetu, najčešće iz kruga najuže porodice[15].
- Duševno zlostavljanje, takođe poznato i kao emotivno zlostavljanje deteta, uključuje izvrgivanje ruglu deteta, neprikladne i preterane kazne ili nepokazivanje ljubavi prema detetu.
Iako je se akcenat stavlja na žene kao glavne žrtve, takođe i muškarci mogu biti žrtve nasilja u porodici. Pažnja svetske javnosti na muškarce koje maltretiraju žene skrenuta je pojavom pokreta za muška prava. U izveštaju o povredama prouzrokovanim nasiljem koje su lečene na bolničkim odeljenjima za hitnu pomoć (Violence-Related Injuries Treated in Hospital Emergency Departments) ) koju je izdalo Ministarstvo pravde SAD u avgustu 1997, navodi se da su muškarci jedna šestina od ukupnog broja pacijenata koji su primljeni kao žrtve nasilja u porodici. Ovaj izveštaj takođe navodi da znatno više muškaraca nego žena odbija da otkrije identitet svog napadača[16]. Žrtve takođe mogu biti i deca ili stara lica.
Stare i nejake osobe su takođe često žrtve nasilje u porodici. Fenomen nasilja nad starim licima primećen je sedamdesetih godina 20. veka, ali tek deceniju kasnije i samo u SAD, institucionalizuje se termin elder abuse, to jest, nasilje nad starim licima[17]. Nasilje nad starijim osobama može biti fizičko nasilje, duševno nasilje, seksualno nasilje, ekonomsko nasilje, samozapostavljanje i napuštanje[17].
Početak 21. veka doneo je jedan novi vid nasilja u porodici nad starijim osobama koji se u psihologiji naziva „sindromom babe-robinje“[18]. Radi se, naime, o starijim ženama koje dobrovoljno podnose veliki teret u okviru svoje porodice koji sa godinama postaje pretežak za njih. Ako žena sama ne iskaže da je krajnje iscrpljena, a njena deca to ne primećuju, preopterećenost ovih osoba dovodi do pojave oboljenja na psihosomatičnom i fizičkom nivou. Fizičke manifestacije ove bolesti su visok krvni pritisak, metabolički poremećaji i dijabetes, srčane i respiratorne smetnje, utrnuće, nesvestice i druge parokistične smetnje, hroničan umor, slabost i padovi[18]. Na emotivnom planu, pojavljuje se opšta neraspoloženost, nelagodnost, anksioznost, nevoljnost, nedostatak motivacije, osećaj krivice zbog svog lošeg stanja, i u izuzetno teškim slučajima pomisao o samoubistvu kao jedinom izlazu[18].
Ovaj fenomen je novijeg datuma i Međunarodna zdravstvena organizacija ga karakteriše kao nasilje nad ženama[18]. Faktori koji utiču na pojavu ovog sindroma su obaveze koje nemaju veze s poslom domaćice (čuvanje uničića), brojna porodica, članovi porodice koji su invalidi ili bolesni i čiju brigu preuzimaju te žene, gomilanje obaveza i sl[18]. Psihološki i društveni profil žena podložnih ovom sindromu su sredovečne žene bilo koje društvene klase sa preteranim osećajem odgovornosti koje nemaju običaj da se žale na adekvatan način[18].
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Član 197. Porodičnog zakona u „Žrtve nasilja u porodici“. Centar z asocijalni rad, Beograd.izvor
- ↑ Patricia Tjaden and Nancy Thoennes. Full Report of the Prevalence, Incidence, and Consequences of Violence Against Women. National Institute of Justice and the Centers for Disease Control and Prevention, November 2000, NCJ 183781 [1]
- ↑ Svaka četvrta žena na Balkanu trpi nasilje u porodici.Blic. 19. juni 2009. Arhivirano 2009-06-20 na Wayback Machine-u
- ↑ Passive Aggressive Behavior, a Form of Covert Abuse(definicija pasivnog zlostavljanja)
- ↑ Damn Violence
- ↑ „Intimate Partner Violence”. World Health Organization. 2002. Pristupljeno 04. 09. 2007.
- ↑ A Pourreza; A Batebi; A Moussavi (2004). „A Survey about Knowledge and Attitudes of People towards Violence against Women in Community Family Settings”. Iranian Public Health Journal 33 (2): 33–37. Arhivirano iz originala na datum 2008-02-28. Pristupljeno 2007-09-04.
- ↑ Violence & Victimization Research Division's Compendium Of Research On Violence Against Women 1993-2005 1998-WT-VX-0014 pg 35, 1999-WT-VX-0014 pg 59
- ↑ „Intimate Partner Violence: Overview”. Centers for Disease Control and Prevention. 2006. Pristupljeno 04. 09. 2007.
- ↑ Girshick, Lori B., "No Sugar, No Spice: Reflections on Research on Woman-to-Woman Sexual Violence." Violence Against Women Vol. 8 No. 12, December 2002, pgs. 1500-1520.
- ↑ Fact Sheet: Lesbian Partner Violence
- ↑ American Psychology Association. Violence and the Family: Report of the American Psychological Association Presidential Task Force on Violence and the Family. 1996
- ↑ Bowker LH, Arbitell M, Mcferron JR (1988). „On the Relationship Between Wife Beating and Child Abuse”. u: Bograd ML, Yllö K. Feminist perspectives on wife abuse. Thousand Oaks: Sage Publications. ISBN 0-8039-3053-4.
- ↑ „Child Abuse and Neglect: Types, Signs, Symptoms, Help and Prevention”. helpguide.org. Arhivirano iz originala na datum 2013-11-03. Pristupljeno 20. 10. 2008.
- ↑ 15,0 15,1 15,2 15,3 Pedagoško društvo Srbije:Seksualno zlostavljanje dece izvor
- ↑ Violence-Related Injuries Treated in Hospital Emergency Departments. U.S. Department of Justice, Office of Justice Programs. Bureau of Justice Statistics. August 1997, NCJ-156921 Arhivirano 2009-06-30 na Wayback Machine-u Tabela br. 7.
- ↑ 18,0 18,1 18,2 18,3 18,4 18,5 Encarni Liñan. Síndrome de la abuela esclava. Psicología on-line [3] Arhivirano 2009-03-26 na Wayback Machine-u
