Piper sa mirisom bosiljka

- Ispržiću papriku za ručak. Toliko mi je vruće da nemam volju da se bakćem nečim previše komplikovanim po ovoj nesnosnoj vrućini. Uz salatu i mladi sir biće sasvim dovoljno, razmišljala je istresajući u sudoperu, juče kupljenu papriku na obližnjoj pijaci. Prodavca je pitala odakle je, jer joj se učinilo da su joj paprike, nekako poznate.

Naučila je mnogo o paprikama, od svog svekra koji je voleo da kaže da je odrastao u paprikarskom kraju, na jugu Srbije, u malom selu u Suvoj planini.

“Piper, toj nam je bila glavna hrana. I leti, kad bude svež i zimi, sušen”.

Govorio je kako paprika tamo na bosiljak miriše, jer žene, domaćice, “kroz gradinu sade strukovi bosiljka”. Kako je ta paprika tankokora, kako je dobra za sve i kako je lek za dušu.

Čovek je rekao da je paprika iz okoline Aleksinca.

Upravo kako je i pomislila, razmišljala je držeći jednu, guravu papriku u ruci i mirišući je, dok je jedna gospođa gledala začuđeno.

Miris te paprike je podsetio na miris jednom davno prženih paprika čiji ukus nikad nije i neće zaboraviti.

...

Sve su isplanirali bez nje. Putovanje, dužinu boravka, vreme polaska. Valjda su mislili da ne treba ni da je pitaju o svemu tome jer su, kako su govorili, to radili da je iznenade, da je oslobode bilo kakvih obaveza. Njeno je bilo samo da spakuje prtljag za njih dvoje, za sebe i muža, kojem ni na pamet nije palo da je pita želi li ona da ide u to planinsko selo na godišnji odmor kojem se radovala kao nikad do tad.

Bio je to njen prvi, pravi, zasluženi godišnji odmor posle napornog i isrpljujućeg rada u bolnici. Ne. On i njegova mama su isplanirali sve u tančine. Ona, kao smerna snaja je trebalo samo da se zahvali na tome.

Negde u cik zore krenuše put Niša uzanim, starim drumom Bratstva jedinstva. Sedela je na sedištu iza vozača i gledala krajolik kojim su prolazili. Pokušavala je da u misli dozove sećanje na Šumadiju koju je videla davno, još kao mala devojčica. Razmišljala je kako i nije tako strašno što idu u to selo, jer ona je gradsko dete i u selu je bila samo jednom do tad.

Sećala se, kao kroz maglu da su šumadijska sela razuđena, a kuće, s brega na breg. Trebalo je hodati do prvog komšije.

Moskvič je savladavao veliki uspon za koji su joj rekli da se zove prevoj Mečka.

Ubrzo je videla tablu sa imenom mesta pored kojeg su prošli. Pisalo je, Ražanj.

Bio je poodmakao septembar i okolna polja su se zlatila od strnjike koja je ostajala iza rane berbe kukuruza po gde gde. Neke njive su već bile uzorane. Čudila se koloritu zemlje koja je na mahove bila crna, kao gar, ponegde crvena kao cigla.

Zastali su da se okrepe u Sićevačkoj klisuri, posle prolaska kroz tunele koji su joj izazivali, onako neosvetljeni, veliki strah.

Posedali su na kamene klupe sa isto takvim stolom. Gledala je u okolne planine koje su se krševito nadvijale nar rekom koja je dole tekla mutna, u kovitlacima i širokim virovima.

Nedaleko odatle pravila je slap preko brane, kod kamenoloma.

Na obroncima planine, koja je opasala reku sa obe obale, se još uvek videlo grmlje koje je menjalo boju iz zelene u svetlo smeđu.

“Sve su to jorgovani. Doći ćemo jednom u maju,  kad procvetaju beli i lila jorgovani   i cela klisura sa njima.  Da vidiš kako je priroda na čaroban način oplemenila sve ove stene i goleti. Nema nigde, do ovde, ove lepote”.

Sećala se reči svog svekra, koji je primetio da ona pomno razgleda okolinu.

Približavali su se svome odredištu. Rekli su da još samo treba da se savlada uspon preko Kurila, kako se zvalo veliko brdo iznad Bele Palanke, a kojim je vodio put u malo selo Oreovac, na obroncima Suve planine.

Put je bio vijugav, posut kamenom i zemljom, za dubokim kolotrazima od zaprežnih vozila. Sa obe strane puta rasla je belogorična šuma u kojoj su prevladavala hrastova stabla, bukva, ruj i dren.

Ona to tad još nije znala. Njoj je to bila “obična” šuma. Tek kasnije će naučiti da po listu raspoznaje skoro svako stablo u šumi, zahvaljujući svome svekru koji je voleo prirodu i sve u njoj i malo je reći, obožavao svoj rodni kraj.

Prošli su pored kuće koja je “visila” na jednoj steni.

“To neki čudak pravi vikendicu”, objasnio je njen svekar.

Vozeći vrlo lagano, dok su točkovi poskakivali preko kamenja na drumu, zaokrenuo je na levo moskvič, polako ulazeći u selo koje je još uvek, reklo bi se, spavalo.

Put kroz selo je bio razlokan od vode i kolskih točkova.

Začudila se činjenicom da je selo bilo ušoreno. Bar joj je tako delovalo na prvi mah.

Kuće su bile južnjačke, sa drvenim, lučnim verandama na kojima su visile dugačke niske crvenih paprika.

Bilo je rano jutro. Čula su se zvona stada negde sa strane i po neki zakasneli petao.

Uskoro su se zaustavili ispred jedne drvene kapije neposredno blizu centra sela, iza koje se nazirala široka staza zarasla u koprivu i zdravac.

Majka je žurno izašla iz kola i odlučnim pokretima otvorila kapiju. Auto je nastavio do široke, gvozdene kapije na kojoj su stajali ćirilični inicijali ŽM, zaustavivši se ispred i čekajući da majka otključa i ovu kapiju da bi auto nesmetano ušao u široko, betonirano dvorište.

Jutro je prošlo kao u dahu. Smestili su se, razmestili stvari, a onda su odjednom počeli da dolaze komšije.

Vesti su se selom pronele brzinom munje; Stigli su Mida i Desa sa sinom i snajom.

Sve su ih dočekivali ispred kuće, gde je u dvorištu, pod vinjagom, bio mali gvozdeni sto sa mermernom pločom i okrugle, plastične stolice koje su ličile na afričke bubnjeve.

Muškarci bi donosili po flašu rakije u ruci, dok bi žene nosile, koja činiju, koja tanjir sa velikim kriškama ovčijeg ili kravljeg sira.

Jedna je donela veliku, vruću, zlatnožutu, sveže ispečenu pogaču.

Reče da je iz vurnje.

Nikad nije čula za taj izraz do tad i nije znala njegovo značenje.

Ubrzo je saznala da je to zemljana furuna za pečenje hleba koju je imalo svako seosko domaćinstvo u selu.

Pričali su njoj do tad nepoznatim narečjem. I nekako kao da su se utrkivali ko će kome da što pre ispriča novosti kojih je bilo sa obe strane.

Ona ih je gledala kroz zavesu na prozoru sobe u kojoj je bila. Niko je nije pozvao da im se pridruži, a nju je bilo stid da to uradi sama.

• Vidomo ti snajku, kad si ulezal u dvor. Ubava, al, rek'l bi, džgoljava, sitna.
• S'g ću je oknem, pak ćeš ju vidiš, da sedne s' nas, da oratimo svi.

Svekar je pozva po imenu da izađe. Posedali su svi oko sofre; ona, njen muž, njena svekrva, komšija i njegova žena. Smeškala im se i gledala ih radoznalo kao dete koje prvi put vidi interesantnu igračku.

Žena je brzo govorila i osmehivala joj se sve vreme kroz krezavu vilicu, muškarac je pušio neku cigaru bez filtera koja je imala jak, štipajući miris koji se uprkos svežem planinskom vazduhu osećao i koji je nekim nevidljivim lahorom završavao baš ispred nje.

• Uzni si sirenje. Sveže, ovčo, nutkala je komšinica Smilja.
• Probaj si raćiju, domaća, od slivu. Ovoj nema u tvoj Beograd. Sluša li te bašta? Nemoj ni l'žeš, znam ja Midu cel život, izgovori komšija u dahu.

Razumela ih je svaku drugu reč i kako tako povezivala značenje trudeći se da im ispravno odgovori. Zastala je kod pitanja; Sluša li te bašta?

Ona nije imala baštu. Imala je samo nekoliko saksija sa cvećem u malom stanu, sobici u kojoj su ona i njen muž stanovali.

Svi su se smejali njenom odgovoru. I njen muž. Grleno, dečje. I ona se sama smejala, a da nije znala šta je to smešno?

• Bašta, po oreovački, reče joj svečano svekar, je otac, tata.  S. te pitao da li te ja slušam? Jesam li dobar spram teb'?

Shvatila je da njen sekar uživa u svom domaćem govoru i razgovoru u sredini iz koje je potekao, jer se neki zadovoljan osmeh širio njegovim licem koje nikad nije izgubilo gorštačke crte i jer ga je ne primećujući prevodio sa primesama istog narečja.

Taj prvi dan u selu Oreovac, na Suvoj Planini je protekao u diskretnom predstavljanju snaje, Beograđanke. Stanovnici sela su se trudili da je svi vide, neki i daruju, jer, dobila je svoju prvu nisku crvenih, nanizanih paprika od tetka Ruže.

• Toj ti je p'k za zimu. Da si ih puni'š sas meso ili pilav, ma kakvo očeš, sama. Da si napraiš trljenicu s praziluk, da si...

Čula je kroz prozor sobe, u kasnim poslepodnevnim satima gde njen svekar nekom govori da ćemo sigurno doći.

Pili su popodnevnu kafu, svi, ispod vinjage kad su obznanili da su pozvani na večeru, kod njegovog brata i snaje.

• Pred veče, sa planine dune vetar koji u selu zovu Noćnik, pa mora da obučeš džemper, ili da se nečim toplim ogrneš preko leđa. Evo ti ovo džube, nek bude tvoje, rekla joj je svekrva dajući joj u ruke jedan prsluk.

Prsluk, džube, kako ga je ona nazvala, spolja je bio od tamnoroze žerseja, kojim su bile oivičene i ivice oko ruku. U predelu struka, po sredini, visile su dve trake od istog materijala, koje su služile umesto dugmeta, da vežeš, kako joj je rekla, mašnu. Ispod je to bio pravi seoski, kožni gunj.

Verovatno neki star, koji je ona preradila uz pomoć onda, modernog žerseja. Prijao joj je, jer se hladnoća uvlačila u kosti, neprimetno i nenadano posle sunčanog dana.

Čekali su da domaćin objavi da polaze. Mrak je uveliko padao i okolnu tamu razbijala je samo sijalica koja je svetlela iznad ulaznih vrata u kuću.

Selo je tonulo u noć.

Svekar je išao napred, noseći veliku baterijsku lampu i osvetljavajući put kojim su hodali. Prst pred okom se nije video. Nikad do tad nije videla toliko tamnu noć.

Iako je na nebu bilo bezbroj zvezda, što je govorilo da je bilo vedro, nije bilo mesečine. Tek tu i tamo, videlo bi se po neko čkiljavo svetlo kroz neki mali prozor na nekoj seoskoj kući pored koje su prolazili.

• Zar u selu nema nikakve rasvete, upitala je svekrvu koja je išla ispred nje?
• Ima. Jedna sijalica u donjoj mali, jedna u centru, ova pored koje smo prošli i jedna u gornjoj mali.
• Selo je podeljeno na tri dela, male, kako ovde kažu. Ima nešto oko 120 kuća i negde oko šeststotina duša preko godine. Za vreme raspusta taj broj se poveća za najmanje još trećinu, dodao je objašnjenje svekar.  

Njen muž je ćuteći koračao iza nje pazeći da se ona ne spotakne o neki kamen kojih je na putu bilo, a koji su se u mraku veoma teško razaznavali.

Uskoro su skrenuli na levo i tu se moglo videti svetlo neke sijalice koje je dolazilo sa desne strane. Prošli su pored neke živice i obreli se u omanjem dvorišu ispred kuće, čija su vrata bila otvorena i u kojima je stajao svekrov brat i sa osmehom na licu im poželeo dobrodošlicu. Od ulaza u samu kuću delilo ih je nekoliko stepenika napravljenih od starih, crvenih cigala.

Ušli su u veliku u belo okrečeno prostoriju, sa malim prozorima na kojima su visile bele, vezene, kratke zavese. Sa leve strane, a opet na sredini prostorije, je bio postavljen ogroman sto, sa velikim klupama sa obe strane.

Sa desne strane, stajale su poređane jedna do druge, žena svekrovog brata, tetka Grozda, njegova majka i najmlađa kći.

Sve su im pojedinačno pružile ruku za pozdrav i kad su se svi izrukovali, domaćin, reče gde će ko da sedne.

Sto je već bio postavljen i sve je mirisalo na neverovatno lep miris pržene paprike.

Na sredini tog velikog stola stajala je ogromna šerpa, u kojoj se do vrha, zlatila pržena paprika sa jajima.

Nedaleko od nje, stajala je druga, manja, sa takođe prženom paprikom, ali bez jaja.

U jednoj činiji su bile poređane lučene paprike, duguljste, dok su se u jednom ovalnom, belom, starinskom porcelanskom tanjiru izdužile dugačke, peckane ljute paprike. Videlo se da su ljute, a i miris ljutine se osećao u vazduhu.

Okolo šerpi su bili poređani veliki, beli, duboki, od debelog porcelana tanjiri u kojima su ležale kriške sira. U svakom različite debljine. Rekoše da je ovaj deblji, ovčiji, onaj tanji kravlji, a najtanji, kozji sir.

U drugim, istim, velikim tanjirima, stajalo je nešto što je ličilo na gustu pavlaku, za koju rekoše da je urda.

U jednom belom tanjiru je stajao sitan sir, za koji rekoše da je vurda. Bilo je tu celog paradajza, salate od paradajza, salate od praziluka koja se jela kašikom.

Interesantno je da su tanjiri iz kojih su gosti jeli bili duboki, ali mali. Prvi put je u životu videla duboke, male tanjire. Kao za decu, pomislila je. Ali bili su lepi, onako mali, porecelanski, sa slikom nekog cveća na obodu.

Na jednoj velikoj dasci u svoj svojoj, kraljevskoj veličini, stajala je velika, okrugla vekna hleba. Videlo se da tek je izvađen iz furune, jer se prostorijom širio svež miris tek ispečenog testa.

Nikad pre, a nikad ni posle te večere, nije jela slađu, ukusniju i lepšu prženu papriku, razmišljala je dok je laganim pokretima seckala papriku da spremi ručak za taj dan.

Od tog dana i njoj je najomiljenija postala paprika, piper, sa juga. Valjda zato što u sebi nosi mirise bosiljka, planinskih trava i lekovitog bilja gde raste i gde je gaje kao kraljicu svojih gradina.

Gde joj kroz redove, da joj prave društvo sade bosiljak, kadifu i lepog glišu, a ustvari je, sadeći cveće kroz redove paprika “štite” od uroka.

Gde ustaju pre sunca da bi je kroz vade vodom napojili.

Gde je čiste od svake travke da noga kad ideš kroz redove paprike, pipera, kroz gradinu, stane na čistu zemlju.

Gde znaju da odgaje najukusniji piper u cel svet.