Ispratila
sam tugu. Drugarski, s osmehom. Nek ide sad malo dalje. Nju i inače
ne drži mesto. Ode, pa se vrati. Kod mene se baš dugo zadržala.
Prijalo joj je moje društvo. Neću mnogo da se žalim. I ona je
meni, za ovo vreme, ponekad bila dobar sagovornik. Češće no što
bi trebalo. Uvek je tako kad si sam.
Dođe
ona, niotkuda. Samo bane. Zagrli te, stegne u svoje naručje i ne
pušta. Obmota se kao bršljan oko starog stabla. Valjda pomisli da
si ti dub crvima nagrižen, a ona, tuga, je taj uvek zeleni bršljan
što i na zimi stoji gord, sjajan, kome ni mraz ne može ništa. A
nije tako.
Ona
izgleda ne zna da je ona kao imela koja se razbaškarila na granama
široke, raskošne bukve, međašice, gde se, onako, sva raščupana
trsi. Pomisli čovek da se tako razbarušena takmiči sa njenim
razgranatim granama, a ni do kolena joj nije.
Kad
sunce zapeče bukva hladom pokriva i lahorom rashladi.
U
zimu, kad strele Striborove snegom caruju, zna i svojim starim, suvim
panjem vatru da rasplamsa i telo ti promrzlo ugreje.
Imela
sve to nije. Ona je pijavica bukvi. Kao što je i tuga, kad dugo kod
mene ostane, moja pijavica koja mi radost uguši svojim gvozdenim
zagrljajem pa ova, moja radost, ropće, migolji se u tom njenom
stisku, izvlači se da udahne bar, a ne može. Ne punim plućima, jer
je tuga ko udav opasala i ne pušta je. Prilepila se za nju i mene ko
"smrt lepak".
Njoj
je udobno. Briga je za mene i moju radost koju mi je u neku mračnu
rupu
u
meni negde stisnula.
Šta
ću? Borim se. Sama.
Nekad
mi pođe za rukom da je se brzo oslobodim, nekad ne. Obe znamo, da
smo dugo dobri drugari, ali isto tako znamo da je ona meni preteška,
kad god dođe. Zna to i ona sama, ali je to ne sprečava da se vraća.
Dosadna je, a uvek drugačija. I ja sam njoj dosadna jer joj se
otimam, nikad joj ne dam da me sasvim savlada. Izgubi ona silnu snagu
na borbu sa mnom. Valjda je to izaziva više, pa me onda i lomi
duže.
Evo,
lomimo jedna drugu već mnogo dugo. U poslednje vreme se predugo
opraštamo. Ona se otkine od mene, napravi korak dva odlazeći, a
onda me iznebuha, ponovo, besno i podmuklo sačeka onako samu, od nje
onemoćalu i izgrebanu, pa me stisne do jauka.
Ima
ona bezbroj imena. Ja, već izgrebane duše od njenog poslednjeg
imena, ne stignem da joj novo prepoznam jer me pritisla, ko vodenički
žrvanj. Legla mi na grudi, dah mi kida.
Ne,
ne ljutim se ja na nju, na tugu. Što bih? Ona je takva. Razgoropadi
se ako joj dozvoliš da te obujmi. I onda ti se, kao malo dete o vrat
obesi sve dok je sam ne skloniš.
Ponekad
ti takva, lepljivog zagrljaja prija uz akorde neke setne muzike što
ona ume lukavo da iskoristi, ako joj se prepustiš.
Ovih
dana joj mašem na pozdrav. Dugo. Dosadila mi je. Rekla sam joj to
otsečno, bezosećajno.
- Odlazi! Dosadila si mi više. Željna sam radosti. Predugo si kod mene ostala. Zar nisam i ja tebi već dosadila?
Ona
zastane na kapiji mog vrta, pogleda me onim svojim poslednjim imenom
i kaže;
- Nisi. Ne bih ja još išla od tebe nikud. Baš smo se lepo družile.
Šta
je lepo u tome, mislim se, što si mi se ti ponovo u život ušunjala
i ostala predugo?
- Svakog gosta za tri dana dosta – rekoh joj. Ti nemaš mere. Svaki put, kad mi se ko lopov prikradeš, a ja te ne prepoznam jer si se novim imenom okitila, ti me zaskočiš nespremnu. Stegneš me u svoj, tebi lep, a meni težak zagrljaj, udariš me u pleksus i ostaviš bez daha. Odlazi sad! Ne trebaš mi! Ni ja tebi ne trebam. Ti nisi probirač. Tebi je sasvim svejedno s kim si. Meni nije. Ja hoću da se družim sa veseljem, sa radošću. Ne sa tobom. I nemoj da mi se rugaš i govoriš da sam naivna! Znam ja da me ti možeš zgrabiti i kad svira muzika koja me rastuži.
Gledam
ja nju, gleda ona mene. Vidim, traži mi slabu tačku. U meni neka
snaga porasla i neka silna želja da joj se oduprem po ko zna koji put i
ona od te moje snage ne vidi baš dobro moju Ahilovu petu.
Svanulo
je. Prošetah kroz vrt i bacih zamućen pogled na grm jasmina koji je
rastao na mestu gde je ostao jedan deo moje duše, poprečni deo mog
krsta.
Jutranji
lahor pomilova nežne grančice, kao za pozdrav. Osmehnuh se, iz
srca, posle mnogo dugo vrevena.
Vratih
se u kuću i uključih, već po navici, moj stari radio-kasetofon.
Razlegli su se tonovi pesme "Radujte se prijatelji"....
Stari,
dobri šlager, pomislih i zapevah iz sveg grla u rano jutro.
Dobar
dan radosti!
