Čak i u mirovini jedan deo kolača je samo za mene

Još samo dva dana me deli od Nove Godine i od svih onih novih planova, snova maštanja...

Šta? I penzioneri imaju snove? I penzioneri maštaju? Možda nekome na pamet padnu ovakve misli.

O da. Itekako.

Ima penzionera koji ne sede samo u čekaonicama Domova zdravlja čekajući na preglede, recepte ili samo dolaze da se ugreju i prozbore neku reč sa živim ljudima.

Ima penzionera koji ne broje Bogu dane do svog konačnog izdisaja.

Ima penzionera koji se uredno rekreiraju i vode računa o sebi i svom telu.

Ima penzionera koji se druže u nekim sekcijama za seniore.

Ima penzionera koji putuju, idu uredno na izlete, planinare..

Ima penzionera koji su biljoberi diljem planina naše zemlje.

Ima i onih koji rade, jer su primorani ili su alavi na pare i nikad im nije dosta.

Ima i onih koji rade i izdržavaju svoj “podmladak” koji ne radi, jer “nema posla”.

Ima penzionera koji su bebisiteri svojim unucima iz ljubavi, ali i iz želje da pomognu svojoj deci jer mesta u obdaništima nema ili ovi nemaju para da ih plate.

Ima penzionera koji uredno pomažu oženjenim sinovima i udatim kćerima vodeći im domaćinstvo tj. kuvajući, peglajući itd. radeći sve kućne poslove bez ikakve nadoknade da bi deca mogla “lakše” da žive.

Ima i onih koji rade svoje bašte, okućnice, neki čak poseju i njivu u selu, ako su poreklom sa sela.

Ima i onih koji jedva sastavljaju kraj s krajem i koji maštaju da im država, ako ništa drugo, bar vrati to što im je uzela.

Ima penzionera koji prevrću svakodnevno kontejnere u gradovima ne bi li u njima našla nešto čime bi se prehranila.

Ima i penzionera koji “prekraćuju” dane blogujući.

Ima u ovoj našoj zemlji mnogo penzionera.

Neka odokativna statistika kaže da ih ima oko milionipo i da samo predstavljaju teret za budžet. S obzirom da se životni vek produžio mogu misliti koliko ovo pada teško mnogima. Ponekad, iskreno i meni samoj, a ja sam penzioner, kako se zovu svi oni koji su odradili svoj radni vek, ali i oni koji su odradili dovoljan broj godina pa ih je neka opaka bolest sprečila da odrade i ostatak, te su postali tzv. invalidski penzioneri.

Za sebe volim da kažem da sam u mirovini. Premda ta reč ne oslikava ni malo moje stanje jer ja ne mirujem ni onoliko koliko bi bilo poželjno mojim godinama i utrošku energije na sve što radim. Otuda i ovi redovi jer sam prvu put rešila ove jubilarne 2016. godine da pohvalim i istaknem sebe samu.

O pa vi ste to rešili da se samohvališete! Zar ne znate da je to jedna veoma ružna karakterna osobina? To treba neko drugi da radi umesto vas. To čak nije ni lepo vaspitanje.

Znate, kad danas neko piše CV za neki konkurs on napiše, nacifra, sve za šta je osposobljen i šta zna da radi i to nikom ne deluje da se taj neko hvali, već da taj neko “prodaje” svoja umeća i svoje radne sposobnosti tamo nekom ko je za to zainteresovan. I što je duži CV šanse za posao su uglavnom veće.

Kako ja nisam u stalnom radnom zaposlenju i kako mi isto ne treba jer sam u mirovini, ne vidim zašto i ja ne bih lepo napisala samo delić onog šta sam uradila u ovoj godini koja odlazi, sa namerom da sebe pohvalim.

Pa čekaj!!! Zar nisi gospođo rekla da pokude i pohvale treba jednako primati!!!

Prve nek te ne rastužuju,a druge nek te ne vesele.

Jesam. I mišljenja sam da je to tačno.

No ipak sam mišljenja da bi mnogima koji razmišljaju u stilu, da bi penzionerima trebalo zabraniti pravo glasa osim ako se ne glasa za ekologiju, s vremena na vreme trebalo pod nos staviti konkretne dokaze, a njih ima još kako, da ima veoma mnogo penzionera koji učestvuju dobrim delom svog života i truda u životu ove zajedničke nam države.

 I kako te penzionere, a i ja sam jedna od njih, prozivaju vrlo često za svašta nešto.  

Evo gde reših da pomazim sebi dušu i da se ispohvaljujem samo za ovu godinu koja odlazi, prvi put u životu. Nadam se ne i poslednji.

Ne treba mi mnogo, samo jedan rečenica.

Nemam nameru, ukoliko ste pomislili, da sad nabrajam koliko je urađenih poslova iza mene ove godine, ali tvrdim da bi i duplo mlađi od njih posustali.

Daleko  više potrebe imam da se zahvalim na svemu što je urađeno i što se izdešavalo u protekloj godini.

Mora da naglasim da sam zahvalna na svemu što sam obavila i da se zaista nadam da će se moji snovi i maštanja za Novu Godinu ostvariti kao i ovogodišnji, uspešno.

Mislim da sve to zaslužujem jer sam vredno radila i jer sam se trudila iz sve svoje snage da sve započeto privedem kraju bez obzira na otežavajuće okolnosti. Njih je bilo i ima, a opet, ko ih nema.

Zahvalna sam što sam imala dobro zdravlje da bih imala energije da sve to i ostvarim.

Zahvalna sam na iskazanom strpljenju kad bi se pojavile poteškoće, a bilo ih je.

Zahvalna sam i na nekim gubicima jer su me naučili da mora da se mirim i sa gubicima, čak i kad nisu fer.

Zahvalna sam za svaku prepreku jer mi je pokazala neki novi put.

Zahvalna sam na sve većoj sposobnosti da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim.

Zahvalna sam na svakom minutu predaha koji sam imala.

Zahvalna sam na vremenu koji sam uspela da odvojim da uradim i one poslove koji oplemenjuju moju dušu.

Zahvalna sam na pažnji ljudi prema meni u ovoj stvarnosti koja postaje anempatična.

Zahvalna sam svima koji su došli na moj blog, svaštaricu i potrošili svoje vreme da bi, kako kažem, pročitali moje zapise u trenutku inspiracije.

Zahvalna sam na svim teškoćama koje su pratile ovu godinu koja odlazi jer da ih nije bilo ja ne bih postala jača, izdržljivija, strpljivija..

I na kraju kako bi rekli svi oni koji su u mirovini, samo nek je zdravlja i nek ova sledeća bude bolja, a ja nek dobijem i ostvarim, samo ono što zaslužujem.

 Uvek sam verovala i još uvek verujem da je jedan komad kosmičkog kolača predodređen  samo meni.

A vi, šta čekate?

Zahvalite se na svom delu ovogodišnjeg kolača, a ne smeta ako se i pohvalite.

PS: Slike su kao i uvek sa Google :)

Neću da dajem snagu silama razdora i moći

Iskoristila sam priliku da odem i da vidim svog bratanca koji je iz Sombora dobio otkomandu za Beograd, da odem da vidim mog starijeg sina, kako sam ga uvek iz milošte zvala. Bio je vidno mršaviji i nekako uznemiren. Upitah ga kako je, kako mu je u Beogradu, iako sam znala da nije video ni B od svog grada. Jer, ako niste znali, Beograđani, vojnici koji bi nekom igrom slučaja služili armiju u svom gradu, su samo na crveno slovo dobijali slobodan dan. Kako znam? E to je već neka druga priča.

No da se vratim ja na ovu, o kojoj pričam. Kaže, nije loše tetka, samo kad ne bi bilo jednog komandira.. Ukratko, brzo mi je ispričao šta se dešava. Ma znate to i vi koji čitate ove redove. To vam je kad neko ima vlast pa mu se može da uzme na pik, na zub, nekog ko nema ni prava, još manje bilo kakve mogućnosti da mu se suprotstavi. A moj bratanac kao običan vojnik, prašinar, na obuci, to tek nikako nije mogao.

Znajući kakvo je “dete” apsolutno sam mu verovala i znala sam da je onaj uznemiren pogled u njegovim očima posledica mentalne torture koju je nad njim na razne načine sprovodio dotični gospodin komandir.

U trenu, nikako slučajno, jer sam mnogo tih slučajnosti već izživela i naučila da to nisu, rekoh mu; Sine, svaki put kad ti se desi da taj tvoj komandir radi to što radi, gledaj ga u oči i u sebi izgovori jednu rečenicu.

“Koju tetka odmah je on zapitao”?

Reci mu; Blagosiljam te ljubavlju i puštam te da odeš iz mog života!

Gledao je u mene začuđeno i sa nekom nevericom. Brzo sam nastavila, rekavši mu da to izgleda smešno, čudno, ali da je delotvorno i da ću mu kad izađe iz vojske dati knjigu iz koje sam to pročitala, naučila i primenila više puta. I uvek je “upalilo”.

Vrlo brzo, posle možda dvadesetak dana sam opet otišla da vidim mog bratanca i zatekla sam sasvim drugu sliku. Srećno se nasmejao kad me video. 

Uhvatio me za ruku i rekao; Tetka, hvala ti. Upalilo je.

• Šta je upalilo, zbunjeno sam ga upitala?
• Ono, u vezi mog komandira. Znaš, isprva mi je bilo teško i nekako bez veze, ali kad sam se jednom osećao kao da sam rob, a ne vojnik, pogledao sam ga u oči i u sebi izgovorio rečenicu koju si mi rekla. On je spustio pogled. Od tad, svaki put, kad bi me maltretirao ja sam u sebi izgovarao tu rečenicu. I znaš šta se desilo?
• Šta, zanatiželjno sam očekivala odgovor?
• Moj komandir je dobio prekomandu! Ne radi više ovde, rekao je uz smešak moj bratanac.

Kad želim da pišem na ovu temu često se setim ove životne epizode. Ona je potvrdila, ali i mnoge posle nje, da je pozitivno gledanje na život, na ljude koji nam čine nepravdu možda, lakše kad im se šalje ljubav. Jer je nemaju. Prikraćeni su i za ljubav u svoj svojoj drugoj nemaštini. Ko zna kad su doneli odluku da slušaju isključivo i samo razum, a zapostavili su svoje srce.

Znate, sve traži negu, pažnju, posvećenost, određeno vreme, pa i srce. Ako prestanemo da ga koristimo ono se “skameni”.

I ne samo to, treba verovati. Prvo u sebe, svoje mogućnosti, a onda i šire.

I možete svi od reda da se smejete jednoj gospođi zavidnih godina, za koju će neki reći i da je prolupala, ali ova gospođa bira uglavnom i samo dobre misli.

Neću da ne volim (mrzim je reč koja ne živi u mom životu) premijera naše zemlje jer radi sve to što radi, kako protiv nas tako i protiv sebe!

Neću da obraćam pažnju na negativne, a “popularne” likove sa prvih naslovnih strana novina u zemlji u kojoj živim!

Neću da pričam o rijalitima u kojem se skaredno ponašaju čak i ljudi koji bi mogli da upravo zarad svog nekog poznatog imena iskoriste baš to na korist onih čiji su "idoli" i da im pokažu neke druge vrednosti važne za život!

Neću da “dižem numeru” komentarisanjem bilo kakvim devijacijama koje haraju!

Neću da pišem ni jedan red o onima koji misle samo o trezorisanju u tezaorisanju, i maloumnom grabljenju od sve gladnijih usta nas koji smo ih doveli na te pijedestale da bi služili narodu i otadžbini, a ne isključivo repatom i zelembaćima sa slikom piramide iza kojih se kriju smežurane kukavice izvitoperenih umova!

Neću da se objašnjavam svima onima koji bi da čitaju ono što napišem između redova, a ja sam imala i nameru i želju da napišem samo to što sam napisala i samo u redovima!

Neću da im objašnajvam da je konotacija mojih reči, rezultat njihovih, a ne mojih misli!

Neću da se trujem mentalnim đubretom koje se servira svakodnevno u većoj ili manjoj količini od strane, nažalost svih nas, jer se osvrćemo najviše za ružnim dešavanjima!

Kao da ovaj život nema lepote u sebi.

I smejte se, slobodno se smejte vi koji u svemu tražite logičko objašnjenje, istinu da je to baš tako kako samo vi mislite da jeste!

Smejte se i slobodno mi lepite etiketu neznalice, neupućene, neobrazovane osobe jer ne pristajem da na sve oko sebe gledam kroz samo i isključivo crne naočari!

Što ne pristajem da “hranim” sve te crne stvari i svojom energijom koja mi treba da živim u svemu tome život dostojan čoveka.

Jer, svi smo se mi rodili da ŽIVIMO u dobru, u lepoti, u miru sa sobom i svima.

Svi smo se mi rodili da budemo slavni u svojim životima, šta god to pojedincu značilo.

Svi smo se rodili da volimo, a ne da mrzimo, da ne volimo.

Svi smo se rodili da uzgajamo lepotu življenja.

Svi smo se rodili i da ukazujemo na dobro, da sve što radimo, radimo dobro.

Time što toliku pažnju poklanjamo svemu ružnom, što je moj eufemizam za sva ova nemoralna, negativna dešavanja u našoj sredini, ali i diljem sveta, otklanjamo toliko potrebnu pažnju sa onog što ovaj svet čini lepim i dobrim.

Jer, drugi nemamo.

I nemojte mi reći da ne znate, da ne možete, da bar samo jednom u toku dana posvetite pažnju nečemu što vam je baš tog dana učinilo život boljim, pa nek je to i najsitnija sitnica jer njih ima. Samo je treba pronaći jer, kako neko lepo reče; Lepota je u oku posmatrača.

Kada bismo samo jedan dan poklonili pažnju svemu onom što je lepo u našim životima, time bismo otklonili ogromnu energiju koju usmeravamo prema svemu onom što nam smeta, što nam ne prija.

I šta bi se desilo? Zapitaće se skeptici i nevernici?

Neće se zapitati oni koji su to već mnogo puta uradili. Uradili i nažalost odustali. Verujem ne zato što nisu želeli, već zato što je odjek ovih drugih, bio jači, jer ih je bilo više. I sve ih je više.

Draga gospodo skeptici, probajte!

Nemojte da pitate šta će se desiti jer iovako ne verujete tuđem sudu već samo svom. Ako i probate, dosledno, više puta, samo sebi recite, samo sebi priznajte ima li promena.

Ja već znam i otuda, ona rečenica u uvodu ovih redova.

Sve i svakog koji čine moj život manje lepim nego što mislim da zaslužujem, blagosiljam ljubavlju i puštam ih da odu iz njega.

Iza njih će ostati mir i lepota. I doći će neko novi, a svaka promena donese uvek i nešto dobro.

Utopija? Nojeva glava u pesku?

Znate šta je odgovor?

Dišem.

Mada, imam ja još tušta i tma odgovora, ali je ovaj za sve isti i jedinstven.

Ajde malo da promenimo ploču i da pričamo samo o onom što vredi, što je dobro, što je ljubav, što je ljudskost, što nije strah, što...

PS: Slike su kao i uvek sa Google ;)

Samopouzdanje i kako ga ugušiti

Slika prva

Osnovna škola u jednom starom beogradskom naselju. Vreme događanja, pre trideset godina. Test za drugi razred osnovne škole u kojem je jedan od zadataka bio; Navedi četiri pernate domaće životinje!

Dečak je u odgovoru između ostalog napisao GOLUB. Taj njegov odgovor je bio podcrtan crvenom olovkom i ocena testa je bila četvorka. Svi ostali odgovori su bili tačni.

Dečak dolazi kući, plačući. Pokazuje svojoj mami test i kroz plač pita; Šta sam pogrešio? Zašto mi je označila goluba kao grešku? Zašto si nam ti mama kuvala golubije supice od golubova koje smo dobijali od baka Jovanke iz Deliblata, ako golub nije domaća pernata živina?

Majka smiruje svog sina i kaže mu da golub, tzv. kokošar, jeste domaća pernata živina i da se ne brine jer je učiteljica sigurno previdela i u brzini nešto pogrešila, a greške se dešavaju, ali treba i da se poprave uvek, ako se sagledaju.

Sutradan majka odlazi na dan otvorenih vrata u školi. Strpljivo čeka da svi roditelji završe razgovor sa učiteljicom pre nje, iako je stigla među prvima. Ostaje sama na kraju sa njom i postavlja joj pitanje; Odakle ste rodom?

Učiteljica je zbunjena ali podgovara da je iz jednog sela u okolini Obrenovca.

Dečakova majka joj smireno kaže da je onda sasvim u redu da možda nikad nije saznala za golubove kokošare koji se u Banatu gaje kao domaća pernata živina i da se od njih kuva supa, posebno za rekonvalescente, jer važi za veoma okrepljujuću supu u toku, ali i posle gripoznih stanja.

Učiteljica u trenu shvata sve i kaže; "Ne brinite, ispraviću grešku".

Majka odlazi kući i o ovom razgovoru ništa ne govori svom malom dečaku.

Sutradan, mali dečak se vraća iz škole nasmejan i još sa vrata, u dahu priča:

“Mama, zamisli, učiteljica me prozvala i izvela ispred table. Tražila je moj test i ispravila mi je četvorku na peticu. I zamisli mama, rekla je pre celim razredom da se čovek uči dok je živ i da je ona, zahvaljujući meni naučila da postoje golubovi kokošari koji se uzgajaju u Banatu, u Vojvodini kao domaća pernata živina.

I rekla je svima da je supica od njih veoma okrepljujuća posebno kod onih koji se razbole od gripa. Posebno je rekla da je ona pogrešila, iz neznanja, ali da nije strašno kad ne znaš, već treba da naučiš i da se trudiš da ispraviš svoju grešku uvek kad shvatiš da si pogrešio.

Dečakova majka nije dozvolila da se naruši samopouzdanje njenog sina koje se strpljivo gradi, sve vreme, kroz celokupni period odrastanja, ali i kasnije.

No, imala je sreću da je učiteljica bila i iskusan pedagog, koja je vrlo brzo shvatila značaj ispravke svog postupka i da je pri tom mislila upravo na izgradnju samopouzdanja njenog đaka, a ne na sebe, ili svoju, eventualnu, sujetu,

Slika druga

Vreme sadašnje.  Srbija, osnovna škola, treći razred, mesto K.

 U toku jednog  predavanja učiteljica je pogrešila tokom svog izlaganja. Jedna od učenica joj je ukazala na grešku.

Odgovor koji je usledio je bio; "Nisi ti ovde da učiš mene, već ja tebe".

Devojčica dolazi kući i kaže svojoj majci;

“ Da sam slušala uvek tebe kako i šta treba reći, do sad bi me bar deset puta izbacili iz škole.”

Razmišljanje

Svetom kruži priča direktora jedne škole, negde polovinom devetnaestog veka, upućena majci jednog učenika te škole u kojoj je on obaveštava da je njen sin

“ intelektualno nesposoban” da prati dalje nastavu u toj školi i da je za njega, kao takvog najbolje da ostane kod kuće i više ne dolazi u školu.

Dečak je pismo doneo svojoj majci i ona ga je čitala pred njim, u sebi, menjajući pri tom boju lice, zbog čega je dečak upitao šta je to toliko potreslo iz tog pisma?

Ona mu je rekla da je u pismu toliko pohvala o njemu da se ona zbog tog uznemirila, da je u pismu napisano da on može da postigne u životu sve što poželi, ali da treba vredno da uči dalje i da stremi ka svom cilju.

Ova majka je iskoristila tzv. belu laž da ne bi povredila samopouzdanje koje je pažljivo gradila kod svog sina.

Ovaj dečak je bio Tomas Alva Edison.

Baš u devetnaestom veku je postojalo razmišljanje da su najvažnije osobe za razvoj jednog društva učitelji, lekari i sveštenici.

Naravno da je danas razmišljanje na tu temu dijametralno različito iz raznoraznih razloga, ali i dalje stoji mišljenje da su rodtelji, vaspitači, kasnije učitelji, nastavnici i profesori oni koji imaju veliki upliv na razvoj deteta u dobru, vaspitanu, emocionalno stabilnu, samopouzdanu osobu koja je sposobna da se uhvati u koštac sa svim situacijama u svom životu.

I sasvim je ispravno da su roditelji oni koji u svemu tome imaju najveću ulogu i odgovornost, ali i ovi ini ništa manje.

Samopouzdanje, vera u sebe, se gradi tokom celog života, neprestano. Od izuzetne je važnosti da se kod dece razvija sve vreme tokom odrastanja jer će deca sa dobrim samopouzdanjem biti manje anksiozna, nesigurna i ranjiva.

Postoje “instrumenti” kojima se to postiže, a jedan od najjačih je živa reč osobe koja ima autoritet kao i lični primer.

Prvi autoritet sa kojim se deca susreću su njihovi roditelji jer im oni omogućavaju da spoznaju sebe, dok su mali, da rastu uz pozitivan podstrek kao i permanentno objašnajavanje da su greške deo odrastanja, ali da se iste ispravljaju stalnim učenjem i neprekidnim radom na unapređenju sebe u osobu koja će moći da se osloni prvo na sebe tokom svog života.

Sledeći na ovoj listi autoriteta su vaspitači, učitelji, nastavnici i profesori.

Svi su oni humano i profesionalno u obavezi da deci i mladima u odrastanju pomognu da izgrade svoje samopouzdanje.

Svi oni treba da znaju da je kontraproduktiuvno da decu, čak i malu, ne treba posramljivati, nepotrebno im primedbovati, komentarisati i iznositi negativno mišljenje o njihovoj ličnosti, jer se sve ovo loše odražava na stvaranje i održavanje samopouzdanja kod njih.

Kada bi svi oni, misleći pre svega o dobru da to dete, mlad čovek, izraste u zdravu, emocionalno stabilnu osobu, ispoštovali pravila kojima ih uči profesija, bilo bi daleko manje nesigurnih, anksioznih osoba, kasnije čak i osoba sa daleko težim mentalnim poremećajima.

Stavila bih na listu onih, koji su u obavezi da ne urušavaju samopouzdanje, kasnije i pretpostavljeni, na radnom mestu odrasle osobe.

Svi smo čuli za danas “popularni” mobing, koji udara i urušava prvo samopouzdanje kod osobe nad kojom se sprovodi.

• Samopouzdanje je vera u sebe, svoje kvalitete i sposobnosti.

• U velikoj meri određuje kvalitet našeg života, uspeh na poslu, prijateljske i porodične odnose.

• Samopouzdanje jeste promenjiva kategorija jer se menja tokom života i uslovljeno je različitim životnim prilikama.

Ne volim da razmišljam na temu teorija zavere, ali prateći samo dešavanja u svetu  i među ljudima sa kojima se susrećem, čitajući štampu, pomno slušajući razgovore, palo mi je na pamet da je nekako nastupila epidemija, invazija čak, na urušavanje samopouzdanja upravo na onima koji su budućnost sveta, nad decom. 

Ne manjka tog ni kod odraslih jer slučajeva mobinga o kojima se piše sve je više.

Kao posledicu pada samopouzdanja primetila sam da se ljudi povlače u sebe, sklanjaju od drugih, čak i od bližnjih, prijatelji, čak rođaci se otuđuju.

Svet se lagano otuđuje sve više jer ljudi sve više gube veru u sebe, gube samopouzdanje.

I onda, nametne se, naravno ružan zaključak, da se stvara neka nova “rasa” ljudi. 

Ljudi poslušnika, ljudi automata, ljudi zaglupljenih do te mere da lagano prestaju da razmišljaju šta je najbolje za njih same već da slede direktive i neke nove neproverene doktrine.

Nemisleći čovek ne poseduje samopouzdanje jer se neki perfidno trude, upinju, da ga “ubiju” u njemu.

Imamo li dovoljno samopouzdanja da prepoznamo da li nama, ili nama dragim, posebno važnim osobama, deci pre svega, neko slučajno ili namerno ruši samopouzdanje i da tome stanemo na rep?

Treba li zbog onih koji rade na urušavanju istog da se sklonimo ili savijemo kičmu do zemlje?

PS: Ideju da pišem na ovu temu dobila sam iz jednog komentara svoje prijateljice na fejsbuku :)

 Eh da, slike su naravno sa Google pretraživača ;)

Moravac

Bio je prvi kongres medicinskih sestara Jugoslavije. One krnje, SRJ, gde smo bili mi i oni, rame uz rame. Neko se dosetio iz organizacionog odbora, da se taj kongres, koliko znam do sad i jedini, održi u Budvi. Kao, sledeći bi bio negde u Srbiji i onda redom, naizmenično. Kao nekad, u celoj, staroj domovini, po ključu.

Skoro sve prethodne konferencije zdravstvenih radnika ili medicinskih sestara posebno, bile su na Zlatiboru.

Šta je falilo Zlatiboru, ne znam. Sad, niko nije znao za moju bezuslovnu ljubav prema istom.

Al dobro, rekoh, nije ni Budva preko sveta. Mada, sama pomisao da se ponovo vozim autobusom, relacijom preko Zlatara, kanjonom Lima noću, pa kroz kanjon Morače u praskozorje, dok svi spavaju, a vozač mrtav umoran jedva drži volan, dizala mi je kosu na glavi od straha.

Volim ja da putujem i strah od putovanja lečim upravo putovanjima, ali..

Obradovalo me saznanje da će se na put ići danju i da je polazak autobusa planiran za 7h ispred crkve Svetog Marka u Beogradu.

Putovanje je bilo sasvim u redu jer sam ovog puta imala priliku da lepo vidim predele kojima sam mahom putovala, stalno noću.

Malo mi je bila čudna policijska kontrola autobusa u Brodarevu, no, kako su se i inače u to vreme dešavale mnogo čudnije stvari u državi pregurasmo i to.

Smestili su nas u lep, privatni hotel “Aleksandar” u apartman u prizemlji, sa izlazom na “terasu”.

Još prve noći nam je preseo taj smeštaj jer je nedaleko od nas, a meni se činilo tik uz moje uzglavlje, bio disko klub u kojem je do ranih jutarnjih sati treštala turbo folk muzika.

Umorne, što od puta, što od neprospavane noći zaputile smo se na rani doručak, kad tamo...

Za doručak, u hotelu sa četiri zvezdice čekao nas, je doručak sastavljen od komadića sira, dva kruga salame koju mi inače zovemo podriguša i komad debljeg, crnog hleba. Od napitaka bleda vodica koja je trebala da bude ruski čaj.

Dobro, pomislile smo, to je samo jutros, al', da je bar bilo tako.

Za pet dana, koliko smo boravili u hotelu, za doručak su se smenjivale par viršli sa senfom, ili već pomenuta salama.

Nema veze, opet smo pomirljivo rekle jedna drugoj nas tri cimerke i koleginice. Nismo došle da se prejedamo već da se družimo, razmenimo profesionalna iskustva i naučimo nešto novo možda.

Bio je kraj maja meseca i čuvenom Slovenskom plažom baškarilo se smeće koje je more nanelo i koje je čekalo da oni koji brinu o plaži najzad započnu sa uređenjem iste za pred sezonu koja je uveliko započela.

Vreme je bilo veoma lepo, vedro i sunčano, a pojedinci su se već i kupali uz opasku da je toplije u moru nego van njega.

Sećam se da je uveče, u hotelu bila živa svirka. Valjda su njome hteli da nam učine da zaboravimo na neudobnost nespavanja i groznog, nezdravog doručka. Svirao je neki domaći ansambl u bašti u kojoj smo se svi okupljali da bismo večerali, o svom trošku, čekajući na kelnere da se potrude da nam bar donesu iole mlako jelo.

Muzika je neprekidno bila uglavnom narodna, lokalna.

To veče, naučila sam da pevam od reči do reči pesmu “Mostovi na Morači”. Bilo je neizbežno. Ponavljali su je svako malo. U jednom momentu, baš prilično iznervirana tim muzičkim lokalpatriotizmom na kub, prišla sam šefu ansambla i upitala znaju li oni možda da sviraju neku pesmu i iz Srbije. Razmišljala sam, kako oni svi veoma dobro znaju da ima dva puta više nas koji nismo samo iz tog dela naše zajedničke države i da bi bilo lepo da i nama učine neki plezir.

“Kako da ne stigao je odgovor. Čim završimo sa ovom”.

Samo što sam se vratila za sto gde smo sedele moje drugarice i ja, nas sedmoro, započeli su akordi kola “Moravac”. Ljudi su poskakali sa stolica i vrlo brzo obrazovalo se jedno poduže kolo koje se vrtelo i na obližnjoj ulici, ispred hotelske bašte, koja je bila nedovoljna da bi se kolo igralo samo u njoj.

Muzičari su svirali, svirali, svirali i u jednom momentu, svi u kolu smo shvatili da sviraju namerno duže nego što je samo kolo bilo.

Međutim, neki nevidljivi prkos, kao da je prostrujao među igračima u kolu i svi su nastavili da igraju. Niko se nije pustio iz kola dok su muzičari pojačavali ritam.

Igrali smo taj “Moravac” sa takvim žarom i snagom, kao da nam je poslednji u životu.

Narod, koji se šetao ulicom stajao je i gledao u to kolo, kolo koje se vilo kroz baštu hotela “Aleksandar” i malom, popločanom ulicom ispred, bez prekida, bez roptanja, uz povremenu ciku iz ženskih, prkosnih grla; Iju, iju, iju ju!

Mislila sam da će mi presesti kolo “Moravac” za celi život, kad se setim tog nemilog, nekorektnog događaja, ali juče, kad sam čula jednog malog virtuoza kako na harmonici, dugmetari, svira isto to kolo, setih se ove storije, koja je već onda puno govorila sama za sebe, ali sam ja, mi smo, verovali u čojstvo koje se izgubilo negde u mojim lepim željama za istim, još dok smo ga onda igrali, već umorni, oznojani, zadihani, ali sve do poslednjeg otsviranog tona samih muzičara koji su iznemogli od svirke, najzad, posle skoro 30 minuta otsvirali kraj.

Nije mi ubilo ljubav prema prelepom kolu i prema onima koji su isto to kolo igrali onda, u Budvi, kao da im je to bila njavažnija igra na celom svetu.

U tom trenutku, jeste.

Bela vila iz sna ili govore li snovi

Moja baka je znala da kaže da su snovi đavolji bioskop. Poznati psihoanalitičari, posebno Frojd, su tumačenju snova pridavali veliki značaj i povezivali su to kao signale svesnom iz nesvesnog.

Mnogi smatraju da snovi i jesu neki pokazatelji, neki znaci koje nam naše nesvesno šalje kao savet ili određeni znak.

Ne mogu reći da često sanjam. Ali, dešavali su mi se vrlo interesantni snovi, čak predviđajući.

Nikada nisam zapisivala svoje snove, premda sručnjaci koji se bave psihoanalizom to savetuju. Kažu, treba da imamo malu svesku i olovku, pored svog uzglavlja i da odmah, po buđenju zapišemo svoj san, ukoliko smo nešto sanjali.

Nikad to nisam radila. Međutim, postoje snovi koji su mi se urezali u pamćenje, zauvek, a postoje i oni koji su se ostvarili do poslednjeg detalja.

O ovim poslednjim, ne znam šta da mislim. Slučajnost?

Ne verujem u slučajnosti. Nekako, posle godina iza mene i lagano postavljajući sve delove slagalice na mesto, verujem da sve ima svoj razlog. To što mi, ja, ne znamo svrhu tog, to ne znači da je to tek tako i bez veze. Posebno ako za to nema neke naučne potpore, a koju mnogi traže kao dokaz. Dokaz čega? Da su oni u pravu?

Ne mislim da čovek mora da traži dokaz svemu onom što je tajnovito ili možda, čudno. Uvek tad pitam; Koji je razlog mog postojanja? Jer ja postojim, zar ne?

.....

Put kojim sam hodala je bio posut sitnim kamenom i šljunkom. Sa jedne strane bio je zarastao u makiju, dok se sa druge strane videlo more. Pravio je zavoj na desnu stranu i tu, odmah na samom uglu zavoja, iz daljine su se videli krovovi vile, a iza nje morska pučina. Što sam se više približavala vili ona je dobijala obrise hacijende. Bila je ograđena visokim zidom i mogla se videti cela, tek kad se približiš samoj kapiji od kovanog gvožđa.

Sa lučnim prozorima i teškim, dvokrilnim ulaznim vratima do kojih je od puta, vodila uzana, betonska staza. Levo i desno od staze koja je vodila u belo obojenu vilu, bio je lepo negovan, zeleni travnjak, a iza same vile prostiralo se more. Iza nje nije bilo ničeg osim mora, bila je na samoj litici.

Sećam se ovog sna, kao juče da sam ga sanjala. Sanjala sam ga nebrojeno puta još kao devojčurak od sedamnaest godina, ali i kao mama dvoje male dece.

A onda smo otputovali sa decom na more, u Promajnu.

Naš sin je tek napunio dve godine i odvikavali smo ga od pelena. Kupili smo mu više pari lepih, pamučnih, šarenih bermuda uz prikladne atlet majce, koje smo mu oblačili svako veče druge ne stavljajući mu pelene.

Uvek bismo, sa decom, posle večere šetali pored mora stazom od Promajne do Baškog Polja, do poslastičarnice u vojnom odmaralištu, gde bismo ih “častili” nekim kolačem. Uzput, na svakih dvadesetak metara smo našeg sina podsećali da stane uz drvo tamarisa i da ga “zalije” da bi poraslo još lepše, da bi nam bila veća hladovina na plaži kraj mora. Ovaj je to veselo radio jer su mu se mnogo dopadale te njegove nove, šarene bermude i hteo je da ostanu lepe i suve.

Dopadalo mu se i da ga usputni prolaznici pomiluju po njegovoj afro frizuri i da mu kažu kako ima lepe bermude.

Te večernje šetnje su postale naš ritual, posebno jer je mališa naučio da, pre no što odemo u poslastičarnicu, svrati do džu boksa ispred, ubaci 1 dinar uključi dugmad G 7, odakle bi se onda razlegla muzika “Boni M”- "Rivers of Babylon", njegova omiljena pesma i da igra ispred, sve dok pesma traje. To je bila nagrada za suve bermude.

Ne znam da li su “Boni M” zaslužni ili šarene bermude, no mališa je uspeo da tog leta “izađe” sasvim iz pelena.

Decu smo dovodili u Promajnu tri godine zaredom i put do Baškog Polja su znali napamet.

Jedno veče smo odlučili da prvi put, promenimo putanju svoje večernje šetnje i da se uputimo na drugu stranu, ka Bratušu. Naša devojčica je odmah pristala, ali je mališa pravio problem jer je znao da onda neće biti muzike sa džu boksa i nezaobilazne omiljene pesme.

No, kako smo mi čuli od pojedinih gostiju da u Bratušu, malom ribarskom mestu letuju svi sa estrade, a među njima i Zdravko Čolić, muzički “idol”našeg malog sina, e onda je on dragovoljno pristao na šetnju u drugom smeru, sve vreme pričajući kako ide da vidi Zdravka.

Malo je gostiju odlazilo u šetnju ka Bratušu jer staza ka tom mestu nije bila uređena i betonirana.

Ipak, krenuli smo lagano putem posutim sitnim kamenom i šljunkom.

Već posle desetak pređenih metara puta, uhvatila sam svog muža za ruku i rekla mu:

- Evo, sad ćemo da vidimo belu vilu, ovaj put vodi do bele vile, ubrzano sam mu govorila stežući mu šaku, dok mi se koža ježila.

Moj suprug je znao za moj san, jer sam mu ga više puta ispričala. I zaista. Iza okuke se pojavila moja vila iz snova do u tančine.

Ja sam rekla mom suprugu da mislim da je vila na steni, da imam takav utisak.

Sutradan smo otišli sa suprotne strane sa željom da priđemo vili iza leđa. Nismo mogli. Vila je bila na vrhu stene koja se vertikalno spuštala ka moru.

Eh da, u Bratušu, na samoj šljunkovitoj plaži u to predvečerje, pored jednog starog ribarskog čamca, ležao je niko drugi do Zdravko Čolić. More je već bilo sa bonacom i prizor je bio nekako nestvarno stvaran.

Treba li da kažem da je naš sin bio oduševljen?

.....

Pamtim san u kojem sam sanjala, prvi i jedini put, mog tatu posle mnogo godina od njegovog odlaska iz ovog sveta.

Dolazio je ulicom brzim korakom obučen u bele pantalone od lanenog platna i panama belu košulju sa kratkim rukavima. Imao je svoju poznatu frizuru, lepo začešljanu, sa razdeljkom po sredini glave.

Sećala sam se tih pantalona i košulje jer smo se svi, porodično za vrbicu oblačili u belo.

Prišao je kapiji kuće u kojoj je stanovala moja baka Stana. Ja sam stajala kod česme i okrenula se ka njemu očekujući da uđe u dvorište.

Ali nije. Zamahnuo je rukom i bacio je veliku, crvenožutu jabuku u mom pravcu, koju sam ja vešto uhvatila i izgovorio; “Ovo ti je AMITA”.

Naglo se okrenuo i brzim koracima je nestao iza velike, kamene bandere na uglu ulice.

Dugo me proganjala ta reč, amita. Nikako nisam uspevala da saznam njeno značenje.

A onda je moj sin doneo svom sinu sok od banane, iz Grčke, u brik pakovanju.

Na kutiji je pisalo sa jedne strane nešto na grčkom, a sa druge strane latinicom “Amita”.

Tako sam saznala da je amita, reč grčkog porekla i da znači prijateljstvo.

I da, moja baka, očeva majka je Grkinja, iz mesta Evzoni.

.....

Često sanjam moju baku po majci, Stanojku, moju mudru Zaratustru, kako je ja zovem. I uvek je sanjam potpuno isto, do u detalj.

Ona stoji ispod krošnate lipe ispred vile “Katarina” kod broja 6, u ulici u kojoj je stanovala i nestrpljivo ogledava u pravcu ćoška ulice iščekujući moj dolazak iz tog pravca. Nestrpljivo trlja šake jednu o drugu kad me vidi da stižem i prvo šta me pita je; “ Jesi li mi kupila pavlaku”?

Uvek je obučena u letnju, kućnu haljinu na raskopčavanje koju sam joj kupila za taj, poslednji osmi mart, pre no što je umrla.

Zajedno, ruku pod ruku, idemo natrag ka broju 12, dok ona nosi svoju pavlaku i osmehuje se srećno.

Moja baka NIKAD nije obukla tu letnju, kućnu haljinu, poklon za osmi mart te godine, jer je umrla šesnaestog marta iste godine. 
 Sve dok je bila živa i kad je znala da dolazim, uvek me je čekala  baš ispod te, komšijske lipe znajući da joj donosim omiljenu pavlaku.

.....

U osnovnoj školi u koju su išla moja deca svake jeseni je bio uobičajen odlazak na rekreativnu nastavu. Te godine je moj sin sa svojim razredom, ranog oktobra otišao u Stanišince, na planinu Goč.

Jedne noći, sanjala sam svog sina koji se iznebuha pojavio na vratima našeg stana. Iznenađena njegovom pojavom, upitala sam ga otkud on? Zar je gotova rekreativna nastava? Odgovorio je da njemu ove godine rekreativna traje deset dana. Pogledala sam ga malo bolje i videla da ne nosi prtljag i učinilo mi se da dugmeta na kariranoj košulji, tirkizne boje nisu pravilno zakopčana. Otkud mu ova košulja, prošlo mi je kroz glavu, kad on nema košulje, jer ih ne voli, baš zbog kopčanja i kad nosi uglavnom polurolke, još od obdaništa?

Probudio me glas, uzbuđen, mog muža , koji je s nekim razgovarao preko telefona. Više puta je izgovorio; Da, Bato, dobro, doći ćemo.

Skočila sam iz kreveta kao iz katapulta i odmah ga upitala;

“Šta se desilo? Đ. je slomio ruku u vratu humerusa, izgovorila sam brzo.

On me je pogledao uplašeno i pokušao je smireno da kaže; Ajde, ne paniči. Saznaćemo. Mora da idemo u Stanišince. Bilo je 6h.

Naš auto je bio na servisu i zamolili smo kuma da nas odveze u Stanišince. Ovaj je to i učinio ne skidajući Taxi tablu sa svog mercedesa.

Bilo je 10h kad smo se spuštali drumom ka odmaralištu. Svi koji su nas videli dok smo se približavali kapiji poplašili se se kad su videli da dolazimo taksijem iz Beograda.

Učitelj našeg sina je bio izuzetno visok, mršav i veoma dobar čovek. Kad smo ga videli, iznenadili smo se koliko je čovek siv u licu i činilo se da će se svakog momenta srušiti.

Odnekud se pojavila medicinska sestra koja me je pozvala u ambulantu jer me doktorka očekivala. Sva zbunjena, tražeći pogledom svojeg sina, a kojeg nisam videla među decom na platou, pošla sam sa njom.

U ambulanti mi je doktorka samo nemo pružila rentgen snimak mog sina na kojem se jasno video prelom humerusa u vratu.

Kasnije smo dobili iscrpnu informaciju o događanjima koji su svemu tome prehodili i kako su išli u bolnicu u Kraljevo gde su mom sinu stavili samo Dezolov zavoj sa preporukom da se dete prebaci rano ujutro, za Beograd i kako je njegov učitelj presedeo uz njegovu postelju celu noć pazeći da se ne okrene na slomljenu ruku.

Ruku mu je slomio, nesrećnim slučajem drug, neposredno pre večere, u dvorištu.

Zbrinuli smo mu ruku Dezolovim gipsom istog dana u bolnici Banjica u Beogradu.

Sutradan smo, u prodavnici “Beteks”, blizu našeg stana, kupili tri karirane košulje za mog sina, od kojih je jedna bila, “igrom slučaja” tirkiznoplave boje.

Da, dugmad na košulji su morala biti “čudno” zakopčana.

Objašnjenje:

Humerus,  nadlakatna kost ima jedan deo koji je sužen, neposredno pre glave kosti,

koji se zove vrat i tanji je od ostalog dela kosti i prelomi se uglavnom ovde i dešavaju i nisu ni malo bezazleni, jer se glava kosti, vrlo blizu  spaja  sa tetivama i pratećim mišićima čineći rameni zglob.

Rehabilitacija je vrlo teška i prolongirana posle ovih preloma jer uvek postoji “opasnost” da u zglobu ramena ruka ne povrati potpunu rotaciju. Ipak, mi smo uspeli upornim radom da dovedemo sve u normalu.

.....

Dugi niz godina smo odlazili na more u mesto Sukošan, kod naših prijatelja. Oni bi kod nas dolazili zimi. Domaćica kuće D. i ja smo imale svoj, već dugogodišnji običaj da jedno pre podne same odemo do Zadra u “provod”. Obično bi otišle do ribarske pijace, po svežu ribu, promuvale se Kalelargom, prošle kraj Četri kantuna i sele da pojedemo picu u piceriji kod Pet bunara. Do Zadra i natrag, smo odlazile zglobnim autobusom, koji su meštani Sukošana u šali zvali braća Bajić, Andrija i Toma, a između harmonika. Uvek bismo u autobus ulazile na vrata pre harmonike i sele bismo na sedišta odmah preko puta, jedna, do druge. Kući bismo se vraćale oko podne gde su nas čekala deca spremna za odlazak na plažu. Deca su nam bila iste starosti.

Nikad neću zaboraviti taj san jer sam ga sanjala nebrojeno puta.

Ona, moja prijateljica D. iz Sukošana, sedi na istom sedištu na kojem je uvek sedela u busu do prozora, ali ja sedim iza nje. Vraćamo se iz Zadra, za Sukošan. Ona je u dubokoj crnini i neprestano gleda kroz prozor autobusa. Ja pokušavam da je zovnem, da joj kažem da sam iza nje, ali mi iz grla ne izlazi ni jedan glas.

Budim se u znoju i mislim se šta ovaj san želi da mi kaže.

Žena je ušla u ordinaciju i predala mi svoju belu, izbegličku zdravstvenu knjižicu u kojoj je pisalo da je iz Zadra. Da bih je oslobodila straha od vađenja zuba, zapodenula sam sa njom neusiljenu konverzaciju.

• Hoćemo li opet jednom otići u Zadar?
• Bili ste u Zadru, odmah me je upitala sa nekim sjajem u očima.
• O da, više puta. Imamo prijatelje u Sukošanu.
• U Sukošanu? I ja, mi, imamo najbolje prijatelje u Sukošanu. Njima dugujemo život, oni su nas spasili. Odvezli su nas do Knina. Ko su vaši prijatelji, pitala je?
• Porodica F.
• Porodica F?? Pa oni su i naši prijatelji.

Reč po reč, saznala sam da im je brat od rođenog strica našeg prijatelja, koji živi kuća do kuće sa našim F, spasao život, kao i da su naši prijatelji izgubili sina od osamnaest godina strašnim, nesrećnim slučajem.

Shvatila sam tog trenutka zašto sam svoju prijateljicu D, uporno sanjala u crnini.

Shvatila sam da pojedini snovi imaju poruku, ali je mi ne prepoznajemo.

.....

Evo gde već duže vreme sanjam jednu seosku kuću, bijenicu, što mi govori da se radi o kući iz južnih krajeva. Nalazi se na proplanku bez trave, nekako “ćelavom”, sa utabanom zemljom naokolo. Okolo kuće je šumarak. Sama kuća se sastoji od prednjeg ulaza sa običnim drvenim svetlozeleno obojenim vratima. Ima i omanji ulaz, sa desne strane, iza kuće, koji vodi u nekakvo malo predsoblje, a odatle u jednu od soba. Ova je, desna soba, kad se uđe kroz glavni ulaz.

Postoji i leva soba, iste veličine, u koju se ulazi isto kao i u drugu iz velikog centralnog predsoblja kojim dominira stari, crni šporet na drva sa mesinganim ukrasima.

Ovaj san sam sanjala do sad mnogo puta.

Poslednji put sam sanjala kako sređujem te sobe u toj kući dok me neko pita zašto to radim kad već imam kuću?

Tog nekog nisam videla ko je.

.....

Govore li nam snovi nešto, a mi nemamo dovoljno znanja i iskustva da taj “govor” pretočimo u neko suvislo objašnjenje?

U našem narodu postoji čak verovanje da se u određene dane sanjaju snovi na određno pitanje ili želju.

Moja mama mi je svojevremeno ispričala san u kojem je, kako kaže, sanjala svog suđenika, mog tatu.

Mogu li snovi zaista da ukažu na neku ideju?

Mnogi naučnici su govorili da im se ideje javljaju kroz snove.
Jesu li oni putokaz ka nečem?

Da li nas snovi na prikladan način pripremaju za dolazeće događaje i dešavanja?

Nemam odgovore na ova pitanja, ali imam nedoumice i neke svoje preptostavke od kojih su neke postale poređani delići pojedinih rebusa mozaika.

Kao bela vila sa početka priče.

Shvatila sam da ako nešto ne znam, ne vidim, ne razumem, ne znači da je nemoguće.

Jesam i nisam ili jedno pismo onom koji sve zna

Dragi Bože, kako više nisam dete, jer su moji roditelji već odavno negde tamo gde si im ti odredio mesto, na onom, "drugom" svetu, u koji neću da sumnjam da postoji, kao što neću da sumnjam i da tebe ima, pišem tebi, jer drugom kome nemam, a i drugi nemaju tvoju moć da stvari izvedu pravedno na čistac.

Zaglavila sam se negde, usput, u ovom mom životu koji si mi poklonio i malo malo pa me uhvati neki strah, malo malo, pa me zagrize savest i najzad, uz silne muke i nedoumice dođoh do spoznaje da treba da pomognem svakom, ako sam u mogućnosti, ali da ne treba da nosim tuđ teret na svojim leđima. Posebno ako sam time ugrozila svoj opstanak. Jer, hoću da verujem da ti meni nisi odredio da budem samo sluga svih, već prvo sebi da služim, po onoj; Bog je prvo sebi stvorio bradu. Znači, ako si ti u svima nama, onda ne činim nikakvu grešku ako tako i radim.

Dakle ovako stoji stvar Gospode Bože glede mene i mojih “problema”.

Jesam li čovek, iako sam žena?

Jesam.

Jesam li tražila da se rodim?

Nisam.

Jesam li ja obavezna da vodim računa o sebi?

Jesam.

Jesam li ja obavezna da vodim računa o drugima?

Nisam.

Jesam li ja izabrala svog "mračnog” druga?

Jesam.

Jesam li izabrala da bude bolestan?

Nisam.

Jesam li ja izabrala da rodim decu i da brinem za njih?

Jesam.

Jesam li izabrala da me strahovi mlave?

Jesam.
Jesam li ja uzrok tome?
Nisam.

Jesam li obavezna da druge stavljam ispred sebe?

Nisam.

Jesam li obavezna da sebi učinim život boljim?

Jesam.

Jesam li odgovorna za tuđ život?

Nisam.

Jesam li odgovorna za svoje reči?

Jesam.

Jesam li odgovorna za tuđe misli?

Nisam.

Jesam li obavezna da činim najbolje što mogu?

Jesam.

Jesam li odgovorna za krivu Drinu?

Nisam.

E pa dragi moj Bože, sve JESAM je moj izbor i konsekvence su moje.

Kao što i konsekvence svega NISAM nisu moje, jer nisu moj izbor.

To znači tačno to, da je krajnje vreme da prihvatim svoje JESAM i da prestanem da se lomim zbog svega NISAM.

Pa te molim, da me svaki put kad me kojom igrom slučaja “ugrize” savest, odmah drmneš i podsetiš da za to NISAM ima ko treba i da se lomi i da brine, a to nisam ja.

Kako ti sve znaš ne treba ovo da ti bliže objašnjavam.

Kao i uvek hvala ti na svemu!

Piper sa mirisom bosiljka

- Ispržiću papriku za ručak. Toliko mi je vruće da nemam volju da se bakćem nečim previše komplikovanim po ovoj nesnosnoj vrućini. Uz salatu i mladi sir biće sasvim dovoljno, razmišljala je istresajući u sudoperu, juče kupljenu papriku na obližnjoj pijaci. Prodavca je pitala odakle je, jer joj se učinilo da su joj paprike, nekako poznate.

Naučila je mnogo o paprikama, od svog svekra koji je voleo da kaže da je odrastao u paprikarskom kraju, na jugu Srbije, u malom selu u Suvoj planini.

“Piper, toj nam je bila glavna hrana. I leti, kad bude svež i zimi, sušen”.

Govorio je kako paprika tamo na bosiljak miriše, jer žene, domaćice, “kroz gradinu sade strukovi bosiljka”. Kako je ta paprika tankokora, kako je dobra za sve i kako je lek za dušu.

Čovek je rekao da je paprika iz okoline Aleksinca.

Upravo kako je i pomislila, razmišljala je držeći jednu, guravu papriku u ruci i mirišući je, dok je jedna gospođa gledala začuđeno.

Miris te paprike je podsetio na miris jednom davno prženih paprika čiji ukus nikad nije i neće zaboraviti.

...

Sve su isplanirali bez nje. Putovanje, dužinu boravka, vreme polaska. Valjda su mislili da ne treba ni da je pitaju o svemu tome jer su, kako su govorili, to radili da je iznenade, da je oslobode bilo kakvih obaveza. Njeno je bilo samo da spakuje prtljag za njih dvoje, za sebe i muža, kojem ni na pamet nije palo da je pita želi li ona da ide u to planinsko selo na godišnji odmor kojem se radovala kao nikad do tad.

Bio je to njen prvi, pravi, zasluženi godišnji odmor posle napornog i isrpljujućeg rada u bolnici. Ne. On i njegova mama su isplanirali sve u tančine. Ona, kao smerna snaja je trebalo samo da se zahvali na tome.

Negde u cik zore krenuše put Niša uzanim, starim drumom Bratstva jedinstva. Sedela je na sedištu iza vozača i gledala krajolik kojim su prolazili. Pokušavala je da u misli dozove sećanje na Šumadiju koju je videla davno, još kao mala devojčica. Razmišljala je kako i nije tako strašno što idu u to selo, jer ona je gradsko dete i u selu je bila samo jednom do tad.

Sećala se, kao kroz maglu da su šumadijska sela razuđena, a kuće, s brega na breg. Trebalo je hodati do prvog komšije.

Moskvič je savladavao veliki uspon za koji su joj rekli da se zove prevoj Mečka.

Ubrzo je videla tablu sa imenom mesta pored kojeg su prošli. Pisalo je, Ražanj.

Bio je poodmakao septembar i okolna polja su se zlatila od strnjike koja je ostajala iza rane berbe kukuruza po gde gde. Neke njive su već bile uzorane. Čudila se koloritu zemlje koja je na mahove bila crna, kao gar, ponegde crvena kao cigla.

Zastali su da se okrepe u Sićevačkoj klisuri, posle prolaska kroz tunele koji su joj izazivali, onako neosvetljeni, veliki strah.

Posedali su na kamene klupe sa isto takvim stolom. Gledala je u okolne planine koje su se krševito nadvijale nar rekom koja je dole tekla mutna, u kovitlacima i širokim virovima.

Nedaleko odatle pravila je slap preko brane, kod kamenoloma.

Na obroncima planine, koja je opasala reku sa obe obale, se još uvek videlo grmlje koje je menjalo boju iz zelene u svetlo smeđu.

“Sve su to jorgovani. Doći ćemo jednom u maju,  kad procvetaju beli i lila jorgovani   i cela klisura sa njima.  Da vidiš kako je priroda na čaroban način oplemenila sve ove stene i goleti. Nema nigde, do ovde, ove lepote”.

Sećala se reči svog svekra, koji je primetio da ona pomno razgleda okolinu.

Približavali su se svome odredištu. Rekli su da još samo treba da se savlada uspon preko Kurila, kako se zvalo veliko brdo iznad Bele Palanke, a kojim je vodio put u malo selo Oreovac, na obroncima Suve planine.

Put je bio vijugav, posut kamenom i zemljom, za dubokim kolotrazima od zaprežnih vozila. Sa obe strane puta rasla je belogorična šuma u kojoj su prevladavala hrastova stabla, bukva, ruj i dren.

Ona to tad još nije znala. Njoj je to bila “obična” šuma. Tek kasnije će naučiti da po listu raspoznaje skoro svako stablo u šumi, zahvaljujući svome svekru koji je voleo prirodu i sve u njoj i malo je reći, obožavao svoj rodni kraj.

Prošli su pored kuće koja je “visila” na jednoj steni.

“To neki čudak pravi vikendicu”, objasnio je njen svekar.

Vozeći vrlo lagano, dok su točkovi poskakivali preko kamenja na drumu, zaokrenuo je na levo moskvič, polako ulazeći u selo koje je još uvek, reklo bi se, spavalo.

Put kroz selo je bio razlokan od vode i kolskih točkova.

Začudila se činjenicom da je selo bilo ušoreno. Bar joj je tako delovalo na prvi mah.

Kuće su bile južnjačke, sa drvenim, lučnim verandama na kojima su visile dugačke niske crvenih paprika.

Bilo je rano jutro. Čula su se zvona stada negde sa strane i po neki zakasneli petao.

Uskoro su se zaustavili ispred jedne drvene kapije neposredno blizu centra sela, iza koje se nazirala široka staza zarasla u koprivu i zdravac.

Majka je žurno izašla iz kola i odlučnim pokretima otvorila kapiju. Auto je nastavio do široke, gvozdene kapije na kojoj su stajali ćirilični inicijali ŽM, zaustavivši se ispred i čekajući da majka otključa i ovu kapiju da bi auto nesmetano ušao u široko, betonirano dvorište.

Jutro je prošlo kao u dahu. Smestili su se, razmestili stvari, a onda su odjednom počeli da dolaze komšije.

Vesti su se selom pronele brzinom munje; Stigli su Mida i Desa sa sinom i snajom.

Sve su ih dočekivali ispred kuće, gde je u dvorištu, pod vinjagom, bio mali gvozdeni sto sa mermernom pločom i okrugle, plastične stolice koje su ličile na afričke bubnjeve.

Muškarci bi donosili po flašu rakije u ruci, dok bi žene nosile, koja činiju, koja tanjir sa velikim kriškama ovčijeg ili kravljeg sira.

Jedna je donela veliku, vruću, zlatnožutu, sveže ispečenu pogaču.

Reče da je iz vurnje.

Nikad nije čula za taj izraz do tad i nije znala njegovo značenje.

Ubrzo je saznala da je to zemljana furuna za pečenje hleba koju je imalo svako seosko domaćinstvo u selu.

Pričali su njoj do tad nepoznatim narečjem. I nekako kao da su se utrkivali ko će kome da što pre ispriča novosti kojih je bilo sa obe strane.

Ona ih je gledala kroz zavesu na prozoru sobe u kojoj je bila. Niko je nije pozvao da im se pridruži, a nju je bilo stid da to uradi sama.

• Vidomo ti snajku, kad si ulezal u dvor. Ubava, al, rek'l bi, džgoljava, sitna.
• S'g ću je oknem, pak ćeš ju vidiš, da sedne s' nas, da oratimo svi.

Svekar je pozva po imenu da izađe. Posedali su svi oko sofre; ona, njen muž, njena svekrva, komšija i njegova žena. Smeškala im se i gledala ih radoznalo kao dete koje prvi put vidi interesantnu igračku.

Žena je brzo govorila i osmehivala joj se sve vreme kroz krezavu vilicu, muškarac je pušio neku cigaru bez filtera koja je imala jak, štipajući miris koji se uprkos svežem planinskom vazduhu osećao i koji je nekim nevidljivim lahorom završavao baš ispred nje.

• Uzni si sirenje. Sveže, ovčo, nutkala je komšinica Smilja.
• Probaj si raćiju, domaća, od slivu. Ovoj nema u tvoj Beograd. Sluša li te bašta? Nemoj ni l'žeš, znam ja Midu cel život, izgovori komšija u dahu.

Razumela ih je svaku drugu reč i kako tako povezivala značenje trudeći se da im ispravno odgovori. Zastala je kod pitanja; Sluša li te bašta?

Ona nije imala baštu. Imala je samo nekoliko saksija sa cvećem u malom stanu, sobici u kojoj su ona i njen muž stanovali.

Svi su se smejali njenom odgovoru. I njen muž. Grleno, dečje. I ona se sama smejala, a da nije znala šta je to smešno?

• Bašta, po oreovački, reče joj svečano svekar, je otac, tata.  S. te pitao da li te ja slušam? Jesam li dobar spram teb'?

Shvatila je da njen sekar uživa u svom domaćem govoru i razgovoru u sredini iz koje je potekao, jer se neki zadovoljan osmeh širio njegovim licem koje nikad nije izgubilo gorštačke crte i jer ga je ne primećujući prevodio sa primesama istog narečja.

Taj prvi dan u selu Oreovac, na Suvoj Planini je protekao u diskretnom predstavljanju snaje, Beograđanke. Stanovnici sela su se trudili da je svi vide, neki i daruju, jer, dobila je svoju prvu nisku crvenih, nanizanih paprika od tetka Ruže.

• Toj ti je p'k za zimu. Da si ih puni'š sas meso ili pilav, ma kakvo očeš, sama. Da si napraiš trljenicu s praziluk, da si...

Čula je kroz prozor sobe, u kasnim poslepodnevnim satima gde njen svekar nekom govori da ćemo sigurno doći.

Pili su popodnevnu kafu, svi, ispod vinjage kad su obznanili da su pozvani na večeru, kod njegovog brata i snaje.

• Pred veče, sa planine dune vetar koji u selu zovu Noćnik, pa mora da obučeš džemper, ili da se nečim toplim ogrneš preko leđa. Evo ti ovo džube, nek bude tvoje, rekla joj je svekrva dajući joj u ruke jedan prsluk.

Prsluk, džube, kako ga je ona nazvala, spolja je bio od tamnoroze žerseja, kojim su bile oivičene i ivice oko ruku. U predelu struka, po sredini, visile su dve trake od istog materijala, koje su služile umesto dugmeta, da vežeš, kako joj je rekla, mašnu. Ispod je to bio pravi seoski, kožni gunj.

Verovatno neki star, koji je ona preradila uz pomoć onda, modernog žerseja. Prijao joj je, jer se hladnoća uvlačila u kosti, neprimetno i nenadano posle sunčanog dana.

Čekali su da domaćin objavi da polaze. Mrak je uveliko padao i okolnu tamu razbijala je samo sijalica koja je svetlela iznad ulaznih vrata u kuću.

Selo je tonulo u noć.

Svekar je išao napred, noseći veliku baterijsku lampu i osvetljavajući put kojim su hodali. Prst pred okom se nije video. Nikad do tad nije videla toliko tamnu noć.

Iako je na nebu bilo bezbroj zvezda, što je govorilo da je bilo vedro, nije bilo mesečine. Tek tu i tamo, videlo bi se po neko čkiljavo svetlo kroz neki mali prozor na nekoj seoskoj kući pored koje su prolazili.

• Zar u selu nema nikakve rasvete, upitala je svekrvu koja je išla ispred nje?
• Ima. Jedna sijalica u donjoj mali, jedna u centru, ova pored koje smo prošli i jedna u gornjoj mali.
• Selo je podeljeno na tri dela, male, kako ovde kažu. Ima nešto oko 120 kuća i negde oko šeststotina duša preko godine. Za vreme raspusta taj broj se poveća za najmanje još trećinu, dodao je objašnjenje svekar.  

Njen muž je ćuteći koračao iza nje pazeći da se ona ne spotakne o neki kamen kojih je na putu bilo, a koji su se u mraku veoma teško razaznavali.

Uskoro su skrenuli na levo i tu se moglo videti svetlo neke sijalice koje je dolazilo sa desne strane. Prošli su pored neke živice i obreli se u omanjem dvorišu ispred kuće, čija su vrata bila otvorena i u kojima je stajao svekrov brat i sa osmehom na licu im poželeo dobrodošlicu. Od ulaza u samu kuću delilo ih je nekoliko stepenika napravljenih od starih, crvenih cigala.

Ušli su u veliku u belo okrečeno prostoriju, sa malim prozorima na kojima su visile bele, vezene, kratke zavese. Sa leve strane, a opet na sredini prostorije, je bio postavljen ogroman sto, sa velikim klupama sa obe strane.

Sa desne strane, stajale su poređane jedna do druge, žena svekrovog brata, tetka Grozda, njegova majka i najmlađa kći.

Sve su im pojedinačno pružile ruku za pozdrav i kad su se svi izrukovali, domaćin, reče gde će ko da sedne.

Sto je već bio postavljen i sve je mirisalo na neverovatno lep miris pržene paprike.

Na sredini tog velikog stola stajala je ogromna šerpa, u kojoj se do vrha, zlatila pržena paprika sa jajima.

Nedaleko od nje, stajala je druga, manja, sa takođe prženom paprikom, ali bez jaja.

U jednoj činiji su bile poređane lučene paprike, duguljste, dok su se u jednom ovalnom, belom, starinskom porcelanskom tanjiru izdužile dugačke, peckane ljute paprike. Videlo se da su ljute, a i miris ljutine se osećao u vazduhu.

Okolo šerpi su bili poređani veliki, beli, duboki, od debelog porcelana tanjiri u kojima su ležale kriške sira. U svakom različite debljine. Rekoše da je ovaj deblji, ovčiji, onaj tanji kravlji, a najtanji, kozji sir.

U drugim, istim, velikim tanjirima, stajalo je nešto što je ličilo na gustu pavlaku, za koju rekoše da je urda.

U jednom belom tanjiru je stajao sitan sir, za koji rekoše da je vurda. Bilo je tu celog paradajza, salate od paradajza, salate od praziluka koja se jela kašikom.

Interesantno je da su tanjiri iz kojih su gosti jeli bili duboki, ali mali. Prvi put je u životu videla duboke, male tanjire. Kao za decu, pomislila je. Ali bili su lepi, onako mali, porecelanski, sa slikom nekog cveća na obodu.

Na jednoj velikoj dasci u svoj svojoj, kraljevskoj veličini, stajala je velika, okrugla vekna hleba. Videlo se da tek je izvađen iz furune, jer se prostorijom širio svež miris tek ispečenog testa.

Nikad pre, a nikad ni posle te večere, nije jela slađu, ukusniju i lepšu prženu papriku, razmišljala je dok je laganim pokretima seckala papriku da spremi ručak za taj dan.

Od tog dana i njoj je najomiljenija postala paprika, piper, sa juga. Valjda zato što u sebi nosi mirise bosiljka, planinskih trava i lekovitog bilja gde raste i gde je gaje kao kraljicu svojih gradina.

Gde joj kroz redove, da joj prave društvo sade bosiljak, kadifu i lepog glišu, a ustvari je, sadeći cveće kroz redove paprika “štite” od uroka.

Gde ustaju pre sunca da bi je kroz vade vodom napojili.

Gde je čiste od svake travke da noga kad ideš kroz redove paprike, pipera, kroz gradinu, stane na čistu zemlju.

Gde znaju da odgaje najukusniji piper u cel svet.