Serbian Ethnology

The relationship between Serbian archaeology and ethnology, ever since the 19th century, have been demarcated by the respective theoretical frameworks of the disciplines. However, due to the specific developments in the country, the sweeps of the pendulum that have, in the European anthropology and archaeology, oscilated between cultural evolutionism and cultural particularism, have remained almost invisible in Serbia. From the very initial works of the pioneers of the Serbian archaeology and ethnology, the principle of good neighbourly non-interference was practiced. Consequently, only if there was a burning need, archaeologists reached out freely for ethnographic analogies, without much concern for theoretical foundations, contemporaneous trends or paradigm changes in anthropology. In the Serbian archaeology of the first half of the 20th century, the relationship with ethnology was almost non-existent. More precisely, this relationship was even less present than in the framework of the traditional European culture-historical approach, where sometimes evolutionary and functionalist influences may be recognized. The Serbian archaeology was dominated for half a century by the sovereign personality of Miloje Vasić, who did not accept the culture-historical method, and had some specific ideas about ethnology. His approach to the issue was selective, and he was even overtly dismissive of the Serbian ethnology. The next generation of archaeologists grew out of the approach of Vasić, but along with culture-historical archaeology, they accepted a latent dislike towards anthropology, and the principle of non-interference of two disparate disciplines – archaeology and ethnology. Archaeologists, admitedly rarely, have borrowed formal analogies from ethnology, and even the notorious »stages of development«, but as ready-made, finite concepts from another discipline, therefore unquestionable nor obliging. Great theoretical debates and the foundation of processual arcaheology during 1960s, have been decisively based upon neo-evolutionism, cultural ecology, and functionalistic systems theory. Dragoslav Srejović understood very well that the essence of new archaeology is in the rapprochment of archaeology and anthropology. However, he did not see anything rewarding in this process, but considered this tendency as jeopardizing for both archaeology and ethnology as independent disciplines, threatening to deconstruct and decompose them. The attitude of Srejović was not only the resistance of culture-historical towards processual archaeology, as in the case of moderate caution of Milutin Garašanin towards new archaeology. Srejović was especially critical towards the postivistic base of new archaeology, which endangered his personal theoretical credo of ”intuitive or metaphysical approach to understanding mankind“. It is interesting to note that Srejović was equally critical towards postmodern tendencies in archaeology and anthropology, in spite of the fact that they – in their critique of positivism and harnessing of hermeneutic approach – could have offered a wider framework to his personal understanding of archaeology.  Serbian arcaheology has not accepted the processual paradigm shift, nor the post-processual critique of new archaeology during the 1980s. Under these conditions, the mild relationship between archaeology and anthropology in Serbia have remained virtually unchanged for more than a century. The sporadic theoretical ventures towards multidisciplinary Balkanology and long-term history have mainly remained on the declarative programatic level. The oportunity for redefining of the relationship between the Serbian archaeology and anthropology lies in the internal reconsideration of the disciplines themselves, and in the joint post-modern themes (material culture studies, gender studies, critical theory, neo-Marxist and post-structuralist approaches). On the other hand, the chance for the renewed synthesis of archaeology, ethnology and anthropology is also offered by the new evolutionary paradigm, based upon evolutionary psychology, new social biology and evolutionary anthropology and archaeology.

Зайковский Виталий, Свинья в обрядах и обычаях юго-восточной Сербии и юго-восточной Европы: общее и особенное // Етнокултуролошки зборник за проучавање културе источне Србије и суседних области. Књ. 3. Сврљиг 1997. – С. 177-181. / Vitali Zaikovsky, Pig in Rituals and Customs of South-Eastern Serbia and South-Eastern Europe: Similarities and Differences // Ehno-cultural Annals. Book III. Svljig 1997: 177-181.
PIG IN RITUALS AND CUSTOMS OF SOUTH-EASTERN SERBIA AND SOUTH-EASTERN EUROPE: SIMILARITIES AND DIFFERENCES

In south-eastern Serbia, apart from the widely spread Balkan-Slav rituals and customs connected to the pig (e.g. the Christmas roast), some specific rituals and customs are encountered: the pig as an "animal first footer”; the pig in transition rituals; its role in funeral rituals; its demonism and anti-demonism (particularly as a means in the struggle against hail); its link with water and fire, as well as with nakedness and female genital organs, etc. Despite their specific nature, analogies can be found for some of them: the struggle against hail in eastern Serbia with the struggle against storms amongst the Ukrainians and Poles, etc. Such analogies provide a possibility in designating a common ritual semantic field of the pig as a symbol in the context of the spiritual culture of the peoples of South-Eastern Europe.
[email protected]

Татьяна Зайковская, Роль колючих и жгучих растений в духовной культуре юго-восточной Сербии на балкано-славянском фоне // Етно-културолошки зборник за проучавање културе источне Србије и суседних области / Главни и одговорни уредник Сретен Петровић. Уредник Недељко Богдановић. – Књига III. – Сврљиг: Етно-културолошка Радионица, 1997. – С- 53-58.
Анализируются погранично-переходные функции колючих и жгучих растений в обрядности и фольклоре юго-восточной Сербии с некоторыми паралеллями из других культур (восточно- славянских и греческой), способствующими уяснению сущности указанных функций. Колючие и жгучие растения, обозначая границы миров и, таким образом, выступая апотропеем, в то же время служат средством перехода, передачи через «границу», как в одном, так и в другом направлении. Нахождение на границе миров тесно связано с демонизмом колючих растений.
Татјана Зајковскаја, Улога бодљикавих и жарећих биљака у духовној култури југоисточне Србије на балкано-словенском фону
Једна од основних функција бодљикавих и жарећих биљака у духовној култури словенских народа је апотропејска, тј. функција заштите од демона и нечисте силе уопште. Али сагласно словенским веровагьима, ове биљке се јављају и као место боравка демона и тесно су везане с нечистом силом. То изазива одређене тешкоће у објашњавању апотропејске функције ових биљака. Изгледа да ове биљке служе као заштита од нечисте силе зато што су оне место іьеног боравка. Веза с ’’туђим светом” одразила се и у њиховим називима. Низ назива типа дед, чертополох и други подаци народне културе Словена сведоче да се саме биљке опажају као демони, што је и разумљиво, јер је погранична зона, зона демона. Користећи се неким магијским поступцима, ови биљни демони су могли бити натерани да испуне неке жеље човека. С друге стране, саме бодљикаве биљке појављују се као ефективно средство за хватаїье нечисте силе, постају клопка за гьу. Ове биљке везују, привлаче себи представнике оног или граничної света и, делајући по принципу громобрана, одводе их у онај свет, коме они и припадају. Ове могућности привлачења демонског објашњавају начине лсчеіьа помоћу бодљикавих биљака. Бодљикаве и жареће биљке саме по себи могле су служити као средство прелаза у други свет. У извесном стелену и сам додир с њима (њиховим плодовима, гранама, лишћу) функционално је једнако пролазу кроз расцепљено дрво, провлачењу испод шегових жила, прескакагьу преко гьега. Бодљикаве и жареће биљке коришћене су и за превођење недоношчића преко границе светова.
Граничност бодљикавих и жарећих биљака испољава се у случајевима промене времена, тј. уласка у квалитативно друго време и простор. Ове биљке маркирају границу светова - сакралног времена и момента прелаза у друго време и стагье. Граница светова испољава се као неки простор између света живих људи и оног света. У тој зони бораве ’’нечисти” покојници, којима после смрти из различитих разлога није пошло за руком да пређу ту зону која дели живе од мртвих. Зато се поменуте биљке користе у профилактичке сврхе у погребним обредима да би гараптовале одлазак покојника на онај свет: једино тако он he бити у могућиости да добије статус претка. Погранична зона јесте место боравка моћних и често према људима непријатељски расположених демонских бића, духова природе, болести итд. (уп. етимологију речи ђаво). Демонизам (српско сеновитосш) бодљикавих и жарећих биљака, гьихова веза с демонима границе условљено је налажењем ових биљака на граници светова. Биљка-демон, слично бићу с границе Баба-Јаги, може бити и лоша и добра - све зависи од тога како се према њој односе, у чијем поседу се она у датой моменту налази (слично чаробном штапићу, прстену итд.), с којим циљем је користе. Функционална семантика бодљикавих биљака често се преплиће с изофукнионалним предметима у датой контексту, који међусобно појачавају деловаље један на други.

Tatiana Zaikovskaya, The role of thorny and stinging plants in the folk culture of south-eastern Serbia in the Balkan-Slav context.
The paper examines the borderline and transitional functions of thorns and stinging plants in the rituals and folklore of south-eastern Serbia, as well as some parallels from other cultures (Slav cultures and the Greek culture), which help to explain the essence of the mentioned functions: the iso-functional nature of thorns, stinging and other plants with a bitter scent or taste and certain objects: the stake, the needle, the knife, the sickle, the scythe. Thorns designate the borderline of worlds and, thus, become apotropaic, while at the same time serving as a means of transition, of passing through the "border", in both directions. The position on the borderline of worlds is closely linked with the demonism of thorny plants.

FOREWORD by the author:

This book covers in 15 relatively independent chapters various aspect of unifying features and structural organization of FYROM, following the application of anthropological analysis, rather than comparative methodology of juxtaposed ethnological taxonomy. In contrast to a number of source-based historiographical presentational conclusions, more concern is given to political structure nested in actual power-centers that have born the brunt of Pseudomacedonian ideology.

Making such structural description without semiotic explanation of those apparently secular factors which were formative to (cumulative) narrative(s!) of the New Macedonian Issue exposed by Skopje as internally-integrating and externally-legitimizing reality would be only a non-productive impressionistic view upon elements of this ideology which, formed by human agency, rearrange only to serve extra-objectiveness, or more fashionable called "virtual reality“.

This ideology, Anti-Hellenic, Pro-Bulgarian, Anti-Serbian and Pro-Autocratic is now sufficiently well-elaborated and had hundreds of encapsulated moments of interaction with other vectors of power. This interaction is key element missing from most of prior studies upon FYROMian post-1943 ethnology.