Papers by Orhideja Zorova
Collection of scientific works from the Symposium Nish & Byzantium , 2018
стематски експлоатишу женску лепоту као неку врсту "националног ресурса". (The New York Times, Ar... more стематски експлоатишу женску лепоту као неку врсту "националног ресурса". (The New York Times, Articles selected for Политика, 17. 09. 2007) Венецуела скоро да има статус вечитог фаворита у изборима за Miss Universum. Ни у осталим деловима света јавност није битно друкчије обликована, иако, можда, такмичарке из поменутих земаља имају нешто више официјелнога успеха. Лепота је посвуда индустријски производ, а индустрија захтева, између осталога, и образовну припрему. И у Београду већ постоји Школа за естетику и културу тела, која на нивоу средњега стручног и послесредњега специјалистичког образовања има неколико образовних профила.
If one should talk about designer's clothing, trying to chronologically define the beginning of f... more If one should talk about designer's clothing, trying to chronologically define the beginning of fashionable looks and appearances, the historic landing of Maria de Medici in the port of Marseilles on November 3 rd , 1600 should never be omitted from the tale. The arrival of the Italian aristocrat in France, aside from other duties she was expected to fulfill, can be pointed out as a moment in time when the Mediterranean styles in dressing and decoration were transferred in the heart of the European continent. Lacy undergarments, luxurious dresses, silky stockings and high heels were but a few of the many glamorous items Maria de Medici has brought to Paris, where she arrived to become the wife of the French King Henri IV 1. Although thirty years later, she was banished from the court by her son, King Louis XIII, the fashion she has brought to the French royalty has established itself as a landmark of the Monarchy, that from Paris, as a center, has been disseminated all over Europe. Custom made dresses, garments opulent in gold and silver ornamentation, clothing tailored with extraordinary precision and precious jewelry created for the ladies, as well as gentlemen from the highest circles of social and political power, have been produced at large ever since. However, even prior to the arrival of the misfortunate Maria de Medici in France and the beginning of the European vogue as we know it today, fancy clothes and attractive jewelry have been worn by the aristocratic personalities, the images of whom appear in the artistic production of the medieval west and the Renaissance, as well as in the Byzantine painting, starting from the 11 th century onwards. The luxuriously dressed Byzantine empresses in Saint Sophia in Constantinople 2 , the stylishly adorned Sicilian King at Martorana 3 , the fashionably clothed celestial creatures in Cappella Palatine at 1 On the political issues surrounding Maria de Medici after her arrival in Paris cf. H.
Studia mythologica Slavica
Nish & Byzantium Symposium, Collection of scientific works XVII, 2019
Conference Presentations by Orhideja Zorova
Th e idea of researching the pentagram or the fi ve – pointed star as a decorative and symbolical... more Th e idea of researching the pentagram or the fi ve – pointed star as a decorative and symbolical motif, and its possible meanings, emerged from the use of this sign/symbol as a decorative or symbolical matrix depicted on various kinds of objects dating from the Middle Ages. Accent is given to the Balkan examples from the early to the late Middle Ages. Th us the interweaves of christian and pagan layers of the pentagram are detected. Diff ferent objects of the material culture having the pentagram as a distinguishing feature, are used as examples – rings, pottery, mosaics, plastic art, fresco – paintings, graffi ti, funeral monuments and ethnological examples. Th e results given by this research are just a preliminary attempt at demystifi cation of the pentagram and its decorative or symbolical meanings. Обидот да се пронајде raison d'etre на знаците и симболите употребувани од страна на човекот во еден широк временски дијапазон кој допира до исконските почетоци отсекогаш бил провокативен, но воедно и неостварлив. И покрај предви-дената невозможност на оваа задача, сепак сметаме дека посочувањето на многуз-начностите на една симболична или знаковна матрица, може да доведе до нејзино прелиминарно демистифицирање. Проблем на ова истражување ќе биде пентагра-мот. Уште на самиот почеток т.е. при детектирањето на значењето на пентаграмот, наидовме на недоследност во дефинирањето на овoj знак или симбол. Честопати со терминот пентаграм, кој подразбира конкретна геометриска матрица во него-вата изведба, се означени и други слични нему петокраки формации, кои за жал не го задоволуваат шаблонот на изведувањето. Станува збор за различни варијации на петокраки мотиви кои понекогаш имаат и заоблени или зрачести страни, или пак воопшто не наликуваат на геометрискиот прототип. Токму од таа причина т.е. поради невозможноста да се направи конечна дистинкција помеѓу пентаграмот и петокраките мотиви или ѕвезди, ова истражување нужно се прошири на повеќе од планираните аспекти. Така, како неминовна категорија преку која се објаснува и петокраката ѕвезда се наметна и самиот поим ѕвезда, 1 но без навлегување во конкретните значења на различниот број краци. Главниот акцент на ова истражување е ставен на предметите и спомениците од средновековниот период, додека другите периоди ќе бидат користени во минимални т.е. неопходни рамки. Воедно, ова проучување и територијално е ограничено, првенствено на примери од материјалната култура кои потекнуваат 1 A. Gerbran, Ž. Ševalje, Rečnik, 813-817.
Орхидеја Зорова
СРЕДЊЕВЕКОВНИ СИМУЛАКРУМИ МАЈКЕ ЗЕМЉЕ
У ХРИШЋАНСКОЈ ТРАДИЦИЈИ
Хришћанска хијерат... more Орхидеја Зорова
СРЕДЊЕВЕКОВНИ СИМУЛАКРУМИ МАЈКЕ ЗЕМЉЕ
У ХРИШЋАНСКОЈ ТРАДИЦИЈИ
Хришћанска хијератика представља баланс теолошке догме и натуралистичког
артизма. У таквој наративној симбиози, персонификације се појављују као неопходни
елеменат експресије. Овај рад на конкретан начин прати појаву једног оваквог елемента
– персонификацију Мајке Земље у хрићанској сакралној и секуларној материјалној
култури. Ипак, уместо уобичајеног термина “персонификација”, у овој анализи
користимо термин “симулакрум”. Разлог за овакву “недоследност” је сами лик овог не-
хришћанског божанства које се упорно јавља у хришћанском иконографском систему,
разлучујући притом, своју хипостасност од телесности.
Хронотопска анализа лика овог античког т. ј. исконског божанства у оквиру
средњовековне епохе, разобличава ретроградни развој и поступну дисперзију
функcионалних аспеката Мајке Земље у другим женским ликовима hришћанског
религиозног система. У раном периоду средњег века, Геја је, и иконографски и по
својој функcији, слична својим античким матрицама. Потврде за наведену идентичност
видљиве су у њеним иконографским атрибутима, као и у самом контексту представа,
које су у суштини, инвокације добре среће и плодности.
Након Иконокластичке кризе и коначног уобличавања хришћанских догми,
појава Земље у визуелним нарацијама добија све већи смисао жанр мотива –
персонификације. И поред обавезног присуства Земље у одређеним сценама, њена
представа лишена је хипостасних функционалних аспеката. Ова сфера некадашње
супериорне стваратељке у пантеонима, у хришћанском религиозном свету транспонује
се у теолошки прихватљиве женске протагонисткиње конфесије. Тиме велики број
одлика Мајке Земље постају иманентни Богородици. Почевши од парадоксалне
патреногенезе, преко свеопштег материнства и загробне добротворности, Богородица у
ствари постаје отелотворење принципа античких пре-стваратељки, чији је прапочетак
управо Геја.
Божанствена премудрост је још један сублимат код кога се могу осетити
рецидиви некадашњих аспеката Геје, нарочито у сфери “стварања света” т. ј. материје.
Потенцијална опасност ове женствене сложености доприноси да, у одређеном
тренутку, она буде замењена синонимним Логосом. Кроз ову софистицирану
метафору, хришћанска доктрина покушава да дà оправдање функционалности
патроналне теологије, али “женски принцип”, и поред званичне маргинализације,
т. ј. неприхватљивости у систему, потврђује се антиномично, помоћу властитих
симулакрума.
Uploads
Papers by Orhideja Zorova
Conference Presentations by Orhideja Zorova
СРЕДЊЕВЕКОВНИ СИМУЛАКРУМИ МАЈКЕ ЗЕМЉЕ
У ХРИШЋАНСКОЈ ТРАДИЦИЈИ
Хришћанска хијератика представља баланс теолошке догме и натуралистичког
артизма. У таквој наративној симбиози, персонификације се појављују као неопходни
елеменат експресије. Овај рад на конкретан начин прати појаву једног оваквог елемента
– персонификацију Мајке Земље у хрићанској сакралној и секуларној материјалној
култури. Ипак, уместо уобичајеног термина “персонификација”, у овој анализи
користимо термин “симулакрум”. Разлог за овакву “недоследност” је сами лик овог не-
хришћанског божанства које се упорно јавља у хришћанском иконографском систему,
разлучујући притом, своју хипостасност од телесности.
Хронотопска анализа лика овог античког т. ј. исконског божанства у оквиру
средњовековне епохе, разобличава ретроградни развој и поступну дисперзију
функcионалних аспеката Мајке Земље у другим женским ликовима hришћанског
религиозног система. У раном периоду средњег века, Геја је, и иконографски и по
својој функcији, слична својим античким матрицама. Потврде за наведену идентичност
видљиве су у њеним иконографским атрибутима, као и у самом контексту представа,
које су у суштини, инвокације добре среће и плодности.
Након Иконокластичке кризе и коначног уобличавања хришћанских догми,
појава Земље у визуелним нарацијама добија све већи смисао жанр мотива –
персонификације. И поред обавезног присуства Земље у одређеним сценама, њена
представа лишена је хипостасних функционалних аспеката. Ова сфера некадашње
супериорне стваратељке у пантеонима, у хришћанском религиозном свету транспонује
се у теолошки прихватљиве женске протагонисткиње конфесије. Тиме велики број
одлика Мајке Земље постају иманентни Богородици. Почевши од парадоксалне
патреногенезе, преко свеопштег материнства и загробне добротворности, Богородица у
ствари постаје отелотворење принципа античких пре-стваратељки, чији је прапочетак
управо Геја.
Божанствена премудрост је још један сублимат код кога се могу осетити
рецидиви некадашњих аспеката Геје, нарочито у сфери “стварања света” т. ј. материје.
Потенцијална опасност ове женствене сложености доприноси да, у одређеном
тренутку, она буде замењена синонимним Логосом. Кроз ову софистицирану
метафору, хришћанска доктрина покушава да дà оправдање функционалности
патроналне теологије, али “женски принцип”, и поред званичне маргинализације,
т. ј. неприхватљивости у систему, потврђује се антиномично, помоћу властитих
симулакрума.
СРЕДЊЕВЕКОВНИ СИМУЛАКРУМИ МАЈКЕ ЗЕМЉЕ
У ХРИШЋАНСКОЈ ТРАДИЦИЈИ
Хришћанска хијератика представља баланс теолошке догме и натуралистичког
артизма. У таквој наративној симбиози, персонификације се појављују као неопходни
елеменат експресије. Овај рад на конкретан начин прати појаву једног оваквог елемента
– персонификацију Мајке Земље у хрићанској сакралној и секуларној материјалној
култури. Ипак, уместо уобичајеног термина “персонификација”, у овој анализи
користимо термин “симулакрум”. Разлог за овакву “недоследност” је сами лик овог не-
хришћанског божанства које се упорно јавља у хришћанском иконографском систему,
разлучујући притом, своју хипостасност од телесности.
Хронотопска анализа лика овог античког т. ј. исконског божанства у оквиру
средњовековне епохе, разобличава ретроградни развој и поступну дисперзију
функcионалних аспеката Мајке Земље у другим женским ликовима hришћанског
религиозног система. У раном периоду средњег века, Геја је, и иконографски и по
својој функcији, слична својим античким матрицама. Потврде за наведену идентичност
видљиве су у њеним иконографским атрибутима, као и у самом контексту представа,
које су у суштини, инвокације добре среће и плодности.
Након Иконокластичке кризе и коначног уобличавања хришћанских догми,
појава Земље у визуелним нарацијама добија све већи смисао жанр мотива –
персонификације. И поред обавезног присуства Земље у одређеним сценама, њена
представа лишена је хипостасних функционалних аспеката. Ова сфера некадашње
супериорне стваратељке у пантеонима, у хришћанском религиозном свету транспонује
се у теолошки прихватљиве женске протагонисткиње конфесије. Тиме велики број
одлика Мајке Земље постају иманентни Богородици. Почевши од парадоксалне
патреногенезе, преко свеопштег материнства и загробне добротворности, Богородица у
ствари постаје отелотворење принципа античких пре-стваратељки, чији је прапочетак
управо Геја.
Божанствена премудрост је још један сублимат код кога се могу осетити
рецидиви некадашњих аспеката Геје, нарочито у сфери “стварања света” т. ј. материје.
Потенцијална опасност ове женствене сложености доприноси да, у одређеном
тренутку, она буде замењена синонимним Логосом. Кроз ову софистицирану
метафору, хришћанска доктрина покушава да дà оправдање функционалности
патроналне теологије, али “женски принцип”, и поред званичне маргинализације,
т. ј. неприхватљивости у систему, потврђује се антиномично, помоћу властитих
симулакрума.