Пређи на садржај

Сармати

С Википедије, слободне енциклопедије
Сармати на римском рељефу, друга половина 2. вијека н. е.

Сармати (лат. Sarmatae, Sauromatae, стгрч. Σαρμάται, Σαυρομάται) су били древни народ који се састојао од номадских[1][2][3][4][5] племена крајем раног гвозденог доба (6—4. вијек прије н. е.), а који је насељавао степски предио од слива Тисе и Дунава до Аралског мора (територије савремене Украјине, Русије и Казахстана). Према мишљењу истраживача Сармате,[6] под именом Савромати, први пут помиње Херодот, који је написао: „Преко Танаиса не налази се више скитска област, него је ту прва сауроматска покрајина”.[7] Према мишљењу Љисенка Николајевича, у вријеме израде карте свијета Марка Випсанија Агрипе (1. вијек н. е.) етноними Савромати и Сармати кориштени су као синоними.[8]

Антички аутори у Сармате су убрајали племена:[9] Аорси, Јазиги, Сираки, Алани, Роксолани и Саји.[а]

Историја

[уреди | уреди извор]

Рана историја

[уреди | уреди извор]

Диодор са Сицилије извјештава о сеоби скитских Сармата од Медије до ријеке Танаис.[10] Плиније Старији такође помиње да су Сармати повезани са Међанима.[11]

Херодот помиње да потичу од Амазонки, које су се удале за скитске младиће, који је мигрирали заједно са женама „кад су прешли преко Танаиса, путовали су према истоку од Танаиса пуна три дана, а од Меотског језера три дана према сјеверу.”.[12][13]

Међутим, говорећи о поријеклу самих Скита, Херодот преноси да су Скити номади, који су живјели у Азији, а које су протјерали Масагети, наводећи да су „прешли ријеку Аракс и дошли у Кимеријску земљу”,[б][15][16] при чему је несигурно[17] да ли су и сами Масагети у ствари Скити.[18][12][19] Такође Херодот преноси, да је Сауромати говоре скитски језик, али неправлно. Током напада Дарија I на Скитију, Сармати су подржали Ските, тако да су дио њихове војске чинили Сармати.[20]

Постоји и друга верзија о поријеклу имена Сармата, коју преноси Јозеф Маркварт, а која певезује Сармате се именом једног од синова Траетаона, авестанској причи о Сајриму, Туру и Арију.[21] По Фирдусу у Шахнамама, пише да је посјед Салма (Сајриме) био Запад, Тура Чина и Турана, а Иреџуа (Арији) Иран.

Освајање Скитије

[уреди | уреди извор]

У 5—4. вијеку прије н. е. Сармати су мирни сусједи Скита. Скити су били трговци, ишли су у источне земље, па су им Сармати дозволили да пролазе кроз сарматске земље. У рату са Персијанцима Сармати су били поуздани савезници Скита. У вријеме Атеја, још увијек су били на снази савезнички односи, сарматски одреди су били на служби у војци и на двору скитског краља. Појединачне групе Сармата су се населиле на територији европске Скитије.

У 3. вијеку приј н. е. прекинути су пријатељски односи и отпочела су непријатељства и војни напади Сармата на Скитију. Агресивна борбеност младих сарматских савеза поклопила се са слабљењем скитског царства. На крају 4. вијека прије н. е, Скити су поражени од стране владара Тракије Лизимаха. Трачани и келтска племена Галата су притисла Ските на западу. Последица неуспелог рата је био привредни пад и пада скитског утицаја међу освојеним земаљама и племенима.

У чувеној припојетци Лукијана „Токсарис или пријатељство” Скит Дан-дамис и Амизок испитују своју лојалност према пријатељству у тешким временима сарматске инвазије.[22] Због сталних напада и постепеног сарматског заузимања скитске територије, завршена је масовна миграција сарматских племена на простор сјеверног црноморског примирја.

Помпоније Мела у свом опису користи римску поморску експедицију, која је достигла Јиланд у 5. години н. е. Од свих германских племена само су Хермиони живјели источно од Лабе, али Попоније није знао о својим источним сусједима, вјероватно сматрајући да су и они Сармати, тако што су били на граници Римског царства са данашњом Мађарском и примјењивао је овај етноним на сва негерманска племена сјеверно од Дунава и источно од Лабе.[4]

Велика сеоба народа

[уреди | уреди извор]

Велика сеоба народа је почело преласком Хуна из Азије у Европу 375. године кроз Врата народа.

Амијан Маркелин (330-400. године нове ере), описивајући Хуне, говори да ово племе живи око Азовског мора у правцу Леденог океана и да су дошли до земље аланова, — државе древних Масагетија. Маркелин мисли да су источно од реке Дон на просторима Скитске пустиње, и Сармате да су северно од Дунава.[23] Из овога се види да Маркелин разликује Сармате од Алана.

Аурелије Виктор, у делу "О царевима" пише да су у време цара Константина[24] (око 320-350. године) поражене хорде Гота и Сармата.[25] Сократ Схоластик наводи да су у години смрти Валентинијана (321-375. године),[26] Сармати напали Римско царство, одласком из Дунава у област Реције.[27]

Између 370. и 380. године, Хуни су напали Остроготе, а пре тога су напали Алане код Азовског мора.[28]

Језички потомци Сармата су Осети, чији су преци Алани, који су били део сарматских племена.[29]

Сармати и Птоломеј

[уреди | уреди извор]

Клаудије Птоломеј је у свом трактату "Водич за географију" писао о европским и азијским Сарматима, чија је граница била између реке Танаиса.[30][31]

Након освајања европских Скита, Сармати су стекли славу као најмоћнији народи старог века. Све источно од Европе, заједно са Кавказом је названо Сарматија. Пошто је основала доминацију у европским земљама, Сармати су почели да успостављају мирољубиве трговачке договоре, па је дошло до трговине са грчким градовима у Црном мору. Због тога су морали да се суоче са својим суседима, Кином и Римским царством.[32]

Почевши од 2. века п. н. е Сармати су се све чешће појављивали у грчким, римским списима и код оријенталних аутора. Страбон помиње сарматска племена Јазиге, Роксолане, Аорсе, Сираке, Алане… Тацит говори како су Роксолани напали подунавске римске провинције Мезију у 68. години п. н. е где су „изгубили две кохорте” које су протеране у град Констанца у 8. години п. н. е. Песник Овидије у болу и страху описује у делу „Жалосне елегије”, Сарматију као „непријатеља, јаког коњаника и далеку летећу стрелу, рушитеља суседних земаља.” Флавије и Аријан оставили су поруке о ратовима Алана у 1. и 2. веку у Јерменији и Кападокији „тешки и заувек ратоборни, Алани.”[33]

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • Сарматска огрлица, пронађена код Ботоша, Народни музеј Зрењанин
    Сарматска огрлица, пронађена код Ботоша, Народни музеј Зрењанин
  • Сарматска огрлица, пронађена код Ботоша, Народни музеј Зрењанин
    Сарматска огрлица, пронађена код Ботоша, Народни музеј Зрењанин
  • Сарматска огрлица, пронађена код Ботоша, Народни музеј Зрењанин
    Сарматска огрлица, пронађена код Ботоша, Народни музеј Зрењанин

Напомена

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Асаји (ασάιοι јесте сарматско племе, које је насељавало обалу Црног мора недуго прије инвазије келтског племена Галати. Од Сакија је најпознатији краљ Сајтафарн.
  2. ^ Према другој верзији, представљеној у 4. 13 Херодовоте историје, упућујући на Аристеја са Проконеза који каже да су Ските истиснули Иседонци (а не Масагети).[14]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Медовичев, А. Е. (1996). 96. 03. 004. Щукин М. Б. На рубеже эр: опыт историко-археологической реконструкции политических событий III В. До Н. Э. -i В. Н. Э. В Восточной Европе. - СПб. : "фарн", 1994. - 324 с. - библиогр. :С. 298-321 (на језику: руски). Социальные и гуманитарные науки. Отечественная и зарубежная литература. Серия 5: История. Реферативный журнал. стр. 145. 
  2. ^ Янина, В. Л., ур. (2006). Археология. / Учебник (на језику: руски). Москва: МГУ. стр. 327, 344. ISBN 978-5-211-06038-8. Приступљено 26. 11. 2018. 
  3. ^ Галкина, Е. С. (2002). Тайны Русского каганата (на језику: руски). Москва: Вече. стр. 327. ISBN 978-5-94538-010-3. 
  4. ^ а б Сулимирский, Т. (2008). Сарматы. Древний народ юга России (на језику: руски). Москва: ЗАО Центрполиграф. стр. 126. 
  5. ^ „Скифы и сарматы — проблемы этничности (рассказывает антиковед Аскольд Иванчик)”. www.youtube.com (на језику: руски). 17. 1. 2017. Приступљено 26. 11. 2018. 
  6. ^ Доватур, Каллистов & Шишова 1982, стр. 109.
  7. ^ Херодотова историја 1. и 2. део 1988, стр. 133, 4. 21.
  8. ^ Н. Н., Лысенко (2006). Языги на дунайском лимесе Рима в I–II вв. н.э (на језику: руски). Волгоград: Нижневолжский археологический вестник. стр. 3—4. Приступљено 26. 11. 2018. 
  9. ^ Sarmatian на сајту Енциклопедија Британика
  10. ^ Латышев, В. В. (1947). Известия древних писателей о Скифии и Кавказе (PDF) (на језику: руски) (4 изд.). Вестник древней истории. стр. 287. Приступљено 26. 11. 2018. 
  11. ^ Плиний Старший. Естественная история. Книга шестая (компиляция переведенных фрагментов) (на језику: руски). Приступљено 26. 11. 2018. 
  12. ^ а б Херодотова историја 1. и 2. део 1988, стр. 149–150, 4. 110—117.
  13. ^ Доватур, Каллистов & Шишова 1982, стр. 143—147.
  14. ^ Херодотова историја 1. и 2. део 1988, стр. 132, 4. 13.
  15. ^ Херодотова историја 1. и 2. део 1988, стр. 131, 4. 11.
  16. ^ Доватур, Каллистов & Шишова 1982, стр. 103.
  17. ^ Немировский, А. А. (2005). Массагеты Геродота и саки тиграхауда. (на језику: руски). СПб: Эдубба вечна и постоянна. стр. 217—224. Приступљено 26. 11. 2018. 
  18. ^ Доватур, Каллистов & Шишова 1982, стр. 85.
  19. ^ Херодотова историја 1. и 2. део 1988, 1. 201.
  20. ^ Херодотова историја 1. и 2. део 1988, 4. 119—120..
  21. ^ Markwart, Josef (1901). Eranshahr (на језику: немачки). Berlin. стр. 155. Приступљено 26. 11. 2018. ; Markwart, Josef (1938). Wehrot und arang (на језику: немачки). стр. 136. Приступљено 26. 11. 2018. 
  22. ^ „39”. Лукиан из Самосаты. Токсарид, или Дружба (на језику: руски). Приступљено 26. 11. 2018. „Пришли на нашу землю савроматы в числе десяти тысяч всадников, пеших же, говорили, пришло в три раза больше. Так как они напали на людей, не ожидавших их прихода, то и обратили всех в бегство, что обыкновенно бывает в таких случаях; многих из способных носить оружие они убили, других увели живьем, кроме тех, которые успели переплыть на другой берег реки, где у нас находилась половина кочевья и часть повозок… Тотчас же савроматы начали сгонять добычу, собирать толпой пленных, грабить шатры, овладели большим числом повозок со всеми, кто в них находился.” 
  23. ^ "Марцеллин XXXI, 2.12—13"
  24. ^ Флавий Юлий Констант (ок. 320—350 гг.), младший сын Константина I. Цезарем был провозглашён в 333 г. н. э.
  25. ^ Аврелий Виктор. «О Цезарях» (XLI).
  26. ^ Сократ Схоластик. Церковная история (IV. 31).
  27. ^ Roberts W. E. Valentinian I. // An Online Encyclopedia of Roman Emperors.
  28. ^ Иордан. «Гетика» (121—127). Перевод Е. Ч. Скржинской.
  29. ^ Перевалов С. М. Аланы // Российская историческая энциклопедия. Под ред. акад. А. О. Чубарьяна. Т. 1: Аалто — Аристократия. М.: ОЛМА МЕДИА ГРУПП, 2011. С. 220—221. Архивирано на сајту Wayback Machine (20. фебруар 2016)
  30. ^ Птолемей. «География» Архивирано на сајту Wayback Machine (21. септембар 2013)
  31. ^ Клавдий Птолемей. Географическое руководство // ВДИ. 1948. — № 2.
  32. ^ М. М. Блиев, Р. С. Бзаров. История Осетии
  33. ^ „Конный дворик. Энциклопедия конника. Сарматы”. Архивирано из оригинала 06. 05. 2017. г. Приступљено 11. 06. 2017. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сармати&oldid=28507190”