Пређи на садржај

Лепота

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Рајонатни прозор у облику ружиног цвета у Нотр Даму. У готичкој архитектури, светлост се сматра најлепшим откровењем Бога.
Цвеће је пример природне лепоте.

Лепота јесте естетска категорија која традиционално означава савршенство склада.

У обичном говору, лепотом се најчешће назива својство особе, предмета или идеје које нас испуњава осећајем пријатности. У филозофији, лепота је једна од темељних категорија којима се поимају суштинска својства бића.[1] Област филозофије која се бави лепотом као својим предметом се назива естетика.

Идеал лепоте умногоме зависи од културног контекста, а у оквиру исте културе се често мења током времена. Не постоји јединствено објашњење лепоте, a бројни покушаји дефинисања највише говоре о њеној загонетности.

Искуство „лепоте” често подразумева тумачење неког ентитета као равнотежу и хармонију са природом, што може довести до осећаја привлачења и емоционог благостања. Пошто то може бити субјективно искуство, често се каже да је „лепота у очима посматрача”.[2]

Постоје докази да су перцепције лепоте еволуционо одређене, да се ствари, аспекти људи и пејзажа који се сматрају лепим, типично налазе у ситуацијама које могу довести до побољшаних шанси опстанка сензитивних гена.[3][4]

Старогрчки

[уреди | уреди извор]

Класична грчка именица која најбоље на српском језику преводи реч „лепота” или „леп” је καλλος, kallos, а придев је καλος, kalos. Међутим, kalos може да биде преведен и као „добар” или „од доброг квалитета” и стога има шире значење од обичне физичке или материјалне лепоте. Слично томе, kallos је био коришћен другачије од енглеске речи лепота у томе што се најпре примењивао на људе и носио еротску конотацију.[5]

Коинска Грчка реч за лепоту је била ωραιος, hōraios,[6] етимолошки придев који потиче од речи ωρα, hōra — „сат”. У Коинском Грчком, лепота је дакле била повезана са „бити од једног часа”.[7] Дакле, зрело воће (од свог времена) се сматрало лепим, а млада жена која покушава да изгеда старије или старија жена која покушава да изгледа млађе се не би сматрале лепом. У Старој грчкој, реч hōraios је имала много значења, укључујући „младост” и „зрелу старост”.[7]

Најранија западна теорија лепоте може се наћи у делима раних грчких филозофа из предсократског периода, попут Питагоре. Питагорина школа је видела јаку везу између математике и лепоте. Конкретно, они су приметили да су објекти сразмерни према златном односу изгледали привлачније.[8] Стара грчка архитектура се заснива на овом погледу симетрије и пропорције.

Платон је сматрао лепоту као идеју изнад свих других идеја.[9] Аристотел је видео однос између лепоте и врлине, тврдећи да је „Врлина усмерена на лепоту”.[10]

Теорије

[уреди | уреди извор]

У историји филозофије феномен лепоте покушавао се протумачити на разне начине. Платон лепоту схвата као манифестацију доброте. Будући да је од свих савршенстава „најочитија и најмилија” лепота је човеку полазиште у његовом сећању и посматрању идеја.[1] Ова теорија лепоте је у позадини свих естетика које виде сврху уметности у моралном усавршавању.

Складно људско тело је чест идеал лепоте у уметности.

Према Аристотелу бит лепоте је у поретку и симетрији делова целине. Ту су теорију прихватили и даље развили стоици.

Неоплатонизам развија Платонову теорију лепоте у теолошко-мистичком смеру поистовећујући Једно и Добро које „подарује лепоту свим стварима“ (Плотин).[1] Према Плотину, лепота се види унутрашњим оком, које почиње гледати кад се спољашње заклопи.[11] Извор лепоте је лепа душа, а лепота је духовна, унутрашња ствар. Да би душа узмогла схватити и прихватити лепоту, она мора бити прочишћена, мора и сама бити лепа душа. Лепо се првенствено опажа духом. Уметност се не ограничава на то да опонаша оно што очи виде, већ се враћа идејама из којих се рађа сама природа.[11]

Сколастичари и ренесансни филозофи су углавном развијали Аристотелову теорију лепоте као симетрије делова. Према Томи Аквинском лепо је оно што је угодно посматрати "pulchrum dicitur id cuius ipsa apprehensio placet" (Sum. theol., I-II, q. 27, a. 1 ad 3). Неки су суштину лепоте тражили у „савршеној чулној представи“ (Баумгартен) или у свиђању које прати чулну активност (Хјум, Берк). Кант настоји да оствари синтезу тих схватања одређењем лепоте као свиђања без појмовне спознаје. Према теорији романтичара лепота је манифестација истине па је у том смислу важило гесло „што је поетичније, то је истинитије“.[1]

20. век и касније

[уреди | уреди извор]

У 20. веку је дошло до све већег одбацивања лепоте од стране уметника и филозофа, што је кулминирало антиестетиком постмодернизма.[12] До тога је дошло упркос тога што је лепота у централном фокусу једног од најутицајнијих постмодерниста, Фридриха Ничеа, који је тврдио да је воља за влашћу исто што и жеља за лепотом.[13]

Након постмодернистичког одбацивања лепоте, мислиоци су се вратили лепоти као важној вредности. Амерички аналички филозоф Гај Сирчело је предложио своју нову теорију лепоте у настојању да поновно потврди статус лепоте као важног филозофског концепта.[14][15] Илејн Скари исто тако тврди да је лепота повезана са правдом.[16]

Појам лепоте су изучавали психолози и неуронаучници у пољу експерименталне естетике и неуроестетике. Психолошке теорије виде лепоту као форму задовољства.[17][18] Корелациони налази подржавају гледиште да су лепши објекти исто тако пријатнији.[19][20][21] Поједине студије сугеришу да је виши доживљај лепоте повезан са активношћу у медијалном орбитофронталном кортексу.[22][23] Овај приступ локализације области за перцепцију лепоте у мозгу је био критикован.[24]

Људска љепота

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Физичка привлачност
Фреска римске жене из Помпеја, око 50. године

Карактеризација особе као „лепе”, било појединачно или консензусом заједнице, често се заснива на некој комбинацији унутрашње лепоте, која укључује психолошке факторе као што су личност, интелигенција, грациозност, учтивост, харизма, интегритет, конгруенција и елеганција, и спољашња лепота (i.e. физичке привлачности) која укључује физичке атрибуте који се вреднују на естетском нивоу.

Стандарди лепоте су се временом мењали, на основу промена културних вредности. Историјски гледано, слике показују широк спектар различитих стандарда за лепоту. Међутим, људи који су релативно млади, са глатком кожом, добро пропорционалним телима и регуларним карактеристикама, традиционално су сматрани најлепшим током историје.

Јак индикатор физичке лепоте је „просечност”.[25][26][27][28][29] Када се из слика људских лица извуку просечне комуналности облика и фомира композитна слика, она постаје прогресивно све ближа „идеалној” слици и спознаје се као све привлачнија. То је први пут било уочено 1883. године, кад је Френсис Галтон поравнао фотографске композитне слике лица вегетаријанаца и криминалаца да би видео да ли постоји типични изглед лица за сваки тип. Приликом тога, приметио је да су композитне слике атрактивније у односу на било коју од појединачних слика.[30] Истраживачи су репликовали тај резултат под контролисаним условима и утврдили да је рачунарски генерисани, математички просек серије лица повољније оцењен од појединачних лица.[31] Сматра се да је еволуционо повољно да сексуална бића бивају привучена супружницима који поседују претежно уобичајене или просечне особине, јер то сугерише одсуство генетских или стечених дефеката.[25][32][33][34] Постоје такође докази да се преференција за лепа лица појављује рано у детињству и да је вероватно урођена,[35][36][26][37][38] и да су правила по којима се успоставља атрактивност слична међу различитим половима и културама.[39][40]

Својство лепих жена које су истраживачи изучавали је однос струка и кука од апроксимативно 0,70. Физиолози су показали да су жене са фигуром облика пешчаног сата плодније од других жена због виших нивоа одређених женских хормона, што је чињеница која можда подсвесно условљава мушкарце при избору партнерке.[41][42] Међутим, други коментатори сугеришу да ова преференција вероватно није универзална. На пример, у неким не-западним културама у којима жене морају да се баве радом као што је проналажење хране, мушкарци имају преференцију за веће односе односа струка и кукова.[43][44][45]

На људе утичу слике које виде у медијима, како би утврдили шта јесте или није лепо. Неки феминисти и лекари сматрају да веома танки модели представљени у часописима промовишу поремећаје у исхрани,[46] док други тврде да предоминација белкиња представљених у филмовима и рекламама доводи до евроцентричног концепта лепоте, осећаја инфериорности жена других раса,[47] и интернализованог расизма.[48] Културни покрет црно је лепо покушава да развеје ову представу.[49]

Фатима Лоди, млади заговорник разноврсности и антиколоризма из Пакистана, тврди да „лепота долази у свим облицима, нијансама и величинама”.[50]

Концепт лепоте код мушкараца је познат као 'бишонен' у Јапану. Бишонен се односи на мушкарце са особено женственим својствима, физичким карактеристикама које успостављају стандард лепоте у Јапану и типично се изражавају у њиховим идолима поп културе. Више милијарди долара вредна индустрија јапанских естетичких салона постоји из тог разлога.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  2. ^ Martin, Gary (2007). „Beauty is in the eye of the beholder”. The Phrase Finder. Архивирано из оригинала 30. 11. 2007. г. Приступљено 4. 12. 2007. 
  3. ^ The Oxford Handbook for Aesthetics
  4. ^ „Denis Dutton: A Darwinian theory of beauty”. Архивирано из оригинала 11. 02. 2014. г. Приступљено 28. 10. 2017. 
  5. ^ Konstan, David (2014). Beauty - The Fortunes of an Ancient Greek Idea. New York: Oxford University Press. стр. 30—35. ISBN 978-0-19-992726-5. 
  6. ^ Matthew 23:27, Acts 3:10, Flavius Josephus, 12.65
  7. ^ а б Euripides, Alcestis 515.
  8. ^ Charles, Seife (2000). Zero: The Biography of a Dangerous Idea. New York: Viking. ISBN 978-0-14-029647-1. OCLC 41621174. 
  9. ^ Phaedrus
  10. ^ Nicomachean Ethics
  11. ^ а б Плотин из Ликополиса, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.
  12. ^ The Anti-Aesthetic: Essays on Postmodern Culture by Hal Foster
  13. ^ The Will to Power
  14. ^ A New Theory of Beauty. Princeton Essays on the Arts, 1. Princeton, NJ: Princeton University Press, 1975.
  15. ^ Love & Beauty. Princeton, NJ: Princeton University Press, 1989.
  16. ^ On Beauty and Being Just
  17. ^ Reber, Rolf; Schwarz, Norbert; Winkielman, Piotr (2004). „Processing fluency and aesthetic pleasure: is beauty in the perceiver's processing experience?”. Personality and Social Psychology Review: An Official Journal of the Society for Personality and Social Psychology, Inc. 8 (4): 364—382. ISSN 1088-8683. PMID 15582859. doi:10.1207/s15327957pspr0804_3. hdl:1956/594. 
  18. ^ Armstrong, Thomas; Detweiler-Bedell, Brian (децембар 2008). „Beauty as an emotion: The exhilarating prospect of mastering a challenging world.”. Review of General Psychology (на језику: енглески). 12 (4): 305—329. CiteSeerX 10.1.1.406.1825 Слободан приступ. ISSN 1939-1552. doi:10.1037/a0012558. 
  19. ^ Vartanian, Oshin; Navarrete, Gorka; Chatterjee, Anjan; Fich, Lars Brorson; Leder, Helmut; Modroño, Cristián; Nadal, Marcos; Rostrup, Nicolai; Skov, Martin (18. 6. 2013). „Impact of contour on aesthetic judgments and approach-avoidance decisions in architecture”. Proceedings of the National Academy of Sciences (на језику: енглески). 110 (Supplement 2): 10446—10453. ISSN 0027-8424. PMC 3690611 Слободан приступ. PMID 23754408. doi:10.1073/pnas.1301227110. Архивирано из оригинала 28. 06. 2017. г. Приступљено 28. 10. 2017. 
  20. ^ Marin, Manuela M.; Lampatz, Allegra; Wandl, Michaela; Leder, Helmut (4. 11. 2016). „Berlyne Revisited: Evidence for the Multifaceted Nature of Hedonic Tone in the Appreciation of Paintings and Music”. Frontiers in Human Neuroscience. 10. ISSN 1662-5161. PMC 5095118 Слободан приступ. PMID 27867350. doi:10.3389/fnhum.2016.00536. 
  21. ^ Brielmann, Aenne A.; Pelli, Denis G. (22. 5. 2017). „Beauty Requires Thought”. Current Biology (на језику: енглески). 27 (10): 1506—1513.e3. ISSN 0960-9822. PMID 28502660. doi:10.1016/j.cub.2017.04.018. 
  22. ^ Kawabata, Hideaki; Zeki, Semir (април 2004). „Neural correlates of beauty”. Journal of Neurophysiology. 91 (4): 1699—1705. ISSN 0022-3077. PMID 15010496. doi:10.1152/jn.00696.2003. 
  23. ^ Ishizu, Tomohiro; Zeki, Semir (6. 7. 2011). „Toward A Brain-Based Theory of Beauty”. PLOS ONE. 6 (7): e21852. ISSN 1932-6203. PMC 3130765 Слободан приступ. PMID 21755004. doi:10.1371/journal.pone.0021852. 
  24. ^ Conway, Bevil R.; Rehding, Alexander (19. 3. 2013). „Neuroaesthetics and the Trouble with Beauty”. PLOS Biology. 11 (3): e1001504. ISSN 1545-7885. PMC 3601993 Слободан приступ. PMID 23526878. doi:10.1371/journal.pbio.1001504. 
  25. ^ а б Langlois, J.H., Roggman, L. (1990). "Attractive faces are only average." Psychol. Sci. 1, 115–121
  26. ^ а б Strauss, M.S. (1979). "Abstraction of prototypical information by adults and 10-month-old infants." J. Exp. Psychol.: Human Learn. Mem. 5, 618–632.
  27. ^ Rhodes, G., Tremewan, T. (1997) Averageness, exaggeration, and facial attractiveness. Psychol. Sci. 7, 105–110.
  28. ^ Valentine, T., Darling, S., Donnelly, M. (2004). Why are average faces attractive? The effect of view and averageness on the attractiveness of the attractiveness of female faces. Psychon. Bull. Rev. 11, 482–487
  29. ^ „Langlois Social Development Lab – The University of Texas at Austin”. homepage.psy.utexas.edu. Архивирано из оригинала 04. 02. 2015. г. Приступљено 1. 5. 2018. 
  30. ^ Galton, F. (1878). Composite portraits, made by combining those of many different persons in a single resultant figure. J. Anthropol. Inst. 8, 132–144.
  31. ^ Langlois, J. H.; Roggman, L. A.; Musselman, L. (1994). „What is average and what is not average about attractive faces?”. Psychological Science. 5: 214—220. doi:10.1111/j.1467-9280.1994.tb00503.x. 
  32. ^ Koeslag, J.H. (1990). "Koinophilia groups sexual creatures into species, promotes stasis, and stabilizes social behaviour." J. theor. Biol. 144, 15–35
  33. ^ Symons, D (1979). The Evolution of Human Sexuality. Oxford: Oxford University Press. .
  34. ^ Highfield, Roger (7. 5. 2008). „Why beauty is an advert for good genes”. The Daily Telegraph. Telegraph Media Group Limited. Приступљено 13. 2. 2012. 
  35. ^ Slater, A.M., Von Der Schulenburg, C., Brown, E., et al. (1998). "Newborn infants prefer attractive faces." Infant Behav. Dev. 21, 345–354.
  36. ^ Kramer, S., Zebrowitz, L.A., San Giovanni, J.P., Sherak, B. (1995). "Infants' preferences for attractiveness and babyfaceness." In Bardy, B.G., Bootsma, R.J., Guiard, Y. (Eds.) Studies in perception and action III. pp. 389–392. Hillsdale, N.J.: Erlbaum Associates.
  37. ^ Rubenstein, A.J, Kalakanis, L., Langlois, J.H. (1999). Infant preferences for attractive faces: a cognitive explanation. Dev. Psychol. 35, 848–855.
  38. ^ Langlois, J.H., Ritter, J.M., Roggman, L.A., Vaughn, L.S. (1991). "Facial diversity and infant preferences for attractive faces." Dev. Psychol. 27, 79–84.
  39. ^ Apicella, C.L., Little, A.C., Marlowe, F.W. (2007). "Facial averageness and attractiveness in an isolated population of hunter-gatherers." Perception 36, 1813–1820.
  40. ^ Rhodes, G. (2006). „The evolutionary psychology of facial beauty”. Annual Review of Psychology. 57: 199—226. PMID 16318594. doi:10.1146/annurev.psych.57.102904.190208. 
  41. ^ „Hourglass figure fertility link”. BBC News. 4. 5. 2004. Приступљено 1. 7. 2018. 
  42. ^ Bhattacharya, Shaoni (5. 5. 2004). „Barbie-shaped women more fertile”. New Scientist. Приступљено 1. 7. 2018. 
  43. ^ „Best Female Figure Not an Hourglass”. Live Science. 3. 12. 2008. Приступљено 1. 7. 2018. 
  44. ^ Locke, Susannah (22. 6. 2014). „Did evolution really make men prefer women with hourglass figures?”. Vox. Приступљено 1. 7. 2018. 
  45. ^ Begley, Sharon. „Hourglass Figures: We Take It All Back”. Sharon Begley. Приступљено 1. 7. 2018. 
  46. ^ „Models link to teenage anorexia”. BBC News. 30. 5. 2000. Архивирано из оригинала 3. 10. 2009. г. Приступљено 26. 4. 2010. 
  47. ^ White Skin as a Measure of Beauty: The Impact of the Eurocentric Beauty Standard on Indian Women. „Archived copy”. Архивирано из оригинала 01. 12. 2017. г. Приступљено 6. 6. 2016. 
  48. ^ Weedon, Chris. „Key Issues in Postcolonial Feminism: A Western Perspective”. Gender Forum Electronic Journal. Архивирано из оригинала 6. 12. 2007. г. Приступљено 4. 12. 2007. 
  49. ^ DoCarmo (2007). „Dr. DoCarmo's Notes on the Black Cultural Movement”. Bucks County Community College. Архивирано из оригинала 20. 12. 2007. г. Приступљено 4. 12. 2007. 
  50. ^ West, SONIA WARAICH, India. „Forget Fair and Lovely, Dark is Divine: Pakistan’s First Anti-colorism Campaign”. indiawest.com. Архивирано из оригинала 6. 12. 2015. г. Приступљено 1. 5. 2018. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Konstan, David (2014). Beauty - The Fortunes of an Ancient Greek Idea. New York: Oxford University Press. стр. 30—35. ISBN 978-0-19-992726-5. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лепота&oldid=28815037”