Пређи на садржај

Централноафричка Република

С Википедије, слободне енциклопедије
Централноафричка Република
République Centrafricaine  (француски)
Ködörösêse tî Bêafrîka  (санго)
Крилатица: Unité, Dignité, Travail
(Јединство, достојанство, рад)
Положај Централноафричке Републике
Главни градБанги
Службени језикфранцуски и санго
Владавина
ПредседникФостен-Аршанж Туадера
Председник ВладеФирмин Нгербада
Историја
НезависностОд Француске
13. августа 1960.
Географија
Површина
 — укупно622.984 km2(43)
 — вода (%)0
Становништво
 — 2013.[1]4.987.640(121)
 — густина8,01 ст./km2
Економија
ВалутаЦФА франак
Остале информације
Временска зонаUTC +1
Интернет домен.cf
Позивни број+236

Централноафричка Република (скраћ. ЦАР; фр. République Centrafricaine) је држава у средишњем делу Африке[2]. Граничи се са Чадом на северу, Суданом и Јужним Суданом на истоку, Републиком Конго и Демократском Републиком Конго на југу и Камеруном на западу. Главни град је Банги.

Географија

Положај

Централноафричка република је нација која се налази у унутрашњости афричког континента. Граничи се са Камеруном, Чадом, Суданом, Јужним Суданом, Демокрастком Републиком Конго и Републиком Конго.

Геологија и рељеф

Централноафричка република је широка, благо заталасана равница са својим зацебним брдима. Највиши врх је Монт Нгаоуи на висини од 1.420 м.

Воде

Флора и фауна

Клима

Клима Централноафричке Републике је углавном тропска, са влажном сезоном која траје од јуна до септембра у северним регионима земље, а од маја до октобра на југу. Током влажне сезоне, олује су скоро свакодневна појава, а рана јутарња магла је уобичајена. Максимална годишња падавина је око 1.800 милиметара (71 инча) у горњем делу регије Убанги. Северне области су вруће и влажне од фебруара до маја, али могу бити подвргнуте врућем, сувом и прашњавом ветру познатом као Харматан. Јужни региони имају екваториалну климу, али су подвргнути дезертификацији, док су екстремни североисточни региони земље већ пустиња.

Историја

Француска је колонизовала ову територију крајем 19. века, и дала јој административно име Убанги-Шари (Oubangui-Chari). Током Другог светског рата, колонија је дала допринос на страни савезника. Држава је постала независна 1. децембра 1958, под садашњим именом. Независност је проглашена 13. августа 1960.

Државним ударом 1966, на власт је дошао официр Жан-Бедел Бокаса, који је владао земљом до 1979. За цара Централноафричког царства (1976—1979) прогласио се 1977. Његову власт су због интереса у трговини ураном и дијамантима подржавале Француска и САД. До промене у њиховом ставу дошло је када је Бокаса почео да сарађује са режимом у Либији. Године 1979. у Бангиу је дошло до сукоба са демонстрантима у коме је погинуло око 100 људи. То је била инспирација за државни преврат и збацивање Бокасе са власти, у коме је активно учествовала Француска.

Накнадно суђење Бокаси (у одсуству), прогласило га је кривим за прогон, мучење и убиства политичких противника, и масивно расипништво у једној од најсиромашнијих афричких држава. Постојале су и гласине о Бокасином наводном канибализму.

И каснија историја Централноафричке Републике била је обележена насилним преузимањима власти. Најзад је, 2005, на демократским изборима изабран садашњи председник Франсоа Бозизе.

Становништво

Ову нацију сачињава око 80 етничких група, свака са својим језиком. Највеће од њих су Баја 33%, Банда 27%, Манђиа 13% и Сара 10%. Верски, око 35% становништва припада домородачким верским групама, 25% су протестанти, 25% римокатолици, и 15% муслимани.

Уједињене нације процењују да је 11% становништва у узрасту од 15 до 49 година заражено вирусом ХИВ-а.[тражи се извор]

Административна подела

Привреда

Године 2007, просечни приход по становнику био је 350 америчких долара годишње. Добар део трговине пољопривредним производима се врши натурално и не улази у ову суму. Пољопривреда представља 55% друштвеног производа. Главне културе су маниока, банане, кукуруз, кафа, памук и дуван.

Извоз дијаманата представља 40-55% извозних прихода.

Централноафричка Република је данас политички нестабилна земља која зависи од страног миротворног војног присуства, као и хуманитарне и економске помоћи из иностранства.

Референце

Литература

Спољашње везе