Historija budizma
Istorija budizma pokriva period od 6. veka p. n. e. do danas, počevši sa rođenjem Bude Gautame. Jedna je od najstarijih živih religija sveta.
Budizam je nastao u Indiji, odakle se proširio Srednjom Azijom, Istočnom Azijom i Jugoistočnom Azijom. U svom najvećem usponu, budizam se proširio od Mongolije do Maldivskih ostrva, od Balka na severu Avganistana do Balija. Kao posledica toga, iako je suština darme ostala ista, njen spoljni oblik se znatno promenio.
U 3. veku pne, mahasangike su se odvojile od thera (ranih teravadina) zato što su želele da uključe čitav niz laičkih sledbenika, dok su there želele da se vrate na ranije monaško učenje.[1] Vremenom su nastale brojne škole i pokreti, među kojima su vodeći: teravada, mahajana i vađrajana.
Budini novi sledbenici su na formalan način pozivani da napuste svakodnevni život sledećim rečima: "Dođi, prosjače! Dobro podučavano je učenje; sledi uzvišeni put ka potpunom iskorenjivanju patnje."[1] U početku nisu postojale organizovane monaške zajednice, a ženama nije dopuštano da se zaređuju.[1] Odabrani sledbenici opisivani su kao arahanti, termin koji se u početku primenjivao na sve askete, da bi kasnije označavao samo one koji su dostigli krajnja stanja pročišćenosti.[1]
Kako je vreme prolazilo početna neformalna veza u budističkoj zajednici dobijala je sve određeniju strukturu. To je bilo očigledno već na prvom budističkom saboru (oko 370. godine pre naše ere). Monasi su ohrabrivani da i sami podučavaju dhammu i bilo im je dopušteno da zaređuju sledbenike. Kandidati za monaštvo morali su da obriju glavu i nose žuti ogrtač kojim im je ogrnuto samo jedno rame. Morali su da iskazuju poštovanje starešini monahu i da tri puta dnevno objavljuju svoju odanost trima utočištima: Budi, dhammi (učenju) i sanghi (zajednici). Čini se da su u to vreme počele da se grade manastirske zgrade (vihara), kako bi se u njima smestili monasi na proputovanju, a bile su naročito važne tokom perioda monsuna. Moguće je da su problemi vezani za smeštaj i putovanje kroz opasne krajeve doveli do toga da se prekine sa zaređivanjem žena: nije poznato kada je ta praksa prestala.[1]
Sto pedeset godina nakon smrti Gotama Bude, njegovo učenje se uveliko proširilo po celoj severnoj Indiji. Zatim se, u 3. veku pre naše ere, indijski car Ašoka iz dinastije Maurja preobratio u budizam. U vreme Ašokinog dolaska na presto (272. godina pre naše ere) carstvo Maurja se proširilo na skoro čitav potkontinent, obezbeđujući budizmu lako širenje na ogromnom prostranstvu.[1] Analiza čovekove situacije kakvu je davala ova religija, njen egalitarizam i ugled koji joj je pružila činjenica da ju je i sam car prihvatio, davali su joj znatnu prednost nad ostalim verskim sistemima tadašnje Indije.[1]
Budizam je mnoge ljude privukao svojim visokim etičkim standardima i protivljenjem hinduističkom sistemu kasti. Ašoka je takođe sazvao veliki sabor monaške zajednice i potom poslao monahe, misionare u susedne zemlje, pa čak i u daleku Evropu. Najuspešnija od svih je bila misija u Šri Lanki. Ostrvo je postalo budističko i ostalo takvo sve do današnjih dana. Ostale misije su prenele budizam u južnu i zapadnu Indiju, Kašmir, južni deo današnje Burme i poluostrvski deo Tajlanda. Oko sto godina nakon ovoga su Avganistan i planinski deo severne Indije prihvatili budizam i njihovi monasi i trgovci su odatle postepeno širili svoju veroispovest u srednju Aziju i naposletku u Kinu, odakle je ona kasnije prodrla u Koreju i Japan.
Negde u 8. veku je tibetanski kralj poslao svoga ambasadora u Indiju da dovede monahe i prenese budističke spise na Tibet. Nakon toga, veliki broj monaha i učitelja iz Indije dolazi na Tibet i budizam tamo postaje čvrsto ustoličen. Od tada, Tibet je jedno od najjačih budističkih uporišta.
Oko 12. veka je budizam postao glavna veroispovest u Burmi, Tajlandu, Laosu i Kambodži, uglavnom zahvaljujući naporu monaha iz Šri Lanke.
Indijski budizam je već u 8. ili 9. veku bio u ozbiljnom padu. Kompletno je nestao dolaskom islamskih osvajača Indije u 13. veku.
Tek od sredine 20. veka budizam je ponovo počeo da raste u Indiji. Godine 1956. godine se vođa “nedodirljivih” u Indiji preobratio u budizam, jer su on i njegovi ljudi mnogo propatili zbog kastinskog sistema. Od tada je osam miliona ljudi prešlo u budizam i taj broj i dalje raste.
Prvi Zapadnjaci koji su postali budisti su verovatno bili Grci koji su se selili u Indiju sa osvajanjima Aleksandra Velikog u 3. veku pre nove ere. Jedna od najvažnijih drevnih budističkih knjiga, Milindapanha, sastoji se od dijaloga između indijskog monaha Nagasene i indijsko-grčkog kralja Milinde. U novijoj prošlosti budizam je počeo da izaziva poštovanje Zapada pred kraj 19. veka, kada su naučnici počeli da prevode budističke spise i pišu o budizmu. Na početku 20. veka je nekoliko Zapadnjaka počelo da naziva sebe budistima, a jedan ili dva su se čak i zamonašili. 1929. je izgrađen kalmički budistički hram u Beogradu, tada prvi i jedini budistički hram u Evropi. Od 1960-ih broj zapadnih budista konstantno raste i danas oni čine malu, ali značajnu populaciju u većini zapadnih zemalja.
