Bitka kod Velbužda
Bitka kod Velbužda se odigrala u subotu 28.7. 1330. u 7 sati ujutru između trupa kraljevine Srbije predvođenih kraljem Stefanom (1322—1331) i njegovim sinom mladim kraljem Dušanom (kralj 1331—1346, car 1346—1355) sa jedne i trupa carevine Bugarske predvođenih carem Mihajlom III Šišmanom (1323—1330) sa druge strane. Povod za bitku bio je pokušaj kralja Stefana da predupredi spajanje bugarske vojske sa vizantijskom i njihov zajednički napad na Srbiju, a okončala se pogibijom Mihajla Šišmana i potpunim porazom bugarskih snaga, u kome se posebno istakao mladi kralj i prestolonaslednik Dušan. Direktne posledica bitke bila su manja teritorijalna proširenja Srbije (dobijanje Niša[1]) i postavljanje maloletnog Stefanovog sestrića Jovana Stefana (1330—1331) na bugarski presto, ali su njene dugoročne posledice bile daleko značajnije. Njome je u samom začetku uništen vizantijsko-bugarski savez uperen protiv Srbije, pošto je vizantijski car Andronik III (1328—1341) svoju vojsku koju je trebalo da spoji sa bugarskom, nakon vesti o njenom porazu, okrenuo na drugu stranu i napao obezglavljenu Bugarsku. Srbija je nakon bitke postala najmoćnija sila na Balkanskom poluostrvu i bio joj je otvoren put ka osvajanju celokupne Makedonije.
Kralj Stefan Dečanski bio je uvučen u Bizanstki građanski rat dvojice Andronika u kojima se protiv Andronika II (1282—1328), koga je podržavao srpski kralj, digao njegov unuk Andronik III. Njihov sukob se definitivno okončao 1328.godine porazom i zbacivanjem sa prestola starog cara, a novi car je Srbiju, kao saveznika svoga dede, smatrao neprijateljem. On je 1331. godine sklopio savez sa bugarskim carem Mihajlom Šišmanom (Asen III), prema kome su oni zajedničkim snagama trebali da napadnu Srbiju, u leto iste godine.
Srbiju je prvo napao car Andronik III početkom jula 1330. godine. Međutim, vizantijske operacije su bile koncentrisane na oko same granice, bez dubljih prodora, tako da je Andronik najverovatnije očekivao ishod bugarskih akcija. Plan je u suštini bio veoma jednostavan: Srbiju je trebalo napasti sa obe strane i tako priklještenu je lakše savladati. Međutim od samog početka vizantijski car ovaj plan nije poštovao, pa je svoju vojsku zaustavio u Pelagoniji i čekao.
Bugari su krenuli na južne delove Srbije, prema Strumi i Bregalnici, svakako sa namerom da se sa te strane povežu sa Vizantincima i zajednički nastave napade. Stefan Dečanski je odlučio da preduhitri njihovo spajanje i napadne prvo Bugare, zbog čega je grupisao svoje snage na Dobričkom polju, kod ušća Toplice u Južnu Moravu, očekujući bugarski napad sa severa. Bugarski car Mihajlo, je pre napada na Srbiju sa vojskom otišao do Vidina, najverovatnije da bi prihvatio tatarske i vlaške saveznike, nakon čega je krenuo ka jugu, prešao je srpsku granicu kod grada Zemlina, na Strumi. Kada je primio podatke o njegovom kretanju, kralj Stefan je pokrenuo vojsku sa namerom da ga presretne, zaustavivši se usput u crkvi svetog Đorđa u Starom Nagoričanu i Sarandoporskom manastiru. Na reci Kamenci je sačekao ostatak svoje vojske i stupio u bezuspešne pregovore sa Bugarima. Tu je svakako primio i vesti, da disciplina u šarenoj bugarskoj vojsci nije najbolja i da su se mnogi vojnici rasuli po okolini u potrazi za hranom.
Sa druge strane, Bugari su videli da Stefanova vojska nije brojčano jača od njihove, ali nisu znali da se očekuju pojačanja, zbog čega su potcenili njenu snagu i bili sigurni u pobedu. Stefan je sa druge strane, namerno oklevao šaljući Bugarima pregovarače sa porukom u kojoj poziva bugarskog cara da odustane od napada i da se zadovolji sa onim što ima u Bugarskoj.
„Budi zadovoljan sa svojim, da to dobro bude, a ne želi drugo, što Bog drugima darova, jer dolaziš u sukob sa Bogom, kao onaj koji smućuje i ratuje ono, što je od njega dobro razdeljeno.“ (Grigorije Camblak)
Ovim pregovorima, Stefan je postigao svoj cilj, odloživši početak bitke dok mu ne stignu očekivana pojačanja. Istovremeno je Bugare ubedio da mu je vojska slaba, zbog čega mora da pregovara, tako da se dobar deo njihovih nalazio po okolnim selima i pljačkao, dok je srpski kralj naredio da počnu pripreme za bitku.
U zoru 28.7.a, pristigla su i poslednja odeljenja srpske vojske kojima je kralj dao mali odmor, da bi oko 7 sati izjutra kod Velbužda (današnjeg Ćustendila), napao Bugare svom snagom.
Bugari se uopšte nisu nadali srpskom napadu, pogotovu ne nakon pregovora, a ima mišljenja da je čak i primirje bilo ugovoreno, ali ga Stefan nije ispoštovao. Obe vojske su na dan bitke bile brojčano podjednake i svaka je brojala oko 15.000 vojnika, što su za to doba bila poprilične armije. Podatke o bugarskoj vojsci daje i Orbini: „...jer je bio sakupio dvanaest hiljada Bugara i tri hiljade Vlaha“, dok sam Dušan navodi da je brojala do 80.000 ljudi, nasuprot srpskih snaga kojih je bilo do 15.000.
Iznenadni srpski napad zatekao je Bugare potpuno nespremne, tako da njihovi redovi nisu izdržali ni prvi nalet srpske vojske, već su odmah raspali i otpočeli neorganizovano povlačenje, što je srpska vojska iskoristila i u potpunosti ih razbila. U borbi su se naročito istakli odredi pod vođstvo mladog kralja Dušana. Za njegove strelce, savremeni srpski opisivač bitke navodi: „...ni su streljali sa obe ruke i nikako nisu grešili“. Pored njih, pod njegovom komandom Orbini navodi i 1300 nemačkih najamnika, od čega je bilo 300 konjanika iskusnih u borbama, koji su jurnuli pravo ka delu bugarske vojske u kome se nalazila carska zastava i sam car Mihajlo.
Mihajlo je pokušao da sredi redove svoje vojske, ali kada u tome nije uspeo i on sam je krenuo da beži. Tokom bežanja, on je pao sa konja, tako da ga je srpska potera sustigla i ubila, nakon čega ga je odnela srpskom kralju. Stefan Dečanski je svog protivnika sahranio crkvi svetog Đorđa u Starom Nagoričanu, a na mestu na kome se pred bitku nalazio njegov šator, podigao je crkvu koja je uništena u Drugom svetskom ratu. Ostatke bugarske vojske, okupio je u radomirskom kraju Mihajlov brat Belaur (Zmaj, na rumunskom).
U istorijskim izvorima, postoje tri verzije hvatanja i smrti bugarskog cara Mihajla, po Grigoriju Camblaku, on je bio uhvaćen živ, nakon čega je izveden pred Dušana koji ga je ubio. Delimična potvrda ovoga se može naći i u rečima samog Dušana, koji navodi da je on Mihajlu odrubio glavu.
„Car bugarski bi uhvaćen od srpskih vojnika i bi priveden k sinu carevu, Stefanu, koji je tada pokazivao u borbi veliku hrabrost, i tu se liši života bedno.“ (Grigorije Camblak)
Po drugoj verziji koju navodi Danilov učenik, caru se tokom bega konj sapleo i pao, nakon čega su ga sustigli srpski vojnici i ubili.
„A car Mihailo videvši padanje svojih vojnika, poče bežati, i kada je bežao, sila Gospodnja sape noge njegovu konju, i spavši sa konja sakruši sve telo svoje. I tako videvši vojnici gospodina kralja njegovo padanje, priskočivši ubiše ga svojim oružjem, i tako izdahnu. I položivši telo njegovo na konja, prenesoše ga ka gospodinu svome kralju.“ (Danilov učenik)
Po Mavru Orbiniju, Mihajlu se konj sapleo u begu, nakon čega je on pešice pobegao u šumu, gde su ga uhvatili srpski vojnici koji su se sklonili u šumu, pošto su ranjeni u borbi. Nakon bitke su ga odveli pred kralja Stefana Dečanskog i on je tokom razgovora umro božijom voljom.
„U ovoj bici bio je ranjen i oboren s konja bugarski car Mihajlo. Ali pošto ga nisu tada prepoznali, kasnije ga je našao jedan slovenski konjanik među onima koji su se zbog rana bili sklonili u šumu, gde su ležali na zemlji jer se nisu mogli maknuti s mesta. Kad je bio doveden pred kralja Stefana, koji je s drugima stajao tu blizu, Stefan mu je rekao da ga je pravedni sud božji doveo to toga. Jer je on zbog velike oholosti i bez ikakvog razloga hteo da zauzme kraljevstvo koje mu nipošto nije pripadalo. Na to Bugarin ništa ne odgovori, već obrati pogled prema njemu, podigne prst prema nebu i reče: „Neka se ispuni volja božja“. Izrekav to, izdahne.“ (Mavro Orbini).
Bugarski poraz je bio potpun, armija potpuno razbijena, mnogi pobijeni ili zarobljeni, a sam car je poginuo.
„A ovi posle velike bitke i strašne borbe koja je bila toga dana, i od prolivanja tolike krvi tih bezbožnih i poganih naroda, koji su došli na srpsku zemlju sa ovim carem, reći ću da se i sama ta reka Struma sva izmenila u krv, jer behu sasecani kao i poljska trava,...“ (Danilov učenik)
Nakon bitke je najpre se prikuppljen sav plen na jedno mesto.
„A sutradan posle te silne bitke, pošto je bio sabran ceo sabor ovoga previsokoga kralja u dan nedeljni, i u prvi čas dana, pošto su prinosili vojnici njegovi mnogo zlato i carske haljine i nebrojeno bogatstvo, prekrasne konje ovoga bugarskog cara i sile njegove, što se podigoše na otačastvo ovoga previsokoga, jer evo svu slavu njihovu i bogatstvo, koje imađahu,...“ (Danilov učenik)
Potom su pred kralja Stefana izvedebe zarobljene bugarske velmože, kojima je pokazan njihov mrtvi car.
„I sve velmože toga cara, koje uhvatiše u ratu, sve ove privedoše pred lice gospodina kralja, imajući železne okove na svojim nogama. Mnogi od njih nisu verovali da je pogubljen car njihov, no su mislili da je izbegao smrti u toj velikoj borbi, i iznenada zapovedi gospodin kralj da se iznese mrtvo telo ovoga cara. A oni videvši istinu, gorko zaplakaše,...“ (Danilov učenik)
Ovi Stefanovi potezi, trebali su da ubede Bugare da je dalji otpor uzaludan, pošto im je car mrtav. Srpski kralj je došao na ideju da na bugarski presto vrati svoju sestru Anu (Nedu), koju je nekoliko godina ranije oterao pokojni car Mihajlo. On je sa njom imao sina Jovana Stefana koji je trebalo da postane novi car Bugarske, a pošto je tada bio maloletan, regentsku vlast bi vršila sama Ana (Neda).
Vest o srpskoj pobedi stigla je i do vizantijskog cara Andronika III, koji se odmah odlučio da odustane od daljeg vojnog pohoda na Srbiju. On je glavninu svojih snaga povukao iz Makedonije i usmerio ka Bugarskoj, dok je zoni dotadašnjih operacija ostavio samo nekoliko manjih garnizona, koje je kasnije mladi kralj Dušan isterao.
Srpska vojska je nakon bitke nastavila da nastupa za Bugarima koji su se povlačili, a do kralja Stefana je stigla i vest da su Vizantinci odstupili od srpske granice i okrenuli se Bugarskoj. Kod Izvora, nedaleko od Radomira, bugarski boljari su sačekali srpskog kralja i zatražili mir. Deo Bugara je čak ponudio Stefanu da dođe do ujedinjenja Srbije i Bugarske, ali je on to odbio i zadovoljio se vraćanjem svoje sestre i njenog sina na bugarski presto, čime su Bugari dobili veoma povoljan mir u odnosu na jačinu poraza koji su pretrpeli. On nije menjao druge slojeve unutrašnje uprave u Bugarskoj, već je zadržao postojeće stanje, a svoju sestru sa sinom je poslao u Trnovo u pratnji jednog srpskog odreda. Što se teritorijalnih proširenja tiče, Srbija se gotovo i nije proširila na račun Bugarske, osim nekih ispravki granice i dobijanja Niša.
Srbi su ovom pobedom postigli veoma mnogo. Bugarska je bila oslabljena i svedena u granice između Dunava i Marice, tako da više nije bila u stanju da ofanzivno deluje ka vardarskoj dolini. To je značilo da je Srbija sebi potpuno obezbedila posed Makedonije i nesmetan pravac delovanja ka Egejskom moru. Sa caricom Anom je u Bugarsku došao i srpski politički uticaj, tako da se Trnovu posle bitke moralo voditi računa o držanju Srbije i njenim interesima.
Kraljevina Srbija pobedom kod Velbužda, gotovo i da se nije proširila, a izostalo je očekivano pljačkanje po Bugarskoj, kao i dodela novih titula i poseda ratobornoj vlasteli. Kralju Stefanu je situaciju dodatno komplikovao njegov sin i naslednik Dušan, koji se istakao tokom same bitke, zbog čega je zadobio naklonost vlastele. Da bi primirio nezadovoljstvo među vlastelom, Stefan je poslao vojne odrede predvođene mladim kraljem Dušanom u Makedoniju, da povrate nekoliko gradova koje je Andronik III u svom kratkotrajnom pohodu zauzeo i potisnu Vizantince.
Ovo je međutim samo privremeno smirilo tenzije u kraljevini Srbiji. Stefan je osećao nezadovoljstvo vlastele njegovom vladavinom i sumnjao da će Dušan stati na njihovo čelo i pokušati da ga obori sa vlasti, pogotovo što se pokazao kao vrstan vojskovođa i kod Velbužda, ali i 1329.godine protiv odreda bana Bosne Stefana II (1322—1353). Zbog toga mu je dodelio na upravu Zetu, ne bi li ga umirio, ali je to samo ubrzalo predstojeće događaje. Oko Dušana se u Zeti okupljala nezadovoljna vlastela, a do njega su stizali i glasovi da Stefan planira da ga razbaštini i za svog naslednika imenuje svog mlađeg sina iz drugog braka, Sinišu. Svega par meseci kasnije, u jesen 1330.godine, otpočela su neprijateljstva među njima i uskoro je Stefan upao u Zetu sa vojskom, u nameri da predupredi Dušanov pokušaj da ga zbaci. Dušan se pred njime povukao, nakon čega su otpočeli pregovori i došlo je do zvaničnog pomirenja između njih dvojice, ali to nije bio kraj njihovih sukoba. Iako su se stvari vratile na pređašnje stanje, napetost je ostala, zbog čega je Steafan uporno insistirao da se Dušan pojavi na njegovom dvoru, što je ovaj uporno izbegavao plašeći se za svoj život, a razmišljao se i da pobegne iz Srbije. Na kraju se odlučio da pokuša sa iznenadnim udarom zbaci oca sa vlasti. On je sa manjim odredom odabranih ljudi napao Nerodimlje 21.8.a 1331.godine i zauzeo kraljevski dvor, dok su njegove potere u Malom ili Velikom Petriču zarobile kralja Stefana koji je pokušao da se spase bekstvom. On je porodicom zatvoren u Zvečan, a Dušan se 8.9. (Mala Gospojina) ovenčao za kralja u dvorcu Svrčin. Stefan je umro u Zvečanu pod nerazjašnjenim okolnostima 11.11., a njegova druga supruga Marija i mlađi sin Siniša su ostali da žive na dvoru.
Promenu vlasti u Srbiji, iskoristila je bugarska vlastela koja je zbacila sa vlasti Dušanovu tetku Anu (Nedu) i njenog sina Jovana Stefana, a za novog cara je izabran jedan od najviđenijih velmoža Jovana Aleksandra (1331—1371), čime su praktično poništene sve tekovine bitke na Velbuždu. Novi bugarski car nije želeo rat sa Srbijom, zbog čega je otpočeo pregovore sa novim srpskim kraljem, koji su rezultirali Dušanovom ženidbom Aleksandrovom sestrom Jelenom, na Uskrs 1332.godine.
O značaju bitke kod Belbužda, svedoči i činjenica da se svest o njoj očuvala u narodnoj poeziji sve do XIX veka. U pesmi iz Vukovog zbornika „Ban Milutin i Duka Hercegovac“ peva se o pogibiji bugarskoga kralja Mihajla i o tom kako je car Stepan seo „u zemlju bugarsku“ i „umirio zemlju Bugariju“. U Bosni je, u zborniku B. Petranovića (III), zabeležena i druga pesma o „Caru Dušanu i kralju Mihajilu“.
- ↑
Rezultati su bitke: pobeda u punom smislu reči, dobitak Niškog kraja, ogroman plen, i diktiranje mira Bugarskoj. Posledice bitke su: osvojenje Vardarske doline i prevlast Raške na Balkanskom poluostrvu.
– Članak Velbuška bitka Vladimira BelićaStanoje Stanojević (pokretač i urednik), „Narodna enciklopedija Srba, Hrvata i Slovenaca“ I knjiga, (II fototipsko izdanje), Beograd 1925. (Novi Sad, 2001)
- Vladimir Ćorović, „Istorija srpskog naroda“ (rukopis iz 1941) Beograd 1989. ISBN 86-13-00389-8 Uneseni ISBN nije važeći. (poglavlje o Stefanu Dečanskom Arhivirano 2013-10-07 na Wayback Machine-u)
- Željko Fajfrić, „Sveta loza Stefana Nemanje Arhivirano 2009-03-05 na Wayback Machine-u“, Šid 1998.
- Hans-Joachim Härtel, Roland Schönfeld: Bulgarien: vom Mittelalter bis zur Gegenwart., Verlag Friedrich Pustet Regensburg, 1998, ISBN 3-7917-1540-2, S. 61-62 (de)