Jon Skeggi's Reviews > Pre nego što padne noć

Bio sam (čini mi se) petnaestogodišnjak kada sam pogledao film Pre nego što padne noć i premda je od tada prošlo još nešto više od petnaest godina, pojedine scene su mi se toliko silno urezale u pamćenje da sam ih često iznova rekreirao. Sa ove distance i nakon pročitanog romana smatram da je film holivudizovan i atmosferski i kvalitativno daleko od autorove intencije u prikazu njegovog života.

Slobodarski duh, koji je imanentan svakom živom biću, ne predstavlja naučeno ponašanje već je deo naše ljudske, a samim tim i naše životinjske prirode. Taj duh, nesalomiv kod Arenasa, ipak je stišnjen represivnim merama autoritarnog režima koji u sprezi sa niskim stepenom društvenog razvitka u potpunosti iscrpljuje regenerativnu moć mladog čoveka. Ipak, i u najtežim trenucima, dok se nalazi u samici strahujući za goli život, taj mladi čovek je optimističan: Telo pati više nego duša, jer ona uvek ima u čemu da potraži utehu: u sećanju, u nadi.

Taj vedri, avanturistički duh nošen fantastičnim smislom za humor u erotičnoj atmosferi večnog kubanskog leta doprinosi osećaju neverovatnog poleta. Kakvu samo pobedničku književnu svest Arenas nosi u sebi. Koliko veruje svom talentu i svojim delima i kroz šta sve prolazi da bi neka od njih uspeo da objavi.

Sve je intenzivno i neodoljivo. On toliko dobro opisuje spektar seksualnosti i iako sve deluje hiperseksualizovano u ovom romanu to je ono što ga čini uzbudljivim. Jer ta hiperseksualizacija je realnost, ona je autentična, deo je ljudske prirode. Zbog toga ovaj roman sablažnjava moraliste.

Književnost na Kubi pati i propada zajedno sa Arenasom. Politička podobnost i doušništvo otvaraju sva vrata, dok je talenat marginalizovan. Međutim, njegove kritike nije pošteđen ni kapitalizam, pa tako nakon konačnog prebega u Ameriku on kaže: Razlika između komunističkog i kapitalističkog sistema je u tome što, iako nas oba šutiraju u guzicu, u komunističkom moraš da aplaudiraš, a u kapitalističkom kad te šutnu možeš da vičeš; ja sam ovde došao da vičem.

Često nam govore da revolucija jede svoju decu, ali nas ne podsećaju da jede i tuđu, i to pošto ih je dvaput proterala kroz mašinu za meso.