What do you think?
Rate this book
313 pages, Hardcover
First published January 1, 1947
Your belief in your private world is shattered. You feel Mother tremble. Why? Is she, too, doubtful? But she is bigger, stronger, more intelligent than yourself, isn't she? Does she, too, feel that intangible menace, that groping out of darkness, that crouching malignancy down below? Is there, then, no strength in growing up? no solace in being an adult? no sanctuary in life? no flesh citadel strong enough to withstand the scrabbling assault of midnights? Doubts flush you. Ice-cream lives again in your throat, stomach, spine and limbs; you are instantly cold as a wind out of December-gone.Alas, probably not.
You realize all men are like this. That each person is to himself one alone. One oneness, a unit in a society, but always afraid. Like here, standing. If you should scream now, if you should holler for help, would it matter?
"Чинило се као да је лето било заковано у низ мртвачких сандука. (...)
Сламнати шешир је лежао на кревету, крхак и страшан, кишобран се круто наслањао на један зид као мртав слепи миш са склопљеним тамним влажним крилима. (...)
- Нисам сигурна. Она је нова. Она је тек сад умрла. Али јесте мртва. Дивно, дивно мртва.
Ана се дивила слици коју је имала у глави.
- Да жена постане заиста дивна, потребна је смрт, а да би постала најдивнија, потребна је смрт утапањем. Тад се из ње извуче сва укоченост, а коса јој плута по води као нанос дима.
Климнула је главом, развесељено.
- Никакве школе, ни бонтон, ни часови на свету не могу да учине да се жена креће с том сненом лакоћом, гипко и мрешкаво и фино.
Ана је широком, грубом руком покушавала да покаже како фино, како мрешкаво, како грациозно. (...)
Нека је соба плутала око ње у смрдљивом испарењу лудила. Лебдели су инструменти и било је гласова и људи са стерилним белим маскама. (...)
Изгледало је да се ослободила страхова.
Осим једне одређене поноћи кад је неки изненадан летњи ветар брисао око куће, топао и брз, тресући дрвеће као мноштво сјајних даира. (...)
То је дух, кажем ти, и говори на разним језицима, као што је бака Ханлон некада радила, кад је устајала с клупе у цркви и говорила на чудним језицима, скроз измешаним, као да су јој у гуши ухваћени црнац, Ирац, две жене и три жабе! (...)
И то се настављало од особе до особе. Бенедикта су ударцима слали од једног до другог, био је језеро у које је бацано све смеће. Људи су почињали са ситним каменчићима, а онда, кад се Бенедикт не би заталасао нити протестовао, хитнули би камен, циглу, стену. Бенедикту није било дна, ни пљуска, ни смираја. Језеро није одговарало. (...)
Схваташ да су сви људи такви. Да је свака особа за себе сама. (...)
Сам у свемиру.
Има милион градића попут овог по целом свету. Сваки исто тако мрачан, усамљен, сваки исто тако далек, исто тако пун дрхтаја и чуђења. Свирање трске попут виолина у молском тоналитету је музика малих градова, без светала, али с много сенки. Ох, та њихова огромна, надолазећа самоћа. Те њихове тајанствене влажне јаруге. Живот је ужас у тим градићима ноћу, кад здравом разуму (...) и срећи са свих страна прети баук звани Смрт."