Klasici filma - WOODY ALLEN, 2022.

Klasici filma: WOODY ALLEN Kad je svet apsurdan, humor seže u nedogled New York city je centar njegovog kosmosa. Megapolis, raskrsnica svih mogućih i nemogućih puteva, epicentar svetskih kulturnih dešavanja, sa čuvenim Kipom slobode, Menhetnom, Bronksom, Harlemom, Wall street prodavnicom najskuplje magle na svetu i Petom avenijom, poznatom pre svega po znamenitoj cvijećarnici, sedištu tajnovite TNT grupe, pozorišnom mekom zvanom Broadway, Cotton i ostalim jazz klubovima, žutim taksijima, Central parkom i rekom Hadson, večito energičan i užurban, u furioznom pokretu ka novim izazovima, stecište undergrounda i Fabrike u stilu a la Warhol, urbane gerile, svetskih faca željnih novih dokazivanja i prestiža, dvadesetčetvoročasovne frke, gužve i buke, betona, čelika i stakla, noćnog života i večne inspiracije za sve ekscentrike, snobove, odmetnike i umetnike sa ne baš uobičajenim pogledima na svet, mesto je smrti Johna Lennona i mesto rođenja, egzistencije, ludila, kreacije i neuhvatljivih neuroza kultnog američkog reditelja, scenariste, glumca, džez klarinetiste, stand-up humoriste, pisca i genijalca na ivici ludila- Vudija Alana. Ako želiš nasmejati Boga, pričaj mu o svojim planovima. Poput kamena koji se stalno kotrlja, ne skupljajući po sebi mahovinu konvencija, konformizma, neinspirativnosti, dosade i tupe ozbiljnosti proseka, Vudi Alen već više od pola veka nudi nešto sasvim različito, lucidno, satirično, diksilendom obojeno u svetu humora, filma i pisane reči.Neurozan i energičan, neuhvatljiv u svom neprekidnom jazz ritmu i pokretu, vickast, crnohumoran i pronicljiv, originalan, uvek na ivici među ludilom i genijalošću, on tutnji i neprekidno priča, režira, piše i sinkopirano cupka u brodvejskom svetu skečeva, tako rafiniranom i ciničnom, spremnom da parodira sve i svakoga, bez obzira na unapred zadate klišee iz prošlosti, mitove i nedodirljivost umišljenih samoproklamovanih veličina. Na jednoj od njegovih svetskih duhovnih turneja ukrcao sam se u zadnji vagon voza nesvakidašnjeg ludila i romantičarske avanture, trajno zaražen virusom woodyallenovskog humora, u potrazi za savršenom sekvencom. U potrazi za savršenom sekvencom u kojoj film nadilazi apsurd poprilično potrošenog sveta praznine. On nagomilava komičnost povrh apsurdnog i na vrh cedi sok od limuna,a onda jednostavno nastavlja. Vudi Alen (Allan Stewart Konigsberg), američki filmski reditelj i glumac, rođen je 1. decembra 1935. u Bruklinu, Njujork, SAD. Patentirao je lik brbljivog i neurotičnog komičara, izumeo modernu romantično-satiričnu komediju, a pod stare dane sazreo u sjajnog dramatičara. Komedije je usmeravao protiv apsurda današnjeg sveta. U središtu pažnje njegovih satira bili su njujorški intelektualci, prikazani tragikomično bez dlake na jeziku. Nije zaobišao ni veličine poput Dostojevskog, Šopenhauera i Bergmana, parodirajući njihove uzvišene misli u potrazi za smislom života i sveta. Nikad nisam bio intelektualac, samo tako izgledam. Alen je jedan od onih reditelja koje smatramo autorskim. Sve svoje filmove, bilo da su u pitanju drame ili komedije, je napisao, izrežirao a uglavnom i odglumio. Kao i većina američkih autora više je cenjen u Evropi, nego kod kuće (i sam iznenađen ovom činjenicom, jednom prilikom je izjavio: Mora da su titlovi jako dobri!). Razlog možda leži u tome da nikad nije snimao istinski komercijalne filmove. Najviše uspeha je imao 70-ih godina prošlog veka kada je cvetala autorska američka kinematografija. Ipak, treba istaći i činjenicu da njegov filozofski pristup ozbiljnim temama, čak i kada je prezentiran uz humor, nikada nije mogao imati masovnu publiku. Mana dramskog života jeste to, što ispod određene minimalne cifre broj kalorija koji mi svaki dan treba kako bih odložio umiranje od gladi, zahteva da sklanjam prljave tanjire sa stolova u Takoskim ospicama, palati buritosa koji poput biljke mesožderke životari pred bezazlenima na Bulevaru La Sijenaga. Zato sam, kad sam na mobilnom primio poruku od Pontija Perija, uticajnog agenta iz Razbijača karijere, holivudskog najtraženijeg tržišta za talente, osetio da je možda konačno došao trenutak da okusim kakav glumački honorar. Ta pomisao je dobila na snazi kad mi je Peri rekao da mogu da dođem privatnim liftom koji je rezervisan za glavne hitove na blagajnama i da ne moram da dovodim pluća u rizik udisanjem vazduha u blizini nekog sporednog glumca. Slutio sam da bi priča mogla da se tiče bestselera Veslaj, mutante, veslaj u kome su za ulogom Džoša Tupavka žudele sve zvezde u Udruženju filmskih glumaca. Ja sam bio prosto savršen za tragičnog intelektualca, s obzirom na to da posedujem onaj idealni spoj prefinjenosti i hladnokrvnosti. Woody Allen jednako je poznat po svom briljantnom pisanju i studioznom humoru koliko i po liku kojeg često igra - pomalo neurotičnog, ali simpatičnog židovskog levog intelektualca koji živi u New Yorku. U stvarnosti, ova osoba ironično nije nimalo nalik njemu - Allen je u užem krugu prijatelja poznat kao mirno artikulisan, organizovan, opaki jazz muzičar i entuzijasta. Užitak je puštati muziku. Sretan sam što znam svirati instrument. To je jedan od velikih, sjajnih bonusa u mom životu. To je vrlo, vrlo opuštajuće. Volim svirati i volim slušati. Prvenstveno volim jazz iz New Orleansa, ali volim sve vrste muzike – klasičnu muziku, moderni jazz, George Gershwina, Cole Portera i Jerome Kerna. Ali jazz New Orleansa uvek je imao posebno toplo mesto u mom srcu i tokom godina mi je pružao velike trenutke zadovoljstva. To je terapeutski jer dok sviram ne razmišljam baš ni o čemu. Verovatno se na određeni način ne razlikuje od tipa koji vikendom igra poker ili golf. To nije moja profesija, pa nemam obaveze biti dobar. To je isto zabavno kao tip koji se vrati kući iz ureda, izađe na teniski teren i udari nekoliko loptica. Nikada neće biti Roger Federer, ali dobro se zabavlja. Pasionirani je ljubitelj filma. Priznaje da voli snimati filmove u svom brooklynskom susedstvu i to bez puno celodnevnog rada jer voli uživati u životu. Intelektualac, koji obožava sport. Ljubitelj je džeza i redovno, svakog ponedeljka svira klarinet sa svojim bendom. Romantičar, koji pored sporta i džeza obožava mlade dame (naročito glumice) i komičar koji voli raditi drame.Rođen je, odrastao, živi i snima u Njujorku, u četvrti Bruklin. Okružen mnogim bioskopima, doslovno ih svakodnevno posećuje, a to se može videti u njegovim brojnim filmskim citatima i posvetama u njegovim filmovima koji su puni fascinacije nad svetom filma, pozorišta i umetnosti uopšte.Osim svega navedenog, sklonost humoru predstavlja jedno od njegovih glavnih obeležja-večitu inspiraciju i fascinaciju. Odrastao je uz komičara Boba Houpa i legende tzv. apsurdnog humora: braću Marks i ekipu Monti Pajton. Počeo je da se bavi komičarskim poslom vrlo rano, već u svojoj 15-oj godini, tako što je slao viceve za novine, prvi put pod umetničkim imenom Woody Allen. Najsmešnije ljudsko biće u mom životu, u bilo kojem mediju - bilo da se radi o stand-upu, televiziji, pozorištu, prozi ili filmovima - je SJ Perelman. Nema smešnijeg od SJ Perelmana. Više volim njegovu središnju stvaralačku fazu nego kasnije stvari. Rane stvari bile su pomalo divlje, ni približno tako suptilne ili tako dobre. Kako se razvijao tokom godina, postao je nemilosrdno senzacionalan. Nama koji smo odrasli uz Perelmana bilo je nemoguće izbeći njegov uticaj. U muzici, ako odrastete slušajući Charlieja Parkera ili Theloniousa Monka ili Louisa Armstronga i slušate njihove snimke iznova i iznova, tada počinjete svirati njihovu vrstu riffova i ritmova prirodno. Siguran sam da glumac koji obožava Marlona Branda - obožava ga i gleda svaki film koji je snimio - počinje igrati scenu i u nju uvlači pomalo Branda. Isto je i s Perelmanom: čitaš ga uvek iznova - kao što sam to činio i ja i mnogi moji savremenici dok smo odrastali – a onda kad pišeš, teško je pobeći njegovom uticaju. Imao je tako snažan, inventivan stil. Nakon što je napustio studije komunikacije i filma u Njujorku, počeo je pisati skečeve za emisije televizijske kuće NBC i njihove komičare, a početkom 60-ih je i sam počeo nastupati kao stand-up komičar, s velikim uspehom. Kao pisac se istakao nekolicinom zbirki šašavih eseja i parodija: Sad smo kvit (Getting Even), Kratak, ali koristan, vodič kroz građansku neposlušnost (Without Feathers), Nuspojave (Side Effects) i Puka anarhija (Mere Anarchy). Izuzetno mi je laknulo što se svemir napokon može objasniti. Već sam počinjao da mislim da je problem u meni. E pa, ispostavilo se da fizika, baš kao kakav rođak koji vam ide na nerve, ima odgovor na sva pitanja. Veliki prasak, crne rupe i prvobitna supa svakog se utorka pojavljuju na naslovnoj strani Tajmsa, zahvaljujući čemu je moje razumevanje opšte relativnosti i kvantne mehanike sada jednako Ajnštajnovom- mislim na Ajnštajna Mumdžija, prodavca ćilima. Kako je moguće da nisam znao da u svemiru postoje sićušne stvarčice veličine Plankove dužine, koja iznosi milioniti deo milijarditog dela milijarditog dela centimetra? Zamislite kako bi teško bilo tako nešto naći da ga izgubite u mračnoj pozorišnoj sali? I kako gravitacija radi? I ako bi iznenada prestala, da li bi određeni restorani i dalje zahtevali da nosite sako? Ono što znam iz fizike jeste to da čoveku koji stoji na obali vreme prolazi brže nego čoveku u čamcu – pogoto ako je čovek u čamcu zajedno sa svojom ženom. U petak sam se probudio i, s obzirom na to da se svemir širi, trebalo mi je više vremena nego obično da pronađem svoj bade-mantil. Zbog toga sam kasno krenuo na posao, a pošto je koncept smera gore i dole relativan, lift u koji sam ušao popeo se na krov, gde je bilo veoma teško zaustaviti taksi. Jedina dobra strana toga što je prostor isto što i vreme jeste to što, ako otputujete u spoljne predele svemira a putovanje potraje duže od 3000 godina, kad se vratite, svi će vam prijatelji biti mrtvi, ali vam zato neće trebati botoks. (odlomak iz zbirke Puka anarhija-by Woody Allen) Sledi prikaz jedne od jedinstvenih woodyjevskih, anarhičnih zbirki kratkih priča, prikaz Mere Anarchy u punom spisateljskom naletu jednog sjajnog komediografa, briljantnog, vrckavog humora obogaćenog vrsnom ironijom, parodijom... svim onim vrednostima koje će Woody Allen vremenom pretočiti u svet pokretnih slika, svet u kojem će njegove pisane reči oživeti na ekranu koji život znači... Jedinstvena zbirka od 18 priča američkog filmskog reditelja i svestranog umetnika, žive legende koja neumorno stvara punih pola veka – Vudija Alena, zbirka nazvana Puko bezvlašće jer govori o suštini i problemima jedne epohe na izdisaju i haosu vlastitog rasula, bezvlašća i ispraznosti, epohe unutar koje su prave ljudske vrednosti uglavnom oskrnavljene i relativizovane, dok je ono površno, neiskreno i uglavnom bezvredno uzdignuto na Olimp značajnih i važećih vrednosti. Svojim otkačenim i neurotičnim humorom lucidnog šereta Vudi Alen vešto prikazuje sarkastičnim tonovima i jarkim bojama uzaludnost modernog sveta i kraj jedne epohe, pretvarajući sve u urnebes groteske, crnohumornog sasvim neobičnog ludila i apsurd nadrealnih, sasvim različitih vinjeta i skica velegrada Njujorka i njegovih žitelja... Osamnaest woodyallenovskih anarhičnih vinjeta jedinstvena su kolekcija parodičnog, šašavog i živahnog humora, vrckavih dosetki i proniciljivih zapažanja stvarnosti na neki drugi, prilično neuobičajen način (Monthy Python, Alan Ford, Louis Bunjuel, Dadaisti, Nadrealisti i pre svih ruski literarni genije Daniil Harms), jedinstvena po uvrnutosti nagomilavanja komičnog povrh apsurdnog... Apsurdnost i jetki, gotovo neurotični, drski i neponovljivim dijalozima naglašeni humor ovog američkog pisca i reditelja, džez klarinetiste, romantičara i komičara upravo je ona esencijalna nit koja povezuje čitavo njegovo stvaralaštvo – bilo da su u pitanju njegovi antologijski filmovi poput: Ljubav i smrt, Manhattan ili Hana i njene sestre, ili pak njegova kultna literarna ostvarenja, niz komičnih eseja i priča: Sad smo kvit, Kratak, ali koristan, vodič kroz građansku neposlušnost i Nuspojave... Sećam se jedne od njegovih legendarnih izjava koje odražavaju lepršavost, ludilo i lucidnost duhovitosti jednog od najkreativnijih i najjedinstvenijih američkih umetnika u poslednjih stotinak godina: naime, na pitanje novinara šta misli o činjenici da su njegovi filmovi mnogo cenjeniji u Evropi nego u rodnoj Americi, Vudi Alen odgovara: Mora da su titlovi jako dobri... Nakon kratkog, informativnog uvoda, sledi isto takav prikaz ove jedinstvene knjige, priča o ludilu sveta iz nekog sasvim različitog ugla... GREŠITI JE LJUDSKI, LEBDETI BOŽANSKI Prva u nizu fantastičnih vinjeta o sasvim neobičnom ludilu jeste priča Grešiti je ljudski, lebdeti božanski koja ismeva i parodira sve moguće napadne, sumanute i brainwashing oglase i kurseve koji čoveka svakodnevno zasipaju i bombarduju pozivima na sreću, blagostanje, duhovno uzdizanje i besplatno uživanje u jedinstvenim i preko potrebnim proizvodima usrećiteljskog potrošačkog društva. Od kurseva meditacije, reinkarnacije, transcendentalne meditacije, moždane masturbacije i translokacije do glavnog dobitka, nagrade koja baš vama sleduje, sve je propušteno kroz woodyallenovski filter sarkazma i mašinu za sasecanje ljudskih gluposti i laži... INDIJSKA OTKUPNINA ... Mana dramskog života jeste to, što ispod određene minimalne cifre broj kalorija koji mi svaki dan treba kako bih odložio umiranje od gladi, zahteva da sklanjam prljave tanjire sa stolova u Takoskim ospicama, palati buritosa koji poput biljke mesožderke životari pred bezazlenima na Bulevaru La Sijenaga. Zato sam, kad sam na mobilnom primio poruku od Pontija Perija, uticajnog agenta iz Razbijača karijere, holivudskog najtraženijeg tržišta za talente, osetio da je možda konačno došao trenutak da okusim kakav glumački honorar. Ta pomisao je dobila na snazi kad mi je Peri rekao da mogu da dođem privatnim liftom koji je rezervisan za glavne hitove na blagajnama i da ne moram da dovodim pluća u rizik udisanjem vazduha u blizini nekog sporednog glumca. Slutio sam da bi priča mogla da se tiče bestselera Veslaj, mutante, veslaj u kome su za ulogom Džoša Tupavka žudele sve zvezde u Udruženju filmskih glumaca. Ja sam bio prosto savršen za tragičnog intelektualca, s obzirom na to da posedujem onaj idealni spoj prefinjenosti i hladnokrvnosti... Ova priča se bavi apsurdima filmske industrije, pre svega glumačkog posla urnebesno parodirajući život i borbu jednog običnog glumca – smrtnika u kandžama komercijalne i brutalne industrije. Alen seli priču u Indiju i nizom grotesknih scena i sarkastičnih opaski dovodi čitavu zamisao jedne industrije i sedme umetnosti do nivoa apsurda, nehumasne priče o bezidejnosti i iskorišćavanju ljudi... SEM, PREVIŠE SI NAMIRISAO PANTALONE Alenovo oštro oko i još oštrije pero zaseca u tkivo moderne industrije i tehnologije koje bukvalno mogu sve da bi čoveku olakšale i poboljšale život, čineći ga neizmerno srećnim... Vrckavi humor prodire u srž gluposti i moguće komercijalizacije svega (pre svega totalno nebitnih, nepotrebnih i nametnutih stvari, kao i kulta svega i svačega...) predstavljajući lepote modernog, tehnološki uznapredovalog sveta besmislenijim i od same zamisli kreatora tehnološkog Raja na Zemlji... Postmoderna londonska prodavnica odela, sa svim svojim (ne)mogućim ultra modernim, tzv. in krojevima (sa nizom apsurdnih prednosti u odnosu na konkurenciju) našla se na putu Woody Allenove urnebesne parodije, njegovog humora od kojeg sve varniči... UNAJMLJENO PERO U surovom svetu nehumane i perfidne borbe za goli opstanak i bogaćenja manjine na račun većine, svetu bolesne komercijalizacije i bezdušne ispraznosti, gde je novac jedino vrhunsko božanstvo (i kompenzacija za sve vrednosti) koji može bukvalno sve – od toga da nekog stvori ili prosto da ga kupi, vinjeta ili čarobni sarkastični ukras pronicljivog duha - Unajmljeno pero pronalazi inspiraciju za priču o piscu, priču o njegovom opstanku u pomenutom svetu gde se i duhovnost pisane reči meri materijualističkim kvalitetima... Pročitali ste moju knjigu, opčinila vas je vizuelnost moje proze i želeli bi ste da stvorim kakav scenario. Svakako, svakako, promrmljao je Bigs, nehajno,odbacujući moj ultimatum. Je l’ znate šta je novelizacija?. Ne baš, odgovorio sam. To vam je kad film fino zaradi. Onda producent unajmi nekog zombija da ga pretoči u knjigu. Znate već, propagandno džepno izdanje – isključivo za plebejce. Viđali ste đubre što se može naći u rafovima na aerodromima ili tržnim centrima. Da vam iskreno kažem, rekoh. Nikad nisam čuo za novelizaciju. Moj fah je ozbiljna književnost. Džojs, Kafka, Prust. A samo da znate, što se tiče moje prve knjige, urednik za kulturu Berberskog žurnala... Svakako, svakako, a u međuvremenu, svaki Šekspir mora da jede kako ne bi odapeo pre nego što stvori svoje remek-delo... Veruj mi, momak, reče Bigs, podižući glas i plako naglašavajući reči, svi nobelovci rade za mene. Tako zarađuju za hleb. Spremna ko zapeta puška na svaki njegov mig, prsata pisarka proviri i zacvrkuta: Gospodine Bigs, zove te Garsija Markes. Tvrdi da mu je ostava opustela. Pita je l’ ikako možeš da mu nabaciš još koju novelizaciju. Kaži Gabu da ću mu se javiti kasnije, šećeru, obrecnu se producent. ... Te noći sam se žestoko sukobio sa slikom o sebi i bile su mi neophodne umirujuće vode destilerije viskija da suzbijem sve jaču depšresiju. Ipak, bio bih neiskren ako ne bih priznao da me je dotakla ideja o zgrtanju dovoljne količine love s kojom bih mogao da napišem još jedno remek-delo a da ne počnem da patim od neuhranjenosti. Ali nije mi samo pohlepa pevušila na uvce. Možda i jesam mesija odabran da mudrošću i dostojanstvom ozvaničim to zakržljalo mladunče književnosti, novelizaciju ... FISKULTURA, BRŠLJAN, KONAČNA VERZIJA Nemilosrdna, surova bitka koja se neprestano vodi oko novca, bitka za ugled, prestiž i autorska prava, trenutak istine licemernog sveta pobožnih i humanih, kada na površinu ispliva sve zlo, zloba, mržnja i prljavi veš još jednom su vešto prikazani i izviru kao apokaliptična bujica iz pera humoriste Vudija Alena. Svet u kome vladaju haos, laž, neljudskost, licemerje i bezvrednost tzv. vrednosti, gde je sve što je bilo uzvišeno ili iskrnavljeno ili skrajnuto, guši svaku nadu za ponovnom pojavom svetlosti koja bi obasjala ljudsku dušu i učinila je saosećajnijom i boljom. Jetkim humorom autor krči put kroz gomile smeća komercijalne apokalipse civilizacije na izdisaju, gorko se osmehujući dok nas woodyallenovsko književno pero šeretski golica i tera na iskreni smeh... DADICE DRAGA Užurbana, urbana džungla uzavrelog Njujorka, neuroze, psihoze, jurnjava za imaginarnim ciljevima i negovanje kulta novca, sebičnost, ludilo, čovek razapet između mora problema, ciljeva, snova, obaveza, potreba... U takvom miljeu i postmodernom haosu izvesna se dadilja odlučuje da napiše ispovest o izvesnom bračnom paru kod kojeg godinama radi i dođe do gomile novca... Urnebesni Alen sve to vešto parodira i sakriva iza naočara sa velikom dioptrijom i debelim okvirima, opušteno se smeškajući još jednoj epizodi iz života velegrada... Naše iskustvo sa dadiljama je u najboljem slučaju bilo krajnje zabavno. Prva je bila Šveđanka koja je ličila na boksera Stenlija Kečela. Bila je kratka i jasna u ophođenju, a i uspostavila je disciplinu među podmlatkom, koji je za stolom počeo lepo da se ponaša, ali i da se pojavljuje s neobjašnjivim modricama. Kad ju je skrivena kamera snimilakako nam baca sina u vazduh držeći ga horizontalno preko svojih ramena u zahvatu koji rvači zovu argentinskim kičmolomcem, izrazio sam sumnju u njene metode... Njena naslednica, devetnaestogodišnja bebisiterka iz Francuske po imenu Veronik, koja beše sva vrckava i gugutava, s plavom kosom, napućenim usnama porno-zvezde, dugim vitkim nogama i parom amortizera kojima skoro da je trebala potpora skele, bila je mnogo manje naprasita. Njenoj posvećenosti našem pitanju nedostajalo je, nažalost, izvesne dubine, pošto je više volela da se izležava na divanu u spavaćici i uništava čokoladne praline, prelistavajući stranice modnog časopisa. Ja sam se mnogo fleksibilnije prilagodio ličnom stilu tog stvorenja nego moja žena, i čak sam pokušao da joj pomognem da se opusti povremenim masažama, ali kad je zatvorska kugla primetila da sam počeo da nosim Max Faktor i maloj Frankinji donosim doručak u krevet, tutnula je obaveštenje o otkazu u Veronikin dekolte i izbacila njen kofer marke Luj Viton na pločnik... Na kraju priče, dadilja odustaje od knjige zato što su glavni junaci previše odurni i neinteresantni za čitaoce, daje otkaz i odlazi da se uda za milionera koji ju je jednom prilikom pokupio kod statue Alise u zemlji čuda gde je često vodila njihovu decu... Vudi Alen, grad Njujork i njegova zemlja čuda doneli su još jednu fantastičnu, veoma komičnu priču ... KAKO TI SMRTONOSNO UKUS PUPI, DRAGA Kao i većina priča iz zbirke Puka anarhija, i ova počinje uvodnim tekstom preuzetim iz prestižnog New York timesa: Snobovska vrednost retkog belog tartufa dostigla je nove visine ove nedelje u Londonu kad je primerak od 1,2 kilograma na aukciji prodat za 110000 dolara. Tartuf je kupila osoba iz Hong Konga čije ime nije otkriveno. Ludilo i pohlepa sveta neiscrpna su tema i inspiracija Alenovi parodija – privatni detektiv je unajmljen od strane veoma privlačne i kontroverzne bogatašice da je zastupa na izvesnoj aukciji tartufa( sa željom da ostane anonimna i dobije po svaku cenu ono što želi)... Zašto niko ne sme da zna da želite tartuf? Mreža gurmana koja potiče iz Istanbula i očajnički želi da ga narenda preko makarona, infiltrirala nam se u zemlju. Ni od čega neće prezati da dobije tartuf. Svakoj neudatoj ženi bi život bio u ozbiljnoj opasnosti zbog posedovanja takve poslastice. Sve pršti od ironije i sarkazma zapljuskujući obale gde su sve poremećene vrednosti izokrenule smisao ljudskog postojanja naglavačke. Vudi Alen ne štedi nikoga dok njegov unezvereni pogled rešava trileme šeretskim osmehom, potirući apsurd još većim apsurdom uz prasak smeha... Na pamet mi padaju urnebesne parodije svega i svačega Svetislava Basare, što mi još dodatno uliva nadu da dok je dobrog humora neće sve otići u ... SLAVLJEN DA SI, GOSPODE, ALELUJA, PRODATO! Nakon neuspeha u TV industriji, Hejmiš Spekter se javlja na oglas za pisca specijalnih materijala tj. pisca psalma! ... Iskustvo?. Napisao sam pilot epizodu za TV koja se zvala Meni jednu kaluđericu, molim, o vrlo pobožnim časnim sestrama koje u manastiru naprave neutronsku bombu. Molitve su drugačije, reče Botomfider, odmahnuvši rukom. Moraju da iskazuju poštovanje, plus moraju da pružaju nadu, - ali, i to je ono po čemu se razlikuje nadaren smišljač molitvi i unajmljeno piskaralo Holmerovih čestitki – molitve se moraju formulisati tako da, kad se ne ostvare, naivčine, to jest, vernici, ne mogu da nas tuže. Kapiraš?. Kada se već sve prodaje i ima svoju cenu, zašto ne i duhovne potrebe čoveka? Autor ovaj put zadire u veoma osetljivo i dobro čuvano područje iskrenih duhovnika i religije, onakve kakva se predstavlja kao jedina ispravna i kakva se nikad ne sme dovesti u sumnju, bez obzira na očiglednost laži... Ono što se potom naziva šišanje ovaca ogledalo je sveta obolelog od laži i pohlepe, ogledalo u kojem crnilo parodijskog humora pruža svoj najžešći, nemilosrdno zaslepljujući odbljesak i upozorenje ovcama... Licemerna pobožnost modernih Tartifa grubo je naslikana anarhičnom pripovesti o bezdušnosti i beskrupuloznosti novih svetaca i sveštenstva. Na kraju priče, na žalbu jednog od prevarenih naivaca tj. vernika Sveti Botomfider telefonski odgovara: ... Žao mi je, gospođo. Moraćete da razgovarate sa odeljenjem za žalbe. Ne garantujem da će vam Gospod uslišiti to o čemu trućate. Može samo da da sve od sebe. Ali nemojte gubiti nadu, dušo. Možda ipak nađete svoju mačku. Ne, ne vraćamo novac. Pročitajte sitna slova na ugovoru o preuzimanju molitve. Piše koja je naša, a koja Njegova odgovornost. Ali znate šta, poslaćemo vam jedan od svojih gratis blagoslova, a ako odete u Jastogovu špilju na Bulevaru Kvins i kažete im da vas je Gospod poslao, dobićete besplatan koktel... Priča o prevarama, lažnoj pobožnosti, bezdušnosti, pohlepi, beskrupuloznosti i zlu sveta ne ostavlja previše mesta vedrim tonovima i mogućoj svetlosti, čak i parodiji Vudija Alena... Ipak... ...Intengritet je relativan koncept, i najbolje ga je ostaviti pronicljivim umovima Žan-Pol Sartra i Hane Arent. U stvarnosti, kada zimi vetrovi počnu da huču a ispostavi se da je jedini stambeni prostor koji možete da priuštite kartonska kutija na Drugoj aveniji, principi i uzvišeni ideali imaju tendenciju da nestanu u vrtlogu kupatilskih cevi, te tako, odloživši planove za Nobelovu nagradu, stisnuh zube i iznajmih svoju muzu Mou Botomfideru. Tokom narednih šest meseci, moram priznati, ogroman broj molbi za božansku intervenciju koju ste vi, ili neko vaš, tražili na Ibeju (aukcijski internet sajt) sklepao je nekadašnji vunderkind Spekter, Hejmiš. Jedan od mojih zlata vrednih tekstova beše: Bože najdraži, imam samo trideset godina, a već ćelavim. Povrati, o, kose moje i miropomaži mi proređena mesta tamjanom i izmirom... PAŽNJA, PADAJU MAGNATI Pisac se ovde prepušta vrckastoj fantazmagoriji, imaginarnom sastavljanju scenarija za film, inspirativnoj tragikomici isprepletenoj neobičnim likovima i situacijama. Neizostavna doza nadrealnog humora daje prefinjen ukus nadnaravnoj imaginaciji... Dramski dijalozi parodični su kontrast scenariju za novo vanvremensko filmsko ostvarenje, tj. uzvišenost i dramatika vešto su suprotstavljeni trivijalnosti životne zbilje pred kojom sve bledi i nestaje u ništavilu ispraznih ideja... ODBIJEN Kao i u prethodnoj priči, i ovde su tragika, dramatika, nerešivi životni, problemi i uzvišenost ljudskih težnji parodirani na čudestan način, koristeći kao junake priče ruski bračni par – Borisa Ivanoviča i njegovu ženu, Anu Ivanovič, dok je kao glavni motiv tragedije uzeto to što je njihovo dete – Miša, odbijeno tj. nije uspelo da se upiše u ugledno obdanište! Woody Allen se vraća jednom od svojih omiljenih filmskih, parodičnih motiva – ismevanju ruskih, preterano uzvišenih misli, dela i stvaraoca poput Dostojevskog ili Tolstoja, kao recimo u kultnom filmu - Ljubav i smrt... U priči Odbijen ta parodija poprima mnogo prizemnije dimenzije i u sferi svakodnevnice i egzistencijalnih bitaka bavi se neobičnim ludilom nečega veoma harmsovski logičnog i uobičajenog... Boris Ivanovič, kao brižan otac, ugledan čovek i glava porodice duboko je filozofski zamišljen nad ogromnom provalijom sudbine, psihoanalitičko-dijaloški nastojeći doći do suštinskog odgovora... Ne bih nikog da imenujem, reče Siminov (Borisov kolega s posla), ali pre mnogo godina, jedan ugledni investicioni bankar nije uspeo sina da upiše u dovoljno prestižno zabavište. Po svemu sudeći, izbio je neki skandal oko dečakove sposobnosti da slika prstima. Elem, momčić je, pošto ga je odbila škola koju su odabrali njegovi roditelji bio primoran da da... Šta? Reci mi, Dmitriju Siminove. Dovoljno je reći da je, kad je napunio pet godina, bio prinuđen da pohađa državnu školu. Onda nema Boga, reče Boris Ivanovič. Nenadmašni Vudi Alen prosto briljira, nastavljajući parodiju na velike i preuzvišene teme u najboljem stilu Danila Harmsa... ...U danima koji uslediše posle odbijanja, Ana Ivanovič postade bezvoljna. Posvađala se s dadiljom i optužila ju je da Mišine zube pere trljajući levo-desno, a ne gore-dole. Više nije redovno jela i ridala je svome psihijatru (još jedan od omiljenih Alenovih motiva – ispoved psihijatru). Sigurno sam se ogrešila o Božiju volju kad je do ovoga došlo, jecala je. Sigurno sam grešila preko svake mere – previše Pradinih cipela. Umislila je da je gradski autobus pokušao da je pergazi, a kad joj je Armani zatvorio račun naizgled bez razloga, povukla se u spavaću sobu i našla ljubavnika. To je bilo teško sakriti od Borisa Ivanoviča, pošto je i on spavao u istoj sobi i stalno ju je pitao ko je taj čovek pored njih... Krešendo parodijskog ludila dolazi u momentu kada Boris i Ana Ivanovič rasprodaju sve što imaju u nameri da upišu sina Mišu u prestižno obdanište, ali na kraju ne uspevaju u nameri i završavaju u totalnoj bedi, kao beskućnici u jednom prihvatilištu... Alenova šekspirovska ili pak ruska, čehovljevska tragedija završava se briljantnim uboko filozofskim promišljanjem i još genijalnijim zaključkom: ...Sad u nešto verujem, rekao je svojoj ženi jednog dana. Verujem da život ima smisla i da će svi ljudi, bogati i siromašni, naposletku boraviti u Gradu Božijem, pošto život na Menhetnu zasigurno postaje nemoguć... PEVAJTE, SAHER TORTE Fabijan Vunč, pozorišni producent i majstor za debakle, flegmatičan poput Kineskog zida i zagonetan kao teorija struna, objašnjava svoju viziju nove hit predstave... Dok pratimo urnebesno ludilo iznošenja ideja i zamisli o vrhunskoj predstavi, psihoanalitičko-frojdistički poniremo u neka od najdubljih pitanja čovečanstva: Kako to Maler ( slavni kompozitor) trijumfuje nad strahom od smrti?, upitao sam. Tako što umre. Shvatio sam – to je zaista jedini način. Vudi Alen ponire duboko u svoje kreativno ludilo i bujnu maštu, uključujući u haotičnu i grotesknu priču o imaginarnoj predstavi sijaset slavnih, davno počivših umetnika – od Oskara Kokoške i Gustava Malera do Franca Kafke i filozofa Ludviga Vitgenštajna... Smeštena neobičnom imaginacijom u nekadašnji, slavni Beč, predstava dobija i veoma simboličan, naravno parodičan, naziv - Zeza na prelazu vekova!... Ubistveno woodyallenovski, do samog kraja! KAD JE DAN LOŠ, POGLED SEŽE U NEDOGLED Autor priča jednostavnu epizodu iz svakodnevnice velegrada Njujorka, centra piščevog kosmosa, o duhovitim impresijama čoveka čiji su stan počeli da renoviraju stručnjaci, po zanimanju obični prevaranti, jedni od likova iz bogate galerije svakojakih protuva višemilionskog megapolisa... ... Arbogastovi (vođa grupe majstora, poslodavac) podanici su razbili naše prvobitno kupatilo na protone i na brzaka sklopili drugo. Koristeći kao model onaj poduži usek na trupu Titanika, čitavo su kupatilo preobrazili u podvodno carstvo, u slučaju da moja žena ili ja pokušamo da odvrnemo slavinu. Kao simbolični poklon, cevi su pedantno podesili tako da vodeni pritisak u njima bude takog toplotnog intenziteta da nesrećnika koji se nađe ispod tuša svede na nio kuvanog jastoga... ... Izgleda da nije moglo da počne sa ozbiljnim radovima u spavaćoj sobi dok nam ne stigne ključna pošiljka palisandrovine i bubinge (vrsta plemenitog drveta) koja je nekako pogrešno poslata paru u Laponiji koji se preziva isto kao i mi. Na svu sreću, namestili su nam jednostavnu slamaricu na podu, ispod otpadajućeg maltera, te sam nakon što su ne celu noć mučili azbestna prašina i zvuci uragana Agnes što su dopirali iz vece šolje koja je non-stop povlačila vodu, napokon zapao u hipnagogički trans... PAŽNJA, GENIJI: SAMO KEŠ Još jedna imaginarna, psihoanalitička zavrzlama, jedna od tema u kojima se Alen odlično snalazi i onako sav unezveren i haotičan briljira. On sebe stavlja u ulogu psihoanalitičara umetnika-genija i uživljava se u potpunosti u zamisli, maštajući na javi – raslađen Smirnofovom đus-votkom u prostorijama njujorškog Metropolitena... Čudesna zamisao, totalno odsustvo zdravog razuma... NAPET KAO STRUNA Izuzetno mi je laknulo što se svemir napokon može objasniti. Već sam počinjao da mislim da je problem u meni. E pa, ispostavilo se da fizika, baš kao kakav rođak koji vam ide na nerve, ima odgovor na sva pitanja. Veliki prasak, crne rupe i prvobitna supa svakog se utorka pojavljuju na naslovnoj strani Tajmsa, zahvaljujući čemu je moje razumevanje opšte relativnosti i kvantne mehanike sada jednako Ajnštajnovom- mislim na Ajnštajna Mumdžija, prodavca ćilima. Kako je moguće da nisam znao da u svemiru postoje sićušne stvarčice veličine Plankove dužine, koja iznosi milioniti deo milijarditog dela milijarditog dela centimetra? Zamislite kako bi teško bilo tako nešto naći da ga izgubite u mračnoj pozorišnoj sali? I kako gravitacija radi? I ako bi iznenada prestala, da li bi određeni restorani i dalje zahtevali da nosite sako? Ono što znam iz fizike jeste to da čoveku koji stoji na obali vreme prolazi brže nego čoveku u čamcu – pogoto ako je čovek u čamcu zajedno sa svojom ženom. U petak sam se probudio i, s obzirom na to da se svemir širi, trebalo mi je više vremena nego obično da pronađem svoj bade-mantil. Zbog toga sam kasno krenuo na posao, a pošto je koncept smera gore i dole relativan, lift u koji sam ušao popeo se na krov, gde je bilo veoma teško zaustaviti taksi. Jedina dobra strana toga što je prostor isto što i vreme jeste to što, ako otputujete u spoljne predele svemira a putovanje potraje duže od 3000 godina, kad se vratite, svi će vam prijatelji biti mrtvi, ali vam zato neće trebati botoks. Jedan od vrhunaca ove neobične, nadrealne zbirke predstavlja vinjeta koja ukrašava biserni sjaj lucidnog šereta novim kosmičkim i astronomskim saznanjima čoveka, ukomponovanim zdravom logikom sa neverovatno humorističnim, lucidnim i pronicljivim dosetkama i događajima iz svakodnevnice. Rezultat svega je apsurdni, intelektualni humor, gde su najveća čoveka saznanja o kosmosu i životu vešto transponovana moždanim woodyallenovskim crvotočinama i crnim rupama imaginacije u nizove uvrnutih (ne)logičkih zapažanja, ironija, parodija očigldnih činjenica i preko potrebnih naučnih saznanja za čovekovu golu egzistenciju unutar svakodnevnice ... I tako, približavao sam se gravitacionom polju gospođice Keli (njegove sekretarice) i mogao sam da osetim kako mi strune trepere. Znam samo da sam želeo da omotam svoje bozone slabe gradijentnosti oko njenih gluona, prođem kroz svemirsku crvotočinu i doživim kakav kvantni tunelski efekat. Upravo sam u tom trenutku onemoćao zbog Hajzenbergovog načela neodređenosti. Kako da krenem u akciju kad ne mogu kad ne mogu da joj odredim tačan položaj i brzinu? A šta ako iznenada izazovem singularnost, to jest, razorni prolom u prostor-vremenu? Zamišljao sam kako bih, samo kad bih mogao da je odvedem u akcelerator čestica na pet minuta sa bocom Šato Lafita, stajao pored nje i naši bi se kvanti približili brzini svetlosti, a njeno jezgro bi se sudarilo s mojim... Izgleda da fizika može da objasni sve osim nežnijeg pola... IZNAD ZAKONA, ISPOD KREVETNIH OPRUGA Intenzivno ludilo apsurda i nelogičnosti, upakovano u formu detektivske priče o strašnom zločinu etiketa protivzakonito odsečenih s dušeka!... U maniru harmsovskih slučajeva, povezanih u (ne)očekivanu celinu, počinioci zločina bivaju otkriveni... Sledi autorov genijalni zaključak: I dalje je sporno da li smrtna kazna može da zastraši, premda istraživanja pokazuju da procenat kriminalaca koji ponovo počine zločin opada gotovo za polovinu nakon pogubljenja. Zadivljujuće, neprevaziđeno... totalni trijumf bezakonja uma! TAKO JE JEO ZARATUSTRA I kada čitalac pomisli da ne može dalje i luđe – pojavi se parodija nikog drugog do slavnog nemačkog filozofa – Fridriha Ničea!!! Salo je po sebi supstanca ili esencija supstance ili oblik te esencije. Veliki problem nastaje kad salo počne da vam se skuplja po bokovima. Kad je reč o predsokratovcima, Zenon je smatrao da je težina samo iluzija i da se čovek, bez obzira na to koliko jede, uvek biti samo upola debeo kao čovek koji nikada ne radi sklekove. Potraga za idealnim telom opsedala je Atinjane, i u jednom izgubljenom Eshilovom komadu Klitemnestra prekrši zavet da nikad neće užinati između obroka, te iskopa sebi oči kad shvati da više ne može da uđe u kupaći kostim. Tek je Aristotelov um uspeo da problem težine objasni naučnim putem, i u jednom ranom fragmentu iz Etike on kaže da je ukupni obim svakog čoveka jednak obimu njegovog struka pomnoženog sa Pi. Nijedan filozof se nije ni približio rešenju problema krivice i težine dok Dekart nije razdvojio telo od uma, tako da je telo moglo da se tovii dok je um razmišljao: Koga briga, nisam ja. I dan-danas veliko filozofsko pitanje jeste: Ako život nema smisla, šta da se radi sa školskom supom? Lajbnic je bio prvi filozof koji je rekao da se salo sastoji od monada. Lajbnic je držao dijetu i redovno vežbao, ali nikad se nije otarasio monada- barem ne sa butina. Spinoza je, s druge strane, večerao skromno zato što je verovao da Bog postoji u svemu i da je zastrašujuće slistiti pitu ako mislite da sipate senf po Prvom uzroku svega. Zajedno sa pričom Napet kao struna ova genijalno- pronicljiva parodija na temu klasika filozofije i savremenog kulta zdrave ishrane i dijeta kojima je sve više ljudi ropski opčinjeno, predstavlja vrhunac Puke anarhije, urnebesne nadrealistično-sarkastične zbirke priča o ludilu modernog sveta i haosu koji iz njega proističe... Dijetalni kuvar Fridriha Ničea nešto je što nadilazi i najluđu maštu najotkačenijih šereta: Ako život nema smisla, šta da se radi sa školskom supom?, jedno je od retko domišljatih, suludih pitanja namenjenih samo za one duhom odabrane koji svojom vedrinom i širinom pogleda ne posustaju pred ljudskom nadmenom glupošću, logikom i opasnom taštinom koja je u stranju sve da proguta i uništi... Sve? Pa ne baš sve – Woody Allenov humor previše je gorak i teško svarljiv taštim oholičara i radoholičarima, onima koji ne umeju da sagledaju svet osmehom i nevinom radošću deteta. Umesto zaključka: Sama pomisao na doručak koji ne čine pahuljice kod pobožnih ljudi izaziva zebnju i užas, ali smrću Boga sve postaje dozvoljeno, te se princes-krofne i školjke mogu jesti kad god želite, pa čak i pileća krilca u ljutom sosu. IZNENAĐENJA POTRESAJU SLUČAJ DIZNI Ne toliko inspirativno delo, zamišljen parodični dijalog gde je upleten čarobni animirani svet Volta Diznija i ličnosti iz sveta pokretnih slika... Autor ne odstupa od svoje vizije humora i sveta koji ne treba baš previše ozbiljno shvatati sa svim njegovim ograničenjima i nelogičnostima... Lagani predah pred kraj, nemogućnost da se prevaziđe neprevaziđeno – parodija Ničea!. PINČAKOV ZAKON Čudesnim, neobjašnjivo-nedovršivim kriminalnim slučajem zubara Pinčaka stižemo do kraja nesvakidašnjeg puta pisca Woodyja Allena; jednog od onih teško shvatljivih puteva kojima se ređe ide i kojima uglavnom idu oni koji se u životu ne vode zdravim razumom i logikom, zatim korisnošću i interesom, kao i ultimativnim pravilima većine koja oduvek vlada- ovako ili onako... Uz Slučajeve Danila Harmsa, ova i ovakva woodyallenovska literatura pravi je duhovni zalogaj i osveživač duše i uma u svetu zagađenom proizvodima svih onih koji su uglavnom prazni, ali istovremeno veoma puni sebe... Ako u životu probate da koračate oštrom ivicom nad provalijom ljudske zdravorazumske, ozbiljne, odgovorne i profitabilne tj. korisne logike i jedine moguće stvarnosti koja vam je zadata već prilikom rođenja, nemojte da se uplašite ako se nekad i posečete ili vas zagluši buka i pretnja većine – uvek postoji alternativa svemu i neuništiva magija onih koji iskreno veruju i hrabro se bore, vođeni isključivo čistim srcem i odsustvom bilo kakve logike... Što se Alenovog filmskog stvaralaštva tiče, njegova debitantska dela uglavnom su bila čiste komedije, odnosno parodije. Godine 1965. napisao je svoj prvi scenario, za film Šta ima novo, mačkice? u kojem se pojavljuje i kao glumac, uz legendarnog komičara Pitera Selersa. Šaljiva mešavina šašavih gegova i lude komedije,  What's New Pussycat? , s Peterom Sellersom, Peterom O'Tooleom i Woodyjem Allenom u glavnoj ulozi u svom glumačkom i scenarističkom debiju, najluđi je film koji je izašao iz 60-ih godina prošlog stoleća. Michael (O'Toole) je magnet za mademoiselle. Njegov dementni psihijatar (Sellers) i seksom izgladneli prijatelj (Woody Allen) ubili bi zbog ovog problema, ali bi ga njegova budući zaručnica (Romy Schneider) mogla jednostavno ubiti. Podvrgavajući se terapiji, Michael se pokušava promeniti, ali neće biti lako s mačkicama poput zanosne Ursule Andress ili Paule Prentiss. Woody Allen debitovao je kao reditelj u filmu Whats Up, Tiger Lily?(1966) u kojem je japanski špijunski triler premontirao i sinhronizovao na engleski, a potom izmenio dijaloge stvorivši jedinstveno parodijsko ludilo. Sledeća meta parodije je bio slavni detektiv Džems Bond, u filmu Casino Royal (1967). Uporedo sa komedijama apsurda bavio se i pisanjem pozorišnih komada, od kojih su mnogi izvedeni na slavnom Brodveju. Kada je u pitanju romansa, kada je ljubav u pitanju, svi su u istom čamcu. Problemi s kojima su se borili Euripid i Sofoklo, Shakespeare, Čehov i Strindberg isti su nerešivi problemi s kojima se susreće svaka generacija i nalazi svoj način da se žali. Opisujem ih na određeni način i zabavljam se njima u svojim filmovima. Drugi ljudi su to činili, u svoje vreme, koristeći svoje ikone i idiome. Možda imam različitu kozmetiku, ali na kraju svi pišemo o istoj stvari. To je razlog zašto nikad nisam radio političke filmove. Jer trajni životni problemi nisu politički; egzistencijalni su, psihološki i na njih nema odgovora - sigurno nema zadovoljavajućih odgovora. Kao što sam već rekao, mislim da živimo u noćnoj mori i osećam se isto kao Blanche Dubois: želim magiju; Ne želim stvarnost. Želim papirnate lampione obešene preko golih sijalica, kao ona. I ako postoji način da se pobegne od stvarnosti, ja sam za to. Nažalost, ne postoji pravi način. Možete se omesti. Možete ići na bejzbol utakmice, koncerte i predstave, seksati se i upuštati se u sve vrste poduhvata koji vas opsedaju, a možete čak stvarati probleme tamo gde ih nema, kako biste izbegli razmišljanje o lošim problemima. Ali, na kraju ste uhvaćeni. A stvarnost vas neminovno razočara. Godine 1969. radi na dve kratke komedije: Cupids Shaft (posvetu filmu slavnog Čarlija Čaplina) i bizarnu adaptaciju pozorišnog komada Pigmalion, u kojoj lažni rabin podučava neuku bogatašicu. Zatim je napisao scenario, režirao i odglumio u Uzmi pare i beži, gde parodira gangsterske i biografske filmove. Virgil Starkwell (Woody Allen) namerava postati ozloglašeni pljačkaš banke. Nažalost po Virgila i njegovu ne tako nadobudnu karijeru, on je potpuno nesposoban. Predstavljen u lažnom dokumentarnom formatu, film sadrži intervjue s onima koji Virgila najbolje poznaju, uključujući njegovu suprugu Louise (Janet Margolin). Prateći ga od mladosti opsednute kriminalom do njegovih ludorija o kršenju zakona, film naposletku prikazuje i Virgila u zatvoru i njegov beg iz zatvora, s puno šamantnog gega, improvizacije, ludila burleske. A onda su došle zlatne woodyallenovske sedamdesete - decenija apsolutnog trijumfa njegovog ludila i kreativnosti. Duh anarhije i gegova odneo je definitivnu pobedu nad svim onim što podrazumeva tzv. normalnost, kliše i uobičajenu fabulu napisanu po striktnim pravilima zdravog razuma i filmske industrije. Između 1969. i 1975. spretno je preveo na filmsko platno groteskni lik s naočarima koji je uspostavio u početnim stand-up predstavama. Nešto u meni reklo mi je da želim raditi realističnu komediju, u kojoj mogu govoriti publici i ogoliti svoju dušu, priseća se Allen. Život ne oponaša umetnost, on oponaša lošu televiziju. Od parodije zvane Banane (1971) koja ismeva južnoameričke revolucije, američku politiku i medije, preko Sve što ste oduvek želeli da znate o seksu, ali ste se bojali da pitate!, omnibus parodiji istoimene seksološke knjige u kojoj Alen glumi spermatozoid sa egzistencijalističkom dilemom: Gde smo i kuda idemo?, a glumac Džin Vajder psihijatra zaljubljenog u ovcu, potom SF ludila zvanog Spavač, do nenadmašnog filmskog klasika Ljubav i smrt (1975) koji ismeva uzvišenost i dubokoumnost ruskih filmova i romana, prostire se jedan nestvaran svet nenadmašnog komediografskog duha, u kojem dominira geg, uvrnutost, pronicljivost, apsurd, britkost dijaloga, fantazije i najluđi, skriveni snovi i nesvesno, kao i smelost da se zadire u nedodirljive, tzv.tabu teme. U kultnom ostvarenju Banane konfuzni, usamljeni i nesretni Melish Fielding (Woody Allen) radi u kompaniji za isprobavanje novih praktičnih proizvoda, posećuje psihijatra i objašnjava mu svoje neurotične snove koji ga progone, a potom odlazi u prodavnicu porno časopisa radi dodatne edukacije. Sticajem okolnosti upoznaje devojku Nancy (Louise Lasser), ništa manje zanesenu i otkačenu političku aktivistkinju. Kaže da nisam dovoljno vođa za nju. Koga je tražila, Hitlera?. Njihova veza ne uspeva, ali se ponovo sreću na kraju filma. Nesretni Melish u svemu pokušava da pronađe smisao i sreću, postajući deo woodyallenovske opšte parodije svega, svačega i svakoga - od smisla života do najtrivijalnijih ljudskih snova i stremljenja ka sreći i savršenstvu. Kažu da je to politički film, ali ja zapravo ne verujem puno u politiku. Groucho mi je rekao da filmovi braće Marx nikada nisu bili svesno antiestablišmentski ili politički. Uvek prvo mora biti smešan film, objašnjavao je kasnije Woody Allen svoju urnebesnu parodiju Banane. Posle neuspele veze Melish odlazi u San Markos i uleće kao američki državljanin u niz tragikomičnih spletki borbe za vlast – kako vladajućeg diktatora tako i još gorih pobunjenika. Sve pršti od parodičnog humora i apsurda. Revolucionar: Imaš priliku da umreš za slobodu. Meliš: Sloboda je predivna. Sa druge strane, ako si mrtav, to ti je smetnja seksualnom životu. Nakon pobede revolucije (čista apsurdno-parodična aluzija na Kubu i njenu revoluciju) novi demokratski lider San Markosa obećava narodu sledeće: Vođa revolucije: Od danas službeni jezik San Markosa će biti švedski. Svi građani će morati da menjaju donji veš svakih pola sata. Donji veš će biti nošen spolja tako da možemo da proverimo. Dalje, sva deca koja imaju manje od 16 godina od sada imaju 16 godina. Nakon uspeha revolucije Melish postaje predsednik San Markosa (pošto je jedini obrazovan jer jedini zna da čita, odlazi u SAD kao zvaničnik nove banana - republike po obećanu finansijsku pomoć i tamo ga hapse kao prevaranta. Ipak, sud ga oslobađa (pod uslovom da ne stanuje više u blizini glavnog sudije) i cela priča se završava parodičnim hepiendom – venčanjem sa Nancy, uz neibežno live prisustvo neizbežne Američke Tv mreže. Kasnih 60-ih, Amerika je bila vrlo politizovana nacija. U kulturološkom smislu, nekoliko revolucija je bilo u vestima, s Kubom i  Fidelom Castrom posebno zabrinjavajućim, te Che Guevarom (uz neizbežni rat u Vijetnamu, koji su pratile antivladine, antiratne demonstracije, studentski i antirasni protesti, te brojna politička ubistva protivnika sistema). Allen bi se sprdao s revolucionarima u svojoj kratkoj priči Viva Vargas! Smatran previše radikalnim, The New Yorker ga je odbio, pa je Allen dao objaviti u Evergreen Reviewu. Scenario za film Banane se delimično temeljio na Don Quijoteu USA, romanu Roberta Powella iz 1966. (radnja romana se odvija u izmišljenom San Marcu, a Bananas je smešten u izmišljenom San Marcosu). Allen je radio na adaptaciji s Mickeyjem Roseom pre Take The Money And Run (1969.), za film s Robertom Morseom u glavnoj ulozi. Bananas je zapravo vlastiti Allenov scenario, ali je počeo kao adaptacija. Ono za šta ne postoji ni jedan pouzdan izvor informacija jeste poreklo naslova filma Banane. Država San Marcos je svakako Banana Republika. Banane, naravno, znače ludo. Predložena je kao predstava na filmu braće Marx The Cocoanuts (1929). Allen je rekao da naslov dolazi iz činjenice da u filmu nema banana. Ali to je samo po sebi preuzeto iz pesme iz 1923. Yes, We Have No Bananas koju je popularizovao Billy Jones, nadrealne pesme koju je volio Allen (koristio bi je kao završni deo mjuzikla Bullets Over Broadway 2014.). Pre Bananas, radni naslov filma bio je El Weirdo. Allen je snimio San Marco delove filma u Portoriku. Scene smeštene u Americi snimane su u njegovom voljenom New Yorku. U Portoriku je tim unajmio lokalnu ekipu i još jednom iskoristio Cinemobile za kretanje. U vezi sa snimanjem u Portoriku, Allen je rekao Rogeru Ebertu (eminentnom filmskom kritičaru): Mogu biti još zgodniji nego što sam u Bananas, ali snimali smo u Portoriku, gde je vlaga bila tolika da mi se kosa rasprsnula poput brkova Salvadora Dalija, koliko god ih često češljao. To je malo pokvarilo moju lepotu... Uprkos politici i nasilju, Allen je doneo svesnu odluku da film ostane bez krvi. Ipak je to bila komedija! Kao i njegov prvi film, montaža je odigrala značajnu ulogu. Allen je smanjio scenu revolucije iz mnogo duže sekvence. Završetak koji je uključivao crnačke aktiviste je izrezan. Louise Lasser (glavna ženska uloga u filmu, otkačena politička aktivistkinja Nancy) i Woody Allen još su bili u braku tokom produkcije filma, ali će se razvesti ubrzo nakon što se film pojavi. Ostali su prijatelji tokom godina i ponovno su radili zajedno. Ponovno bi se pojavila u nekim skečevima za  Sve što ste oduvek želeli znati o seksu (1972.) i u Sećanjima na zvezdanu prašinu (1980). Nakon urnebesnih parodija i brutalnih ironija u filmovima: Banane, Sve što ste oduvek želeli da znate o seksu, ali niste smeli da pitate i Spavač (Sleeper, 1973., farsična je Allenova komedija u kojoj on glumi Milesa Monroea, čoveka koji je bio zamrznut 200 godina. On se potom nalazi u čudnom, futurističkom svetu koji upravlja sila nalika na Velikog Brata. Miles Monroe nesvesno postaje deo underground pokreta i izaziva revoluciju), Woody snima urnebesni klasik Ljubav i smrt (koji je na neki način i kruna njegove početne, humoristične faze filmskog stvaralaštva sa osnovom u satiri koja se kao tanana nit provlači kroz sva pređašnja dela i secira teme na urnebesno humorističan način) parodiju koja ismeva filozofiju, dubokoumičnost, liriku i uzvišenost ruskih romana i filmova, u kojem se potpisuje kao scenarista, reditelj i tumač glavnog lika (Boris) uz partnerku, legendarnu Diane Keaton. Sve što ste oduvek želeli da znate o seksu, ali niste smeli da pitate (1972), antologijska je Woody Allenova komedija (nadahnuta istoimenom knjigom Davida Reubena iz 1969.), natopljena seksualnim parodičnim nabojem i sastavljena od sledećih sedam vinjeta. Prva bi se mogla nazvati – deluju li afrodizijaci? Radnja vinjete je sledeća: dvorska luda (Woody Allen) daje ljubavni napitak kraljici (Lynn Redgrave), ali je osujećen u nameri njezinim pojasom nevinosti. Allenovom ludilu nema kraja – pominje se čak i čuvena tragedija – Hamlet, Williama Shakespearea. Druga vinjeta postavlja sledeće pitanje – šta je sodomija? Dr. Ross (Gene Wilder) se zaljubljuje u partnericu jednog svog pacijenta – ovcu. Treća vinjeta odgovara na pitanje zašto neke žene imaju problema s postizanjem orgazma? Kroz svojevrsni omaž italijanskom filmskom stvaralaštvu (posebno rediteljima Antonioniju i Felliniju, koji su se takođe bavili svetom otuđenosti, hladnih odnosa i nedostatka istinske ljubavi), Woody Allen kroz lik Gine (Louise Lasser), parodično progovara o ženi koja orgazam može postići samo u javnosti, dovodeći temu do urnebesnog apsurda i sebi svojstvenog ludila. Četvrta se vinjeta bavi pitanjem jesu li transvestiti homoseksualci, dok kroz lik Sama Musgravea (tumači ga Lou Jacobi) prikazuje sredovečnog oženjenog muškarca koji eksperimentiše sa ženskom odećom. Ludilu Vudija Alena nema kraja. Ali, tu su još tri vinjete – i to kakve! Šta su seksualni perverznjaci? Bila je to parodija na TV igricu What’s my line?, pod nazivom Šta je moja perverzija. Nakon što četiri učesnika u javnoj raspravi ne uspeju pogoditi šta je je seksualna izopačenost takmičara, predstavljen je drugi segment emisije u kojem odabrani gledaoc (ovaj put rabin) odglumi svoju sadomazohističku perverziju o ropstvu i poniženju dok njegova žena jede svinjetinu!?! Jesu li nalazi lekara i klinika koji provode seksualna istraživanja i eksperimente taćni, pita se Woody Allen u jednom od najluđih delova ovog neobičnog filma. Vinjeta kulminira bizarnom scenom unutar koje odmetnuta, ogromna dojka (koju je, eksperimentišući, stvorio suludi dr. Bernard (John Carradine)) teroriše selo štrcajući mleko po uspaničenim žiteljima dok pluta selom poput ogromnog balona (najavljujući današnji svet silikonskih diva, lepotica savršenih seksualnih atributa). Film zatvara sedma vinjeta, vrhunac neobičnog ludila Woody Allenove početne filmske faze, vinjeta pod nazivom šta se događa tokom ejakulacije? Vidi se NASA-in kontrolni centar misije u mozgu muškarca (na čelu s Tonyjem Randallom i s Burtom Reynoldsom kao operaterom centrale ) dok se upušta u seksualni klinč (odnos) s diplomantom NYU ( Erin Fleming ) (znanje da je ona diplomirani NYU osigurava koitalni uspeh). Dok postiže orgazam, spermatozoid nalik vojniku, u beloj uniformi (jednog od njih glumi Allen s naočarima, koju trenira drugi spermatozoid kojeg glumi Robert Walden ) šalje se u padobranskom stilu u veliko nepoznato. Bio je to vrhunac u svakom pogledu, trijumf neobičnog kreativnog i humorističkog ludila Woodyja Allena, stand up komičara, reditelja i glumca koji nas lagano uvodi u svoju najkreativniju, na neki način bergmanovsku fazu preispitivanja smisla svega i mračnih opservacija na mnoge teme – uz veličanje svega onoga što je najviše volio i u čemu se krio njegov zametak, kreativna i psihološka bit. I tako, približavao sam se gravitacionom polju gospođice Keli i mogao sam da osetim kako mi strune trepere. Znam samo da sam želeo da omotam svoje bozone slabe gradijentnosti oko njenih gluona, prođem kroz svemirsku crvotočinu i doživim kakav kvantni tunelski efekat. Upravo sam u tom trenutku onemoćao zbog Hajzenbergovog načela neodređenosti. Kako da krenem u akciju kad ne mogu da joj odredim tačan položaj i brzinu? A šta ako iznenada izazovem singularnost, to jest, razorni prolom u prostor-vremenu? Zamišljao sam kako bih, samo kad bih mogao da je odvedem u akcelerator čestica na pet minuta sa bocom Šato Lafita, stajao pored nje i naši bi se kvanti približili brzini svetlosti, a njeno jezgro bi se sudarilo s mojim. Izgleda da fizika može da objasni sve osim nežnijeg pola. Woody Allen: Mere anarchy Ništa manje otkačena, futuristička komedija Sleeper (1973) donosi nam sledeću priču (u režiji Woody Allena, naravno): jazz-klarinetista i vlasnik trgovine zdravom hranom s Manhattana Miles Monroe 1973. godine je kriogenički zamrznut bez njegova pristanka. Kad ga dvesto godina kasnije ožive naučnici, pripadnici pobunjeničkog pokreta, pokazaće se da je Amerika u međuvremenu postala policijska država kojom vlada diktatura, u kojoj je društvo opsednuto belom bojom i dixieland muzikom te u kojoj se provodi tajni plan znan kao Projekt Aires. S obzirom da je dva veka bio zamrznut, Miles je jedini pripadnik pobunjeničkog pokreta koji nema biometrijski identitet, pa pobunjenici žele da se kao špijun infiltrira u Projekt Aires. Dok vlasti kreću u lov na naučnike, Miles beži pretvarajući se da je robot, te se kao robot-sluga zaposli u domu ekscentrične pesnikinje Lune Schlosser (legendarna Diane Keaton). Kad Luna odluči njegovu ’’robotsku” glavu zameniti novom i lepšom, Miles će joj otkriti svoj identitet i na kraju je oteti... U vrlo originalnom i zabavnom filmu, anarhoidnom spoju nemofilmske slapstick burleske i naučne fantastike, Woody Allen je dao niz posveta i parodijskih interpretacija motiva iz više poznatih dela žanra naučne fantastike. Od kultnog Orwellova distopijskog romana 1984. i podjednako cenjene prozne distopije The Sleeper Awakes Herberta Georgea Wellsa, do filmova Bustera Keatona i antologijske Kubrickove 2001.: Odiseje u svemiru, poveznica s kojom je glasovna uloga Douglasa Raina kao Zlog računara, glumca koji je u Kubrickovu remek-delu posudio glas superračunaru HAL-u 9000. Tu je i posveta Allenovim omiljenim komičarima Bennyju Hillu i Bobu Hopeu, a reditelj je kreirao vrlo maštovitu, dinamičnu i neobičnu paranoidnu viziju totalitarnog američkog futurističkog društva, ponajviše s osloncem na britke dijaloge, iskričavi satirični humor i scene potere nadahnute filmovima Macka Sennetta. Ljubav i smrt, kao i njegovi prethodnici, sadrži reference koje upućuju na Alenove slavne prethodnike poput Čaplina, Boba Houpa, Gručo Marksa ali i na neke reditelje koji se nisu bavili komedijama. Tu pre svega mislim na Alenovog omiljenog reditelja Ingmara Bergmana. Ideju za film je dobio kada je, šetajući se po stanu razmišljajući o Bergmanu, na polici našao knjigu o ruskoj istoriji. Tada mu je palo na pamet da bi bilo zabavno napraviti film koji će biti smeša ruske literature XIX veka, pitanja koja u svojim filmovima postavlja Bergman i filozofije. Krećući se kroz vremenske epohe i istoriju Rusije i Evrope pred najezdom Napoleona – između klasika književnosti: Rat i mir Lava Nikolajevića Tolstoja i Braće Karamazovi Fjodora Mihailoviča Dostojevskog, briljantni Vudi Alen nas još jedan vodi na vlastito, magično putovanje njegovim jedinstvenim, apsurdnim, satiričnim i groteskom natopljenim svetom pokretnih slika, svetom uvrnutog humora, briljantnih dosetki (Sex without love is an empty experience), sjajnih gegova, monologa, parodičnih dijaloga i ismevanja svega onoga što ste oduvek hteli da znate, a niste smeli ili imali koga da pitate.Kao što naslov filma govori, Allenova Ljubav i smrt iz 1975. odnosi se na dve veoma bitne čovekove egzistencijalne preokupacije.Ljubav i smrt postavljeni su u carističkoj Rusiji, a njen glavni lik, Boris Grushenko (Allen), kukavica je poslata u rat, intelektualac zaljubljen u svoju rođakinju Sonju (koja zauzvrat voli Grushenkovog idiotskog brata) i pacifista uvučen u pokušaj atentata na osvajača Napoleona.Borisov kukavičluk služi kao sredstvo njegovih filozofskih razmišljanja o smrti, neposrednoj i mogućoj.Njegova neuzvraćena strast prema rođakinji Sonji (Diane Keaton) pruža mogućnosti koja mu sugeriše da je možda ljubav samo vrsta smrti - mala smrt - a njegov pacifizam na kraju rezultira nemoćnim vrhuncem i za njegov život i za njegovu ljubav. I dalje je sporno da li smrtna kazna može da zastraši, premda istraživanja pokazuju da procenat kriminalaca koji ponovo počine zločin opada gotovo za polovinu nakon pogubljenja. Boris Grušenko (Wody Allen) se još kao dečak razlikovao od svojih vršnjaka, jer su ga umesto dečijih igara zanimali poezija i leptiri. Jedina osoba s kojom se razume, koja razmišlja slično njemu i s kojom može voditi duge intelektualne razgovore je njegova daljnja rođaka Sonja (Diane Keaton). Boris voli Sonju, ali ona je zaljubljena u njegovog brata Ivana, te će se razočarati kad Ivan oženi drugu devojku. Sonja će se na kraju udati za starog i bogatog trgovca haringama te utehu potražiti u nizu vanbračnih veza. Kad 1812. godine izbije rat protiv Napoleonove Francuske, Boris će biti mobilisan da bi kao velika kukavica dezertirao usred bitke. Spletom čudesnih okolnosti(urnebesnih, satiričnih woodyallenovskih ludorija) Boris će slučajno ubiti nekoliko francuskih generala i postati junak, da bi po povratku u Moskvu proveo noć s groficom Aleksandrovnom, najlepšom i najotmenijom ženom u gradu, zbog čega će ga na dvoboj izazvati njezin ljubomorni ljubavnik. I tamo gde u uzvišenosti klasičnih ruskih romana počinje tragika, moralne dileme i psihološke drame ovaj put nastupa nešto sasvim različito – svet apsurdnog humora dovedenog do ivice genijalnosti i parodičnosti nenadmašnog američkog filmskog maga, Vudija Alena. Istorijski tok poprima sasvim drugačiji pravac i smisao. Parodirajući književnog klasika Tolstoja i njegovo remek delo Rat i mir (unutar filma prepunog književnih i filozofskih referenci, naglašenih woodyallenovskim duhom parodičnosti) Vudi nam prikazuje na svoj jedinstven način scene pokušaja atentata na Napoleona ili pak dvoboj radi žene, koristeći obilnu dozu filozofije – na svoj način, naravno. Prateći poentu priče Rata i mira, Ljubav i Smrt ne dovodi u pitanje samo moral rata, već i Allenovom upotrebom komedije, sugeriše da bismo čak mogli presaditi farsu na naše čitanje književnih izvora i doći do drugačijeg razumevanja njihovih tema. Allenove reference na Dostojevskog daleko su direktnije i koriste se uglavnom za komediju (Allen u autoru Zločina i kazne vidipotencijalza komediju). Evo jednog sjajnog primera u vidu zabavnog dijaloga između Borisa i njegovog oca: Otac: Sećate se tog lepog momka iz susedstva, Raskoljnikova? Boris: Da. Otac: Ubio je dve dame. Boris: Kakva gadna priča. Otac: Bobok mi je to rekao.Čuo je to od jednog od braće Karamazov. Boris: Sigurno ga je posedovao. Otac: Pa, bio je sirov mladić. Boris: Sirova mladost, bio je idiot! Otac: Ponašao se napadno i ozleđeno. Boris: Čuo sam da je kockar. Otac: Znaš, mogao bi ti biti dvojnik! Boris: Zaista, kako roman. Povrh svega u filmu nalazimo i na snažna uticaj humora Boba Houpa i braće Marks, nekih od Vudi Alenovih prethodnika, uticajnih idola. Urnebesna scena sa Napoleonom, koja se dešava za vreme parodičnog prikaza pokušaja atentata, unutar koga sledi njegov razgovor sa Borisom i Sonjom, jedan je od bisera filma i sjajnih primera uticaja humora braće Marx: Napoleon: Ovo je čast za mene. Boris: Ne, to je veća čast za mene. Napoleon: Ne, veća čast za mene. Boris: Ne, meni je veća čast. Napoleon: Ne, veća čast za MENE. Boris: Pa, možda si u pravu.Možda vam je to veća čast. Napoleon: A ti mora da si sestra Francisca. Sonja: Ne, ti mora da si sestra Francisca. Napoleon: Ne, ti mora da si sestra Francisca. Sonja: Ne, ti mora da si sestra Francisca. Boris: Ne, meni je veća čast. Napoleon: Vidim da naši španski gosti imaju smisla za humor. Boris: Ona je veliki šaljivdžija. Sonja: Ne, ti si veliki šaljivdžija. Boris: Ne, ti si Don Franciscoova sestra. Razapet između Erosa i Tanatosa, rasprave o Bogu, suicidu, smislu života, ratovanja, velikih gesti, politike i uloge dodeljene malom čoveku, osuđenom na apsurd i smrt u žrvnju velikih tema, Vudi Alen parodira ruske klasike i uzvišenost ideja koje pokušavaju svemu da daju neko dublje značenje i smisao. Ludilo parodičnog, anarhoidnog, autoironičnog humora u smrtonosnoj kombinaciji sa urnebesnim gegovima i duhovitim replikama obrušavaju se na književne i filmske klasike poput Tolstoja (pre svega njegov Rat i mir), potom Dostojevskog, Ingmara Bergmana i napokon i slavnog ruskog filmskog genija Sergeja Ajzenštajna. Dijalog sa smrću jasna je referenca na Alenovog omiljenog reditelja, Ingmara Bergmana i njegov antologijski Sedmi pečat, dok je jedinstveni montažerski stil slavnog ruskog filmaša Sergeja Ajzenštajna izokrenut naglavačke, parodično, pre svega u masovnim scenama okršaja na frontu (sa snagama Napoleona), a potom i na još suptilniji način. Glavna referenca Woody Allena u Ljubavi i smrti odnosi se na Eisensteinov kultni film Oklopnjača Potemkin, u kojem Eisenstein slavno praktikuje vlastiti jasni brend montaže.Svaki njegov snimak sadrži upečatljiv, često geometrijski uzorak ili sliku, a sledeći snimak je jasan kontrast ili doprinos logičnom napredovanju slika.Emocionalno značenje filma - zapravo sama pripovest - prenosi se kroz suprotnost ovih slika.Tokom mešanja u nizu, Eisenstein metaforizuje rusku pobunu buđenjem uspavanog lava uspoređujući slike triju različitih statua lava: prvi lav spava, drugi luta sam, a treći se uzdiže u punoj visini.Allen, međutim, čini suprotno.U brzoj referenci zajedno je uredio tri slična kipa, ali obrnutim redosledom. Scena udvaranja: -Vaša koža, tako je lepa. - Znam. Prekriva mi celo telo. - Moral je objektivan. - Objektivnost je objektivna. - Moralni stav uključuje osobine same biti koja postoji samo u relativnom dualitetu. - Ne kao esencijalni nastavak ontološkog postojanja. Scena rasprave o Bogu: - Recimo da nema Boga, i da je svaki čovek slobodan da radi ono što mu se sviđa. - Šta te onda sprečava da nekog ubiješ? - Ubistvo je nemoralno. Nemoral je subjektivan. - Da, ali subjektivnost je objektivna. - Ne u racionalnom obrascu opažanja. - Opažanje je iracionalno. Ono podrazumeva bliskost. - Ali sud o bilo kojem sistemu fenomena počiva na nekoj racionalnoj, metafizičkoj ili epistemilogičnoj kontradikciji nekog apstraktnog, empirijskog koncepta, poput pojma biti,postojati, ili desiti se unutar ili izvan same materije. Kraj prethodnog Alenovog filma Sleeper, kada Alen kaže da su najvažnije dve stvari za njega seks i smrt, je donekle najava onoga što ćemo gledati uLove and Death. Ljubav i smrt jesu jedni od gotovo glavnih likova u filmu, uz krajnje neobičnu satiru na dela jednog Tolstoja ili pak Dostojevskog.U filmu Ljubav i smrt sve pršti od intelektualnih zavrzlama i woodyjevskog ludila, i niko nije pošteđen parodije, satire, iščašenog nadrealnog haosa: nauka, filozofija, teologija, prikazi istorijskih događaja (pre svega ratnih zbivanja) iz nekog sasvim različitog, uvrnutog ugla. Ono što je urnebesnoj ekipi Monty Pythona pošlo za rukom u formi skečeva(zanimljiva je činjenica da u Pajtonovci iste godine imali premijeru svog filma Monty Python and the Holy Grail koji se takođe bavi istorijskom temom na sličan način), Alanu Fordu iz Allenovog New Yorka u formi stripa ili pak čudesnom ruskom književniku Danilu Harmsu unutar sveta pisane reči i njegovih čuvenih kratkih priča, to je genijalni Woody preneo na platno u formi komedija apsurda.Sa ovim filmom se završava prvi deo Alenovog filmskog stvaralaštva koji je karakterističan po humorističkom pristupu temama ispod kojeg ide tanana nit satire kao i po njegovoj želji da ovim filmovima zabavi gledaoce.U narednih desetak godina uspeo je da snimi niz antologijskih ostvarenja, od kojih mnoga zaslužuju mesto u kolekciji klasika - Annie Hall, Zelig, Manhattan i Hannah and Her Sisters urnebesne su posvete sasvim neobičnom ludilu i rodnom gradu New Yorku, Broadwayu i jazz muzici, u kojima je čitav svet sa svim svojim preuzvišenim dostignućima, snovima i saznanjima okrenut naglavačke, ismejan i pomeren ulevo. Alanfordovski obrti, montypythonovski cinizam i harmsovski apsurd oživljeni su unutar sveta pokretnih slika. Sakriven iza štreberskih naočara s debelim okvirima, svojom sićušnom, neskladnom i uvrnutom pojavom Woody Allen, njujorški neurotični intelektualac i umetnik ostavio je neizbrisiv trag u svetu filma, magiju humora koji nikog ne ostavlja ravnodušnim. Činjenica koja govori da se Vudi Alen lečio kod psihijatra godinama, da mu je potom određena terapija oporavka pisanjem i da su tako počela da nastaju njegova veličanstvena dela, poput filma Ljubav i smrt čudesna je koliko i celokupno njegovo stvaralaštvo natopljeno jedinstvenim humorom i pričama koje nikog ne mogu da ostave ravnodušnim, makar pripadao onima, na sreću retkima, koji ne cene ili prosto ne razumeju njegov osoben duh i čari uvrnutog humora, njegove briljatne satire ukrašene sjajnim gegovima, muzikom, scenarijima, svim onim što ga čini već za života jednom od legendi svetske kinematografije. - Naposletku, postoje i gore stvari u životu nego što je smrt. - Ako ste ikada proveli veče sa prodavcem osiguranja, znaćete šta sam hteo da kažem. - Poenta je, rekao bih, ne misliti o smrti kao o svršetku već da je to efikasan način kako da smanjite svoje troškove. - A što se tiče ljubavi... Znate, šta da se kaže? - Nije bitan kvantitet seksualnih iskustava, važan je kvalitet. - Sa druge strane, ako kvantitet padne ispod jednom svakih osam meseci trebalo bi nešto na tome poraditi. Pre nego se osvrnem na period stvaralaštva Woody Allena koji ga je lansirao u orbitu besmrtnih, najvećih reditelja sedme umetnosti (period njegovog punog umetničkog sazrevanja i neverovatne kreativnosti) vredi pomenuti još jedno veliko ime kinematografije, reditelja koji je neizmerno uticao na Woody Allena. Bio je to niko drugi do švedski filmski genij - Ingmar Bergman (umetnik kojeg će svrstati u sam vrh filmske umetnosti, uz imena poput Antonionia i Tarkowskog). Woody Allen, inače poznat kao reditelj komičnih filmova, često se divio Bergmanovim delima. Ovo bi moglo biti iznenađenje, verovatno zbog uobičajene slike o Allenu kao komičaru. Ipak, Isaac, protagonista Allenovog Manhattana, brojeći stvari zbog kojih mu je život vredan življenja, spominje švedske filmove, naravno pod kojima najverovatnije misli na Bergmanove filmove. Međunarodna slava Ingmara Bergmana leži u njegovim mračnim prikazima istraživanja ljudske prirode. Bergman je bio radoholičar kao i Allen. Značajan broj filmova, scenarija, predstava i članaka na sebi nosi njegovo ime kao tvorca. U bioskop je ušao u vreme kada je skandinavska kinematografija nakon pojave zvuka izgubila na značaju; Hollywood je zaveo većinu velikih nordijskih reditelja iz neme ere da odu u Sjedinjene Države, a Skandinavija se borila za povratak nekadašnjeg slavnog statusa koji je imala na ovom području. Bergmanovo istraživanje egzistencijalnih pitanja kao što su usamljenost i vera odražava se u njegovim filmovima uglavnom u obliku njegove opsednutosti licima likova. Navodna abnormalnost odnosa Bergman-Allen verovatno proizlazi iz činjenice da mnogi ljudi imaju tendenciju da Allena, poznatog američkog lika u komediji, automatski prikače u Hollywood, odakle dolazi većina američkih stripova. Iako je Allen snimio brojne stripove, njegova dela nisu ograničena na ovaj žanr. Težnja mu je bila pisati i režirati kvalitetna dramska dela. U svojoj intenzivnoj filmografiji Allen ima mnoga ozbiljna dramska dela, kao i neka dramska dela koja su duboka istraživanja ljudske prirode popraćena nekim duhovitim udarnim stihovima, zbog čega reč komedija nije najbolji izbor za njihovo označavanje. Allenov odlazak od ograničenosti na komediju verovatno je započeo u Annie Hallu i postao vidljiviji u njegovom sledećem radu, Interijeri. U svojim kasnijim radovima Allen je koristio sve te mogućnosti, ali čak i filmove kao što su Match Point i Casandra koji se mogu označiti kao trileri uglavnom se bave temama kao što su ljudska priroda i odnosi. Štaviše, naivna je pogreška smatrati Allena holivudskim rediteljem. Allen je ušao u filmsku industriju u istom razdoblju kao i mnoga druga nova lica. Njegova vodeća sposobnost bio je njegov značajan humor. U ovaj je posao zakoračio s onim u čemu je bio vešt i što bi mu donekle garantovalo ostanak u brutalnom okruženju. Iako Allen nije bio najzainteresovaniji za kritički i finansijski uspeh svojih filmova, ne bi žrtvovao sve kako bi napravio priče za koje je mislio da nisu privlačne publici. Stoga Allen nije idealan klinički autor. Štaviše, iako ceni visok kvalitet filmskog izraza u Bergmanovom stilu, ne mari za takve probleme dovoljno da bi bio opsednut njima. Jednostavno radi s velikim imenima kao što su Willis, Khondji, Nykvist itd. kako bi zajamčio prihvatljiv nivo majstorstva u vizuelnim aspektima svojih radova. Među tim imenima, Nykvist je najznačajniji, zbog dugog radnog odnosa s Ingmarom Bergmanom. To ne znači da Allen nikada nije mario za ove aspekte; to znači da mu je bilo dovoljno stalo da mudro radi s ljudima za koje je znao da bi mogao upotrebiti da napravi film kakav je želio. Allenovo divljenje Bergmanu izazvalo je neke promene u njegovim filmovima, ali je Bergmanu odao počast na različite načine, uključujući kratke parodije na Bergmanova dela i poznate teme u njegovim filmovima te takođe primenjujući niz situacija koje je Bergman imao, stvarao u svojim filmovima. Jedan od najpoznatijih primera takvih referenci je parodiranje prikaza smrti u Sedmom pečatu (Ljubav i smrt, 1975.). Interijeri, Allenova prva sasvim ozbiljna drama i njegov prvi film u kojem nije glumio, mogu se smatrati značajnim naporom da se napravi nešto što bi Bergman napravio. Velika kuća i odnosi između tri sestre, njihove problematične majke i njihovog oca koji se želi oženiti drugom ženom, sve se čini kao otvoreni pokušaj da se primene Bergmanove metode. Oličenje Allenovog hommagea Bergmanu je scena u Zločinima i prekršajima (1989.) koja prikazuje jednog od glavnih likova koji u svojoj mašti/maštariji ponovno posećuje porodičnu večeru iz detinjstva. Ponovno osvrtanje na vlastito detinjstvo koristilo se i u Annie Hallu pre, ali u Zločinima i prekršajima Allen ga koristi na način koji je poznat svakom pojedincu koji je pre gledao Bergmanove Wild Strawberries. Postoji značajna razlika između načina na koji Isak i Juda (likovi u Divljim jagodama i Zločini i prekršaji) suočeni s ovim primerima reanimacije detinjstva. U Allenovom izveštaju, Judah ulazi u razgovor s tim likovima iz prošlosti i oni čak prepoznaju starijeg Judu, dok se čini da je Isak samo posmatrač velikog porodičnog doručka. Još jedna očita aluzija Allena na Bergmanove Divlje jagode može se videti u Deconstructing Harryju (1997.). U ovoj komediji, Harry Block (Woody Allen) je pisac koji ima puno problema u odnosima s različitim ljudima. On, baš kao Isak Borg u Divljim jagodama, odlazi na putovanje automobilom na svoj matični univerzitet kako bi bio počašćen i usput procenjuje svoj život i odnose na različite načine. S čim se Isak bori u sanjarenju i noćnim morama, Harry se suočava na nadrealan način. Ipak, ovde Allen nije ograničen na model koji je posudio od Bergmana. Ljudi koje Harry susreće su njegovi izmišljeni likovi, njegove vlastite kreacije, ali odražavaju njegovu problematičnu prošlost i sadašnjost, budući da je u svojim pričama bezumno prikazivao vlastite poznanike. Njegov problematični karakter ogleda se u gotovo haotičnoj strukturi priče i iritantnim skokovima. To se postiže na sasvim drugačiji način od Bergmanova suptilnog načina podsećanja na sećanja iz prošlosti. Šta god umiri Isaka u Bergmanovom filmu i pruži mu kraj, nije dovoljno za Allenova Harryja. Veliki proboj u filmskoj industriji za Vudija Alena predstavlja film Eni Hol (Annie Hall, 1977) u kojem je glavnu žensku ulogu igrala Dijana Kiton (Diane Keaton), a za koji Alen potpisuje režiju, scenario sa koscenaristom Maršalom Brikmanom (Marshall Brickman) i igra glavnu mušku ulogu. Vrtoglavi uspeh ovog filma potvrđuju i četiri nagrade Akademije: Oskar za najbolji film, najbolju režiju, najbolji scenario i najbolju žensku ulogu. Interesantna činjenica je da se Vudi Alen nije pojavio na dodeli Oskara. Ovim filmom je napravio okretnicu u svojoj karijeri ne samo u smislu postignuća statusa renomiranog filmskog stvaraoca, već i time da se u svom stvaralaštvu okrenuo realističnim i ozbiljnim temama iz stvarnog života. Ovaj Alenov film pogađa savršen balans između anarhije njegovih ranih radova i introspekcije koja vlada njegovim filmovima iz osamdesetih, sa ozbiljnim temama i dobrim humorom. Scena sa Kristoferom Vokenom sa titlovanim komentarima onoga što on/ona zaista misle, Alenova anketa sa slučajnim prolaznicima o njihovom seksualnom životu. Hemija između dvoje glavnih junaka nikada nije bila bolja, kao ni Alenova gluma, osim možda u Menhetnu. Ali, Eni Hol nadmašuje Menhetn zbog Dajan Kiton, najbolje glumice sa kojom je Alen sarađivao, u svojoj najboljoj ulozi. Ona je njegova najbolje realizovana junakinja. U žanru romantične komedije ne postoji bolji film niti postoje bolji glavni junaci. Eni Hol američka je božanstvena romantična komedija Vudija Alena. Komediograf Alvy Singer (Woody Allen) pokušava da shvati zašto je njegova veza sa Eni Hol (Diane Keaton) prekinuta pre godinu dana. Odrastajući u Njujorku, on zamara svoju majku sa nemogućim pitanjima o praznini postojanja. Naš junak je kao dečak saznao da se univerzum širi i samim tim može da nestane, što ga je dovelo do zaključka da je čitava ljudska civilizacija uzaludna i besmislena. Tokom filma Alvi prevazilazi svoje depresivne misli ističući lepotu estetike i ljubavi, kao i istraživanjem svog identiteta. Po njegovim rečima, humor i umetnost mogu biti potpuno nepotrebni, kao i većina stvari na svetu, ali ipak donose sreću i ispunjenost. Alvi i Eni su neodoljivo zabavni i neobični likovi. On je pesimista, njujorški stand-up komičar opsednut temom smrti i ima veoma zajedljive i cinične poglede na svet i ljude koji ga okružuju. Eni je netalentovana pevačica i fotograf. Nakon prvog susreta oni osećaju međusobnu privlačnost. Uvodna scena filma počinje bez muzike sa kadrom komičara koji protiv praznog ekrana priča nekoliko poznatih viceva, ključnih za čitavu atmosferu filma. Da je Eni Hol velika ljubav njegovog života odmah je jasno, a film je flash back od otvaranja monologa u kojem na žalost, napominje da su godinu dana ranije još bili u ljubavi. Film je njegova analiza šta je pošlo naopako, a odgovor je da je našao sreću, ali nije mogao da je prihvati. Postoje, naravno, i druge žene u Alvijevom životu, uključujući Rolling Stone dopisnicu (Shelley Duvall) i liberalnog demokratu (Carol Kane), koju Alvi oženi, ali se kasnije rastavljaju zbog njihovih neslaganja povodom teorije o drugom pištolju u atentatu na Kenedija. Slušajući Enine i Alvijeve dijaloge sve više razumevamo kompleksnost njihovog odnosa i shvatamo da to nije običan dijalog već dvostruki čin u procesu otkrivanja sebe. Što ih više slušamo sumnjamo da možemo upoznati puno ljudi koji mogu da drže korak sa njima. Kad Alvi izražava nespremnost da se Eni doseli kod njega, ona se žali na mali stan, na loše vodovodne instalacije i na bube. Jedino Alvi može da uzme reč bube za šlagvort i da primeti: Entomologija je polje koje naglo raste. I samo Eni može to da tumači kao: Ne želiš da živim sa tobom!. Alvi: Ne želim da živiš sa mnom!? Čija je to ideja bila? Eni: Moja. Alvi: Da, tvoja ustvari, ali odmah sam je odobrio. Film prati njihov ljubavni život, pre i posle njihove veze. Eni Hol je neodoljivo suptilna komedija (osenčena prepoznatljivim vudialenovskim britkim sarkazmom) posvećena Alenovoj ženi iz snova – Dajani Kiton, ekscentričnoj dami slobodnog duha sa kojom je Vudi Alen zapravo i bio u vezi u vreme snimanja ove antologijske romantične komedije, jednog od 200 filmova sa liste besmrtnih svih vremena. Film se usuđuje ulaziti dublje i ozbiljnije u svoj materijal od prethodnih Allenovih ostvarenja. Annie Hall je komedija, da, i ima trenutke koji su jednako smešni kao i bilo šta što je Allen do sada napravio, ali ipak predstavlja sazrevanje autora... Allen se razvio u pametnog i zrelog reditelja. Možda se zato Annie Hall zove nervozna romansa; jer Allen je i lično malo nervozan oko ovog nostalgičnog, romantičnog i sentimentalnog materijala.On želi više nego samo nas naterati da se smejemo. Kada tako analizira svoje vlastite odnose, svoje vlastite smernice, kao da želi istražiti kako ličnost radi. Roger Ebert Eni Hol je jedinstvena vudialenovska komedija u ovitku inspirativnog duha Brodveja, romantike i jedinstvene senzibilnosti šereta neponovljivog gega i dosetljivosti. Još jedan besmrtni klasik autorskog filma. Ovim filmom koji vešto balansira između komedije i drame, Vudi Alen diže svoj humor na viši nivo inteligentnim i vrckavim dijalozima pričajući intimnu priču na dramaturški odvažan način o jednoj neuspeloj ljubavnoj vezi. Američko udruženje scenarista (WGA) proglasilo je scenario za romatičnu komediju Eni Hol (Annie Hall) Vudija Alena najsmešnijim scenariom svih vremena. Kroz čitav film narativ predstavlja pogled u proteklo vreme, koji biva prekidan razgovorima sa kamerom, tj. direktnim komentarima Alvija Singera upućenih gledaocima. Takođe koristi duple ekspozicije karaktera u toku pripovedanja priče prikazujući ih sa svim njihovim neurozama. Svi likovi ovog filma detaljno su razrađeni i prikazani sa velikom smelošću, odnosno sa fokusom na njihove ljudske nesavršenosti. Bez obzira na gorku priču o čistoj, ali ne uspešno ostvarenoj ljubavi, baš ovakav prikaz karaktera daje filmu izuzetno toplu notu i raspoloženje. Annie Hall postavlja obrazac za mnoge partnerke Alena na filmskom platnu: lepa, pametna, mlađa, sa naklonošću koja postepeno bledi i prerasta u ogorčenje. Žene trpe mnogo u Alenovim filmovima, ali u jednom trenutku one uvek povlače liniju. Alvija Singera, kao i mnoge druge Alenove likove i samog Alena, svako iskustvo u životu pokreće na komentar. Živi u cilju pričanja o životu, a njegovi unutrašnji monolozi obezbeđuju ne samo analizu, već i alternativu. Nakon vođenja ljubavi sa Eni po prvi put, Alvi se prevrće, iscrpljen, i primećuje, Kao što je Balzak rekao: Počinje još jedan roman. Naročito se izdvaja filmska sekvenca u kojoj Alvi i Eni stoje u redu za bioskopsku blagajnu kada nadobudni čovek iza njih glasno komentariše o Felinijevom stvaralaštvu, a nakon što se ovaj pametnjaković prebaci na analizu Mek Luana (Marshall McLuhan), Alvi gubi strpljenje i suočava se sa njim, zatim trijumfalno izvuče Maršala Mek Luana iza plakata za film, koji kaže: Ti ne znaš ništa o mom radu!, potvrđujući time Alenov stav. Bez Vudija Alena u glavnoj ulozi, ovo filmsko ostvarenje ne bi bilo isto, a naročito ne dovoljno upečatljivo, jer Alen zapravo priča jedan segment svog života, kao i svoje viđenje međuljudskih i komplikovanih ljubavnih odnosa, bukvalno ispoljava sebe, iznosi svoje stavove prema intelektualnoj eliti Njujorka i izražava svoj subjektivni odnos prema umetnosti. Zbog toga ne deluje zamislivo da bi iko mogao da odigra ulogu Alvija Singera uverljivije i bolje od Vudija Alena. Eni Hol je scenaristički izgrađen na vrlo jakim dijalozima, sa fokusom na temu u razgovoru koji se vodi u okviru svake scene i na nesvakidašnje upečatljivim monolozima. Iako je u pitanju romantična komedija, nemoguće je ne uočiti koliko se u filmu insistira na ljudima koji razgovaraju: oni hodaju i pričaju, sede i pričaju, idu kod psihijatra, idu na ručak i pričaju, vode ljubav i pričaju, pričaju direktno u kameru, uvlačeći gledaoca u inspirativne monologe kao što je Enina slobodna asocijacija u sceni u kojoj Alviju opisuje svoju porodicu. Taj govor Dajane Kiton predstavlja nešto najbliže savršenstvu monologa sa klimaksom u sećanju na to kako je njen narkoleptični ujak Džordž zaspao i umro čekajući u redu za besplatnu ćurku. Čitava ta scena je izvedena zanatski brilijantno, izbalansirano, iako se monolog graniči sa mogućnošću preterivanja. Ako je Manhattan nabolji film Woodya Allena, sa svojom predivnom crno-belom fotografijom, onda Annie Hall mora biti njegov najbolji scenario. Film počinje sa Woodyem kako stoji i gleda u kamera, pričajući vic od Groucha Marxa o tome kako ne bi hteo pripadati klubu koji bi ga imao za člana. Ovaj uvod razbija konvencionalne filmske granice, te nam govori da je sve u ovom filmu moguće, a Allen sve to iskorištava. Scenario ide svugde, vodeći likove natrag u prošlost - kako stoje u sobi sa samim sobom pre par godina, a ljudi na ulici komentiraju priču do sada. Woody se čak i u jednoj sceni pretvori u lik iz crtića.Annie Hall je osvežavajuća jer je pokazala neverovatan skok unapred u kreativnosti, istraživanju i kinematografijskoj radoznalosti u odnosu na Allenov prethodni film, vrlo duhovitu ali plitku komediju Ljubav i smrt. On će nastaviti rasti i tokom 80-ih i 90-ih, eksperimentirajući sa stilom, strukturom i likovima.Ovo nije normalna vrsta dobitnika Oscara za najbolji film. Očekivali biste da će Julia Freda Zinnemanna pobediti - bila je ozbiljnija i respektabilnija. Ali ko danas gleda Juliu“ i zna za nju?. Bez obzira na puno vanserijski originalnih, duhovitih monologa i dijaloga kojim je film protkan, ne može se reći da se radi o konvencionalnoj romantičnoj komediji. Naprotiv, Alen kroz film servira gorko parče života, ispunjeno crnim humorom, koji je više od dodira melanholije i neke ravnodušne začudnosti. S obzirom na to da se film toliko brzo kreće i sadrži izuzetnu svežinu i živost, neprimetno je koliko su Alenovi kadrovi dugački. Poznato je da većinu scena voli da snima kao master snimke sa svim glumcima iz date scene sve vreme prisutnim na setu, umesto da prekida kadar, odnosno daje znak za rez nakon svakog dijaloga. Alen u svom izražavanju koristi niz zadivljujući vizuelnih taktika, uključujući i podelu ekrana u kadru u kojima se likovi sa obe strane direktno bave jedni drugima; scena spavaće sobe u kojoj Enin duh ustaje tokom seksa i dosađujući se sedne na stolicu pored kreveta; autobiografske fleš-bekove; titlovi koji otkrivaju šta su likovi stvarno mislili; učenici u đačkim klupama koji se obraćaju gledaocima kao da su odrasli; animirani niz uparivanja Alvija sa opakom vešticom iz Snežane i sedam patuljaka; i način na koji Alvi govori direktno publici. Ovo je film koji uspostavlja estetiku konstantnim prebacivanjem između estetskih vrednosti. Prekidi i kontrasti odražavaju nemirni um autora, koji gledaoce odvraća od očigledne teme scene da bi pronašao ugao koji otkriva vic. Eni Hol je film o čoveku koji je uvek u potrazi za rupama u savršenstvu. O čoveku koji može sve pretvoriti u šalu, a želio bi da nije tako. Iako je ovaj film topla ljubavna priča koja nema srećan kraj, već završava neprikrivenom stvarnošću – slomom idealizovane ljubavne veze – svejedno je kreiran na takav način da gledaocima i dalje uliva dovoljnu dozu utehe. Život možda jeste dolina suza, ali kroz viđenje Vudija Alena to definitivno nije. I kada gledaoc i kritičari napokon pomisle da nema dalje, Vudi Alen se vraća sa još jednim, po meni najboljim filmom iz svog epskog opusa koji traje više od pola veka. Bio je to monumentalni , moderni ep o gradu New Yorku – Menhetn. - On obožava New York. I idealizuje ga preko svake mere. - Ne. Bolje ovako: romantizuje ga preko svake mere. - Za njega, bez obzira koje je godišnje doba to je grad u crno-belom i pulsira po tonovima muzike Georga Gershwina. Veličanstveno ostvarenje Woody Allena, po mnogima njegov najbolji film, Manhattan, epska je, crno bela freska grada New Yorka (obojena romantičnom i nostalgičnom notom maestralne fotografije Gordona Vilisa), njegovog rodnog mesta i mesta dešavanja većine njegovih filmova, snova i neostvarenih želja, frustracija. Malo je autora koji su na tako senzibilan način uradili posvetu nekom gradu. Priča o ljubavi i preljubi, pulsiranje života velegrada, izvrstan scenario sa gomilom urnebesnih dijaloga i lucidnog humora, izvrsno prezentirani od strane impresivne glumačke ekipe: Woody Allen, Diane Keaton, Michael Murphy, Meril Streep, Mariel Hemingway, Anne Bryne, čine ovaj film urbanom umetničkom legendom propuštenom kroz objektiv pronicljivog neurotičara Allena. Vudi Alen je u filmu Ajzak Dejvis (Isaac Davis), razvedeni četrdesetdvogodišnjak koji radi kao pisac televizijskih serija. Nezadovoljan je svojim dosadašnjim poslom, životom i traži novu inspiraciju - pokušava da napiše knjigu i izdigne se iz dotadašnjeg sivila i monotonije života. Zabavlja se sa mnogo mlađom devojkom,Trejsi, curom od 17 godina koju tumači Merijel Hemingvej. Međutim, ubrzo se zaljubljuje u ljubavnicu svog najboljeg prijatelja Jejla (Majkl Marfi), podjednako neurotičnu Meri (Dijana Kiton). Ajzak ostavlja Trejsi i upušta se u isforsiranu vezu sa Meri, nakon što su ona i Jejl okončali svoju aferu. Da stvar bude još komplikovanija, njegova bivša supruga Džil (Meril Strip) koja ga je ostavila zbog žene(svoje nove, homoseksualne veze), želi da objavi knjigu o njihovom neuspešnom braku u kome će izneti sav Ajzakov prljav veš. Zaplet, koji se vremenom pretvara u woodyallenovski urnebesni, pulsirajući haos vrckavih monologa i intelektualnih, specifičnim ironičnim humorom obojenih dijaloga daje neverovatnu duhovitu notu ovom remek delu sedme umetnosti isprepletenu veličanstvenom atmosferom i kadrovima Njujorka koji diše punim plućima u svom broadwayskom stilu, u kombinaciji sa džeziranim tonovima besmrtnog Gershwina.Mnogi smatraju da je Menhetn poboljšana verzija prethodnog, ništa manje genijalnog Vudi Alenovog filma Eni Hol (1977), i da je više od njega zaslužio Oskara za najbolji film, za koji inače nije bio ni nominovan, osim za scenario. Ta dva filma jesu slična. Snimani su jedan za drugim. Scenario za oba pomenuta filma Vudi Alen potpisuje zajedno sa Maršalom Brikmanom. Alen glumi slične osobe - neurotičnog Njujorčanina, lika kakvog ćemo kasnije često sretati u njegovim filmovima. U oba filma pored Alena glumi i Dijana Kiton. Filmovi su i tematski slični (komplikovane emocionalne veze). Ali u tonu, poruci koju šalju i brojnim nijansama, filmovi se razlikuju. Menhetn je zapravo skica ljudskih odnosa, želja i htenja, često neispunjenih. Likovi možda naizgled deluju uspešno i srećno, ali u stvari vode komplikovane živote i niko od njih nije stvarno, istinski srećan. To su emocionalno nezreli ljudi u potrazi za srećom i privrženosću. Dok se u javnosti predstavljaju kao uspešni ljudi većina njih ima svoje probleme, svoje neuroze koje ih privatno muče. Emocionalna iskrenost izbija iz filma, koji je pun i Alenovog karakterističnog humora. Film ima dubinu, odnos između komedije i ozbiljnosti, bergmanovske analize ljudske prirode veza i odnosa, te je savršeno izbalansiran. Alen je uvek i bio dobar scenarista i ovde je ta kombinacija njegove duhovitosti, dosetljivosti i psihoanalize likova ukomponovana na takav način da u isto vreme biva smešna, dirljiva ali i tužna. On obožava New York, uprkos tome što je on za njega bio metafora propadanja savremene kulture. Kako je teško živeti u društvu otupelom od droge, glasne muzike, televizije, zločina i smeća - objašnjava Woody u trećem licu vlastite poglede. A onda uleće sa razornim humorom i ironično priču vodi ka moralnom zapletu: Ja imam 42, a ona 17. Stariji sam od njenog oca. Možeš li poverovati u to? Zabavljam se sa devojkom od čijeg oca sam jači. Ona ima domaći zadatak. Izlazim sa devojkom koja ima domaći. Još jednom Vudi Alen na maestralan način prikazuje duh jednog gotovo romantičnog vremena (u odnosu na današnji svet), kao i ritam jednog čudesnog velegrada. Gradska vreva, psihoze i pritisak modernog velegrada zgušnjavaju se ubrzano, razarajući psihu glavnih junaka filma. Posao pritiska, godine pritiskaju, ljubavni i porodični život zapadaju u ćorsokak. U ritmu jazza, posebno dixielanda sve cupka i ubrzano se menja oko glavnog junaka. Veza sa mnogo mlađom devojkom čini se kao odušak i nova nada u haosu urbane džungle i svih (ne)mogućih pritisaka, osveženje ustajalosti i milion formi koje treba ispoštovati i izdržati. Kao i u većini Woody Allenovih filmova, i u Menhetnu ne nedostaje intelektualnih dosetki, humora, cinizma i izokretanja sveta na postavu. Tu su komentari, opaske, parodije i filozofske rasprave na sve moguće teme - od svakodnevnih trivijalnosti do umetnosti Ingmara Bergmana i odgovora na ključna pitanja o kosmosu, Bogu ili smislu života - uvek iz ugla iskričavog šereta, u furioznom tempu da prosto ne ukapirate šta vas je snašlo a kamoli da date neki relevantan odgovor. Ređaju se slike i sjajne fotografije grada New Yorka dok diše svojim punim broadwayskim plućima i avangardnom notom. Emocionalna iskrenost izbija iz filma, koji je prepun Alenovog karakterističnog humora. Film je sjajno izbalansirana priča, sa psihološki produbljenim likovima koji kroz sjajne dijaloge i postupke pokazuju svoju nezrelost i suprotnost svemu onome kako se predstavljaju u životu – kao ozbiljni, zreli, inteligentni i poslovni ljudi (suštinski totalno emocionalno nezreli i nedorasli ulogama koje izigravaju jedni pred drugima). Vudi Alen postiže ovim sjajnim filmom svoj najbolji odnos između komedije i ozbiljnosti, dok je glumačka ekipa na zavidnoj visini zadatka, dajući maestralne role i partije. Šlag na torti predstavljaju bergmanovske analize ljudske prirode i veza i odnosa.Vudi Alen je uvek bio dobar scenarista i ovde su njegove duhovitosti, dosetljivosti i psihoanalize ukomponovane na takav način da u isto vreme bivaju smešne, dirljive ali i tužne. Sve je u stalnom pokretu, jazz sinkopi, žurbi, neurozi, nedorečenosti, psihijatrijskim opservacijama, ritmu koji satire i sagoreva čoveka. Jedan od uglova prati život iz mračne, prizme egzistencijalističkog nemira glavnog Allenovog filmskog uzora - velikog Ingmara Bergmana. Njegova aura nadvija se nad Woody Allenom kao senka ogromnog hrasta i senči duhovito-vrckavo-jazz-broadwayski milje neophodnom dozom ozbiljnosti, dovoljnom da se sve ne raspe u haosu neprestanog cupkanja uz klarinet i smeha dijaloškog ludila. - Imam šansu da odem u London, da studiram Akademiju za muzičku i dramsku umetnost. - Stvarno? Kada si to saznala? - Juče. Dobila sam pismo, ali ne želim da idem bez tebe. - Hej, ne mogu da idem u London da studiram, naročito ne Šekspira. Znaš, ne izgledam dobro u helankama. Raspadnuti brakovi, uzaludna ljubav, vreme koje neumitno izmiče, nedostatak stvaralačke inspiracije, glavni lik raspršuje se u haosu modernog, ubrzanog življenja, ne nalazeći više čvrsto tlo i utehu. Moderni New York prebrzo pulsira. Manhattan otvoreno govori o ljudima današnjeg haotičnog sveta.Njegova poruka govori o prihvatanju da ništa u životu ne može biti apsolutno sigurno i da u svim haosima koji nas okružuju ponekad moramo verovati drugima.Isakove oscilacije između različitih žena i povremeni svakodnevni događaji koji donose ogromne promene, doprinose filmu u kojem se oseća slučajnost i spontanost.Naravno da je Manhattan vrlo pažljivo strukturisan, oponašajajući stilom i pričom nepredvidivost stvarnog sveta, žrtvujući hrabre protagoniste i nemilosrdne negativce za realniju i haotičniju sliku sveta, u kojem niko nije siguran ni u šta i svi se trude nositi se emocionalno. Iako se većinski bave romantikom i ljubavlju, gotovo nikada nije postojao Allenov film u kojem se priča odvija kako bi se otkrila verzija stvarnosti presvučena šećerom. U Manhattanu se intelektualci prikazuju kao prilično pretenciozna gomila, a ne krem njujorškog društva.Svi smo ljudi, a mane, poroci i dobre namere Isaka, Meri i Jejla predstavljaju šarenu sliku neurotičnih i sukobljenih pojedinaca, nesigurnih u ono što zapravo žele uprkos naizgled besprekornom znanju filozofije i umetnosti. Moglo bi se raspravljati da li je ovo Alenov najbolji film, nakon niza decenija veoma kreativnog i nadahnutog rada i niza filmskih klasika, ali malo ko će se usprotiviti mišljenju da je Menhetnvizuelno najraskošniji od svih njegovih filmova. Film je snimljen u crno-beloj tehnici, koja je iskorišćena na pravi način jer filmu daje jednu klasičnu, nostalgičnu notu. Zaslužan za to je direktor fotografije, Gordon Vilis, čovek koji je najviše poznat još i po radu na Kum trilogiji, i koji je saradjivao sa Alenom na nekoliko njegovih filmova počevši od Eni Hol. Njih dvojica su uglavnom sarađivali kada se Alen okretao snimanju crno-belih filmova. Ovde je ta saradnja proizvela jedno vanvremensko delo, koje na savršen način prenosi na platno ovu melanholičnu romansu. Jedan od najprivlačnijih, najšarmantnijih, najlepših prikaza Njujorka na filmu. Impresivna uvodna scena, monolog sa montažom raznih snimaka Menhetna čista je filmska antologija, simfonija pokretnih slika. Film je tako, osim razmišljanja o životu i ljubavi i oda jednom gradu, poetski prikaz urbane sredine i njenih stanovnika. Pravi Menhetn nije zasigurno tako čist kakvim ga je Alen predstavio kroz film, ali to nije ni poenta. Autor je dao svoje viđenje, svoga kutka sveta, svog okruženja, onako kako ga on vidi i doživljava, i sigurno je to jedan romantiziran prikaz ali takav način odgovara priči. Muzika Džordža Geršvina, koja čini većinu muzike u filmu je još jedan aspekt filma koji je savršeno uklopljen u celu priču. Umetnička vizija Woody Allena, mozaik modernog sveta preslikan na filmskom platnu, čini ovaj film kompleksnim, inspirativnim, jezgrovitim i pogodnim za nebrojene mogućnosti tumačenja. Bilo je to vreme kada je film bio mnogo više od potrošne zabave, na svom kreativnom, umetničkom i intelektualnom vrhuncu, kada merilo kvaliteta nije bilo izraženo preko popunjenošću blagajne novcem, već popunjenošću duše i emotivnim zadovoljstvima. Bilo je to zlatno doba veličanstvenog Woodyja Allena i njegove neuhvatljive, uvrnute ironične dioptrije. - Zašto je život vredan življenja? To je stvarno dobro pitanje. - Pa, postoji nekoliko stvari, pretpostavljam, zbog kojih vredi živeti. - Na primer? - Kada bih morao da se odlučim za jednu stvar bio bi to Gručo Marks. - I pesma Luja Armstronga. - Švedski filmovi, naravno. -Flaberovo Sentimentalno putovanje, Marlon Brando, Frenk Sinatra, predivne jabuke i kruške na Sezanovoj slici. Najkreativniji i najimpresivniji deo Vudi Alenove karijere zaokružuje još jedna antologijska romantična komedija, sa puno sjajnog humora i vanvremenskom glumom i scenarijom. Bila je to Hana i njene sestre (1986). Ostavite li Manhattan po strani, ovim filmom Alan je pokazao romantičnu stranu Njujorka. To je Njujork kakav se više ne vidi, onaj koji još uvek čuva boemski šarm uključujući i bioskope u kojima zaista možete da gledate filmove braće Marks. Alenov trio komplikovanih sestara njegovi su najbolji ženski likovi, pune divnih mana zbog kojih ih ne osuđujemo oštro. A i za sebe je napisao najbolju ulogu u karijeri. To je takođe njegov poslednji film koji još uvek ima tragove gorčine prepoznatljive u filmovima iz tog perioda. Kroz jednostavnu priču o Hani, njenom bivšem ljubavniku i njenim sestrama Vudi Alenov film Hana i njene sestre filozofira o smislu života, ljubavi, Bogu, umetnosti i prijateljstvu. Na granici drame, melodrame i komedije Vudi Alen nam predstavlja veličanstvenu fresku života u urbanom New Yorku(njegovoj večnoj inspiraciji), citirajući diskretno i suptilno antologijsku dramu ruskog pisca Čehova (kroz likove triju sestara) – ukrasivši celokupan kinematografski ugođaj vrsnim glumačkim kreacijama i sjanim jazz partiturama, dajući filmu šarm mjuzikla i klasičnu, autentičnu woodyllenovsku notu razigranosti. Uspešna i snažna Hana (Mia Farrow) je udata za intelektualca Eliota(fantastični Michael Kane). Ona ima dve sestre – buntovnu Holly (haotičnu, sklonu alkoholu i opijatima, nesigurnu u sebe i sopstvene mogućnosti i umetničke vizije) i introvertnu Lee(takođe veoma nesigurnu u vlastite želje, emocije, ali zato prelepu, neodoljivu i zavodljivu damu, okrenutu umetnosti i romantici). Lee je u ljubavnoj vezi sa ostarelim i izolovanim slikarom Frederikom, vrhunskim intelektualcem kritički nastrojenim prema ostatku sveta, na ivici mizantropije(legendarni Max von Sydov, Allenova tajna veza sa svojim najomiljenijim rediteljem, mračnim Bergmanom), dok je konfuzni Eliot zaljubljen u nju i nastoji je pridobiti – oni stupaju u tajnu vezu, sve dok se neodlučni Eliot nakon romanse iznova ne vrati Hani, a Lee ne pronađe svoje novo sunce života, ljubav prema novom intelektualcu, književniku. Istovremeno, Mickey Sach (Woody Allen) je Hanin bivši ljubavnik. Hana ga je ostavila kad je otkrila da je jalovi i neurotični urednik neke humorističke TV emisije. On umišlja da je oboleo od kancera i u panici počinje razmišljati o smislu života, svom dotadašnjem postojanju i konačno, suicidu. U egzistencijalističkoj i duhovnoj krizi on se okreće katoličanstvu, a potom i sekti Hare Krišna. U priču o egistencijalnom nemiru, apsurdu sveta i besmislu čitavog ljudskog postojanja i kosmosa upliću se misli velikana poput Tolstoja, Frojda, Ničea. Nakon što je pročitao knjigu Hanine sestre Holly, on se zaljubljuje u nju, oni dobijaju dete i on napokon shvata da je nemoguće otkriti postoji li Bog ili ne i odlučuje na kraju jednostavno uživati u životu sa Holly. Woody Allenov Hana i njene sestre, najbolji film koji je on ikada snimio, je organizovan kao epizodičan roman, pun malih vinjeta koji doprinose velikoj slici. Svako poglavlje počinje sa naslovom ili citatom na ekranu, čime film deluje kao stalno napredovanje kroz život likova. Strukturu stalno iznova raznosi energija i strast ovih likova.Kada se ti likovi sastanu za ručkom a kamera kruži oko njih, osećamo da na neki način film zna više o njima nego što će oni ikada znati sami. Film nije komedija, iako sadrži puno smeha, a nije ni tragedija, iako bi to mogao biti ako razmislimo dovoljno dugo o njemu. Priča sugeriše da su moderni životi u velegradovima tako zauzeti, tako zbunjeni, tako prepuni ambicije i kompilacije, da nemaju vremena stati i apsorbovati značenje stvari. Roger Ebert Nenadmašna rola fascinantnog komičara Vudija Alena (koji je sam napisao scenario i režirao film), britak, iskričav, urnebesno parodičan i šarmantno neodoljiv film prepun satiričnog duha neobične inspirativnosti. Hana i njene sestre je jedna od najsuptilnijih Alenovih komedija, za koji pored režije potpisuje scenario i glumi glavnu mušku ulogu Mikija Sača (Mickey Sach), neurotičnog urednika humorističke TV serije, koji je i Hanin bivši muž, ostavljen nedugo nakon otkrića da je neplodan. Priča o smislu života i ljubavi viđena na krajnje lucidan i komičan način, niz impresivnih epizoda koje parodiraju mnoge od uzvišenih misli i dela najvećih umova čovečanstva, duh Ingmara Bergmana propušten kroz neobičan parodijski okular maestralnog komediografa i intelektualca-šereta Vudija Alena. U filmu je urnebesno predstavljena paralelna priča Mikija Sača, bivšeg muža i zakonitog oca Haninih blizanaca koje su dobili putem donacije sperme njegovog nekadašnjeg poslovnog partnera i prijatelja. Miki, počinje slabije da čuje na jedno uho. Inače hipohondar, odlazi na preglede kod lekara, koji je zabrinut jer ne može da ustanovi šta mu je, te ga šalje na dalje preglede, čak i skener. Miki kreće da paniči ubeđen da sigurno boluje od kancera i kad je već u totalnom emotivnom rasulu umišljajući da se oprašta od ovog sveta, doktor mu saopštava da je ipak sve u redu sa njegovim zdravljem i da je samo morao da otkloni sve sumnje. Potpuno ushićen zbog srećne vesti Miki trči ulicom, zahvalan na novoj prilici koju je dobio u životu, ali je ta egzaltacija kratkog daha jer ga opseda strašna dilema postoji li smisao života. Preokupiran ovim pitanjem, Miki isključuje sve trivijalne stvari iz svog života i bez obzira na odgovaranje svoje najbliže saradnice daje otkaz da bi se mogao posvetiti preispitivanju smisla života. U periodu od godinu dana istražuje i izučava sve moguće religije, razmišljajući da se preobrati u katoličanstvo ili čak pristupi sekti Hare Krišna, međutim kako ne dolazi do odgovora na pitanje ima li Boga, on odustaje ostavši bez satisfakcije. U tom lutanju i u potrazi za svojim identitetom i pravim smislom postojanja sasvim slučajno sreće Holi, sa kojom je pre više godina na Hanin nagovor bio na najkatastrofalnijem sastanku u životu. Oboje su prijatno iznenađeni nestankom tadašnjih nepomirljivih razlika među njima koje su se odnosile na odnos prema muzici i stilu života. U tom izuzetno srdačnom i oboma zanimljivom razgovoru, Holi mu saopštava da je napisala knjigu, koju bi volela da mu da na čitanje radi objektivne kritike. Miki biva oduševljen njenim pisanjem i oni ubrzo ulaze u ljubavnu vezu. Nakon što je pogledao komediju Braće Marks Pačja supa, Miki prihvata da je nemoguće ustanoviti da li Bog postoji ili ne i shvata da je smisao života uživanje u istom. Priča ima dvostruki srećan kraj kada Miki iznenada saznaje da je Holi zatrudnela sa njim. Glavno uporište ovog filma je svakako u autorskom scenariju, koji predstavlja dvogodišnji period života američke porodice srednje klase, počinjući i završavajući sa Danom zahvalnosti. Alen kroz priču o njihovim životima reflektuje različite filozofije o porodici, prijateljstvu, ljubavi i Bogu. Svaka epizoda filma počinje belim natpisom na crnoj pozadini, kao u doba nemog filma, ostavljajući utisak da film lagano prati razvoj događaja u životima aktera. U svim scenama enterijera uočljiva je izuzetno jaka, skoro pozorišna rasveta akcentovana na lica aktera, a u sceni nedjeljnog sastanka triju sestara koje vole da se ispričaju o pojedinostima svog života u toj meri da ta scena deluje skoro kao crno-beli film. Za scenu sastanka sestara Alen bira srednje krupni plan i fizički pokret kamere koja lagano klizi sa jednog na drugo lice, ugnezdivši se time u njihov prisni krug. Direktor fotografije Carlo di Palma sve scene sa porodičnim skupovima u enterijerima izvodi u toplim narandžasto-crvenim tonovima, dok ulice Njujorka oblači u sivkaste, pepeljasto-plave pastelne tonove. Likovi su kao i u svim Alenovim filmovima razrađeni do najsitnijih detalja, a u ovom se posebno ističući sa velikom energijom i strastima. Mnogobrojna glumačka ekipa velikana svetskog glumišta u mnogome je svojim maestralnim izvođenjem doprinela Alenovom autorskom rukopisu u ovom ostvarenju. Kasting je u toj meri sjajan da je vrlo teško odrediti ko je zapravo glavna uloga u filmu, jer su svi likovi zaista podjednako bitni, te se tako stiče utisak da glavnu mušku ulogu igra Majkl Kejn, a ne Vudi Alen, kao i bez obzira na naslov filma da glavnu žensku ulogu igra Barbara Herši, a ne Mia Farou. Soundtrackje kao i u svim Alenovim filmovima izvanredno probran. Sadrži segment iz Pučinijeve opere Manon Lesko, deo Bahovog Koncerta za dve violine i orkestar, kao i veliki broj jazzpesama i popularne muzike iz 30-ih i 40-ih godina XX veka, koje savršeno dopunjuju estetiku režije i montaže pokretnih slika, koje u sklopu sa soundtrackom takođe predstavljaju prepoznatljiv Allenov autorski rukopis. Među filmskom kritikom Alenov film Hana i njene sestre smatra se njegovim najboljim, ali najkomercijalnijim filmom, prvenstveno jer je imao veliku zaradu i osvojio mnoge nagrade. Uz mnoge druge nominacije dodeljene nagrade su: Zlatni Globus za najbolji film u kategoriji mjuzikl/komedija, tri Oskara – najbolji scenario, najbolja sporedna ženska uloga (Dajan Vist) i najbolja sporedna muška uloga (Majkl Kejn); dve BAFTA nagrade – najbolja režija i najbolji scenario; i New York Film Critic Circlenagradu za najbolji film, režiju i najbolju sporednu žensku ulogu (Dajan Vist). Bila je to još jedna vanvremenska priča iz zlatnog doba filmske umetnosti i epohe čiji duh još uvek slobodno luta svetom neodoljive mašte i kreativnosti. Još jedna impresivna slika velikog Nju Jorka, unutar čije čudesno privlačne atmosfere i arhitekture pulsira haotični život moderne svakodnevnice čoveka čiji se unutarnji haos preslikava kroz umetnička ostvarenja postmodernog doba. Ljubav i iskrenost nude se kao jedino spasonosno rešenje. Bio je ovo vrhunac jedne neponovljive filmske karijere, jednog impresivnog modernističkog haosa čija duša još uvek vibrira u duhu metropole sveta – Nju Jorka i vudialenovskog diksilenda koji cupka neprestanom melanholičnom melodičnošću i neuništivim ritmom, čitav jedan vek i par godina preko toga. Bila je ovo još jedna impresivna slika vremena kada je film još uvek nosio oreol samosvesne umetnosti, volšebne kreacije XX veka. Jednostavno, Vudi Alen nije štedeo nikog i ništa: bilo da su u pitanju filozofi i pisci u potrazi za smislom života ili nabeđeni političari, intelektualci i umetnici u svoj svojoj ispraznoj veličini. Bilo da su u pitanju remek-dela sedme umetnosti: Ljubav i smrt, Eni Hol, Menhetn, Zelig i Hana i njene sestre, ili samo sasvim obične pohvale ludosti poput Moćne Afrodite i Destruktivnog Harija, Vudi Alen ostaje dosledan samo sebi i neverovatnom talentu da vas nasmeje, sa zadrškom ili bez, onako, na prvu, silovito. On ostaje klasikom humora koji leči dušu i greje srce, svodeći preozbiljni i preambiciozni svet apsurda na pravu meru. Salo je po sebi supstanca ili esencija supstance ili oblik te esencije. Veliki problem nastaje kad salo počne da vam se skuplja po bokovima. Kad je reč o predsokratovcima, Zenon je smatrao da je težina samo iluzija i da se čovek, bez obzira na to koliko jede, uvek biti samo upola debeo kao čovek koji nikada ne radi sklekove. Potraga za idealnim telom opsedala je Atinjane, i u jednom izgubljenom Eshilovom komadu Klitemnestra prekrši zavet da nikad neće užinati između obroka, te iskopa sebi oči kad shvati da više ne može da uđe u kupaći kostim. Tek je Aristotelov um uspeo da problem težine objasni naučnim putem, i u jednom ranom fragmentu iz Etike on kaže da je ukupni obim svakog čoveka jednak obimu njegovog struka pomnoženog sa Pi. Nijedan filozof se nije ni približio rešenju problema krivice i težine dok Dekart nije razdvojio telo od uma, tako da je telo moglo da se tovi dok je um razmišljao: Koga briga, nisam ja. I dan-danas veliko filozofsko pitanje jeste: Ako život nema smisla, šta da se radi sa školskom supom? Lajbnic je bio prvi filozof koji je rekao da se salo sastoji od monada. Lajbnic je držao dijetu i redovno vežbao, ali nikad se nije otarasio monada- barem ne sa butina. Spinoza je, s druge strane, večerao skromno zato što je verovao da Bog postoji u svemu i da je zastrašujuće slistiti pitu ako mislite da sipate senf po Prvom uzroku svega. (odlomak iz zbirke Puka anarhija - Woody Allen) I nakon svih uspeha u prve dve–tri decenije bogate filmske karijere, čudesni duh humora i filigranske umetničke senzibilnosti nije napustio Vudija Alena. Nisu sva mnogobrojna potonja dela dosegla nekadašnji vrh Olimpa i antologijski status, ali, bilo je tu još mnogo lepih iznenađenja i stare vatre. Prisećam se samo nekih od njih: Ljubav u Barseloni, Ponoć u Parizu, Rimu s ljubavlju, Iracionalni čovek. Nostalgija je poricanje – poricanje bolne sadašnjosti. To je mana u romantičnoj mašti onih ljudi koji se teško nose sa sadašnjošću. Mnogi ljudi mrze Woody Allenove filmove, smatrajući da je poput Boba Dylana vremenom izgubio formu. Neki izbegavaju njegove filmove, osećajući da unapred znaju šta će im se ponuditi. Zaista se mogu osećati, kada se gledaju iz daljine, kao da su manje - više isti zauvek: stariji muškarac i mlađa žena, psihijatri, neurotični gubitnik, arhitekti i pisci i pozorišni ljudi. Može se činiti kao da se sve događa u izolovanom svetu Upper East Sidea, istražujući muke umetničke, intelektualne, udobno boemske srednje klase koja više ne postoji osim u fosilizovanom stanju. Ali zapravo Woody Allen je jedan od velikih eksperimentatora unutar američke kinematografije u naraciji, umetnik koji je sve vreme odan pronalaženju što više različitih načina da se ispriča priča. On je imao ogroman dar kreativne ljubavi prema klasicima poput braće Marx, Vittoria De Sice ili neizostavnog Ingmara Bergmana. Ovaj složeni ukus zapravo je izvor svega najboljeg i svega što je najkontradiktornije u njegovim filmovima. On preferira evropsku sporost, ali njegovi vlastiti filmovi pokazuju sklonost američkoj brzini - ritam koji se čini urbanim, što sugeriše New York. Ponekad se posumnja da, poput Grahama Greenea, svoje filmove deli na romane i zabave. Kao i kod Greenea, očito je da mnoga njegova najdublja dela pripadaju potonjoj kategoriji. U svojoj najmračnijoj dobi, nudi komediju bez afirmacije, neumoljivo pust pogled na život. U Zločinima i prekršajima, Lester, lažni reditelj sitcoma (glumi ga Alan Alda), ponavlja svoju verovatno apsurdnu mantru, U komediji se stvari savijaju, ne lome se. Ipak, u nekoliko najboljih Allenovih komedija, razbijanje je upravo ono što stvari rade. Poput Thomasa Hardyja, on jasno oseća da je u svetu bez Boga život besmislen; kao i Hardy, postoji oslanjanje na slučajnost i malo verovatna nesreća koja će izokrenuti radnju. U Allenovim komedijama uređeni život uvek je provizoran. Kolaps dolazi s aferom, zbrkom. Ako se uspostavi red, onda je i to provizorno rešenje. U delima kao što su Zločini i prekršaji i Muževi i žene prikazana je egzistencijalna škrtost, podnožje pravog očaja. Takvi nam filmovi govore da je život prilično užasan i možemo se samo nadati da ćemo ga proći na najbolji način. Moral se ceni, ali se sumnja u njegovu učinkovitost. Očito bez vere u suštinski komičnu prirodu života, Allen je ipak napravio svoj najvredniji rad u komediji. U svom najboljem izdanju nudi suprotnu viziju umetnosti, kao isceljujuće iluzije, korak u fantastični svet koji nudi protivotrov za očaj. Zaslužio je nešto od svoje reputacije zbog teskobe, ali ima toliko filmova koji slave gluposti. Veliki je zaljubljenik u gradove (Njujork, Barselona, Rim, Pariz…) i bioskop. Njegovi se filmovi često najbolje razumeju kao posveta filmu. Njegovo slatko remek delo, Manhattan Murder Mystery (1993.), zapravo je Blue Velvet koji je preradio Bob Hope, dosadni par koji se upušta u nesretnu avanturu. Njegova velika tema je iluzija koju nudi umetnost. Gledanje filmova i snimanje filmova ponudili su njemu – i nama – mesto za beg. U Hannah and Her Sisters , lik Woodyja Allena, Micky Sachs, vraća veru u život filmom braće Marx; da parafraziram Kennetha Williamsa, ako je život šala, onda bismo ga mogli i dobro našaliti. Ipak, film, Upoznaćete visokog mračnog stranca, razotkriva besmislenost naših stalnih iluzija – lepotu žene u prozoru nasuprot, laskava obećanja new age duhovnosti, misao da se smrt i starost mogu izbeći trakom za trčanje i Viagrom. Zablude se razotkrivaju, ili ne, ali se progledaju i šalju gore. U svojim najlepšim filmovima, The Purple Rose of Cairo ili Ponoć u Parizu, dolazi do nežnijeg razotkrivanja. On priznaje glamur srebrnog ekrana i magnetizam prošlosti. Kad se filmovi vrate u stvarnost, čine to časno, znajući i prihvatajući da je, iako ponekad razočaravajuće, najbolja vrsta života život kakav zapravo jest. Woody Allen nikad nije proizveo remek delo, klasik poput Kopolinog Kuma, Kjubrikove Odiseje ili pak Skorsezeovog Razjarenog bika. Umesto toga, tokom godina, napravio je mnoštvo malih stvari, strip novela umesto velikih romana, ugodna i nagrađivana umetnička dela koja su, ne pokušavajući biti velika, akumulirala veličinu, ostajući nesigurna i draga. Prvi film u kojem je Woody Allen otvoreno promišljao o teškoćama ljudskih bića u postmodernom svetu (bez Boga, svetinja i morala) bio je Ljubav i smrt (1975.). U njemu se glavnom liku (a time i publici) još uvek daje nada da postoji Bog, a time i smislen, koherentan moralni svetski poredak, samo da bi iluzija grubo eksplodirala. Noć pre nego što će Boris (Woody Allen) biti pogubljen zbog pokušaja atentata na Napoleona, anđeo se Božiji pojavljuje u njegovoj ćeliji kako bi ga uverio da će ga Napoleon u poslednjem trenutku pomilovati. Sada kada ima dokaz o postojanju Boga, Boris odmah počinje izgovarati izokrenute biblijske gluposti pobožnim glasom pravog vernika. U zoru odlazi na smaknuće s velikom hrabrošću i hladnokrvnošću, da bi ipak bio pogubljen. Anđeo Božijih informacija nije bio pouzdan. Još manje pouzdani od Boga, ili Božijih agenata, u filmovima Woodyja Allena su drugi ljudi. Njegove likove često izdaju pojedinci koji su, čini se, prihvatili ideju da je, budući da je Bog mrtav, sve dopušteno. U Crimes and Misdemeanors (1989.), Allenovom najpotpunijem prikazu ove teme, Judah se doslovno izvlači s ubistvom svoje ljubavnice. Policija ne samo da ne sumnja na njegov udeo u zločinu (on ga je dogovorio), već i nakon kratkog razdoblja nervoze, on više uopšte ne oseća nikakvu krivicu za ubistvo i vodi savršeno sretan, uspešan i zadovoljan život. Samo u fikciji, sugeriše Allen, prestupnici su nužno kažnjeni ili vlastitim osećajem krivice ili vanjskim silama. U The Purpur Rose of Cairo (1985.), Allen u prvi plan postavlja temu da je jedini svet u kojem prevladavaju moral, poštenje, predanost i ljubav svet stvoren u fikcijama, koje su ipak od vitalnog značaja, jer bez fikcija život bi bio nepodnošljiv. U ovom filmu, Tom Baxter, izmišljeni lik iz eskapističke filmske komedije iz 1930-ih, The Purple Rose of Cairo, izlazi s platna kako bi se udvarao Celiji (Mia Farrow), zlostavljanoj domaćici iz doba depresije u koju se zaljubio zbog njezine odanosti njemu. Vratila se pet puta kako bi pogledala film u kojem on glumi hrabrog egiptologa i avanturistu svetske klase. Gil Shepherd, glumac iz stvarnog života koji igra ulogu Toma Baxtera (oba lika glumi Jeff Daniels) takođe se udvara Celiji. Ona na kraju bira pravog muškarca umesto izmišljenog lika, pravi muškarac bio je samo fikcija. Ispostavilo se da je Gil Shepherd samo glumio: pretvarao se da je voli kako bi uverio svog izmišljenog lika, čiji bi mu beg s ekrana potencijalno mogao uništiti karijeru, da se vrati na ekran. Nakon što je njegova misija obavljena, napušta Celiju s vrlo malo grižnje savesti, ako je uopšte ima. Celia pronalazi olakšanje od svog strašnog razočaranja vrativši se u bioskop. Woody Allen lažira pretenzije dokumentarne forme kako bi otkrio istinu u maestralnom Zeligu (1983.). Ovaj film oponaša formu kompilacijskog dokumentarca, sastavljenog od fragmenata drugih filmova - filmskih projekcija, dokumentarnih snimaka, čak i igranih filmova. Tema ovog pseudodokumentarnog filma je ljudski kameleon (glumi ga Woody Allen) koji može čudesno promeniti svoj oblik kako bi postao replika bilo kojeg muškarca (proces ne funkcioniše kod žena) s kojim je u neposrednoj blizini. Kad je s Afroamerikancima, postaje crn, s Grcima postaje Grk, s debelim muškarcima postaje debeo. Toliko je velika njegova ozloglašenost zbog ovog čudnog talenta (simptom njegove patološke potrebe da bude prihvaćen, da se uklopi) da postaje svetski poznat, pojavljujući se u novinama i vestima uz brojne povesne ličnosti kao što su Babe Ruth, Calvin Coolidge, i Adolf Hitler. U tim nemogućim scenama, Allen u prvi plan stavlja lakoću s kojom se fotografskim slikama može manipulisati kroz uređivanje i posebne efekte kako bi očito nemoguće radnje izgledale stvarno. Muževi i žene (1992.) snimljeni su u cinema verite stilu, oponašajući stil koji se koristi za snimanje razvoda bračnog para u televizijskoj seriji An American Family Corporation Public Broadcasting Corporation (1973.) Cinema verite, koja je takođe uticala na stil 400 udaraca Fransoa Trifoa i druge filmove francuskog Novog talasa, ali za različite estetske ciljeve, odnosi se na način snimanja scena iz stvarnog života bez složene opreme za kameru cilj je što manje ometati događaje koji se fotografišu. U jednoj američkoj porodici (preteča reality televizije), snimateljska ekipa preselila se u predgrađe u južnoj Kaliforniji i fotografisala svakodnevni život članova porodice, s namerom da dočara stvarni život kakav se spontano živi na ekranu. Ali, iako Allen snima Muževe i žene u biskopskom verite stilu koji nalikuje onom iz Američke porodice, on potkopava svako pretvaranje dokumentarne autentičnosti koristeći nadaleko poznate profesionalne glumce (Mia Farrow, Judy Davis i on) u glavnim ulogama. Koristeći stil koji proglašava istinu kako bi ispričao očitu fikciju, Allen u prvi plan stavlja fiktivnu podlogu svih navodno realističnih filmova. Iz beskrajnog kosmosa Woody Allenove kinematografije (koja traje preko 50 godina i satkana je od isto toliko, tačnije i više filmskih ostvarenja od kojih su mnoga remek dela sedme umetnosti) izdvojio bih u ovom romansiranom biografskom prikazu, sentimentalnom putovanju svetom sasvim (ne)običnog dramskog i komediografskog ludila jednog krajnje originalnog umetnika kakav je bio i ostao Woody Allen, još nekolicinu filmova (mada i ostali, koji ovom prilikom neće biti pomenuti, zaslužuju ništa manje vrednu pažnju). Prvi, među jednakima, bio bi još jedan film (po meni, a i mnogim drugim eminentnim poznavaocima filma) iz njegove zlatne dekade koja seže od sredine sedamdesetih do recimo sredine osamdesetih godina 20. veka, perioda kulminacije kako američkog, tako i evropskog i svetskog autorskog filma. To je Interiors (1978), čiji sadržaj je sledeći: kad doznaju da su njihovi roditelji Eve i Arthur Page (E.G. Marshall), oboje u sedmoj deceniji života, iznenada odlučili živeti odvojeno, sestre Renata (Diane Keaton), Flyn (Kristin Griffith) i Joey (Mary Beth Hurt) ostanu zaprepaštene. Iako je ugledni advokat Arthur spreman preduzeti sve da bi porodica ostala na okupu, dizajnerka enterijera Eve (Geraldine Page) nerazumnim ponašanjem otežava njegove pokušaje. Dok Arthur započinje vezu s drugom ženom, znatno mlađom i pomalo neuglednom udovicom Pearl, depresijama sklona Eve postaje sve mračnija i zajedljivija te naposletku bezuspešno pokuša i samoubistvo. Istovremeno se sve tri njihove kćeri, dok osećaju da im se svet polako raspada, pokušavaju nositi s ličnim problemima. Najstariju Renatu, uspešnu televizijsku glumicu, tako muče egzistencijalne dileme, uspešna književna urednica i nerealizovana glumica Flyn postaje narkomanka a očeva ljubimica Joey želi dati otkaz na poslu koji trenutno radi i posvetiti se fotografisanju... Da, otvaranje Enterijera nas podseća na Bergmana: statične snimke soba i poseda jedne porodice, zadržane na trenutak za razmišljanje. Ali tada ljudi ulaze u sobe, a njihovi životi i glasovi imaju posebno američku animaciju; Woody Allen s pravom kaže da njegova drama Interiors više pripada tradiciji Eugenea O’Neilla nego Ingmara Bergmana. Ali šta je ovo? Ovde imamo film Woodyja Allena, a govorimo o O'Neillu i Bergmanu i tradicijama i uticajima? Da, i to ispravno. Allen, čije su komedije među veselim tonicima poslednjih godina, zapanjujuće je siguran u svojoj prvoj drami. Roger Ebert Nominovano za pet Oscara, uključujući one za najboljeg reditelja, izvorni scenario te glavnu i sporednu žensku ulogu, za koju je Geraldine Page osvojila nagradu BAFTA, te nominovano za četiri Zlatna globusa, ostvarenje nadahnuto filmovima Ingmara Bergmana prva je drama Woodyja Allena snimljena nakon niza komedija koje je realizovao tokom 70-ih godina. U autorovu fokusu su dobrostojeća i sofisticirana, ali u međusobnim odnosima distancirana i pomalo hladna porodica s Long Islanda, te njihovi problemi koji su, u skladu s naslovom, dominantno intimni, unutrašnji odnosno enterijerni, premda se naslov odnosi i na enterijere njihove porodične kuće. Protagonistkinje su tri sestre koje u novonastalim okolnostima razvijaju drugačije odnose prema roditeljima i među sobom, a u filmu bez prepoznatljiva Allenova humora i bez izraženijih dramskih klimaksa ti su odnosi tmurni i povremeno suvoparni. Ali Allenova režija je uobičajeno sigurna i sugestivna, fotografija počasnog oskarovca Gordona Willisa je kao i uvek impresivna a glumački nastupi kompletne postave uverljivi i raspoloženi. Stardust memories (1980) nema radnju u smislu vremenskog sleda obeleženog velikim događajima, ali ima nešto daleko važnije: narativnost, a to je kako sve bitne značajke umetničkog dela - emocije, ideje, muzika, scenario, vizuelni prikazi, karakterizacija i tako dalje stapaju se u koherentnu celinu. Dok tokom jednog vikenda na filmskom seminaru nevoljno prisustvuje retrospektivi svojih filmova, slavni reditelj Sandy Bates (Woody Allen) priseća se vlastitog života. Trenutno ga muči kreativna blokada (jasna aluzija na slavnog italijanskog reditelja Federica Fellinija i njegovo autobiografsko remek delo 8 i ½), iza njega je nekoliko propalih veza a pati i od jakih neuroza. Retrospektiva se održava u hotelu Zvezdana prašina u New Jerseyju, Sandy je ciničan i kritičan podjednako prema sebi kao i prema publici, za koju drži da ga gotovo zlostavlja, a najviše ga muči to što ga posao koji radi više ne zadovoljava. Štaviše, upravo se nalazi na profesionalnoj prekretnici, jer je dosad uglavnom režirao kod publike vrlo popularne komedije, a sad se želi posvetiti ozbiljnijim temama i pričama u kojima bi se pozabavio egzistencijalnim pitanjima i smislom života, pre svega svog života. Da sve bude gore, muče ga i nerešeni odnosi s dvema ženama, intelektualkom Daisy (Jessica Harper) i majčinski nastrojenom Isobel (Marie-Christine Barrault). U kreiranju crno-belom fotografijom snimljene humorne drame, realizovane u ranom razdoblju zlatne ere njegova stvaralaštva koja je potrajala od 1977. (Annie Hall) do 1992. godine (Muževi i žene), Woody Allen se nadahnuo Federicom Fellinijem, konkretno njegovim remek-delom Osam i po. Vlastiti filmski lik kreirajući kao simpatičnog i brbljivog plahog i neurotičnog intelektualca sklonog beskrajnim analizama, što će postati njegov zaštitni znak, Allen se u prema njegovim rečima najdražem mu filmu pozabavio motivima kakvi su nošenje s teretom slave, s filmskom kritikom i očekivanjima publike, sa šefovima filmskih studija, s perfidnošću osoba iz vlastitog okruženja, baš kao i svojim standardnim temama porodičnih i muško-ženskih odnosa. Rezultat je Allenovo najautobiografskije delo u kojem je iskazao i sklonost samosažaljenju, ljutnji pa i zloći, te u kojem se, baš kao i u Fellinijevu naslovu kojim se nadahnuo, ispod formalne frivolnosti i zabavnosti kriju solipsizam i mizantropija. Radio days (1987) označava kao sentimentalno filmsko putovanje kroz svet detinjstva Vudija Alena kulminaciju svega što je on napravio do tog trenutka (prvih dvadesetak godina briljantne, kreativne karijere). Film Dani radija izvrsno su ostvarenje koje meša Allenov evropski dojam sa nečim vrlo američkim u sebi, staru ekipu glumaca, zabavu i karakterističan rediteljski stil, sve ono što je Allena krasilo do tada... Želio sam snimiti celi film scena na temelju sećanja na pesme iz mog detinjstva, poput Begin the Beguine Artieja Shawa i Pistol Packin’ Mama Binga Crosbyja i Mairzy Doats. Bila je to ta vrsta nostalgije; samoudovoljavajući užitak koji čovek dobija ponovno stvarajući atmosferu iz detinjstva.Takve bi bile večeri. Slušali bi ratne vesti na radiju, a moj ujak i moj otac ili moje tetke i moj otac svirali bi džin remi, a moja majka bi plela i radio bi bio uključen, a vi biste dobijali izveštaje o tome kako je rat tekao na vestima u sedam ili u devet. Woody Allen pripoveda gotovo biografsku priču, o detetu koje odrasta u vreme Drugog svetskog rata, ali se zaljubljuje u priče na radiju. To je tour de force - zapravo je upitno je li se Allenov rad ikada više osećao ovako samopouzdano. Pratimo dečaka Joea, kojeg glumi Seth Green, i njegovu šarmantnu, ludu porodicu, jer su njihovi životi povezani s radiom. Za film koji je toliko prožet muzikom, ne čudi da je muzika bila prva. To takođe označava još jedan povratak u prošlost, ovaj put Allenove vlastite godine odrastanja u New Yorku, posebno 1938.-1944., tokom najvećeg dela Drugog svetskog rata. Imao je oko 8 godina, a već je imao gramofon i zaljubio se u muziku. Osvrnuo se i na stvarne događaje koji su se dogodili u to vreme. Konkretno, emitovanje legendarnog Rata svetova Orsona Wellesa, strah od nemačke podmornice u New Yorku i devojčice zaglavljene u bunaru. Neke stvari, kao što je Maskirani Avenger, bile su generičke verzije takvih emisija o superherojima. Allen je, kao i obično, snimio film u New Yorku. Ali s tako malo New Yorka koji je ostao u skladu s razdobljem, u studiju je obavljeno puno posla. Produkcijski dizajner Santo Loquasto kreirao je većinu setova u studiju Kaufman Astoria u Queensu, Allenovom filmskom studiju u New Yorku. Film je bio pun muzike iz tog doba, swinga i big benda. Allen, koji ima enciklopedijsko znanje o ovoj eri muzike i kolekciju ploča koja mu odgovara, mogao je koristiti velike hitove i retke pesme. Alenov uobičajeni muzički saradnik Dick Hyman takođe je pomogao. Na kraju, u soundtracku filma korištene su ogromne 43 pesme, iako su mnoge od njih samo isečci. Od Counta Basieja, Dukea Ellingtona i drugih, to je sjajan uvod u muziku tog doba. Bullets over Broadway (1994) bio je 23. film koji je napisao i režirao Woody Allen, jedno do bitnijih ostvarenja koja krase poslednje dve decenije njegove duge i bogate karijere (decenije koje možda nisu dosegle monumentalne domete zlatnih sedamdesetih i osamdesetih godina, vreme najvećeg umetničkog uspona Woodyja Allena, ali koje ne zaostaju kvalitetom i imaginacijom niskom briljantnih filmova poput Husbands and wives, Mighty Aphrodite, Deconstructing Harry, Vicky Cristina Barcelona, To Rome with love, Blue Jasmine...). Woody Allen je u  Manhattanu (1979.) rekao da je umetnost ono za šta se živi. Ali isplati li se zbog toga ubijati? To je veliko pitanje u srcu ovog divnog filma. Pun humora i ludih likova, ali i duboko rezonantan i s velikim idejama. Ima stil i sadržaj koji je deo svih njegovih najboljih dela – među kojima se ovaj film može ubrojiti. John Cusack glumi Davida Shaynea, dramskog pisca koji se bori i koji je pristao uzeti nešto novca od mafije od gangstera Nicka Valentija ( Joe Viterelli ) kako bi postavio svoju poslednju dramu. On mora ubaciti Valentijevu budalastu devojku, Olive Neal (koju je sjajno glumila Jennifer Tilly ), a nadgleda je njezin telohranitelj Cheech ( Chazz Palminteri ). Kad se pokaže da Cheech ima njuh za pozorište, svi planovi počnu izmicati kontroli. I pre nego ovaj krajnje selektivni, nostalgični prikaz Woodyjevih maestralnih ostvarenja privedem kraju, napravivši pun, magični kreativni krug od 4 decenije – od urnebesne parodije zvane Bananas (1971) do nostalgične, romantičarske priče zaodenute poetskim duhom topline zvane Midnight in Paris (2011) osvrnuću se na još jednu prelepu Allenovu ljubavnu, životnu priču zvanu Vicky Cristina Barcelona (2008). Vicky Cristina Barcelona  je divno neozbiljna i penušava priča o dve mlade Amerikanke - Vicky (Rebecca Hall) i Cristini (Scarlett Johanssen), najboljim prijateljicama, ali potpunim suprotnostima – koje zajedno provode leto u Barceloni, odnosno studirajući katalonsku kulturu, i u potrazi za avanturom. Dve prijateljice imaju veoma različite poglede na ljubav i njihovi životi kreću različitim putevima kada susretnu Juana Antonija (Javier Bardem) i njegovu bivšu suprugu, takođe prelepu Mariju Elenu (Penelope Cruz)... Roger Ebert još jednom daje svoje maestralno viđenje filma: Vicky Cristina Barcelona tipična je za mnoge Allenove radove srednje klase. Uključuje bogate likove na različitim nivoima sofisticiranosti, uključene u umetnost i ljubavne spletke. Sukobne su oko ispravnog i krivog. Oni su nesumnjivo neurotičari niske razine. Osim toga, privlačni su, zabavni i žive živote na kojima bismo mogli pozavideti - u ovom slučaju, tokom letnjeg odmora u Barceloni. Allenovo otkriće Evrope (Londona, Pariza, Venecije, Barcelone) pružilo je nove mogućnosti pesniku Manhattana (i Manhattana). U ovom filmu upoznajemo dve najbolje prijateljice, Vicky (Rebecca Hall ) i Cristinu (Scarlett Johansson), koje odlučuju provesti jul i avgust u Barceloninoj kući Vickynih rođaka, Judy i Marka (Patricia Clarkson i Kevin Dunn ). Pripovedač nas izveštava da Vicky ceni stabilne veze i da je zaručena za udaju za Douga (Chris Messina) kad se vrati. Cristina je impulsivnija, pustolovnija, ne boji se riskirati malo previranja. Vicky, saznajemo, studira katalonske studije, što glavni grad Katalonije čini savršenom destinacijom za nju. Šta ćeš... učiniti s tim? - pita Mark za ručkom. Oh..., kaže Vicky, koja očito nema odgovor. Možda podučavati, ili raditi za muzej? Može se primetiti da bi njezin španski dobro došao. Svi idu na izložbu u umetničkoj galeriji, a Cristina se pita ko je čovek u crvenoj košulji. Judy objašnjava da je on Juan Antonio (Javier Bardem), apstraktni umetnik, a došlo je do skandala oko njegovog razvoda kada je pokušao ubiti svoju ženu ili je ona pokušala ubiti njega - detalji su zbrkani. U ponoć u restoranu (konvencionalni sat za večeru u Barceloni), dve ga devojke vide na drugoj strani sobe. – Stalno nas gleda! kaže Cristina. To je zato što ne možeš skinuti pogled s njega, kaže Vicky. Prilazi njihovom stolu i tihim, odmerenim tonovima sugeriše da s njim odlete njegovim avionom u zanimljiv grad, razgledaju znamenitosti i spavaju s njim. Obe. Vicky je začuđena i uvređena. Cristina prihvata, naravno bez garancija. Juan Antonio je, prema vlastitim rečima, dao pristojnu, iskrenu i neposrednu ponudu. A onda se film zadržava u komplikacijama odnosa između ove tri osobe, pre nego što uvede četvrti element: bivšu suprugu Mariju Elenu (Penelope Cruz). Tragedija je u tome što su ona i Juan Antonio još uvek duboko zaljubljeni jedno u drugo - ali ne mogu živeti zajedno, a da ne bukne nasilje.... Vicky Cristina Barcelona Woodyja Allena ima duhovit i bezbrižan osećaj koji je potpomognut lepotom Barcelone i žustrim pripovedanjem o evropskoj avanturi (koja se u slučaju Vudija Alena nastavlja na filmskom platnu preko priča iz Rima i Pariza) američkih devojaka. Scenarista i reditelj izaziva nas da razmislimo o četiri vrlo različita pogleda na ljubav: Vickynu čežnju za sigurnim i predvidljivim brakom, Cristinin ideal intimne veze koja je beskrajno nova i sveža, pristup Don Juana Juana Antonija i Judyno kušanje preljuba kao preljuba, način podnošenja braka bez strasti. Allen je često trenirao svoj objektiv na željenu, stečenu i izgubljenu ljubav, a ova romantična komedija jedno je od njegovih zabavnijih istraživanja njegove omiljene teme. Film koji je posebno osvojio moje srce i srce mnogih romantičnih duša unutar bezosećajnog sveta jeste kultni, neopisivo magični, sneni i lepršavi – Ponoć u Parizu (2011). Stavljanje ružičastih naočara nostalgije čini sve boljim, obično. Tera nas da čeznemo za danima kada je život bio jednostavniji i podseća nas na vreme kada je isto ovozemaljsko postojanje bilo bolje. I upravo tu nostalgiju Woody Allen voli romantizovati u svojim filmovima. Nostalgijom se bavi kao cenjenim posedom svoje fantazije. Njegova ljubav prema stvarima koje su mogle biti stvarnost istražuju se u mnogim njegovim filmovima i svaki put kada to učini, mami svoju publiku u svet u kojem svi imaju valutu nostalgije u džepu. Njegovi su filmovi uveliko poznati po svom jedinstvenom smislu za humor, ali ono što tera njegovu publiku da se vraća svake godine na Woody Allen film je njegova fina ravnoteža stvarnosti i fantazije. Allenova ljubav prema nostalgiji tera nas da čeznemo za njegovom perspektivom. Njegovi se filmovi osećaju kao oda starom svetu kada su stvari izgledale bolje, ali takva je čarolija nostalgije. Allenovi filmovi zadiru duboko u carstvo fantazije koja nadilazi fizičku stvarnost sveta. Njegov fantastični svet bavi se konačnim pitanjem Šta ako? i predstavlja scenario koji se nikako ne bi mogao dogoditi praktički, ali u našim maštovitim glavama to je misao koja bi nas mogla zaokupljati satima. Woody Allen u svojim je brojnim delima propitkivao racionalno odlučivanje ljudskih bića, njihovu želju da pronađu rupe u sistemu i fantazije kojima se neprestano vole upuštati. Njegova ljubav prema komediji vidljiva je iz načina na koji se nosi sa svakodnevnim situacijama, u svojim filmovima ali je njegova ljubav prema nostalgiji i fantaziji ono što nas privlači u njegov rad. Filmovi su mesto gde sletimo kada želimo pobeći iz stvarnog sveta i šta je bolje nego pobeći u film koji podstiče ovaj put do fantazije. Ponoć u Parizu je američko-španska romantična komedija sa elementima fantazije, reditelja i scenariste Vudija Alena.Film se bavi nostalgijom i modernizmom, žalom za nekim mnogo boljim, sadržajnijim, kreativnijim i inspirativnijim vremenima, periodom kada su svoj bunt prema ustajalosti i jalovosti sveta ispoljavali veliki ljudi i umetnici okupljeni unutar avangardnih umetničkih pokreta dadaizma i nadrealizma. Film se bavi dvadesetim godinama dvadesetog veka kada su mnogi američki pisci i umetnici krenuli put večnog Pariza u potrazi za inspiracijom i neustrašivim duhom pariske slobode i spleena. Film se bavi Parizom, njegovim spoljnim i unutrašnjim lepotama, umetnicima koji su mu udahnjivali duh kreativnosti i slobode, bavi se ljudskom mišlju ili iluzijom da su vremena pre njih uvek bila bolja. Midnight In Paris ljubavno je pismo gradu svetala koja se vide iz dubine svemira. Kamera Dariusa Khondjija snima Pariz u moneovski romantičnim, bajkovitim, rapsodijskim bojama. No, kad svetla minu, pale se poznate allenovske teme.Vudialenovski duh humora i vedrine ovaj put je obojen jarkim tonovima jedinstvene ljudske topline i romantike, predivnim slikama večnog, prelepog Pariza – grada umetnosti, svetlosti i romantičnih ljubavi, kao i osobenom magijom i duhom jednog krajnje originalnog i neponovljivog vremena poleta i nade, vremena kada je modernizam verovao u neki mnogo bolji i sadržajniji novi, vrli svet. Od početnih, magijom sentimentalnog i razigranog džeza natopljenih kadrova Pariza (uz predivnu džez temu Sidney Becheta – Si ti vous ma mere, koja prosto nadahnjuje romantičarskom liričnošću, toplinom boja, dodirom duha Pariza koji neodoljivo osetite svim čulima), prelepih tri i po minuta slika koje dočaravaju duh neponovljivosti metropole koja je centar nekih od najbitnijih istorijskih događaja, epoha, ljudi i umetničkih ostvarenja čovečanstva, kadrova od čije lepote prosto ponestaje dah svakog pravog filmofila i nepopravljivog romantika, do razigranog preplitanja snova, nostalgije, nestvarnog i naizgled nebitnog (u svetu gde se sve meri logikom i korišću, isplativošću i materijalnim vrednostima) prostire se nepregledno polje čiste, netaknute, neiskvarene lepote romantičarskog duha i nadrealne imaginacije, prostire se topla ljudska priča miljama daleko od sveta koristi, jalovosti, neinventivnosti i razigrane gluposti. Muzika je izuzetno snažno izražajno sredstvo u Alenovim filmovima, a bez sountracka sada već tipičnog za njegova dela, njegovi filmovi bili bi manje zaokružena umetnička celina. Soundtrackzaista predstavlja dodatni pečat u autorskom rukopisu Vudija Alena, do te mere, da je prva asocijacija na jazzmnogih filmskih gledalaca prilikom uključivanja u film u trajanju ili pri prisluhu zvuka televizora iz neke druge prostorije: Ovo mora da je film Vudija Alena!. Njegovi izbori muzike su toliko uvažavani od strane publike da muzičke izdavačke kuće pored klasičnih soundtrack CD izdanja njegovih filmova objavljuju i one sa naslovima poput: Woody Allen Classics, Tribute to Woody Allen: Music from His Movies, Swing in the Films by Woody Allen itd. a tome svedoče i nebrojene play liste na YouTube korisnika širom sveta sa naslovima poput Top 10 Songs in Woody Allen Movies. WoodyAllen je svoju jedinstvenu nostalgičnu priču, bajku, smestio na obale Sene, u grad čija istorija, lepota i značenje za svetsku kulturu tvore jedno od onih mesta nekako neobjašnjivo ispunjenih duhom, gde možete satima šetati bez ikakvog cilja na umu i uživati u nestvarnim lepotama ulica, bulevara i vrtova osećajući besmrtni duh nekadašnje boemštine – legendarnih kafea poput Cafe De Floreili egzistencijalističke meke Les Deux Maggots, besmrtni duh umetnika od jednog Salvadora Dalija i Pabla Pikasa, preko pesnika Lorke, filozofa Emila Siorana, filmaša Bunjuela, Godara,Trifoa i celokupnog avangardnog francuskog Novog filmskog talasa, tvoraca teatra apsurda Semjuela Beketa i Ežena Joneska, legendarnih književnika i boema poput Džejmsa Džojsa, Skota Ficdžeralda, Ernesta Hemingveja i Henrija Milera sve do modernih vremena i bitnika, Artura Remboa u kožnoj jakni – Džima Morisona. Gil Pender (Oven Vilson) i njegova verenica Inez (božanstvena Rachel McAdams) dolaze u Pariz, gde on (kao holivudski filmaš) namerava da dovrši svoj roman. U potrazi za novom svežinom, odmorom od klišea i pritiska industrije i pre svega u potrazi za inspiracijom, Gil uživa u usamljenim šetnjama ulicama romantičnog Pariza. Jedne večeri, pošto crkvena zvona oglase ponoć, Gilovu pažnju privlači neobična družina u automobilu iz dvadesetih godina XX veka. On ulazi u automobil, iznenada se vraća kroz vreme i njegov život se naglo menja. Gil se zatiče u društvu slavnih pisaca i umetnika sa početka XX veka – u društvu Skota Ficdžeralda, Pabla Pikasa, Hemingveja, Luisa Bunjuela, Salvadora Dalija,Gogena, Gertrude Štajn. Što više vremena provodi sa njima (i zavodljivom devojkom Adrijanom – ljubavnicom slavnih umetnika Modiljanija i Braka) Gilu postaje sve teže da se vrati u stvarnost.Kulturno uzdizanje u filmu Woodyja Allena komičarski će vrhunac doživeti u sceni s Luisom Bunjuelom (Adrien De Van) kojem upravo Gil daje ideju za njegov kultni film Anđeo uništenja (1962). Grupa gostiju nađe se na večeri, a nakon obroka ne mogu napustiti kuću, bubne Gil. Bunjuel mu hladno odgovara da priča nema smisla. Zašto jednostavno ne izađu, šta ih zadržava u prostoriji, pita se Bunjuel. Ni Allen ne objašnjava magični mehanizam priče, magiju pomoću koje Gil biva teleportovan unatrag kroz vreme. Je li to stvarno ili samo plod njegovog oslobađanja mašte, sporedna je stvar u čarobnom metafilmu. Preko Gila, njegovog alter ega, Woody posredno govori o samome sebi, između redova i o današnjem svetu (sedme) umetnosti i zabavnih američkih filmova kojim mahom vlada generacija prazna i bez mašte. Reditelj upravo zato ima poriv pobeći nazad s Gilom u zlatno doba i identifikovati se s junakovimidealizovanjem prošlosti. Na kraju priče Gil napokon shvata da je njegova prošlost bila čista iluzija o skladu i lepoti. Onraskida sa verenicom, ostaje i prepušta se neodoljivim čarima Pariza i pronalazi novu, romantičnu ljubav, devojku iz Pariza koja mu osvaja srce i iznova otvora um i dušu prema novim izazovima i lepotama života. Posleponoćna, romantična šetnja po kiši, sa sudbinskom devojkom,Gabrielom(božanstvena i mila Lea Seydoux), sa kojom ga je spojila ljubav prema muzici slavnog Kol Portera i romantičarski duh, idilični je krešendo jedne izuzetno tople ljudske priče, apsolutni kontrast duhu jednog nepristojno hladnog, bezobrazno ubrzanog i koristoljubivog vremena. Pariz je grad jedinstvene mitologije i nasleđa, slavan po neverovatnoj lepoti svojih ulica, bulevara i vrtova, raskoši muzeja. Politička i kulturna istorija i događanja odjekuju aurom legendarnih restorana i kafića. Prošlost blista celim gradom i idealna je za priču o čoveku koji traži inspiraciju za osećanja i preispitivanje vlastitog života. Ponoć u Parizu je idealan za sve romantične duše koje čeznu za spokojnim vremenima kada su ljudske emocije bile najcenjenija hrana na svetu. To je film o duhu snova i sanjarenju, film blage melanholije i nade da su snovi, koliko god delovali nedostižno uprkos svemu, ostvarivi. Teme scenarija Vudija Alena su uvek naizgled priče o međuljudskim odnosima i to onim najvažnijim kao što su sudbonosni, stereotipni, poslovni, porodični, rođački i ljubavnički, međutim te teme kod Alena su svrstane u dve glavne kategorije: autobiografska i veliki klasici književnosti i filma. Ono što njegov rad čini dodatno autentičnim je smelost da priču gradi kroz likove sa puno ljudskih mana, koji su najčešće vrlo neurotični i preterano romantični, i koji često upadaju u najneobičnije životne situacije. Alenovi filmovi govore o likovima sa disharmoničnim intimnim bivstvovanjem, što predstvalja kontrast skladnom vizuelnom identitetu njegovih filmskih slika. Bilo kom drugom savremenom autoru teško da bi pošlo za rukom da te krajnje atipične situacije i odnose među likovima u svojim filmovima prikaže kao najprirodnije, bez da izazove gadljivost ili revolt publike. Alen je sjajan iluzionista, jer on sve te ljudske manjkavosti i groteskne situacije preusmerava u sasvim drugu dimenziju, služeći se paradoksalnim i duhovitim replikama, koje najčešće oslikavaju njegov protivrečan odnos prema metafizičkim pitanjima ljudske egzistencije. Ni u jednom svom filmu ne odstupa od strukture scenarija koji kroz glavnu priču provlači mnoga filosofska pitanja, oštre kritike života, društva i umetnosti, a da se na kraju ipak ne podsmehne svemu. Takvim pristupom, iako je sam veliki intelektualac, uspeva da se obrati i srednjoj klasi koja se takođe pronalazi u njegovim delima. U mnogo čemu jedinstven kao umetnik i filmski reditelj (mada bez formalnog filmskog obrazovanja) Vudi Alen ostaje ikonom svetske kinematografije u poslednjih pola veka. Činjenica da nikada nije dotakao kameru ili studirao režiju nije mu značila ništa. Arogantno je verovao u svoju potrebu da se ispolji kroz režiju i osećaj da zna kako to da izvede. Kasnije je u svojoj već uspešnoj karijeri imao isti odnos prema promeni žanrova u rediteljskom radu. Kako sam kaže, tokom postprodukcije učio je dosta o stvaranju filma i editovanju od montažera s kojima je sarađivao i kojima je zahvalan što su mu proširili vidike. Iako za svoje filmove angažuje izvanredne montažere, Alen ima potrebu da film ima u potpunoj kontroli i prisutan je u radu prilikom pregledanja svakog frejma i isecanju svakog kadra, težeći ka tome da se izbegne gruba montaža i odmah radi finalna. To ne znači da rad montažera nije esencijalan u njegovoj filmografiji, već znači da montaža za njega predstavlja izuzetno značajan element u estetici filma i da zbog toga ne želi da propusti ni jednu sekundu prilikom montiranja slike i zvuka. Film Ponoć u Parizu je nominovan za Oskara za najbolji film, najboljeg reditelja, scenografiju i originalni scenario.Film je nominovan za Oskara u svetu od kojeg je milionima svetlosnih godina udaljen svojim sasvim drugačijim vrednostima, merilima, toplinom, nostalgijom, romantikom, snovima i netaknutom lepotom, namenjen svima onima koji još uvek umeju iskreno da vole i sanjare. Nostalgičnim sanjarima, romanticima i filmofilima. Postoji definitivna razlika između osobe koja snima film i ljudi koji ga gledaju, u smislu percepcije. Ono što mi se ponekad čini zamornim, sporim i ništa ne vredi, iz nekog neobjašnjivog razloga oduševiće publiku. S druge strane, ponekad sednem ovde i pomislim: Ovo je briljantno, ovo je tako smešno, ove scene su tako sjajne, a onda to pokažem publici i oni od toga ne dobiju ništa. U potpunosti se ne slažu sa mnom. I s vremenom se pokazalo da je jedno od nas u pravu. Reći ću da je, obično, publika u pravu. S vremena na vreme dobijete film u kojem publika nije u pravu, ali to je retkost. Vudi Alenova sićušna, neskladna i pogrbljena pojava, nalik na parodije i groteske kojima je obogatio svet umetnosti, kao i lik večito unezverenog intelektualca u stalnim dilemama, strahovima i snovima, skrivenog iza štreberskih naočara s debelim okvirima, te neurotično, bledo lice čoveka prodornog pogleda, ostaće zaštitnim znacima jedne tako autentične ličnosti u svetu filma, humora i umetnosti uopšte. Mislim da sam uvek bio pesimističan. Mislim da ako pogledate unatrag kroz film smeha, film šale, poput filma Ljubav i smrt, koji je možda moj treći ili četvrti film, možete videti čak i u šali, u filmu tipa crtića, mogli biste videti pesimizam i činjenice da je reč o smrti, zagrobnom životu i besmislenosti. I egzistencijalni izbor, i dok prolazite kroz sve moje filmove, ta tema je tu celo vreme. Uvek sam bio vrlo pesimističan, uvek sam osećao da je život loš posao. To nije dobar posao, to je tragična stvar. I da ljudi pokušavaju na sve načine na to staviti neku vrstu dobrog spina. Znate, ako se prava stvar stvarno suoči s vama, to je zastrašujuće i grozno, pa ljudi pokušavaju izaći iz toga religijom, umetnošću, kulturom, i pokušavaju se izvući na bilo koji način, da kažem vrtiti se na njemu. Filozofi vam pokušavaju objasniti da život ne završava smrću, da je smrt deo života, nemojte o njoj razmišljati kao o kraju, ili da sami možete birati hoće li život biti besmislen ili smislen. I možete odabrati da to bude smisleno, ako želite napraviti taj izbor. Ja to ne prihvatam, ne vidim tako. Ne možete odabrati da to ima smisla, šalite se. Nema smisla... Ljudi vole reći, ja ne verujem u sreću, ja stvaram svoju sreću. Ako naporno radite, ne treba vam sreća. Ljudi koji ovise o sreći su slabići. Ali ja to ne vidim tako, mislim da stvari možete kontrolisati samo donekle. A ako naporno radite, vežbate, pravilno se hranite, daćete svoj doprinos, ali na kraju jako ovisite o sreći. Morate se nadati da vam jedna stanica neće iznenada na neki način preskočiti, ili da vam se na plućima pojavi mala mrlja, ili da neko diže klavir na ulici, ili znate da se morate pobrinuti da imate sreće - i to je izvan vaše kontrole. Možete se nadati, ali to je sve... Ipak sebe smatram jako sretnim jer sam dugo bio zdrav i uspeo sam spasiti život blesavim hirom da sam mogao pisati viceve. Šta bi moglo biti apsurdnije. Bio sam loš učenik. Nikad nisam čitao knjige. Izbačen sam iz škole jer sam bio loš učenik, pao sam na fakultetu. Moje ocene su bile loše. Nisam znao šta da radim. Svi moji prijatelji išli su na fakultet da budu lekari i advokati. Nameravao sam raditi ono što je radio moj otac i postati konobar, taksista, barmen, milion malih poslova. Nisam bio prikladan ni za šta; Nisam imao zanimanje. Ali nekim čudom, mogao sam zbijati šale. Niko u mojoj porodici ih nije ispisao, ni otac, ni majka, ni baka i deda, ni stričevi, niko. I odjednom sam mogao pisati viceve, a to su dobre šale. Ne kao što to neko napravi na zabavi, amaterski. Bili su dobri. I mogao sam ih dati ljudima i oni bi mi platili. I puštali su ih na televiziji ili radiju. I ljudi bi se smejali i to mi je spasilo život. Mogao sam zaraditi za život i ući na televiziju, a onda sam i sam počeo pričati viceve i ljudi su se smejali. Mogao sam biti u filmovima i onda su mi dopustili da snimam filmove. I cela stvar je bila sretna. Uprkos opšteprihvaćenom padu ambicija i ostvarenja filmova Woody Allena u poslednjoj deceniji stvaralaštva, on ostaje ključna figura u američkom filmskom krajoliku. I akademska i popularna filmska kritika o Allenu najčešće koristi psihoanalitičku teoriju, budući da njegov predmet odgovara frojdovskim konceptima želje, potiskivanja, teskobe i seksualnosti. Teza Poricanja smrti (psihoanalitički tekst koji Alvy kupuje Annie i razmišlja o tome nakon što su se razdvojili u Annie Hallu ) kao dve strategije izbegavanja smrtnosti navodi seksualnost, koju je Allen svim srcem prihvatio u svom radu i životu, te veru u Boga i služenje Bogu, koje on nije prihvatao. Mnogii kritičari su primetili paralele s filozofima kao što su Socrates i Jean-Paul Sartre. Intengritet je relativan koncept, i najbolje ga je ostaviti pronicljivim umovima Žan-Pol Sartra i Hane Arent. U stvarnosti, kada zimi vetrovi počnu da huču a ispostavi se da je jedini stambeni prostor koji možete da priuštite kartonska kutija na Drugoj aveniji, principi i uzvišeni ideali imaju tendenciju da nestanu u vrtlogu kupatilskih cevi, te tako, odloživši planove za Nobelovu nagradu, stisnuh zube i iznajmih svoju muzu Mou Botomfideru. Tokom narednih šest meseci, moram priznati, ogroman broj molbi za božansku intervenciju koju ste vi, ili neko vaš, tražili na Ibeju (aukcijski internet sajt) sklepao je nekadašnji vunderkind Spekter, Hejmiš. Jedan od mojih zlata vrednih tekstova beše: Bože najdraži, imam samo trideset godina, a već ćelavim. Povrati, o, kose moje i miropomaži mi proređena mesta tamjanom i izmirom. Veština dijaloga(pričinga) kojom je Vudi Alen ponirao u suštinu svega, retkost je dragocena sama po sebi. Bilo koji film ili pisano delo ovog autora brzo će razvejati bilo kakvu sumnju u suprotno. Te noći sam se žestoko sukobio sa slikom o sebi i bile su mi neophodne umirujuće vode destilerije viskija da suzbijem sve jaču depresiju. Ipak, bio bih neiskren ako ne bih priznao da me je dotakla ideja o zgrtanju dovoljne količine love s kojom bih mogao da napišem još jedno remek-delo a da ne počnem da patim od neuhranjenosti. Ali nije mi samo pohlepa pevušila na uvce. Možda i jesam mesija odabran da mudrošću i dostojanstvom ozvaničim to zakržljalo mladunče književnosti, novelizaciju. Na kraju svega, ostaju samo parodija, satira, cinizam, sarkazam i uteha, uz osmeh, da sve ipak nije bilo uzalud! By Dragan Uzelac, winter - spring 2022. 44