"Lovina" - pripovetka japanskog pisca Kenzaburo Oe

Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA ZAPAD I JAPANSKA KNJIŽEVNOST 2 PRIPOVETKA „LOVINA“ prof. dr Ljiljana Marković Marija Dabić, 2012/1125, grupa 24 Beograd, 23.05.2013.  SADRŽAJ 1. Uvod 三 2. Kenzaburo Oe 四 3. Lovina 六 4. Zaključak 八 Literatura 九  Uvod Komadima drveta čeprkali smo po mekoj zemlji, koja je smrdela na mast i čađ. Ja i moj mlađi brat čučali smo u krematorijumu, improvizovanom u gustom žbunju. Sunce je već bilo zašlo u tom dubljem delu doline, a magla, hladna kao ponornica, šikljala je prema nama iz šume. Iznad nas, na naše malo selo, šćućureno uz makadamski put na padini iznad doline, pljuštala je sunčeva svetlost boje grozda. Uspravih se i mlitavo, široko zevnuh; moj brat takođe ustade i, zevnuvši i on lako, nasmeši se na mene. Tako počinje priča koja je osvojila čuvenu “Akutagava” nagradu, najprestižniju književnu nagradu u Japanu. Uz romane “Lično iskustvo” i “Tihi krik”, “Lovina” je najznačajnije i najprevođenije delo Kenzabura Oea. Ova priča slikovito prikazuje vezu između japanskog dečaka i zarobljenog pilota, američkog crnca,  u malom japanskom selu za vreme Drugog svetskog rata. Priča se bavi ljudskom stranom kasnih ratnih godina. Nema ničega glamuroznog; nema okršaja oružja, herojskog života ili herojske smrti. Jedino što nam priča pruža je mali uvid u ljudsku psihu.  Kenzaburo Oe Kenzaburo Oe (大江 健三郎 Ōe Kenzaburō) je velika ličnost japanske savremene književnosti. Njegova dela, na koja su umnogočemu uticale američka i francuska književnost, kao i teorija književnosti, bave se političkim, društvenim i psihološkim problemima, uključujući i upotrebu nuklearnog oružja, socijalni nekonformizam i egzistencijalizam. Iako je stekao status veoma uticajnog političkog pisca, Oe se nikada nije pridružio bilo kojoj političkoj stranci. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1994. godine, zbog stvaranja “imaginarnog sveta, u kome se život i mit stapaju u formu uznemirujuću sliku današnjih ljudskih neprilika.” http://www.nobelprize.org/nobel_prizes/literature/laureates/1994/oe.html On je tek drugi japanski pisac koji je uspeo da osvoji ovu prestižnu nagradu. Prvi je Jasunari Kavabata, koji ju je osvojio 1968. godine. Ali, dok se Kavabata uglavnom bavio tradicionalnim japanskim temama i koristio delikatan stil pisanja, Oe je pisao politički obojene priče, pune besa i osećaja izdaje, upravo kakve su posleratne generacije koje on predstavlja. “Lovina” prikazuje potpuno drugačiji svet od onog koji nam je Kavabata predstavio u “Kjotou”. “Kjoto” ili “Stara prestonica” utvrđuje elemente društva sa tradicijom i verovanjima koje samo oni koji dobro poznaju japansku kulturu mogu razumeti.  Čitav životni vek može biti potrošen na raspravljanje o lepoti različitih stilova kimona. “Lovina” nas brzo uvodi u veoma potpuno drugačiji, ružan i nasilan svet, u kome je rasizam norma ponašanja, a seksualno zlostavljanje dece se vidi kao predmet za šalu, i niko nema nikakvu vlast nad onim što ne dolazi od fizičke nadmoći ili bilo kakve moći koja može da naudi. Oe je rođen 1935. godine, i odrastao je tokom američke okupacije, posle razarajućeg poraza Japana u Drugom svetskom ratu. On je priznat kao vodeći pisac kasnih 1950-ih, kada je još bio student. Njegove prve pripovetke i romani opisuju kako tragedija rata razara idilični život ruralne mladosti. Dok neki autori nisu našli ništa osim očaja u tim sumornim godinama, Oeove kratke priče, levičarski politički eseji i romani s lirskim elementima vrte se oko onoga što kritičari opisuju kao “jezgro nade i hrabrosti, pomešane sa gorkim humorom”. http://www.nytimes.com/1994/10/14/books/nobel-in-literature-goes-to-kenzaburo-oe-of-japan.html Međutim, Oeov literarni uspeh je zastao sa njegovim drugim romanom Warera no jidai (1959; “Naše doba”), koji je primio vrlo loše kritike. Njegovi savremenici su smatrali da je postao preokupiran socijalnim i političkim kriticizmom. Oe je ušao u drugu fazu razvoja u svojim delima kada je njegov sin Hikari 1963. godine rođen sa abnormalnošću lobanje. Ovaj događaj inspirisao je njegov najbolji roman Kojinteki-na taiken (1964; “Lično iskustvo”), mračno duhovitu priču o ocu koji pokušava da prihvati svog sina oštećenog mozga. Poseta Hirošimi urodila je romanom Hiroshima nōto (1965; “Pisma iz Hirošime”), koji se bavi žrtvama atomskog bombardovanja. Ranih 1970-ih, Oeova dela, naročito njegovi eseji, odražavaju njegovu zabrinutost za moć politike u nuklearno doba i bave se pitanjima sveta u razvoju. Oe je nastavio da proučava likove koji se osećaju otuđeno od društvenog konformiteta i materijalizam potrošački orijatisanog japanskog društva. Među njegovim kasnijim radovima su roman Man’en gannen no futtōbōru (1967; “Tihi vrisak”), zbirka kratkih priča pod naslovom Warera no kyōki o ikinobiru michi o oshieyo (1969; “Naučite nas da prevaziđemo sopstveno ludilo”) i drugi. Roman Atarashii hito yo meza meyo (1983; “Rise Up O Young Men of the New Age!”) odlikuju veoma sofisticirane književne tehnike i autoreva iskrenost lične ispovesti; tiče se odrastanja mentalno zaostalog dečaka i napetosti i anksioznosti koja se budi u njegovoj porodici. Jinsei ne Shinseki (1989; “The Echo of Heaven”) koristi versku ideologiju američkog pisca Okonor Flanerija (eng. Flanneri O'Connor) kao sredstvo istraživanja moguće patnje i spasenja žene opterećene brojnim ličnim tragedijama. Chenjiringu (2000; “Changeling”) je priča o piscu koji ponovo proživljava svoju ličnu istoriju, često u snu i na nadrealan način, nakon što dobija kolekciju audio kaseta od otuđenom prijatelja koji izgleda da je zabeležio sopstveno samoubistvo. Kenzaburo Oe je posvetio svoj život uzimanju pojedinih tema za ozbiljno – žrtve atomske bombe na Hirošimu, patnje Okinavljana, izazovi sa invaliditetom, discipline života učenjaka – a ne čini se da sebe uopšte ne shvata ozbiljno. Iako je poznat u Japanu i kao aktivista i kao jedan od najslavnijih pisaca u zemlji, Oe je neverovatno skroman i veseo. “Posao pisca je kao posao klovna,” tvrdi Oe, “klovna koji takođe govori o tuzi.” http://www.theparisreview.org/interviews/5816/the-art-of-fiction-no-195-kenzaburo-oe Lovina “Lovina” (jap. Shiiku) je avanturistička, ratna novela čija radnja se odvija tokom Drugog svetskog rata, u malom japanskom selu. Glavni likovi su dečak, njegov otac i mlađi brat, zarobljeni američki pilot, dečakov drug Micukući (Zečja Usna) i Sekretar. Teme kojima se “Lovina” bavi su Japanci i njihovo viđenje Afroamerikanaca, rat i ratni zarobljenici, život u selu, deca i odrastanje, a najbitniji sociološki problem koji obrađuje je dehumanizacija (sam naslov se odnosi na zarobljenika koga tretiraju kao životinju). “Lovina” je ispričana na stilski jednostavan način, ali događaji u njoj su uzbudljivi i neočekivani. O samom ratu se ne govori mnogo; to je normalan deo seoskog života i uvek je u pozadini. Masovno bombardovanje je u velikoj meri briga stanovnika grada. Priča počinje jednog leta u izolovanom planinskom selu u Japanu. Sve što vidimo u selu su deca, mlađi tinejdžeri, žene i starci. Muškarci, koji bi vladali selom pre samo nekoliko godina, skoro su svi otišli. Poplave su odnele most, a ujedno i njihovu jedinu direktnu vezu sa gradom. Učitelj odbija da pređe dug i opasan put duž grebena, tako da seoskoj deci raspust počinje ranije i oni odjednom imaju previše slobodnog vremena. Narator ove priče sa svojim mlađim bratom traži delove kostiju u seoskom krematorijumu, kada se Micukući (Zečja Usna), lokalni Tom Sojer, pojavljuje sa štenetom divljeg psa koje je ulovio. Iznenada, nebo iznad uzane doline ispunjavaju senka i zvuk ogromnog aviona. Sam čin igranja u krematorijumu ukazuje na to da su se deca navikla na smrt. Čak i u tom udaljenom selu, oseća se prisustvo rata, iako nam je pružen privid njihovog normalnog života – deca love divlje pse i plivaju gola u reci, a odrasli love i bave se agrikulturom. Njihovi životi zvuče živahno i ispunjeno. Rušenje neprijateljskog aviona je uvid u scene rata i nagoveštaj nasilja koje će se desiti u njihovoj bliskoj budućnosti. U selu se iznenada pojavljuje neočekivani posetilac. Nakon što su videli srušeni neprijateljski avion, odrasli su se otisnuli u potragu za pilotima, dok su deca nestrpljivo čekala. Na njihovo oduševljenje, roditelji su se vratili sa svojom “lovinom” – velikim ranjenim crnim vojnikom. Upotreba crnog avijatičara kao lika u ovom delu je važna iz više razloga. Istorijski gledano, ako zarobljenika treba shvatiti kao pilota u uobičajenom smislu (kao nekoga obučenog da bude pilot, navigator, ili drugi član posade u avionu), onda incident predstavljen u priči nije mogao da se dogodi za vreme Drugog svetskog rata, jer nijedan afroamerikanski pilot nije leteo iznad Japana. Bilo je crnih avijatičara u snagama SAD - oni su predstavljali čuveni eskadrilu poznat kao Tuskegee Airmen - ali oni su se borili samo u Evropi , a nisu bili poslati na pacifička borilišta. Ipak, Oe je izvestio da je njegov učitelj u školi pričao odeljenju o nekoj avionskoj nesreći, a zatim o crncu koji je postao ratni zarobljenik. http://www.highbeam.com/doc/1G1-90307326.html Niko u tom selu do tada nije video crnca. Deca su uporno virila kroz prozor podruma u kome su ga čuvali. Niko ga nije video kao ljudsko biće, već kao divlju životinju uhvaćenu u zamku. Nakon nekog vremena odnosili su se prema njemu kao prema nekoj nežnoj domaćoj životinji. Još smo bili srećniji kad mi Micukući šapnu: “On se ponaša baš kao čovek.” … Skoro uz šok, mi smo u tom trenutku saznali da crnac može da se smeje. Takođe otkrismo da smo s njim vezani dubokim, divljim, skoro ljudskim vezama. Selo je čekalo da opštinska vlada donese odluku šta da rade sa zarobljenikom. Dečakov otac imao je zadatak da brine o njemu dok ne dođu zvaničnici da ga privedu, ali je postepeno prepustio tu dužnost naratoru. Vidi se da vlada ovo selo doživljava kao nedostojno pažnje, a prema njegovim žiteljima se ponaša kao prema prljavim životinjama koje oni redovno dostavljaju u grad. Seljani su marginalizovani, ali imaju osećaj jedinstva i iskrenu želju da pomognu. Dok su čekali odluku, deca i odrasli su shvatili da crnac ima nežnu dušu i zbližili su se sa njim. Prvobitni neprijatelj je postao deo sela i, iako nije znao njihov jezik, uspevao je da na razne načine komunicira sa njima. Ipak, odluka iz grada je napokon došla. Sekretar o sudbini “lovine”: zatvorenik se mora predate vojsci. Naratorovi uznemireni pokreti puni straha i očajničkog pokušaja da upozori vojnika, isprovocirali su ga da se sa dečakom zatvori u podrum i drži ga kao taoca. Dečak i crnac su tada stigli do prekretnice u svojim životima. Pitoma životinja se pretvorila u zver i ponovo postala neprijatelj. Odrasli provaljuju unutra; naratorev otac sekirom smrskava lobanju vojnika koji samo što nije zadavio dečaka. Nažalost, u toku borbe vojnik pokušava da se zaštiti dečakovom rukom i ona biva unakažena u procesu. “Lovina” opisuje i vezu između dva brata koja ostaje dovoljno snažna i nakon nesreće starijeg. Mlađi brat je jedina osoba koja može da uteši naratora. Njegova nevinost i gotovo majčinska nežnost stišavaju pripovedačev um i pomažu mu da ozdravi. Kada pripovedač shvati značaj majčinske uloge svog brata, za njega se detinjstvo završava i on prelazi u okrutni svet odraslih. Njegovo detinjstvo postaje zauvek umrljano izdajom i ubistvom. Zaključak “Lovina” je veoma dobra priča, a veza koja se postepeno učvršćuje između crnca i dece, naročito naratora, vrlo je interesantna. Iako su pastoralni i mitski nivoi u “Lovini” svakako značajni, fokus priče je studija moći i staze kroz koje ona cirkuliše, a postupanje likova po pitanju rase mora se shvatiti kroz ovaj kontekst. Uprkos fantastičnim elementima i simbolici , priča je u osnovi realan prikaz raspodela moći u japanskom selu i zajednici. Odnosi nepromenljive hijerarhije su pogoršani zbog prisustva crnog vojnika, koji, kao ratni zarobljenik, stavlja skoro sve različitosti moći seljana u igru. Koliko god da je čudno misliti i čitati o drugom ljudskom biću kao o nekoj vrsti životinje, prilično je razumljivo za vreme i likove koje ova priča prikazuje. Primitivne i smešne stvari se dešavaju u ovoj priči. Narator počinje da nam se dopada, ali nikada ne saznajemo ništa o vojniku. I pored velikih razlika, između crnca i Japanaca stvereno je neizgovoreno prijateljstvo. Međutim, prikazana nam je i činjenica da ljudi mogu lako pasti na nivo životinje, naročito kada je njihov život u pitanju. Od scene dečaka koji se traže kosti u krematorijumu i sećanja na trudnu ženu koja je tamo spaljena, preko smrti crnog vojnika, do trenutka kada narator nalazi Sekretarev nasmejani leš na dnu padine gde se igrao sa seoskom decom, otisak smrti je svuda. Idilično detinjstvo postoji, ali je prikazano kao kratka epizoda sa brutalnim krajem i može se videti samo kao jedan prelazan period u svačijem životu. Svet bez smrti ne postoji. “Lovina” je odlična priča o dehumanizaciji i korozivnoj moći rata. Ona predstavlja vrhovni primer umetnosti usmenog pripovedača.  Literatura Oe Kenzaburo, Četri Novele: Dan Kada Će Mi On Obrisati Suze; Lovina; Naučite Nas Da Prevaziđemo Sopstveno Ludilo; Agui, Čudovište S Neba, Tanesi, 2011. Wilson, Michiko N, The Marginal World of Ōe Kenzaburō: A Study in Themes and Techniques, M.E. Sharpe, 1986. http://www.nobelprize.org/nobel_prizes/literature/laureates/1994/oe.html http://www.nytimes.com/1994/10/14/books/nobel-in-literature-goes-to-kenzaburo-oe-of-japan.html http://www.britannica.com/EBchecked/topic/425390/Oe-Kenzaburo http://www.theparisreview.org/interviews/5816/the-art-of-fiction-no-195-kenzaburo-oe http://www.kirjasto.sci.fi/oe.htm http://www.nobelprize.org/nobel_prizes/literature/laureates/1994/oe.html http://www.highbeam.com/doc/1G1-90307326.html 9