Kendo, put mača

Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA JAPAN I SVET KENDO prof. dr Ljiljana Marković Marija Dabić, 2012/1125, grupa 24 Beograd, 25.12.2012. Sadržaj 1. Uvod 4 Slika 1.0.1. Ai-men udarac 4 2. Od tradicionalnog do modernog kenda 5 2. 1. Edo period (1600-1867) 9 2. 2. Chiba Shusaku kendo 11 2. 3. Kobu-sho 11 3. Oprema za kendo 12 3. 1. Men 12 3. 2. Kote 12 3. 3. Do 13 3. 4. Tare 13 5. Organizacija 13 5.1. Trening 14 5.2. Takmičenja i pravila borbe 15 6. Zaključak 17 Literatura 18 prof. dr Ljiljаnа Mаrković Univerzitet u Beogrаdu Filološki fаkultet KENDO Sаžetаk Kendo ili “put mаčа” je modernа jаpаnskа borilаčkа veštinа vаspitno-edukаtivnog kаrаkterа i vrlo populаrаn sport. Kendo filozofijа vezаnа je zа mаč, simbol morаlnih i etičkih kvаlitetа, а temelji se nа jаpаnskom trаdicionаlnom mаčevаnju, tj. kenđucu. Rаzvio iz nekoliko stilovа (školа) mаčevаnjа koje su poslednjih nekoliko stotinа godinа postojаle u Jаpаnu. Primerno oružje sаmurаjа bio je mаč (kаtаnа), sа kojim se vežbаlo u kendu i kenđucu. Ranije je kendo bio zаbrаnjen ne sаmo zа vežbаnje nego i zа posmаtrаnje svim klаsаmа koje nisu pripаdаle sаmurаjskom stаležu. Od periodа između dvа svetskа rаtа postаje dostupаn svimа i njegovа populаrnost rаste. Posle zаvršetkа Drugog svetskog rаtа, аmeričke okupаcione snаge u Jаpаnu donose dekret o zаbrаni kendа i srodnih borilаčkih veštinа, sа obrаzloženjem dа propаgirаju militаristički duh. Posle ukidаnjа ovih zаbrаnа, osnivаju se Svejаpаnskа kendo federаcijа i Internаcionаlnа kendo federаcijа. Dаnаs je preko 40 zemаljа člаnicа Svetske i Evropske kendo federаcije. Oni koji se bаve kendom, odnosno kendoke, nose posebnu opremu, а veliki znаčаj se pridаje prаvilimа ponаšаnjа. Meč počinje i zаvršаvа se rаzmenom formаlnih nаklonа. Ovа veštinа je kаrаkterističnа po svojoj kompleksnosti u koju, pored elemenаtа sportа, unosi etičke vrednosti i filozofsku misаo ukorenjenu u zen budizmu. Borilаčke veštine se istovremeno smаtrаju umetnošću, sportom i nаukom. Uglаvnom se klаsifikuju u borbene sportove i zаto postoje brojnа tаkmičenjа. Iаko turnirskа tаkmičenjа nisu primаrnа zа ovаj sport, posvećuje im se velikа pаžnjа. Mnogi učitelji smаtrаju dа je iskustvo koje kendoke imаju nа turnirimа od velike vаžnosti zа njihovo iskustvo i rаzvoj. Ključne reči: kendo, mаčevаnje, borilаčkа veštinа, sport 1. Uvod Kendo (jap. 剣道 kendō; ken - mač, dō - put) ili “put mača” je moderna japanska borilačka veština i vrlo popularan sport. Temelji se na japanskom tradicionalnom mačevanju (kenjutsu), a razvio se iz nekoliko stilova (škola) mačevanja koje su poslednjih nekoliko stotina godina postojale u Japanu. Moderan kendo je tradicionalna borilačka veština vaspitno-edukativnog karaktera i veoma uzbudljiv sport koji nam pruža način za unapređivanje i razvijanje našeg karaktera i discipline. Ova veština je karakteristična po svojoj kompleksnosti, u koju, pored elemenata sporta, unosi etičke vrednosti i filozofsku misao ukorenjenu u zen budizmu. Kendo filozofija vezana je za mač, simbol moralnih i etičkih kvaliteta. Lepota, gracioznost, ali i ubitačnost mača, ne ogleda se samo kroz savršenstvo materijala od koga je napravljen, već i kroz duhovnu čistotu majstora koji ga je napravio. Slika 1.0.1. Ai-men udarac 2. Od tradicionalnog do modernog kenda Istorija kenda usko je povezana sa istorijom drevnog, ali i modernog Japana.  Kenjutsu (mačevanje) je sastavni deo japanske kulture. Veština mačevanja u organizovanom obliku prvi put se javlja u 8. veku. Dokazi za to nalaze se u najstarijim japanskim hronikama Kojiki (“Drevni spisi”) iz 711-712. godine i Nihon–Shoki (“Istorija Japana”) iz 720. godine. Tačan datum kada je kendo nastao veoma je teško utvrditi, ali drugi izvori govore o upotrebi bokken-a (drvenog mača) kao oružja još pre 400. godine. U 9. veku nastao je samurajski stalež – aristokratski stalež koji je postao najdominantniji u celom društvu. Samuraji su vežbali razne borbene discipline (jutsu), sa oružjem i bez njega, kako bi u ratu mogli da se bore za svoje gospodare. Iako je za svako oružje bilo specijalista, samuraji su vežbali na oružjima koja su bila smatrana najvažnijim. Primerno oružje samuraja bio je mač (katana), sa kojim se vežbalo u kendu i kenđucu. Samuraji su vežbali i sa kopljem u sojutsu, streličarstvo se vežbalo u kyudo-u i kyujutsu, a sa štapom u bojutsu. Postojalo je još mnogo različitih jutsu veština. Samuraji su nerado upotrebljavali štap, jer su ga koristili i niži staleži. Sa jačanjem samurajske klase dolazi do usavršavanja i svih budo (jap. 武道budō; bu – rat ili borba, dō - put) borilačkih veština. Razlika između budoa i tradicionalnih buđucu (武術 bujutsu - ratna, vojna veština ili tehnika) borilačkih veština je u tome što je budo sadržao mnoge filozofske elemente. Budo je bio usmeren na duhovnost onog koji vežba, dok se buđucu odnosio na samu borilačku veštinu, čiji je prioritet bilo poraziti protivnika. Procvat japanske veštine mačevanja javlja se u periodu Kamakura (1192-1333), kada se pojavio bušido (jap. 武士道 bushidō; bushi - ratnik, dō - put) ili “put ratnika”. Bušido je predstavljao kodeks ponašanja sa uputstvima za sve prilike u kojima su se samuraji mogli naći. I budo i bušido su naglašavali značaj metoda za samoostvarivanje i samokontrolu. Inspiracija za bušido proistekla je iz šintoizma, ali i zen budizma i konfučijanizma, dve različite filozofske škole u tom periodu. Šintoizam obuhvata duboko poštovanje predaka, a bušidou daje primese vernosti i patriotizma. Carska porodica je bila inspiracija celoj naciji, a car je uživao poštovanje kao bog. Sa takvom vernošću samuraji su se zaklinjali caru i njihovim feudalnim gospodarima, tj. daimyo, samurajima višeg reda. Zen (jap. zen, kin. chán – meditacija) označava probuđenje, konačnu istinu i pravu prirodu. Zen naglašava upražnjavanje darme i iskustvene mudrosti. Budističko verovanje zasniva se na “Četiri plemenite istine”: sva živa bića pate želja uzrokuje patnju dostizanje nirvane (prosvjetljenja) prekida patnju nirvana se može dostići kroz meditaciju i pravilno delovanje, misli i stavove. Po dolasku u Japan krajem 12. veka, izvršio je veliki uticaj na celokupnu misao i umetnost Japana, a preko toga direktno na umetnost mačevanja i ostale borilačke veštine. Kao religija snage volje i intuicije, što je ratnicima preko potrebno, zen je jako prisutan u kendu. Suština zena kroz veštinu mačevanja spoznaje se u trenucima velike fizičke i mentalne napetosti. Majstorstvo mača ogleda se u pristupu borbi sa protivnikom, gde je savršenstvo tehnike samo korak do potpunog srastanja mača i čoveka. Bez podeljenosti koja ga progoni u svakodnevnom životu, mačevalac gospodari situacijom u svakom tenutku, a pojmovi “dobiti” i “izgubiti” postaju besmisleni. Sukob sa drugim mačevaocem ili bilo kakvim drugim problemom u životu gubi svoj značaj, a krajnji cilj sukoba treba da bude poništavanje sebe samog. Zen meditacija uči o poznavanju samoga sebe, nepostojanju granica i da se koncentracijom može doći do nivoa svesti koje se može opisati kao „prosvetljenje“. Samuraji su ovo koristili da bi se oslobodili straha, pokolebljivosti i grešaka, jer se zbog takvih stvari najviše umiralo. Samuraji se nisu plašili smrti, jer su, po budističkom učenju, smatrali da će nakon smrti biti reinkarnirani i ponovo živeti život na Zemlji. Konfučijanizam ili konfucijanizam (kin. 儒家 Rújiā – “Škola učenjaka”) je etički i filozofski sistem iz Kine, čiji je osnivač bio Konfučije (孔丘 Kǒng Qiū ili 孔子Kǒngzi – "Gospodar Kong"). Konfučijanizam daje bušidou svoja uverenja o odnosu sa stvarima u ljudskom životu, okolini i porodici. Konfučije je naglašavao važnost tri principa: pravilno ponašanje saosećanje poštovanje predaka Iako se Kinezi često pridržavaju konfučijanskih običaja na religijski način, konfučijanizam se ne smatra religijom, jer se skoro uopšte ne dotiče teoloških i duhovnih pitanja. Među države pod snažnim uticajem konfučijanizma spadaju i Japan, Koreja, Singapur, Tajvan i Vijetnam. Japan je od konfučijanizma preuzeo odgovornost pojedinca prema caru, državi i svojim bližnjima. U vreme građanskih ratova Edo perioda (1600-1867), poznatom i kao period Tokugawa šogunata, mačevanje je preraslo u sistematičnu formu sa imenom kenjutsu (“veština, umetnost mačevanja“) i izgubilo svoj praktični značaj. Ovo je period kada se otvaraju mnoge škole mačevanja, svaka sa svojim specifičnostima. Kenđucu se podelio na dve škole: Sen-Ha-Kenjutsu, školu praktično orijentisanu na borbene tehnike, i Ryu-Ha-Kenjutsu, školu koja uz borbene tehnike naglašava i akademski pristup veštini mačevanja. Današnji kendo po tradiciji potiče iz te škole. Neki od najvećih mačevaoca tog vremena bili su Bokuden Sukahara (1490-1572) i Kagehisa Itosai. Kagehisa je osnivač škole Itto-ryu, kojoj su pripadale neke istorijske ličnosti Japana tog vremena: Oda Nobunaga, Tokugawa Hidetada i Tokugawa Iemicu. Miyamoto Musashi, verovatno najpoznatiji japanski samuraj, živeo je u ranom 17. veku. Za Japance je Musaši bio poznat po imenu Kenesei (“Sveti Mač”). Posle izuzetne mačevalačke karijere u kojoj nije bilo protivnika koga nije pobedio, povlači se 1643. godine u pećinu Regendo i nastavlja životne aktivnosti sažimajući svoja iskustva i baveći se slikarstvom i drugim umetnostima. Pred kraj života piše čuvenu “Knjigu pet prstenova” (jap. 五輪書 Go Rin No Sho), u kojoj izlaže doktrinu svoje veštine mačevanja. Knjiga je napisana u jednom danu, najverovatnije 1645. godine, nekoliko nedelja pre njegove smrti 19. maja 1645. i predata je njegovom učeniku Teruo Nobuyaki-ju. Go Rin No Šo prevazilazi svaku drugu bibliografiju o kendu, zato što opisuje strategiju ratovanja, kao i metodu u pojedinačnoj borbi između dva borca koja je na isti način zasnovana. Go Rin No Šo opisuje strategiju Borca (samuraja) i sadrži pet poglavlja: Zemlju, Vodu, Vatru, Vetar i Prazninu. Knjiga je vodič za one koji žele da upoznaju strategiju. Musaši je napisao: „Kada dostignete Put strategije, moći ćete sve razumeti i na tom Putu sve videti.” Interesantno je da je ova knjiga i danas vrlo popularna i čitana, naročito među poslovnim ljudima Zapada. U periodu Tokugawa šogunata, poslednjem periodu japanskog feudalizma, kada je duže periode građanskih ratova zamenio relativni mir, veština mačevanja gubi svoj praktični značaj. U tom periodu samurajska klasa čini 10 procenata sveukupnog stanovništva Japana. Nakanishi Chuta, koji je živeo u 18. veku, osniva školu Nakanishi Ito-ryu. Specifičnost ove škole bila je što je majstor Nakaniši umesto drvenog mača bokken, čija upotreba u vežbi i dvoboju nije bila ništa manje smrtonosna od katane, izumeo mač od bambusa shinai, kao i rukavice kote, koje su štitile prste i podlaktice mačevaoca. Posle dobrih iskustava sa svojim učenicima tokom vežbi, majstor Nakaniši je za potrebe treninga, pored rukavica, modifikovao i ostale delove samurajskog oklopa. Tako je nastala preteča današnjeg kendo oklopa. Od tada su mačevaoci mogli da se prepuste kendo treningu punom snagom, bez straha od vrlo čestih, a ponekad i teških povreda. Chiba Shusaku (1794-1855) je u kenđucu uveo spiritualnu disciplinu, paralelno povezujući samu veštinu mačevanja sa etikom i duhovnim usavršavanjem kendoka. Kendo veština sazreva i dobija današnju modernu formu u periodu Meiji restauracije (1868-1912). Nakon zabrane nošenja oružja i ukidanja plemićkog staleža 1870. godine, u Japanu je došlo do pobune samuraja protiv imperijalne vojske. Povod je bilo nezadovoljstvo unutrašnjom i spoljašnjom politikom Japana. Vojska je brzo ugušila pobunu i samurajska klasa je posle toga prestala da postoji. Reformator moderne veštine kendo je Sakikabara Kenkichi. On je uneo sportske elemente u veštinu mačevanja. Između ostalog, počeo je sa obučavanjem dece sa ciljem razvoja fizičke i duhovne snage. Kako bi se naglasio spiritualni aspekt budo filozofije (put rata, ratnika - termin tradicionalno vezan za tehnički vid veštine), organizacija Dai-Nipon Buto-kukai koja je objedinjavala budo veštine, 1919. godine ih je preformulisala u sledeće nazive: Kenđucu (japansko mačevanje) u kendo Đijuđicu (japansko rvanje) u đudo (džudo) Kjuđucu (japansko streličarstvo) u kjudo U periodu između dva svetska rata, kendo, do tada zabranjen ne samo za vežbanje nego i za posmatranje svim klasama koje nisu pripadale samurajskom staležu, postaje dostupan svima i njegova popularnost raste. Posle završetka Drugog svetskog rata, američke okupacione snage u Japanu donose dekret o zabrani kenda i srodnih borilačkih veština, sa obrazloženjem da propagiraju militaristički duh. Posle ukidanja ovih zabrana, 1952. osniva se Svejapanska kendo federacija (Zen Nihon Kendo Renmei - ZNKR). Internacionalna kendo federacija (FIK), osnovana je 1970. godine, kada je i organizovano prvo Svetsko prvenstvo u Tokiju. Danas je preko 40 zemalja članica Svetske i Evropske kendo federacije. Svetska prvenstva se održavaju svake treće, a evropska svake druge godine. Najvažniji period za razvoj kenda je Edo period, jer su u to vreme počeli da se koriste shinai (mač od bambusa) i bogu (oklop). Pre Edo perioda mačevanje se vežbalo kroz suburi (pravim mačem), iai (boreći se protiv zamišljenog protivnika) i kumitachi (koristeći bokuto - drveni mač). Kumitachi se znatno promenio u Edo periodu. 2. 1. Edo period (1600-1867) U ovom periodu seljaci, trgovci i zanatlije nisu smeli da vežbaju kendo. To su jedino mogli bushi, ljudi koji su se, sem što ih neki smatraju ratnicima, bavili i politikom. Pošto je Edo, za razliku od ranijih razdoblja, bio mirno vreme, buši su se bavili poslovima od javnog značaja, a ulogu pravih majstora rata su imali heihosha. Heihoša s početka Edo perioda su imali prilike da skupe dosta iskustva u ratovima koji su se vodili krajem 16. veka. Neki od njih su bili i Miyamoto Musashi i Yagyu Munenori, koji su zametali borbe širom Japana dok su bili mladi. U Edo periodu je počela da se razvija teorija kenda. Pre toga, heihoša su provodili vreme samo u borbi, a ne u razvijanju tehnike koju bi prenosili drugima. Jedino je Yagyu Shinkagen-ryu imao sazrelu tehniku i formu škole u 16. veku, ali je bio redak. Pošto je ovo razdoblje predstavljalo dug period mira, mnogi heihoša su počeli sa zapisivanjem tehnike i teorije svog ryu-a (škole). Mnogi smatraju da je to tada bila moda, ali to se uglavnom radilo zbog drugih razloga. Bilo je više vremena za razvoj same teorije, a vlada je nametnula obavezu učenja konfučijanizma, što je poslužilo kao osnova za razvoj kenda. Heihoša su napisali mnoge knjige o teoriji, tehnici i filozofiji kenda. Ovakvi tekstovi se zovu bugeidensho ili kenjutsudensho. U 18. veku, Japan je bio miran i politički postojan. Buši nisu imali prilike da se bore, pa su bili manje motivisani da razvijaju tehniku. S druge strane, bili su obavezni da štite Šoguna i svoje nadređene, pa su morali da praktikuju bugei, a pogotovu kendo. Ali, da bi izbegli povrede, uglavnom su vežbali kate. Time su izmislili mnoge spektakularne tehnike, koje se ne mogu primeniti u borbi. Ovakve tehnike uglavnom samo čine demonstraciju borbe zanimljivom. Pojava ove struje u kendu, koja se zvala kahoka (“postati lep kao cvet”), karakteristika je sredine Edo perioda. Čak i u ovom periodu su postojali pravi buši koji su pokušavali da ovladaju korisnim tehnikama. Jedan od njih bio je talentovani Naganuma Shiro, učenik Jiki Shinkagen-ryu-a. On je uveo oblik slobodne borbe između dva protivnika u kojoj se koriste bogu i shinai, oko 1710. godine. Četrdeset godina kasnije, Nakanishi Chuzo, majstor Itto-ryu-a, počeo je da koristi iste metode u svojoj školi. U to vreme je Ito-rju bio popularan koliko i Yagyu Shinkagen-ryu, pa se ovakav način vežbanja ubrzo proširio Japanom. Zvao se Shinai-uchikomi-geiko. Pošto su se pre toga praktikovali samo suburi i kata-geiko koristeći bokuto i borbe uz korišćenje sundome-a, gde nisu primenjivani snažni udarci, ovo je bio potpuno nov tip treninga. Mišljenja bušija o upotrebnoj vrednosti Shinai-uchikomi-geiko-a su bila podeljena. Neki su smatrali da se na ovaj način ne može steći pravi osećaj borbe. Zapravo, mislili su da se osoba oseća suviše opušteno u oklopu i da to nije ni nalik borbi pravim mačem, gde i najmanji kontakt sa oštricom ozleđuje. Opet, drugi su smatrali da oni koji praktikuju samo kate misle samo o pravilnosti i lepoti pokreta, i ne razvijaju sposobnosti neophodne za pravu borbu. U njih spadaju brzina i pravovremenost pokreta, kao i sposobnost donošenja brzih odluka, zavisno od situacije. 2. 2. Chiba Shusaku kendo Chiba Shusaku je zaslužan za dalji razvoj Shinai-uchikomi-ja. On je rođen 1794. i bio je sledbenik Hokushin-muso-ryu-a od svoje petnaeste godine, kad se preselio u Edo i spoznao Nakanishi-ha-itto-ryu. Kasnije je osnovao svoj dojo u Hokushin-itto-ryu stilu i putovao širom Japana, oprobavajući se u svim poznatijim dođoima. Postao je poznat širom Japana, i neki kažu da je imao čak pet do šest hiljada učenika. Bio je poznat i po svojoj metodici kenda. U većini rjuova je postojalo osam nivoa napredovanja, a on je uveo samo tri, jer je smatrao da siromašni, talentovani učenici nisu mogli da napreduju zbog plaćanja velikih svota novca za prelazak na viši nivo. Njegova druga zasluga je uvođenje jednostavnih objašnjena za pojedine tehnike u kendu. Pun opseg tehnika se zvao “Šezdeset osam te”, i on je osnova i za moderan kendo. Imao je mnoge poznate učenike, među kojima su Yamaoka Tesshu, Sakamoto Ryoma, Monna Tadashi i Naito Takahara. 2. 3. Kobu-sho Buši Edo perioda su mogli da vežbaju kendo u mnogim privatnim školama, ali tada nije postojao zvanični državni dođo. Godine 1856. japanska vlada je odlučila da se umeša i osnuje državni budo koji se zvao Kobu-sho. S pojavom Amerikanaca 1853. godine, japanska vlada je odlučila da osnuje vojsku kroz Kobu-šo, čiji su predmeti bili kendo, shojutsu, hojutsu i suiei. Pozvani su najbolji i najpoznatiji učitelji, kao Sakakibara Kenkichi i Otani Seiichiro, koji su bili najiskusnije kendoke tog vremena. Učenici ove škole su bili buši koji su radili u državnim institucijama. U ovoj školi su po prvi put standardizovane dimenzije šinaija. Standard usvojen u Kobu-šo školi se poštuje do danas. 3. Oprema za kendo Kendo opremu čine: shinai – mač od bambusa, čija dužina i težina zavise od godišta i pola kendoke bokken (bokuto) – čvrst drveni mač koji služi za izvođenje kata gi (kendogi ili keikogi) – gornji deo kimona indigo plave boje hakama – donji deo kimona indigo plave boje hachimaki (tenugui) – pamučna marama koja se stavlja na glavu ispod men-a bogu – oklop koji čine men, kote, do i tare 3. 1. Men Men  štiti glavu, vrat i ramena. Sastoji se od štitnika za lice (men gane), na kome se razlikuju horizontalna rešetka (yoko gane), vertikalna centralna prečka (tate gane) i najširi prostor između dve horizontalne prečke kroz koji se gleda (mono mi). Na men gane se nastavlja pravougaona postava od debelog, krutog, gusto prošivanog platna koja prekriva glavu i nastavlja se na ramena (men buton). Zaštita za grlo (tsuki dare) je prikačena za donju ivicu men gane-a. Ispod  tsuki dare  se nalazi  yojin dare. Men se pričvršćuje dvema vrpcama (men himo), koje su kožnom petljom (men chichi gawa) vezane za men gane. Potiljak je otvoren zbog ventilacije, a takođe je i nezaštićen. 3. 2. Kote Kote  su štitnici za šake i podlaktice. One ne dozvoljavaju pokrete prstiju i nalik su rukavicama "bez prstiju". Iako kabaste, dobro su prilagođene kendu i omogućavaju pokrete i dobru kontrolu nad shinai-jem. Kote za naginatu imaju i dodat slobodan kažiprst, i nešto su tanje nego one za kendo. U nekim školama se koriste posebno debele kote (oni-gote). Delovi kota su: deo oko pesnice (kote gashira), zglobni deo (tsutsu), podlaktični deo (kote buton), kožni deo za dlan (te no uchi) i veze (kote himo). 3. 3. Do Do predstavlja štitnik za grudi i stomak. Moderni oblik je naglašeno ispupčen, radi preraspodele sila usmerenih ka centralnom delu stomaka. Tradicionalno se pravi od lakiranog bambusa, a sada postoji i jeftinija varijanta od poliuretana (plastike). Do se kači na ramena dvema dijagonalnim vrpcama (mune himo), a pričvršćen je i parom kraćih u visini struka (koshi himo). Dva najveća dela do-a su: do mune - grudni deo, i do dai- niži deo, koji obuhvata stomak. Kožne omče kroz koje prolaze mune himo su mune chichi gawa, a one kroz koje prolaze koshi himo su do chichi gawa. 3. 4. Tare Tare predstavljaju platneni pojas čije se vrpce (tare himo ili tare obi) obavijaju oko struka i vezuju iznad prepona. Kruti flapovi prekriveni platnom su prišiveni za pojas polovinom njegove dužine (taj deo pojasa je širi, stoji na stomaku i zove se mae obi ili hara obi) radi zaštite butina i prepona. Tri veća flapa se zovu odare, a dva manja kodare. Centralni flap (nafuda), pozicioniran spreda nosi obeležje kluba i ime, a nekad i naziv zemlje onoga ko ga nosi. Ranije je predstavljao i bodovnu zonu – sukopu. 5. Organizacija Za razliku od ostalih borilačkih veština gde je posle smrti osnivača došlo do cepanja sistema na nekoliko ili više učenika koji su sebe proglašavali autentičnim nasledicima, kendo je po strukturi organizacije i po majstorskim kadrovima centralizovan. Aktivnostima u svetu rukovodi Međunarodna kendo federacija (FIK), koju je osnovala Svejapanska kendo federacija (Zen Nihon Kendo Renmei - ZNKR). Međunarodnoj kendo federaciji su direktno potčinjene nacionalne federacije. Evropskim federacijama koordinira Evropska kendo federacija (EKF). 5.1. Trening Kihon (“vežbe”) se sastoji od starih, pažljivo biranih vežbi, kojima je osnovni cilj da razviju tehnike potrebne za suočavanje s protivnikom. Kihon čine sledeće vežbe: shi-sei – držanje tela kamae – stav metsuke – pravilna upotreba vidnog polja kamae-kata – izvlačenje mača iz korica osame-kata – vraćanje mača u korice ashi-sabaki – rad nogu suburi – usklađivanje zadavanja udarca (osnovnog zaseka preko glave) s radom nogu (kretanjem napred-nazad); cilj je postizanje slobodnog zamaha koji je pravilno usklađen s radom nogu i uspostavljanje pravilnog držanja kada mač dođe u kontakt s ciljem kake-goe – vokalizacija i disanje maai – razdaljina i precizno određen trenutak udarca uchi-kata – tehnike napada kakari geiko – vežbanje napada; izvodi se s partnerom (obično učenik s učiteljem), gde učitelj osigurava metu, a učenik je mora napasti što pre (mete se obično pojavljuju kontinuirano jedna za drugom, pa učenik mora napadati bez prestanka, dok učitelj ne završi s vežbom); kakari geiko je osmišljen radi uočavanja otvaranja kod protivnika i napadanja bez oklevanja uchikomi – napad jednim korakom; u pitanju je vežba osmišljena kako bi učeniku omogućila napad na primatelja (pasivnog protivnika); kod ove vežbe usavršava se koordinacija udarca mača, kretanja tela i smišljanje napada, a cilj je uskladiti fizičku i mentalnu snagu nad metom u određenom trenutku tsuki-kata – tehnike ubadanja uke-kata – tehnike primanja udarca kirikaeshi – razmenjivanje udaraca koji se ponavljaju sa partnerom; u pitanju je vežba koja varira od škole do škole, ali se uvek sastoji od uzastopnih napada na men i obično počinje napadom na središnji men, nastavljajući sa četiri udarca na levu i desnu stranu kretanjem napred i pet udaraca kretanjem nazad; ova vežba je težište kendo treninga, jer pomaže pri učenju važnih principa kao što su maai, zatim ritam i mekoća pokreta tai-atari – napad telom tsuba-zerai – tehnike borbe iz blizine zanshin – fizička i duhovna spremnost na napad waza – borbene taktike; obično se vežba fokusira na pojedinačnu tehniku koja pomaže učeniku da nauči kako i zašto neka tehnika funkcioniše kata – unapred pripremljeni niz tehnika koji se izvodi sa partnerom; svaka kata osmišljena je da poduči određenim lekcijama o strategiji, taktici i koncentraciji, a izvodi se bez zaštitne opreme, s čvrstim drvenim mačem (bokken-om) 5.2. Takmičenja i pravila borbe Kendo je možda jedina borilačka veština koja se, za razliku od ostalih veština, gotovo nimalo nije izmenila od njenog nastanka. Veliki značaj se pridaje pravilima ponašanja. Meč počinje i završava se razmenom formalnih naklona. Ovaj naklon se naziva rei i izražava želju za pobedom, poštovanje prema instruktorima i zahvalnost prijateljima koji zajedno vežbaju. Kendoke su rangirane prema sposobnosti i vremenu koje posvećuju ovom sportu. Početnici su rangirani šestim kyu-om. Napreduje se kroz testiranja, od šestog do prvog kjua, a zatim se prelazi na dan. Dan je najniži od ovih, a prate ga prvi Dan, drugi Dan itd. Deseti Dan je najviši mogući rang u kendu. Iako turnirska takmičenja nisu primarna za kendo, takmičenjima se posvećuje velika pažnja. Mnogi učitelji smatraju da je iskustvo koje kendoke imaju na turnirima od velike važnosti za njihovo iskustvo i razvoj. Takmičenje se odvija na drvenoj podlozi u obeleženom kvadratu sa stranicama od 9m do 11m. Meč sude shimpan-i u borilištu (trojica sudija - jedan glavni i dvojica pomoćnih) i sudija za zapisničkim stolom. Pobednik je takmičar koji prvi postigne dva poena. U kendo takmičenju postoje samo celi poeni, kao i kazne zbog raznih nepravilnosti u toku borbe. Ako se ponove više puta, ove nepravilnosti mogu imati odlučujući uticaj na rezultat borbe. Bodovne zone su tačno određene i samo striktno poentiranje u njih donosi ipon (poen). Takmičar mora da izgovari naziv zone koju pokušava da pogodi. Postoje tri bodovne zone: men (glava), do (trup) i kote (nadlaktice). Postoji i četvrta bodovna zona – tsuki (deo vrata izmedju glave i zaštite na ramenima), ali se ova bodovna zona smatra isuviše opasnom i zabranjena je deci koja treniraju kendo. Pogodak bilo kog drugog dela tela ne nosi poene i sam pogodak u određenu bodovnu zonu nije dovoljan za postizanje poena. Poen se postiže samo ispravno izvedenom tehnikom koja mora da u sebi sadrži Ki Ken Tai Ichi (“duh, mač i telo su jedno”), princip koji se sastoji od sledećih elemenata: Ki (duh) – takmičar mora biti koncentrisanih čula i duha prema okolini, odnosno protivniku, jer jedini stav koji može zaštititi od napadača jeste odlučan duh; Ken (mač) – shinai mora biti instrument napada, pravilno usmeren i vođen od takmičara, jer kendo ima malo koristi od teorije ako se ne dopunjuje umetnošću mača; Tai (telo) – u sudelovanju sa fizičkim aspektom (telom), ovaj duhovni princip predstavlja neophodnu osnovu za napad i u sebi sadrži pravilan stav, kretanje, sagledavanje protivnika, kao i sagledavanje njegovih akcija Ono što donosi prednost je trenutna dominacija nad protivnikom u trenutku zaseka. Uzvikom, eksplozivnošću, preciznošću i munjevitim kretanjem, pogađamo protivnika koji nije u trenutku zaseka u mogućnosti da se odbrani ili izvede kontranapad. Sam meč traje pet minuta za muškarce, a tri minuta za žene i juniore. U toku ekipnog takmičenja, gde se pet članova tima bore protiv istog broja protivničkog tima, moguće su encho (nerešene borbe). Po završetku regularnog vremena borbe, u slučaju nerešenog ishoda, meč se produžava sve do postizanja prvog poena, kada se prekida u korist takmičara koji je prvi postigao ipon. 6. Zaključak Zajednička tačka svih borilačkih veština je da borac mora da zaštiti sebe ili druge osobe, a da pritom zaustavi i fizičku pretnju. Filozofije nekih borilačkih veština navode da su mnogo više od toga i često se povezuju sa religioznim i duhovnim vrednostima iz hinduizma, budizma, daoizma (taoizma), konfučijanizma ili šintoizma, dok neke slede svoj sopstveni kodeks časti. Borilačke veštine se istovremeno smatraju umetnošću, sportom i naukom. Uglavnom se klasifikuju u borbene sportove i zato postoje brojna takmičenja. Kendo nije izuzetak.  Svetsko prvenstvo u kendu je međunarodno takmičenje organizovano od strane Internacionalne kendo federacije (FIK). Prvenstva se održavaju na svake 3 godine, od svog začetka 1970. godine. Mesto održavanja Svetskog prvenstva se uglavnom rotira između tri administrativna regiona: Azija, Amerika i Evropa. Prvo takmičenje održano je u Tokiju, a poslednje u maju 2012. godine u Novari, u Italiji. Reprezentacija Srbije takođe se pojavila na ovom takmičenju. Iako nije postigla zavidne rezultate, primetili su je reprezentativci drugih zemalja i bila je pohvaljena na velikom napretku koji su takmičari postigli tokom godina. Od početka održavanja ovog Prvenstva, pobednici i drugoplasirani takmičari uvek su bili Japanci, kako u muškoj, tako i ženskoj kategoriji, sa samo jednim izuzetkom. Ove godine, titulu prvaka sveta odneo je Takanabe Susumu, dok je drugo mesto osvojio Kim Wan-Soo iz Koreje. Sledeće, šesnaesto po redu Svetsko prvenstvo, održaće se u Japanu 2015. godine. S druge strane, pored Svetskog prvenstva, postoji i Svejapansko prvenstvo, za koje se čak kaže da je mnogo jače i kvalitetnije nego Svetsko prvenstvo. Najbolji takmičari iz celog Japana dolaze da se nadmeću za titulu. Ove godine ono se održalo u Tokiju, 3. novembra. Pobedu je odneo Daiki Kiwada, pobedivši ovogodišnjeg svetskog prvaka, Takanabe Susumu-a. Pošto je sama veština potekla iz Japana, nije ni čudo što Svejapansko prvenstvo važi za zanimljiviji događaj od Svetskog prvenstva. Literatura Miyamoto M. – Knjiga pet prstenova, Kokoro (R. Srbija) http://kendo1.edwardsnetworks.com/page1/page1.html, 15.12.2012. http://web-japan.org/kidsweb/meet/kendo/kendo02.html, 15.12.2012. http://www.e-bogu.com/, 15.12.2012 http://www.kendo-fik.org/english-page/english-page2/What-is-IKF.htm, 15.12.2012. http://www.miyamotomusashi.com/index.html?currentDir=Kendo&actualDir=Martial_Arts, 15.12.2012. http://studentskikendoklub.blogspot.com/, 15.12.2012. http://focusnewsinfo.wordpress.com/2010/04/02/religije-u-kini-i-japanu-konfucionizam-taoizam-i-sintoizam/, 25.12.2012 18