Birana kolona 1

Симо Ц. Ћирковић БИРАНА КОЛОНА (Портрети новинара и штампара) Једна од позитивних особина јаких, расних личности је у томе што могу да се згаде и огорче тако снажно и достојанствено да од свога огорчења направе тренутно садржину живота и стварну снагу. (Иво Андрић) "Кант је доказивао да знање није колекција дарова добијених преко наших чула и ускладиштених у нашем духу као у музеју, него да је, у великом степену, резултат наше сопствене менталне активности; да морамо себе најактивније запослити у истраживању, упоређивању, уједињавању, уопштавању, ако желимо да дођемо до знања" (Карл Р. Попер, Отворено друштво и његови непријатељи) I Они су видели даље Припадали су категорији људи нарочите ковине, били су спремни на жртву јер су желели добробит свом национу. Она унутрашња ватра, енергија духа, носила је њихов креативни набој ка новим обзорјима, да се са њима рачуна и кад њихово доба буде одавно прошло. Нису били под теретом своје судбине, она је била у рукама сербског народа, њему су даривали све. Андрић, Александар Г., официр и издавач (Добановци, Срем, 12. 7. 1816–Букурешт, Румунија, 4. 8. 1876). Официр с енергијом творца нових духовних стожера, какав је био Световид, тек по окончању војничке каријере и спорова са аустријским властима укључио се у узбибани политички живот Кнежевине Србије — и као издавач и као журналист. Подозреван је као какав аустријски шпијун и страно тело у Србији. И Аустријанци су 1861. пратили његов рад преко генералног конзула Рудолф Боровичке. Био је разапет између злих гласова и своје мисије да доприноси народном просвећивању. Потиче из скромне породице. Отац Гаврил, мајка Марта. Определивши се за војни позив службовао је, као интендантски официр, у Госпићу, Шопрону, Ковачици, Омољици, Панчеву и Чуругу. Године 1846, још у активној служби, покренуо је календар Зимзелен.Успео је да изда три годишта. Покренувши у Темишвару 1852. Сетовид приложио је Зимзелен као књижевни додатак.У почетку уз њега су, као сарадници, били Јован Ст. Поповић, Димитрије Тирол, Вук Ст. Караџић, Вук Врчевић, Јован Сундечић, Ђорђе Марковић Кодер. Пребацивши редакцију, децембра 1852, у Беч изгубио је подршку већине срадника. У време Кримског рата лист је добио нову физиономију, постао је „дневник за политику и белетристику“. Онемогућаван као панслависта и горљиви Србин, те новчано кажњаван и арестиран, пребегао је Србију. Пренео је и штампарију наставиши да издаје Световид. Будући да се замерио кнезу Милошу Обреновићу био је изручен Аустрији. Убрзо се вратио у Београд где је провео десет плодотворних журналистичких година (1860—1870). У Букурешту је потом издавао Freier Orient, те штампао лист Југославија. Био је близак пријатељ Љубена Каравелова. Заслужни је члан ДСС и Књижевног одељења МС. Био је у браку са Јелисаветом. Наводи се да је рођен у древном Купинову код Пећинаца, но црквене књиге то демантују. Давидовић (Dadivdovics Demetrius) Димитрије Г., законодавац (Земун, 23. 10. 1789—Смедерево, 6. 4. 1838). Његово име је темељ историје модерне српске штампе, али и политичких програма, без обзира на тврдње неких историка да је био „човек великих планова али слабе истрајности“. Носио је ватру новог, дакле занесеност је била његов водич, али њој није пријала сталност. Не без разлога говорило се да је био „даровит човек, али није ништа систематски учио“. Подлегавши пороцима као што су кафана, карте и весело друшто није досегао онај врх одређен даром, али без обзира на финансијске невоље, лакомислено трошење новца, трудио се да буде национални првак. Никада до краја ни разјашњено како није умео да проникне у карактер господар Милоша, те је лако подлегао његовим ћудима. Ту слабост је, изгледа, баштинио од оца Гаврила Георгијевића (Ђорђевића; Милован Видаковић наводи да је очево име било Гавра Протич), испрва региментског свештеника па трговца, кога су савременици сматрали да је био и „без високе науке философ“. Вук и Копитар су и самог Давидовића с правом називали Философом не одричући том прилепку вишу ноту циничности. Мајка му је била Марија, кћи Марка Абаџије из Добановаца, чији је брат Стефан Марковић подржавао Вука и обезбеђивао му пренумеранте. Презиме Давидовић баштинио је од деде Давида Георгијевића, наставника у Латинској школи у Сремским Карловцима. „Велике красте“ (богиње) у петој години су обележиле његов потоњи живот. Рошавост ће постати његов фатум, судбински белег, а будући да је био ситан (Шврћа) на површини повесне игре држаће га ум, јачи од оних који су га доцније умањивали. И вид му је био слаб, те је рано почео носити наочари. У српску школу кренуо је са шест година, а у једанаестој учиће немецке књиге. Сремски Карловци су били прва контролна интелектуална тачка пре преласка у Пешту и Вијену (Беч). Када је пасквилом осупнуо професора Гаврила Хранислава, изазвао је и самог митрополита Стефана Стратимировића („писао некакав састав у коме је исмевао митрополита и калуђере“, наводи Михаило Гавриловић), па је школовање, испраћен корбачем, наставио екстерно – у Кежмараку, па у Пешти, где завршава другу годину филозофије, када уписује и медицину. Године 1812. упознаје студента медицине Фрушића, такође Димитрија, с којим ће једно време творити први српски модерни уреднички тим. Тандем који обећава (versprechende junge Leute, Јернеј Копитар, 1780-1844). Исте године публиковао је два поучна списа: Наставление к благонравију, за децу опредељено (Наставленіе кЪ благонравію, превод с немачког дела Г. Ајсемана) и Списаниа училишна. С духом иноватора (почео систематски обраћати пажњу на остало Словенство - Јован Скерлић), али ослоњен на све оно што су радила браћа Маркидес и Стефан Новаковић, креће у журналистичку авантуру којом ће дати нови оквир српском новинарству. Лепо је уочио да трговци чине онај елитни део његове читалачке публике, па је курсном листом голицао њихово интересовање за своју газету. Од 1813. до 1820. није премашио број од 350 пренумераната, а у фази када је лист водио Петар Матић било их је цигло 147. Дакле, они су имали неке брже и поузданије изворе информисања, или су се ослањали на личну процену, те су бежали од улоге новинског бенефактора. Женио се двапут, и то богатим удавачама. Прва супруга Савка (Елизабета), пет година старија, умрла је 1818. при порођају, родивши сина Светозара. Из брака с Јелeном, женом влашког порекла, имао је Милана и Савку. Игњатовић, Јаков Ј., књижевник (Сентандреја, Угарска, 12. 12. 1824-Нови Сад, 5. 7. 1889). По много чему родоначелник, изазован и непредвидив. Српску штампу је задужио готово колико и књижевност. У просторе ондашње Угарске породица је из Призрена стигла под Арсенијом Чарнојевићем III. Човек с белегом националног отпадника, угарске анциле, рођен је као син Јакова, трговца, и његове друге супруге Ане Јаковљевић Љубовић, рођ. Барјактаревић-Тоборџија. У осмој години је остао сироче, те је бригу о њему преузео рођак, будимски правник Сима Игњатовић, уз чију је помоћ и похађао студије права у Пешти и Кечкемету. Био је прикривена пустоловна природа, по Вељку Петровићу немирног духа и својеглав, јер је једног трена избегао међу хусаре. Као адвокат (diplomaticus) укључио се у политички живот Војводства српског. Пре почетка националног врења од јануара до маја 1848. сарађивао је у Сербским народним новинама, где је наступао с позиција браниоца слобода народности. На Мајској скупштини 1848. у Чобанцу код Сентандреје, изабран за посланика. Будући да је припадао кругу Петра Чарнојевића и Јована Хаџића подозреван је као мађарофилска струја, па је почетком јула 1848. ухапшен као наводни мађарски шпијун. Средином августа је ослобођен ареста и потом је до краја 1848. уређивао Вестник. У Србију је стигао с пасошем Војводства српског „на великом дуплованом јаком папиру штампан“ почетком јануара 1849. поставши сауредник Новина србских доприносећи својим знањем професионалном уобличавању и стилској једрини текстова пристилих са разних страна и преведених из европске штампе. За време кратког, али веома интригантног београдског раздобља упознао је повереника кнеза Адама Чарториског (Adam Jerzy Czartoryski, 1770-1861), загонетног Леноара (Лудвик Звјерковски), који му давао вести нарочите дипломатске тежине, поглавито из Цариграда (О иоле важнијој ствари био је Леноар био информират, и то добро...). Београдске дане олакшала му је гостопримством Маца Пунктаторака, Марија Милутиновић (Симиница), удовица Чубре Чојковића (Симе Милутинића Сарајлија), чији је син Драгутин (Драгиша, 1840-1900), доцније знаменит инжењер и архитект, ликом био „готово откинут отац“. Дружио се с песником Ђорђем Марковићем Кодером (1806-1891). Премда су му пришивали мађаронство, као сауредник Србских новина, на првој страни је 23. 4. 1849. дао имприматур тексту којим се акцентује да је наступило „грозно, крваво време за народ србски у војводству“, будући да Бачком и Банатом хара „тиранска гвоздена рука маџарска“ и да је „Срем пун страдалника“. Посао је изгубио 9. јуна 1849, а број од 11. јуна потписао је Милош Поповић и као уредник и издаватељ. И у Србији га је стигла дуга пречанска рука патријарха Јосифа Рајачића (1785-1861). Нашао се између чекића и наковња, будући су Аустријанци код Вилагоша 13. агуста 1849. поразили Мађаре којима је био склон. Тек уз гарантије конзула Теје Радосављевића прелази октобра 1849. у Панчево код Ђорђа Поповића Даничара. Ту се спријатељио с мајором Јованом Стефановићем Виловским (1821-1902). У родни крај се враћа улето 1850. Све до 1853. траје тамно, контроверзно раздобље његовог живота. Наводно је био под пушком у Легији странаца, што није никад оповргао. Управник пештанске полиције Јосиф Ворафка (Joseph Worafka), у извештају министру полиције, описује га 1866. као личност без поседа и пореских обавеза, и мало благонаклоних гласина (Er ist ein Mensch ohne Besitz und Vermögen und hat einen wenig günstigen Leumund). Уређивао је затим у Новом Саду Недељни лист под патронатом угарских власти. Године 1884. у једном поврељивом извештају аустријске тајне службе (Информациони биро) третиран је као поузданик принца Карађорђевића будући да га је финансијски помагао (vom Prinzen Karageorgyević subventionirt wird). Без обзира што је, углавном, третиран као мађарон, личност блиска политичким акцијама Пеште, дописни члан Српске краљевске академије постао је 1888. Као романописац дубок траг оставио је делима као што су Васа Решпект и Вечити младожења. Мемоари су принос осветљавању многих епизода из личног живота. Жене су биле његов фатум, наjпре је био у браку с Аном Фехир, од које се развео 1866, па у вези са удовицом из Даља, Аном Недељковић, те поново у браку са Христином Ненадовић с којом је 1870. добио сина Владимира. Последње дане провео је са удовицом Јеленом Татић. Јовановић, Слободан В., шеф Пресбироа, историк (Нови Сад, 3. 12. 1869-Лондон, 12. 12. 1958). По свим одликама духа прворазредна личност, али без куражи да би практично отелотворио оно што је у књигама проповедао. Од оца Владимира баштинио је динамичну креативност, а од мајке Јелене, из трговачке породице Маринковић, грађански ред, уочљину перфекцију. Већ је био професор Универзитета када је 1912-1913, те 1914-1917. обављао дужност шеф ратног Пресбироа што је само једна од епизода његовог богатог животописа, где је доминантна линија његов историографски рад. Место председника избегличке владе у Лондону је неубедљива страна живота велике личности будући да је био под баластом силазне креативне путање. Као личност од државног поверења, али и под сумњом због веза са Драгутином Димитријевићем Аписом, за катедром је био најсигурнији, све остало је била његова игра са судбином, па и сама политика, у коју је ушао као стари, посустали храст. За писаћим столом био је креативни лав, „вештак да на ироничан начин успостави јединство између телесног изгледа и духовних својстава поједине личности“ (Радован Самарџић). Костић, Лаза П., песник (Горњи Ковиљ, 31. 1. 1841- Беч, 26. 12. 1910). Отац Петар, граничарски подофицир (1802-1877), пензионисан као капетан, мајка Христина пореклом из трговачке породице Јовановић. Имао је, уз поетске „заносе и пркосе“ и новинарске „чрте и резе“, и научничке амбиције с лексикографским предзнаком. Његова стилизација „Дигеста“ за ЈАЗ није прошла успешно. У синтези то је песник који живи од новинарења, те у њему тражи онај брзи ритам, експлозију духа, као да је сваки дан некакав државни преврат. Његов извештаји из Београда за париски Фигаро, јуна 1903, немају дипломатску упућеност у закулисне игре једног Константина Теодора Думбе (1856-1947), али су слика драме на леђима династички ускомешане Србије (Јутрос је ужасна вест потресла град у тренутку буђења. Официри на коњима јурили су улицама вичући: Краљ и Краљица су мртви! Једни су говорили да су убијени, према другима, сами су се поубијали. Њихове лешеве нашли су у постељама! Проносио се и глас да су сви министри поубијани. Нове појединости искрсавале су усред општег запрепашћења, често потивречне, увек крваве. Убрзо је постало јасно да се те ноћи догодио преврат. Војни завереници су преплавили краљевски Двор.) У новинарство је ушао 1860. приказом Литургије Корнелија Станковића у новосадском Србском дневнику. Потом сараћује политичким прилозима у Милетићевој Застави. Уређивао је Српску независност, али је под притиском напустио Београд и на Цетињу преузео Глас Црногорца. Супруга Јулијана (Јулца), рођ. Паланачки, његов je „бег у сигурност и равноток живота“ (Перо Зубац). И данас га прати фама о неостварено тајанственој вези с Јеленом Ленком Дунђерски преминулом 25. 11. 1895. у Бечу од тифусне грознице у 26. години (рођена 26. 10. /9. 11. 1869). Остала му је као нешто више од фасцинације и фантазме, један нестваран паралелни живот. Деце није имао. Петровић, Вељко Ђ., писац, историчар уметности (Сомбор, 4. 2. 1884—Београд 27. 7. 1967). Одрастао је у свету реда и културе што је оставило дубоки траг у његовом опусу. Припадао је оним националним величинама израслим у новинарству, где су оштриле перо и ум, тражећи свакидашњи практични ослонац за потезе у будућности. Уз подршку оца Ђорђа, катихете, прошао је степеницама наизглед сигурне грађанске удобности. Мајка Милева, рођ. Момировић умрла је убрзо по порођају. Гимназију на мађарском учио је у родном месту, а 1902. почиње у Будимпешти студије права. То је био национално узнесени младић усмерен на размах духа народа, те да свему основ буде ваљаност и уједно запитан „јесмо ли у опће коракнули унапред“. Видна заинтересованост за многе теме одвела га је у новинарство будући да је то био практичан начин да поправи материјалне прилике које су биле „врло-врло жалобне“, и да, како је често говорио — савлада језик. Из преписке је учљиво колико му је стало да уђе у биће језика, да га савлада до танчина.У Будимпешти с пролећа 1906. са Јурајeм Гашпарцем уређује месечник на мађарском језику Кроација (Croatia) са заглављем „Хрватско-српски социополитичка, економска и књижевна месечна ревија“. Све до краја Великог рата носиће у себи распетост између литерате и новинара, малог роба дневних догађаја. Увек је истицао да су „у младости имао срећу“ што је срео три велике личности: Васу Стајића, Ристу Ринду Радуловића и Јована Скерлића. Новелист по духу, фасцинантни реалист биће и новинар, врсно и окретно перо. Као млад не скрива жељу да напредује, бруси стил, па је чак неке слабе ствари које му Милан Савић одбија за Летопис без околишања назвао несретним дрљотинама, убрзаним несолидним радњама. Као апсолвента права Светозар Прибићевић га 1906. прима у уредништво Србобрана. Две године доцније уредник је Слободе и насељава се у Сремску Митровицу склонивши се из Загреба, где му жестока журналистичка борба у коју је огрезао није „давала много маха за рад“. Бежи од врелине новинског израза у литерарну осаму и у једном писму с краја августа 1907. вели да је „писао...стварцу простим стилом“. Године 1909. постаје уредник сарајевске Српске ријечи, где тамошњој публици представља војвођанске писце. У Београд је дошао 1911, али српска престоница је подозрива и резервисана према новим личностима из „прека“, па их називају „шојкама“ (То су шојке – белекафе). Узарели Балкан тражи хроничара и добија га у једној личности са два лика: у прецизном новинару и устрепталом новелисти. Ратни дописник новосадског Браника с дивљењем ће узвикнути: „Зар сте читали у повести Римљана и Грка потресније и величанственије што од говора г. Љубе Ковачевића, академика, над гробом свога погинулог јединца, по ком је стари историчар крепким гласом, док се сва непрегледна светина гушила у плачу, поздравио Милоша и косовске јунаке: – Реци им, сине мој, да је Косово освећено!” Године 1915. прележао је у Риму тифус, па шпанску грозницу. Јануара 1918. борави у Женеви, где, како сам наводи, жели да организује одбор наших људи. Носи у себи дух просвећеног Србина окренутог Београду и у предвечерје уједињења 1918. пише из Париза Васи Стајићу: „Ми Војвођани, настављајући традиције Доситеја и Милетића, а рад и политику Твоју, нашу и најмлађих, јединственошћу, морамо схватити Војодину као интегрални део југословенске целине, а не као српски округ, објект анексије, рекомпензације, поткусуривања.“ У новој држави испољава таштину вишег ранга коју је у младости скривао, премда тврди да има „према себи довољно скепсе и критике“. Већ 1919. ступа у брак с Маром, рођ. Мандрашевић, женом брижне оданости. Био је у ратној екипи Радио Београда, која је из престонице кренула у конвоју с покретном техником да би емитовали вести о стању на фронтовима услед немачке агресије. На Мокрој гори је 8. априла, узалуд покушавајући да успостави контакт са владиним званичницима, сачинио родољубии апел који је прочитан у више наврата. Конвој се потом повлачио маршрутом Мокра Гора—Сарајево—Илиџа—Бијело Поље—Даниловград—Никшић—Ждребаоник. После априлског слома био је хапшен и саслушаван. У логору на Бањици заточен је с групом професора Правног факултета (14. 11. 1941—9. 1. 1942). У протоколу је наведено да га је привео Гестапо и да је члан краљевске академије са звањем инспектора Министарства просвете. По ослобођењу долази у Народни музеј, где смењује великог Милана Кашанина. Ушао је у свет префињеног, свет синтезе духа и повести, оног чему је тежио, што је, у ствари, било константа његовог микрокосмоса. Није био само зналац повести и литерaтуре, већ и велики упућеник у српску уметност Војодине 17. и 18. века. Остао је пречански списатељски филозоф, бежећи од велике писачке форме какав је роман. Лично увек је био „добро одевен и брижљио негован“, личност савршених манира, избегавајући диспуте и политичко изјашњавање, али је и у позним годинама имао задивљујућу меморију, те је о свему причао на фасцинантан начин. Живео је у сећањима на Србију када је била „мали свет, али импозантан свет“, као „последњи сведок многих и многих ствари које већ више нико и не зна“. Зато је целог живота није хтео ништа да ризикује, да стаје на трулу даску будући да је био депозитар оног што је било више од историје, један велики нестварни свет. Премда М. Ј. Стоимироић тврди да „он није припадао Београду“, он је ту изградио свет свог дугог литерарног трајња, контра сваком партикуларизму. Сремац, Стеван А., књижевник (Сента, 11. 11. 1855-Сокобања, 12. 8. 1906). Отац Аврам (1828-1867), занатлија, волео кафану и коцку. По мајци Екатерини (1834-1858), цинцарског је порекла. Њен отац Филип био је трговац. Основну школу завршио је у месту рођења, а гимназију у Београду, где га је 1868. прихватио ујак, омиљени „уја“ Јован Ђорђевић (1826-1900). У амбијенту књига и позоришних слика развијао је укус и уобличавао будући списатељски дух. Као добровољац учествовао је у српско-турским ратовима 1876-1878. Завршивши историјско-филолошки одсек Велике школе одмах је постављен за предавача у тек ослобођеном Нишу. Ту је нашао онај свет комичног баналитета узигавши га у трајне слике србијанског живота. У Београд је премештен 1898. у Другу мушку гимназију. Ивковом славом (1895), објављеном у Српском прегледу, широм су му отворена врата врхова српске литературе. Следе Лимунација на селу (1896), Поп Ћира и поп Спира (1898). Не без разлога нашао се у кругу књижевника пришлих Политици давши јој тон озбиљног гласила, нове пресудне чињенице у долазећим догађајима. Рибникари су знали да с таквим пером добијају престиж и да се име гради квалитетом, а не помпом и политичком галамом. Одскакао је од чаршијског света будући да је био читач живота, трагалац за његовим коренима. Антун Густав Матош (1873-1914) описује га као уочљивог грансењера (Крупан глас, ситни кораци, тип старог гарсона, интелектуалног бећара. Само гологлав у оној бујној као грива слободној коси, издаваше се на први поглед артист и интелектуалац). Припадао је интелектуалном серклу у којем су били Стојан Рибарац, Дража Павловић, Павле Маринковић, Радоје Домановић, те браћа Поповић, Богдан и Павле, затим Јаша Продановић, Миле Павловић Крпа, нарочито мио кардаш. Кафански стил живота и литература однели су превагу над потребом да се жени. Као професор у Пироту од 1881. до 1883. загледао се шеснаестогодишњу Јелену Панчић, кћерку свештеника Пантелије Панчића. Снажну љубав покварила је политика будући да је просац био либерал, а прота напредњак. Умро је од последица тешке инфекције. II Са првом писаћом машином сам се срео под необичним околностима, у рано пролеће давне 1945, после пробоја Сремског фронта, где сам, као шеснаестогодишњак, био борац партизанске Прве пролетерске. Блатњава и поломљена (можда од гранате) лежала је у општем кршу, у напуштеном немачком бункеру. Нисам тада ни слутио да ћемо се убрзо зближити за сва времена, од 1949, када сам написао прву новинску шлајфну. (Славољуб Ђукић) Мериоци времена ледених обрва (Од хладноратовског глобуса ка либералном свету) Када моћно оружје постане друго ја светске дипломатије, а то су а-бомбе по свом разарајућем бићу, онда дипломатија улази у фазу неперекидне нетрпељивости, на граници еластичне толеранције, а новинарима даје немогућу мисију: како представити читаоцу и телевизијском гледаоцу тај кошмарни свет. Ово су документарно-биографске сторије о онима који су су се рвали с тим пакленим багажем, стањем у којем није било ни мира а ни правог рата, а он је, у ствари, непрекидно био пред вратима. Барбиери, Фране М., коментатор (Макарска, Краљевина Југославија, сада Хрватска, 25. 11. 1923 — Торино, Италија, 7. 8. 1987). Отац Марцел Марчело (Лино), апотекар, противник франковачке струје у Мачековој Бановини. Мајка Анка, рођ. Алачевић из Бањалуке. Учесник НОП-а од 1942. У партијском апарату Далмације био је задужен за Агитпроп. У новинарству од 1947, када је постао заменик главног уредника листа Напријед. У Вјеснику 1950—1952, а 1953, у време врхунца тршћанске кризе, дописник Борбе из Рима. Са искуством оснивача Вјесника у сриједу (ВУС, 1950, те 1957–1960) и траженог спољнополитичког експерта-коментатора, постао је творац њуз-магазин концепције новог НИН-а 1970. с лајтмотивом „ослобађања истине“, да се издваја као — нешто друго. Понудио сложенију и свестранију информацију, дубинску димензију. До те важне станице испробао је у журналистичкој пракси моделе које је носио у себи као западњачки интелектуални програм. Покренуо је недељник Глобус (1959–1960), стилизовану копију Лајфа и Пари мача. Због неспоразума са врхом власти у Загребу одлази потом за дописника Вјесника (1960–1964), у Москву. По повратку прелази у Политику, а убрзо потом за њеног дописника из Латинске Америке, са седиштем у Мексику (1965-1967). По повратку преузима у матичном листу уређивање блока Југославија. Тај уреднички сегмент окарактерисао је као комбинацију свих рубрика које су се бавиле југословенским проблемима. Непорециву револуцију у концепцији етаблираног недељника могао је да изведе само журналист ерудитивниног стила, практични визионар, личност дипломатског такта, али и творац димензије више, потпуног расклапања старог модела, „да изрази сву скалу различитих гледишта, па и интереса“. Лансирао је аналитички концепт способан да се рве са свом деликатношћу међунационалне кризе. Тај креативни програм наилазио је на немале отпоре у самој редакцији навиклој на друге принципе рада и другачије предводнике. Да би постигао баланс морао је жртвује много од свог личног света, те је сав био посвећен НИН-у. Будући да су његове визуре одскале од поимања редакцијског креативног капацитета, морао је стално да држи редакцијски тим у високо мобилном стању. Његово перо је давало темпо, креативну метрику. Сеизмографски тачно утврђивао је стање у земљи, што је била бачена рукавица Титовом ауторитаризму и тзв. самоуправној демократији и актима дириговане реформе, будући да „свако има своје укусе и своје интересе“ (Доводећи у кризу старе вредности, схватања и односе, нашли смо се природно – у кризи; Трећи пут, НИН 1971). Јасно је указао, усред „гибања“ 1971. у Хрватској, да вођи елита „настоје да се прикажу као искључиви депозитари свега што је један народ створио у прошлости, да би данас били искључиве архитекте његове будућности“. Тита је доживео као прагматичног државника, способног да диломатише и са Ватиканом (Јадрански мост; НИН 1971), али великог мајстора политичке трговине, који никад не затвара сва врата, увек има „нови квалитет и нову димензију“. Преиспитивао је и револуционарно наслеђе (будућност прошлости), „посебно у земљи која умногоме касни за светским ходом будућности која је – већ почела“. Није тражио алтернативу Југославији, али после финала „прољећа“ 1971. у Хрватској, схватио je да се модел истрошио, да је постао спој немогућег и да је изгубио координате изласка из не баш прикривене међунационалне драме. Економика је била кључ будућности, а она је, по њему, имала резултате „више добре по спољњем изгледу него по стварној садржини“. То је утакмица где се прво полувреме губи са 3:0, а друго добија са 1:0, „што значи да је утакмица изгубљена са 1:3“, па је такав и нашминкани платни биланс, прикривена катастрофа. (У том процесу између визије и остварења лежи данас и највеће искушење за Савез комуниста; Кораци, НИН 1972). Југословенском самоуправном експерименту био је истекао рок трајања, будући да се, углавном, делило оно што се није стварало (Делити или стварати, НИН 1972). Детектовао је и феномен „јуришне концепције социјализма“, коју је Лелио Басо (Lelio Basso, 1903—1978) назвао детињастом идејом, предмарксистичком формулом (На јуриш; НИН 1972). Јуриш на национализам, писао је, није још увек ишчупао и корене и узроке национализма. Оптерећујуће је наслеђе у систему који „још репродукује заосталост, било она материјална или ментална“. За њега самоуправљање није могло да буде „никава пирамида власти“ и није водило у „златну долину“ са некаквим скривеним благом, као извором нерада (Две душе, НИН 1972). Као какав менаџер-мађионичар убацивао је у редакцијске вене ауторску енергију са стране, најчешће су то били отац и син Миховиловић, Иво Spectator (1905—1988) и Марије (Мароје). Тиме је појачавао стубове носаче, дизао информативно-аналитички рејтинг. Знао је домете Титовог система, његов светски престиж у тренутку када ће, како је процењивао, „стабилизација Европе допринети превазилажењу блокова“ (Како котирамо, НИН 1972). Први се у југо-штампи бавио и феноменом менталитета, подземним деловањем разних клика, (политичког) подземља тако упорног „у својим настојањима да се убаци у политичку игру себи својственим комбинацијама и спекулацијама“ (Спекулације, НИН 1972). Његово проблематизовање ригидне комунистичке власти достигло је бело усијање у коментару „Чворови и расплети“, чиме је самог себе уклонио из врха листа. Титови повереници нису могли толерисати став да у држави влада неред под привидом реда. У импресуму од 5. 11. 1972. више није било његовог имена. Увек је био самосвојан и темељан, оставио је траг као дописник из Рима, Москве и Латинске Америке. Као новинар либералних опредељења, заједно са Индром Монтанелијем (Indro Montaneli, 1909-2001) учествовао је у обликовању листа Il giornale nuovo, па му је давао либерални шик. Добитник је награде „Макс Давид“ за 1988. Био је близак пријатељ Енца Бетице, Ремона Арона, Франсоа Фејтоа. У свом професионалном профилу имао је једну велику одредницу, био је зналац ван сваког формата. Сматра се да је 1975. сковао термин еврокмунизам, премда је то креативни искорак Сантјага Кариља. Аутор је књиге Вјера је новац. Био је у три брака. Списатељску нит преузео је син Вељко (1950). Вујовић, Радомир Раде Ј., уредник—коментатор (Орја Лука, Даниловград, 6. 1. 1913—Београд, 1980). Отац Јован. Гимназију је учио у Даниловграду, у Загребу диломирао је права, где је био консколар с Владимиром Бакарићем. Учесник је Априлског рата 1941, те одведен у офлаг у Оснабрику. Пре уласка у новинарство био је члан Комисије за ратне злочине. Уз Владу Теслића водећи је политички коментатор Борбе. Био је дописник из обе Немачке. Његов фељтон у новопокренутим Вечерњим новостима о контроверзном бекству 1954. шефа западнонемачке обавештајне службе Ота Јона (Otto Јohn, 1909—1997) пример је добро укомпоноване информативности и познавања позадине политичких прилика у постнацистичкој Немачкој. Јонов пријатељ, такође пребег у совјетску зону, др Волфганг Волгемут, упамћен је као лечник који је преузео ординацију др Морела, Хитлеровог личног лекара. Вујовић је писао је маниру европског журналистичког стандарада, прецизно и јасно, а у текстовима са примесама историографске форме, био је занимљив, што је указивало да је пратио врхунске домете модерног новинарства. Немачке изазове с поновним наоружањем изложио је у Борби 1955. као избор између америчког војног кишобрана и сопствене сенке сталног рвања са звецкањем оружја. Укидање окупационог режима био је, оценио је, домет дипломатисања Конрада Аденауера и пут ка новој страници немачке историје (Бонски Бундестаг дефинитивно ратификовао Париске уговоре и Сарски споразум). Европски оквири немачке политике значили су утврђивање нових—старих релација Бон—Париз, јер „без ње нема ни европске сарадње“. По повратку из Немачке давао је политички тон листу. Изводе из интервјуа с Н.С. Хрушчовом пренели су сви водећи светски листови. Био је закопчана природа, тих. Докторирао права у Загребу 1951. године. Био је у браку, деце није имао. Глигорић, Светозар Глига Д., велемајстор, композитор (Београд, 2. 2. 1923—Београд, 14. 8. 2012). Полихисторска природа, дубинско интересовање за многе теме, зналачко уочавање проблема, те вештина предикције уоквирила је деловање ове личности нарочитог формата. Музиком је испунио полифонију позних креативних година. Премда потиче из сиромашне породице увек је умео да препозна своју стваралачку звезду. Рано је остао без оца Драгоја, па је мајка Љубица, рођ. Ракић с великим маром бринула о даровитом дечаку. Фина култура и дипломатска уздржаност створили су расно перо, личност проницљиву и у свему присутну с наглашеном мером. С финим балансом писао је о односу великих сила према мирољубивој употреби атома (Нуклеарно праскозорје, НИН 1956). Умео је да види тајне дипломатске ауре светских кабинета у расплету Суецке кризе 1956, када је било погубно свако губљење снаге престижа. (Свако устрајање на својим позицијама буди нестрпљивост и огорченост код друге стране, која се одмах осети угроженом; Вештачки сателит и светска дипломатија, НИН 1957). Приступ ледене мирноће у анализи осетљивих политичких тема види се и у портрету Харолда Макмилана (Прорачуната обазривост у пригодном хваљењу новог премијера – карактеристичан је израз британског расположења; Велика или мала рокада?, НИН 1957), али и у откривању филозофије новог високог друштва будући да су времена империјалне славе прошла. Свој кредо изложио је у тексту „Како је било у Даласу“: Нисам јуришао на прво место, мада сам се трудио да не заостанем. Учествовао је у НОБ, био официр. У новинарство ушао у редакцији Борбе.Био је у браку са Даницом (Даном), рођ. Савковић. Густинчич, Јуриј Д., (Трст, 30. 8. 1921-Копар, 7. 6. 2014), дописник. Минуциозни новински аналитичар светске политике друге половине двадесетог века, текстовима дужине достојне интригантне пажње, дакле не предугим, излагао је одмерено, али вибрантно, сву испреплетност интереса на светској сцени, ужареном глобусу увек на ивици рата. Отац му је Драготин, комунистички конспиратор, мајка Аница, рођ. Локар. Школовао се у Љубљани и Москви (1932—1944). Завршио је немачку гимназију, те студирао историју. Отац му је аутор књиге о словеначком националном питању (Razvoj slovenskega narodnostnega vprašanja), коју је, као аутор, присвојио Едвард Кардељ (1910-1979). Титов режим га је три године заточио на Голом отоку (1948-1951). Млађи Густинчич, почео се, као новинар, јављати у току Другог светског рата на Радио Москви и Тбилисију, где је припремао и уређивао емисију на словеначком. Као добровољац при Црвеној армији учествовао је борбама за ослобођење Чачка и Београда. Неко време био је Кардељев преводилац, а потом је радио, у звању начелника, у Агитпропу, и у министарству информисања. У Политику је дошао 1951. и написао после три дана уводник о информбировском притиску на Југославију, те одмах показао да је поседује одлике аналитичког журналисте. Врхунац је достигао као дописник из САД (Вишеспратна Америка), а ауру суптилног зналца спољне политике потврдио је претходно дописима из Лондона одакле је изештавао од 1955. с ванредним смислом за детаљ (Они који су критиковали владу због одлагања важних послова од првог дана последње Черчилове болести ипак могу бити задовољни. Послови се, изгледа, никад не прекидају; Черчилово последње путовање, Политика 1955). Текстом Европска растојања (НИН, 1957) указао је да су дипломатске аспирације Западне Немачке за уједињењем чврсте, премда је то била једна од последњих тачака на састанку НАТО у Бону. Увек добро обавештен тражио је позадину оног што се крије иза кодног имена „строго поверљиво“ заговарајући здрави скептицизам (Патриотизам увек највише погађа онда када долази одоздо, када су радници ти који вичу: „Нека краљевско ваздухопловство буде британско!“ или: „Ми ћемо сами наоружати Британију“; Зашто је Харолд Вилсон напустио седницу, Политика 1965). И бокс мечу столећа Мухамед Али—Фрејзер 1971. пришао је из угла опсервера који скида слојеве мистичности у односима „доброг“ и „лошег“ црнца, јер „кад је реч о врхунским спортским биткама, политику је најбоље бар оставити по страни, у овом случају – изван ринга“. Његови текстови исказују темељно познавање тематике, префињену опсервацију, интересовање за економске факторе политичких одлука. Увек у сржи проблема, али и нарочитог дара у уочавању и издвајању скривених чинилаца иза позадине великих догађаја или успона и пада неке политичке фигуре (Настала је пауза испуњена апатијом према Макгаверну и веровањем да Никсон има да остане – било да је бољи, спремнији и сређенији, било да треба да буде посматран као „мање од два зла“, како су се изразили многи млађи Американци и како, уосталом, стање духова оцењују многе јавне анкете; Победа бољег кандидата или победа мањег зла, НИН 1972). Аферу Вотергејт (1972) представио је као колапс једног типа власти, једне председничке каријере. Као врхунски професионалац, умешен да хладно анализира и у драматичним тренуцима, прецизно је дефинисао улогу медија у стреловитом обавешатавњу нације о догађају какав је био атентат на Роналда Регана (Читава епизода се не само муњевито одиграла, већ је и муњевито приказана читавој Америци преко телевизије. У томе је ваљда снага и проклетство овог масовног медијума; Реган озбиљно рањен, Политика 1981). Увек је препознавао закулисну позадину одлука креатора нове светске политике који и на домаћем плану лансирају стабилност проповедану на глобалном нивоу (Минуциозно гледано, Реган је заиста предузео кораке који би ублажили промене за оне на дну друштвене лествице. Он је сачувао основне, „рузвелтовске“ програме на које је сиромашнији Американац навикао – пре свега, читав систем социјалног осигурања; Реганов економски заокрет, Политика 1981). Стално на врелу светске политике, врхунски обавештен, али заналац аналитичког апстраховања, увек је био корак испред осталих. Једноставним стилом, пуним дубоких порука, трајао је дуже од своје епохе. Остао је светска личност на простору титоистичког концепта Југославије, пројекта осуђеног на неусепех и самим лансирањем у орбиту политичких чињеница. Појавом одмерен, суздржан, ненаметљив, а стално присутан. Београду се вратио накратко лично и филмом Полоне Фијавж „Двадесети век Јурија Густинчича”. Сматра да је највећа професионална врлина и циљ новинара – дистанца (сопствено расуђивање о догађајима и понуђеним садржајима) подржана са одмереном дозом скепсе. Из брака са Радмилом, рођ. Гавриловић има сина Андреја, такође новинара. Леви, Јаков Јаша M., дописник (Сарајево, Краљевина СХС, данас БиХ, 8. 10. 1921). Отац Михаел, новинар, власник листа, мајка Роза. Студирао је архитектуру у Београду. На почетку рата конфиниран у Асолу, северно од Венеције. Далматинским партизанима прикључио се 1944. године. Јављао се за Борбу са конференције мира у Паризу 1946. Уредник спољнополитичке рубрике Борбе 1948—1953. Извештавао са мировиних преговора 1951. у Панмуњу за окончање корејског рата. Дописник Борбе и Танјуга из Њујорка 1953—1956. Писао je 1954. и за новопокренуте Новости (Нико није крив за напад на „Перл Харбур“). Због благонаклоног става Титовог режима према руској интервенцији у Мађарској 1956. прекинуо je сарадњу са Београдом. Живи у САД. Писао је у маниру америчких журналиста, с независним ставом. Знао је да фиксира пажњу на круцијални проблем и да изнесе његову политичку етиологију (Оптимизам америчког државника, који је саопштио да наоружање САД „не одражава начин којим оне хоће да живе него на који су присиљене да живе у садашњим условима“, прихваћен је овде са задовољством — Ајзенхауер говорио о помирењу, толеранцији и разумевању, Борба, 1955). Први је у ондашњој штампи писао о непредвидивој снази ветрова и загонетки њиховог понашања (Реке теку главним улицама, дућани и куће су под водом, сваког часа је све горе!, „Алеја урагана“, Борба 1955). Аутор више књига. (The Last Exile: The Tapestry of a Life). Деведесети рођендан заокружио је делом којим је сажео одлике 20. века, одиста турбулентног столећа (Reqiem for a Country, A History Lesson). Супруга Слава, умрла 1987. године. Потом у браку с Мери Трешовском Хансикер (Mary Treshovska Hunsicker). III И прошли и садашњи Не може се писати повест без оних који су својим даром опточили своју епоху, али ни без оних који су сада носиоци оног креативног плама неопходног да би се градила струка. Иако их раздвајају целе епохе они су овде у једној енциклопедијској колони, као чврсти део једне прошле повеснице и нечег што је сада и још траје. Адамовић, Драгослав Зира, есејист, филмски критичар (Ужице, 30. 9. 1922— Београд, 5. 3. 1978). Почео је у Младом борцу и Омладини, где је освајао она универзална редакцијска знања неопходна професионалцу нарочитог формата. Припадао је кругу велике четворке (Пашић, Мајсторовић, Раденковић, Адамовић), ентузијастичких покретача послератног НИН стекавши у том нуклеусу модерног журнализма афирмацију — и као аутор и као уредник (1951—1962). По уредничком приступу био је окупљач највреднијих интелектуалних снага за пуну афирмацију НИН—а, доцније Политике. Уређивао је Културни додатак давши му нешто од сукуса есејистичких додатака у престижној англосаксонској штампи. Био је пријатељ умова из врха српске и југословенске науке и културе, па су они за Политику (1972—1978), а претходно за НИН, пристали на модерни confessiones (исповести) са заглављем „Ко је на вас пресудно утицао и зашто?“. У форми интервјуа, са једним јединим питањем, портретисао је научнике из дотад незнаног угла откривши многе њихове стваралачке тајне хамвашевским поглед на скровитост писаћег стола. Све то је post mortem сабрано у акрибичну књигу којој је завршну линију дао Радован Самарџић есејом о човеку који је и сам био есеј, непоткупљиви сведок. Као филмски критичар имао је истанчани осећај за врсно достигнуће, али та његова делатност је остала у сенци његовог уредничког деловања. Пратио је са стилом модерног репортера фестивале у Кану, Венецији, Оберхаузену. Заслужан је за установљење и покретање НИН—ове награде за Роман године. Приредио је и Антологију савремене југословенске поезије. Лично је био шармер, редакцијска персона gratissima, као уредник строг, будући да је био више од имена, заштитни знак врхунског журнализма. У његовој појави је било нечег професорског, а у ставу нескривене позе отменог арбитра.Имао је кћи Марину. Адамовић, Јован И., уредник (Београд, 5. 10. 1871— Београд, 30. 4. 1913). Отац Иван, предузимач, мајка Марија. Основну школу учио је у Београду, да би као државни стипендист (благодејанац) био на наукама у Бечу, Грацу и Штутгарту. По стручном профилу био је зналац трговине и грађевинарства, премда се тиме није никад бавио. Још за боравка у иностранству почео је да сарађује у угледним листовима, а од 1899. слао је дописе о политичким приликама у Србији за Berliner Tageblatt и Algemeine Zeitung. У редакцији загребачког Србобрана сарађивао је 1900—1902. Био је потом међу оснивачима Савременика. Убраја се међу покретаче Правде, а 1904—1905. био је њен уредник. Од 1907. уређивао је подлистак Општина. Писао је и приповетке, обично публиковане у часописима. Године 1904. венчао се са Персидом, рођ. Недељковић (1885). Кум на венчању био је Павле Маринковић. У његовој гробници на Новом гробљу сахрањен је и новинар Жика М. Јовановић. Аршинов, Павле, професор, писац, национални радник (Бечкерек, 25.12. 1855—Загреб, 17. 5. 1930). Потиче из породице ратара. Учио је у родном месту, те у Кечкемету, Новом Саду и Прагу, где је отишао на студије природних наука. Упорношћу својственом људима од националне важности успео је да прати наставу и на немачком и мађарском језику. Као питомац Текелијанума у Будимпешти учи својеврсни „тривиум“: редовне студије допуњене педагогијом са философијом. Као присталица идеја Светозара Марковића активно делује у ђачким дружинама. Једно време је близак Јаши Томићу, али се потом брзо везује за програм Радикалне странке. Прихватио је позив пријатеља Лазе Пачуа да дође у Србију, па је од 1882. професор гимназија у Крагујевцу, Нишу и Београду. На дужности директора је потом у Лесковцу и Великом Градишту. Једно време је, на основу денунцијације, под владом Ј. Авакумовића био отпуштен из службе. Када је у Загребу покретано Српско привредно друштво „Привредник“ узео је једногодишње одсуство, како би, као бизак сарадник Владимира Матијевића, пропагирао идеју народног просвећивања. По повратку у Србију постаје професор Прве београдске гимназије, али и даље несебично делује на „Привредниковом“ програму. Како су се послови у „Привреднику“ проширили био је 1910. пензионисан, па је прешао у Загреб, да настави националну мисију. По избијању Првог светског рата k. und. k. власти су га заточиле, те је оболео од реуматизма од кога се никад није потпуно опоравио. Годину дан пред смрт морао је да се повуче са места главног уредника и водећег сарадника листа „Привредник“, у коме је био од оснивања 1898. Аутор је .драгоцених текстова из културне повести, песама и путописа, које је уз радове посвећене народном просвећивању, објављивао у „Србобрану“, „Бранковом колу“, „Невену“, „Босанској вили“, „Учитељу“. Његова „Аутобиографија“ чува се у Рукописном одељењу Матице српске. Атанасијевић, Константин В., сарадник (Пожаревац, 30. 2. 1901—Београд, после 1950). Отац Влајко, мајка Донка, рођ. Јовановић. Почео као сарадник Времена, где је доцније био и уредник. Године 1931. хапшен у групи Ивана Грбића. Под окупацијом је тражен као комунистички агитатор. Пред Специјалном полицијом одбацио сваку везу са комунистима и масонима. После ослобођења није му дозвољен рад у новинарству будући да је под окупацијом био управник позоришта у Нишу. У браку са Душанком, рођ. Станишић (1913) добио сина Милана (1938).У актима УГБ наводи се да је рођен 30. 4. 1901, те да му се отац зове Трајко. Атанацковић, Лазар, уредник, преводилац (Горњи Ковиљ, 4. 8 1908—Нови Сад, 30. 11. 1982). Гимназију је завршио у Новом Саду, а Правни факултет у Београду. Још као студент сарађивао је у београдској Штампи, а потом је био и дописник суботичког листа Југословенски дневник. Почетком 1935. године постао је главни уредник а затим преузима руковођење листом Дан. Од 1939. године био је шеф филијале новинске агенције Авала. Први је користио трик—информацију у таласању голисцаве знатижеље ондашње публике. Тако је на трећој страни листа Темпо, 1. 4. 1933, као ударна вест, објављена информација о посети Марлен Дитрих Новом Саду пропраћена интервјуом са славном глумицом. Била је то првоаприлска шала, али је цео тираж разграбљен, а довитљивост аутора је била пример како добро смишљена идеја руши све каноне грађанске уздржаности. После Другог светског рата је, све до пензионисања, био директор издавачке куће Матице српске. Успешно је преводио с француског језика. Берман, Адолф, фактор штампарије (Пирмонт код Хановера, 1789—Јаши, Румунија, 4. 5. 1863). Био је фактор у штампарији набављеној у Петрограду и типографски ју је оспособио за рад на разним језицима (ћирилици, латиници, грчком алфавиту, арапском писму). Ангажовали су га Коста Рајовић и Аврам Петронијевић, те му је као помоћник додељен Сима Милутиновић Сарајлија. Заслужан је и за штампање првог плаката (Елефант) јула 1832, поводом гостовања циркуске групе с дотад невиђеним чудом – слоном („врло велики и при томе тако паметан“). Тако је мајстор Берман био претеча у лансирању данашњих билборда. Шеф штампарије био је и у Крагујевцу 1833—1835. Део простора у типографији оспособио је за театар Јоакима Вујића, те је кулисе украсио својим цртежима. Објављивао је пригоднице у Забавнику. Са кнежевом канцеларијом кореспондирао је на немачком. Из Београда је отишао у Земун, па у Јаши, где се 1838. стално настанио. Био је ожењен Јелисаветом (Јецом), рођ. Вуковић, рођаком кнеза Милоша. Кћи Савка била је удата за Јована Николића. Богдановић, Константин С., политичар, публицист и књижевни критичар (Рума, 14. 3. 1811 — Нови Сад, 10. 5. 1854). Отац Стеван Николајевић, трговац, мајка Софија, сестра Атанасија Стојковића. Гимназију је учио у Карловцима и Сегедину. Студирао је философију и права, која је завршио у Пешти. Није улазио у државну службу већ се посветио адвокатури, те је 1842. прешао у Србију где је добио намештење у кнежевинској администрацији (секретар Државног савета). Постао је члан Друштва србске словесности и њен библиотекар. После Вучићеве буне с кнезом Михаилом се склонио у Нови Сад, да би се потом вратио у Руму. Заједно с румским трговцем Петром Лакићем набављао је 1844. оружје и муницију за учеснике Катанске буне, па је доцније имао проблема с аустријским властима. Ради студија друштених и политичких наука боравио је 1845—1847. у Немачкој, Француској и Енглеској. Пре одласка на студије подносио је новосадском Магистрату молбу да издаје трговачки лист, али је одбијен. У време народног покрета 1848—1849. био је секретар патријарха Јосифа Рајачића. На једном шлепу, пловећи Дунавом и Савом, организовао је илегалну штампарију ширећи националну пропаганду лецима и прогласима. Марта 1848. постао је уредник и издавач политичког листа Вестник. Године 1849. лист је постао орган Војводства под називом Вестник Војводства Сербије. Слободоумног опредељења критиковао је патријарха Рајачића и генерала Фердинанда Мајерхофера, па је лист убрзо био забрањен. Због сукоба са верским великодостојником био је и хапшен. Од јесени 1848. био је и изасланик Главног одбора код владе у Бечу, па члан Ликвидационе комисије у Темишвару. Повукавши се из политике посветио се адвокатури и историографском раду. Главно му је дело Историја српског устава (1861). У рукопису му је остао капитални спис Споменици народа србског. U браку са Јелком, рођ. Дамјановић, ћерком трговца из Сегедина имао је сина Јосифа (преминуо 1873). Божичковић, Олга Д., ТВ критичар (Брчко, Краљевина СХС, данас Дистрикт Брчко, 12. 3. 1921—Београд, 7. 4. 2004). По много чему предводница, али и фанатични професионалац противан свакој владајућој струји. Имала је нешто од тврдокорног шарма старе школе, али је волела истину, те ником није метанисала. Према оцени Александра Ненадовића била је „врло ажурна, некад одвећ каћиперна, али, по правилу, прецизна, бритка коментаторка“. Потиче из средине традиционалних вредности. Отац јој је Драгољуб, мајка Милева рођ. Јовичић. Као бригадирка у Драчу (Албанија) 1947. послала репортажу што је било више од улазнице у свет штампе. Сарадњу у Политици професионално почела 1948. текстовима литерарно сенчених репортажа, доцније је била уредник у Културној рубрици. Из њеног разговора с оперским певачем Бранком Пивничким (1917—1970) откривамо да су Немци при повлачењу из Београда 1944. запалили зграду НП и да су глумци са шефом електричара Старчићем гасили ватру спасавајући здање националног театра („...борили смо се два дана и три ноћи са ватром“; Јубиларни „Евгеније Оњегин“, Политика 1965). Врхунац је достигла као телевизијски критичар. Пензионисана је 1981. Као оштро перо, непоткупљиви аналитичар дириговане стварности са ТВ екрана, била је, по маниру, више литерарно—позоришни опсервер (Ликовима таквих дела увек прети опасност или да изгледају као воштане фигуре етнографских музеја, или да подсећају на неспретне креатуре из наивних ђачких дилетантских дружина — из критике мини серије „Горски цар“, 1968). Као противник ригидног стила уређивања новина, прекинула је све везе с матичном кућом деведесетих година 20. века („Молим 'Политику' да ме разреши кандидатуре за великана... Не дирајте мој круг среће“). Две године радила је и у Амбасади ФНРЈ у Паризу (1954—1956). Била је у краћем браку с Слободаном Мацуром, директором Штампарије Политика. Валтер, Филип, фактор Државне штампарије (Ефолдербах, Хесен, Немачка, 1803—Београд, 10. 12. 1862). Био је евенгелистиче вере, а о његовом школовању нема поузданих трагова. Дошао је децембра 1835. из Беча у Србију, на хитан позив кнеза Милоша, да води Државну штампарију уместо дотадашњег фактора Адолфа Бермана. Морао је да се сналази будући да је Берман, прешавши у Земун, однео челичне печате неколико алфабета и готово сав новац (585 форинти) због неких неуспуњених финансијских облигација датованих још из Петрограда. Уз посредовање Генералне команде у Земуну печати су враћени, те је штампарија под новим фактором могла нормално да печати књиге. Године 1838. помиње се као један од управника библиотеке Глигорија Возаровића (1790—1848), будући да је у то време била припојенa Државној штампарији. Био је у браку са Јозефом, рођ. Прохаска с којом је имао Михаила (1839—1915), доцније посрбио презиме у Валтровић. Михаило Валтровић женио се двапут, а другом браку с Мали, рођ. Нерлих (1866—1912) добио је сина Божидара. Вељковић, Војислав С., правник, професор (Боград, 17. 12. 1865— Београд, 28. 1. 1931). Син Стојана (1830—1925), професора лицеја и министра правде. Докторирао на Сорбони 1893 (државни которат) Године 1901. коментарисао за Српски књижевни гласник међународну политику на начин који се то тек доцније чинило у дневној штампи, те се може сматрати претечом модерних спољнополитичких коментатора. Скрупулозан према чињеницама, одмереног стила, те је сматран моралним цензором (Слободан Јовановић). На Великој школи предавао је административно право (1896-1899). Један је од представника Србије на Хашкој конференцији 1899. Године 1900. дао је оставку на место краљевог секретара због неслагања са његовом женидбом. Након Мајског преврата постављен је за министра финансија у влади Јована Авакумовића. Био је на челу Либерално–демократске странке, која се 1905. спојила са Народном (националном) странком у јединствену Народну странку, на челу са Стојаном Рибарцем. За време окупације Србије (1915—1918) обављао је дужност председника Општинског одбора града Београда (фебруар—октобар 1916), а од новембра 1916. председника Београдске општине. У кабинету Стојана Протића министар трговине и индустрије. Године 1919. са делом Народне странке улази у новоосновану Демократску странку. У влади Љубомира Давидовића 1919—1920. је министар финансија. Припада кругу оснивача и првих сарадника СКГ. Написао је дело О буџету, Београд 1922. Био је у браку са Људмилом, ћерком Милана Петронијевића (1831—1914). Деце нису имали. Видаковић, Александар В., књижевник и преводилац (Београд, 1. 11. 1896—Београд, 1. 2. 1940). Отац Влада, мајка Адела Винтер. Дед му је инжењер Фрања Винтер. Матурирао у Четвртој мушкој гимназији. По избијању Великог рата склања се са породицом у Солун, код ујака, конзула Рајка Винтеровића (1870—1935). Године 1916. упућен је у Велику Британију на школовање, где је 1921. дипломирао на Оксфорду. Први посао добио је као секретар Савеза здравствених задруга, где остаје до 1922. Новинарску каријеру почео је у листу Време (1921—1922). Креативну зрелост достигао је у редакцији Политике. Амерички начин живота приближио је тадашњем читаоцу. Имао је у себи немачку педантност, врхунску способност опсервације, углачан стил. Одржавао је префињену интелектуалну везу са Исидором Секулић. Из брака са Лилијаном Аск, 1896, из Лондона, имао је кћер Мирјану (1929). Ђорђевић, Живота Б., уредник, историчар (Ниш, 11. 6. 1938). Први је у српској штампи уочио наизглед невидљиве напрслине у Титовом моделу ауторитарне власти, будући да је био журналист нарочитог аналитичко—опсерверског капацитета. Израстао је у апарату Партије, премда по духу није био партијац, где се рано позиционирао као самосвојна личност истанчане остељивости у уочавању преломних тачака у друштву. Потиче из породице традиционалних вредности. Отац Борисав, мајка Босиљка, рођ. Милошевић. Гимназију је учио у Књажевцу. Дипломирао је права у Београду. Био је уредник Гледишта, начелник Одељења за аналитичке послове ЦК СК Србије, те коментатор и уредник НИН—а, где је дошао на лични позив Фране Барбиерија.Текстовима посебне тежине и кредибилности вивисецираo је вруће теме (Поени се брзо могу прикупити само лажирањем мечева; а то не траје дуго; Врсте храбрости, НИН 1971). Уз Барбиерија несумњиво водећи коментатор редизајнираног НИН—а, проповедних нових истина о Титовом моделу власти (Питање је свакидашње: како је могуће да неко троши оно што нема? Они који тако троше чине то без последица; У сенци спаситеља, НИН 1972). У друштву заробљеног клештима бирократије, које да би опстало, вешто мења пароле (маске), аутор истражује рецепте опстанка разлокане федерације (Прошлог и овог пролећа, НИН 1972). У тематском блоку о модерној левици, док су још биле свеже студентске пароле на зидовима Сорбоне, а брзо избледеле оне у Београду, поставио је питања која важе и данас, где је место интелектуалца и да ли криза почива на неуважавању економских принципа у функционисању државе. Сву лавину питања подстакао је процес професору Правног факултета у Београду, др Михаилу Ђурићу и забрана двоброја Праксиса. Алергија на економију, утврдио је, биће прикривено наоштрени мач над судбином Титовог пројекта, она ће и угасити светло у балканској крчми. (Стагнантног и непокретног у друштву биће увек, као што ће бити и његове потребе за „заштитником“; Близу жаришта, НИН 1972). Као слабе карике привредног и политичког система издвојио је примитивни прагматизам и шсихологију „од данас до сутра“, те блато необразованости и ситних рачуна (Храм и блато, НИН 1972). Југославију је одредио као модел „на несрећној клацкалици између унитаризма и сепаратизма“ (Унитаризам, НИН, 1972). Смењен је заједно са Барбиеријем, а у редакцији НИН—а остао још две године, премда није ништа писао и објављивао. Потом је докторирао и радио у Економском институту, где је стекао звање научног саветника. Био је уводничар и коментатор часописа Економика.Историчар је посебног профила, трагалац за факторима драме у којој се нашла модерна Србија. Одлучан је противник сваког југо—монархистичког и југо—комунистичког форматирања Југославије. Његова Чукур чесма је образац модерне историографске студије. Монографијом о Политици осветлио је раздобље 1904—1941. Као историчар поборник је разоткривањa позадина догађаја и вешто аранжираних завера које су измениле ток појединих епоха. Не штити ни једну величину, већ јој приступа sine ira et studio. Све велике ломове на историјском небу тумачи деловањем великих личности, оних носилаца велике ватре којој нико одолети није могао. Противник је црно—белог гледања на људе и догађаје. У браку са Александром, има две кћери, Ирину и Марту, и осморо унучади.