TREPERENJA, traktat o prirodi zvuka i uvod u teoriju improvizacije

1 2 3 Treperenja Manja Ristić traktat o prirodi zvuka i uvod u teoriju improvizacije 4 5 mom Luki, čuvaru svetlosti 6 I Uvod Pisanje ovog teksta započela sam 2016. godine, sa potpuno drugom idejom od one koja se dve godine kasnije materijalizovala. U tom periodu se i moja lična zvučna praksa prilično pretumbala, izašla iz poznatih okvira i zaputila se novim, nepoznatim stazama. Stvorio se organski odnos između onog što stvaram i onog što istražujem i želim da saznam, da bih mogla još intenzivnije da stvaram. Novi uvidi doveli su do novih profesionalnih poznanstava, a nova saznanja do novih fokusa i profiltriranijih interesovanja. Ovaj tekst bih nazvala centrifugom potencijala, ili veštičijom “supom” u koju stavljam semenje raznovrsnih 7 misli i uvida, iskustava i ideja, sa jednom vrlo jasnom intencijom – da podstaknem na dalja istraživanja i približim diskurs o zvuku prosečnom čitaocu. U centar narativa stavljam improvizacionu muziku, iako ću se njom baviti vrlo površno i samo iz ugla opšte teorije. U ovom trenutku, pogotovo u novim zvučnim praksama regiona, potrebno je pokrenuti dugo klesani mlinski kamen, te se nadam novim dijalozima o mnogim stvarima koje se u kontekstu savremene muzike, klasične ili eksperimentalne jednostavno ne spominju. Duboko se klanjam svima pre mene koji su dali svoj nesebični doprinos zvučnoj kulturi, pogotovo u domenu eksperimentalnih umetnosti i okrećem se ka novim generacijama stvaralaca, čijim se delima radujem i čiju ću kritiku rado saslušati. 8 II Društveni kontekst Popularizacija zvučnih umetnosti i rapidna ekspanzija novih tehnologija koje pružaju sve veće mogućnosti u dizajnu i primeni zvuka, doprineli su razvoju zvučne kulture upravo stvaranjem novih kreativnih disciplina. A višedecenijski razvojni procesi ovih “novih” umetničkih praksi neminovno su doveli do boljeg razumevanja zvučne percepcije, kao i uloge zvuka u širem kulturnom kontekstu. Međutim, kada kažemo zvučni performans ili improvizaciona scena, obraćamo se neproporcijalno maloj grupi stvaralaca u odnosu na globalnu muzički obrazovanu populaciju. Improvizaciona muzika još uvek nije dobila ravnopravno mesto u muzičkoj kulturi, iako je upravo ona najprogresivniji izvođački izraz. 9 Krajem 20. veka jaz između akademske scene i nezavisne umetničke scene, u interesnim zonama eksperimentisanja sa zvukom, bio je enorman. U tom polu-priznatom okruženju, improvizaciona muzika, u kojoj se krije suština kreativnog stvaralaštva zvukom, pronalazila je načine da postane vidljivija, i to na način što se udruživala sa srodnim izvođačkim umetnostima u okvirima savremenih izvođačkih praksi. Poslednjih dvadesetak godina improvizaciona muzika je nešto češće tema akademskog narativa, velikim delom oblast koja se izučava u doktorskim disertacijama ali i novo polje izučavanja nezavisnih istraživača. “Ono što nas definiše kao ljudska bića su inspiracija i znanje u stvaranju koherentnih izbora, izniklih iz nauke, umetnosti i autentičnih duhovnih praksi, kroz proces razvoja istinske brige za druge, i svet u kome živimo.” Vadada Lio Smit 10 Kako bismo pronikli u problematiku višedecenijske borbe progresivnih umetnosti sa mejnstrim kulturom trebalo bi se uhvatiti u koštac sa reflektivnim retrogradnostima liberalnog kapitalizma, pre svega njegovog tržišnog ustrojstva, koje su dovele do kaskadnog urušavanja kulturnih vrednosti, a globalnoj kulturnoj politici zadale mnoge terminalne povrede. Bez obzira na skučeno polje delovanja, društvena potreba za progresivnom kulturom sistematski postaje deo evolutivne bio-političke percepcije, i bilo da se usmerava ka intelektualnoj ili stvaralačkoj dilataciji u okvirima mikro zajednica, ili se pojavljuje u vidu internacionalnog pokreta stvaranjem mreža i inicijativa, nije suštinski uslovljena ekonomskim zakonima kreativnih industrija. Ali njen kontinuirani razvoj i utemeljenje u vidu pozitivne kulturne vrednosti jeste. Progresivna umetnost ne trpi ustrojstvo ekonomije, niti se kao takva uklapa u nužno zastarele tehnokratske okvire izgrađene na istim tržišnim principima kao i bilo koja grana privrede. Stiče se utisak da su savremene umetničke prakse izložene nesvrsishodnim uslovljavanjima, jer ta količina apstrakcije u svetu stisnutom gvozdenom šakom marketinga i “opipljivih 11 rezultata” odaje utisak tihog uljeza neproverljivog porekla. Izgleda da je improvizaciona muzika još uvek jedna od tih apstrakcija u mnogim društvima, uključujući i ona institucionalno razvijena. Improvizaciona muzika i srodne zvučne umetnosti u takvom društvenom okruženju opstaju na kulturnoj margini. Međutim taj kontekst bi se vremenom mogao promeniti, jer upravo improvizacija seže daleko u kulturnu podsvest civilizacije i pojavljuje se kao intuitivna potreba za razmenom raznolikih psihičkih sadržaja, te se u formalnom smislu može smatrati početkom svega što podrazumevamo muzičkom artikulacijom. Od praistorije do danas. 12 III Opšti istorijat Arheologija muzike jedna je od najmlađih nauka. Prve ozbiljnije studije pojavljuju se tek pred kraj 20. veka, jer nematerijalna priroda zvuka konstantno završava u ćorsokaku pretpostavki. Osim kada se iskopa 40 hiljada godina stara frula poput one na jugu Nemačke (Geisenklösterle), kada sam instrumentalni objekat postaje centar pretpostavke šireg okvira. U ovom slučaju utvrdilo se da je evropski homo sapiens naseljavao podunavski region pre ledenog doba i da je upravo socio-društvenim povezivanjem, između ostalih formi i praktikovanjem muzike, potisnuo neandertalca. Teško mi je da poverujem da neandertalac nije imao 13 smislene porive za muzičkim izražavanjem, naprotiv logično je da je u skladu sa prirodnim nagonima reprodukovao širok spektar namenskih ali muzikalnih zvukova, što u dozivanju plena, što u međusobnom prostornom dozivanju. Takođe, teško mi je da poverujem da je svoje najmilije sahranjivao u tišini, ili da je svoje rituale izvodio samo cupkajući. Čitava istorija muzike zasniva se na emotivnom doživljaju zvuka. Muzici se oduvek pridaje teško objašnjiva moć, promenjeno stanje, nesvakidašnji doživljaj. Parafraziranjem Getea koji kaže da ako nastojite nešto suštinski da razumete, treba da se zapitate odakle je poteklo, želela bih da ukažem upravo na aspekte zvuka koji će donekle stanjiti ove mistične velove. ”Vibracijski obrasci zvuka ključ su razumevanja obrazaca manifestovanja i organizovanja materije u fizičkom univerzumu.” 1 Za početak, ključ očiglednijeg razumevanja zvučnog potencijala potražićemo u prirodi emocije. Postojanje 1 Vibraciona medicina, dr Ričard Gerber, Treće izdanje, Bear & Company 2001; Prevod Đorđe Čolić i Relja Kosanović (11) 14 emocije podrazumeva promene u organizovanim sistemima energetskih polja, što rezultuje u mnoštvu mogućih koherentnih i manje koherentnih energetskih intervencija. Po učenju tibetanskog Budizma postoji predložak da je čovek u stanju da raspozna na hiljade različitih emocija koje se granaju kroz sveobuhvatnu hijerarhiju psihofizičkih uticaja. Širok spektar energetske aktivnosti transponovane u emocije stvara beskonačno mnogo mogućnosti za upotrebu zvuka, koji se u fizičkoj realnosti definiše kao vremenski promenljiva mehanička oscilacija u elastičnoj sredini. Holistički opisano, emocija je nužno i fiziološka promena, ali nije je moguće svesti samo na fiziologiju, niti je fiziološki aparat moguće učiniti imunim na emotivni doživljaj. To celovito iskustvo je neizostavan pratilac zvučne percepcije, koja bi mogla da se podeli: 1) na emotivan doživljaj muzike koji integriše subjekti- vnu energetsku informaciju 2) i svesni, manje svesni i potpuno nesvesni emotivni opažaj, pasivnu zvučnu percepciju 15 U najgrubljoj mogućoj podeli zvučne percepcije suština koja uspostavlja diferencijaciju između emotivnog doživljaja i emotivnog opažaja nalazi se u neraskidivoj sprezi naših senzornih sposobnosti i aktiviranja pažnje. Međutim, uticaj pasivne zvučne percepcije nikako ne treba zanemariti, ali time se ovde nećemo podrobno baviti jer je to ozbiljan predložak za zasebnu studiju. Manfred Klajns, muzičar i naučnik koji je istraživao vezu između muzike i emocija, da bi izmerio neuhvatljivost ovog međuodnosa stvorio je nauku zvanu “sentika” (eng. sentics). Klajns je razvio specijalni prijemnik koji je mogao da snima obrasce nesvesnog silaznog pritiska u vrhovima prstiju. Nakon povezivanja sa prijemnikom, osoba čije se stanje prati slušala je određena muzička dela. Klajns je otkrio da su ponavljanja određenih fizičkih obrazaca, detektovanih u pritisku vrha prsta, izazvana različitim delima klasične muzike. Takođe je otkrio da su ovi obrasci povezani sa određenim emocijama. Snimljeni obrasci registrovani kod velikog broja ispitivanih subjekata ukazali su na to da su određena muzička dela uvek stvarala identične emocionalne obrasce. Klajns je otkrio način da grafički snima te emocionalne obrasce posredstvom zapisa dobijenih specijalnim prijemnikom, 16 a nazvao ih je sentičke talasne forme. Iako su sentički obrasci u obliku talasa u velikoj meri stvoreni nesvesnim pokretima mišića, oni su pouzdano davali grube indikacije o emocionalnim stanjima osobe. Dakle, razumevanje muzičkog iskustva leži u međuzavisnom odnosu zvuka i emocija i njegovog potencijala u uspostavljanju energetske transformacije. Takođe, izražavanje zvukom, može se posmatrati i kao prvobitni modalitet neverbalne komunikacije. Istorija pripoveda o improvizaciji kao integralnom obliku unutar kompozicije gotovo u svakoj epohi. Amplituda zastupljenosti improvizacije u okvirima klasične istorije kao da se strmoglavo penje, u baroku doživljava svoj procvat, a zatim rapidno opada do pred kraj 19. veka. Tada se događa uvertira u dekompoziciju gotovo svih muzičkih činilaca, ali i ekspanzija novih muzičkih formi (npr. kao što su džez i aleatorijska muzika), te improvizacija ponovo stupa na scenu. Hrabri koraci modernista na početku 20. veka, eksperimentisanjem sa formom, harmonijom i metrom, uvode i nov – sonični 2 2 U ovom kontekstu značenje se odnosi na šire shvatanje zvučnog spektra 17 princip u komponovanju, a samim tim i u slušanju muzike. Kroz inovativne orkestracije, atonalne eksperimentacije i raslojavanje muzičkog oblika, nove generacije ukazuju na dolazak epohe entropijskog 3 izražavanja. Taj proces dalje sledi i tehnološka revolucija, kada se prodire u svet elektronskog zvuka koji u početku nije lako kontrolisati. Nova estetika 20. veka u potpunosti oslikava duh vremena, industrijsku revoluciju, rapidnu urbanizaciju i velike socio-kulturne promene, pa se često kaže i da je “modernizam” zapravo stav kompozitora ili umetnika, koji oslikava živući konstrukt evolutivne potrebe za progresivnim stvaralaštvom kroz proces otkrivanja novog kulturnog identiteta. Ono što istorija ne pripoveda, a stvar je proste logike, je da improvizacija prethodi procesu komponovanja, kao i da je većina muzičkih genija bila poznata upravo po improvizatorskim sposobnostima, te da su kroz improvizatorsku praksu gradili svoj stil. Improvizacija kao takva je integralni deo komponovanja jer je deo istraživanja i ispitivanja, i srž stvaralačkog procesa sa 3 Entropija je težnja sistema da uđe u stanje veće neuređenosti. U teoriji organizacije entropija se definiše kao prirodna sila koja teži da svaki organizovani sistem dovede do stanja neorganizovanosti i haosa. 18 neizvesnim ishodom. Ta njena “priroda” suštinski opisuje i njen značaj. A njena formalna upotreba u vidu izvođaštva tek dobija na vidljivosti sa ustoličavanjem kompleksnijih praksi u savremenoj umetnosti, kao što su konceptualna umetnost i umetnost performansa. Sa otkrićem analognih sintisajzera dolazi do potpuno novog stanja stvari u razumevanju zvučne percepcije, samim tim i u razvoju muzičkog izraza. Mogućnost usmerene manipulacije oscilacijama stvara uslove za dekompoziciju samog zvuka, u fizičkom smislu, i otvara novo polje ispitivanja i uticaja određenih frekvencija na psiho-fizički aparatus. Da bih opisala nivo ekspanzije uvida o zvučnoj manipulaciji koji nastaju sa razvojem elektronskih praksi, navešću četiri kriterijuma elektronske muzike Karlhajnca Štokhauzena, koje je predstavio publici u septembru 1973. godine, na predavanju u Folkvang muzeju u Esenu 4. Dakle, četiri kriterijuma u stvaranju elektronske muzike su: 1) kompozicija u muzičkom kontinuitetu vremena 2) dekompozicija zvuka 4 Transkript predavanja na srpskom jeziku objavio je SKC u Nišu pod okriljem edicije Šum, 1989-te. 19 3) kompozicija višeslojne prostornosti 4) ravnopravnost tona i šuma Za nas je u ovom momentu važno shvatanje promene muzičke paradigme koja je nastala u 20. veku sa ekspanzijom izrade i upotrebe elektronskih instrumenata. Elementarna pojavnost zvuka i njegovo uobličavanje, ili razobličavanje, sada se tretiraju kao validan muzički izraz, a sa razvojem elektro-akustičnih improvizacionih praksi do kraja 20. veka se gotovo u potpunosti sve granice između zvučnih praksi i savremene muzike brišu. U ovoj istorijskoj progresiji “raslojavanja” harmonije, forme i samog zvuka krije se i biološki bias, što ljudsku sposobnost slušanja stavlja u veoma širok evolutivni kontekst i stvara živu sliku bezuslovnog međuodnosa zvučne percepcije i društvenog razvoja. Prof. Nađa Bulanžer je još davne 1925-te godine ustanovila da je istorija harmonije zapravo istorija razvoja fiziološke zvučne percepcije, putem koje su se postepeno prihvatali intervali i njihovi alikvotni nizovi u svom izvornom sledu. Ovu teoriju zaokružila je premisom da su “disonance današnjice, konsonance budućnosti”. Istorija muzike prikazuje mapu sukcesivnog otkrivanja 20 alikvotnog niza 5 – antičko doba istražuje alikvotne nizove raspona terce, srednji vek i renesansa raspona kvinte, moderno doba (1600 – 1850) raspona none (devetostepeni interval), i savremeni period od decime i na dalje. Tokom četrnaest vekova zapadne istorije muzike događala su se previranja uslovljena evolutivnim razvojem, a jedan od mnoštva diskursa koji nikako ne prestaje da bude aktuelan tiče se trenutka kada zapadna muzika prelazi na temperovan sistem i kao savremen harmonski predložak usvaja jonski modus, današnju dursku lestvicu, u potpunosti zapostavljajući prirodnu rezonanciju i sled njenog alikvotnog niza. Masovnim usvajanjem temperovanog sistema i dvanaestostepene lestvice ustanovljen je vrlo pragmatičan ali energetski neizbalansiran formalni okvir za razvoj zapadnjačkog slušnog aparatusa, samim 5 Alikvotni niz predstavlja vertikalno frekvencijsko uređenje i najlakše ga je opisati kroz zvučnu analogiju: okidanjem određenog tona pobuđuje se vibracija čija zvučna energija izaziva vibracije istog tog tona u drugim oktavama, čije se frekvencije zatim granaju na višestruke celobrojne delove. Osnovni ton još se naziva i fundamentalnim, a alikvotni tonovi parcijalnim, i pojavljuju se u formacijama 1:2:3:4:5:6:... Plastično prikazano, alikvote su srazmerne oscilatorne dužine zvučnog talasa pobuđenog vibracijom. Međutim, od suštinske je važnosti razumevanje da je alikvotni niz zapravo osnovni princip rezonancije i podrazumeva selektivno pobuđivanje određene energetske oktave, primenom spoljašnje energije na relativno zatvoreni sistem. 21 tim i mnogih drugih neuroloških karakteristika. Dok se u Indiji npr., u tradicionalnoj muzici nešto češće praktikuju hiljadugodišnji harmonski okviri od preko četiri hiljade lestvica – raga, usklađenih sa ritmičkim sklopovima – talama, koje poseduju višeznačni emotivni raspon i dizajnirane su u skladu sa energetskim korespodencijama u odnosu na doba dana, raspoloženje ili praktičnu ritualnu primenu. Tradicionalne muzike sveta koje nisu prilagođavane dvanaestostepenom sistemu zapadne skale funkcionišu u mikrotonalnim okvirima. Mikrotonalnim smatramo svaki interval manji od polustepena. Matematički prikaz mikrotonalnosti svodimo centnim računom, koji između ostalog nalazi svoju primenu i u našoj narodnoj tradiciji. Jedna oktava iznosi 1200 centa. Polustepen u temperovanom sistemu iznosi 100 centa. Mi čujemo i manju razliku od toga, čak i 10 i 20 centa. Nakon dugogodišnjeg izučavanja alikvotnog pevanja, duhovnih praksi i zvučne kulture tibetanskog budizma, britanska edukatorka i moderna šamanka Džil Purs o ovoj temi kaže: “Jedna od stvari koja se dogodila tokom 17. veka je čuveno “preštimavanje” lestvice usled enormne popularnosti temperovanog klavira. Složenost 22 transponovanja tonskih visina od instrumenta do instrumenta, posebno u saglasju sa fiksnim tonovima klavira, uzrokovala je kakofoniju, pa su se ljudi dosetili da uspostave fiksnu skalu za sve instrumente sa podjednakim tonskim razmacima, što u prirodi u odnosu na prirodni alikvotni niz nije slučaj.” Ova krajnje modernistička intervencija je postala široko rasprostranjena, i proizvela je artificijelnu modulaciju naše percepcije sazvučja, tonskih visina i uticaja frekvencija na sveobuhvatni psiho-fizički razvoj. Kada se upustite u alikvotno pevanje vaša se telesna tenzija iznenada smanjuje, jer su intervali prirodnog alikvotnog niza u “štimu” sa vašom telesnom rezonancijom. A to je upravo poenta “usaglašavanja”. Mi živimo u okeanu frekvencija, poprilično nesvesni mnoštva mogućnosti sredine u kojoj obitavamo. Mnoge energetske frekvencije kreću se u geometrijskim obrascima. Kada se geometrijski obrasci izmene, i njihova manifestacija se menja. Telo prepoznaje prirodni harmonijski sastav sveprisutne energetske rezonancije, koja se između ostalog materijalizuje i kroz zvuk, a koji usled svoje mehaničke prirode poseduje sposobnost dalje modulacije energetskih polja putem kojih utiče na 23 geometrijske obrasce i organizaciju ćelija i živih sistema. Zvuk stvara merljiv vibracioni osećaj u telu, određen frekvencijom i amplitudom određenog zvučnog talasa. Neka od najstarijih istraživanja povezanosti zvuka i forme s jedne, i živih sistema, s druge strane, obavio je švajcarski istraživač Hans Jeni. Jeni je nanosio kapljice vode ili male količine organskog i neorganskog praha na specijalne ploče koje su vibrirale pod dejstvom specijalnih zvučnih pretvarača. Ovi zvučni generatori mogli su da proizvedu široku paletu kompleksnih frekvencijskih obrazaca. Jeni je otkrio da su određene zvučne frekvencije izazvale da vibrirajuće kapljice vode postanu trajno uređene simetrične strukture koje su podsećale na obrasce živih ćelija. Svaka kapljica vode je čuvala svoj kompleksni obrazac sve dok je zvuk pulsirao kroz nju. Čim je zvuk isključen, kapljica bi se vratila u običan, kružni oblik. Sličnosti između zvučno indukovanih vibracionih formi i prirodnih formi živih organizama navela je Jenija da pretpostavi da zvuk i vibracioni obrasci na neki način utiču na modele uređenosti u prirodi. Jenijeva razmišljanja o zvuku i morfološkim modelima u prirodi pokrenule su diskurs o savremenim terapeutskim 24 aspektima određenih zvučnih formi i frekvencija. Sa druge strane planete, u istočnjačkoj medicini terapija zvukom predstavlja jedan od prototipskih načina vibracionog isceljivanja, hiljadama godina unazad. Poznavanje biasa o dvanaestotonskoj lestvici i načinu na koji je sveprisutan u savremenoj kulturi je od suštinske važnosti za pronalaženje izlaza iz temperovanog sistema, pogotovo u epohi koja shvata važnost neuroplastičnosti mozga i mnoštva mogućnosti za njegov neurološki razvoj. U tom diskursu improvizaciona muzika zauzima sasvim posebno mesto, jer plasira upravo izvorno stanje zvuka i nameće važnost emocije na uštrb konvencionalne intonacije. A etimologija zapadne lestvice je zanimljivost sama po sebi. U doba konstrukta solmizacije, muzika je pre svega podrazumevala živu duhovnu praksu, i verovalo se da zvuk doslovno silazi sa neba. S tim u vezi, lestvica, njene tonske visine, nizale su se odozgo na dole, u sledećoj figuraciji: Do – Dominus; Bog, Kreator Si – Siderial; Zvezde, Galaksije, Kosmos La – Voice Lacte; Mlečni put 25 Sol – Sol; Sunce Fa – Fatus; Sudbina, Planete Mi – Microcosmos; Zemlja Re – Regina Caeli; Mesec, Kraljica neba Do – Dominus; Bog među ljudima Mi, neandertalci Pre nastanka govora, u doba Donjeg Paleolita i homo habilis-a, u međuljudskoj komunikaciji postojao je pokret i zasigurno glasovno-zvučna kombinatorika. Tek za milion i više godina pojavljuje se govor, a kod neandertalaca nailazimo i na napredne organizacione okvire kao što su uspostavljanje porodice, praktikovanje ceremonija i verovanje u zagrobni život. U ovom izuzetno dugom evolutivnom periodu homo habilis, homo eraktus i prvi homo sapiens oslanjali su se na bazične kognitivne funkcije, koje su u većoj meri bile senzorne prirode, te su u nedostatku intelektualnih veština, u pojavnom smislu, bili povezaniji sa prirodom. Ta senzorno “zasićena” bazično-kognitivna realnost zasigurno ni najmanje ne umanjuje mogućnost potrebe ranog čoveka 26 za izražavanjem od evolutivno naprednijeg, razumnog čoveka, sposobnog da donosi kompleksnije odluke. “Odlučivanje je, dakle, proces dolaženja do odluke. U kognitivnoj mentalnoj ravni, to je proces koji zahteva sposobnost zamišljanja alternativnih scenarija, od kojih jedan kasnije može biti sproveden. Pretpostavimo da se začetak velike priče o odlučivanju poklapa s trenutkom u kojem je jedinka homo sapiens-a evolucijom razvila funkciju racionalnosti (sposobnost za apstraktno rezonovanje, jezik, introspekciju i rešavanje problema, čemu je podloga bio mozak težak oko 1400g koji se razvija i postnatalno). Pretpostavimo, dalje, da je sposobnost odlučivanja, uslovno rečeno, mirovala, postepeno se aktuelizujući kako se usložnjavao svet u kom je homo sapiens živeo i koji je stvarao, da bi poslednjih par hiljada godina postala, da pretpostavimo i to, organizacioni princip čovekovog funkcionisanja. Ako ovako postavimo okvir, racionalnost nema veću intrizičku vrednost nego što ima dugačak vrat žirafe (za žirafu).” 6 Ali da bismo bolje razumeli dinamiku i složenost procesiranja i sistematizacije oseta u kognitivnoj ravni 6 Dr Kaja Damnjanović, istraživač kompleksne kognicije, laboratorija za eksperimentalnu psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu; izvadak iz prepiske avgust 2017 / januar 2018 27 važno je razumevanje inherentnih odlika racionalnosti, važan je pregled mogućih podsistema kao i razumevanje poveznica – međuodnosa pojedinca i okoline. “Mi kao vrsta imamo određeni kapacitet radne memorije, određeni način na koji naš čulni sistem obrađuje fizičke karakteristike okruženja, imamo predispozicije za mnoge kognitivne zadatke, i još mnoge druge odlike... Postoje individualne razlike u svim tim procesima, ali suštinski ne možemo da zamislimo pripadnika naše vrste koji nema radnu memoriju, ili čiji kognitivni sistem ima neograničenu radnu memoriju. Drugim rečima, imamo neke osobenosti psihičkog aparata na isti način na koji imamo neke opšte osobenosti fizičkog tela. Većina nas ima dve ruke, palac u opoziciji, dva oka frontalno postavljena, potrebna nam je hrana, voda, kiseonik, sklonište, afektivna vezanost itd. U sagledavanju funkcija kognitivne egzistencije od svih tih inherentnih svojstava, otkrivenih i neotkrivenih, u ovom kontekstu nam je sržno postojanje sistema 1 i sistema 2. Naš kognitivni aparat, pretpostavljeno, ima dva podsistema: sistem 1 – heuristički, i sistem 2 – precizan. Ovaj prvi možemo da opišemo kao intuitivni, brz, 28 nesvestan. Dok drugi radi “osvešćeno”, algoritamski: ako naš kognitivni proces prati određena pravila nekih tvrdih sistema (npr. logike ili matematičke teorije verovatnoće ili normativne teorije odlučivanja), takav “poslušni, ispravni” proces će nas dovesti do ispravnog, normativnog, racionalnog rešenja. On (sistem 2) je spor i naporan. Ta dva podsistema su “opšte” karakteristike vrste. Oba smo evolutivno razvili, oba su važna i oba su korisna. Pa kad, onda, i koji od ta dva alata koristimo? Da li možemo simultano da ih koristimo? Izgleda da ne: koristimo ili jedan ili drugi. To ima smisla, mi smo kognitivne štediše i ne možemo baš svaku našu odluku da napadnemo sistemom 2, kad bismo mogli – onda bi nam se život svodio na razmišljanje i računanje koja odluka je najbolja i najracionalnija, samo bismo sedeli i razmatrali po ceo celcati dan, ne bismo ništa radili – a to nije nešto što nam je “smisao života”. Ukratko, kognitivni sistem praistorijskog čoveka je, smisleno je da pretpostavimo, bio isti kao i naš današnji – ono što je drugačije jeste okruženje: informaciono složenije, društvenije, dinamičnije, zasićeno informacijama koje se ne odnose na neposredno iskustvo pojedinca. Pokušavamo da se 29 uskladimo sa okruženjem koristeći sve alate koje imamo, često sistem 1, a ponekad, kad imamo resursa, vremena ili signal iz okruženja – i sistem 2. Dakle, na nas stalno utiče okruženje, naš kognitivni sistem se nužno formira u interakciji sa okruženjem, ne nastaje u vakuumu, štaviše – ne bi se razvio u vakuumu. Prosto bi bio ništa.” 7 Misterije arhetipa Pretpostavimo da je odnos ljudi paleolita ka sakralnom, usled pojačane senzorne osetljivosti, bio fiziološki snažnije iskustvo. Iako postoje dokazi da moderan čovek genetski ne potiče od neandertalca, potreba za uspostavljanjem obreda postoji kod obe vrste. Po mom mišljenju, istorija sakralnog obreda može se izjednačiti sa istorijom performansa jer je zasnovana na istim emotivnim potrebama utemeljenim kroz multimodalna psihička iskustva. 7 Dr Kaja Damnjanović, istraživač kompleksne kognicije, laboratorija za eksperimentalnu psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu; izvadak iz prepiske avgust 2017 / januar 2018 30 U kontekstu istorije performansa izuzetno je važno otkriće profesorke Šejle Kolson sa univerziteta u Oslu, koja je u zabačenim brdima Kalahari pustinje (Tsodilo, Bocvana) pronašla mesto grupnih rituala koje datira od pre sedamdeset hiljada godina, što je trideset hiljada godina dalje u prošlost u odnosu na prethodne arheološke potvrde obrednih praksi. Nalazište se sastoji od džinovskog pitona isklesanog u steni, ognjišta u kom je paljeno i dorađivano oružje, i tajne odaje iza džinovske zmije u kojoj se krio sveštenik – šaman i vodio ritual simulirajući moć zmije. Kako niko nije mogao da ga vidi, njegovo je izvođenje zapravo bilo originalni zvučni performans. Manipulacija zvukom u obrednom ritualu, bilo da se radi o prostoj glasovnoj vibraciji, muzikalnom pevanju ili instrumentalnom izvođenju, služi da pojača energetsko polje, senzorno približi određenu simboliku ili poveže sa određenim psihičkim aspektom u skladu sa oblašću ili namenom izvršavanja rituala. To nas upućuje na vibracionu prirodu zvuka, njegov beskonačan frekvencijski opseg i kapacitet za transpoziciju energetskih informacija. 31 Smatra se da su zvučni arhetipi “ukorenjeni” upravo šamanskim ritualima, plesom i sakralnim pevanjem. Veruje se da upravo kroz obrede, rame uz rame sa univerzalnim simbolima, nastaju arhetipski zvuci koji se u kontekstu duboko pohranjene memorije najčešće dovode u vezu sa stanjem transa. Savremena nauka je u jeku borbe za saznanjem gde je fiziološki pohranjena arhetipska memorija, površno i iz ugla znatiželjnog stvaraoca kasnije ću se dotaći i ove teme. Istorija rituala je izuzetno bogata i kompleksna i njom se ne možemo baviti površno. Ono što je za nas zasigurno važno na ovom mestu jeste da je zvuk jedan od suštinskih činilaca u izvođenju rituala. Ono što mene kao muzičkog izvođača duboko intrigira su upravo koreni improvizacije, njena univerzalnost i metafizička priroda, integralni odnosi internih i eksternih činilaca u performansu, energetska transmisija, komunikacijski i terapeutski potencijali, tok svesti u procesu performansa, kao i razvoj kulture slušanja. Svi ti procesi su u uskoj sprezi sa činom improvizacionog performansa i nekih ću se dotaći, tek toliko da podstaknem na razmišljanje, dalje istraživanje i eksperimentisanje. 32 IV Stanje stvari, ili energetska (dez)informacija Svojom čuvenom jednačinom E=mc², Albert Ajnštajn je dokazao da su materija i energija dva izraza iste univerzalne supstance. Materija je sačinjena od veoma kompleksnih, beskrajno organizovanih energetskih polja i može se posmatrati kao jedna vrsta matrice energetske interferencije. Materija i energija su poznati kao uzajamno zamenljivi i uzajamno promenljivi. To znači da je materiju moguće pretvoriti u energiju, ali da je isto tako moguće energiju pretvoriti u materiju. Kompleksni agragati materije poput molekula su ustvari energetska polja. Dalje, činjenica je da se atomi uglavnom sastoje od praznog prostora. Sićušne čestice koje ispunjavaju prazninu atoma su u suštini “zamrznuti“ paketi svetlosti. 33 Takođe, na kvantnom nivou, nivou subatomskih čestica, materija se posmatra kao partikularizovano energetsko polje. Gledano sa aspekta mikrokosmosa, sva materija je “zamrznuta“ svetlost. U tom smislu sve čestice – atome, elektrone, protone, kvarkove kao i sve subatomske čestice, posmatramo kao vibraciona energetska polja – u modernoj fizici popularna je i opšta pretpostavka da se radi o vibracionim membranama na sveobuhvatno povezanom “tkanju” svemira. Anštajnovski pristup je baziran na shvatanju da je molekularna organizacija materije kompleksna mreža prepletenih energetskih polja, a uviđanje da je sva materija vid energije je osnova za razumevanje kako se univerzum može posmatrati kao sveobuhvatni dinamički energetski sistem. Drugačije rečeno univerzum je nesamerljiva matrica energetske interferencije. Pojam “tkanja” svemira odnosi se na holografiju kao novi model stvarnosti, u kojoj hologram predstavlja specijalnu višedimenzionalnu predstavu stvorenu modelom energetske međuveze. 34 Hologrami 8 su, dakle, demonstracija jedinstvenih principa u prirodi koji pokazuju da svaki njen deo sadrži suštinu celine. Pojam holograma nam približava jedinstveni model koji nauci pomaže da razume energe-tsku strukturu univerzuma kao i višedimenzionalnu prirodu ljudskih bića. 8 “Hologramska tehnologija (u kontrolisanoj sredini) podrazumeva slanje jednog laserskog zraka kroz optičku jedinicu – razdelnik zraka, kako bi se stvorila dva zraka koji potiču iz istog izvora. Jedan od zrakova, označen kao “referentni zrak”, prolazi kroz difuziono sočivo usled čega se širi u snop svetla koji podseća na snop baterijske lampe. Ovaj zrak se zatim preko ogledala usmerava ka neeksponiranoj fotografskoj ploči. U međuvremenu, drugi zrak, označen kao “radni zrak”, prolazi kroz slično difuzujuće sočivo kao i referentni zrak. Razlika između ta dva zraka je u tome da se svetlost radnog zraka koristi za osvetljavanje objekta koji je fotografisan. Svetlost radnog zraka odbija se od objekta, i pada na fotografsku ploču. Kada se čist, neometan referentni zrak sretne sa reflektujućom svetlosti radnog zraka, stvara se model međuveze. Ovaj model interferencije stvara talase koji su nastali mešanjem i interakcijom ova dva zraka. Taj model interferencije nastao laserskom svetlošću i zabeležen na fotografskom filmu čini fenomen koji zovemo hologram. On je potpuno drugačiji od fotografije nastale korišćenjem obične nekoherentne svetlosti. Druga izuzetna osobenost holograma jeste da je moguće odseći mali deo holografskog filma, postaviti ga naspram laserske svetlosti i videti celokupnu, nenarušenu, trodimenzionalnu sliku fotografisanog objekta. Razlog za ovo je činjenica da je hologram celovit energetski model interferencije. Zato je moguće uzeti hologram jabuke, iseći film na pedeset delova, i svaki od tih delova bi posmatran kroz lasersku svetlost otkrivao jednu minijaturnu jabuku”. Definicija je preuzeta iz studije Vibraciona medicina, Dr. Ričard Gerber, Treće izdanje, Bear & Company 2001; Prevod Đorđe Čolić i Relja Kosanović (11). 35 Mehanika Zvučne vibracije su mehanički longitudalni talasi koji mogu da se prostiru kroz sredine svih agregatnih stanja. Ljudski mozak ih registruje u vidu pritiska koji se kroz složen proces mehanotransdukcije pretvara u električni impuls – u nervne akcione potencijale. U kontekstu muzike, ovo nije samo mehanički proces, jer je muzička zvučna percepcija okupirana pre svega značenjem koje je u većini slučajeva kompleksno i apstraktno, te podrzumeva i razumevanje postojanja čitavog spektra energetske aktivnosti. Karakteristične veličine zvučnih talasa podrazumevaju period oscilovanja (vreme u toku kojeg se izvrši jedna oscilacija delića sredine), frekvenciju (broj oscilacija u jedinici vremena koja je jednaka recipročnoj vrednosti perioda oscilovanja), talasnu dužinu (najbliže rastojanje između dve tačke koje se nalaze u istom stanju oscilovanja) i brzinu talasa (koja je povezana sa frekvencijom i talasnom dužinom). 36 Ljudski mozak zvučnu frekvenciju registruje samo u okvirima čujnog opsega. Zastupljen opseg kreće se u okvirima tri dekade od 16 (20) Hz – 16 (20) kHz, u realnosti prosekom se smatra dijapazon od 50 Hz do 10 kHz. Sveobuhvatan spekar zvučnih signala podrazumeva: infrazvuk (0 – 20 Hz), zvuk čujnog opsega (20 Hz – 20 kHz), ultrazvuk (20 kHz – 1 GHz) i hiperzvuk (1 GHz – 10 THz). Dinamički opseg podrazumeva registrovanje zvučnih signala u rasponu od praga čujnosti do praga bola. Prag čujnosti predstavlja najniži zvučni pritisak, a prag bola najviši koji ljudsko uvo može da registruje, a da ne dođe do oštećenja organa sluha. Prema obliku, zvučni spektar se uprošćava podelom na tonove (koje karakteriše periodičnost promena u sredini kroz koju se prostiru) i šumove (koji su neperiodičnog karaktera). “Čist” ton nastaje kada čestice sredine vrše alikvotno oscilovanje, dok složen ton nastaje superpozicijom9 viših alikvota čije frekvencije 9 Kada se kroz neku sredinu prostiru dva ili više talasa, u oblasti susreta (preklapanja) dolazi do slaganja tj. superpozicije talasa. Pri tome čestice sredine osciluju pod dejstvom rezultujućeg talasa. Rezultujući talas predstavlja zbir uticaja pojedinačnih talasa. Izvan oblasti susreta talasi se prostiru nezavisno jedan od drugog. 37 nisu celobrojni umnošci fundamentalne frekvencije. Šum predstavlja složen neperiodičan signal čije se karakteristike neprekidno menjaju. Još jedna od fundamentalnih karakteristika zvuka je njegova jačina odnosno intenzitet. Jačinu zvuka delimo na objektivnu i subjektivnu, pri čemu se objektivna jačina definiše kao energija prenesena zvučnim talasom kroz jedinicu površine u jediničnom vremenskom intervalu, dok subjektivnu definiše fiziološki opažaj. Objektivna jačina se može izraziti putem snage, jer je snaga definisana kao rad u jediničnom vremenu. Merna jedinica objektivne jačine zvuka je vat po metru kvadratnom (W/m2). Subjektivna jačina se prikazuje mernom jedinicom fon, a nivo zvuka, objektivna glasnoća prikazuje se u decibelima (dB) koji predstavljaju logaritamsku jedinicu za sve fizičke veličine kada se izračunavaju kao nivoi. Ustaljena referentna veličina za opisivanje međuodnosa kretanja zvučnih talasa i transporta energije je gustina energije zvuka, definisana kao energija zvuka po jedinici zapremine. Gustina energije zvuka ima 38 kinetičku (nastaje kao posledica oscilovanja čestica oko ravnotežnog položaja) i potencijalnu komponentu (posledica komprimovanja i ekspanzije sredine). Psihoenergetika Da bismo suštinski razumeli energetski potencijal zvuka u stvaralačkom okruženju, neophodan je širi fizičkofiziološki kontekst. Za početak, razumevanje energetske razmene u improvizacionom performansu pronalazimo u distinkciji i kombinatorici neurološke i psihičke percepcije muzičkog izražavanja. Sama čulna percepcija predstavlja skup prijemnika različitih vrsta informacija, što osete ujedinjuje u jednu koherentnu neurološku strukturu. Svaka podela oseta bi dovela do parcijalnog prenosa informacija, u percepciji muzike sasvim sigurno i do nepotpunog razumevanja ideje. Fiziologija oseta u savremenoj medicini jasna je do detalja, međutim njena suštinska povezanost sa apstraktnijim kognitivnim funkcijama ranije pomenutog 39 sistema 1 kao što su svest ili intuicija još je predmet izučavanja, i biće još mnogo hiljada godina (pod uslovom da se održimo kao vrsta). Ono što nas zanima u bio-teoriji savremenog performansa je upravo ujedinjenje oseta i njihova združena transpozicija u apstraktna značenja. Neurološko jedinstvo čula naziva se sinestezija, iako je u pasivnom obliku posedujemo svi, dosledna sopstvenom diskursu, medicina sinesteziju tretira kao poremećaj. Sinestezija je zapravo široko-zastupljen princip ujedinjenja senzorne percepcije. Patološka sinestezija izaziva čitav spektar neuroloških poremećaja. Ekspanzijom interdisciplinarnih i multimedijalnih umetnosti sinestezija određenih oseta, poput integracije slike i zvuka, postala je opšte prihvaćen okvir – izraz, kroz koji umetnici predstavljaju svoje ideje i koncepte. Suštinska neurološka pozadina sinestezije otkrivena je kroz istraživanja kros-modalne percepcije i njenog odnosa sa procesom konceptualizacije. Psihičku percepciju najjednostavnije je objasniti kroz sistem pohranjene memorije i njenih odnosa sa emocijama. Na primer, određena melodija ima sposobnost da nas vrati u detinjstvo jer pobuđuje isto sećanje u 40 kom je pohranjena i ta određena emocija. Ovakva fenomenologija je posebno uočljiva kod čula koja koristimo u manjoj meri da bismo obrađivali i prikupljali “teške” informacije iz okruženja (na čulo vida se oslanjamo u najvećoj meri). Sa mirisima je slična situacija: prebace nas u detinjstvo brzinom svetlosti; štaviše brzinom kojom svetlosna stimulacija, na čulo vida, nikada ne bi uspela. Učestala istraživanja comfort food fenomena upravo ukazuju na psihički doživljaj kroz sinesteziju čula ukusa, mirisa, dodira – prepoznavanja teksture. U skorije vreme zastupljena su istraživanja izvan okvira 5 osnovnih čula, pa se smatra da ih posedujemo oko 30, ali ovih 5 su nam najdominantnija pa i relevantnija za funkcionisanje. Pored toga jedinstvenost svakog nervnog sistema počinje na ćelijskom nivou, samim tim i receptori i tumačenja impulsa koje šalju mozgu podložni su različitim interpretacijama. Većina zvukova koje percepiramo, bilo da su ambijentalni ili muzički, uvijeni su u kompleksne oscilatorne klastere, a čiste frekvencije moguće je dobiti samo sofisticiranim zvučno-inženjerskim procesiranjem. Izdvojene čiste frekvencije mogu prouzrokovati ubrzanje ili usporavanje moždanih talasa, samim tim mogu prouzrokovati širok 41 spektar neuroloških efekata. Kombinacija psihičke i neurološke zvučne percepcije izučava se u okvirima psihoakustike i audio-psihofonologije. Zahvaljujući prijatelju pre petnaestak godina prvi put nailazim na istraživanja dr Alfreda Tomatisa, vodećeg istraživača 20. veka na polju audio-psihofonologije, čiji je rad postavio temelje za razumevanje neuroloških i psihičkih uticaja frekvencija i rezonancija na ljudsko telo, u okvirima savremene zapadne medicine. Zahvaljujući njemu došlo se do saznanja o višestrukim funkcijama slušnog aparatusa – osim kritičnih funkcija komunikacije, ravnoteže, integracije i distribucije senzornih stimulansa, primarna uloga uha je i recikliranje zvukova u svrhu nadopunjavanja „energetskih baterija“. Prema Tomatisu prva funkcija uha u materici je da reguliše rast ostatka fizičkog organizma. Nakon rođenja zvuk je za nervni sistem isto što i hrana za fizičko telo – hrana održava organizam na ćelijskom nivou, a zvuk „hrani“ neokorteks električnim impulsima. Dr. Tomatis je privukao pažnju naučnih krugova pedesetih godina prošlog veka, kada je uspostavio definiciju da glas može da proizvede samo ono što uho može da čuje. 42 Tomatis je ukazao da su ova dva organa deo jedne neurološke petlje, i da se promene u reakcijama jednog momentalno reflektuju na polju funkcionisanja drugog. Tomatis uspostavlja tri osnovne funkcije slušnog sistema i proširuje uvide u kompleksnost i važnost pravilnog slušanja. Takođe, čin slušanja proširuje izvan fizičkih karakteristika uha, i aktivno uključuje ulogu rezonancije i provodnosti koštanih delova lobanje. O tri osnovne funkcije uha Tomatis kaže: “Osnovna, automatska funkcija uha je da uspostavlja ravnotežu, ne samo u smislu fizičkog ekvilibrijuma već i u smislu održanja tonusa. To takođe uključuje svu gestikulaciju i neverbalnu interakciju tela sa okolinom. Upravo uho je organ koji uspostavlja prostornu dinamiku mozga, na koju se kasnije oslanja i sistem vida. Dakle, prva funkcija uha je vestibularna. Zglobovi, mišići, sve što podrazumevamo telesnim držanjem kao sistemom koji se suprostavlja gravitaciji, povezano je sa lavirintom uha. Ušni vestibularni lavirint uspostavlja potpunu kontrolu nad ravnotežom. Dalje, dobro poznata funkcija uha je kohlearna funkcija, koja podrazumeva analizu i dekodiranje zvuka koji dolazi iz okoline. Na žalost u velikoj meri je zanemarena 43 kohlearna funkcija uha u odnosu na zvuke koji dolaze iz samog tela, posebno u vezi slušanja sopstvenog glasa. Ovu funkciju nazivamo samo-slušanje ili auditorno-vokalna kontrola. I tu je treća funkcija, u potpunosti zanemarena, a poznata na polju zoologije – uloga uha kao vibracionog senzora u punjenju organizma električnim potencijalima. Zahvaljujući uhu spoljni stimulans puni kortičke “baterije”. Stimulans se apsorbuje kroz kožu, zglobove, mišiće ali uho je to koje ga prevodi u potencijale i “hrani” mozak. Na ovaj način postaje jasnija premisa da je koža zapravo “produžetak” uha.” 10 Krajem 20. veka ustanovljeno je da je mozgu neophodna ogromna količina senzornog stimulansa da bi funkcionisao vitalno. Konkretnije, ustanovljeno je da nam je potrebno tri biliona stimulansa u sekundi u kontinuitetu od 3 do 4 sata dnevno, da bismo funkcionisali u budnom, svesnom stanju. Tomatis uviđa da je skoro 90% potrebnog stimulansa procesirano i distribuirano kroz funkcije uha. 10 Dr Alfred Tomatis, razgovor sa Donom Kembelom; Music for Physitians for Times to Come, Don Cambell, Quest Books, Second Quest Edition 2000 (2) 44 Muzičko značenje u većini slučajeva gradi se širim spektrom sinestetičkih procesa, kao što smo već pomenuli, kada zvuk aktivira emocije ili sećanja uz pomoć senzornih asocijacija. Upotreba eskternih prideva u opisivanju ekspresije ili karaktera u muzici (lagano, nežno, brilijantno, radosno, gusto, prozračno, svetlo, tamno …) je opšteprihvaćen način transpozicije značenja pogotovo u klasičnoj muzici. Sve ove lingvističke poštapalice su proizvod terminološke sinestezije. Ta jezička rešenja, kodovanje muzičkog izraza u svakodnevni jezik su razumljivi svakom, ali kada prođu sinestetsku sinergiju sa zvučnim izrazom, kao povratna informacija više nisu tako doslovno razumljiva. Bezvučni senzorni termini i emotivni predlošci su opisni atributi skoro svake klasične kompozicije. Neki indikatori su, na primer, kinetičke prirode (odnose sa na prirodu ili brzinu pokreta – Lento, Andante, Presto…), a neki emotivne (Allegro, Sostenuto…). Učestalo ponavljanje lingvističkih značenskih resursa nije puki odraz bogatstva jezika, već je jasan predložak mehanizama “izgradnje” informacija neophodnih u konstrukciji percepcije. Sa razvojem kompleksnijih psihičkih narativa u savremenoj muzici proširuje 45 se i samo senzorno informaciono polje. Sa uplivom apstraktnog koncepta sama postavka značenja zahteva kompleksnije sinestetičke asocijacije. Upravo se tu kriju preklapanja mehanizama koji ujedinjuju neurološke i psihičke sadržaje, koji se aktiviraju, spajaju i razmenjuju informacije doslovno nemerljivim brzinama. Jedan od najvećih modernih filozofa Indije, Prahbat Ranjan Sarkar – Šri Šri Anandamurti, za sobom je ostavio pregršt progresivnih koncepata izvedenih iz inovativne i praktične sinteze Vedičke i Tantričke filozofije, a u pogledu naše tematike Anandamurti kaže: „Svaka vibracija u univerzumu poseduje boju i zvuk. Takođe, svaka vibracija predstavlja određenu ideju, koja se izražava kroz vibracioni zvuk i vibracionu boju.“ Naučnoj fizici nije teško vibraciju čestica permutovati u boju i zvuk, ali koncept da vibracija elektrona poseduje ideju jeste. Osim možda jasne postavke u okviru kvantnih brojeva i spin-charge-family teorije koja uspeva matematički da reši pitanje asimetrije materije i antimaterije. 46 V Polifonija tela Činjenica je da sve što postoji vibrira, treperi u sopstvenom ritmu koji se oscilovanjem usaglašava sa okolinom. Na taj način se stvara sinhronicitet koji omogućava protok energije od koje zavise biološki predlošci. Zvuk usled svoje mehaničke konkretnosti uspostavlja neposredne vibracione promene, samim tim i menja geometriju energije u telu i van njega, u prostoru. Uronjeni smo u zvuk, ali smo i veliki proizvođači rezonancije. Naše telo je rezonantna, ritmična polifonija koja neprestano vibrira, od velikih struktura kao što su aorta i arterijski sistem do mikro nivoa i genetski kodiranih vibracija u molekularnim ćelijama. Atomi, molekuli, 47 ćelije, žlezde, organi – svi imaju karakteristične vibracione frekvencije putem kojih apsorbuju i emituju energiju. Zbog sposobnosti apsorpcije energije telo poseduje karakteristiku simpatetičke rezonancije, koja podrazumeva da rezonancija jednog objekta podstiče rezoniranje drugog ukoliko se nalazi u spektru istih ili približnih frekvencija. Simpatetičku rezonanciju najlakše je opisati kroz primer zvučne viljuške, kada udarcem aktiviramo jednu, druga zvučna viljuška počinje da rezonira, odašilje zvuk, iako je nismo fizički aktivirali. Aktivirao je zvuk prve viljuške, a pošto poseduju iste vibracione karakteristike, među njima se uspostavlja nesmetana razmena energije. Kada dva objekta, tela poseduju slične vibracione karakteristike to im omogućava da rezonuju u opsegu istih frekvencija, što uspostavlja rezonantni sistem. Atomska struktura molekularnog sistema u telu je takođe rezonantni sistem. Nukleus vibrira jednom vibracijom, dok elektroni u njegovoj orbiti vibriraju simpatetičkom rezonancijom. Celokupno ljudsko telo vibrira na fundamentalnoj frekvenciji od oko 8 ciklusa u sekundi u relaksiranom 48 stanju. Takođe, fundamentalna planetarna frekvencija iznosi oko 8 ciklusa u sekundi, i naziva se Šumanova rezonancija. Kroz Šumanovu rezonanciju uspostavlja se simpatetička rezonancija između ljudskog tela i slojeva Zemljine atmosfere. Još na početku ovog sveobuhvatnog diskursa pomenuli smo verovatnoću da je materija jedna vrsta ”zamrznute” svetlosti, pa prema tome mora imati određene frekvencijske karakteristike. Osnovni princip u okviru fizike da energije različitih frekvencija mogu postojati u istom prostoru bez destruktivnih interakcija razjašnjava i elektromagnetno okruženje koje je napravio čovek, a u kojem mi svakodnevno živimo i radimo. Konstantno smo izloženi radio, TV i Wi-fi talasima koji prolaze kroz naša tela i naše kuće. Ova elektromagnetna energija je nevidljiva za naša čula zato što je na energetskoj granici iza frekvencijske energetske osetljivosti naših fizičkih organa opažanja. Međutim, kada upalimo televizor, te nevidljive energije prevode se u energije svetlosti i zvuka koje mi možemo da detektujemo, i koje se nalaze u opsegu naših čula. 49 Poliritmija mozga U kontekstu funkcionalnog dešifrovanja opšte frekvencijske multifonije zadužen je mozak. Iako se u najvećoj meri oslanjamo na automatizam rada mozga, mehanizmi njegovog funkcionisanja su od velike važnosti u kontrolisanom kreatorskom okruženju poput izvođačkih umetnosti. Kontrolisanom u smislu postojanja intencije, bez obzira na apstraktnost forme. Ukoliko smo u stanju da reprodukujemo svoju iskustvenu “bazu podataka” ili jednostavno izvodimo transpoziciju sveobuhvatnih promena u okruženju, sistem koji ove procese, najčešće paralelne ili ispreplitane, registruje i dalje reflektuje u vidu moždane električne aktivnosti su klasteri moždanih talasa. Moždani talasi su sinhronizovani elektromagnetni talasi11 11 Elektromagnetni talasi se sastoje od električnog i magnetnog polja, koja osciluju u međusobno normalnim ravnima i prostiru se kroz prostor brzinom svetlosti. Za razliku od zvučnih talasa koji potpadaju pod mehaničke talase čije je prostiranje uslovljeno materijalnom sredinom, elektromagnetnim talasima nije neophodna materijalna sredina za propagaciju, jer su oni materija sami po sebi. 50 nastali u međusobnoj komunikaciji mase neurona, i najlakše ih je opisati kao kontinuirani protok širokog spektra – od sporih i glasnih do brzih, suptilnih i kompleksnih. U opisu aktivnosti moždanih talasa često se upotrebljava zvučna analogija, duboki moždani talasi nižih frekvencija podsećaju na penetrirajući ritam bas bubnja, dok su visoko frekventni talasi slični najvišem registru flaute. I kao i u muzici gde se muzička materija prepliće, i moždani talasi funkcionišu u međuodnosima svojih “alikvotnih” karakteristika. Moždani talasi se neprestano smenjuju u odnosu na bilo koju vrstu promene u našem sistemu, bilo da se radi o aktivnosti, osećaju, senzaciji. Kada su moždani talasi spori osećamo težinu i uspavanost, a kada su brži – uzbuđenost i spremnost na akciju. Bazični opseg moždanih talasa stvoriće nam plastičnu sliku opštih karakteristika, u praksi odnosi i reakcije u neuralnoj mreži su dosta kompleksniji, jer su reflektivna svojstva kao i informaciono transponovanje uslovljeni delovima mozga koji ih formulišu. Brzina moždanih talasa meri se u hercima (Hz) u vidu broja ciklusa u sekundi, i ugrubo se dele na spore, srednje i brze talase. 51 ZETA talasi (1 do 2 Hz) Zeta ili infra-niski talasi, takođe imenovani kao spori kortikalni potencijali su, pretpostavlja se, bazični kortikalni ritmovi koji podržavaju sve moždane funkcije. DELTA talasi (2 do 4 Hz) Delta talasi su spori i glasni i podsećaju na penetrirajući bas bubanj, generišu se u spavanju sa snom, i u dubokoj meditaciji. Često se povezuju sa frekvencijskim opsegom regenerativnog sistema, što potvrđuje vezu ćelijske regeneracije i dubokog sna. TETA talasi (4 do 8 Hz) Teta talasi se najčešće pojavljuju tokom spavanja, a istraživanja su pokazala da dominiraju tokom transcedentalne meditacije. Teta talasi se smatraju “prolazom” ka učenju, i ka polju memorije i intuicije. U teta stanju senzorna percepcija spoljnog sveta je utišana, a fokus je okrenut ka unutra. Često smo pod dejstvom teta talasa kada se budimo ili padamo u san. Teta talasi nas približavaju izvoru informacija drugačijem od svakodnevnog budnog stanja, pripisuje im se vividna imaginacija i pojačana intuitivnost. 52 ALFA talasi (8 do 16 Hz) Alfa talasi su dominantni tokom suptilnog toka misli i u nekim meditativnim stanjima. Alfa talasi nam daju uvid u “ovde i sada” i osećaj žive realnosti. Takođe, alfa talasi su odmarajuća funkcija mozga i zaduženi su za sveukupnu mentalnu kordinaciju, telo-um integraciju i određene aspekte učenja. BETA talasi (16 do 32 Hz) Beta talasi su dominantni u našem uobičajnom budnom stanju kada nam je pažnja usmerena ka kognitivnim zadacima ili ka okruženju. Beta talasi se smatraju bržom moždanom funkcijom, u kojoj smo skoncentrisani, angažovani u rešavanju problema i donošenju odluka ili fokusirani na konkretnu mentalnu aktivnost. Dele se na 3 moguće brzine protoka: Lo-Beta (Beta1, 12-15Hz) karakteriše ih dokolica ili promišljanje, Beta (Beta2, 15-22Hz) predstavlja angažovanost i traženje rešenja, Hi-Beta (Beta3, 22-38Hz) podrazumeva kompleksno mišljenje, integraciju novih iskustava, anksioznost i uzbuđenost. Kontinuirana funkcija mozga na visokim moždanim frekvencijama umanjuje efikasnost, jer je za njeno osposobljavanje potrebna nesrazmerno veća količina energije. 53 GAMA talasi (32 do 42 Hz) Gama talasi su najbrži i pojavno se odlikuju izuzetno visokim frekvencijama, a podrazumevaju simultano procesiranje informacija iz različitih delova mozga. Gama talasi provode informacije enormnim brzinama i smatraju se najtišim. Da bi mozak uspostavio funkciju gama talasa smatra se da i sam treba biti “utišan”. Pojavljuju se u stanjima “univerzalne ljubavi”, altruizma… Ustanovljeno je da izloženost Gama talasima dovodi do modulacija u percepciji i kontinuitetu svesti i da je veće prisustvo Gama talasa, pretpostavlja se, preduslov za duboke duhovne uvide. Aktivnost moždanih talasa uslovljava naše uopšteno psiho-fizičko stanje i sveukupni doživljaj sebe i okoline, a precizan frekvencijski opseg u okviru određene moždane funkcije donekle je uslovljen i individualnim psihofizičkim predispozicijama. Svaki proces koji uspostavlja modulaciju percepcije menja i aktivnost moždanih talasa. Na početku 21. veka nauka je konačno postavila temelje suštinskog razumevanja povezanosti viših kognitivnih funkcija i fizioloških moždanih funkcija, otvarajući mogućnosti za izučavanje memorije, intuicije, kreativnih procesa, ali i šireg spektra neuro-patologije. 54 VI Kosmičko šaputanje Pošto smo ustanovili važnost moždanih funkcija i upoznali se sa njihovim opštim karakteristikama, možemo da se pozabavimo širom slikom i pomenemo međuodnos biorezonance i vibracionih odlika spoljnog sveta posmatran kroz konstrukt “povezanosti” sa okolnostima koje nas okružuju, a koji razotkriva moguće načine funkcionisanja senzornih i psihičkih ali i fizičkih pojavnosti. Vertikalni poredak naših opštih funkcija i čula izložen je promenama električnog naboja u atmosferi kao i longitudalnim, uzdužnim gravitacionim talasima kroz koje Zemlja konstantno prolazi. Iako ove promene 55 percepiramo kao suptilne, ljudski nervni sistem ima sposobnost da oseti i najmanju varijabilnost. Simultanim elektromagnetnim merenjima moždanih talasa i detektovanjem vibracionih signala planetarnih i atmosferskih aktivnosti, ustanovljen je visok nivo frekvencijskog sinhroniciteta (simpatetičke rezonancije). Fundamentalne planetarne frekvencije (osnovne, najniže frekvencije) se izvode iz astrofizičkih parametara kao što su prečnik, obim, rotaciona brzina, orbitalni period, perihelion (apelionsko rastojanje), orbitalna brzina… ove frekvencije karakterišu izuzetno dugi talasi, i zato ih nazivamo ultra niskim i ekstremno niskim frekvencijama. Planetarne alikvote izvedene iz fundamentalnih frekvencija vladaju biološkim paternima rasta i dugoročnim prirodnim procesima, zatim godišnjim i mesečnim biološkim ciklusima kao i dnevnim moždanim i psiho-fizičkim funkcijama. Kompleksno mnoštvo elektromagnetnih vibracija u kom smo se obreli navire u, i izvire iz naših ćelijskih i skeletnih struktura. Telesno mi “čujemo” infracrvene, mikrotalasne i radio frekvencije kao i pomenute kosmički generisane ekstremno niske frekvencije. Ćelije reaguju 56 na svaku vrstu električnog impulsa dalje stimulišući žlezde, i uspostavljaju poredak sveobuhvatnog telesnog funkcionisanja iz časa u čas. Ljudski organizam ovako kontinuirano održava balans u dinamičnoj razmeni informacija kroz međuodnose svojih kompleksnih sistema i okoline. Elektromagnetnu radijaciju u kojoj “plivamo” pojavno opažamo kao električne i magnetne talase koji prenose klastere informacija kroz prostor, atmosferu i šire planetarno okruženje, a niske amplitude ovakvog elektromagnetnog prostiranja stvaraju rezonantne veze među atomima unutar bioloških molekula. Na primer, ćelije epifize reaguju i na polaritet i na intenzitet planetarnog magnetnog protoka, direktno utičući na telesne cirkadijske ritmove. Uopšteno, sav život je razvijen pod uticajem planetarnog geomagnetnog polja čija struktura i dinamičke odlike variraju u skladu sa geomagnetnim pulsacijama nastalim u interakciji Zemljine magnetosfere i plazme, formirane ultraljubičastom sunčevom radijacijom, koja se prostire kroz Solarni sistem. 57 Bez daljeg produbljivanja opsežnih astrofizičkih predložaka koji dovode u vezu telesne frekvencijske opsege sa frekvencijskim aspektima sveobuhvatnog planetarnog okruženja, jasno je da je naše postojanje deo kompleksnog rezonantnog sklopa – kosmičkog instrumenta sa frekvencijskim rasponom od preko četrdeset oktava vibracionog interpleja. 58 VII Raznolika odela energetskog tela Ono što se ne uči u muzičkim obrazovnim okvirima savremenog društva, a ključno je za bavljenje bilo kojom vrstom manipulacije zvukom, upravo je svest o povezanosti fizičkog tela sa suptilnim energetskim sistemima. U istočnjačkim naukama to nije novina, a mnogi zagovornici zapadne ezoterije takođe se podrobno time bave već stotinama godina. Pomenuti Sarkar sredinom prošlog veka ovaj odnos nazvao je biopsihologija, kroz koju vrlo jasno postavlja povezanost nervnih pleksusa, kao psihičkih ekvivalenata koji direktno utiču na rad endokrinih žlezda u neuroendokrinom sistemu, sa suptilnim telima. Sa druge strane planete, dolazeći iz prakse zapadne medicine dr Tomatis jasno dovodi u 59 vezu punjenje i pražnjenje auričnog polja sa izloženošću blagotvornim ili štetnim zvučnim frekvencijama, mapirajući frekvencijski spektar koji stimulisanjem moždanih funkcija dovodi do balansiranja psiho-fizičkih aspekata. Na kraju, danas se pojavnost energetskog tela više ne smatra opskurnim u disciplinama koje se bave izučavanjem ljudske prirode, kartezijanski odnos ka neopipljivom je napušten, negde otvoreno, negde implicitno, ali je svakako napušten. Tokom 20. veka u zapadnoj nauci pojavljuje se interes za izučavanjem vibracione medicine, zasnovne na ajnštajnovskoj teoriji relativiteta. Polazište ovog pristupa oslanja se na shvatanje da je molekularna organizacija fizičkog tela ustvari kompleksna mreža prepletenih energetskih polja organizovana i napajana energetskim sistemima koji usklađuju životnu silu sa telom. Ovi sistemi manifestuju se kroz hijerarhiju energetske materije putem koje se usklađuju elektrofiziološke i hormonske funkcije, kao i ćelijska struktura u fizičkom telu. “Dakle, prema ajnštajnovskoj paradigmi ljudsko biće je mreža kompleksnih energetskih polja koja su u vezi 60 sa ćelijskim sistemima. Organizam predstavlja seriju međusobno povezanih energetskih sistema, a ako ti energetski sistemi ispadnu iz ravnotežnog stanja to može prouzrokovati patološke simptome koji se ispoljavaju na fizičkom, emocionalnom, mentalnom i duhovnom nivou. Ljudsko energetsko polje je nalik auri koja okružuje i prožima našu fizičku pojavnost i u stalnoj je interakciji sa svim aspektima tela i uma. Ljudska energetska polja su raznovrsna, uključuju i fizički merljiva elektromagnetna i magnetna polja generisana dejstvom živih ćelija, tkiva i organa ali i tela kao celine. Takođe postoje i mnogo suptilniji vidovi, bio-polja, koja izviru iz živućih jedinica, sačinjavaju još suptilnija energetska tela i kanale protoka energije i grade više aspekte poimanja postojanja. Materija od koje su satkana telesna energetska polja su visokofrekventne prirode. Dakle, čestice vibriraju na većim frekvencijama, pa se i sama materija drugačije opaža. Kada se odnos između viših vibracionih energija i fizičke materije konačno razjasni, bićemo u stanju da u potpunosti razumemo obrazac koji utiče na protok životne sile kroz fizičko telo. Već pomenuti princip po kojem energije različitih frekvencija zauzimaju isti 61 prostor bez međusobnog poništavanja, ima teorijske implikacije i na suptilne telesne materije. Usled različitih inherentnih frekvencija, fizička, eterska i druge materije mogu postojati u istom prostoru, kao što radio i TV talasi mogu prolaziti kroz isti prostor bez interferencije.” 12 U istraživanju višedimenzionalnog energetskog sistema ljudskog tela došlo se do saznanja o postojanjima fizičke oktave, eterske oktave, astralne oktave, mentalne oktave i kauzalne oktave, čije rezonancije ukazuju na manifestacije korespodentnih energetskih “tela”. Njihovu podelu i opis preuzimamo iz studije Vibraciona medicina dr Ričarda Gerbera. Etersko telo Etersko telo prožima fizički sistem sa kojim je u odnosu putem kanala energetske razmene, a koji omogućavaju proticanje energetskih informacija iz jednog sistema u 12 Vibraciona medicina, dr Ričard Gerber, Treće izdanje, Bear & Company 2001; Prevod Đorđe Čolić i Relja Kosanović (11) 62 drugi. Iako ove kanale zapadni naučnici donedavno nisu proučavali, o njima se dosta pisalo u istočnoj ezoteričnoj literaturi. Sistem koji zapadni naučnici u bliskoj prošlosti proučavaju je sistem akupunkturnih meridijana. Učenja starih kineza kažu da su akupunkturne tačke na ljudskom telu raspoređene duž nevidljivog sistema meridijana koji se, duboko unutar tkiva, prostire po čitavom telu. Kroz ove meridijane prolazi nevidljiva hranljiva energija koju kinezi nazivaju “či”. Kinezi veruju da postoji dvanaest parova meridijana koji su povezani u specifični energetski sistem. Kinezi takođe misle da kada je protok energije ka fizičkim organima blokiran ili narušen dolazi do disfunkcije sistema organa. Kvantitativna merenja različitih istraživača pokazala su da se na akupunkturnim tačkama pojavljuje gotovo dvadesetostruki pad električnog otpora, a dobro je poznato da energija bira put najmanjeg otpora. Mnoštvo drevnih tekstova indijske joginske tradicije govori o postojanju specijalnih energetskih centara koji postoje unutar naših tela. Ti energetski centri, koji se nazivaju “čakre”, na sanskritu “točkovi”, opisuju 63 se kao vrtlozi eterske energije. Čakre su zadužene za unos raznovrsnih energija i njihovo raspoređivanje u svrsishodnom obliku unutar ljudske strukture. Sa fiziološkog stanovišta, čini se da čakre imaju udela i u protoku suptilnijih energija do ćelijske strukture fizičkog tela. Čakre funkcionišu kao energetski transformatori, spuštajući energiju jedne forme i frekvencije na drugi, niži energetski nivo. Energija se transformiše u hormonske, fiziološke i konačno ćelijske promene u telu. Postoji bar sedam glavnih čakri koje su povezane sa fizičkim telom. Anatomski, svaka velika čakra je povezana sa velikim nervnim spletom i velikom endokrinom žlezdom. Glavne čakre se nalaze na vertikalnoj liniji jedna iznad druge počev od donjeg kraja kičme ka glavi. Najniža, koja se naziva korenska čakra, nalazi se blizu trtične kosti. Druga čakra, koja se naziva sakralna ili slezinska čakra, locirana je ili odmah ispod pupka ili u blizini slezine. Treća, ili čakra solarnog pleksusa, smeštena je u gornjem srednjem delu abdomena odmah ispod vrha grudne kosti. Četvrta, srčana čakra, nalazi se u centralnom delu direktno iznad srca i grudne žlezde. Peta, ili čakra grla, nalazi se na vratu u blizini Adamove jabučice. Čakra grla se nalazi direktno iznad štitne žlezde i dušnika. Šesta, ili čeona čakra, koja 64 se još naziva adžna čakra u joginskim tekstovima, nalazi se na sredini čela malo iznad nosnog grebena. Sedma ili krunska čakra se nalazi na vrhu glave. U ezoterijskoj literaturi pominje se postojanje dvanaest glavnih čakri. Uz gore pomenutih sedam, pominju se dve čakre na dlanovima ruku, dve na površini stopala, i jedna koja je povezana sa produženom moždinom koja funkcioniše u koordinaciji sa srednjim mozgom (ponekad se naziva alta major čakra). Postoje mnoge male čakre koje su povezane sa glavnim zglobovnim strukturama u telu kao što su kolena, gležnjevi, laktovi itd. Sve u svemu, u ljudskom telu postoji nešto više od 360 što velikih što malih čakri, koje kroz svoj frekvencijski opseg poseduju korespodentne boje i tonove. Čakre su međusobno povezane, a povezane su i sa fizičkoćelijskom strukturom preko posebnih energetskih kanala koje nazivamo ”nadiji”. Nadiji su sačinjeni od posebnih vlakana eterske materije. Razlikuju se od meridijana, koji imaju svoj fizički pandan u sistemu meridijanskih kanala. Nadiji predstavljaju razgranatu mrežu kojom protiču energije, a po brojnosti 65 svojih ogranaka porede se sa obiljem nerava u telu. U različitim izvorima opisano je do 72 000 nadija ili energetskih kanala u eterskoj anatomiji ljudskog tela. Ovi jedinstveni kanali se prepliću sa fizičkim nervnim sistemom. Usled ove zamršene prepletenosti nadiji utiču na prirodu i kvalitet nervne transmisije u velikoj moždanoj mreži, kičmenoj moždini, i perifernim nervima. Energetski protok kroz čakre je dvosmeran, iz energetskog okruženja ka telu, ili obrnuto, iz tela ka spoljašnjoj sredini. Ova druga sposobnost predstavlja karakteristiku nivoa aktivacije čakri. Sposobnost kontrolisane aktivacije i transmisije energije kroz čakre predstavlja odraz višeg nivoa razvoja svesti i koncentracije osobe. Astralno telo Astralno telo je sedište naših emocija i mehanizam vantelesne svesti. Sastavljeno je od astralne materije, koja je fina supstanca još veće frekvencije od eterske materije. Prema ezoterijskim izvorima, astralno, kao i etersko 66 telo, takođe ima sedam glavnih čakri. One se nazivaju astralnim dvojnicima čakri. Kao eterske, i ove astralne čakre su transformatori energije i integralni su deo našeg proširenog energetskog sistema. Astralni centri su transmiteri i prijemnici astralne energije koja se, zatim, redukuje i usmerava na eterske čakre gde preko nadija biva prevedena u nervnu i žlezdanu funkciju. S obzirom da astralno telo učestvuje u emocionalnom izrazu, astralne čakre obezbeđuju vezu preko koje emocionalno stanje osobe može da poremeti ili poboljša zdravlje. Sredinom 20. veka američki ezoteričar Čarls Mjuzes uspostavlja hipotezu hiperbrojeva, kategoriju brojeva u koju potpada npr. kvadratni koren od -1. Po Mjuzesu hiperbrojevi su neophodni za izvođenje jednačina koje bi matematički objasnile osobine fenomena ”viših” dimenzija (poput energetskih interakcija živih sistema koje ovde opisujemo). Iako na prvi pogled hiperbrojevi kao što je kvadratni koren od -1 izgledaju imaginarno, Mjuzes je isticao da su oni ključ za nalaženje rešenja u jednačinama elektromagnetne i kvantne teorije i dovodi ih u vezu sa materijom prostora-vremena. 67 Materija pozitivnog prostora-vremena postoji samo pri brzinama manjim od brzine svetlosti. Obrnuta kriva sa desne strane brzine svetlosti, koja se kreće brzinama većim od brzine svetlosti opisuje oblast negativnog prostora-vremena. U knjizi Vibraciona medicina dr Ričard Gerber napominje da se astralna materija nalazi u domenu negativnog prostora-vremena i da vibrira brzinama većim od brzine svetlosti, kao i da ima određene magnetne osobine slične eterskoj materiji. Još u nekim od ranih radova profesora Wilijema Tilera13 predviđa se mogućnost da je astralna energija operativna pri brzinama 1010 i 1020 puta većim od brzine svetlosti. Astralni domen ima neke jedinstvene osobine, između ostalog i prepoznat princip da astralne manifestacije mogu da uspostave svoj zaseban život. Na astralnom energetskom nivou, određene misli, svesne ili nesvesne, se mogu “osamostaliti” kao zasebna energetska polja jedinstvenog oblika, boje i osobina. Njihov identitet, pogotovo ako je potentan emocionalnim nabojem, može biti odvojen od njihovog tvorca. Činjenica da naša svest 13 Vilijam A. Tiler, profesor emeritus Univerzitet Stenford fakultet za inženjerstvo, osnivač Instituta za psihoenergetiku (Tiller Institute) 68 može uticati na energetsko polje naše suptilne energetske anatomije ima značajne implikacije za medicinu i psihologiju. ”Materija koja ulazi u sastav supstance ljudske misli i osećaja je definitivno vrsta magnetizma. On privlači druge supstance da se harmonizuju sa njim, i odbija materiju sa kojom nije u harmoniji. Specifično magnetno delovanje astralne materije veoma otežava oslobađanje od “loših uticaja” i dugotrajnih emocionalnih problema. Eksperimenti budućnosti će konačno pokazati da se emocije moraju posmatrati i kao visokomagnetna nefizička materija i kao aspekt svesti.” 14 Mentalno telo Mentalno telo je prvo od energetskih tela koje se prostire u frekvencijskom opsegu izvan astralnog tela. Ovo telo, kao i astralno, sačinjeno je od materije više frekvencije od fizičke. Ono zauzima sledeću oktavu frekvencije na energetskoj lestvici. Kako je astralno telo ponekad nosilac izraza ljudskog emocionalnog aspekta, tako je 14 Vibraciona medicina, dr Ričard Gerber, Treće izdanje, Bear & Company 2001; Prevod Đorđe Čolić i Relja Kosanović (11) 69 mentalno telo sredstvo kojim biće manifestuje i izražava konkretan intelekt. Kao i astralno telo, mentalno telo ima svoje energetske centre koji su povezani sa fizičkom formom. Kao i njihovi niži energetski prethodnici, čakre mentalnog tela su usredsređene na glavne endokrine i nervne centre, i one okružuju astralne i eterske čakre. Da bi energija iz mentalnog područja ostvarila efekat u fizičkom području, neophodno je da se dogodi neka vrsta kaskadnog efekta. Mentalne energije delovaće na materiju astralnog tela koja je osetljivija na mentalne energije određenog tipa energetske stimulacije. Potom će kroz promene u astralnom telu, energetske promene biti prebačene do eterskog, da bi na kraju preko fizičkoeterske međuveze došle do fizičkog tela. Kauzalno telo Kao naredni nivo energetske supstance, dolazimo do medijuma koji nazivamo kauzalno telo. Kauzalno telo je na više načina najpribližnije onome što nazivamo svojom Višom Ličnošću. Kauzalno telo je sačinjeno od energetske supstance još više frekvencije od mentalnog tela. Dok je mentalno telo zaduženo za stvaranje i 70 transmisiju konkretnih misli i ideja kao i za njihov izraz i manifestaciju na fizičkoj ravni, kauzalno telo je povezano sa apstraktnim idejama i konceptima. Kauzalna svest se bavi suštinom stvari, dok se na mentalnoj ravni ispituju detalji. Niže mentalno telo bavi se mentalnim slikama dobijenim iz senzacija, i analitički rasuđuje o konkretnim objektima. Kauzalna ravan je svet stvarnosti. Na ovoj ravni više se ne bavimo emocijama, idejama ili pojmovima, već suštinom i temeljnom prirodom stvari. Morfologija sveta Naučna otkrića na polju ćelijske biologije su pokazala da svaka ćelija sadrži kopiju DNK lanca, sa dovoljno informacija da se napravi celo ljudsko telo. Činjenica da svaka ćelija u ljudskom telu sadrži informacije za stvaranje kompletnog duplikata tog tela odražava mogućnost postojanja holografskog principa po kojem je celina sadržana u svakom njenom delu. Polje 71 moderne fizike uspostavilo je zadovoljavajuću analogiju i sveprisutno morfičko polje dovela je u vezu upravo sa hologramskom strukturom, koja se teorijski opisuje kao višedimenzionalna fraktalna interferencija. U biologiji, morfičkim poljem se naziva samoorganizovana celina – ćelijska struktura koja se ponaša kao predložak za stvaranje određenih telesnih struktura, organa, tkiva, ćelija, ćelijskih struktura, molekula itd. Polje sadrži elektromagnetna svojstva i u njemu su pohranjene informacije za formiranje, razvoj ali i oblike ponašanja živih organizama, a nalazi se u samim organizmima i izvan tj. oko njih. Najraniji dokazi koji potkrepljuju postojanje holografske telesne energije izloženi su u radu neuroanatomiste Harolda S. Bura na Univerzitetu Jejl tokom 40-ih godina prošlog veka. Bur je proučavao oblik energetskog polja oko živih biljaka i životinja i otkrio da električna osa nastaje u stadijumu neoplođenog jajeta. Podaci do kojih je Bur došao sugerisali su da je svaki organizam u razvoju predodređen da prati razvojnu matricu i da je takva matrica generisana individualnim elektromagnetnim poljem organizma. 72 Počeci eksperimentalnog rada Burove prakse dalje su se razvijali kroz eksperimentalni rad u oblasti elektrografske fotografije15. Savremena istraživanja potvrđuju Burovu teoriju o razvojnim bioenergetskim poljima i sve je više dokaza koji govore u prilog njihove holografske prirode. Bur i Kirlijan su razvili eksperimentalne tehnike koje su bile u stanju da mere promene energetskog polja živih sistema. Bur je u svom pristupu koristio standardne voltmetre i dobijao podatke u obliku mikrovoltažnih nivoa. Kirlijan je proučavao isto električno polje tela, ali je njegova elektrografska tehnika prevodila Burova električna merenja u vizuelne karakteristike električne korone. Danas mnogi istraživači potvrđuju dijagnostički potencijal zapisa Kirlijanove elektrofotografske tehnike. Mi ćemo se osvrnuti na istraživački rad dr Ruperta Šeldrejka koji hipotezu o morfičkim poljima razvija od 80-ih godina prošlog veka, kako bismo stekli uvid o važnim funkcijama energetskog tela i ustanovili logičku 15 Elektrografija, ili Kirlijanova fotografija, je tehnika po kojoj se živi objekti fotografišu u prisustvu električnog polja visoke frekvencije, velike voltaže i male amperaže. Pionir ove tehnike bio je ruski istraživač Semjon Kirlijan po kome je proces dobio ime. Kirlijanovo prvo istraživanje počelo je ranih 40-ih, otprilike u isto vreme kada je Bur merio elektromagnetno polje oko živih objekata. 73 vezu sa zvukom kao vidom transpozicije energetske informacije. Ideja o postojanju morfičkih polja integralni je deo istočnih duhovnih praksi hiljadama godina unazad, a u hinduizmu i budizmu se dovodi u vezu sa Akaša16 zapisom. Akaša zapis identifikuje se sa eterom, organizovanom prostornom supstancom iz koje je izveden sveobuhvatni život, i smatra se fundamentalnim elementom i neizostavnim pratiocem elementarnih vidova energije (vatra, voda, vazduh, zemlja). Za nas je od izuzetne važnosti osnovna karakteristika Akaša polja, naziva se šabda (shabda), a značenje joj je – zvuk. Iako je u velikoj meri ova teorija odbačena od strane redukcionističkih naučnih krugova koji izučavaju biološke procese, sasvim je prihvaćena i temeljno izučavana sa aspekta kvantne fizike i metakognitivne psihologije. Dr Šeldrejk je postavio teoriju postojanja opšteg morfičkog – informacionog polja kom se neprestano prilagođavamo u skladu sa morfičkom rezonancijom, 16 Prve analogije Akaša zapisa poklapaju se sa zapadnim naučnim uvidima XVIII veka, kada se smatralo da se svetlost tj. elektromagnetni talasi prostiru kroz etar – medijum koji naseljava prostor i omogućava propagaciju energije. 74 kao osnovnim sistemom vibracione razmene informacija, koja se odvija među srodnim biološkim grupacijama i oblicima materije (energije). Morfičko polje na ovaj način postaje sveobuhvatna baza podataka iz koje crpimo ali i upisujemo iskustvene informacije. Interesantnost teorije o postojanju morfičkog polja aktuelna je i u domenu grupne psihologije, posebno u smislu izučavanja kolektivne memorije. Krajem 20. veka istraživači sa svih meridijana sveta su se udružili u poduhvatu razlaganja ljudskog genoma. Ovaj desetogodišnji poduhvat doveo je do velikih ulaganja u tehnološki razvoj molekularne biologije. Na žalost, rezultati ne samo da nisu bili zadovoljavajući, već su proizveli apsolutni krah dotadašnjeg teorijskog diskursa koji je sve informacije o evoluciji tražio u proteinskim strukturama (genima), u potrazi za metodama genetske modifikacije, a sa premisom buduće borbe protiv genetskih bolesti. Ljudski genom jednostavno ne poseduje dovoljnu količinu informacija da bi objasnio raznolikost i bihevioralnost forme tokom razvoja organizma. Genetske informacije kodirane u okviru DNK formiraju određen genetski program, sekvencu amino kiselina koje formiraju proteine – strukturu građe, hemijski sastav 75 organizma. Međutim, ove sekvence u sebi ne sadrže kod, program za razvoj celokupnog organizma. DNK sadrži informacije o materijalima od kojih je telo konstruisano, o enzimima, strukurama proteina itd. Ali u njima ne postoji trag o planu stvaranja forme, morfologiji tela. DNK je potpuno isti u svim ćelijama iako one formiraju potpuno drugačije delove organizma. Na primer, ruke i noge poseduju identičan hemijski sastav, sastav mišića, nerava i ćelijskih struktura, a forma kao i funkcija su im u potpunosti različiti. Sam po sebi, DNK ne može da objasni različitost forme. Ideja o morfičkom polju je ideja o stvaranju forme. Predložak hipoteze je da je rast organizama “sinhronizovan” putem morfičkog polja kog je deo i koje ga okružuje, a esencija teorije je da polja sadrže “ugrađenu” memoriju generisanu kroz polja slične vrste. Polja nisu fiksna već evolutivna. Međupovezanost polja uspostavlja se putem morfičke rezonancije. To znači da sve vrste organizama koje postoje poseduju kumulativnu memoriju koja se oslanja na prošla iskustva. Obzirom da se polje nalazi i unutar i izvan entiteta (npr. poput magneta i magnetnog polja, ili poput 76 gravitacionog polja koje je i u, i oko Zemlje), percepcija “polja” znatno menja odnos ka podeli na unutrašnje i spoljašnje. Postojanje sveobuhvatnog morfičkog polja menja poimanje kolektivne egzistencije na svim nivoima, od minerala, biljnog i životinjskog sveta do savremene civilizacije i njenog društvenog poretka. Jungova hipoteza o kolektivnom nesvesnom sasvim se logično uklapa u koncept morfičke rezonancije i kumulativne memorije. Ako posmatramo da je društvo ili grupa ljudi, bilo da se radi o socio-kulturnim ili interesnim sferama, međusobno povezana unutar zajedničkog rezonantnog polja i uslovljena njegovim karakteristikama, psihologija mase postaje habitualno istraživanje kroz sistematizaciju iskustvenih navika i evolutivnog poretka određenog superorganizma. Buka zarobljene materije Stvorili smo predložak da su energetska tela podložna promeni i izložena mnogim konstruktivnim ali i destruktivnim aspektima. I pored sveopšte povezanosti kroz hijerarhije rezonirajućih obrazaca uokvirenih automatskom prirodom simpatetičke rezonancije, u 77 okvirima samog entiteta i u neprestanoj interakciji sa okolinom, mi kao svesna bića posedujemo sposobnost da se otrgnemo iz sistema i stvaramo nove vibracione poretke – umetnička dela sa sopstvenim zakonitostima. Ta ultimativna kreatorska sposobnost izvire iz slobodne ljudske volje, koju uobličava evolutivna potreba za upotpunjavanjem okruženja ali i jedinstvo sveobuhvatnih karakteristika bića. Filozofski diskurs o slobodnoj volji je star gotovo dva milenijuma. Na neki čudan način me asocira na potragu za sopstvenim “glasom” u mnoštvu rezonancije. Ono što suštinski fascinira je to što potraga za sopstvenim, često pobuđuje potrebu za usaglašavanjem sa integralnim energijama makrokosmosa. Ono što nama kao vrsti predstoji je upravo realizacija postojanja i dinamike univerzalnog jedinstva, kosmičkog poretka i okvira njegovog usaglašavanja, od kojeg zavisimo i čiji smo neizostavan deo. U svojoj perfektnoj neusaglašenosti trenutni raskorak naše evolucije reprodukuje enormnu kakofoniju, terminalno ugrožavajući ekološke procese. Buka civilizacije uslovljava predstojeće biološke okvire, i bez pogovora pronalazi svoje mesto u širokom spektru patoloških stanja proširene telesnosti. 78 Dubokog sam uverenja da će naredni evolutivni skok podrazumevati promenu paradigme našeg shvatanja zvuka u pojavnom smislu. Njegova vibraciona priroda odlika je svega što postoji u Univerzumu, i kao takav je u neraskidivoj sprezi sa energijom kao suštinskim vidom postojanja. Zbog svoje mehaničke prirode zvuk je moćno sredstvo u uspostavljanju energetske promene, i unutar ali i van opsega ljudske čujnosti – spomenuli smo da je ono što ne čujemo fizički prisutno podjednako kao i ono što čujemo. Dakle, opseg čujnosti kreće se u tri dekade od 20 Hz do 20 kHz, uključujući i dinamički opseg jačine zvuka od praga čujnosti (0 dB) do praga bola (120 dB). Preko toga postoji u svetu, ali ne postoji u našim ušima. Ali postoji u našem telu. Spomenuli smo da se iznad opsega nalazi ultrazvuk, a ispod infrazvuk. Znamo za njih i koristimo ih, ali ih ne registrujemo svesno. Sa druge strane permanentno smo izloženi zvučnom zagađenju koje jako dobro čujemo. Naše uši, naš mozak tu buku čuju, ali ne obraćaju pažnju na nju usled svrstavanja oseta pod “ambijent”. Telo međutim, često apsorbuje veliki deo zvučne energije iz prostora koje ga okružuje. Studije o štetnosti buke i realnim promenama na ćelijskom nivou usled izloženosti, konačno su dokazale direktan degenerativni učinak na nervni sistem, mozak, kardiovaskularni sistem itd. Između 79 ostalog, znatno povećan broj obolelih od demencije dovođen je u korelaciju sa bukom savremenog života. Sa druge strane izloženost određenim frekvencijskim opsezima može da dovede do razvoja slušne osetljivosti (živ sam primer da dobar sluh nije urođena predispozicija), ali nije isključeno da taj proces prati, u pozitivnom smislu i razvoj drugih kognitivnih funkcija. Razvoj svojevrsne čulne osetljivosti verni je pratilac sticanja umetničkih veština, u našem slučaju neophodan u otkrivanju novih okvira u kojima se bavimo manipulacijom zvuka. Zvuk može biti “ključ” za stupanje u kontakt sa potisnutim sećanjima ili podsvesnim psihičkim sadržajima. Širok spektar istraživanja na polju psihoakustike doveo je do značajnih saznanja o sinhronicitetu frekvencija i moždanih funkcija, uključujući i saznanje da ultrazvučni spektar stvara prostor za sugestiju u hipnotičkom transu. Ovde se nećemo baviti aspektima zloupotrebe zvuka, ali ako želimo da se bavimo suštinom zvučne prirode pogotovo u digitalnoj manipulaciji, trebalo bi da budemo svesni da svako baratanje frekvencijama podrazumeva određenu odgovornost. Na kraju, jedan od najvažnijih aspekata zvuka je upravo njegova isceljujuća dimenzija. 80 Istraživanja štetnih fizioloških i psihičkih uticaja obuhvataju široku paletu socio-društvenih fenomena, uključujući uvek aktuelni diskurs o potencijalu muzike da preplavi slušaoca ostavljajući ga ranjivim i bez samokontrole, izloženog uvrnutim hipnotizirajućim konceptima u najboljem slučaju koristoljubivih individua. Zloupotreba direktne fizičke prirode slušanja – činjenica je da ne možemo „poklopiti“ uši kao što možemo zatvoriti oči, rasprostranjen je civilizacijski koncept koji se nastanio u kulturi, marketingu i politici, i prerasta u anksiozno-intelektualni diskurs o neprestanoj uzurpaciji lične autonomije. 81 VIII Gde je taj Um? Zvuk, obzirom da je sveprisutan, ne možemo više posmatrati kao izdvojen fiziološki oset ili puku nervnu refleksiju. Percepcija ne podrazumeva samo postojanje receptora, već je u potpunom međuzavisnom odnosu sa kognitivnim procesima koji se odvijaju izvan polja racionalnog rezonovanja, štaviše svaki percepcionista će danas reći da je percepcija deo kognicije, čak i oni redukcionistički orijentisani. Kada se referišemo na “više” kognitivne funkcije često uskačemo u zamku redefinisanja uma, još jedne fantastične apstrakcije bez koje je egzistencija apsolutno nepotpuna. Naša uobičajana predstava uma podrazumeva da se “to” nalazi negde u mozgu. Automatsko usmeravanje 82 na mozak kao operativno polje uma apsolutno je opšte prihvaćeno, iako ne postoje logički, a kamoli fizički predlošci da aktivnost uma neurološki može da se izjednači sa moždanim aktivnostima. Slična je situacija i sa memorijom, koju bezpogovorno svrstavamo u aktivnost mozga. Problemi sa skladištenjem memorije u predele mozga su mnogi, od neuroloških, preko bio-hemijskih do filozofskih. Lokalizacija uma u lobanji dovela je do duboko ukorenjenog uverenja da je um privatni entitet i da je kao takav povezan sa zasebnim nervnim tkivom. Razumevanje koncepta uma dovodi nas u direktnu vezu sa definisanjem pojma svesti. U pogledu procesuiranja informacija, naš mozak nije samostalan organ, već se ponaša kao centralni deo integralnog nervnog sistema koji refleksivno razmenjuje informacije sa čitavim organizmom, ali i sa okruženjem. U studiji Consciousness in the Universe is Scale Invariant and Implies an Event Horizon of the Human Brain, Dirka K.F. Majera i Hansa J.H. Gisinka, mozak se posmatra kao da je prijemnik upućen na hologramski struktuirano polje, koje je u neprekidnoj interakciji sa senzitivnim strukturama raznorodnih vrsta ćelija u telu. 83 “Kako bi se opravdale ultra-rapidne moždane reakcije i efikasan rad meta-stabilnog nervnog sistema, predlaže se postojanje receptivnog (radnog) umnog polja, koje je u neprekidnoj komunikaciji sa mozgom. Naš integralni nervni sistem posmatra se kao multidimenzionalna neuronska mreža, koja je na nedvosmislen način u interakciji sa predloženim “nadzornim” meta kognitivnim domenom. Između ostalog, ovo polje integriše diskretne sklopove sopstvenih fotonskih i solitonskih talasa, neprekidno nadopunjavajući vremenski simetrično memorijsko iskustvo pojedinca. Polje podrazumeva toroidalnu organizaciju koja uspostavlja sakupljanje energije iz gravitacionog polja, tamne energije i energije iz polja nulte tačke, kao i energije planetarnog magnetnog polja, i putem talasa šalje informacije u moždano tkivo koje se ponaša kao instrument rapidnog procesuiranja svesnih i nesvenih sadržaja. Predložak pretpostavlja da ovo radno receptivno polje, koje je u interakciji sa celokupnim nervnim sistemom, generiše samosvest i da je koncipirano kao operativno iz četvrte prostorne dimenzije, hiper sfere. 84 Njegova funkcionalna struktura je adekvatno definisana geometrijom torusa17, koji je zamišljen kao osnovna jedinica, operativna forma dimenzije prostor-vreme. Opisano polje ponaša se kao radni proces koji nadgleda mozak i osposobljen je da preobrati koherentne talasne energije u statične atraktor-talase koji dalje usmeravaju kortikalne obrasce ka višim kordinacijama aktivnosti i refleksije, kao i za sinhronizaciju neophodnu za uspostavljanje samosvesnih stanja. Postojanje receptivnog polja koje je ujedno rezonirajući radni prostor doveden u vezu, ali ne i sveden na mozak, mogao bi da uspostavi širi obrazac interpretacije rasprostranjenih, a slabo istraženih transpersonalnih stanja i algoritmične prirode života. Iznad svega, saznanja o ovom polju ističu duboku vezu kosmosa i čovečanstva.” 18 17 Torus je obrtna površ koja se dobija kada se rotira kružnica u trodimenzionom prostoru oko ose komplanarne sa kružnicom, a koja ne dodiruje krug. Ako osa rotacije ne dodiruje kružnicu površ ima oblik prstena i naziva se prstenasti torus ili samo torus. U slučaju da je osa rotacije tangenta kružnice dobijena površ se naziva rog torus, a kada za osu rotacije uzmemo tetivu kružnice rezultujuća površ je vretenasti torus. 18 Consciousness in the Universe is Scale Invariant and Implies an Event Horizon of the Human Brain, Dirk K.F. Meijer and Hans J.H. Geesink, NeuroQuantology, September 2017 (4) 85 Sprega uma, svesti i kreativnosti je muzičko “igralište”. Stvaranje zvučnih formi je mnogo “materijalnija” disciplina nego što smo mogli da pretpostavimo. Sa tim saznanjem upuštam se u razotkrivanje kreativnih mehanizama stvaralaštva i inovacije koji su neizostavan deo razvijanja muzičkog uma. Jedan od važnijih aspekata muzičkog stvaralaštva je – intuicija. 86 IX Intuicija u kreativnom stvaralaštvu Za mene je muzika od ranih dana predstavljala intrigantan teren. Pogotovo klasična muzika, kojoj sam kroz niže i srednje obrazovanje bila vrlo eksplicitno posvećena. Kako to u okvirima našeg muzičkog obrazovanja biva, uče nas od malih nogu slušanju velikih i kompleksnih muzičkih formi – što u određenom smislu može biti korisno ako je sistematično i jasno postavljeno kroz postepeno razvijanje razumevanja muzičkog sadržaja. Postoje i skeptična mišljenja u savremenoj nauci o kogniciji, koja apeluju na oprez po pitanju rane izloženosti kompleksnim i apstraktnim sadržajima, jer mogu uzrokovati patološku sinesteziju i dovesti do različitih vidova senzornih disfunkcija. 87 Jedini način da se mlada osoba identifikuje sa zrelim muzičkim formama je putem intuitivnih reakcija i postepenim razvijanjem muzičkog instinkta – brzog snalaženja u savladavanju kompleksnih muzičkih elemenata, poput momentalne sinhronizacije melodije, ritma, muzičkog oblika – forme, stvaranja tonske visine ili prepoznavanja harmonije, kompleksnih motornih zadataka kao i aktivacije psihičkog i emotivnog sadržaja. Postoji opšte ubeđenje da se razvojem muzičkog instinkta sveobuhvatno razvija i intuicija, ili kako bi se još moglo definisati, intuitivni um. Međutim, razvoj intuicije podrazumeva razvoj raznih psiho-fizičkih funkcija, mnoge od njih nemaju dodirnih tačaka sa zvučnom percepcijom i muzičkim veštinama, već se odnose na sveopšti razvoj kognitivnih funkcija. Tokom dugog muzičkog odrastanja nebrojeno puta sam od svojih mentora čula frazu da se uspešan muzičar postaje uz 5% talenta i 95% vrednog rada. Da li je ovo tačna razmera koja se može primeniti i na razvoj muzičkog instinkta ne znam, ali sasvim je sigurno da je za savladavanje kompleksnih instrumentalnih zahteva potreban vrlo predan i precizan rad. Mnoge psiho-fizičke radnje koje dete obavlja u procesu učenja instrumenta su 88 automatske, nesvesne, međutim to ne umanjuje njihov značaj. Motorički kontinuitet koji se stvara iz godine u godinu navikava telo na čitav spektar kompleksnih zadataka, a kada se isti na adekvatan način savladaju, mozak je do određene mere rasterećen i otvara se prostor za psihičko – emotivno i mentalno sazrevanje. Ono što muziku čini zanimljivom za razvoj mladog bića je upravo dinamika smenjivanja ranije pomenutih kognitivnih funkcija u okvirima sistema 1 i sistema 2. Najplastičnije opisano, moguće je savladavati tehniku uz pomoć emotivnog sadržaja, kroz uobličavanje lirskih melodija ili celovitog doživljaja određene kompozicije, a moguće je i savladavanje emotivnih zahteva unutar kompozicije kroz tehničke strukture – postavke. Oba načina su validna, a ponekad je gotovo i nemoguće razlučiti da li je značenski sadržaj “postavka” ili realni doživljaj. U toj situaciji jedino što može da razlučiti “istinu” od “laži” je postojanje energetske razmene. Bez intencije za energetskom razmenom svaka estetika može biti raskrinkana. Činjenica je da razvoj intuitivnog uma koji pruža muzička edukacija može da utiče na razvoj različitih aspekata ličnosti. Ali nije nužno da će ti određeni – individualno aktivirani aspekti ličnosti, razvijeni savladavanjem kompleksnih zahteva muzike, biti funkcionalni u drugim 89 sferama života. Dakle, iako muzička edukacija utiče na ličnost kao takvu, uticaji na druge kognitivne funkcije su posredni – što ponekad opažamo kao fenomen npr. vanredno inteligentnog inženjera koji rešava komplikovane algoritamske zadatke, ali kada mu damo isti algoritam sa drugim sadržajem on postaje kompletan duduk. Možemo da pretpostavimo dve mogućnosti – vrste posledica savladavanja muzičke kompleksnosti: 1) da nema transfera na sve kognitivne funkcije; 2) da ima transfera, ali nije uvek funkcionalan. Savremena nauka se hvata u koštac sa mapiranjem intuicije u okvirima kognicije i metakognicije. Jedno od teorijskih mišljenja o tome šta je intuicija referiše na definiciju Nobelovca Herberta Sajmona koji intuiciju naziva analizama zamrznutim u naviku i sposobnošću rapidne reakcije kroz sistem prepoznavanja. Poenta je u tome da je intuicija jedna od mnogih razvojnih kategorija i da se razvija pre svega iskustveno, jer opšte je poznato da je najveći ekspert onaj koji je preživeo veliki broj iskustvenih grešaka. To je stanovište koje zastupaju i kognitivisti u okviru pristupa ekološke racionalnosti, ekološke inteligencije koju smo razvili kao vrsta, evolucijom. 90 Po studiji Krištofa Koha (Allen Institute for Brain Science) intuicija se aktivira u predelu bazalnih ganglija, čija je funkcija do sada pre svega bila dodeljivana iniciranju i kontroli pokreta. Takođe, skorija studija – kolaboracija Stanford School of Medicine i Hasso Plattner Institute for Design (studiju vodio prof Alan Rajs) dovela je do saznanja da moždana funkcija pronalaženja kreativnih rešenja takođe aktivira bazalne ganglije. Intuiciju, kreativnost i pokret mogu nesmetano da povežem i njihove odnose postavim visoko na skali važnosti u vivisekciji muzičkog performansa. Mene kao izvođača svaka analiza intuicije asocira na truli kostur jedne po mnogočemu višeslojne, egzistencijalno nužne, kognitivne funkcije. Nakon dugogodišnjih napora uspostavljanja mentalne pa i emocionalne kontrole, aktiviranja kompleksnih motornih funkcija i pronalaženja sistema za aktiviranje kreativnih rešenja, mogu da kažem da umem da slušam i osluškujem raznim delovima tela (uključujući i suptilne – energetske centre), a ne samo i isključivo slušnim aparatom ili auditornim delovima mozga. Zbog toga mi je važno da uspostavimo konkretni predložak “funkcija” čije je učešće neizostavan deo svake kreativne aktivnosti. 91 Intuitivna sredstva inovativnog stvaralaštva 19 Najnovije studije dovele su do saznanja da se najveći deo razumevanja muzičkog sadržaja odvija u sferi slušnog korteksa koji se naziva sulkus, fundamentalno predodređenog samo za muziku, i u potpunosti razdvojenog od dela mozga zaduženog za refleksiju ambijentalnog zvuka, individualnih frekvencija i sličnih apstraktnih zvučnih senzacija. U tom smislu ako vi ne znate da razlučite šta je muzika, a šta apstraktan zvuk, vaš mozak i te kako zna. U oba slučaja radi se o organskom slušanju, ali i drugačijem telesnom razumevanju. Kod većine muzičara uključujući i improvizatore, bez obzira na konstantnu izloženost muzici i zvucima, retka je potreba za svesnim aktiviranjem percepcije ambijentalnog – ne do kraja definisanog zvuka, koja sama po sebi asocira na traženje tišine, na raslojavanje buke i šuma i potrebu za brisanjem nepotrebnih granica između jasnog i nejasnog, što mene intimno pogađa 19 Intuitive Tools for Innovative Thinking, Robert Root-Bernstein and Michele Root-Bernstein, 2003 Elsevier Science Ltd (3) 92 poput neke vrste zvučnog rasizma. Još na početku ove male studije pomenula sam 4 kriterijuma elektronske muzike Karhajnca Štokhauzena, koji je davne 70. godine, a to je već bila njegova dugogodišnja praksa, obelodanio i zauvek uspostavio kriterijum “izjednačavanja tona i šuma”. Ovaj kriterijum ima mnogo veću važnost nego što je u tom trenutku pridobio u muzičkoj teoriji, ali je sva sreća prihvaćen od strane mnogih eksperimentatora i kompozitora savremene muzike, pa je i donekle ostvario Karlhajncovu viziju. Izjednačavanje tona i šuma menja paradigmu percepcije, otvara nova polja stvaralaštva ali i slušanja muzike. I otvara novu, neistraženu dimenziju u razumevanju zvučnih potencijala. Svejdeno, ne smatram da je jedini značaj za stvaralaštvo taj koji se režanj mozga aktivirao, da li je sproveo komunikaciju na više funkcije i da li je aktivirao neuralne mreže (da ne spominjem i važnost kojih nivoa sinaptičke aktivnosti u okvirima neuralnih mreža). To jeste važan analitički deo uspostavljanja načina vrednovanja određene zvučno-struktuirane intervencije, ali nije jedini i nije potpun. Suštinski krajnji značaj – u kom ovaj analitički deo učestvuje, uspostavljajući živu intervenciju, a potom i stvarajući permanentno pohranjenu memoriju – ipak 93 je i pre svega prenos energetskih informacija, koje dalje uspostavljaju proces transformacije. Ali vratimo se na početak. Koje su to funkcije zadužene za razvoj intuicije i funkcionisanje kreativnih mehanizama, i kako se one reflektuju na našu auralnu kulturu? Najvažniji element u osvešćavanju intuitivne egzistencije je kompleksna kognitivna funkcija koju nazivamo imaginacija. Imaginacija se manifestuje kroz 13 neverbalnih i nelogičkih “mentalističkih” funkcija šire-zastupljenih u inovativnim i kreativnim praksama, a to su: posmatranje, zamišljanje, sumiranje, prepoznavanje i stvaranje paterna, analogizacija, kinestetičko telesno razmišljanje, empatija, dimenzionalno razmišljanje, modeliranje, igra, transformisanje i sinteza.20 Kreativno razmišljanje je nerazdvojivo od intuicije i estetskog iskustva. Osim u umetnosti, kreativno razmišljanje je osnovni pokretač naučnih ideja i 20 Slede odlomci iz studije Intuitive Tools for Innovative Thinking, Robert Root-Bernstein and Michele Root-Bernstein, 2003 Elsevier Science Ltd (3) 94 tehnoloških inovacija, gde se ideje manifestuju kao uvidi koje je u prvi mah teško preneti drugim ljudima jer su ostvarene kao emocije ili imaginativne formulacije za čije razjašnjenje jednostavno ne postoji formalni jezik. U opisivanju kreativnih procesa neophodno je shvatiti suštinsku razliku između intuitivnog “načina razmišljanja” koji iznedruje lične uvide, i senzornih i kognitivnih veština koji te uvide “prevode”, poput verbalnih, logičkih, vizuelnih, kinestetičkih i sličnih opštih vidova komunikacije (ili po Havardu Gardneru “inteligencije”). U uspostavljanju opšte komunikacije, razvoj mentalnih funkcija koje uključuju predjezični oblik intuitivne kognicije je podjednako važan kao i logičko rasuđivanje i govorni razvoj. Sve dok ne uspostavimo jasne mehanizme pristupa, razvoja i prakse eksplicitnog mentalističkog “razmišljanja”, živimo van domašaja izvora sveprisutne inovativnosti i kreativnosti. Pomenute mentalističke funkcije – sredstva stvaraoca, mogu se logički razdeliti na osnovne i složene – izvedene. Posmatranje je jedna od osnovnih funkcija, zahteva strpljenje, koncentraciju, radoznalost i fokus. Dostignuća 95 u nauci i kritički diskursi u umetnostima podjednako su izvedeni iz opservacije, strpljivog i koncentrisanog promatranja. Međutim, posmatranje može proizvesti i mnogo dublje uvide, i ukoliko postane dovoljno konstantno pretenduje da postane meditativna kategorija kroz koju je moguće oslobađanje različitih kognitivnih i nesvesnih sadržaja. Na primer, u uspostavljanju aktivnog slušanja, posmatranje je prva moguća “skretnica” između automatske i svesne percepcije. Zamišljanje – imaginacija takođe spada u osnovne funkcije i zasniva se na našoj sposobnosti da “prizovemo” senzacije, osećanja i osete bez konkretne spoljne stimulacije, i da baratamo njima u strukturalnoj konstrukciji percepcije. Imaginacija je integralni deo mnogih kognitivnih funkcija i predstavlja “polje delovanja” u svim oblicima kreativnog stvaralaštva. U muzici i zvučnim umetnostima razvoj auralne imaginacije je suštinska platforma za razumevanje vremena u muzici, ispitivanje sinestezije emotivnih i intelektualnih sadržaja, promišljanje estetskog doživljaja, razvijanje objektivnog slušanja, razvijanje neprekidne koncentracije i širenje kapaciteta memorije. 96 Sumiranje ili apstrahovanje je neizbežan proces u stvaralaštvu i zasniva se na “preradi informacija” u potrazi za esencijom. Ova funkcija zahteva donošenje odluka ka uspostavljanju jednostavnosti koja na najbolji način oslikava željenu stvaralačku realnost. Takođe, apstrahovanje često ide ruku pod ruku sa paternizacijom (prepoznavanjem i stvaranjem paterna). Sve što nas okružuje zasniva se na principu paterna, ponavljanja forme kao i modifikaciji forme. Paternizacija na svojevrstan način predstavlja organizaciju prostora i materije u njemu. Transponovano na širi kontekst, paternizacija je integralni deo teorije o sveopštoj povezanost energije u prostoru, kao i neprestane komunikacije materije kroz rezonirajuće informaciono polje. U smislu prepoznavanja i stvaranja paterna u kreativnom diskursu takav kontekst nas uvodi u teoriju o fraktalnom polju memorije na koje utičemo i pod čijim uticajem egzistiramo. Po studiji “Intuitivna sredstva inovativnog stvaralaštva” paternizacija u mnogome zavisi i od kulturoloških faktora. Zapadna civilizacija zasnovana je na linearnom napred-nazad-gore-dole uređenju informacija koje 97 se reflektuju u arhitekturi, grafičkim predlošcima, tabelama, lingvističkom uređenju, a samim tim naša sposobnost prepoznavanja paterna je u velikoj meri uslovljena takvim ustrojstvom. Na primer, čovek koji progleda posle celoživotnog slepila ne opaža dubinu, ne opaža treću dimenziju. On misli da su kola koja vidi kroz prozor bubice koje su mu blizu. I ne samo da nema ime za tu udaljenost, i nema koncept, već dobija i drugačiju senzornu informaciju jer mu oči nisu baš uvežbane (zasnovano na Sapir-Vorfovoj hipotezi). Sposobnost prepoznavanja obrazaca preduslov je za stvaranje novih, jer svaki pokušaj uspostavljanja idejne repeticije pokrenut je kombinovanjem dva postojeća elementa. Paternizacija nas dalje uvodi u funkciju analogizacije koja podrazumeva prepoznavanje sličnosti u različitim stvarima. Analogija je svakako suštinski zastupljena metoda i u konceptualizaciji naučnih i tehnoloških inovacija. Na primer, u 21. veku na neki je način pokrenuta inženjerska revolucija kroz fenomen biomimikrije, posmatranja prirode kao izvora ideja u arhitekturi i inženjerstvu, što predstavlja rezultat upravo analoškog kreativnog diskursa. 98 Naredna funkcija od suštinskog značaja je kinestetičko – telesno “razmišljanje”. Bazirana je na mišićnim i nervnim senzacijama vezanim za pokret, ravnotežu i telesni napon kao i na senzacijama kože. Naučni izraz kinestetičke percepcije naziva se propriocepcija i upućuje na somatske osećaje izazvane čulnim senzacijama kao što su dodir ili pritisak, temperatura, bol, golicanje, aktivnost svih mišića i zglobova, ali i opažanje propriocepcijom, npr. opažanje dubine putem čula sluha (što nazivamo anizotropija). Propriocepcija je vid imaginacije izveden konstrukcijom taktilne percepcije i memorije. Razumevanje mnogih mehanizama u prirodi i van nje zasniva se na propriocepciji, jer osim što nam daje uvid u kinestetičke načine funckionisanja, uspostavlja i razumevanje kinestetičkih odnosa materije i prostora. U muzičkom izvođaštvu propriocepcija zauzima sasvim posebno mesto, jer je neophodan element u savladavanju kompleksnih zahteva u razvoju veština sviranja različitih instrumenata. Osim upoznavanja sa mehanizmima koji aktiviraju propriocepciju, važan je faktor i razumevanje i negovanje njene memorije. Obzirom da se opšte savladavanje instrumentalne tehnike zasniva na repetativnom ponavljanju pokreta, 99 uspostavljanje proprioceptivne memorije je neminovnost. Zbog toga je izuzetno važno da se pre sticanja motorne navike usvoje pravilni pokreti. Veliki deo napora muzičara da savlada određenu tehniku sviranja zapravo je odvikavanje od loših kinestetičkih navika. Veština sviranja je u mnogome utemeljena u sposobnostima tela da zapamti kinestetičke strukture i da uspostavi sinestetičke veze između taktilnog osećaja i drugih kognitivnih funkcija. Često nailazimo na izraz da “telo pamti”, bilo da se radi o pozitivnim ili negativnim iskustvima, i da telesna memorija uslovljava psihičke reperkusije i obrnuto. Upravo psihosomatika snažno demonstrira nerazdvojnost tela i psihe, a njeno poznavanje kroz lično iskustvo u velikoj meri je važan element u izvođačkim umetnostima. Zvuk je često okidač sinestetičke interakcije telesne percepcije, osećanja i sećanja, dugotrajne memorije. Najeksplicitniji primer je način na koje telo pamti traumu tokom koje je postojao specifičan zvuk, na primer zvuk sirene za uzbunu, ili kakofonija ratovanja, destrukcije, ili različitih vidova oružja (pucanj iz pištolja, mitraljeza, detonacije, preletanje aviona). Nasuprot negativnim primerima pozitivni vidovi sinestetičke relacije zvuk- 100 telo-emocija-memorija odnosi se na prijatna taktilna iskustva tokom kojih smo bili izloženi određenom zvuku (na primer često pamtimo pesmu uz koju smo se prvi put zaljubili). Sledeća funkcija izvedena iz “razmišljanja telom” je empatija. Empatija je imaginativna veština koja zahteva “zamišljanje kako je u tuđoj koži”. Suštinsko razumevanje kako se neko drugi oseća direktno uslovljava emotivni, a samim tim i kognitivni razvoj. U zvučnom performansu empatija nije samo uslov promišljanja već postaje i dinamički faktor zadužen za razmenu informacija. Empatija nam daje uvide o objektu iz njegove subjektivne suštine, a takođe uspostavlja jasne uvide o našoj ulozi u predmetu izučavanja ili stvaranja, iz ugla objektivnog posmatrača. U muzičkom performansu empatija je jedan od ključnih elementa semantičkog čitanja kompozicije. Svakom muzičaru je poznato da sam notni zapis nije dovoljan da bi se “oživela” kompozicija. Sposobnost empatijskog udubljivanja u kompozitorske ideje u velikoj meri aktivira svojevrsnu emotivnu dinamiku. Upravo kroz funkciju empatijskog “razmišljanja” možemo da stvorimo sliku o 101 realnosti u kojoj je kompozitor stvarao. U formi i stilskoj estetici kriju se plastične informacije o kompozitorovom okruženju, u frazi se kriju emocije, a u rezonanciji originalna stvaralačka energija. Muzika je biblioteka kolektivne memorije, semantička arhiva prošlih vremena (ili ako je u pitanju vizionarska ili inovativna vizura može biti platforma za kreiranje budućnosti), i to ne isključivo samo u kulturnom već i u širem antropološkom smislu. Poslednja od osnovnih funkcija kreativnog stvaralaštva je dimenzionalno razmišljanje. Utemeljena je u odnosima prostora i vremena, i uobičajeno je da se razvija nesvesno, kroz iskustvo o dimenzijama određene materije. Najinteresantnija je njena primena u naučnoj inženjerskoj i građevinskoj inovaciji gde podrazumeva pretvaranje šematskih zapisa u trodimenzionalne objekte ili mehanizme. Ukoliko to primenimo kao analogiju na muziku shvatićemo da je svaki notni zapis višedimenzionalna rezonirajuća zvučna priča, skulptura ili impresija. Zvuk zbog svoje nevidljivosti za ljudsko oko gubi formu čak i u prostoj vizualizaciji, a problematika je posebno izražena upravo u dimenzionalnoj imaginaciji. Ali baš u tim sinestetičkim korelacijama se krije suštinsko razumevanje energetske prirode zvuka. Uz pomoć savremene tehnologije u obradi zvuka vrlo je jednostavno 102 modelirati ga, smestiti ga na određena mesta u prostoru, menjati putanje kretanja kroz prostor. To je početak razvoja naše dimenzionalne imaginacije zvuka i proces upoznavanja sa njegovom suštinskom prirodom. Sve navedene funkcije potpadaju pod osnovne i međusobno se prepliću, ponekad i uslovljavaju. Nasuprot njih nailazimo na još četiri složene – izvedene funkcije: modeliranje, igru, transformaciju i sintezu. Modeliranje se odnosi na “plastičnu” reprezentaciju sinteze apstrahovanja, analogije i dimenzionalnih odnosa. Funkcija je široko-zastupljena u vizuelno-prostornim umetnostima, mada na nju u velikoj meri nailazimo i u kulturi DIY elektronike i u konstrukciji elektroakustičnih instrumenata . Igra je opšte poznat pojam kojim definišemo združenu aktivnost tela, uma, znanja i veština zarad čiste emocionalne satisfakcije. Igranje je oslobođeno rigidnih sistema, sistemskih pravila i očekivanja. U tom procesu moguće je uspostavljati i isprobavati nova pravila i nove strukture. Eksperimentalne umetnosti su u velikoj meri zasnovane na igri u okvirima transcedentalnog stvaralačkog izraza i uspostavljanja samogenerišuće 103 forme. Kroz igru moguće je doći do neočekivanih rešenja i otkrića nelinearnim dekonstrukcijama ideja i tehnika. Iskustvo igre oslobađa od stresa konstantne jurnjave za rigidnim ciljevima. Kognitivna pozadina igre nas uvodi u moć imaginativne transformacije. Transformacija podrazumeva aktiviranje simultanog niza imaginativnih sredstava i mentalnih reprezentacija koji kreću iz jedne tačke, i nakon procesa međusobne interakcije se u nju vraćaju, sa promenjenim idejama, funkcijama, formom. I na kraju, posledica imaginativne transformacije se završava sa najsveobuhvatnijim mentalnim sredstvom u kreativnom procesu – sintezom. Kada kažemo da nešto suštinski razumemo, doživljavamo sinesteziju emocija, oseta, senzacija, znanja i iskustva koja se sjedinjuju u multimodalno, celovito razumevanje. Na taj način formiramo geštalt – celinu koja nije samo prost zbir delova već stvarnost u nastajanju, prokreaciji. Zbog čega smatram da je multimodalnost važan faktor u savremenom zvučnom performansu? Vibraciona priroda energije sama po sebi je vid sinestetičkog 104 skupa informacija, njenih odlika. Ograničenost naše čulne percepcije je ta koja uslovljava nivoe energetske transpozicije i samim tim uslovljava integracione prioritete. Pod integracijom podrazumevam krajnju intervenciju energetskog transfera koji se događa razmenom informacija, a koji uslovljava promenu unutar našeg sistema vrednosti procesiranjem novog saznanja, samim tim i uspostavlja mogućnost pohranjivanja iskustva. Međusobno nadopunjavanje različitih perceptivnih informacija bliže je potpunijem shvatanju izvorne ideje – energije, pa je i njena razmena tj. transpozicija artikulisanija, odnosno svesnija. 105 X Arhitektura kolektivnog uma Muzički trening je, da tako kažemo, celoživotno sticanje veština, dugoročan proces kroz koji izvođač vremenom uviđa postojanje dva stvaralačka pravca – kreatorskog i reproduktivnog. Bez stalnog učenja, istraživanja i nadogradnje muzičke samosvesti iskustvenim znanjem, ovaj prvi pravac, iako estetski može da zadrži eksperimentalnu formu, vrlo lako upada u sigurnu arhitekturu reproduktivnog. Ne obavezno zato što se upada u „mrtvu zonu aproprijacije“, već zato što je istinski teško uspostaviti ideju koja nije već debelo izlizana. Namerno koristim reč arhitektura, kako bih, između ostalog, opisala reproduktivno izvođaštvo jer smatram 106 da je svako ponavljanje u skladu sa opštom estetikom i formom dela koje se izvodi i energetska aproprijacija, koja neminovno dovodi do akumulacije energije u kolektivnoj svesti. Tako milijardu puta odsvirana Betovenova Appassionata na neki način postaje memorijski entitet za sebe, sa jasnom energetskom arhitekturom i sa jasnim emotivnim konstrukcijama, a na astralnom planu postaje nedvosmislena i autonomna energetska reprezentacija. Ono što smatramo umetničkom validnošću interpretacije, dolazi iz ličnog pečata izvođača, koji se dovija da pronađe inovativna kreativna rešenja unutar određene strukture. Ali u premisu ličnog pečata nesvesno je uključen i kapacitet izvođača da se transcedentalno povezuje sa postojećim energetskim obrascima ili psihološki prevedeno – kolektivnom memorijom. Takođe, suptilne razlike u emotivnoj ekspresiji, iskustvenoj svesti i kapacitetima kreativne imaginacije stvaraju široku paletu različitosti koju izvođači reflektuju u nastojanju da ostvare što uspešniju i jedinstveniju komunikaciju sa publikom. Ako zamislimo da je Betovenova Appassionata raskošna kuća usred šume, nije svejedno da li je punimo suvim lišćem i blatom ili svetlom i perjem. Nije svejedno da li 107 zidove bojimo u zeleno ili teget, a ponajmanje je svejedno da li je posmatramo iz prikrajka šume ili odlučujemo da živimo u njoj. Upravo osećaj da boravimo unutar unapred određene koncepcije, da delujemo iz stratuma tog dela, pokazatelj je transcedentalnog povezivanja sa mestom koje to delo zauzima u kolektivnoj svesti. Arhitekturu kolektivnog uma možemo posmatrati kao kompleksno višeslojno rezonirajuće telo uma čovečanstva, čiji smo integralni deo u svakom momentu. A o arhitekturi sopstvenog uma još uvek ste slobodni da se pobrinete sami. 108 XI Transcedentalno slušanje Pojam transcedentalno, najčešće se povezuje sa hinduističkim učenjem Veda, iako je poznato da je u okvirima duhovne prakse bilo opšteprisutno i u starijim religijama poput Zoroasterizma. Na biološkom nivou ne sumnjam da je postojalo od prapočetka, a najjednostavnije je ovaj pojam razjasniti kroz aktivnost moždanih talasa i predstaviti ga kao funkciju uma (pomenutog receptivnog radnog polja). Zbog suštinski apstraktne prirode značenja ovog pojma čak i u moderno doba iznedruju se svakojaka tumačenja. Na prvi mah to može delovati vrlo obeshrabrujuće, međutim već sa prvim iskustvenim upoznavanjem 109 sa transcedentalnim mogućnostima jasno je da se radi o prirodno urođenoj, inherentnoj funkciji uma. Opšte prihvaćeno značenje – generalizacija pojma „transcedentalno“, upućuje na prevod „odlazak preko“. Sa drugog stanovišta posmatrano, filozof poput Kanta u svojoj teoriji znanja govori o transcedentalnom kao o mogućim stanjima sveopšteg ljudskog znanja i povezuje ga sa kognitivnom sposobnošću shvatanja stvari a priori. Obzirom da sveopšta pohabanost značenja pojma u savremenim interesno-srodnim naukama prevazilazi kapacitete mog strpljenja, najjednostavnije i najtačnije je uspostaviti lično značenje. Za mene transcedentalnost u okvirima savremene zvučne prakse obuhvata tri stepena, 1) Koncentrisano osluškivanje 2) Posmatračko – aktivno slušanje bez upliva analitičkog toka misli 3) Automatsko samosvesno slušanje oslobođeno intelektualnog i emotivnog sadržaja Ova tri stepena slušanja kompatibilna su sa tri stepena transcedentalne meditacije i ta veza koju svesno 110 uspostavljam nije proizvoljna. Meditacija kao usmerena mentalna aktivnost nedvosmisleno je smeštena u polje uma, a psihički se najbanalnije dovodi u vezu sa kontemplacijom. Fiziologija slušanja je aktivnost grube telesne mehanike. Suštinska auralna percepcija i fina refleksivna dinamika (koja kasnije formuliše značenje) se odvijaju u skladu sa geometrijom perceptivnog polja, protokom svesti i u radnom prostoru uma, kroz slične obrasce kao i transcedentalna meditacija. Tri vrste transcedentalne meditacije se smatraju uobičajenom praksom: 1) Meditacija pažnje, fokusirane koncentracije na odabran objekat – tematiku 2) Otvoreno posmatranje, nereagovanje na iskustveni sadržaj od trenutka do trenutka 3) Automatska samo-transcedentna meditacija koja nadilazi sopstvenu aktivnost Meditacija pažnje i otvoreno posmatranje potpadaju u istraživanje individualne kognitivne prirode, afektivnih perceptivnih procesa i iskustvenih integracija, dok automatska samo-transcedentna meditacija zadire u 111 stanje svesti oslobođeno algoritamskih procesa i zasićene neurološke dinamike, i često se dovodi u vezu sa protokom transverzalne, kosmičke energije koju nazivamo čista svest. Naravno i prelazi između ovih stupnjeva podrazumevaju transcedenciju, pogotovo između drugog i trećeg čije savladavanje može potrajati čitav život i iziskivati mukotrpno uspostavljanje mentalne discipline. Najzastupljeniji oblik transcedentalne aktivnosti u improvizacionom performansu je upravo prelaz između prvog predloženog stepena – koncentrisanog osluškivanja, i drugog – aktivnog slušanja. Aktivno slušanje je važan kreativni predložak i za samog slušaoca, koji upravo kroz (perceptivno) polje transcedencije učestvuje u datom kreativnom procesu. Transcedencija se u opštoj kulturi smatra promenjenim stanjem, koje je subjektivno, i koje podrazumeva dodatnu stimulaciju energetskih centara zaduženih za predmet usmerenja – sadržajnog fokusa. Proces uspešno umanjuje analitički tok misli i otvara prostor za sagledavanje neočiglednog psihičkog ili emotivnog sadržaja. Različiti 112 intenziteti transcedencije u performansu neizostavno uključuju i slobodniji protok emotivnog sadržaja. Bez racionalnog suzdržavanja (borbe), ili analize (ustrojstva), emotivna razmena postaje ogoljenija i energetski koegzistentnija, samim tim i ostavlja jači utisak na slušaoca. Jedna od osnovnih karakteristika ovih promenjenih stanja svesti je udružena alteracija poimanja vremena, prostora i tela. Pojavnost združene alteracije vremena i prostora toliko je uobičajena da je poznati istraživač misticizma Volter Stejs u definiciju univerzalne srži mističnog iskustva uvrstio ne-prostorne i nevremenske karakteristike. Dalje, u vedskoj psihologiji transcedentalna svest se karakteriše kao “neukorenjena” u vremenu i prostoru. Kognitivno posmatrano, promenjeno poimanje vremena može biti posmatrano kao limit funkcionisanja kognitivnog tajmera i pad očiglednog trajanja. Očigledno trajanje sa druge strane u direktnoj je sprezi sa prostornom percepcijom. Fenomenološki, promenjena stanja svesti pored združene alteracije vremenskoprostorne percepcije, uspostavljaju i alteraciju telesne 113 percepcije. Alteracija u poimanju tela se konceptualizuje kao poremećeni osećaj prostorno-telesnog jedinstva, gde se sopstvo više ne doživljava kao entitet unutar granica tela. Svako ko se predano bavi muzikom svakodnevno može da potvrdi ove alteracije, i svrsta ih pod karakteristike koje dovode u vezu muzičko stvaralaštvo i spektar transcedentalnih stanja. 114 XII Zvučna poetika instrumenta Naspram klasične istorije muzike diskurs o frekvencijama, oscilacijama i atomskom nivou zvučnih pojava može delovati kao banalizacija. Međutim upravo se u mikro sistemima krije sveopšta povezanost koja nam omogućava da uzdižemo svoje ideje na viši, prefinjeniji nivo, i proširujemo shvatanja o mogućim dometima u izvođačkoj umetnosti. “Uostalom, kao što je slučaj i sa drugim percepcijama – kako idemo ka višim nivoima, sve smo sličniji međusobno. Razlike se odvijaju na mikronivou. Dalje, te razlike su 3-5% ukupnog bogatstva ličnosti. Hoću da kažem, ljudi su materijalno, pa čak i funkcionalno mnogo sličniji nego što su različiti. Kad bismo nas opisali kao celine, 95-97% 115 bi bilo isto kod svih ljudi na svetu, a sve ove finese, razlike i jedinstvenosti, nalaze se u tom malom, malom procentu – i zapravo čine to bogatstvo života.” 21 Kada kažemo da nešto ima poetsku vrednost pre svega podrazumevamo da se radi o sasvim posebnom, drugačijem nadahnuću koje razotkriva najintimnije i najfragilnije delove ljudskog bića ili pokreće lavine emocija, ili pak pripoveda na bezvremenski način prenoseći čiste transcedentalne istine. Poezija iziskuje egzaltiranost, a poetika tu egzaltiranost reflektuje i oslikava. U klasičnoj muzici poetsko se gotovo uvek dovodi u vezu sa lirskim aspektima kompozicije ili fragmentima muzičkog narativa. A zapravo poetsko toj lirskoj – emotivnoj prirodi pridodaje meta aspekt koji se krije u zvučnim odnosima tonova i harmonija, kao i u sveobuhvatnoj rezonanciji dela sa svim uzročno-posledičnim činiocima (tonalitet, muzički oblik, kontekst, vremenski okvir). U tom smislu poetika bdi nad celokupnim delom, jer reflektuje sve njegove integralne aspekte. Na sličan način može se posmatrati i poetika određenog instrumenta. A onog trenutka kada odlučimo da izađemo iz tradicionalnih 21 Dr. Kaja Damnjanović, istraživač kompleksne kognicije, laboratorija za eksperimentalnu psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu; izvadak iz prepiske avgust 2017 / januar 2018 116 okvira veštine sviranja, otvorili smo potpuno nov univerzum, sa novim ili neotkrivenim pravilima, novim zvučnim svojstvima i izazovima. Prostornost zvučnih talasa stvara sasvim poseban i jasno specifičan odnos između zvuka i materije. Integralna svojstva izvora zvuka kao i integralna svojstva prostora u kom se pojavljuje čine skup elemenata za svojevrsnu rezonanciju i njeno dalje prostiranje, energetsko zgušnjavanje i akustičku amplifikaciju. Činjenica je da sve živo i sve neživo rezonira i na taj način odašilje informaciju o svom postojanju, a svoju energetsku jedinstvenost duguje fundamentalnoj vibracionoj prirodi. Kada uzmemo u ruke instrument čiji je dizajn usavršavan stotinama godina kako bi njegov bogat zvučni spektar pokretao najsuptilnija osećanja, osim oruđa za stvaranje muzike pred sobom imamo i moćno sonično sredstvo osposobljeno za preciznu energetsku manipulaciju i kompleksnu rezonantnu kombinatoriku. Poreklo i sastav materijala korišćenih za izradu delova instrumenta, kao i hemikalije korišćene u obradi tih materijala – samo su gruba baza budućih rezonantnih karakteristika. Sva zvučna svojstva instrumenta uključujući i zvučna svojstva namensko-funkcionalnih 117 delova koji nisu u dodiru sa procesom krajnje pojave zvuka, deo su integralne sonifikacije instrumenta. Na primer, po kordaru violine se obično ne svira, ali je kvalitet drveta od kog je napravljen od ključne važnosti za boju zvuka instrumenta (kad kažem boju zvuka mislim na muzičku analogiju jedinstvenih karakteristika zvuka – rezak ili prigušen, taman ili zvonak, zatvoren ili otvoren). Violinska kobilica ponaša se kao prenosnik vibracija sa žica i kao amplifikator frekvencija, a njena pozicija kao i kvalitet drveta od kog je izrađena suštinski utiču na gustinu reverberacije. U unutrašnjosti violine nalazi se valjkasti komad mekanog drveta koji spaja gornju i donju ploču, naziva se duša, i predstavlja rezonantnu spojnicu, ali pre svega uspostavlja balans u kompleksnoj uzročno-posledičnoj rezonirajućoj interakciji svih delova instrumenta. Jedna od osnovnih misterija najdragocenijih violina ikada stvorenih je hemijski sastav laka kojim su premazivane gornja i donja ploča. A opšta je stvar da „kvalitet“ zvuka zavisi i od kvaliteta drveta gudala koje i te kako ima udela u rezonirajućoj strukturi instrumenta. Poetika instrumenta krije se u poetici odnosa svih njegovih delova, u zvučnom spektru svakog dela ponaosob i soničnoj paleti združenih funkcija. Ako se 118 posvetimo svakom potencijalnom izvoru rezonancije, i na to nadogradimo eksperimentisanje sa alternativnim sviračkim mogućnostima, otkrivamo nov instrumentalni univerzum prepun ambijentalnih mikrotekstura, soničnih klastera, frekvencijskih i alikvotnih struktura. Ljubav ka mikrotonalnim zvučnim strukturama razvija se kultivacijom slušanja. Kroz predana istraživanja rezonantnih svojstava instrumenata možemo odgovorno stvarati nove koncepte usmerene ka transpoziciji pozitivnih i regenerišućih energija. A ukoliko kreativnim doprinosom ta saznanja uspemo da pretvorimo u potentne ideje, na dobrom smo putu da stvorimo umetnost krunisanu bezvremenom poetikom. 119 XIII Zaključak Nakon ovoliko širokog ugla porekla, svojstava i uticaja zvuka zaista se treba zapitati šta u 21. veku znači biti muzičar. Kultura i umetnost, ispostaviće se, sežu mnogo dalje nego što je pretpostavljeno u ispitivanju neopipljivog nasleđa i njegove kumulativne memorije na čijim se leđima klacka savremena civilizacija. Nerazdvojiv odnos zvuka i energije, sam po sebi upućuje na razmišljanja o meta teoriji povezivanja. Rezonirajući sistemi usaglašavanja fascinantan su kontekst sveukupne egzistencije. Improvizaciona muzika, ukoliko uspe da se odupre samodovoljnoj estetizaciji, dakle ukoliko uspe da zadrži izvorni okvir kreatorskog konstrukta, na dobrom je putu 120 da uvede zvuk u svačiji život i otvori mnoge mogućnosti u evolutivnom psiho-fizičkom razvoju. Eksplozija digitalne kulture stvorila je nezamislive horizonte u domenima zvučne manipulacije, diseminacije i konzumacije, i ukoliko uspostavimo osvešćeniji narativ o svojstvima i uticaju zvuka, pozitivni ishodi na mnogim poljima društvenog delovnja postali bi široko rasprostranjeni. Na kraju krajeva, dovoljno je da krenete od sebe, potražite svoj izgubljeni glas ili posegnete za instrumentom i zatalasajte vremensko-prostorni kontinuum. Ni jedan zvuk nije “nečujan”, niti nevidljiv. Najgore što može da vam se dogodi je da poželite da budete bolji stvaraoci. 121 122 Bibliografija 1. Sinestesia e percepção musical, Guilherme Francisco F. Bragança, João Gabriel Marques Fonseca, Paulo Caramelli, Neuroscience Program / UFMG, Brazil, Januar 2015; 2. Music for Physitians for Times to Come, Don Cambell, Quest Books, Second Quest Edition 2000; 3. Intuitive Tools for Innovative Thinking, Robert RootBernstein and Michele Root-Bernstein, 2003 Elsevier Science Ltd; 4. Consciousness in the Universe is Scale Invariant and Implies an Event Horizon of the Human Brain, Dirk K.F. Meijer and Hans J.H. Geesink, Neuro Quantology, September 2017; 5. Alterations in the sense of time, space, and body in the mindfulness-trained brain: a neurophenomenologically – guided MEG study, Aviva Berkovich-Ohana, Yair DorZiderman, Joseph Glicksohn and Abraham Goldstein; 123 6. Mind, Memory, and Archetype Morphic Resonance and the Collective Unconscious – Part I, Rupert Sheldrake, Psycological perspectives, Spring 1987; 7. Society, Spirit & Ritual: Morphic Resonance and the Collective Unconscious – Part II, Rupert Sheldrake, Psycological perspectives, Spring 1987; 8. Extended Mind, Power, & Prayer: Morphic Resonance and the Collective Unconscious – Part III, Rupert Sheldrake, Psycological perspectives, Spring 1988; 9. Distinct Cortical Pathways for Music and Speech Revealed by Hypothesis – Free Voxel Decomposition, Sam Norman-Haignere, Nancy G. Kanwisher, Josh H. McDermott, Neuron 88, December 16, 2015; 10. Fiziološki koncept buke, prof dr Dragan Cvetković; 11. Vibrational Medicine, Dr Richard Gerber, Bear & Company, Third Edition, 2001; 124 Sadržaj I- Uvod II- Društveni kontekst III- Opšti istorijat Mi, neandertalci Misterije arhetipa IV- Stanje stvari, ili energetska (dez)informacija Mehanika Psihoenergetika V- Polifonija tela Poliritmija mozga VI- Kosmičko šaputanje VII- Raznolika odela energetskog tela 6 8 12 25 29 33 35 38 45 49 54 58 125 Etersko telo Astralno telo Mentalno telo Kauzalno telo Morfologija sveta Buka zarobljene materije VIII- Gde je taj Um? IX- Intuicija u kreativnom stvaralaštvu Intuitivna sredstva inovativnog stvaralaštva X- Arhitektura kolektivnog uma XI- Transcedentalno slušanje XII- Zvučna poetika instrumenta XII- Zaključak 61 65 68 69 70 76 81 86 91 105 108 114 119 126 O autoru Manja Ristić rođena je u Beogradu 1979. godine. Diplomirala je na FMU (2001), a 2004. završila postdiplomske studije na Kraljevskom koledžu za muziku u Londonu. Kao solo i kamerni izvođač nastupala je širom Evrope i u SAD, uključujući saradnje sa svetski poznatim mentorima, dirigentima i izvođačima, vizuelnim umetnicima, pozorišnim i filmskim rediteljima. Po završetku postdiplomskih studija okreće se multimedijalnom performansu i istraživanju na polju instrumentalne elektro-akustike. Osim violinističke prakse, Manja je multimedijalni umetnik i interdisciplinarni istraživač sa velikim brojem 127 performansa i kuriranih izložbi izvedenih u zemlji i inostranstvu, zatim, edukator, kompozitor savremene muzike i objavljen pesnik. U istraživanju zvučno-srodnih praksi njen rad se pruža kroz sfere eksperimentalne instrumentalne improvizacije, audio-vizuelni sinestetički koncept, intuitivnu kompoziciju, psiho-akustiku, zvučnu instalaciju i terensko snimanje. Osnivač je Udruženja multimedijalnih umetnika AUROPOLIS, koje je kroz njen petnaestogodišnji producentski, aktivistički i umetnički rad predstavilo veliki broj kulturnih događaja, umetničkih produkcija i internacionalnih projekata. 128 CIP - Êàòàëîãèçàöèјà ó ïóáëèêàöèјè Íàðîäíà áèáëèîòåêà Ñðáèјå, Áåîãðàä 534:130.2(091) 534:159.6 781.65 ÐÈÑÒÈ�, Ìaœà, 1979- Treperenja, traktat o prirodi zvuka i uvod u teoriju improvizacije / Manja Ristić. - Beograd : Udruženje multimedijalnih umetnika Auropolis, 2018 (Beograd : Interprint). - 128 str. ; 17 cm Tiraž 100. - Bibliografija: str. 122-123. ISBN 978-86-88551-03-8 a) Çâóê - Èíòåðäèñöèïëèíàðíè ïðèñòóï COBISS.SR-ID 259383564