VEROVANJE I ILI ZNANJE

VEROVANJE I/ILI ZNANJE Tematski zbornik radova sa međunarodne konferencije Beograd, 2016. VEROVANJE I/ILI ZNANJE Tematski zbornik radova sa međunarodne konferencije održane u Smederevskoj Palanci od 24. do 26. juna 2016. g. Organizatori konferencije: Forum za religijska pitanja Instituta društvenih nauka, Beograd Filozofska komuna, Beograd Urednici izdanja: Dr Mirko Blagojević Dr Marinko Lolić Sofija Mojsić Recenzenti: Prof. dr Ivan Cvitković, akademik, BiH Prof. dr Sergej Lebedev, Belgorodski univerzitet, Ruska Federacija Prof. dr Dragoljub B. Đorđević, Mašinski fakultet, Niš, Srbija Izdavač: Institut društvenih nauka, Beograd Za izdavača: Dr Goran Bašić, direktor Instituta društvenih nauka, Beograd ISBN 978-86-7093-168-8 VEROVANJE I/ILI ZNANJE Tematski zbornik radova sa međunarodne konferencije Beograd, 2016. Маја Канинска Београд Пословна и радна етика у монотеистичким религијама АПСТРАКТ У процесу компаративног изучавања монотеистичких религија и њиховог односа према етици, основно полазиште је од Божје објаве коју је Бог дао човеку. Код Јевреја објава је у историји јеврејског народа, код хришћана у личности Исуса Христа, код муслимана у Курану и Суннету. Етика се може посматрати на основу различитих приступа који се темеље не само на основу сврхе и коначног циља људског деловања већ и на основу вере у Бога. Поставља се питање, шта човека треба да мотивише како би чинио добра дела? За вернике вера у Бога представља безусловни темељ етике и етичког живота.1 Кључне речи: пословна, радна, етика, религије, монотеизам. Увод Религијска заједница, у свом етичком учењу, посебно истиче врлине попут пословности, поштовања, преданости, раду, штедљивости и она на овај начин може утицати на привредне односе. Религијски ауторитети могу нудити моделе понашања по којима привреди развој и гомилање богатства не могу одагнати људске фрустрације.2 Поменуте фрустрације могу се смањити ако религија и религијска заједница нуди појединцу правила по којима су то ''Божја воља'', ''предодређеност'', ''судбина или казна'', одговори за непоштовање религијских норми и закона. Рад је основни покретач човекове судбине и опстанка, он је основни услов људског живота. Како се онда писани религијски ауторитети односе према раду?3 Јеврејска етика полази од уверења да је човеку дато од Бога шта је добро. Етичко деловање за Јевреје је заправо ''имитирање Бога'', Зилка Спахић и Дино Абазовић, Монотеистичко трогласје-увод јудаизам,кршћанство и ислам, Рабиц, Сарајево, 2009. г., стр. 46. 2 Иван Цвитковић, Социологија религије, Универзитет у Сарајеву, 2007., стр.229. 3 Исто. 1 365 у односно кроз етичко деловање човек почиње да ''наликује Богу'' и ''да буде једнак Богу'' што се учи из Торе кроз коју Бог подучава Јевреје. Добијање Торе Јевреји су схватили као знак Божје неклоњености њима, и зато се сматрају одабраним народом. Суштина ове привилегије је у одговороности.4 Мицва је заповест, пропис из Старог завета. Сам израз мицва преведен са хебрејског значи наредба. Мицве из Торе се деле на заповести ''учини'' и ''не учини''. Има 613 заповести, од тога 248 изричу захтеве за извршење заповести које човек мора да учини, а 365 изричу забране којима се човеку брани да нешто учини. 248 заповести су наредбе. 365 су забране. Поставља се питање, зашто баш ове бројке? 365 забрана је броји колико дана броји једна година, 248 заповести, колики је број делова људског тела. Мицве уређују однос човека и Бога и човека и његовог ближњег. Без Божје помоћи и Божјег учења нема правилног живота, а упутства су у Тори која упрво значи ''учење''. У свакодневном животу мицва се односи на свако добро дело учињено ближњему. Рабинске мицве обухватају све области човековог живота. Гезерет – превентивне забране су човека удаљавале од преступа, тако што су забрањивале одређене поступке. Таканот су уредбе, законски прописи који наређују шта се мора чинити у међуљудским односима. Неке мицве рабини тумачењем Торе доносе на основу 13 начела дедукције, или се генерацијски преносе још од Мојсијевог доба и то је такозвана халала. Религиозни живот и етички живот, код Јевреја су стопљени у јединствени систем животних начела и закона.5 Мицве тако усмеравају човека кроз живот на истински пут и у борбу са нагонима, према јеврејском схватању, човек не искорењује нагоне већ овладава њима, тежи да их упрегне, односно искористи у исправно деловање. Овде се мисли на нагон за јелом, сексом, за поседовањем.6 Непромењене вредности које карактеришу јеврејске заједницe препознатљиве су по високој моралности и уређењу међуљудских односа у њима. Као што знамо, хришћанство је произишло из јеврејске религиозности. Хришћанска објава је наставак старозаветне јеврејске објаве, с тим што је Христос за хришћане испуњење старозаветног обећања датог Израелском народу.7 На основу ове чињенице Зилка Спахић и Дино Абазовић, Монотеистичко јудаизам,кршћанство и ислам, Рабиц, Сарајево, 2009., стр. 47. 5 Исто, стр. 47. 6 Исто, стр. 48. 7 Исто, стр. 47. 4 366 трогласје-увод у хришћанство је прихватило јеврејску етичку традицију, с тим што је тумачи на нов начин, кроз личност Исуса Христа. Дефиниција добра за хришћане је у лику Христа. Специфичност хришћанске етике је у полазишту од радосне вести, Јеванђеља, помирења Бога и света, које је Бог остварио у Христу. Зато се сматра да у хришћанској етици грешник не мора добрим делима зарадити божанско помиловање, већ треба прихватити Божју милост.8 Највеће човеково достојанство у хришћанској етици јесте да се увек изнова заузима за друге и пред другима за Бога. Кључне Христове заповести су, (христовска) љубав према ближњем и према Богу. Оно што је јединствено када се говори о хришћанској етици јесте љубав према непријатељу. Мотив оваквог закона јесте угледати се на Христа Бога који не прави разлику између пријатеља и непријатеља јер само таквим делима можемо постати браћа и сестре у Богу. Исламско учење о моралу, односно исламској етици зове се елму-л-ахлак. Реч ахлак означава људско понашање и људске душевноморалне особине. Ахлак-и-хамиде и ахлак-и-земиме су добро и лоше понашање. Ахлак-и-хамиде, добро понашање је врхунац вере до ког се долази трудом у добрим делима и преданости Богу. И то је џихад зато што је у питању истинска унутрашња борба са самим собом, како би се задобиле духовне врлине Божјих својстава (тахаллук). Лепо понашање подразаумева праштање, племенитост, стрпљивост, милост према другима итд. У исламу савест се тумачи као човеков урођени дар од Бога за распознавање добра и зла. Божја мудрост исказује љубав и милост људима тако што шаље Објаву да помогне природно светло у човеку, а то је савест. Зато је Куран као Божја објава човеку темељни извор етике. Међутим, поред куранског тумачења неизоставно је у тумачењу ислама и Мухамедов живот као морални пример. Зато су хадиси други извор етике. Ослањајући се на верско-моралне критеријуме развијена је правна класификација људских дела, обавезујућих правних норми, односно, фикх. Ово се односи на: дужности (уаџиб) – обавезна дела која Бог тражи од сваког муслимана тако да онај ко не испуњава обавезујуће дело заслужује осуду и казну. А ко извршава заслужује похвалу. Забране (харам) су забрањена дела које је Бог забранио, а човек је дужан да се одриче таквог дела и следи му награда, а починитељ се сматра грешником. Препоруке (менуб) су дела која Бог 8 Исто, стр. 49. 367 захтева да се изврше и онај ко их чини заслужује похвалу и награду, а ко не чини не заслужује ни прекор ни казну. Одвраћање (мекрух) је дело које је боље изоставити него учинити. Бог захтева изостављање, али не као императивни значај. Зато се починитељ овог дела не сматра грешником, али заслужује прекор. Онај ко га не учини заслужује похвалу, уколико је учнио у име Бога. Допуштено (мубах) су дозвољена дела (халал), учињена или неучињена. Стављајући већи нагласак на чин него на мисао, Куран човека уверава како добро може и хоће трујумфовати над злом. Јудаизам и пословна етика Радном, односно пословном етиком се бавио Самјуел Сигел у својој студији, ''Јеврејско схватање економске правде'', коју ћемо користити у овом раду. Зачетак првобитне праведности је у библиијској причи о Рајском врту у којој Бог опомиње Адама да га ''обрађује и да га чува'' (Прва књ. Мојсијева, 2, 15). Због ове поруке рабини у Талмуду тумаче да ''чак ни Адам није ништа окусио пре него што се ознојио, јер је речено, ''и постави га у Рајски врт да га обрађује и да га чува.'' Видимо да од прве забележене поруке човек током свог живота мора да ради јер је то Божја намера. Оглушивши се о Божји наум Адам и Ева бивају протерани, а нестанком раја почело је историјско време. Првобитно савршенство је нестало, а човеку је речено: ''У зноју лица свог јешћеш хлеб свој...'' (Прва књ. Мојсијева, 3, 19). На крају ове библијске приче, у сфери реалности, живот је борба чији је саставни део неизбежни човеков нагон за стицањем материјалног богатства. Због тога што постоји грех, нужно је да се успостави систем правде чије је лице институционализација љубави и то је најбољи могући поредак за поимање правде. Правда није идална, она је приближна идеалу.9 Историја јудаизма, почевши од Библије, обухвата пољопривреду, економски живот човека, затим индустријску производњу, куповину и продају ради зараде. На материјално богатство се није гледало као на неморал већ као на нужност. ''Патријарси су благосиљали своју децу да могу да поседују економска добра. Превара је била осуђивана у име Бога ако се разоткрије употреба лажних тегова, отимање од сиромашних, поткупљивање 9 Левитски законик.... 368 судија или подизање цена илегалним откупом робе.''10 Ови поступци нису били кажњавани слично данашњим казнама већ кајањем, враћањем моралном и праведном закону. Свака врста рада или обавезе проистиче у име Бога. 11 Левитски закон забрањује искоришћавање ближњег свога што се односи и на крађу. Радникову зараду треба му исплатити, ''нека не остане при теби до јутра.'' (Лев. 13). Сигел анализу јеврејске социјалне правде систематично разматра из три области: теолошке, антрополошке области и етичке економије. Теологија економије се налази у темељу јудаизма, у појму људске одговороности. Човек има одговорност да допуњује креацију стварањем богатства и изобиља. Његова улога у креацији је да сачува свет, али и да га мења. Производња, иновације, откривање непознатог и гашење застарелих метода производње и понуде су испуњење човековог наслеђа, обављање Божјег рада на земљи. 12 Антроплогија економије у јудаизму признаје човекову двоструку природу. Јеврејски рабини истичу неопходност да се људско биће посматра онако какво јесте – са свим својим недостацима и слабостима, али и са својом божанском димензијом.13 Рабинска психологија заснива се на ставу да је људско биће сачињено од два јецера (у корену рачи је значење: стварати), односно два нагона која су део људске природе. Један је јецер хатов, склоност ка добру и представља извор човекове моћи да превазиђе границе личних интереса. Овај нагон омогућава људима да се покоравају Божјим законима и онда када се морају одрицати личне слободе. Овај нагон буди потребу за добрим делима, милостињом, жртвовањем за друге. Други нагон, јерец хара је много јачи и односи се на склоност ка злу, односи се на себичност, похлепу, егоцентризам. Међутим, кад људи овај нагон усмере у напоран рад, инвентивност, продорност, ризик и посвећеност, особине неопходне за успешне резултате, укупна сума светских добара се повећава. У том смислу склоност ка злу није добра, али може да доведе до добра.14 Ови двосмислени нагони морали су бити усмерени законом који би их чврсто држао јер мотив за материјалним богаћењем, поред увећања богатства, увећава и Сејмур Сигел, Јеврејско схватање економске правде, Мали Немо, Панчево, 2003., стр. 111. 11 Исто, стр. 111. 12 Исто, стр. 112. 13 Исто, стр. 113. 14 Исто, стр. 114. 10 369 нелегалну моћ. Како објашњава Сигел, јеврејска традиција је антиутопијска. Она не предвиђа потпуно искључивање јецер хара и зато су све људске структуре, као што су политичка, социјална, економска – мањкаве. Све се могу претворити у инструменте зла. Трећа особина, цедака је склоност и деловање ка добру, напоран рад и самопожртвовање за добробит заједнице. То је, продужетак склоности да се помогне сиромашнима, несрећнима, болеснима, старима. Јудаизам не сматра да сиромашни и немоћни треба сасвим да зависе од јецер хатов. Заједница може да присили на филантропију, у шта се подразумева неопходни минимум. Зато је цедака спој принуде и слободне воље, управо зато што принудна милост повећава делање добра другима.15 Етичка економија се састоји од поштења и праведности. Но, став јудаизма је да је такмичење добро јер снижава цене и побољшава квалитет производа. Рабинска власт се посебно занимала за монополе јер они имају за последицу фиксирање цена и тиме погоршавају ситуацију сиромашнима.16 У даљем тексту објашњава Сигел, монополско подизање цена може се сузбијати и променом ритуалних закона, али профит је оправдан јер је мотив за стварање богатства и напредак у свету. Када је реч о такмичењу постоје они који се не могу такмичити из здравствених, старосних и неких других разлога са онима који имају више среће. Заједница је дужна да се стара о онима који не могу да зараде довољно за живот, како објашњава велика мицва филантропије. Неједнакост је резултат разлика у срећи, даровитости, уложеном напору, а све поменуте особине су Божји дар. И богати и сиромашни су Божја деца. На овај начин видимо да појединац делује на заједнцу и обрнуто. Заповести су упућене појединцу да помаже ближње, а заједница има улогу да прати спровођење бриге и човекољубља, односно добре воље да се помогне свом ближњем. Појединац удељује помоћ заједници тако да она може одржавати институције за болесне, поремећене, сиромашне и старе. Међутим, овај човекољубиви чин лако може постати доброделство по аутоматизму, механичко. Како не би до тога дошло, врло је важно и лично ангажовање око немоћних. По речима једног од највећих мислилаца и рабина јудаизма Абрахама Хешела, ''... инсистирамо на делу и молимо се за намеру.'' Мајмонид, 15 16 Исто, стр. 115. Исто, стр. 116. 370 највећи јеврејски средњовековни учитељ, наводи осам нивоа милосрђа. Осми ниво гласи: ''Највиши степен је када једна особа помаже сиромашној особи тако што јој обезбеђује поклон или кредит, или је прихвата за партнера у свом послу, или јој помаже да нађе запослење – једном речју, кад је доведе у положај да може да живи без помоћи других људи.''17 У јудаистичком учењу, дужност да се утврђује правда је једна од седам Нојевих заповести које се односе на читав људски род. Правда је, у том смислу, укорењена у Божјим заповестима, а Бог је Бог правде.18 Исламска радна и пословна етика Ислам обухвата и лични и друштвени живот сваког муслимана, а кончани циљ је препрема за трајну срећу у вечном животу који следи. У исламу језичко значење именице морал односи се на више неписаних правила, обичаја и норми којима се усмерава понашање људи. Ово поимање моралности се разликује у односу на моралне норме широм света, на либерлани, конзервативни, социјалистички и комунистички морал. Поред овог значења морала, код муслимана је и етичност, скуп правила исламског лепог понашања. Ахлак као учење има задатак да учи човека како да добро организује свој живот како би био срећан у животу, такође учи како човек да стекне Божји благослов и награду на будућем свету, ахирету.19 Исламски економски и финансијски састав је развијен на основама идеала, вредности и моралних норми као што су искреност, поузданост, доказивост, сарадња, солидарнст и друге добре особине.20 Основни циљ економског живота у исламу јесте да се преко државне благајне унапреди развој друштва и осигура рад основних институција, (као што је на пример образовне) како би се друштво заштитило од сиромаштва, незнања и болести. Куранска начела су основ и онa се извлаче из конкретних ајета обликујући својим порукама законе по којима сваки муслиман треба да живи. Поменућемо неке примере: 1. Богатство и друге Божје благодати су Божје поверено добро. Богат човек је само повереник Божјег добра. Исто, стр. 118. Исто, стр. 119. 19 Азиз Хасановић, Пословна етика у исламу, Филозофски факултет Дружбе Исусове, Загреб, 2009., стр. 10. 20 Исто, стр. 35 17 18 371 2. Приватно власништво дозвољено је све док нема експлоатације, израбљивања, неправде, штете за друштво (умму). Суре Ел Бекаре, Ел А'реф, Ел Худ говоре да човек зарађује средства за живот на законит начин, искрено и троши своје богатство само у дозвољене сврхе и умерено. 3. Плаћање пореза (зекат) је за добробит друштва. Зекат је обавеза и право, обавеза онима који имају, а право оних који немају. Проток богатства треба да се одвија равномерно. Давање зеката је чишчење и умножавање, али и помоћ онима којима је помоћ потребна. Свевишњи стимулише оне који дају, гарантује умножавање њиховог иметка, и то од један до седамстотина пута (Ел Бакара, 261; Ел Хашр, 7). 4. Претераност, расипање или гомилање сребра и злата осуђено је на ахирет, на казну, уколико није трошено на Божјем путу и у складу са шеријатом. Куран наводи: ''Прозваће онога ко је главу окретао, избегавао, згртао и скривао'' (Ел Ме'ариџ, 17-18). 5. Након смрти оставштина се дели по куранским прописима који тачно одређују део сваком наследнику (Ел Ниса, 7). 6. Камата је недозвољена. ''Бог уништава камату, а унапређује милостињу. Бог не воли ни једног неверника, грешника'' (Ел Бекаре, 276). Забрањена је камата на посуђени новац као и финансијске спекулације под изразом ''инсајдерски послови''.21 Ислам има два приступа пословању. Први је у делима о фикху, односно о правној науци која се односи на питање да ли је поједина врста посла законита. Други приступ се заснива у настојању како постићи најбољи облик понашања. Ова два приступа се међусобно употпуњују.22 Ако трговац продаје робу сиромашном, онда се од њега очекује да ће је продати по нижој цени од очекиване. Трговац се овим поступком жртвује прихватајући чињеницу да никада неће наплатити робу ако би је продавао на кредит. Други извор, хадиси, Сунна (суннет), записи из Мухамедовог живота, доносе наредбе. Куран не прецизира прописе за појединачна питања, он само помиње више њих заједно на темељним принципима, остало регулишу хадиси.23 С обзиром да је човек склон слабостима, ислам предузима мере како би умањио последице тога. Ове слабости значе амбицију за Исто, стр. 35. Исто. 23 Исто, стр. 47. 21 22 372 стицање великих добити на основу високих цена. У питању је тзв. складиштење робе што се води као експлоататорски начин чекајући подизање цена. У овом случају конкретно се мисли на храну. Фикх не поставља проблем складиштења у време благостања. Међутим, исламске моралне норме не дозвољавају непоштен профит ни у време благостања, због повећања цена и негативних економских последица. ''Тешко сваком човеку профитеру! Кад Бог спусти цене, он се забрине и кад се оне повећају, он је задовољан.'' Правници тумаче да је у овом хадису реч о роби која је људима нужно потребна.24 Када говоримо о похвали робе, продавац не треба много да хвали како би преварио купца. Ако је роба лоша а он је хвали, то је лаж, ако је роба добра, квалитетна онда није потребна похвала о нечему што је очигледно. Такође заклети се Божјим именом уверавајући купца, исто је забрањено. Заклињање штети поверењу људи и спречава трговца да напредује у својој трговини. Указивање на недостатке робе је обавезно. ''Ко год продаје робу не откривајући њене мане биће у Божјој срџби, а и мелеки (анђели) ће га стално проклињати зато што је то варање купца''. Мито, поткупљивање строго је забрањено и повлачи најстрожу казну. Када говоримо о односу послодавца и радника поменућемо већ познати хадис: ''Платите раднику његову зараду пре него што се његов зној осуши.'' Исламско банкарство не прихвата камату као унапред фиксирани приход, већ учествује у расподели добити, као и у губитку ако до тога дође. Пословање без камате условљава стални надзор рада банака јер капитал тражи зараду. Бескаматним банкарством се бави Организација за рачуноводство и ревизију исламских финансијских инститиуција (The Accaunting and Auditing Organization for Islamic Financial Institutions (AAOIFI)). Ова организација ради у складу са шеријатом, дефинише стандарде по којима функционишу рачуноводство, ревизије и послови етике исламских банака. Банке које раде на основама исламског банкарства имају у свом саставу шеријатски одбор захваљујући којем се ове банке разликују од конвенционалних банака западног система. Овај одбор чине исламски стручњаци, научници (амили), познаваоци шеријатског прописа.25 Шеријатски одбор неће дозволити овакав начин улагања, колики год профит био у питању. Шеријатски одбор издаје фетве 24 25 Исто. Исто, стр. 50. 373 (шеријатско – правна решења), појашњава границе дозвољеног и забрањеног и о томе нико не полемише.26 Исламске банке иако немају камату имају улагања. Реч је комерцијалном банкарству, у прикупљању новца како би се инвестирали профитабилни пројекти који доносе зараду. Модел партнерског финансирања одређеног посла са више партнера зове се Мушарека. Један од ових партнера је банка, а сви улажу заједнички, те самим тим заједнички деле добитак или губитак. Наравно, банка неће сносити губитак који је настао нехатом или због неодоговорности, иако је јасно да мушарека носи одређени ризик који би могао бити нереално приказивње добити, одбијање поделе добити, неадекватна подршка судства.27 Када говоримо о губитку, правници сматрају да свака страна сноси губитак према уложеном капиталу. Правници категорички заступају став да страна која није уложила капитал не мора да дели губитке. Немогуће је инвестирањем капитала избећи ризик од губитка, а то је последица забране камате у исламу. Ислам фаворизује финансирање акцијским капиталом и требало би да буде подстицај за штедњу ради инвестиција у сопствени посао. Инвеститору је увек могуће да изврши диверсификацију28 како би умањио ризик губитка, а банка или предузеће за улагање капитала постају покретачи сопствених инвестиција. Принос на акцијски капитал у исламској привреди није исти као у капиталистичкој привреди, ''принос на капитал''. Исламски економисти сматрају да је исламски систем у стању да осигура праведност и за предузимаче и за финансијере. Свако мора имати учешће у ризику, као и резултате пословног подухвата.29 Хришћанска пословна етика Нови завет такође проповеда да радник заслужује плату, али је став према раду био различит појединим историјским периодима. Птице небеске ''нити сеју, нити жању, немају ни оставу ни житницу и Бог их храни...'' (Лк. 10,7). Исто, стр. 51. Исто, стр. 59. 28 Диверсирикација (engl. diversification), употпуњује или проширује продајни или производни програм укључивањем нових производа или услуга које се разликују од досадашњих. 29 Исто, стр. 72. 26 27 374 У својој књизи ''Религија и успон капитализма'' Ричард Хенри Тони наводи четири модела односа религије и привредних питања: 1. аскетизам и избегавање привређивања, 2. бекство од овоземаљског света; 3. однос према привреди као према нечему што човека не занима јер се то не тиче религије; 4. модел рада којим би се на земљи остварило царство праведности; истовремено се прихвата и критикује привредна ситуацја.30 Тома Аквински је осуђивао трговачке поступке у пословању, иако су они већ увелико утицали на преображај хришћанствa као цивилизацијe, на преобликовање у урбану цивилизацију. Тома Аквински је сматрао, као што је и Католичка црква, да се повећање дуга додавањем камата (лат.-usurae) мора сматрати нехришћанским.31 С друге стране, оправдавао је ропство и кметство. Иако је Црква јавно осуђивала економске послове, време је ишло у прилог практичној реалности. Црква није одобравала камате и то је оставило трага у средњовековној економској теорији. У пракси њено осуђивање је било уперено против ''очигледних'', нескривених камата. Економски живот привукао је пажњу теоретичара указујући на озбиљне проблеме новчане природе – на новац, кредит и трговину.32 Схоластици из XIV века наглашавали су да суштину вредности представља корисност и извлачили закључак да ће привредне цене најпре бити достигнуте ако постоји слобода уговора, јер проста чињеница да је размена извршена доказује да су обе стране задовољне.33 ''Зеленаш неће користити ова добра да би помогао свом ближњем, изузев ако се нада добитку који воли више од милосрђа. Постоје многи други греси поред зеленашења, али због овога га људи проклињу и мрзе више од свох осталих''- Џон Виклиф.34 Хенри од Лангенстајна је сматрао, када би се цене препустиле вољи продавца, дале би се одрешене руке грамзивости, а она готово све продавце подстиче да траже превелику добит. Наравно и то да нико не сме давати новац под камату јер човек сме да извуче профит из партнерства, под претпоставком да је учествовао у партнеровом ризику. Он може купити право на закуп јер плодове Иван Цвитковић, Социологија религије, Универзитет у Сарајеву, 2007., стр. Луис Гочалк, Лорен Мекини, Ерл Причард, Темељи модерног свјета II, Напријед, Загреб, 1974., стр. 354. 32 Исто, стр. 354. 33 Р.Х.Тони, Религија и успон капитализма, Просвета, Београд, 1979., стр. 43. 34 Исто, стр. 42. 30 31 375 земље даје природа, не узимају се од другог човека. Такође сме тражити обештећење, ако му се новац не врати у договорено време.35 Концили су веома рано бранили свештенству да се бави зеленаштвом, већ на I концилу у Арлесу 314.г., у Никеи 325.г., Лоадикеји 372.г. итд. Концили током XII и XIII века зеленашење су бранили и свештенству и световним лицима, поставивши правила за кажњавање преступника. Јавним, неприкривеним зеленашима била су ускраћена права на причешће и хришћански погреб.36 Закони Лионског (1274.г.) и Бечког (1312.г.) концила били су до тада најоштрији ударац на зеленаштво. Први је на закон са III латеранског концила (1175) додао правила која су зајмодавца стављала ван закона.37 Пословне радње као што су куповина, продаја, позајмљивање новца и узимање зајма, за Цркву су представљали неморална дела. Иако су рационални умови наглашавали да богаташи нису мрски Богу, црква је инсистирала на негативном начину којим се стиче богатство и именовала га као грамзивост.38 Црква се бавила питањима привредне и пословне етике онога времена како би очувала верска начела личног морала чији је важан део од самог монотеистичког почетка чинила привредна етика. Религијски став био је утемљен на схватању да се друштвени поредак мора прихватити, а не мењати. ''Стопала су рођена да раде, руке да се боре, а глава да влада.''39 Период индустријског развоја између XIV и XVIII века био је експанзиван захваљујући развојем начина финансирања и трговине. Међутим обртници су још увек самостално пословали, а главна сврха еснафа је била да штити своје чланове што је с друге стране ограничавало производњу, цене и услове рада. Овај монополски систем је такође омогућавао члановима један добар живот, без икакве слободне конкуренције. Урбанизација и ширење градова као и развој трговине у разним областима, омогућили су промет новца. Превоз сребра и злата постао је ризичан тако да су се ове вредности један период превозиле у Рим у пратњи витешких редова, темплара.40 Исто, стр. 45. Исто, стр. 49. 37 Исто, стр. 50. 38 Исто, стр. 63. 39 Исто, стр. 64. 40 Луис Гочалк, Лорен Мекини, Ерл Причард, Темељи модерног свијета, Напријед, Загреб, 1974., стр. 35 36 376 Развој цивилизације онемоћао је хришћанске ставове што је отворило нови поглед на однос према човеку и Богу, направио се јаз између теорије и праксе. Разлика између онога што је дозвољено у свакодневном животу и онога што је допуштено у пословању омогућило је погодност да се пренебрегне осуда грамзивости, и зато није било безначајно што је црква инсистирала на закону хришћанске љубави према ближњем своме и у пословном животу.41 Међутим, увелико се трагало за решењем овог ризичног подухвата. Пошто Црква није одобравала посао зајмодавца тражило се решење како направити добитни посао када се једна врста кованог новца мења за другу. У периоду ових промена зајмодавци као Ломбардијци или Ђеновљани били су ангажовани на прикупљању папиних прихода широм Европе. Истовремено трговачки сајмови који су се одржавали у северној Европи утицали су на формирање трговачко-правних канцеларија тзв. ''мењачница'' из којих су се развили данашњи банкарски системи, данашње банке.42 Ове мењачнице у почетку нису давале зајмове. Црквени прописи против камата свели су на малу меру такве трансакције које би могле донети велику корист. Прве овакве филијале које су давале зајмове отваране су у фламанским градовима и давале су зајмове у облику који је сличан данашњим меницама.43 Уопштено гледано, како сматра Р.Х.Тони, рану цркву је угушио сам њен тријумф. Црква и верници из III века као мањина супротстављена туђој великој цивилизацији, могла је критиковати и бунити се, али како је нарасла и постала у том смислу значајна и једно квалификовано, одређено друштво, онда ју је маса, коју је примила у своје редове, морала ослабити. У раном средњем веку црква је неговала мирољубиви рад, бригу о сиромашнима, несрећнима и тлаченима, залагала се за међуљудску солидарност против насиља и искоришћавања. Историјски токови, развитак економског и трговинског европског друштва претрпели су у овим променама критички однос према католичкој цркви. Последица овог отвореног критичког става било је формирање протестантске заједнице. Но, ова заједница није остала себи доследна и компактна јер су се из ње почеле одвајати мање Исто, стр. 68. Луис Гочалк, Лорен Мекини, Ерл Причард, Темељи модерног свијета, Напријед, Загреб, 1974., стр. 95. 43 Исто, стр. 97. 41 42 377 заједнице, тежећи да прекину икакву везу са изворним ауторитетом и са својим идејама о исправном верском животу. Док је у Католичкој цркви појединац био одан Богу, живео у труду по божјим законима, радио колико је неопходно за живот, прихватајући своју судбину каква му је дата, протестанти су изградили сасвим друкчији однос појединца према Богу, животу и раду. Реформација је извела реформаторе који су не само понудили већ и спровели своје идеје у практичан свакодневни живот. Жан Калвин, познат по ригидном животу и строгој дисциплини у својој заједници, схватање људског рада преузима, односно, враћа се старозаветном схватању рада као Божје ''заповести'', Богом дате обавезе.44 Макс Вебер у својој књизи ''Протестантска етика и дух капитализма'' тумачи протестантски став тврдећи да појединац послушност и служење Богу схвата као борбу за себе и за свет. Помажући себи, човек помаже другима. Протестантизам сматра етичким да човек прикупља богатство, ако је богатство плод часног рада и ако човек живи скромно и штедљиво. Богатство је средство које омогућује човеку да чини добра дела, служећи Богу, помажући онима којима је помоћ потребна. Рад, зарада и штедња су особине изграђене на строгој дисциплини и ове особине су, како Вебер објашњава, одлике протестантске етике и главни принципи капитализма. Служећи Богу на овај начин, појединац помаже и сиромашне чланове заједнице. Ради се о аскетизму где појединац живи испоснички, одричући се, штедећи, али не ван света, већ у њему и суштина његовог живота и постојања јесте у стицању богатства који му служи да помаже немоћне, слабе, чинећи тиме добро дело. Професор Ходјера заговара савремено становиште тврдећи да више није прихватљива идеја по којој калвинистички протестантизам подржава дух капитализма, будући да се капитализам развио из богатства које су сакупили трговачки градови Медитерана, Португала, и Холандије, као и са повећањем бројности становништва у северној Европи. Велики земљопоседници, трговци и банкари су биле три пословне гране и основа узрастања капитализма:. Упркос томе што је Калвин одбацио едикт Римокатоличке цркве о лихварству, већина протестантских цркава није га у томе следила. (Закони о лихварству су постојали све до половине 70-их XX века у америчким колонијама, а у многим државама унутар Сједињених Америчких Држава и касније.) Андрија Гамс, Библија и модерна друштвена мисао, MaРуМ, Београд, 1993., стр. 81. 44 378 Тек након Индустријске револуције у Енглеској, у XVIII веку, капитализам је направио истински бум и постао главна снага у економском развоју Запада. Према томе, не може се тврдити да је иједна конкретна религија имала битан утицај на развој капитализма, осим, можда, код Јевреја, који нису могли поседовати земљиште у касном средњем веку, и на које се није односио римокатолички едикт о лихвартсву.45 У Византији, упркос симфонији, по којој су патријарх и цар заједно владали у име Цркве и Државе, постојале су јасне и прецизне границе међу обостраним утицајима у друштву и империјалне државе. Држава је обезбеђивала економску и политичку подршку стабилност дозвољавајући монашким заједницама да се предају духовном животу.46 Зато ће се многи хришћани позивати на Христова Блаженства: ''Лакше је камили кроз иглене уши проћи неголи богатоме у Царство Божје ући.'' (Марко, 10, 25); ''Али тешко вама богатима, јер сте већ примили утјеху своју.'' (Лука, 6, 24). Према Николасу К. Гвоздеву са Ј.М. Досон Института за црквено-државне студије, Универзитета у Бејлору (J.M. Dawson Institute of Church-State Studies, Baylor University), православље нема одређени план по питању политичке организације државе, нити конкретне предлоге у организовању економије. Када је реч о економским питањима, православље види идеал у изналажењу равнотеже између богатства и сиромаштва, између конкретних потреба појединца и добробити целе заједнице. Православно хришћанство не одобрава економски систем који награђује лењост и подстиче сиромашне да зависе од давања државе. Продуктиван рад је неопходан део људског живота, Богом заповеђен. Према томе, нагласак православља је на самодовољности, у духу промовисања солидне „средње класе“, не тежећи егзистенцији на нивоу пуког преживљавања, нити уживања у претеривању; презирући, како се наводи, неспутани, нерегулисани капиталистички систем - економски либерализам Зоран Ходјера, бивши доцент на катедри за економију на Јејлу и ванредни професор на Универзитету у Вирџинији и експерт (у пензији) за кретање капитала и Латниску Америку при ММФ-у. 46 Иринеј Добријевић, Православни дух и етика капитализма, студија случаја на примеру Србије и Црне Горе и Српске Православне Цркве, Philothoes, 5, 2005.год., стр. 416 – 424. 45 379 (laissez–faire), истовремено заговарајући друштвено одговоран систем слободног тржишта.47 Византијско царство је строго регулисало своју привреду контролом производње и продаје роба путем успостављених еснафа. Особе које су се бавиле било каквом врстом трговине морале су бити чланови званичног еснафа, а заузврат сваки еснаф је имао потпун монопол над производњом и продајом својих производа. Регулисање цена, пореза на увоз и извоз као и процената профита одбијених од пословања – све су то била питања која је регулисала власт. Међутим, у спрези са црквом, држава такође обезбеђује оснивање болница и других социјалних институција и повремено дели помоћ угроженом становништву.48 Једина економска улога својствена првославним црквама у средњем веку је била у примању земљишних дарова од својих владара, што им је омогућавало да уживају релативну стабилност, неке чак и богатство, које је углавном било пољопривредно. Међутим, оне су имале знатан политички утицај на суд и важну реч у образовању, које је углавном спровођено у манастирима. Од XV века скоро све православне цркве, са изузетком Русије, биле су под влашћу Османског царства и њихови верници нису имали право да поседују знатне површине земљишта, нити да се богате. Током овог периода, главни труд цркве је био да очува веру која је била ограничена искључиво на искуство литургијске службе и на образовање, јер су тада манастири били једини центри у којима се становништво могло описменити. Православна црква у Русији је углавном следила самоспознајна гледања и, упркос напорима Петра Великог и Катарине Велике, није имала интереса да прихвати навике западних земаља које нису биле православне, објашњава Ходјера. Из наведених разлога капитализам се са закашњењем развио у тим земљама, јер су нека подручја била насељена становништвом под влашћу држава којима оно није етнички припадало, попут Пољске, Румуније, словенских земаља унутар Аустроугарског царства, већих регија у Италији, итд. Ипак, у Русији, пре Првог светског рата, и у поменутим државама током међуратног периода, направљен је значајан напредак по питању слободних предузећа и акумулације 47 “Can Capitalism be Reconciled with Orthodox Values?”, http://www.sobor.ru/doctrina/ 8Gvozdev_en.asp. 48 Исто. http://otacmilic.com/pravoslavni-duh-i-etika-kapitalizma-episkop-irinej-dobrijevic/ 380 капитала, упркос светској кризи касних 20-их и 30-тих година XX века. Међутим, овај напредак је био бескористан, прво због Бољшевичке револуције у Русији 1917.г., а затим због Другог светског рата и наступајућег комунизма који се ширио и у другим источноервопским државама.49 Закључак Из наведених примера, пратећи хронологију монотеистичких религија видимо да је суштина готово јединствена и само током историјских померања, од цркве и монархије према демократском осамостаљивању и либерализацији друштва, пословност се одвајала од духовне матице из које је поникла и развила се самостално. Паралелно одвајање протестантизма од Римокатоличке цркве и пословање од Библије може се пратити у складном временском поклапању и овде нема места за помен православне пословне опције. Рад је значајан у животу верника и цркве, али рад није једнако схваћен у наведеним хришћанским деноминацијама. Одвајање цркве од државе рађало је нове идеје и могућности које је човек усвајао прилагођавајући се лакоћи друштвених иновација које су доносиле слободу у поступцима и све више удаљавале човека од староставних закона из светих књига. Када је реч о јудаизму или исламу можемо закључити да су њихова пословно-етичка начела сасвим одговарајућа у развоју пословности и рада у привреди, трговини и банкарству. Не треба искључити људске слабости које су се појавиле током историјских промена у јудаизму или исламу, али је такође присутан труд како би се оне отклоне, колико је било могуће. Систем одговороности и етичког кодекса се није одрекао светих књига заповести и наредби што показује само чињеницу да свет можда није преузео капиталистичко као најбоље решење. И ако се ослањамо на дефиницију да су праве вредности прве вредности, онда закључак овог излагања можемо завршити првом мудрошћу: ''Када дођеш пред божански суд, прво те питају: ''Јеси ли био поштен у свом пословању.''50 49 50 Исто. Талмуд, Шабат, 33 б. 381 Литература: 1. Азиз Хасановић, Пословна етика у исламу, Филозофски факултет Дружбе 2. Иван Цвитковић, Социологија религије, Универзитет у Сарајеву, 2007 3. Иринеј Добријевић, Православни дух и етика капитализма, студија случаја на примеру Србије и Црне Горе и Српске Православне Цркве, Philothoes, 5, 2005 4. Луис Гочалк, Лорен Мекини, Ерл Причард, Темељи модерног свијета, Напријед, Загреб, 1974 5. Луис Гочалк, Лорен Мекини, Ерл Причард, Темељи модерног свјета II, Напријед, Загреб, 1974 6. Р.Х.Тони, Религија и успон капитализма, Просвета, Београд, 1979 7. Сејмур Сигел, Јеврејско схватање економске правде, Мали Немо, Панчево, 2003 8. “Can Capitalism be Reconciled with Orthodox Values?”, http://www.sobor.ru/doctrina/8Gvozdev_en.asp. 9. http://otacmilic.com/pravoslavni-duh-i-etika-kapitalizma-episkopirinej-dobrijevic/ 382