Verhojanski venac
| Verhojanski venac | |
|---|---|
| Верхоянский хребет Үөһээ Дьааҥы сис хайата | |
 Pogled iz vazduha na Verhojanske planine | |
| Najviša tačka | |
| Najviša tačka | 2409 |
| Vrh masiva | Orulgan vrh |
| Koordinate | 67° SGŠ; 129° IGD / 67° SGŠ; 129° IGD Koordinate: 67° SGŠ; 129° IGD / 67° SGŠ; 129° IGD |
| Dimenzije | |
| Dužina | 1100 km |
| Geografija | |
  Verhojanski venac | |
| Države | Rusija |
| Republike | Jakutija |
| Oblast | Istočno sibirski sistem |
| Geologija | |
| Orogeneza | Alpska orogenija |
| Starost stena | Kreda |
| Vrsta stena | Metamorfne stene |
Verhojanski venac (rus. Верхоянский хребет, Verkhojanskiy Khrebet; jakutski Үөһээ Дьааҥы сис хайата, Üöhee Caañı sis xayata) planinski je lanac u Jakutiji, Rusija. On je deo Istočnosibirskih planina.[1][2]
Venac leži zapadno od granice Evroazijske i Severnoameričke tektonske ploče.[3] Planine su nastale preklapanjem[4][5] i predstavljaju antiklinalu.[6]
Verhojanski venac je bio prekriven glečerima tokom poslednjeg glacijalnog perioda,[7][8] a planine u severnom delu, poput venca Orulgan,[9][10][11][12] pokazuju tipičan alpski reljef.
U planinama ima naslaga uglja, srebra, olova, kalaja i cinka.
Geografija
[уреди | уреди извор]Izdižući se sa obala zaliva Buor-Haja na severu, on ide prema jugu, prostirući se približno 1000 km (600 milja) preko Jakutije, istočno od Srednje Jakutske nizije i zapadno od lanca Čerski, dostižući visoravan Lena na jugu i gorje Judoma-Maja na jugoistoku. On formira ogroman luk između reka Lene i Aldana na zapadu i reke Jane na istoku. Njegova najviša tačka je neimenovani 2.409 m (7.904 ft) visoki vrh u srednjem delu lanca.
Verhojanski venac ima veću jugoistočnu prolongaciju, venac Suntar-Hajata, koji se povremeno smatra zasebnim sistemom venca.[13][14][13][15][16] Stoga je najviša tačka raspona u ograničenom geografskom smislu neimenovani vrh u lancu Orulgan.[10] Venac Skalisti (Stenoviti lanac),[17][18][19] najviša tačka 2.017 m (6.617 ft) i Sete-Daban,[20] najviša tačka 2.012 m (6.601 ft), nalaze se na kraju JI i takođe su smatrani odvojenim rasponima u klasičnim geografskim radovima. Ta dva lanca istraživao je 1934. geolog Jurij Bilibin (1901—1952) zajedno sa rudarskim inženjerom Evgenijem Bobinom (1897—1941) tokom ekspedicije koju je poslala vlada Sovjetskog Saveza. Nakon sprovođenja prvog topografskog istraživanja područja Bilibin je utvrdio da planinski lanci Skalisti i Sete-Daban pripadaju planinskom sistemu Verhojanski. Bilibin i Bobin su takođe prvi put istražili gorje Judoma-Maja, neposredno uz Sete-Daban.[21][22]
Podvenci
[уреди | уреди извор]Pored Orulgana, sistem venaca obuhvata i niz podvenaca, uključujući sledeće:[23]
- Severna sekcija — sever Arktičkog kruga
- Haraulahski venac, najviša tačka 1.429 m (4.688 ft)[24]
- Tuora Sis, najviša tačka 990 m (3.250 ft)
- Džardžahanski venac[25][26][27][28]
- Sietindenski venac[29]
- Kularski venac, najviša tačka 1.289 m (4.229 ft)[30][31]
- Birandijski venac
- Kjuellahrijski venac (Кюельляхский хребет)
- Južna sekcija — jug Arktičkog kruga (severoistok)
- Tagindžinski veanac, najviša tačka 2.084 m (6.837 ft)
- Kučurginski venac, najviša tačka 1.056 m (3.465 ft)
- Biginski venac, najviša tačka 1.152 m (3.780 ft)
- Miosučanski venac, najviša tačka 1.243 m (4.078 ft)
- Južna sekcija (jugoistork)
- Sorkinski venac, najviša tačka 1.250 m (4.100 ft)
- Muni venac, najviša tačka 1.862 m (6.109 ft)[32]
- Kelterski venac, najviša tačka 2.002 m (6.568 ft)
- Sordoški venac, najviša tačka 1.352 m (4.436 ft), prolongacija Muni lanca
- Južna sekcija (blizo Lene)
- Ust-Viljuiski venac, najviša tačka 998 m (3.274 ft)[33][34]
- venac, najviša tačka 1.363 m (4.472 ft)
- Daleka južna sekcija
- Hunkandinski venac, najviša tačka 1.802 m (5.912 ft)
- Ulanhan Bom, najviša tačka 1.600 m (5.200 ft),[35] parallel to the Sette-Daban
 |
 |
Klima i flora
[уреди | уреди извор]U ovom regionu zabeležene su najniže svetske temperature za naseljena mesta, a veći deo godine ima prilično dubok snežni pokrivač.
U planinskom lancu obitava alpska tundra[36][37] koja podržava razne vrste mahovine i lišajeva.[6] Nekoliko retko pošumljenih oblasti, uglavnom ariša i patuljastog sibirskog bora postoje na blagim padinama.[10]
Vidi još
[уреди | уреди извор]Reference
[уреди | уреди извор]- ^ Gvozdetsky N. A. & Mikhailov N. I. Physical geography of the USSR. M., Thought, 1978. OCLC 17901203
- ^ „Кисиляхи” (на језику: руски).
- ^ News Archive - The Earth Institute at Columbia University
- ^ Press, Frank; Siever, Raymond (1985). Earth (4th изд.). W.H. Freeman. стр. 413. ISBN 978-0-7167-1743-0.
- ^ Ulmer, S. (11. 8. 2011). „Fold mountains slip on soft areas”. ETH Life. ETH Zürich. Приступљено 21. 2. 2012.
- ^ а б „Verkhoyansk Mountains”. Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica, Inc. Приступљено 11. 4. 2017.
- ^ „The history of ice on Earth”. New Scientist (на језику: енглески). Приступљено 2022-02-17.
- ^ Clayton, Lee; Attig, John W.; Mickelson, David M.; Johnson, Mark D.; Syverson, Kent M. „Glaciation of Wisconsin” (PDF). Dept. Geology, University of Wisconsin.
- ^ Orulgan (mountains) / Great Soviet Encyclopedia; in 35 vols. / Ch. ed. Yu. S. Osipov. 2004—2017.
- ^ а б в Verkhoyansk Range // Great Soviet Encyclopedia: [in 30 vols.] / Ch. ed. A.M. Prokhorov. - 3rd ed. - M. Soviet Encyclopedia, 1969-1978.
- ^ posibiri.ru - Verkhoyansk Range
- ^ Mountain glaciers of NE Asia in the near future
- ^ а б DMGN. Suntar-Khayata
- ^ Сунтар-Хаята, Great Soviet Encyclopedia
- ^ Хребет Сунтар-Хаята. Маршруты по хребту
- ^ Siberia, 26 Mountain Summits with Prominence of 1,500 meters or greater
- ^ Томпонский уезд - Карта России
- ^ „Скалистый хребет (Верхоянский хр.)”. Great Soviet Encyclopedia.
- ^ „P-53_54 Topographic Chart (in Russian)”. Приступљено 15. 4. 2023.
- ^ ТРРС 3 / 104А. Описание местности (in Russian)
- ^ Essays on the History of Geographical Discoveries (in Russian)
- ^ Geography of Russia - Mountains of North-Eastern Siberia (in Russian)
- ^ Oleg Leonidovič Kryžanovskij, A Checklist of the Ground-beetles of Russia and Adjacent Lands. p. 16
- ^ Kharaulakh Range // Great Soviet Encyclopedia : (in 30 vols.) / Ch. ed. A.M. Prokhorov . - 3rd ed. - M .: Soviet Encyclopedia, 1969-1978.
- ^ Verkhoyansk Range / Great Soviet Encyclopedia; in 35 vols. / Ch. ed. Yu. S. Osipov. 2004—2017.
- ^ Geological map of the Russian Federation Архивирано на сајту Wayback Machine (21. август 2021) In Russian)
- ^ Google Earth
- ^ posibiri.ru - Verkhoyansk Range
- ^ Verkhoyansk Range / Great Soviet Encyclopedia; in 35 vols. / Ch. ed. Yu. S. Osipov. 2004—2017.
- ^ Kular (mountains) / Great Soviet Encyclopedia; in 35 vols. / Ch. ed. Yu. S. Osipov. 2004—2017.
- ^ Vasil'chuk Y.K., Budantseva N.A., Vasil'chuk J.Y. , Heavy metals and trace elements in the Late Pleistocene ice-wedge casts of Northern Yakutia/ Arctic and Antarctica. – 2017. – № 1. – P. 23
- ^ Predominant heights of the Verkhoyansk Range
- ^ Хребет Усть-Вилюйский - Wikimapia
- ^ Аркадий Андреев, Горы Якутии, p. 20 (Mountains of Yakutia)
- ^ „Snow Cover and Glaciers” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 01. 01. 2020. г. Приступљено 11. 10. 2020.
- ^ Körner, Ch (1998). „A re-assessment of high elevation treeline positions and their explanation”. Oecologia. 115 (4): 445—459. Bibcode:1998Oecol.115..445K. CiteSeerX 10.1.1.454.8501
. PMID 28308263. doi:10.1007/s004420050540.
- ^ Blyth, S; Groombridge, B.; Lysenko, I; Miles, L.; Newton, A (2002). Mountain Watch: environmental change & sustainable development in mountains (PDF). UNEP World Conservation Monitoring Centre. ISBN 978-1-899628-20-9. Архивирано из оригинала (PDF) 2013-10-14. г.
Literatura
[уреди | уреди извор]- „Верхоянский хребет”.
- Обручев С. В. Объём и содержание понятий «Хребет Черского» и «Верхоянский хребет» Архивирано на сајту Wayback Machine (13. март 2016) // Известия Государственного географического общества. — 1937. — Т. 69. — Вып. 4. — С. 512—536.
- Нижняя Лена. Верхоянский хребет (физическая карта, масштаб 1:2 500 000), Национальный атлас России. 1. М.: Роскартография. 2004. стр. 258—259. ISBN 5-85120-217-3.
- Herbert Hesmer. Einwirkungen der Menschen auf die Wälder der borealen kühlen Zonen der Alten Welt, Ch. Sowjetunion (Taiga), ISBN 3-531-03211-9
- JSTOR - Emmett Reid Dunn, The Salamanders of the Family Hynobiidae
- „How salamanders survive the deep freeze”. New Scientist. 11. 9. 1993. Приступљено 2. 11. 2012.
- Сунтар-Хаята Great Soviet Encyclopedia: [in 30 vols.] / Ch. ed. A.M. Prokhorov. - 3rd ed. - M. Soviet Encyclopedia, 1969-1978.
- „Топографска карта P-55 56; M 1:1 000 000 - Topographic USSR Chart (in Russian)”. Приступљено 1. 1. 2022.
- Oleg Leonidovič Kryžanovskij, A Checklist of the Ground-beetles of Russia and Adjacent Lands.
- Elliott-Fisk, D.L. (2000). „The Taiga and Boreal Forest”. Ур.: Barbour, M.G.; Billings, M.D. North American Terrestrial Vegetation (2nd изд.). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-55986-7.
- „Biodiversity lectures and practicals of Allan Jones”. dundee.ac.uk. Архивирано из оригинала 2007-09-29. г.
- Körner, Christian (2003). Alpine Plant Life: Functional Plant Ecology of High Mountain Ecosystems. Berlin: Springer. стр. 9–18. ISBN 978-3-540-00347-2. doi:10.1007/978-3-642-18970-8.
- Newman, Lenore (2019). Lost Feast: Culinary Extinction and the future of food. Toronto: ECW Press. стр. 171-172. ISBN 978-1-77041-435-8.
Spoljašnje veze
[уреди | уреди извор]
- NASA picture
- Chapter 5 Precambrian of the Cover - ScienceDirect
- Terra Incognito: the Verkhoyansk mountains
- Геоморфология России (Geomorphology of Russia)
- Ancient Middle-Carboniferous Flora of the Orulgan Range (Northern Verkhoyansk) and justification of Age Bylykat Formation Архивирано на сајту Wayback Machine (21. август 2021)
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
