Пређи на садржај

Potraga za istorijskim Isusom

С Википедије, слободне енциклопедије

Pojam istorijski Isus se odnosi na naučnu rekonstrukciju života Isusa iz Nazareta.[1] Ova rekonstrukcija se temelji na istorijskim metodama, uključujući kritičku analizu tekstova jevanđelja kao primarnih izvora za njegovu biografiju, zajedno sa razmatranjem istorijskog i kulturnog konteksta u kojem je živeo.[2]

Potraga za istorijskim Isusom je započela u doba prosvetiteljstva i počiva na pretpostavci da Novi zavet ne prenosi nužno realne istorijske podatke o Isusovom životu, već mitologizovanu sliku. Nasuprot istorijskog Isusa, takav biblijski opis se često naziva "Hristom vere". Pored Novog zaveta, podaci o Isusovom životu se temelje i na drugim starim zapisima. Tako se slika o istorijskom Isusu nadopunjava sa svakim otkrićem novih materijala (poput velikog otkrića biblioteke Nag Hamadi u 20. veku). Svrha istraživanja je prikupljanje građe iz različitih izvora i njihovo kritičko slaganje u jedinstvenu sliku Isusa.[3][4] Upotreba pojma istorijski Isus implicira da će se osoba rekonstruisana na taj način razlikovati od one prikazane u zaključcima vaseljenskih sabora (tzv. „dogmatski Hrist“).[5] Mišljenja se dosta razlikuju o tome koliko čvrstih istorijskih činjenica zaista postoji o Isusu, kao i koliko hrišćanska vera dobija ili gubi pronalaženjem takvih činjenica.[6]

Izvori

[уреди | уреди извор]

Niti postoje niti su ikad postojali nepristrasni izveštaji o Isusu.[6] Istoričari i proučavaoci Biblije analiziraju kanonska jevanđelja, gnostička jevanđelja, Talmud, Jevanđelje po Hebrejima, svitke sa mrtvog mora, Josifa Flavija i druge rane izvore u pokušaju da nađu istorijskog Isusa.[7][8][9]

Stara jevrejska književnost gotovo da ne zna za Isusa. U Talmudu se samo uzgred spominje. Jevrejski istoričar iz 1. veka, Josif Flavije, pominje Isusa samo na dva mesta, a čak se smatra da je prvo pominjanje naknadni hrišćanski dodatak.[6] Rimski istoričari pominju Isusa samo u okviru letimičnih pominjanja hrišćana. Sve u svemu, jevanđelja su gotovo jedni pravi izvor znanja o Isusu.[6]

Naučne metode

[уреди | уреди извор]

Brojni metodi su razvijeni radi kritičke analize postojećih izvora:

Fragment Jevanđelja po Jovanu iz 2. veka.
  • Starost. Istoričari daju prednost starijim izvorima o Isusu, i uglavnom se ne obaziru na izvore nastale više od veka nakon Isusove smrti.[10] Na primer, jevanđelje po Marku je najstarije kanonsko jevanđelje i primarni izvor informacija o Isusu.
  • Višestruka potvrda. Kada više nezavisnih izvora prenesu slične navode, onda je gotovo sigurno tradicija starija od izvora. Na primer, činjenica da je Isus imao grupu bližih učenika je potvrđena i kod Marka i kod Jovana. Međutim, višestruka potvrda nije isto što i nezavisna potvrda; na primer Matej i Luka koriste Markovo jevanđelje kao izvor, pa je priča koju prenose ta tri jevanđelja potvrđena samo u jednom nezavisnom izvoru.[10]
  • Istorijski kontekst. Izvor je pouzdaniji ako navodi imaju smisla u okviru kulture u kojoj se radnja odvija.[11] Npr, neki navodi iz gnostičkih jevanđelja imaju smisla u kontekstu kasnijih gnostičkih verovanja, ali ne u kontekstu judaizma ili ranog hrišćanstva iz 1. veka.
  • Jezička analiza. Određeni zaključci se mogu izvući iz jezičke analize jevanđelja. Na primer, ako razgovor ima smisla samo na jeziku pisanog izvora vrlo je verovatno da autor izveštava o nečem različitom od originalne istorijske činjenice. Npr, razgovor između Isusa i Nikodima (iz 3. glave Jovanovog jevanđelja) ima smisla jedino na grčkom (jeziku pisanog izvora), ali ne i na aramejskom, jeziku na kom su verovatno razgovarali.[11]
  • Kriterijum neugodnosti ili kriterijum različitosti. Tvrdnje različite od autorove agende su verovatno pouzdanije. Na primer, ako je raspeće bilo poniženje za rane hrićane, verovatno ne bi tvrdili da je Isus raspet osim ako zaista nije.[12]
  • Autorova agenda. Ovaj kriterijum je obrnut kriterijumu razlike. Kada prezentovani materijal služi pretpostavljenim namerama autora ili urednika, tada je sumnjiv.[13] Na primer, razni delovi jevanđelja, poput pokolja nevinih, oslikavaju Isusov život kao ispunjenje proročanstva, i stoga pre prikazuju agendu autora nego istorijski događaj.

Većina savremenih istraživanja uzima kriterijum verodostojnosti za temelj istorijskog istraživanja, pre nego kriterijum različitosti.[14]

Hronologija istraživanja

[уреди | уреди извор]

Tradicionalno, zapadni proučavaoci su držali navode jevanđelja autoritativnim i bogonadahnutim. Tokom hrišćanske epohe srednjeg veka, svako drugačije mišljenje je predstavljalo jeres i bilo je kažnjivo. Sa epohom prosvetiteljstva, krajem 18. veka, naučnici su počeli da preispituju navode jevanđelja. Između 1744. i 1767, Hermann Samuel Reimarus je napisao traktat kojim odbacuje čuda i optužuje autore Biblije za prevaru, ali ga nije objavio.[15][16] Nemački kritičar Gotthold Ephraim Lessing je ubrzo po Reimarusovoj smrti objavio njegove zaključke.[5]

Године 1835, godine nemački teolog David Štraus skandalizuje hrišćansku Evropu svojim delom "Das Leben Jesu, kritisch bearbeitet" ("Isusov život, kritički ispitan"). Ova Štrausova biografija Isusa je utrla put modernom jevanđeoskom kriticizmu.[5] Štraus objašnjava čuda kao prirodne događaje koji su pogrešno shvaćeni ili interpretirani.[17] Francuski filozof Ernest Renan je 1863. objavio rekonstrukciju Isusovog života u kojoj je Isus prvi put prikazan jednostavno kao ljudska osoba.[5] Istorijski Isus je imao uticaja na liberalni protestantizam u Nemačkoj i na pokret društvenog jevanđelja u Americi.[5] Nemački teolog William Wrede (1859—1906) je kritički preispitivao istorijsku pouzdanost Marka i tražio objašnjenje mesijanske tajne.[5] Francusko-nemački filozof Albert Švajcer je 1906. godine objavio svoju čuvenu knjigu „Potraga za istorijskim Isusom“, kojom kritikuje i istorijsko istraživanje Isusa njegovog vremena, i tradicionalne hrišćanske poglede. 1945. je otkrivena koptska biblioteka Nag Hamadi, čija su dela 1970-ih postala dostupna javnosti, što je donelo mnogo novog materijala naučnicima. 1980-ih je osnovan američki Jesus Seminar, koji okuplja kritičke proučavaoce Biblije.[18]

Danas je istorijsko izučavanje Isusovog života veoma razvijeno, zahvaljujući boljem poznavanju prvovekovnog judaizma, preporodu rimokatoličkih kritičkih istraživanja, prihvatanju istorijskih metoda među hrišćanskim denominacijama, literarnoj analizi Isusovih izreka i sociološkim uvidima.[5] Isusa kao istorijsku ličnost treba razumeti u kontekstu života u Rimskoj Judeji prvog stoleća, a ne u kontekstu hrićanske doktrine kasnijih vekova.[19]

Teorije o Isusu

[уреди | уреди извор]
Ulica u Nazaretu.

Naučnici vide istorijskog Isusa kao začetnika pokreta obnove unutar judaizma, koji je vremenom prerastao u hrišćansku crkvu. Spor postoji oko toga da li je Isusovo carstvo nebesko predstojeći apokaliptični događaj ili nešto unutarnje, dostižno vernicima.

Neki naučnici vide Isusa kao apokaliptičnog proroka koji se zalaže za obnovu Izraela.[20] Isus lično bi vladao budućim božjim kraljevstvom dvanaest plemena Izraela, zajedno sa dvanaestoricom apostola.[21] Drugi smatraju da Isus nije proricao buduću apokalipsu, već je njegovo “kraljevstvo” bilo prisutno ovde i sada i dostupno svim Jevrejima.[20] Isusova eshatologija je bila lične i socijalne prirode, kao Gandijeva, pre nego apokaliptična.[22] Ovi naučnici apokaliptične izjave koje se pripisuju Isusu smatraju kasnijim dodacima, nastale možda pod uticajem sledbenika Jovana Krstitelja koji su se priključili hrišćanskom pokretu.[23] Postoje i naučnici koji prihvataju sliku Isusa iz Biblije takvu kakva jeste, tvrdeći da se natprirodni događaji i čuda, poput vaskrsenja, ne mogu proveravati istorijskim metodama.[24][25]

Neki marksisti, poput Kauckog, vide Isusa kao preteču komunizma, jer je, prema Delima apostola (2:44 i 4:32-5:12), zasnovao komunističku zajednicu.[26] Lav Tolstoj je Isusovo učenje smatrao veoma bliskim hrišćanskom anarhizmu.[27]

Britanski naučnik jevrejskog porekla Hyam Maccoby smatra da je Isus bio farisej, dokazujući da su mnoga njegova shvatanja bliska farisejskim.[28] On dokazuje da su priče u jevanđeljima uređivane u antijevrejskom smeru, pod uticajem pavlijanizma.[28] I američki naučnik Robert Eisenman deli mišljenje da su mnoge priče u jevanđeljima delo prorimske propagande Pavla Tarskog i njegove frakcije.[29]

Kritike

[уреди | уреди извор]

Pokušaji istorijske rekonstrukcije Isusa nailaze na razne kritike - od kritike zbog apriori odbacivanja svih elemenata natprirodnog, do kritike zbog pripisivanja istorijskog statusa izmišljenom liku.

Rudolf Bultman smatra da istorijska istraživanja otkrivaju veoma malo o istorijskom Isusu. Džon Paul Mejer (John Paul Meier), profesor teologije na Univerzitetu Notr Dam, smatra da je potraga za istorijskim Isusom često bila više motivisana željom za proizvodnjom alternativne hristologije nego istinskom istorijskom potragom.[19] Mejer zaključuje: "Mislim da dosta konfuzije proizlazi iz činjenice što ljudi tvrde da se bave potragom za istorijskim Isusom, iako se de facto bave teologijom".[30]

Neki smatraju da su moderne biblijske stipendije nedovoljno kritičke i da favorizuju apologete.[31][32] Profesor istorije Donald Akenson napominje da je ogromna većina biblijskih naučnika zaposlena u institucijama čiji su koreni u verskim uverenjima. Zbog toga su, više nego bilo koja druga akademska grupa, biblijski istoričari pod ogromnim pritiskom da teologizuju svoj istorijski rad.[33] Biblijske naučnike takođe optužuju da su nenakloni saopštavanju javnosti stvari koje će biti uznemirujuće za hrišćanske vernike.[34]

Istoričar religije Džozef Hofman smatra da nikada nije bilo pravog "metodološkog agnostičkog pristupa pitanju istorijskog postojanja Isusa."[35] Neki autori, kao Earl Doherty, George Albert Wells i Robert M. Price dovode u pitanje Isusovo postojanje, i smatraju da pokušaji da se iz jevanđelja rekonstruiše njegov život daju jevanđeljima previše kredibiliteta.[36] Neki autori smatraju da je mit o Hristu nastao na osnovu nekih starijih religija, poput grčke i egipatske. Filozof Bertrand Rasel je takođe sumnjao u postojanje Isusa.[37]

Potragu za istorijskim Isusom takođe kritikuju kao previše zapadnu, previše belu, previše buržoasku i previše mušku.[38][39]

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ D. G.Dunn, Jesus Remembered, Volume 1 of Christianity in the Making, Eerdmans Publishing, 2003. pp. 125—127
  2. ^ Ehrman 2004.
  3. ^ Gary R. Habermas, (1996). The historical Jesus. College Press. стр. 219. ISBN 978-0-89900-732-8. . .
  4. ^ I. Howard Marshall, (2004). I Believe in the Historical Jesus. Regent College Publishing. стр. 214. ISBN 978-1-57383-019-5. .
  5. ^ а б в г д ђ е "Historical Jesus, Quest of the." Oxford Dictionary of the Christian Church.
  6. ^ а б в г Isus, Enciklopedija živih religija (pp. 316-318), Nolit, Beograd, 2004.
  7. ^ Meyer, Kasser & Wurst 2008, стр. 107
  8. ^ A., Markus N. Bockmuehl (2001). The Cambridge companion to Jesus. Cambridge University Press. стр. 160. ISBN 978-0-521-79678-1. Приступљено 15. 9. 2010. 
  9. ^ Vermès 1981, стр. 12
  10. ^ а б Bart D. Ehrman, MDiv, PhD. Historical Jesus. 'Historical Criteria.' Архивирано на сајту Wayback Machine (5. март 2021) The Teaching Company, 2000, Lecture 9.
  11. ^ а б Bart D. Ehrman, MDiv, PhD. Historical Jesus. 'More Historical Criteria.' Архивирано на сајту Wayback Machine (5. март 2021) The Teaching Company, 2000, Lecture 10.
  12. ^ "Jesus Christ." Cross, F. L., ed. The Oxford dictionary of the Christian church. New York: Oxford University Press. 2005
  13. ^ Funk, Robert W., Roy W. Hoover, and the Jesus Seminar. The five Gospels. Harper SanFrancisco. 1993. page 21.
  14. ^ Theißen & Merz 1998, стр. 11
  15. ^ "Reimarus, Hermann Samuel." Cross, F. L., ed. The Oxford dictionary of the Christian church. New York: Oxford University Press. 2005
  16. ^ McKnight, Scot (1996). „Who is Jesus? An Introduction to Jesus Studies”. Ур.: Michael J Wilkins, J P Moreland. Jesus Under Fire. Zondervan. стр. 53. ISBN 978-0-310-21139-6. 
  17. ^ "miracle." Cross, F. L., ed. The Oxford dictionary of the Christian church. New York: Oxford University Press. 2005
  18. ^ Gary R. Habermas, (1996). The historical Jesus: ancient evidence for the life of Christ. College Press. стр. 121-143. 
  19. ^ а б Meier 2010, стр. 14
  20. ^ а б Theissen, Gerd and Annette Merz. The historical Jesus: a comprehensive guide. . Fortress Press. 1998. . translated from German (1996 edition)
  21. ^ Sanders, E. P. The historical figure of Jesus. Penguin, 1993. Chapter 15, Jesus' view of his role in God's plan.
  22. ^ Crossan, John Dominic. The essential Jesus. Edison: Castle Books. 1998.
  23. ^ Funk, Robert W., Roy W. Hoover, and the Jesus Seminar. The five gospels. HarperSanFrancisco. 1993.
  24. ^ Meier 1994 v.2 ch. 17
  25. ^ Ehrman 1999, стр. 227–228.
  26. ^ K. Kautsky (1908) Foundations of Christianity, IV.II. 'Jesus as a rebel', Marxists.org.
  27. ^ William Thomas Stead, ур. (1894). The review of reviews, Volume 9, 1894. pp. 306. Приступљено 20. 4. 2010. 
  28. ^ а б „Hyam Maccoby, Jesus the Pharisee (London: SCM Press, 2003) Reviewed by Robert M. Price”. 
  29. ^ James the Brother of Jesus, Penguin, 1997-98, pp. 51-153 and 647-816.
  30. ^ Meier, John. „Finding the Historical Jesus: An Interview With John P. Meier”. St. Anthony Messenger. Архивирано из оригинала 07. 12. 2000. г. Приступљено 2011-Jan-06. „...I think a lot of the confusion comes from the fact that people claim they are doing a quest for the historical Jesus when de facto they’re doing theology, albeit a theology that is indeed historically informed. Go all the way back to Reimarus, through Schleiermacher, all the way down the line through Bultmann, Kasemann, Bornkamm. These are basically people who are theologians, doing a more modern type of Christology [a faith-based study of Jesus Christ]...”  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  31. ^ „Introducing the Journal of Higher Criticism”. Архивирано из оригинала 24. 10. 2013. г. Приступљено 18. 03. 2011. 
  32. ^ Hendel, Ronald (jun 2010). „Knowledge and Power in Biblical Scholarship”. Архивирано из оригинала 20. 11. 2020. г. Приступљено 6. 1. 2011. „...The problem at hand is how to preserve the critical study of the Bible in a professional society that has lowered its standards to the degree that apologetics passes as scholarship...” 
  33. ^ Akenson, Donald (1998). Surpassing wonder: the invention of the Bible and the Talmuds. University of Chicago Press. стр. 539—555. Приступљено 2011-Jan-08. „...The point I shall argue below is that, the agreed evidentiary practices of the historians of Yeshua, despite their best efforts, have not been those of sound historical practice...”  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  34. ^ Miller, Robert (jul 2003). „THE JESUS SEMINAR AND THE PUBLIC”. Архивирано из оригинала 18. 5. 2011. г. Приступљено 2011-Jan-11. „...There seems to be a widespread assumption that academics who speak publicly about religion should keep their views to themselves if they might be unsettling to the beliefs of mainstream Christians...”  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  35. ^ Csillag, Ron. "For scholars, a combustible question: Was Christ real?", The Toronto Star, December 27, 2008. See the project's website at The Jesus Project Архивирано на сајту Wayback Machine (25. фебруар 2011), Center for Inquiry, accessed August 6, 2010.
  36. ^ Robert M. Price, Deconstructing Jesus, pp. 9, 16-17, quoted in Michael James McClymond, Familiar Stranger: An Introduction to Jesus of Nazareth, Eerdrmans (2004), page 163: 'Price ... calls his position "agnosticism" rather than "atheism" on the question of Jesus' existence'.
  37. ^ „Bertrand Russell and Christianity, Part 2 : ChristianCourier.com”. Архивирано из оригинала 09. 01. 2011. г. Приступљено 18. 03. 2011. 
  38. ^ BOND, HELEN (2011). „The Quest for the Historical Jesus: An Appraisal”. Ур.: Delbert Burkett. The Blackwell Companion to Jesus. West Sussex, United Kingdom: Blackwell Publishing Ltd. стр. 346. ISBN 978-1-4051-9362-7. „It is often said to be too western, too white, too bourgeois (Georgi 1992 ), and too male (aside from Sch ü ssler Fiorenza, Fredriksen, and Corley 2002, very few women write “ Jesus books ” ).” 
  39. ^ Schaberg, Jane (1997). „A Feminist Experience of Historical·Jesus Scholarship”. Ур.: William E. Arnal and Michel Desjardins. WHOSE HISTORICAL JESUS?. Ontario: Wilfrid Laurier University Press. стр. 146. ISBN 978-0-88920-295-5. „...I wanted also to address the issue of what seems to me its present ineffectuality, its lack of contribution: that is, the ignoring, censoring, dismissing, silencing and trivializing of feminist scholarship, as well as its appropriation without attribution, which is a form of silencing...” 

Литература

[уреди | уреди извор]

Vidi još

[уреди | уреди извор]

Literatura

[уреди | уреди извор]
  • Schaberg, Jane (1997). „A Feminist Experience of Historical·Jesus Scholarship”. Ур.: William E. Arnal and Michel Desjardins. WHOSE HISTORICAL JESUS?. Ontario: Wilfrid Laurier University Press. стр. 146. ISBN 978-0-88920-295-5. „...I wanted also to address the issue of what seems to me its present ineffectuality, its lack of contribution: that is, the ignoring, censoring, dismissing, silencing and trivializing of feminist scholarship, as well as its appropriation without attribution, which is a form of silencing...” 
  • BOND, HELEN (2011). „The Quest for the Historical Jesus: An Appraisal”. Ур.: Delbert Burkett. The Blackwell Companion to Jesus. West Sussex, United Kingdom: Blackwell Publishing Ltd. стр. 346. ISBN 978-1-4051-9362-7. „It is often said to be too western, too white, too bourgeois (Georgi 1992 ), and too male (aside from Sch ü ssler Fiorenza, Fredriksen, and Corley 2002, very few women write “ Jesus books ” ).” 
  • Akenson, Donald (1998). Surpassing wonder: the invention of the Bible and the Talmuds. University of Chicago Press. стр. 539—555. Приступљено 2011-Jan-08. „...The point I shall argue below is that, the agreed evidentiary practices of the historians of Yeshua, despite their best efforts, have not been those of sound historical practice...”  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  • Theißen, Gerd; Merz, Annette (1998). The Historical Jesus: A Comprehensive Guide. Augsburg Fortress, Publishers. ISBN 978-0-8006-3123-9. 
  • Vermès, Géza (1981). Jesus the Jew: a historian's reading of the Gospels. Fortress Press. стр. 12. ISBN 978-0-8006-1443-0. Приступљено 15. 9. 2010. 
  • A., Markus N. Bockmuehl (2001). The Cambridge companion to Jesus. Cambridge University Press. стр. 160. ISBN 978-0-521-79678-1. Приступљено 15. 9. 2010. 
  • Meyer, Marvin; Kasser, Rodolphe; Wurst, Gregor (2008). The Gospel of Judas. National Geographic Books. стр. 107. ISBN 978-1-4262-0048-9. Приступљено 15. 9. 2010. 
  • Ehrman, Bart D. (2004). The New Testament: A Historical Introduction to the Early Christian Writings. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-515462-7. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Potraga_za_istorijskim_Isusom&oldid=28524201”