Пређи на садржај

Komunikacija životinja

С Википедије, слободне енциклопедије
Velika bela čaplja (Ardea alba) u udvaranju saopštava želju za pronalaženjem partnera.

Komunikacija životinja je prenos informacija sa jedne ili grupe životinja (pošiljaoca ili pošiljalaca) na jednu ili više drugih životinja (primaoca ili primalaca) koji utiče na trenutno ili buduće ponašanje primaoca.[1] Informacije se mogu slati namerno, kao u udvaranju, ili nenamerno, kao u prenosu mirisa sa predatora na plen pomoću kajromona. Informacije se mogu preneti na „publiku“ od nekoliko primalaca.[2] Komunikacija sa životinjama je brzo rastuća oblast proučavanja u disciplinama kao što su ponašanje životinja, sociologiju, neurologiju i kognicija životinja. Mnogi aspekti ponašanja životinja, kao što su simbolična upotreba imena, emocionalno izražavanje, učenje i seksualno ponašanje, shvataju se na nove načine.

Kada informacija od pošiljaoca promeni ponašanje primaoca, informacija se naziva „signal”. Teorija signalizacije predviđa da bi se signal održao u populaciji, i pošiljalac i primalac obično treba da imaju neku korist od interakcije. Smatra se da proizvodnja signala od strane pošiljalaca i percepcija i naknadni odgovor primaoca evoluiraju zajedno.[3] Signali često uključuju više mehanizama, npr. i vizuelni i slušni, a da bi se signal razumeo, potrebno je pažljivo proučavanje koordinisanog ponašanja i pošiljaoca i primaoca.

Modovi

[уреди | уреди извор]
Jagnje istražuje zeca, primer komunikacije među vrstama koristeći držanje tela i miris.

Vizualno

[уреди | уреди извор]
  • Gestovi: Većina životinja razume komunikaciju kroz vizuelni prikaz karakterističnih delova tela ili telesnih pokreta. Životinje će otkriti ili naglasiti deo tela da bi prenele određene informacije. Roditelj hariški galeb pokazuje svoj svetlo žuti kljun na tlu pored svojih pilića kada se vrati u gnezdo sa hranom. Pilići pokazuju preklinjujući odgovor tako što tapkaju crvenu tačku na donjoj mandibuli roditeljskog kljuna. Ovaj signal stimuliše roditelja da povrati hranu i završava signal hranjenja. Karakteristična morfološka odlika koja je naglašena u ovoj komunikaciji je kljun sa crvenim pegama roditelja, dok tapkanje prema zemlji čini crvenu tačku vidljivom piletu, što demonstrira prepoznatljivo kretanje.[4] Frans de Val je proučavao bonobe i šimpanze da bi shvatio da li je jezik na neki način evoluirao gestovima. Otkrio je da čovekoliki majmuni i ljudi koriste samo namerne gestove za komunikaciju.[5]
  • Izraz lica: Još jedan važan signal emocija u komunikaciji sa životinjama su gestovi lica. Plave i žute are su proučavane da bi se razumelo kako reaguju na interakcije sa poznatim čuvarom životinja. Studije pokazuju da su plave i žute are često pocrvenele tokom međusobnih interakcija sa negovateljem.[6] U drugom eksperimentu, Džefri Mogil je proučavao izraz lica kod miševa kao odgovor na povećanje bola. Otkrio je da miševi imaju pet prepoznatljivih izraza lica: zatezanje orbite, izbočenje nosa i obraza i promene u ušima i brkovima.[7]
  • Praćenje pogledom: društvene životinje koriste praćenje pogledom kao oblik komunikacije kroz praćenje orijentacije glave i očiju kod drugih sisara.[8] Studije su sprovedene na čovekolikim majmunima, majmunima, psima, pticama, vukovima i kornjačama, i fokusirale su se na dva različita zadatka: „pratiti pogled drugog u udaljeni prostor“ i „pratiti [geometrijski] pogled drugog oko vizuelne barijere, npr. tako što se ponovo pozicioniraju kako bi pratili znak pogleda kada su suočeni sa barijerom koja im blokira pogled".[9] Dokazano je da širok spektar životinja pokazuje ovo poslednje, međutim samo su čovekoliki majmuni, psi, vukovi i gavrani bili u stanju da prate tuđi pogled u daleki prostor. Marmozeti i ibisi nisu bili u stanju da pokažu „praćenje geometrijskog pogleda“. Istraživači još uvek nemaju jasnu sliku o kognitivnoj osnovi praćenja pogledom, ali razvojni dokazi ukazuju da se „jednostavno” praćenje i „geometrijsko” praćenje verovatno oslanjaju na različite kognitivne mehanizme.[8]
  • Promena boje: Promena boje može se razdvojiti na promene koje se dešavaju tokom rasta i razvoja, i one izazvane raspoloženjem, društvenim kontekstom ili abiotičkim faktorima kao što je temperatura. Potonji se vide u mnogim taksonima. Neki glavonošci, kao što su hobotnica i sipa, imaju specijalizovane ćelije kože (hromatofore) koje mogu da promene prividnu boju, neprozirnost i refleksivnost njihove kože.[10] Pored njihove upotrebe za kamuflažu, brze promene boje kože se koriste tokom lova i u ritualima udvaranja.[11] Sipa može istovremeno prikazati dva potpuno različita signala sa suprotnih strana svog tela. Kada mužjak se sipe udvara ženki u prisustvu drugih mužjaka, on pokazuje muški uzorak okrenut prema ženki i ženski uzorak okrenut ka drugoj strani, kako bi prevario druge mužjake.[12] Neki signali boja se javljaju u ciklusima. Na primer, kada ženka maslinskog pavijana počne da ovulira, njeno anogenitalno područje nabrekne i postaje svetlo crveno/ružičasto. Ovo signalizira mužjacima da je spremna za parenje.[13] Humboltove lignje su bioluminiscentne i stoga sposobne da vizuelno komuniciraju u mračnom okeanskom okruženju.[14]
  • Bioluminiscentna komunikacija: Komunikacija proizvodnjom svetlosti se obično javlja kod kičmenjaka i beskičmenjaka u okeanima, posebno na dubinama (npr. riba udičarki). Dva dobro poznata oblika kopnene bioluminiscencije javljaju se kod svitaca i sjajnih crva. Drugi insekti, larve insekata, člankoviti crvi, paukoliki zglavkari, pa čak i vrste gljiva poseduju bioluminiscentne sposobnosti. Neke bioluminiscentne životinje same proizvode svetlost dok druge imaju simbiotski odnos sa bioluminiscentnim bakterijama.[15] Životinje pokazuju bioluminiscentno svetlo kako bi namamile plen, privukle partnera ili se zaštitile od potencijalnih predatora.[16]

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Animal communication”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2020-10-31. 
  2. ^ Seyfarth, Robert M.; Cheney, Dorothy L. (2003-02-01). „Signalers and Receivers in Animal Communication”. Annual Review of Psychology. 54 (1): 145—173. ISSN 0066-4308. PMID 12359915. doi:10.1146/annurev.psych.54.101601.145121. 
  3. ^ Maynard-Smith and Harper, 2003
  4. ^ Tinbergen, N.; Perdeck, A. C. (1951-01-01). „On the Stimulus Situation Releasing the Begging Response in the Newly Hatched Herring Gull Chick (Larus Argentatus Argentatus Pont.)”. Behaviour (на језику: енглески). 3 (1): 1—39. ISSN 0005-7959. doi:10.1163/156853951X00197. 
  5. ^ Pollick, Amy S.; Waal, Frans B. M. de (2007-05-08). „Ape gestures and language evolution”. Proceedings of the National Academy of Sciences (на језику: енглески). 104 (19): 8184—8189. Bibcode:2007PNAS..104.8184P. ISSN 0027-8424. PMC 1876592 Слободан приступ. PMID 17470779. doi:10.1073/pnas.0702624104 Слободан приступ. 
  6. ^ „Facial display and blushing: Means of visual communication in blue-and-yellow macaws (Ara Ararauna)?” (на језику: енглески). ProQuest 2091762411. 
  7. ^ Mogil, Jeffrey S. (април 2009). „Animal models of pain: progress and challenges”. Nature Reviews Neuroscience (на језику: енглески). 10 (4): 283—294. ISSN 1471-003X. PMID 19259101. S2CID 205504814. doi:10.1038/nrn2606. 
  8. ^ а б Shepherd, Stephen V. (2010-03-19). „Following Gaze: Gaze-Following Behavior as a Window into Social Cognition”. Frontiers in Integrative Neuroscience. 4: 5. ISSN 1662-5145. PMC 2859805 Слободан приступ. PMID 20428494. doi:10.3389/fnint.2010.00005 Слободан приступ. 
  9. ^ Range, Friederike; Virányi, Zsófia (2011-02-23). Wylie, Doug, ур. „Development of Gaze Following Abilities in Wolves (Canis Lupus)”. PLOS ONE (на језику: енглески). 6 (2): e16888. Bibcode:2011PLoSO...616888R. ISSN 1932-6203. PMC 3044139 Слободан приступ. PMID 21373192. doi:10.1371/journal.pone.0016888 Слободан приступ. 
  10. ^ Cloney, R.A.; Florey, E. (1968). „Ultrastructure of cephalopod chromatophore organs”. Z. Zellforsch. Mikrosk. Anat. 89 (2): 250—280. PMID 5700268. S2CID 26566732. doi:10.1007/bf00347297. 
  11. ^ Hanlon, R.T.; Messenger, J.B. (1996). Cephalopod Behaviour. Cambridge University Press. стр. 121. ISBN 978-0-521-64583-6. 
  12. ^ Williams, Sarah (2012). „Two-faced fish tricks competitors”. Science Now. Архивирано из оригинала 8. 3. 2013. г. Приступљено 16. 3. 2013. 
  13. ^ Motluk, Alison (2001). „Big Bottom”. New Scientist. 19 (7). 
  14. ^ Deep Sea Squid May Communicate Through Glowing Pigmentation, Researchers Find
  15. ^ Mason, Julia (18. 7. 2018). „Glowing in the Deep”. The Dish on Science. Архивирано из оригинала 06. 05. 2021. г. Приступљено 08. 09. 2023. 
  16. ^ „Bioluminescence | Smithsonian Ocean”. ocean.si.edu (на језику: енглески). Приступљено 2020-10-25. 

Literatura

[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Komunikacija životinja на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Komunikacija_životinja&oldid=28298543”