Пређи на садржај

Хана Селимовић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Хана Селимовић
Хана Селимовић у 2017.
Лични подаци
Пуно имеХана Селимовић
Датум рођења(1987-02-05)5. фебруар 1987. (37 год.)
Место рођењаБеоград, СФР Југославија
ОбразовањеАкадемија уметности
УниверзитетАлфа универзитет
Занимањеглумица
Веза до IMDb-а

Хана Селимовић (Београд, 5. фебруар 1987) српска је филмска, телевизијска и позоришна глумица.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Хана Селимовић потиче из породице интелектуалаца. Ћерка је новинара Бојана Селимовића, а Меша Селимовић јој је деда стриц.[1] Завршила је Филолошку гимназију у Београду, а потом конкурисала на Факултету драмских уметности, који није успела да упише.[2][3] После два покушаја, одустала је, а затим уписала Академију уметности београдског Алфа универзитета. Дипломирала је 2009. године у класи професора Небојше Дугалића, представом „Код куће - Кабул” Тонија Кушнера.[4][5] Са њом у класи студирали су Милица Стефановић, Душица Новаковић, Сандра Сара Оклобџија, Тијана Печенчић, Искра Брајовић, Слободан Роксандић, Немања Вановић, Стефан Бундало, Марко Миловановић, Милан Босиљчић и Бојан Перић.[6] Касније је постала Дугалићева асистенткиња на одсеку за глуму на истом факултету.[7][8] Пре, за време и у периоду непосредно после завршетка студија, Хана је играла у неколико филмова, али се остварила најпре као позоришна глумица, освојивши велики број награда до своје 30. године.[9] Играјући у представи „Отац на службеном путу”, Хана је добила четири престижна признања. Најпре на на загребачким Данима сатире „Златни смијех” и гран при сарајевског МЕСС-а,[10] а затим и годишњу награду Атељеа 212, „Зоран Радмиловић” на Стеријином позорју 2012. године, као и награду за најбољег младог глумца „Авдо Мујчиновић” на позоришном фестивалу "Без превода" у Ужицу, a касније и награду Ардалион за најбољу женску улогу на истом фестивалу.[11] Такође, освојила је и награду филмског фестивала „Пуа” у Француској исте године.[12]

Неке од запаженијих филмски улога имала је у остварењима Бели, бели свет (2010), Тамарин изостанак (2011), Непослушни (2014), Име: Добрица, презиме: непознато (2016) и Пула то је рај (2017).[13][14][15]

У марту 2019. године Хана Селимовић је предложена као кандидаткиња за награду „Петар Банићевић“, коју додељује Народно позориште у Београду, тако да исту дели са колегиницом Сузаном Лукић. Хана Селимовић је одбила да прихвати награду, уз образложење да јој позориште није омогућило да постане стална чланица ансамбла те куће и одрекла се свог дела признања.[16][17]

Улоге

[уреди | уреди извор]

Позоришне представе

[уреди | уреди извор]
Ово је динамичан списак и можда никада неће моћи да задовољи одређене стандарде у потпуности. Можете помоћи тако што ћете га проширити поуздано референцираним уносима.
Представа Улога Режија Позориште Премијера
Очеви и оци Јашина Унука Зоран Ратковић Атеље 212 [18]
Фигарова женидба и развод Гђа доктор Слободан Унковски Народно позориште у Београду 16. новембар 2008.[19][20]
Нова Страдија Анђео, Посланица, Попокап Кокан Младеновић 12. март 2009.[21][22]
Код куће / Кабул Присила Силинг Жељко Ђукић 29. октобар 2009.[23][24]
Отац на службеном путу Мајка, Сена Зољ Оливер Фрљић Атеље 212 27. март 2011.[25][26]
Вишњик Дуњаша Дејан Мијач Југословенско драмско позориште 4. октобар 2011.[27][28]
Збогом СФРЈ Звездана, ћерка Кокан Младеновић Атеље 212 29. новембар 2011.[29][30]
Код вечите славине Тета Тина Mилан Нешковић Народно позориште у Београду 16. април 2014.[31][32]
Чехов је Толстоју рекао збогом Олга Ирфан Менсур Битеф театар 4. децембар 2014.[33][34]
Чудо у Шаргану Цмиља Егон Савин Народно позориште у Београду 20. фебруар 2015.[35][36]
Палилулски роман Јула Београдско драмско позориште 12. јун 2015.[37][38]
Елементарне честице Анабел Ивица Буљан Дубровачке љетне игре 20. јул 2015.[39]
Иванов Саша, кћи Лебедевих Татјана Мандић Ригонат Народно позориште у Београду 12. октобар 2016.[40][41]
Царство мрака Анисја Игор Вук Торбица 24. март 2017.[42][43]
Најгоре најбоље време Душанка Стојановић Глид Коларчева задужбина 12. септембар 2017.[44]
Царство небеско Јернеј Лоренци Народно позориште у Београду* 26. септембар 2017.[45][46]
Војцек Мери Аница Томић Народно казалиште Иван Зајц 12. јануар 2018.[47]
Тартиф Дорина Игор Вук Торбица Народно позориште Сомбор* 8. фебруар 2019.[48][49]
64 Ева Алиса Стојановић Атеље 212 21. април 2021.[50][51]

Филмографија

[уреди | уреди извор]
Год. Назив Улога
2000-е ▲
2004. Пољупци Мила
2008. Између сна и сна (кратки филм)
2010-е ▲
2010. Бели, бели свет Роса
2011. Тамарин изостанак (кратки филм) Тамара
2014. Непослушни Лени
2015. Сизиф К. Танатос
2016. Име: Добрица, презиме: непознато Марина
2018. Београдска трилогија (ТВ филм) Сања
2018.[52] Окупирани биоскоп (документарни) лично
2018– Беса (серија) Дивна Дукић
2019. Из љубави Олга
2020-е ▲
2020. Тајкун (серија) Јована Несторовић
2024. Апсурдни експеримент
2024. Yugo Florida

Награде и признања

[уреди | уреди извор]
Ово је динамичан списак и можда никада неће моћи да задовољи одређене стандарде у потпуности. Можете помоћи тако што ћете га проширити поуздано референцираним уносима.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Prelević, Milica (2. 1. 2017). „Hana Selimović: Nepoverljiva sam prema životu (FOTO)”. espreso.rs. Архивирано из оригинала 01. 12. 2017. г. Приступљено 30. 11. 2017. 
  2. ^ Писарев, Настасја (17. 1. 2016). „Женски лик: Увек бити изванредан”. Дневник холдинг. Приступљено 30. 11. 2017. 
  3. ^ Стругар, В. (17. 11. 2011). „Хана Селимовић: Без кривудања - у центар”. Вечерње новости. Приступљено 30. 11. 2017. 
  4. ^ „Hana Selimović diplomirala u predstavi Narodnog pozorišta”. Академија уметности Београд. 2009. Приступљено 31. 3. 2020. 
  5. ^ „ПАМТИЋУ У 2014: Хана Селимовић”. Политика. 23. 12. 2014. Приступљено 30. 11. 2017. 
  6. ^ „Studenti Akademije dočekani ovacijama na Sterijinom pozorju”. Академија уметности Београд. 1. 6. 2008. Приступљено 31. 3. 2020. 
  7. ^ „Hana Selimović”. Академија уметности Београд. Архивирано из оригинала 09. 03. 2015. г. Приступљено 12. 7. 2021. 
  8. ^ Ječmenica, Taja (10. 9. 2015). „Glumica Hana Selimović - biografija”. sinemanija.com. Приступљено 30. 11. 2017. 
  9. ^ „Hana Selimović”. biografija.org. 7. 6. 2017. Приступљено 30. 11. 2017. 
  10. ^ а б „Hani Selimović nagrada na „Danima satire“ u Zagrebu”. bizlife.rs. 20. 6. 2011. Архивирано из оригинала 01. 12. 2017. г. Приступљено 30. 11. 2017. 
  11. ^ „Додељена награда “Зоран Радмиловић””. Радио-телевизија Србије. 22. 10. 2012. Приступљено 30. 11. 2017. 
  12. ^ „Hana Selimović - intervju”. grazia.rs. 8. 12. 2012. Приступљено 30. 11. 2017. 
  13. ^ „Hana Selimović: Prećutkivanje ne znači nužno mudrost”. Недељник. 8. 2. 2017. Архивирано из оригинала 01. 12. 2017. г. Приступљено 30. 11. 2017. 
  14. ^ Božović, Milojko/Dostanić, Dafina (2. 11. 2016). „SUDBINA TALENTOVANIH GLUMICA Zašto Hane Selimović nema više na filmu?”. Блиц. Приступљено 30. 11. 2017. 
  15. ^ Đukić, Deana (17. 6. 2016). „Hana Selimović: Pored glume najviše uživam u ljubavi”. hellomagazin.rs. Приступљено 30. 11. 2017. 
  16. ^ D, K. (5. 3. 2019). „Hana Selimović odbila da primi nagradu Narodnog pozorišta”. Данас. Приступљено 7. 3. 2019. 
  17. ^ Стругар, В. (14. 3. 2019). „Лукићева сама на позорници”. Вечерње новости. Приступљено 31. 3. 2020. 
  18. ^ „Очеви и оци”. Атеље 212. Архивирано из оригинала 22. 04. 2021. г. Приступљено 22. 4. 2021. 
  19. ^ „Фигарова женидба и развод”. Народно позориште у Београду. Приступљено 31. 3. 2020. 
  20. ^ Годишњак 31 2010, стр. 40—41.
  21. ^ „Представа “Нова Страдија” одиграна последњи пут”. Народно позориште у Београду. 26. 6. 2012. Архивирано из оригинала 11. 12. 2019. г. Приступљено 31. 3. 2020. 
  22. ^ Годишњак 31 2010, стр. 41—42.
  23. ^ „Код куће | Кабул”. Народно позориште у Београду. Архивирано из оригинала 29. 10. 2009. г. Приступљено 22. 4. 2021. 
  24. ^ Годишњак 32 2011, стр. 43.
  25. ^ „Отац на службеном путу”. Атеље 212. Приступљено 31. 3. 2020. 
  26. ^ Годишњак 33 2012, стр. 64—65.
  27. ^ „Glumci i umetnički tim”. visnjik.rs. Архивирано из оригинала 05. 04. 2012. г. Приступљено 22. 4. 2021. 
  28. ^ Годишњак 34 2013, стр. 26.
  29. ^ „Збогом СФРЈ”. Атеље 212. Приступљено 2. 4. 2020. 
  30. ^ Годишњак 34 2013, стр. 62.
  31. ^ „Код вечите славине”. Народно позориште у Београду. Архивирано из оригинала 22. 09. 2020. г. Приступљено 31. 3. 2020. 
  32. ^ Годишњак 36 2015, стр. 40—41.
  33. ^ „Чехов је Толстоју рекао збогом”. Народно Позориште Стерија. 8. 2. 2018. Приступљено 10. 2. 2018. 
  34. ^ Годишњак 37 2016, стр. 22.
  35. ^ „Чудо у Шаргану”. Народно позориште у Београду. Приступљено 31. 3. 2020. [мртва веза]
  36. ^ Годишњак 37 2016, стр. 48.
  37. ^ „Палилулски роман”. Београдско драмско позориште. Архивирано из оригинала 12. 08. 2015. г. Приступљено 22. 4. 2021. 
  38. ^ Годишњак 37 2016, стр. 19.
  39. ^ Тасић, Ана (22. 7. 2015). „Напета атмосфера на представи „Елементарне честице“”. Политика. Приступљено 31. 3. 2020. 
  40. ^ „Иванов”. Народно позориште у Београду. Приступљено 31. 3. 2020. 
  41. ^ Годишњак 39 2018, стр. 39.
  42. ^ „Царство мрака”. Народно позориште у Београду. Приступљено 31. 3. 2020. 
  43. ^ Годишњак 39 2018, стр. 41.
  44. ^ „Музичко-драмски манифест / Најгоре најбоље време”. Задужбина Илије М. Коларца. 28. 9. 2017. Приступљено 2. 4. 2020. 
  45. ^ „Царство небеско”. Народно позориште у Београду. Приступљено 31. 3. 2020. 
  46. ^ Годишњак 40 2019, стр. 41.
  47. ^ „Premijera Woyzeck”. Народно казалиште Иван Зајц [hr] (на језику: хрватски). Приступљено 31. 3. 2020. 
  48. ^ „Tartif”. Народно позориште Сомбор. 8. 2. 2019. Архивирано из оригинала 27. 1. 2020. г. Приступљено 31. 3. 2020. 
  49. ^ „Тартиф”. Српско народно позориште. Приступљено 20. 10. 2023. 
  50. ^ „64”. Атеље 212. Архивирано из оригинала 22. 04. 2021. г. Приступљено 22. 4. 2021. 
  51. ^ Стругар, В. (20. 4. 2021). „Премијера представе "64": На сцени Атељеа 212 нови комад Тене Штивичић”. Вечерње новости. Приступљено 22. 4. 2021. 
  52. ^ Janković, Zoran (17. 10. 2018). „„Okupirani bioskop“ Senke Domanović na programu „Palestinskih dana filma“”. Филмски центар Србије. Приступљено 22. 4. 2021. 
  53. ^ „Hana Selimović – dobitnik ovogodišnje Sterijine nagrade za glumu”. Атеље 212. 2. 6. 2012. Приступљено 31. 3. 2020. 
  54. ^ Симић, Ј. (3. 6. 2012). „Хана Селимовић: Свака награда степеник”. Вечерње новости. Приступљено 31. 3. 2020. 
  55. ^ „Завршено Стеријино позорје”. Радио-телевизија Србије. 3. 6. 2012. Приступљено 31. 3. 2020. 
  56. ^ „Otac na službenom putu – dve nagrade na Festivalu malih scena u Rijeci”. Атеље 212. 10. 5. 2012. Приступљено 2. 4. 2020. 
  57. ^ „Хана Селимовић најбоља глумица XVIII Театар феста "Петар Кочић" У Бањалуци”. Народно позориште у Београду. 25. 5. 2015. Приступљено 31. 3. 2020. 
  58. ^ „XXII Глумачке свечаности "Миливоје Живановић" - 2017.”. Центар за културу Пожаревац. 6. 4. 2017. Приступљено 31. 3. 2020. [мртва веза]
  59. ^ „Велики успех Народног позоришта на Међународном позоришном фестивалу класике „Вршачка позоришна јесен“: награде Игору Вуку Торбици, Хани Селимовић, Николи Ристановском, Ивану Ђорђевићу и "Иванову"”. Народно позориште у Београду. 28. 10. 2017. Приступљено 31. 3. 2020. 
  60. ^ „На Великој сцени уручене Награде „Ардалион“”. Народно позориште у Београду. 24. 12. 2017. Приступљено 31. 3. 2020. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хана_Селимовић&oldid=28804956”