Пређи на садржај

Стојник (Сопот)

Координате: 44° 30′ 35″ С; 20° 29′ 25″ И / 44.509666° С; 20.490333° И / 44.509666; 20.490333
С Википедије, слободне енциклопедије
Стојник
Црква у Стојнику
Административни подаци
ДржаваСрбија
ГрадБеоград
Градска општинаСопот
Становништво
 — 2011.Пад 567
Географске карактеристике
Координате44° 30′ 35″ С; 20° 29′ 25″ И / 44.509666° С; 20.490333° И / 44.509666; 20.490333
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Стојник на карти Србије
Стојник
Стојник
Стојник на карти Србије
Остали подаци
Позивни број011
Регистарска ознакаBG

Стојник је насеље у Градској општини Сопот у Граду Београду. Према попису из 2011. било је 567 становника.

Овде се налази Црква Светог Марка у Стојнику.

Историја

[уреди | уреди извор]

Стојник се налази западно од општине Сопот. Стојник је старије насеље. У непосредној близини је Градиште, где се налази на трагове старог насеља. Осим тога, у једном делу села, које се данас зове Старо село, има трагова од неког гробља које зову Гробљице. Пердање вели да је село првобитно било у данашњем Старом Селу, а касније у Дубокој Јами, у изворном делу потока Врбовица, у чијој је близини гробље. На овоме месту биле су стара црква и школа. Предање вели да су се тадашњи становници „због чуме која је свет морила“ преселили на данашње место.

Први писани помен о овоме селу имамо из првих десетина 18.века. На карти из доба Аустријске Србије (1717.-1739.г.) ово је село забележено под именом Stonik и тада је имало 30 кућа. Првих десетина 19. века Стојник је улазио у састав Катићеве кнежине и имао је 1818.г. 38, а 1822.г. 44 куће 1846. село је припадало туријском срезу и имало је 79 кућа.

По попису из 1921.г. Стојник је имао 228 кућа са 1350 становника.

За најстарије становнике сматрају се: Бедићи (Томашевићи) чији је предак Јагар дошао од Сјенице, затим Вукотићи (са разним презименима) чији предак Стојко дошао од Бјелог Поља, и то одмах после Бедића. итд. (подаци крајем 1921. године).[1][2]

Демографија

[уреди | уреди извор]

У насељу Стојник живи 551 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 47,6 година (45,8 код мушкараца и 49,4 код жена). У насељу има 260 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,47.

Ово насеље је у великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[3]
Година Становника
1948. 1.493
1953. 1.471
1961. 1.175
1971. 953
1981. 769
1991. 679 675
2002. 642 656
Етнички састав према попису из 2002.[4]
Срби
  
631 98,28%
Бугари
  
2 0,31%
Црногорци
  
1 0,15%
Македонци
  
1 0,15%
Југословени
  
1 0,15%
непознато
  
1 0,15%


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Подаци су узети из: „Насеља“ књ.26 (др. Б. М. Дробњаковић. Космај) и из „Летописа“ општине Стојник.
  2. ^ Литература „Летопис Подунавских места“(Беч 1998) период 1812 – 1935 г. Летописа, по предању, Подунавских места и обичаји настанак села ко су били Досељеници чиме се бавили мештани и порекло досељеника
  3. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  4. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  5. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Монографија Подунавске области 1812—1927. објављено (1927 г.)„Напредак Панчево,,
  • „Летопис“: Подунавска места и обичаји Марина (Беч 1999 г.). Летопис период 1812 – 2009 г. Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању места у Јужној Србији, места и обичаји настанак села ко су били Досељеници чиме се бавили мештан

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]