Ситас
| Ситас | |
|---|---|
| Војна каријера | |
| Служба | Byzantine Empire |
| Чин | magister militum |
| Учешће у ратовима | Iberian War : Battle of Satala |
Ситас ( грч. Σίττας ; преминуо 538. године) је био византијски војни заповедник за време цара Јустинијана I (р. 527–565. године). Током Иберијског рата против Сасанидског царства, Ситас је добио команду над снагама у Јерменији, слично статусу Велизара у Месопотамији . Однео је победу над Сасанидима у бици код Сатале.
Биографија
[уреди | уреди извор]Ситас је био муж Комите, старије сестре царице Теодоре, и могући отац касније царице Софије.[1]
Ситасово порекло је нејасно. Византинисти су сугерисали да је његово име било готско или трачанско,[2] али се његово теоријско порекло од Гота или Трачана не помиње у примарним изворима. У историју улази у време владавине цара Јустина I (р. 518–527) као дорипхорос („телохранитељ“) у Јустинијановој гарди, затим магистер милитум пер Ориентем.[3]
Године 527. Сита и Велизар су добили команду над инвазијом на Персарменију . Били су успешни у пљачки тог подручја и хватању значајног броја јерменских заробљеника. Покушали су да нападну остатак Марзпаната Јерменије касније током године, али су поражени од Аратија и Нарзеса.[4] Овог последњег не треба мешати са Нарзесом, још једним византијским генералом под царем Јустинијаном I.
Године 528, Ситас је постављен на нову дужност магистер милитум пер Армениам . Према Малали и Теофану Исповеднику, Ситас је регрутовао своје сцриниарии (административне службенике) међу локалним јерменским становништвом, јер их је сматрао боље упознатим са територијом.[5] Прокопије бележи Ситасову победу над Цани, племеном Кавказа, које је водило повремене нападе на суседне области. Ситас их је успешно преобратио из паганства у хришћанство и регрутовао бивше разбојнике у византијску војску.[3]
Године 530. Ситас је добио и функцију магистер милитум праесенталис („Господар војника у присуству [Цара]“). Исте године, Ситас и Доротеј бранили су Теодосиопољ од инвазијских сила из Сасанидског царства, део текућег Иберијског рата између цара Јустинијана I и персијског шаха, Кавада I (р. 488–531. године). Прокопије примећује да су римске снаге успеле да опљачкају непријатељски логор. Ситас је такође бранио Саталу од инвазијских снага тако што је напао већу војску на њеном зачељу и приморао их да се повуку ( Битка код Сатале). Инвазија је прекинута и Сасаниди су се повукли назад у Персију након два пораза.[3]
Након пораза Велизара у бици код Калиникума (19. априла 531. године), Ситас га је заменио на челу снага на истоку.[6] Током опсаде Мартиропоља (531. године), Ситас и Ал-Харитх ибн Јабалах су логоровали у оближњем граду Амида, али су избегли сукоб пошто су Персијанци тамо имали предност. Цар I Кавад је, међутим, умро у року од годину дана, а његов син и наследник Хозороје I (р. 531–579 н.е.) био је заинтересован да за сада стабилизује своју унутрашњу позицију и започео је преговоре о миру. Споразум о „ вечном миру “ (који је на крају трајао десет година) потписан је септембра 532. године под условом да сва византијска земља изгубљена под влашћу цара Јустинијана I буде враћена, а Византинци плаћају тежак данак у замену за мир. Земља Иберија остала је под контролом Сасанида.
Ситас је добио почасну титулу патриција 535. године. Исте године, Ситас је заслужан за победу против Бугара у Мезији, од стране Јатруса ( Јантре). За почасног конзула именован је 536. године.[7] Године 538/539, Ситас је враћен у Јерменију да се суочи са побуном у знак протеста против великих пореза . Пошто није успео да преговара о миру, Ситас је започео активне борбе. У бици код Енохалкона, природа терена је приморала обе војске да се боре у раштрканим групама, а не у уједињеним снагама. Прокопије бележи да је Ситаса убио или Артабан, вођа побуне, или Соломон, иначе опскурни побуњеник.[3]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Martindale 1992, стр. 1160–1163
- ^ Martindale 1992, стр. 1160–1163
- ^ а б в г Martindale 1992, стр. 1160–1163
- ^ Martindale 1992, стр. 1160–1163
- ^ Martindale 1992, стр. 1160–1163
- ^ Martindale 1992, стр. 1160–1163
- ^ Martindale 1992, стр. 1160–1163
Литература
[уреди | уреди извор]- Martindale, John R.; Jones, A.H.M.; Morris, John (1992). The Prosopography of the Later Roman Empire - Volume III, AD 527–641. Cambridge University Press. ISBN 0-521-20160-8.
