Пређи на садржај

Синдром злочестог света

С Википедије, слободне енциклопедије
Стопа убистава у Сједињеним Државама (плава линија): може се видети да је стопа убистава данас слична оној из 1950-их, и много нижа него што је била 1970-80-их. Ипак, већина људи замишља да су стопе криминала горе. [1]
Стопа убистава у западној Европи од 1300. године: опет се види нагли пад.

Синдром средњег света је хипотетичка когнитивна пристрасност у којој људи могу да виде да је свет опаснији него што заправо јесте, због дуготрајне умерене до тешке изложености садржају у вези са насиљем у масовним медијима. [2]

Заговорници синдрома – који је открио професор комуникација Џорџ Гербнер 1970-их – тврде да гледаоци који су изложени садржају у вези са насиљем могу искусити повећан страх, анксиозност, песимизам и појачано стање приправности као одговор на уочене претње. [3] [4] То је зато што медији (наиме телевизија) које конзумирају гледаоци имају моћ да директно утичу и информишу њихове ставове, уверења и мишљења о свету.

Историја

[уреди | уреди извор]

Термин синдром злочестог света открио је касних 1960-их амерички професор комуникација Џорџ Гербнер који је живот посветио истраживању ефекта телевизије на људе.

Културни индикатори Пројекат и теорија култивације

[уреди | уреди извор]

Године 1968. Гербнер је основао Пројекат културних индикатора ( ЦИП ), који је био пионирска анализа утицаја телевизије на ставове људи и перцепцију света. [5] Пројекат је садржао базу података од више од 3.000 телевизијских програма и 35.000 карактера, овај пројекат је документовао трендове у телевизијским садржајима и како ове промене утичу на перцепцију света гледалаца. [6] [7]

ЦИП би се нарочито користио за анализу Гербнерове теорије култивације, која сугерише да изложеност медијима током времена „култивише“ перцепцију гледалаца о стварности кроз слике и идеолошке поруке које се гледају у ударном термину или популарној телевизији. Теорија култивације тврди да „што више времена људи проводе 'живећи' у телевизијском свету, већа је вероватноћа да ће веровати да је друштвена стварност усклађена са стварношћу приказаном на телевизији”. [8] Године 1968. Гербнер је спровео истраживање како би потврдио теорију култивације и своју хипотезу да гледање опсежног ТВ програма утиче на ставове и уверења појединца према свету. Категоризирајући испитанике анкете у три групе—„мање гледаоци“ (мање од 2 сата дневно), „средњи гледаоци“ (2–4 сата дневно) и „тешки гледаоци“ (више од 4 сата дневно)—Гербнер је открио да ова друга група је имала веровања и мишљења слична онима приказаним на телевизији, а не она заснована на стварним околностима, демонстрирајући сложени ефекат утицаја медија. [9] Ови „тешки гледаоци“ су много више искусили стидљивост, усамљеност и депресију од оних који нису гледали телевизију или који нису гледали телевизију ни приближно толико. [10]

Резултати истраживања

[уреди | уреди извор]

Резултати Пројекта културних индикатора потврдили су многе Гербнерове хипотезе. Гербнер је открио директну корелацију између количине телевизије коју неко гледа и количине страха коју човек обично има од тога да буде жртвован у свакодневном животу. [11] То јест, људи који су гледали телевизију умереног до високог нивоа доживљавали су свет као место које је више застрашујуће и неопростиво од гледалаца који су мање гледали телевизију. [12] Штавише, гледаоци који су конзумирали телевизију по већој стопи такође су веровали да је потребна већа заштита од стране органа за спровођење закона и изнели су да се већини људи „не може веровати“ и да „само брину о себи“. [13]

Наше студије су показале да одрастање од детињства уз ову невиђену насилну исхрану има три последице, које, у комбинацији, ја називам 'синдромом зла света'. То значи да ако одрастате у кући у којој има више од рецимо три сата телевизије дневно, за све практичне сврхе живите у лошијем свету - и понашате се у складу с тим - од вашег суседа који живи у исти свет, али мање гледа телевизију. Програм јача најгоре страхове и стрепње и параноју људи.

Године 1981. Гербнер је узео своја открића и сведочио пред подкомитетом Конгреса о штети за коју је веровао да насилни медији наносе Американцима, посебно деци. „Уплашени људи су зависнији, лакше се њима манипулише и контролише, подложнији су варљиво једноставним, снажним, оштрим мерама и тврдокорним мерама“, објаснио је он. [14] Од тада, стотине студија и безбројна конгресна саслушања бавила су се питањем медијског насиља и увек се извлачи исти закључак – телевизија може да пропагира насилно понашање и искриви перцепцију људи о насиљу и злочину. [15]

Каснија истраживања

[уреди | уреди извор]

Од 1970-их, бројне студије су потврдиле Гербнерове налазе да умерено до интензивно гледање садржаја у вези са насиљем на ТВ-у повећава депресију, страх, анксиозност, бес, песимизам, посттрауматски стрес и употребу супстанци. [16] [17] [18] [19]

Америчка академија за педијатрију је 2009. објавила изјаву о политици насиља у медијима у којој је закључено да „опсежни истраживачки докази указују на то да медијско насиље може допринети агресивном понашању, смањењу осетљивости на насиље, ноћним морама и страху од повреде“. [20]

Студија коју су 2018. спровели истраживачи са Универзитета Оклахома показала је да постоје „добри докази који успостављају везу између гледања телевизије у катастрофама и различитих психолошких исхода“. [21]

Еволуција масовних медија

[уреди | уреди извор]

Иако је фокус Гербнеровог истраживања био гледање телевизије, теорија култивације је потврђена у студијама које истражују различите облике медија, као што су новине, филм, па чак и фотографије, у суштини у било ком контексту друштвено посматрање се дешава у било ком облику изван нечијег природног окружења. [22]

Гербнерово истраживање се фокусирало на ТВ, пошто су друштвени медији тек цветали 2006. када је умро. Међутим, све више истраживача проширује своје процене масовних медија, посматрајући ефекте друштвених медија као и телевизије. Истраживања настављају да истражују ефекте садржаја у вези са насиљем на велике ТВ потрошаче, али су се такође проширила на истраживање улоге коју друштвени медији играју у конзумирању садржаја у вези са насиљем.

Све чешће се постављају слична питања о утицају друштвених медија на наше емоције и перцепцију света. Иако је превише ново да би се извлачили коначни закључци, све већи број литературе сугерише да друштвени медији могу имати сличне психолошке ефекте као и телевизија пружајући даљу подршку Гербнеровој теорији. [23] Џин Ким, психијатар из америчког Стејт департмента, рекао је да друштвени медији „нису толико висцерални као када видите догађај на телевизији… али ако сте превише ухваћени у ратовима тролова или контроверзама на мрежи, можда ћете добити искривљен поглед и бити склон директном утицају“. [23]

Документарни филм Синдром злочестог света

[уреди | уреди извор]

Фондација за медијско образовање је 2010. године снимила документарни филм под називом Синдром злочестог света: медијско насиље и гајење страха који сумира рад Гербнера и других о ефектима насилних медија на мишљења, ставове и уверења људи. [12] [24] У документарцу се појављује и сам Гербнер који говори о свом истраживању насиља у медијима и ефектима које је оно имало на америчку јавност од додавања звука на телевизију 1930-их. Филм приповеда Мајкл Морган који је блиско сарађивао са Гербнером на његовом истраживању о теорији култивације и синдрому средњег света.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Koerth, Maggie (3. 8. 2020). „Many Americans Are Convinced Crime Is Rising In The U.S. They’re Wrong.”. 
  2. ^ Gerbner, George (1980). „The "Mainstreaming" of America: Violence Profile No. 11”. Journal of Communication. 30 (3): 10—29. doi:10.1111/j.1460-2466.1980.tb01987.x. 
  3. ^ Michael, Morgan. „The Mean World Syndrome”. Challenging Media. Архивирано из оригинала 13. 02. 2022. г. Приступљено 30. 9. 2019. 
  4. ^ Michael, Morgan. „The Mean World Syndrome”. Mediaed. Приступљено 30. 9. 2019. 
  5. ^ Gerbner, George. „George Gerbner Archeive”. Annenburg School for Communication. University of Pennsylvania. Приступљено 30. 9. 2019. 
  6. ^ "George Gerber." Encyclopædia Britannica.
  7. ^ „George Gerbner, 86, Researcher Who Studied Violence on TV, Is Dead.”. The New York Times. 2006-01-03. Приступљено 30. 9. 2019. 
  8. ^ Riddle, K. (2009). „Cultivation Theory Revisited: The Impact of Childhood Television Viewing Levels on Social Reality Beliefs and Construct Accessibility in Adulthood”. International Communication Association: 1—29. 
  9. ^ Potter, James (2014). „A Critical Analysis of Cultivation Theory”. Journal of Communication. 64 (6): 1015—1036. doi:10.1111/jcom.12128. 
  10. ^ Hammermeister, Joe; Brock, Barbara; Winterstein, David; Page, Randy (2005). „Life Without TV? Cultivation Theory and Psychosocial Characteristics of Television-Free Individuals and Their Television-Viewing Counterparts” (PDF). Health Communication. 17 (4): 253—64. PMID 15855072. doi:10.1207/s15327027hc1703_3. 
  11. ^ Michael, Morgan. „The Mean World Syndrome”. Mediaed. Приступљено 30. 9. 2019. 
  12. ^ а б Michael, Morgan. „The Mean World Syndrome”. Mediaed. Приступљено 30. 9. 2019. 
  13. ^ Gerbner, George (1980). „The "Mainstreaming" of America: Violence Profile No. 11”. Journal of Communication. 30 (3): 10—29. doi:10.1111/j.1460-2466.1980.tb01987.x. 
  14. ^ „George Gerbner Leaves the Mean World Syndrome”. Peace Earth & Justice News. Архивирано из оригинала 27. 10. 2019. г. Приступљено 30. 9. 2019. 
  15. ^ Michael, Morgan. „The Mean World Syndrome”. Mediaed. Приступљено 30. 9. 2019. 
  16. ^ Pfefferbaum, B.; Newman, E.; Nelson, S.D.; Nitiéma, P.; Pfefferbaum, R.L.; Rahman, A. (2014). „Disaster media coverage and psychological outcomes: descriptive findings in the extant research.”. Current Psychiatry Reports. 16 (9): 464. PMC 4144190 Слободан приступ. PMID 25064691. doi:10.1007/s11920-014-0464-x. 
  17. ^ Morgan, M; Shanahan, J (2009). „Growing up with television: Cultivation processes.”. Ур.: Bryant, Jennings; Oliver, Mary Beth. Media Effects: Advances in Theory and Research (3rd изд.). стр. 50—56. doi:10.4324/9780203877111. Приступљено 30. 9. 2019. 
  18. ^ American Academy of Pediatrics (2009). „Media Violence” (PDF). Pediatrics. 124 (5): 1495—1503. PMID 19841118. doi:10.1542/peds.2009-2146 Слободан приступ. 
  19. ^ Jamieson, P.E.; Romer, D. (2014). „Violence in popular US prime time TV dramas and the cultivation of fear: A time series analysis.”. Media and Communication. 2 (31). 
  20. ^ American Academy of Pediatrics (2009). „Media Violence” (PDF). Pediatrics. 124 (5): 1495—1503. PMID 19841118. doi:10.1542/peds.2009-2146 Слободан приступ. 
  21. ^ Pfefferbaum, B.; Newman, E.; Nelson, S.D.; Nitiéma, P.; Pfefferbaum, R.L.; Rahman, A. (2014). „Disaster media coverage and psychological outcomes: descriptive findings in the extant research.”. Current Psychiatry Reports. 16 (9): 464. PMC 4144190 Слободан приступ. PMID 25064691. doi:10.1007/s11920-014-0464-x. 
  22. ^ Arendt, F. (2010). „Cultivation effects of a newspaper on reality estimates and explicit and implicit attitudes.”. Journal of Media Psychology: Theories, Methods, and Applications. 22 (4): 147—159. doi:10.1027/1864-1105/a000020. 
  23. ^ а б Nowak, Peter (12. 5. 2018). „The rise of Mean World Syndrome in social media”. The Global and Mail. Приступљено 30. 9. 2019. 
  24. ^ „The Mean World Syndrome | Kanopy”. www.kanopy.com. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Синдром_злочестог_света&oldid=27006516”