Ратно лукавство

Тројански коњ представља један од најстаријих помена ратног лукавства у историји.

Ратно лукавство (енгл. ruse, strategem) је скуп мера и поступака у оружаној борби којима се непријатељ обмањује или одржава у заблуди, како би се навео на предузимање нецелисходних или непредузимање неопходних мера и акција. Циљ ратног лукавства је, у суштини, скривање стварног стања, планова и намера, постизање изненађења и што повољнијих услова за извршење задатка. Примењује се на копну, мору и у ваздуху, а према постигнутим резултатима, може да има стратегијски, оперативни и тактички значај.

Начини извођења

Мере и поступци којима се ратно лукавство постиже могу бити различити. Обично се то чини ширењем лажних обавештења (дезинформација), прикривањем или лажним приказивањем властитих снага, средстава и објеката, затим предузимањем мера, радова и неочекиваних борбених поступака којима се скрива идеја маневра како би се противник навео на погрешне закључке о сопственом дејству (маскирање), извођењем лажних радова (лажни објекти), предузимањем акција заваравајућег карактера на одвојеном правцу (демонстрација), самосталним акцијама које немају непосредне оперативне и тактичке везе с дејством на глчавном или помоћном правцу (диверзија). Посебну групу ратних лукавстава чине перфидије, које се заснивају на гажењу дате речи или подмуклим поступцима, због чега их међународно ратно право забрањује.

Историја

Успех и ефекат ратних лукавстава зависио је увек од многих околности, каткада и случаја. У историји ратне вештине употребљавале су га обе стране: јача - да би што лакше и са што мање губитака постигла победу, и слабија - да би надокнадила помањкање снага и средстава или се извукла из тешке ситуације. Највећи успех постизао се када је непријатељ - иако би сазнао за стварне противникове намере и планове - ипак остао у уверењу да су они лажни.

Једно од првих ратних лукавстава вероватно је легенда о тројанском коњу. У литератури старог века о ратним лукавствима писали су грчки писац Полијен у делу Стратегематика (2. век) и римски писац Фронтин, а у пракси су их користили Ханибал, Сула и многи други. У ратовима феудалне епохе европски витезови су ретко користили ратна лукавства, сматрајући их нечасним, али су их номадски народи, нарочито Татари и Монголи, обилато користили - нарочито неочекивани прекид борбе и лажно бекство са бојишта, а затим брзо прикупљање и удар на неспремног противника.

Појавом слободних најамника у 16. веку, ратна лукавства почињу поново да се примењују у европском ратовању, нарочито демонстрације и дезинформације, а у 18. примењују се углавном у борбама за тврђаве. Наполеон Бонапарте послужио се ратним лукавством у бици код Аустерлица (1805). О значају ратног лукавства у 19. веку писали су Клаузевиц (сматра их важним за слабију страну), Суворов, Голц, Молтке, Шлифен, Лер и други.

Литература

• Никола Гажевић, Војна енциклопедија (књига 8), Војноиздавачки завод, Београд (1974), стр. 42-46