Односи Југославије и Анголе
 Ангола |
 Југославија |
|---|---|
Односи Југославије и Анголе су били историјски спољни односи између Анголе и Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Током Хладног рата обе земље су активно учествовале у раду Покрета несврстаних.
Историјат
[уреди | уреди извор]
Југославија је званично признала независност Анголе само дан након њеног проглашења 1975. године.[1] Те исте године успостављени су и дипломатски односи.[2] Неформални односи почели су раније отварањем Информативног бироа МПЛА у Београду, који је служио као неформална амбасада Анголе и где је Југославија стипендирала кадрове МПЛА.[3]
У време португалског колонијалног рата Југославија је пружала војну и друге облике помоћи ослободилачким покретима широм Африке.[4] Југословенска подршка деколонизационим покретима у Африци утицала је на односе Југославије са суперсилама, али је такође била мотивисана њеним ривалством са Кубом над вођством у Покрету несврстаних.[4] Године 1976. Председник Југославије Јосип Броз Тито је експлицитно подржао кубанску интервенцију у Анголи упркос опозицији из Сједињених Држава.[5] Председник Анголе Агостињо Нето посетио је Југославију 1968, 1971, 1973. и 1977. док је премијер Анголе Лопо до Насименто посетио Југославију 1976. године.[6] Југославија је пружила финансијску и материјалну подршку МПЛА, укључујући 14 милиона долара 1977, као и југословенско безбедносно особље у земљи и дипломатску обуку Анголаца у Београду.[7] Амбасадор Сједињених Америчких Држава у Југославији је писао о југословенским односима са МПЛА и приметио: „Тито очигледно ужива у својој улози патријарха герилске ослободилачке борбе“. Агостињо Нето, вођа МПЛА током грађанског рата, изјавио је 1977. да је помоћ Југославије била стална и чврста, и описао помоћ као изванредну.[8]
Види још
[уреди | уреди извор]- Југославија и Покрет несврстаних земаља
- Југославија и Организација афричког јединства
- Смрт и сахрана Јосипа Броза Тита
- Односи Србије и Анголе
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Парламентарци из Анголе одушевљени храброшћу српског народа”. Strength of Serbia Movement. 6. 2. 2020. Приступљено 20. 12. 2020.
- ^ Vučetić, Radina; Bets, Pol; Cukić, Radovan; Sladojević, Ana (2017). Tito u Africi: slike solidarnosti (PDF). Museum of Yugoslavia. ISBN 978-86-84811-45-7.
- ^ Milorad Lazic (2021). „Arsenal of the Global South: Yugoslavia’s Military Aid to Nonaligned Countries and Liberation Movements”. Nationalities Papers. 49 (3): 428—445.
- ^ а б Lazić, Milorad (2019). „Comrades in Arms: Yugoslav Military Aid to Liberation Movements of Angola and Mozambique, 1961–1976”. Ур.: Dallywater, Lena; Saunders, Chris; Fonseca, Helder Adegar. Southern African Liberation Movements and the Global Cold War 'East': Transnational Activism 1960–1990. Walter de Gruyter GmbH & Co KG. ISBN 9783110642964.
- ^ „Castro, on Visit, Wins the Backing of Tito on Angola”. The New York Times. 9. 3. 1976. Приступљено 20. 12. 2020.
- ^ R. Radonić, Nemanja (2020). Слика Африке у Југославији (1945-1991) (PDF) (Doctoral Thesis). University of Belgrade. Приступљено 1. 11. 2020.
- ^ Gleijeses, Piero. "The Cubans in Angola." Visions of Freedom: Havana, Washington, Pretoria, and the Struggle for Southern Africa, 1976–1991, University of North Carolina Press, 2016, pp. 76–78.
- ^ Gleijeses, Piero. "Collapse of the Portuguese Empire." Conflicting Missions: Havana, Washington, and Africa; 1959–1976, University of North Carolina Press, 2009, pp. 243–244.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Natalija Dimić. (2017) Achievements and Limitations of Yugoslavia’s Policy in Angola during 1960s and 1970s. Afriche e orienti. Volume: XIX Issue: 3. ISBN 8860861462.