Пређи на садржај

Избори за Сенат САД у Њујорку 2000.

С Википедије, слободне енциклопедије
Избори за Сенат САД у Њујорку 2000.
← 1994 7. 11. 2000. 2006 →
 
Номинован Хилари Клинтон Рик Лазио
Странка Демократска Републиканска
Бр. гласова 3.747.310 2.915.730
Проценат 55,27 43,01
Резултати избора
сенатор пре избора

Данијел Патрик Мојнихан
Демократска

Изабрани сенатор

Хилари Клинтон
Демократска

Избори за Сенат САД у Њујорку 2000. одржани су 7. новембра 2000. године. Прва дама Сједињених Америчких Држава Хилари Родам Клинтон, прва прва дама која је ушла у трку за политички уред, победила је конгресмена Рика Лазија. Општи избори су игром случаја били на исти дан као и Председнички избори у САД 2000.

Почетак кампање

[уреди | уреди извор]

Прва дама Клинтонова најавила је 16. фебруара 1999. године да се намерава кандидовати за место у Сенату САД.‍[1] Када је било јасно да ће Клинтонова званично ући у изборну трку, друга кандидаткиња за сенаторку — Нита Лоуи — одустала је од борбе, а знало се да би била веома разочарана да је којим случајем наставила и на крају изгубила.‍[2] 7. јула 1999. године званично је објавила улазак у кампању и почела састављати истраживачку комисију,‍[3] са седиштем на фарми „Мојнихан” у Пиндарс Корнерсу (рурални округ Делавер, држава Њујорк).‍[4] Бил Клинтон није био претерано одушевљен и оптимистичан у вези са Хиларином кандидатуром.‍[3]‍[4] Политичке догађаје је посредовао њен политички саветник Манди Грунвалд.‍[5] Хилари Клинтон започиње „турнеју саслушања” свих делова Њујорка након уласка у кампању и изборну трку.‍[6] Намеравала је да посети сва 62 њујоршка округа, при посетама разговарајући с мањим групама Њујорчана и то у складу с принципима малопродајне политике карактеристичне за САД.‍[7] Током кампање, Клинтонова је проводила доста времена у традиционално републиканским деловима Њујорка. Многи су је оптуживали за карпетбагинг (енгл. carpetbagging),‍[8] зато што пре уласка у предизборну кампању за Сенат САД никада није боравила у Њујорку нити је директно учествовала у његовој државној политици.

У међувремену, Клинтонови су септембра 1999. године за 1,7 милиона долара купили 11-собну холандску кућу у колонијалном стилу, у Чапакви северно од Њујорк Ситија.‍[9] Чак је и уобичајена активност попут потраге за новом кућом која је довела до овога била предмет значајне медијске пажње; извештавање о личним животима ће бити норма у овом такмичењу двеју „наелектрисаних и поларизованих фигура” (као што је то један репортер фигуративно дочарао).‍[10] Клинтонова је новембра 1999. године најавила да ће се одрећи већине својих службених дужности прве даме како би (от)ишла у Њујорк и наставила своју кампању.‍[11] Потез одрицања службених дужности спровела је у дело јануара 2000. године, када кућу у Њујорку опрема са стварима и намештајем из арканзаских дана, и напушта Белу кућу.‍[12] То је било први пут од 1914. године (када је умрла прва супруга Вудроа Вилсона) да председник живи без брачног друга у Белој кући.‍[11]

Ране фазе њене кампање нису биле без грешке,‍[13] а касније је и написала да се „грешке политичара у Њујорку тешко игноришу”.‍[13] Пред великом масом, Клинтонова је јуна 1999. године ставила качкет Њујорк јанкиса иако је била доживотни љубитељ Чикаго кабса.‍[14]‍[15]‍[16] Ово је Хилари донело много критика,‍[16]‍[17] а Томас Кујпер ће касније написати антиклинтонску књигу под називом Увек сам била фан Јанкиса: Хилари Клинтон својим речима (енгл. I've Always Been a Yankees Fan: Hillary Clinton in Her Own Words). Клинтонова је рекла да је морала да развије навијачки интерес Америчке лиге пошто се није могло очекивати да обожаваоци Кабса навијају за Чикаго вајтсоксе из Америчке лиге професионалних бејзболских клубова.‍[17] У својој аутобиографији из 2003. године, окарактерисала је качкет Јанкиса као „лош потез”, али је поновила оно што је објављено у штампи пре инцидента — да је била „ватрени фан Микија Мантла”;‍[18] међутим, у књизи је — насупрот томе — објавила своју слику из 1992. године на којој на глави носи капу Јанкиса.‍[19]

Хилари Клинтон даје пољубац Сухи Арафат, удовици бившег палестинског председника Јасера Арафата; ово је Хиларин политички погрешан потез који је направила 11. новембра 1999. године и од ког се нешто после тога ипак опоравила, исправивши донекле своју грешку

Озбиљнија ствар десила се 11. новембра 1999. године, на посвећености једног здравственог програма ког су финансирале Сједињене Америчке Државе у Западној обали (код Израела); Клинтонова је разменила пољубац са Сухом Арафат, удовицом бившег палестинског председника Јасера Арафата, и то после Сухине изјаве да је Израел намерно нападао и тровао Палестинце деградацијом животне средине и употребом „отровног гаса”.‍[20] Неке израелске присталице осуђивале су Клинтонову и говориле да никада није требало да пољуби супругу палестинског лидера, поготово после оваквих инфламантних примедби. Наредног дана, Клинтонова је денуцирала наводе Арафатове и рекла да јој је палестински преговарач Саеб Ерекат објаснио како је Суха помињала „сузавац” а не „отровни гас”.‍[20] Пољубац је постао велики проблем у кампањи, посебно код јеврејских гласача.‍[8]‍[21]‍[22] Хилари је рекла да је пољубац формални еквивалент руковању, тврдећи како би се изазвао озбиљан дипломатски инцидент да она није учинила оно што је учинила.‍[22] Касније је написала да арапско-енглески превод није могао пренети тачну природу њених навода: „Да сам била свесна њених речи пуних мржње, осудила бих их на лицу места.”‍[23]

Помало изненађујуће, Клинтонова је доживела ерозију подршке бирачица током своје кампање, а број оних које су је подржавале константно је опадао током 1999. године.‍[24] Ово је делимично био типичан случај као и с кандидаткињама које на почетку кампање имају рани талас женске подршке која на крају спласне, али и делимично због њених пропуста у кампањи.‍[24] Такође се рефлектовао посебан скуп помешаних ставова и осећања које су жене гајиле према браку пара Клинтон и амбиције и моћи коју је Хилари аутоматски стекла уласком у заједнички живот с утицајним Билом. Неки су брак сматрали само Хилариним средством за добијање власти у руке.‍[24] Проблем је био посебно акутан када се узме у обзир демографија жена; једна од Хилариних дугогодишњих саветница рекла је следеће: „Жене у образовној професионалној класи? Оне је*ено нису могле да је поднесу. Никад нисмо могли схватити зашто. И психолози су се укључивали у целу причу.”‍[25]

Хиларина кампања била је активна у свим њујоршким окрузима које је она обилазила фордовим конвертованим комбијем‍[7] — посебно прилагођеним намени — што јој је значајно помогло да умири страсти и оптужбе за карпетбагинг;‍[26] многи Њујорчани говорили су да Клинтонова „изгледа као да је једна од њих”.‍[7] Са бирачима је разговарала о локалним питањима као што су подршка млекарској индустрији, унапређење авио-саобраћаја, смањење нивоа факултетске школарине као и одлива мозгова из неких делова државе и др.‍[8] Њени политчки положаји добро су се уклапали с различитим изборним јединицама у држави „на коју се намерила”.‍[26] У јануару 2000. године наступила је у „Вечерњем шоуу с Дејвидом Летерманом” (енгл. Late Show with David Letterman), где је с домаћином успоставила однос који је одржавала кроз своју сенатску каријеру све до своје председничке кампање 2008. године.‍[27] Своју званичну кандидатуру објавила је фебруара 2000. године у њујоршком Перчасу (енгл. Purchase, New York),‍[27] под јединственим именом Хилари које се могло наћи у свој коришћеној литеруатури.‍[27]

Немајући поверења у штампу још од председничке кампање свог мужа из 1992. године и својих раних дана као прве даме,‍[28] Хилари Клинтон је новинарском комбију који је пратио наметнула посебна ограничења што се тиче њене доступности. Угледна репортерка Асошијејтед преса Бет Харпаз касније се присетила своје свакодневнице из времена када је пратила Хилари у сваком моменту: „Али рекли би нам да данас неће бити доступна, а ми бисмо то прихватили. То није учинило да се не осећам помало осрамоћено. Била сам толико уморна и толико огорчена због недостатка приступа и недостатка вести у овој кампањи да сам одустала од борбе.”‍[29]

Званична кампања

[уреди | уреди извор]

Надметање је привукло значајну националну пажњу, а кампање обеју страна биле су добро финансиране. До краја кампање, демократкиња Хилари Клинтон и републиканци Рик Лазио и Рудолф Џулијани заједно су потрошили око 90 милиона долара,‍[30] до тада највише у историји изборних трка за Сенат САД.‍[30]‍[н. 1] Лазио је потрошио око 40 милиона долара, много више од Хилариних улагања која су износила 29 милиона долара,‍[30] с тим да је она од демократских организација такође добијала неколико милиона у тзв. „меком новцу” (енгл. soft money).‍[30] Међу Клинтониним антагонистичким круговима рађале су се групе за прикупљање средстава поштом које су деловале директно против ње — као што је „Хитни одбор за заустављање Хилари Родам Клинтон” (енгл. The Emergency Committee to Stop Hillary Rodham Clinton)‍[31] — које су редовно имале обраћања с апоплектичним (уп. негодовање) изјавама и порукама за јавност као што је то изрека „Само један Клинтон напушта уред, други добија уред.”.‍[31]

Хилари и Питер Пол, њен највећи донатор (август 2000)

Клинтонова је осигурала широку базу подршке, укључујући групе за очување природе‍[32]‍[н. 2] те организоване раднике и њихове синдикате,‍[33] с тим да је важно истаћи да је подршка од уније полицајаца за разлику од оне уније ватрогасаца Њујорк Ситија углавном припала Лазију.‍[34]‍[35] Иако је имала солидну подршку у граду Њујорку, кандидати и посматрачи очекивали су да ће се у изборној трци одлучити на нивоу државе Њујорк, у којој живи 45% бирача. Током кампање, Клинтонова је обећавала да ће побољшати економску слику на северу државе Њујорк, рекавши да има план за отварање 200.000 нових радних места у наредних шест година. Њен план укључивао је и посебне пореске кредите с циљем награђивања за отварање нових радних места те за подстицање пословних инвестиција, посебно у високотехнолошком (енгл. high-tech) сектору. Позивала је на смањење пореза везаних за школарине на колеџима и дугорочне неге.‍[36] Лазио је наишао на јединствен тактички проблем током кампање на северу државе. Највећа препрека је била непрестано слаба локална економија, коју је Лазио намеравао да повеже с мандатом мужа своје противнице у његовом уреду. Напади на економију државе из њених северних делова често су интерпретирани као критиковање актуелног републиканског гувернера Џорџа Патакија; међутим, ово је заправо само ограничавало ефект ове линије напада...

Хиларини противници подсећали су да она није имала никакве везе са Њујорком све до ових избора тако што су током трке и у дебатама у фокус постављали проблем с оптужбама за карпетбагинг.‍[37] У овој нефер борби главну реч је водио Шон Хенити са својим радио-емисијама на Њујоршком радију; наиме, непрестано се емитовала дневна реклама са следећим речима: „Наведите ми три ствари које је Хилари Клинтон икада урадила за људе [њихову добробит] Њујорка!” Хиларине присталице истакле су да је држава Њујорк отворена за све националне лидере, подсетивши да је Роберт Франсис Кенеди изабран у Сенат САД 1964. године упркос сличним оптужбама. На крају, према излазним анкетама направљеним у току кампање, многи гласачи су окарактерисали те оптужбе које се тичу проблема с карпетбагингом као неважне.‍[38]

Током камање, Роберт Реј из Уреда независних бранилаца САД поднео је коначни извештај у вези с дугогодишњим истрагама у Белој кући (везано за дуго времена нерешену аферу Вајтвотер,‍[39] затим аферу Травелгејт‍[40] и у коначници аферу Фајлгејт,‍[41] од којих је свака укључивала посебну истрагу улоге Хилари Клинтон у истој). Извештај ју је ослободио оптужби што се тиче докумената односно афере Фајлгејт,‍[41] наведено је да није било довољно доказа што се тиче Хиларине улоге у Вајтвотеру,‍[39] а њено лажно сведочење у вези са запошљавањем у канцеларији за путовања у Белој кући — односно афера Фајлгејт — потврђено је иако је речено опет да није било довољно доказа који би били разлог да је се кривично гони.‍[40] Без обзира на то што је Њујорк тајмс критиковао (енгл. editorialized) време издавања извештаја за које је тврдио да се највероватније темпирало да би изгледало као случајно поклапање са временом самих избора за Сенат САД,‍[42] у пракси оно што је откривено и објављено није се чинило као могући фактор који би утицао на то да неки бирачи промене своја мишљења и пређу на страну Хилари Клинтон.‍[43]

Дебата између Клинтонове и Лазија одржана 13. септембра 2000. године показала се веома битном. Лазио је био на „ратној нози” против Клинтонове због прилива „меког новца” из демократских организација и количина тог новца које су стизале посебно из Демократског народног одбора (енгл. Democratic National Committee) у буџет Клинтонових ради потреба кампање, а изазвао је Хилари предлажући да обе кампање престану да примају новац од било кога споља. Он је напустио свој подијум машући предложеним споразумом пред њеним лицем;‍[44] многи гледаоци дебате сматрали су да ју је напао јер је ушао у њен лични простор (уп. проксемика), а као резултат тога ојачала се подршка жена бирача које су имале чвршћи позитиван став према Хилари.‍[44]

Лазио је у поодмаклој фази кампање критиковао Клинтонову што је прихватала разне донације за кампању од различитих арапских група, и то све уочи и у јеку напада везаних за норфошки разарач USS Cole (DDG-67). Поводом овог питања, и бивши градоначелних Њујорк Ситија Ед Кох био је индиректно приморан да се огласи, а поручио је да „Лазио мора да престане с љигавчењем већ једном”;‍[44] било како било, динамика трке није се променила.

Резултати

[уреди | уреди извор]

Општи избори

[уреди | уреди извор]

Излазне анкете бирача

[уреди | уреди извор]

Коначни резултати

[уреди | уреди извор]

На изборима одржаним традционално у уторак, 7. новембра 2000. године, Хилари Клинтон је победила Рика Лазија са 55% гласова наспрам 43%,‍[46] разликом која је већину посматрача изненадила јер се очекивала умногоме тешња борба.‍[47]‍[48] Клинтонова је освојила традиционалне демократске базе града Њујорка великим маржама те приградски округ Вестчестер, док је изгубила у густо насељеном Лонг Ајленду — делу који је Лазио представљао у Конгресу САД. Остварила је изненађујуће победе у затвореним окрузима севера државе Њујорк, као што су округ Кејуга, округ Ренслер и округ Нијагара; сама њена победа приписује се гласовима који су стигли из ових округа Сједињених Америчких Држава.

Упоређујући остварену маржу од 12%, може се констатовати да је иста мања од Горове марже од 25% над Бушем на Државним председничким изборима у Њујорку 2000. године, али и да је била већа од до тада највеће марже на сенатским изборима у Њујорку која је износила 10%, када је сенатор Чак Шумел победио тадашњег сенатора Ала Дамата у жестокој трци 1998. године. Она је, међутим, и знатно (скоро четири пута) мања од марже од 47% којом је сенатор Шумел поновно изабран 2004. године победом над мало познатим републиканцем-изазивачем Хауардом Милсом.‍[49]‍[50] Победа демократа у сенату није била загарантована јер су републиканци последњих деценија побеђивали на око пола избора за гувернера и сенатора.

Лазија су хендикепирали лоши наступи Џорџа Буша мл. на изборима 2000. године у Њујорку,‍[48] али је исто тако јасно да је и Хилари Клинтон направила направила значајне помаке на северу Њујорка до ступања Лазија у трку.‍[48] Излазне анкете такође су показале велики јаз односно несразмер полова јер је Клинтонова наступала жешће и неумереније него што се то очекивало међу женама средњих година и женама неповезаним у одређене групе.‍[51]

Резултати избора за Сенат САД 2000. године на карти САД; окрузи у којима је Хилари освојила већину обојени су плаво, а они много надбројнији у којима је победио Рик обојени су у црвено
Избори за Сенат САД 2000. (Њујорк)‍[52]
Странка Кандидат Гласови % ± %
Демократска Хилари Родам Клинтон 3.562.415 Н/Д Н/Д
Породична радничка Хилари Родам Клинтон 102.094 Н/Д Н/Д
Либерална Хилари Родам Клинтон 82.801 Н/Д Н/Д
Укупно‍[н. 3] Хилари Родам Клинтон 3.747.310 55,27 + 0,02
Републиканска Рик Лазио 2.724.589 Н/Д Н/Д
Конзервативна Рик Лазио 191.141 Н/Д Н/Д
Укупно‍[н. 3] Рик Лазио 2.915.730 43,01 + 1,50
Независна Џефри Грејам 43.181 0,64 − 0,08
Зелена Марк Дунау 40.991 0,60 Н/Д
Право на живот Џон Адфопи 21.439 0,32 − 1,68
Либертаријанска Џон Клифтон 4.734 0,07 − 0,31
Конститутивна Луис Вејн 3.414 0,05 Н/Д
Социјалистичка радничка Јакоб Перасо 3.040 0,04 − 0,27
Неважећи гласови 179.823
Већина 831.580 12,27
Одзив бирача (излазност) 6.779.839
Демократска већина Окрет

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ До 2007. године, цифра од 90 милиона долара још увек је држала рекорд најскупље сенатске трке.‍[8]
  2. ^ На пример, Сијера клуб.‍[32]
  3. ^ а б Према закону државе Њујорк, у укупне гласове Хилари Родам Клинтон и Рика Антонија Лазија урачунати су и гласови које су добиле њихове мањинске странке: Либерална странка Њујорка и Породична радничка странка за Клинтонову, те Конзервативна странка за Лазија.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Gerth, Jeff; Van Natta, Jr., Don (2007). Her Way: The Hopes and Ambitions of Hillary Rodham Clinton. New York: Little, Brown and Company. стр. 203—204. ISBN 978-0-316-01742-8. 
  2. ^ Ambinder, Marc (21. 11. 2008). „Clinton move starts more Senate jockeying”. The Atlantic. Архивирано из оригинала 18. 12. 2008. г. Приступљено 1. 12. 2008. 
  3. ^ а б Gerth, Van Natta Jr. Her Way. стр. 208—209.
  4. ^ а б Bernstein, Carl (2007). A Woman in Charge: The Life of Hillary Rodham Clinton. New York: Alfred A. Knopf. стр. 540. ISBN 978-0-375-40766-6. 
  5. ^ Bumiller, Elisabeth (20. 7. 1999). „Public Lives: A Top Adviser to a Much-Advised First Lady”. The New York Times. Приступљено 24. 10. 2007. 
  6. ^ Clinton, Hillary Rodham (2003). Living History. . Simon & Schuster. ISBN 978-0-7432-2224-2. стр. 508. »listening tour«
  7. ^ а б в Gerth, Van Natta Jr. Her Way. стр. 210. »small-group settings according to the principles of retail politics« • »Clinton seems like one of us«
  8. ^ а б в г Polner, Rob (27. 11. 2007). „When Rudy Met Hillary”. Salon (magazine). Приступљено 22. 2. 2008. 
  9. ^ Nagourney, Adam (3. 9. 1999). „With Some Help, Clintons Purchase a White House”. The New York Times. Приступљено 2. 6. 2007. 
  10. ^ Nagourney, Adam (29. 8. 1999). „Unusual Scrutiny for a Senate Race: This Time It's Personal”. The New York Times. Приступљено 30. 9. 2007. „What is more, both Mrs. Clinton and Mr. Giuliani are at once electrifying and polarizing figures.” 
  11. ^ а б Broder, John M. (24. 11. 1999). „Mrs. Clinton to Be Official New Yorker”. The New York Times. Приступљено 23. 4. 2015. 
  12. ^ Duke, Lynne (5. 1. 200). „Hillary Clinton Makes a Historic Move”. The Washington Post. Приступљено 23. 4. 2015. 
  13. ^ а б Living History. стр. 509. »Mistakes in New York politics aren't easily brushed aside.«
  14. ^ Q. Seelye, Katherine (11. 6. 1999). „Mrs. Clinton May Steal Mayor's Yankee Fan Base”. The New York Times. Приступљено 20. 2. 2008. 
  15. ^ Carlson, Margaret (20. 11. 2000). „Capitol Hill”. Time (magazine). Архивирано из оригинала 16. 02. 2008. г. Приступљено 8. 12. 2007. 
  16. ^ а б Scotti, Ciro (25. 10. 2000). „The Subway Series, Hillary, and Rick”. BusinessWeek. Приступљено 8. 12. 2007. 
  17. ^ а б Smith, Chris; Lustig, Jessica (16. 10. 2000). „Baseball Ballot”. New York magazine. Приступљено 8. 12. 2007. „I had to develop an American League rooting interest, since fans of the Cubs are not expected to root for the American League Chicago White Sox.” 
  18. ^ Living History. стр. 509. »Putting on the hat has been a bad move.« • »I have been a die-hard Mickey Mantle fan.«
  19. ^ Living History. плоча 40 (први одељак са сликама).
  20. ^ а б „Diplomatic flap follows Hillary Clinton to Jordan /Hillary Clinton decries 'inflammatory' Mideast rhetoric/”. CNN. 12. 11. 1999. Архивирано из оригинала 19. 4. 2005. г. Приступљено 3. 2. 2016. „On Thursday in the West Bank town of Ramallah, Arafat accused Israel, while Clinton was in the audience, of "consistently and daily using poisonous gas against Palestinians for the past years".« • »"Of course, Mrs. Arafat did not mean poison gas, but tear gas", Erekat told Reuters. "We agreed with President Clinton that the Palestinians and Israelis must resolve their differences through dialogue and negotiations".” 
  21. ^ Greenberg, Joel (14. 11. 1999). „Hillary Clinton Strikes Back At Giuliani on Mideast Trip”. The New York Times. Приступљено 20. 2. 2008. 
  22. ^ а б J. Harpaz, Beth (11. 9. 2000). „Hillary Clinton's rival defends handshake with Arafat”. CNN. Associated Press. Архивирано из оригинала 1. 6. 2007. г. Приступљено 8. 12. 2007. 
  23. ^ Living History. стр. 509—510. »Had I been aware of her hateful words, I would have denounced them on the spot.«
  24. ^ а б в Bumiller, Elisabeth (22. 2. 2000). „Clinton Campaign Confronts Erosion of Women's Support”. The New York Times. Приступљено 21. 2. 2010. 
  25. ^ Kornblut, Anne E. (2009). Notes from the Cracked Ceiling: Hillary Clinton, Sarah Palin, and What It Will Take for a Woman to Win. New York: Crown Books. стр. 31. ISBN 978-0-307-46425-5. „Women in the educated professional class? They fucking couldn't stand her. We could never figure out why. We had psychologists come in.” 
  26. ^ а б Bernstein. A Woman in Charge. стр. 542.
  27. ^ а б в Gerth, Van Natta Jr. Her Way. стр. 211.
  28. ^ Crowley, Michael (12. 11. 2007). „Bunker Hillary”. The New Republic. Приступљено 6. 12. 2007. 
  29. ^ Harpaz, Beth (2001). The Girls in the Van: Covering Hillary. St. Martin's Press. стр. 86. ISBN 978-0-312-30271-9. „But we'd been told there'd be no 'avail' today, and we'd accepted it. That didn't prevent me from feeling slightly humiliated. I was so worn down and so exasperated by the lack of access and the lack of news in this campaign that I'd given up fighting.” 
  30. ^ а б в г J. Levy, Clifford (13. 12. 2000). „Lazio Sets Spending Mark for a Losing Senate Bid”. The New York Times. Приступљено 22. 2. 2008. 
  31. ^ а б J. Levy, Clifford (27. 10. 2000). „Clinton Rivals Raise Little Besides Rage”. The New York Times. Приступљено 17. 12. 2007. „Just as one Clinton leaves office, another gains office.” 
  32. ^ а б Randal C. Archibold (6. 9. 2000). „Hillary Clinton Is Endorsed By Sierra Club as Better Ally”. The New York Times. Приступљено 6. 10. 2007. 
  33. ^ Steven Greenhouse (10. 9. 2000). „Hillary Clinton Stars, Unrivaled, at Labor Day Parade”. The New York Times. 
  34. ^ Elisabeth Bumiller (8. 9. 2000). „Police Union Backs Lazio, Citing First Lady's Statement”. The New York Times. Приступљено 6. 10. 2007. 
  35. ^ „Clinton wins endorsement of city's firefighter unions”. Associated Press. 19. 4. 2006. Архивирано из оригинала 28. 6. 2007. г. Приступљено 6. 10. 2007. 
  36. ^ „Hillary Rodham Clinton scores historic win in New York”. CNN.com. 8. 11. 2000. Архивирано из оригинала 11. 09. 2005. г. Приступљено 17. 12. 2007. 
  37. ^ „Excerpts From Second Debate Between Mrs. Clinton and Lazio”. The New York Times. 9. 10. 2000. Приступљено 18. 2. 2008. 
  38. ^ „Ashcroft concedes as GOP clings to Senate lead”. CNN.com. 8. 11. 2000. Приступљено 17. 2. 2008. „Name me three things Hillary Clinton has ever done for the people of New York!” [мртва веза]
  39. ^ а б „Ray: Insufficient evidence to prosecute Clintons in Whitewater probe” Архивирано на сајту Wayback Machine (9. фебруар 2007) (20. 9. 2000). CNN.com. Приступљено 30. 4. 2007.
  40. ^ а б „Ray: First lady's answers false in travel office probe, but no prosecution” Архивирано на сајту Wayback Machine (30. октобар 2005) (18. 10. 2000). CNN.com. Приступљено 16. 6. 2007.
  41. ^ а б A. Lewis, Neil. „Report Clears White House In Inquiry Over F.B.I. Files” (17. 3. 2000). The New York Times. Приступљено 9. 6. 2007.
  42. ^ „Mr. Ray's Ill-Timed Report”. The New York Times. 30. 8. 2000. Приступљено 16. 2. 2008. 
  43. ^ „Whitewater: Case Closed”. CBS News. 20. 9. 2000. Приступљено 16. 2. 2008. 
  44. ^ а б в Gerth, Van Natta Jr. Her Way. стр. 212—213. »Lazio must stop with the sleaze already«
  45. ^ „2000 U.S. Senate results”. Federal Election Commission. 21. 6. 2001. 
  46. ^ „Federal Elections 2000: U.S. Senate results”. Federal Election Commission. Приступљено 17. 12. 2007. 
  47. ^ Elisabeth Bumiller; Dean E. Murphy (9. 11. 2000). „First Lady Emerges From Shadow And Begins to Cast Her Own”. The New York Times. Приступљено 16. 2. 2008. 
  48. ^ а б в Adam Nagourney (9. 11. 2000). „Mrs. Clinton Found Right Mix in Fame and Upstate Focus”. The New York Times. Приступљено 18. 2. 2008. 
  49. ^ „Election Night 1998: New York”. CNN.com. 4. 11. 1988. Приступљено 17. 12. 2007. 
  50. ^ „Kerry, Schumer win in New York”. USA Today. Associated Press. 3. 11. 2004. Приступљено 17. 12. 2007. 
  51. ^ Elisabeth Bumiller (12. 11. 2000). „It Took a Woman; How Gender Helped Elect Hillary Clinton”. The New York Times. Приступљено 15. 1. 2008. 
  52. ^ „Statistics of the Presidential and Congressional Election of November 7, 2000” (PDF). Clerk of the United States House of Representatives. 21. 6. 2001. 

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Избори_за_Сенат_САД_у_Њујорку_2000.&oldid=28334032”