Пређи на садржај

Грубишно Поље

Координате: 45° 42′ 07″ С; 17° 10′ 20″ И / 45.70204° С; 17.17219° И / 45.70204; 17.17219
С Википедије, слободне енциклопедије
Грубишно Поље
Центар Грубишног Поља
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Хрватска
ЖупанијаБјеловарско-билогорска
Становништво
Становништво
 — 2011.Пад 2.917
Агломерација (2011.)Пад 6.478
Географске карактеристике
Координате45° 42′ 07″ С; 17° 10′ 20″ И / 45.70204° С; 17.17219° И / 45.70204; 17.17219
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Површина269 km2
Грубишно Поље на карти Хрватске
Грубишно Поље
Грубишно Поље
Грубишно Поље на карти Хрватске
Остали подаци
ГрадоначелникЗлатко Мађерух (ХДЗ)
Поштански број43290
Позивни број+385 43
Регистарска ознакаDA

Грубишно Поље (чеш. Hrubečné Pole) је град у Хрватској, у Бјеловарско-билогорској жупанији.

Географија

[уреди | уреди извор]

Грубишно Поље је смештено на југозападним обронцима Билогоре. Подручје града простире се на површини од 269 km² што га чини највећом самоуправном јединицом по површини у Бјеловарско-билогорској жупанији. Јужну границу подручја града чини горњи ток реке Илове док североисточну чине билогорски превоји.

Иако се Грубишно Поље налази у Бјеловарско-билогорској жупанији која се, уз Пожешко-славонску, једина не граничи ни са једном страном државом, удаљена је једва 30-ак km од граничног прелаза Терезино Поље-Барч према Мађарској, то омогућава да се Грубишно Поље ипак не налази у „прометној изолацији“ како би се, на први поглед, могло очекивати.

Историја

[уреди | уреди извор]

У месту је 1894. године био парох поп Јован Марковић.[1] Свештеник Марковић се бавио писањем; објавио је своју проповед „Реч на Ускрс” 1891. године у митропололијском гласилу "Српском сиону" у Карловцима.[2]

Почетком 20. века ту су политичка и црквена општина. Православној парохији припадала су и околна села: Иваново Село, Растовац, Рашеница и Тројеглава. У насељу је 778 домова од којих су 260 српски, а од укупног броја становника - 5314, било је православних Срба 1656 душа (или 31%). Од важних јавних здања ту су две православне цркве и комунална школа, те пошта и брзојав.

Православне матрикуле су заведене 1773. године. Православна парохија је 1905. године треће платежне класе, има парохијски дом и српско православно гробље. Православни храм посвећен Св. великомученику Георгију подигнут је 1775. године. У црквеној ризници је седам старих књига србуља. На православном гробљу је капела посвећена Св. цару Константину и царици Јелени. Председник црквене општине био је поп Јован Марковић уједно и месни парох, родом из Чаглића. Комунална школа има једно здање, а у њој раде учитељ Петар Жељковић и учитељица Марија Рудан са 180 ђака у редовној и 25 ученика старијег узраста у празничној школи.[3]

Радио је у Грубишном Пољу 1937. године књижар Вјекослав Мандић.

Када је пред Други светски рат умро у Грубишном Пољу, Иван Непомук Јемершић, жупник, почасни каноник и писац, оставио је завештање да се у месту подигне болница. Он је своју вилу у којој је живео "Мој мир" и целокупно имање, оставио месној општини за хуманитарни циљ.[4]

Српска православна Црква Светог Георгија у Грубишном Пољу, подигнута 1773–1775.

Рација у Грубишном Пољу 1941.

[уреди | уреди извор]

На самом почетку Другог свјетског рата, у ноћи 26/27. априла 1941. у Грубишно Поље је на позив локалног жупника Петра Сивијановића возом из Загреба стигла група од 110 хрватских усташа које су предводили Еуген Дидо Кватерник, главни „равнатељ за ред и сигурност“ НДХ и шеф загребачке полиције Ивица Шарић. Усташе су стигле у предвечерје, и одмах почеле са масовним хапшењем 504 Срба а под оптужбом да су „четници“ и да „припремају ђурђевдански устанак“ против НДХ.[5] Усташе су свих 504 ухапшених Срба 27. априла 1941. транспортовали у логор Загребачки збор а затим 29. априла у логор Даница. Крајем јуна 1941. 504 ухапшена су пребачена у логор Госпић, затим логор на острву Паг, да би током јула 1941. њих 487 од укупно 504 усташе побиле на Велебиту, у јами Јамина код мјеста Трибањ Крушчица (логор Госпић).[5]

Између 28. септембра и 6. октобра 1942. године извршени су масовни покољи Срба у селима среза Грубишно Поље.[6]

Усташе и Хаџиефендићеви легионари у срезу тузланском „вршили су силовања малолетних српских девојака, које су затим клали“.[7] То исто су радили у срезу Грубишно поље.[8]

Из села среза Грубишно поље протеран је велики број српских породица: из села Лончарице 19, из Дабчевице 8, из Мале Петратовице 16 богатијих и угледних српских земљорадничких породица, из Великог Грђевца све породице које су имале више од 10 јутара земље. На њихова имања одмах су доведени Хрвати из Загорја.[9]

Благодарећи управо честитим мајкама и супругама, 487 наших људи из Грубишног Поља, обиљежена је по први пут (1957) и каменом обзидана бездана Шаранова јама на Велебиту. Били су то синови и мужеви, између 16 и 60 година. Мајке и супруге су им прве обишле гроб и обиљежиле га Спомен плочом на којој пише: На овом мјесту између осталих из наше земље побијено је по усташким крвницима и 486 жртава из опћине Грубишно Поље 1941. Спомен плочу подигло је друштво „Напредна жена“.[10] Грубишно Поље 2. VI 1957. Ова Спомен плоча разбијена је 1971. године, након тога обновљена али и опет разбијена 1992. године. Спомен плоча је обновљена 26. јуна 2010. на иницијативу удружења „Јадовно 1941.“ из Бањалуке.

„Откос 10" — оружани прогон Срба са Билогоре 1991.

[уреди | уреди извор]

Напад паравојних формација, тада још међународно непризнате Хрватске на Билогору почео је концентричном ватром и наступањем из правца Велике Писанице, Великог Грђевца, Грубишног Поља, Д. Рашенице и Вировитице. Најжешћи окршај одвијао се и збио на ужем подручју источне Билогоре 31. октобра 1991. године на прилазима Зрињској и Горњој Ковачици, на сјеверном врху Грубишног Поља и на прилазима Горњој Рашеници и Лончарици. Ниједан одбрамбени положај Срба тога дана није пао у руке нападача. У току вечери и ноћи из готово свих села кренуле су колоне трактора са приколицама, камиона, комбија и аутомобила. Оне су се од почетка Дапчевачких Брђана слијевале у једну колону која је касније сезала од Мале Ператовице до Кореничана. У колону су се укључили и браниоци Билогоре. Положаји су падом мрака напуштени, а пред зору су остали празни. У савлађивање блатног и мочварног, а према Турчевић Пољу и клизавог пута, уложени су натчовјечански напори. Додатна невоља била је ниска температура. У тракторским приколицама и камионима народ се напросто смрзавао непомично сједећи десетине сати. Ништа боље није било нити у комбијима и аутомобилима, који су сваки час стајали или су били гурани и извлачени по леденом блату. Кад се колона коначно извукла на асфалт, била је дуга километре и километре. У свом саставу имала је око 600 разних возила, а највише трактора са приколицама и у њима око 4.000 промрзле, али спашене чељади. Правац кретања је био: ОкучаниСтара ГрадишкаБања Лука. Циљ је био Србија. Припадници ЗНГ су сутрадан опрезно прилазили рововима до којих јуче због жестоке ватре нису могли доћи. Послије дуго оклијевања, сумњичења и опреза, тек око подне ушли су у празне ровове. Над преосталим цивилним становништвом, почињена су страховита звјерства и злочини. У Дапчевачким Брђанима на кућном прагу, припадници ЗНГ су убили Раду Кравића, старог око 55 година. У Лончарици су, у његовом властитом дворишту, заклали Живка Мишчевића, старог око 55 година. У Тополовици су у својој кући заклани Љуба и Љубан Ормановић, супружници стари преко 65 година. Многе су куће попаљене и опљачкане. Бестијални и беспримјеран рушилачки нагон свега што је српско представља минирање и паљење српских кућа у великом, углавном српском селу Мали Грђевац. Он је дословно сравњен са земљом мада у данима тзв. „Откоса 10” у томе мјесту није испаљен ниједан метак отпора. Успут су порушена сва обиљежја усташких злочина и антифашистичке борбе из Другог свјетског рата.[11]

Становништво

[уреди | уреди извор]

Према попису становништва из 2011. године, Грубишно Поље је имало 2.917 становника, а укупно градско подручје је имало 6.478 становника.[12]

Град Грубишно Поље

[уреди | уреди извор]

Број становника по пописима

[уреди | уреди извор]
Година[13] 2001. 1991. 1981. 1971. 1961. 1953. 1948. 1931. 1921. 1910. 1900. 1890. 1880. 1869. 1857.
бр. становника 7.523 9.716 10.506 11.772 13.370 13.792 13.037 16.101 15.532 15.809 14.785 12.664 9.069 8.119 6.930
  • напомене: Настао из старе општине Грубишно Поље.

Грубишно Поље (насељено место)

[уреди | уреди извор]

Број становника по пописима

[уреди | уреди извор]
Година[13] 2001. 1991. 1981. 1971. 1961. 1953. 1948. 1931. 1921. 1910. 1900. 1890. 1880. 1869. 1857.
бр. становника 3.171 3.501 3.060 2.741 2.655 2.591 2.381 2.262 2.238 2.229 1.873 1.703 1.544 1.202 970

Попис 1991.

[уреди | уреди извор]

На попису становништва 1991. године, насељено место Грубишно Поље је имало 3.501 становника, следећег националног састава:

Попис 1991.‍
Хрвати
  
1.320 37,70%
Срби
  
1.294 36,96%
Чеси
  
311 8,88%
Југословени
  
255 7,28%
Мађари
  
135 3,85%
Роми
  
16 0,45%
Црногорци
  
9 0,25%
Македонци
  
6 0,17%
Словенци
  
6 0,17%
Италијани
  
4 0,11%
Муслимани
  
4 0,11%
Румуни
  
4 0,11%
Немци
  
3 0,08%
Албанци
  
2 0,05%
Грци
  
2 0,05%
Бугари
  
1 0,02%
Јевреји
  
1 0,02%
Русини
  
1 0,02%
Словаци
  
1 0,02%
Украјинци
  
1 0,02%
неопредељени
  
74 2,11%
регион. опр.
  
1 0,02%
непознато
  
50 1,42%
укупно: 3.501

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ "Српски сион", Карловци 1894.
  2. ^ "Српски сион", Карловци 1891.
  3. ^ Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910.
  4. ^ "Правда", Београд 1939.
  5. ^ а б Радио телевизија Републике Српске: Седамдесет година од злогласне рације у Грубишином Пољу, 26. 4. 2011. (језик: српски)
  6. ^ Даница Праштало, учитељица из Мале Ператовице срез Грубишно Поље
  7. ^ Љубомир Литнић, келнер из Тузле, Београд 16.11.1942. године
  8. ^ Даница Праштало, учитељица из Мале Ператовице
  9. ^ Највећи злочини садашњице: патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945, Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац, Дечје новине (1991), стр. 118
  10. ^ Милан Басташић: Билогора и Грубишно Поље 1941—1991, (2007)
  11. ^ Оружани прогон Срба са Билогоре 1991.(језик: српски)
  12. ^ „Попис становништва 2011.”. Државни завод за статистику РХ. 2011. Приступљено 30. 4. 2013. 
  13. ^ а б Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Gelo, Jakov (1998). Narodnosni i vjerski sastav stanovništva Hrvatske, 1880-1991: po naseljima. Zagreb: Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske. ISBN 978-953-6667-07-9. 
  • ЦД-ром: „Насеља и становништво РХ од 1857—2001. године“, Издање Државног завода за статистику Републике Хрватске, Загреб, 2005.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]