Пређи на садржај

Базална ганглија

С Википедије, слободне енциклопедије
Детаљи
ДеоCerebrum
Називи и ознаке
MeSHD001479
NeuroNames224, 2677
NeuroLex IDbirnlex_826
TA98A14.1.09.501
TA25559
FMA84013
Општа неурологија

Базалне ганглије (или базална језгра) су група субкортикалних језгара, различитог порекла, у мозгу кичмењака. Код људи, и неких примата, постоје неке разлике, углавном у подели глобуса палидуса на спољашњи и унутрашњи регион и у подели стриатума. Базални ганглије се налазе на дну предњег мозга и врху средњег мозга. Базални ганглије су снажно међусобно повезане са можданом кором, таламусом и можданим стаблом, као и са неколико других подручја мозга. Базални ганглије су повезане са различитим функцијама, укључујући контролу вољних моторичких покрета, процедурално учење, учење навика, условно учење,[1] покрете очију, когницију[2] и емоције.[3]

Главне компоненте базалних ганглија – како је функционално дефинисано – су стријатум, који се састоји од дорзалног стријатума (каудатно језгро и путамен) и вентралног стријатума (нуклеус акумбенс и олфакторни туберкул), глобус палидус, вентрал субстантидум, нигра, и субталамичко језгро.[4] Свака од ових компоненти има сложену унутрашњу анатомску и неурохемијску организацију. Највећа компонента, стријатум (дорзални и вентрални), прима податке из многих подручја мозга изван базалних ганглија, али само шаље излаз другим компонентама базалних ганглија. Глобус палидус прима инпут од стријатума и шаље инхибиторни излаз у бројна подручја везана за моторне вештине. Супстанција нигра је извор стријаталног уноса неуротрансмитера допамина, који игра важну улогу у функцији базалних ганглија. Субталамичко језгро прима улаз углавном из стријатума и церебралног кортекса и пројектује се на глобус палидус.

Структура

[уреди | уреди извор]

У смислу развоја, људски централни нервни систем се често класификује на основу првобитне три примитивне везикуле из којих се развија: Ови примарни везикули се формирају у нормалном развоју нервне цеви ембриона и на почетку укључују прозенцефалон, мезенцефалон и ромбенцефалон, према ростралној каудалној (од главе до репа) оријентацији. Касније у развоју нервног система сваки део се сам претвара у мање компоненте. Током развоја, ћелије које мигрирају тангенцијално да би формирале базалне ганглије су усмерене латералном и медијалном ганглионском еминенцијом.[5] Структуре релевантне за базалне ганглије су приказане подебљаним словима.

Примарна подела нервне цеви Секундарни пододсек Завршни сегменти код одрасле особе
Прозенцефалон
  1. Теленцефалон
  2. Дијенцефалон
  1. На свакој страни мозга: путамен, палидум, вентрални палидум, нуклеус каудатус
  2. Таламус, субталамус, епиталамус, хипоталамус и субталамска једра
Мезенцефалон
  1. Мезенцефалон
  1. Мезенцефалон (средњи мозак)
  2. substantia nigra pars compacta (SNc)
  3. substantia nigra pars reticulata (SNr)
Ромбенцефалон
  1. Метенцефалон
  2. Мијеленцефалон
  1. Мождани мост и мали мозак
  2. Кичмена мождина

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Yahya, Keyvan (2020-10-28). „The basal ganglia corticostriatal loops and conditional learning”. Reviews in the Neurosciences. 32 (2): 181—190. ISSN 2191-0200. PMID 33112781. S2CID 226039822. doi:10.1515/revneuro-2020-0047. 
  2. ^ Stocco, Andrea; Lebiere, Christian; Anderson, John R. (2010). „Conditional Routing of Information to the Cortex: A Model of the Basal Ganglia's Role in Cognitive Coordination”. Psychological Review. 117 (2): 541—74. PMC 3064519Слободан приступ. PMID 20438237. doi:10.1037/a0019077. 
  3. ^ Weyhenmeyer, James A.; Gallman, Eve. A. (2007). Rapid Review of Neuroscience. Mosby Elsevier. стр. 102. ISBN 978-0-323-02261-3. 
  4. ^ Fix, James D. (2008). „Basal Ganglia and the Striatal Motor System”. Neuroanatomy (Board Review Series)Слободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата (4th изд.). Baltimore: Wulters Kluwer & Lippincott Williams & Wilkins. стр. 274–281. ISBN 978-0-7817-7245-7. 
  5. ^ Marín & Rubenstein. (2001). A Long, Remarkable Journey: Tangential Migration in the Telencephalon. Nature Reviews Neuroscience, 2.