Пређи на садржај

Џин Вајлдер

Овај чланак је добар. Кликните овде за више информација.
С Википедије, слободне енциклопедије
Џин Вајлдер
Црно-бела фотографија насмејаног Џина Вајлдера
Џин Вајлдер (1970)
Име по рођењуЏером Силберман
НадимакЏери Силберман
Датум рођења(1933-06-11)11. јун 1933.
Место рођењаМилвоки, Висконсин, САД
Датум смрти29. август 2016.(2016-08-29) (83 год.)
Место смртиСтамфорд, Конектикат, САД
Узрок смртиАлцхајмерова болест
Држављанствоамеричко
Религијаатеизам
УниверзитетУниверзитет у Ајови
Занимањеглумац (1961—2003)
писац (1998—2013)
Висина1,79 m (5 ft 10 1⁄2 in)
Супружник
  • Мери Мерсијер
    (в. 1960 — р. 1965)
  • Мери Џоун Шуц
    (в. 1967 — р. 1980)
  • Гилда Раднер
    (в. 1984 — с. 1989)
  • Карен Бојер
    (в. 1991 — с. 2016)
ДецаКетрин Вајлдер
(усвојена ћерка)
РодбинаЏордан Вокер-Перлман
(нећак)
Веб-сајтwww.genewilder.net
Потпис

Џером Силберман (енгл. Jerome Silberman;[н. 1] Милвоки, 11. јун 1933 — Стамфорд, 29. август 2016), познат под псеудонимом Џин Вајлдер (енгл. Gene Wilder),[н. 2] био је амерички глумац, режисер, сценариста, продуцент и писац.

Каријеру је започео на позорници, а на телевизији је дебитовао 1961. године у драмској антологији Игра седмице (енгл. The Play of the Week). Иако му је прва филмска улога била улога таоца Јуџина Гризарда у америчком филму Бони и Клајд (енгл. Bonnie and Clyde) из 1967. године, у првој великој улози играо је лик Леополда Блума у филмској комедији Продуценти (енгл. The Producers) из 1968. године, за коју је номинован за Оскара за најбољег глумца у споредној улози. Ово је био његов први у низу пројеката на којима је сарађивао са сценаристом и режисером Мелом Бруксом, укључујући комедије Врућа седла (енгл. Blazing Saddles) и Млади Франкенштајн (енгл. Young Frankenstein) из 1974. године, за које је сценарио писао и сам Вајлдер и које су номиноване за Оскара за најбољи адаптирани сценарио. Џин Вајлдер је најпознатији по улози Вилија Вонке у америчком дечјем филму Вили Вонка и фабрика чоколаде (енгл. Willy Wonka & the Chocolate Factory) из 1971. године, као и улогама у четири комедије са честим филмским партнером Ричардом Прајором: Сребрна линија (енгл. Silver Streak) из 1976, Шашави робијаши (енгл. Stir Crazy) из 1980, Не видим зло, не чујем зло (енгл. See No Evil, Hear No Evil) из 1989. и Други ти (енгл. Another You) из 1991. године. Вајлдер је такође био режисер, сценариста и продуцент неколико својих филмова, укључујући романтичну комедију Жена у црвеном (енгл. The Woman in Red) из 1984. године.

Женио се четири пута. Његова трећа супруга била је глумица Гилда Раднер, с којом је глумио у три филма (од којих је два последња такође режирао). Након њене смрти 1989. године од рака јајника, Вајлдер се активно укључио у пројекте за подизање свести о важности превенције, откривања и лечења ове болести; основао је Центар за откривање рака јајника „Гилда Раднер” (енгл. Gilda Radner Ovarian Cancer Detection Center) у Лос Анђелесу, те с Гилдином психотерапеуткињом Џоаном Бул 1995. године основао удружење за оболеле од рака по имену „Гилдин клуб” (енгл. Gilda's Club) у Њујорку.

Након последњег доприноса свету седме уметности — 2003. године епизодном улогом г. Стајна у ситкому Вил и Грејс (енгл. Will & Grace), за коју је добио награду Еми за изузетну епизодну улогу — Вајлдер се потпуно предао писању. Године 2005, су изашли његови мемоари под именом Пољуби ме као странац: Моја потрага за љубави и уметношћу (енгл. Kiss Me Like a Stranger: My Search for Love and Art), а такође је објавио и збирку прича Шта је ова ствар звана љубав? (енгл. What Is This Thing Called Love?) 2010. године, те романе Моја француска курва (енгл. My French Whore) 2007, Жена која не би (енгл. The Woman Who Wouldn't) 2008. и Нешто да те се сећам: Опасна романса (енгл. Something to Remember You By: A Perilous Romance) 2013. године.

Преминуо је 29. августа 2016. године у Стамфорду (Конектикат, САД), од Алцхајмерове болести.

Детињство и образовање

[уреди | уреди извор]

Рођен је 11. јуна 1933. године у Милвокију (Висконсин, САД), као син Џин (Бер) Силберман (1907—1957) и Вилијама Џ. Силбермана (1900—1973).[3] Његов отац Вилијам, руски имигрант јеврејског порекла (баш као и Џеромови баба и деда с мајчине стране), био је произвођач и продавач необичних предмета.[3][4] Први пут се заинтересовао за глуму када је имао осам година; тада је његовој мајци Џин дијагностикована реуматска грозница, а доктор је Силберману рекао „покушај и насмеј је”.[5]

Као једанаестогодишњак, видео је своју сестру Корин Силберман Перлман (1930—2016) — која је ишла на часове глуме — како наступа на позорници, што га је одушевило. Питао је њену наставницу да ли би и он могао да се прикључи секцији, а она му је одговорила да се може јавити после две године ако и даље буде заинтересован. Дан након што је напунио тринаест година, јавио се наставници и постао њен ученик; ишао је на часове глуме следеће две године.[н. 3] Псеудоним „Џин Вајлдер” је као своје професионално име почео да користи као двадесетшестогодишњак.[н. 4]

Када је Џин Силберман увидела да њен син Џером у Висконсину не може у потпуности да искористи свој потенцијал, послала га је у Блек-Фокс;[н. 5] ту је Џером — како сам признаје у аутобиографији Пољуби ме као странац из 2005. године — постао жртва вршњачког насиља и сексуалних напада, пре свега само зато што је био једини Јевреј у школи.[12] После безуспешног кратког боравка у Блек-Фоксу, вратио се у Висконсин те све више интересовао за и укључивао у рад заједнице локалног позоришта. У првој правој представи за коју се плаћао улаз наступио је као петнаестогодишњак, утеловивши лик Ромеовог слуге Валтазара у изведби Шекспирове (1564—1616) трагедије Ромео и Јулија из 1597. године.[13]

Године 1951. завршио је Средњу школу „Вашингтон”, школу која се налази у суседству Шерман Парк на северу Милвокија (Висконсин, САД).

Одрастао је у јеврејској породици, али једина филозофија којом се водио било је златно правило. У аутобиографији из 2005. године је рекао следеће: „Рећи ћу вам која је моја религија: Чини другима оно оно што би желео да други чине теби. Тачка. Терминато. Финито. Немам друге религије. Осећам се баш као Јевреј и осећам се веома захвалним што сам Јевреј. Али ја не верујем у бога или било шта везано за јеврејску религију.”[14][15]

Студирао је Комуникације и Позоришне уметности на Универзитету у Ајови, где је био члан мушке организације/синдиката Алфа епсилон пи (енгл. Alpha Epsilon Pi; ΑΕΠ, AEPi).

Каријера

[уреди | уреди извор]

Олд Вик, војна служба и ХБ студио

[уреди | уреди извор]

Након дипломирања 1955. године у Ајови, примљен је у Позоришну школу „Бристол Олд Вик” у Бристолу (Енглеска, УК). После шест месеци учења мачевању, постао је први бруцош који је освојио Школско првенство у мачевању (енгл. All-School Fencing Championship).[16] Желећи да проучава Систем Станиславског (рус. Система Станиславского, енгл. Stanislavski's system), вратио се у Сједињене Америчке Државе; у домовини је тада почео да живи са својом сестром Корин и њеном породицом, у Квинсу (Њујорк, Њујорк). Такође, по повратку у САД похађао је глумачку школу ХБ студио (енгл. HB Studio).[н. 6][17]

Приступио је војсци 10. септембра 1956. године. По завршетку регрутног тренинга, распоређен је у тадашњу Војну медицинску службу[н. 7] и послат у Форт Сем Хјустон[н. 8] на обуку. Тада је добио прилику да одабере било који од војних центара за обуку који су били отворени, а желећи да остане близу града Њујорка и похађа часове глуме у ХБ студију — он се одлучио да служи као болничар на Одељењу за психијатрију и неурологију у Војној болници Вали Форџ у Финиксвилу (Пенсилванија).[18] Убрзо после овога, 17. новембра 1957. године, умире Џеромова мајка Џин (од рака јајника). Џером бива отпуштен из војске годину после, када се враћа у Њујорк. Стипендијом у ХБ студију омогућено му је да постане редовни студент. Након што је одређен период живео од осигурања за незапослене и нешто уштеђевине, успео је да себи нађе посао и сам се издржава; међутим, то је била реч о ситним и привременим пословима — као што је онај возача лимузине или инструктора мачевања.

Глума

[уреди | уреди извор]

Први ангажмани

[уреди | уреди извор]

Први професионални посао у свету глуме добио је у Кембриџу (Масачусетс), и то да игра лик Другог официра у Бергхофовој продукцији Шекспирове комедије Дванаеста ноћ (енгл. Twelfth Night) из 1602. године. Такође је био и кореограф за сцене мачевања.[19]

Након три године учења с Хербертом Бергхофом (1909—1990) и његовом супругом Утом Тајром Хаген (1919—2004) који су водили ХБ студио, амерички глумац, комичар, аутор и бивши водитељ Чарлс Гродин (1935) испричао је Силберману понешто о методној глуми и психолошким аспектима Лија Стразберга. Гродин је покушавао да га убеди да напусти ХБ студио и да почне са учењем од самог Стразберга узимајући приватне часове. Неколико месеци после, овај прихвата понуду; бива примљен у Акторс студио (енгл. Actors Studio).[н. 9]

Осећајући како „Џери Силберман у Макбету” не звучи баш најбоље, он се одлучује на одабир уметничког имена — Џин Вајлдер:[20] Вајлдер јер га је подсећало на метадраму из 1938. године Наш град (енгл. Our Town) аутора Торнтона Вајлдера (1897—1975), а Џин према лику Јуџин Гант из првог романа Томаса Вулфа (1900—1938) из 1929. године по имену Погледај дом свој, анђеле (енгл. Look Homeward, Angel) те такође аутобиографије истог америчког романописца из 1935. године по имену О времену и реци (енгл. Of Time and the River). Име Џин је исто тако волео и због тога што је као дечак био импресиониран својим далеким рођаком, бомбардерским навигатором из Другог светског рата који је — како Вајлдер сам каже — био „згодан и изгледао сјајно у својој кожној пилотској јакни”.[21][20] Касније је рекао да ни Џина Вајлдера не може да види како игра у Макбету...

По доласку у Акторс студио постепено је почео да се намеће на оф-бродвејској сцени, и то захваљујући наступима у Коренима (енгл. Roots, 1958) сер Арнолда Вескера (1932—2016) и Послушном љубавнику (енгл. The Complaisant Lover, 1959) Грејама Грина (1904—1991). За Гринову представу Вајлдер је добио награду „Кларенс Дервент” (енгл. Clarence Derwent Award), у категорији Најбоља изведба глумца у неизабраној улози (енгл. Best Performance by an Actor in a Nonfeatured Role).[22] Једна од најранијих Вајлдерових улога на ’даскама које живот значе’ је лик друштвено чудног менталног пацијента Билија Бибита у оригиналној бродвејској адаптацији (1963/64) романа Кена Кизија по имену One Flew Over the Cuckoo's Nest; антагониста је био Кирк Даглас.

1960-е

[уреди | уреди извор]

Године 1963, Вајлдер се појавио на аудицији за главни лик у позоришном комаду немачког драматурга и песника Бертолта Брехта (1898—1956) по имену Мајка Храброст и њена деца (енгл. Mother Courage and Her Children, нем. Mutter Courage und ihre Kinder) — у продукцији у којој је глумила и америчка филмска, телевизијска и позоршина глумица и оскаровка Ен Банкрофт (1931—2005), која га је баш тада упознала са својим момком а данас великом звездом Мелом Бруксом (1926).[23] Неколико месеци после, Брукс је поменуо да је радио на сценарију мјузикла Пролеће за Хитлера: Хомосексуална врева са Евом и Адолфом у Берхтесгадену (енгл. Springtime for Hitler: A Gay Romp With Eva and Adolf at Berchtesgaden); он је сматрао да би Вајлдер био савршен у улози Леополда „Леа” Блума, те је од њега добио обећање да неће започињати икакве дугорочне пројекте а да га не обавести.[23] Месеци су пролазили а Вајлдер путовао земљом наступајући у различитим позоришним продукцијама; 1966. године се нашао у Си-Би-Есовој телевизијској верзији трагедије Артура Милера (1915—2005) Смрт трговачког путника (енгл. Death of a Salesman) из 1949. године, а 1967. године добио своју прву праву филмску улогу — талац Јуџин Гризард у америчком биографском криминалистичком филму Бони и Клајд (енгл. Bonnie and Clyde) америчког режисера и продуцента Артура Пена (1922—2010), у којем су главне улоге играли и Феј Данавеј (1941) и Ворен Бити (1937). Три године се Вајлдер није чуо са Бруксом, али изненада бива позван на разговор са Самјуелом Џоелом „Зиром” Мостелом (1915—1977) — главном звездом Пролећа за Хитлера која је требало да потврди свог сарадника. Мостелов одговор је био потврдан, а Вајлдер добија своју прву главну улогу у играном филму — сатиричној комедији Продуценти (енгл. The Producers), у којој су главне улоге поред Мостела и Вајлдера играли и Дик Шон (1923—1987) и Кенет Марс (1935—2011).[24]

Продуценти су на крају постали култни класик комедије;[25][26] Мел Брукс је добио Оскара за најбољи оригинални сценарио (енгл. Academy Award for Best Original Screenplay), док је Џин Вајлдер номинован за Оскара за најбољег глумца у споредној улози (енгл. Academy Award for Best Supporting Actor). Без обзира на ово, Бруксов први режисерски подухват није остварио очекивану зараду нити добио жељене критике; критичарка Рената Адлер (1937) из Њујорк тајмса написала је рецензију филма и исти поменула у контексту „најцрњег хумора с колеџа”.[27][28]

Вајлдер се 1969. године преселио у Париз, где је прихватио главну улогу у америчкој филмској комедији Алана Дејвида „Бада” Јоркина (1926—2015) по имену Почните револуцију без мене (енгл. Start the Revolution Without Me), у којој су 1970. године такође глумили Доналд Садерланд (1935), Хју Грифит (1912—1980), Џек Макгауран (1918—1973), Били Вајтло (1932—2014), Орсон Велс (1915—1985), Виктор Спинети (1929—2012) и Ева Аулин (1950). Радња комедије која је и својеврсна пародија одвија се током Француске револуције, када двојица близанаца (Вајлдер и Садерланд односно Филип/Клод и Пјер/Шарл) бивају замењени по рођењу; један тако доспе код племићких а други код пучких родитеља, те се током револуције нађу на супротним странама и у низу апсурдних ситуација. Након што се снимање завршило, Вајлдер се вратио у Њујорк, где је прочитао текст за ирско-америчку филмску комедију Кваксер Фортјун има рођака у Бронксу (енгл. Quackser Fortune Has a Cousin in the Bronx) из 1970. године, режисера Вориса Хусејна и сценаристе Гејбријела Волша; моментално је позвао продуцента Продуцената Сиднија Глејзијера (1916—2002) како би нашли савршеног режисера за филм. Жан Реноар (1894—1979), француски глумац, режисер, сценариста, продуцент и писац из ере немог филма, био је први кандидат; међутим, он је рекао да може почети с радом на филму тек за годину дана. Због овога су изабрали британско-индијског телевизијског и филмског режисера, поменутог Вориса Хусејна. Маргарет Рут „Марго” Кидер (1948), канадско-америчка глумица и активисткиња, изабрана је за Вајлдерову сарадницу; снимање се одвијало на локацијама у ирској престоници Даблину и оближњем градићу Бреју односно Ардмор стјудиоусу (енгл. Ardmore Studios), августа и септембра 1969. године.[29]

1970-е

[уреди | уреди извор]

Године 1971, Вајлдер је учествовао на аудицији за Вилија Вонку у Стјуартовој музичкој филмској адаптацији фантастичног дечјег романа Руала Дала (1916—1990) по имену Чарли и фабрика чоколаде (енгл. Charlie and the Chocolate Factory) из 1964. године. Након што је изговорио само неколико редова текста, амерички филмски режисер и продуцент Мел Стјуарт (1928—2012) одмах му је понудио улогу.[30] Пре него што је Вајлдер званично постао Вили Вонка, за ову улогу су разматрани Фред Астер (1899—1987), Џоел Греј (1932), Рон Муди (1924—2015) и Џон Пертви (1919—1996).[31][32] Британски комичар, писац, музичар, песник, драматург, глумац и војник Спајк Милиган (1918—2002) био је Далов првобитни избор за лик Вилија Вонке.[31] Енглески глумац, комичар и певач Питер Селерс (1925—1980) чак је молио Дала да игра Вонку.[33]

Филм није остварио велик успех првог викенда,[34] мада је добио и неке позитивне критике — као што је на пример рецензија америчког филмског критичара Роџера Иберта (1942—2013), који је филм упоредио са Флеминговим (1889—1949) култним остварењем из 1939. године Чаробњак из Оза (енгл. The Wizard of Oz).[35] Филм тренутно има ’томејтометар’ рејтинг од 89% на веб-сајту Rotten Tomatoes, а ’критички консензус’ каже следеће: „Вили Вонка и фабрика чоколаде је чудан али утешан, пун наративних заобилазница које не ’пале’ увек али изражавају посебност филма”.[36] Британски рок бенд Колдплеј је у част Вајлдеру 29. августа 2016. године извео реиздање Pure Imagination, Вонкине песме у филму.[37]

Три филма у којима је Вајлдер глумио након Продуцената остварила су комерцијални неуспех: Почните револуцију и Кваксер публика је сматрала копијама филмова Мела Брукса, док Вили Вонка једноставно није донео жељену зараду (али је касније постао култни филм и био номинован за Оскара за најбољу музику, а Вајлдер номинован за Златни глобус).[27]

Када је Вуди Ален (1935) понудио Џину Вајлдеру улогу у једном делу филмске комедије Све што сте одувек желели знати о сексу* (*али сте се бојали питати) (енгл. Everything You Always Wanted to Know About Sex* (*But Were Afraid to Ask)) из 1972. године, Вајлдер је прихватио надајући се да је реч о хиту који ће ставити тачку на његов неславни низ. Тако је и било: филм је постао хит остваривши зараду од преко 18 милиона долара само у Сједињеним Америчким Државама (буџет је био 2 милиона долара).[38]

Џин Вајлдер (1984)

Након снимања Свега што сте одувек желели знати о сексу, Вајлдер је почео да ради на сценарију који је назвао Млади Франкенштајн (енгл. Young Frankenstein). Када је написао две странице позвао је Мела Брукса, али овај је мислио да је идеја „слатка” и није показао велико интересовање.[39] После неколико месеци, Вајлдер је примио позив од свог агента (и будућег америчког филмског магната) Мајка Медавоја (1941) који га је питао да ли има ишта где би његова два нова клијента — Питер Бојл (1935—2006) и Марти Фелдман (1934—1982) — могла да играју. Пошто је управо видео Фелдмана на телевизији, Вајлдера је то надахнуло да напише култну сцену на трансилванијској железничкој станици где се први пут срећу грбави и буљави слуга Игор (Фелдман) и угледни и озбиљни доктор Фредерик Франкенштајн (Вајлдер). Сцена је уврштена у филм готово дословно како је била првобитно написана. Медавоју се концепт веома свидео па је назвао Брукса и питао га да режира, али овај и даље није био убеђен да је реч о квалитетном пројекту; међутим, пошто је потрошио четири године радећи на два комерцијално неуспешна пројекта, ипак је одлучио да да потврдан одговор.[23] Радећи на сценарију Младог Франкенштајна, Вајлдер је добио понуду од Фокса за Доненову (1924) музичку филмску адаптацију из 1974. године поетске новеле Антоана де Сент Егзиперија по имену Мали Принц (енгл. The Little Prince, фр. Le Petit Prince). Када је снимање требало да почне у Лондону, Вајлдер је примио хитан позив од Брукса — који је био усред снимања своје сатиричне вестерн комедије Врућа седла (енгл. Blazing Saddles) — добивши тако изненада улогу Вако Кида јер је Ден Дејли (1915—1978) отказао у последњој минути а Гиг Јанг (1913—1978) био преболестан да би наставио. Вајлдер је снимио своје сцене у Врућим седлима и одмах се након тога вратио на већ започети пројекат, да би завршио са снимањем Малог Принца.[23]

Након што је писање Младог Франкенштајна било завршено, права су продата Коламбија пикчерсу; међутим, због проблема при договарању буџета — главна звезда и сценариста Џин Вајлдер, режисер и сценариста Мел Брукс, те продуцент Мајкл Граскоф (1936) — одлучили су се за Твентит сенчури фокс, при чему су Брукс и Вајлдер морали да потпишу петогодишње уговоре. Млади Франкенштајн је био успех како на комерцијалном тако и на критичком плану; Вајлдер и Брукс су били номиновани за Оскара за најбољи адаптирани сценарио, на 47. додели ове престижне награде 1975. године,[40] али су изгубили од Франсиса Кополе (1939) и Марија Пуза (1920—1999) тј. њихове победничке адаптације култне драме Кум 2 (енгл. The Godfather Part II) из 1974. године.[41] Снимајући Младог Франкенштајна, Вајлдер је дошао на идеју за романтичну музичку комедију о брату Шерлока Холмса. Марти Фелдман и Мадлин Кан (1942—1999) прихватили су сарадњу на пројекту, а Вајлдер је почео писати оно што је остало забележено као његов режисерски деби — Авантура паметнијег брата Шерлока Холмса (енгл. The Adventure of Sherlock Holmes' Smarter Brother); у остварењу из 1975. године, поред главне звезде Вајлдера (Сајгерсон Холмс), те Канове (Џени Хил / Беси Белвуд) и Фелдмана (Орвил Стенли Сакер), међу главним улогама су се нашли и Дом Делуис (1933—2009; Едуардо Гамбети), Лео Макерн (1920—2002; проф. Џејмс Моријарти), Рој Кинир (1934—1988; асистент Фини), Даглас Вилмер (1920—2016; Шерлок Холмс), Торли Волтерс (1913—1991; др. Џон Х. Вотсон), Џон ле Мезерер (1912—1983; секретар Лорд Редклиф), али и сам Мел Брукс (посудио глас жртви коју је напао лав; неприписано).[42]

Вајлдеров агент Медавој му је 1975. године послао сценарио за филм по имену Супер шеф (енгл. Super Chief). Он је прихватио, али је рекао продуцентима филма како мисли да је једина особа која би могла спречити рађање једног увредљивог филма — Ричард Прајор (1940—2005). Прајор, који је у историји остао запамћен као класни стендап комичар, глумац, социјални критичар и бескомпромисни борац против расизма, прихватио је понуђену улогу у филму; филм је преименован у Сребрна линија (енгл. Silver Streak) и представља први филм са двојцем Вајлдер—Прајор. Они су убрзо постали први успешан холивудски међурасни филмски комичарски дуо.[43][44][45]

Док је снимао Хилеров (1923—2016) комични трилер Сребрна линија о убиству у возу који је путовао на релацији Лос Анђелес — Чикаго, заједно с Џил Клејберг (1944—2010) и Патриком Макгуаном (1928—2009) у главним улогама поред њега и Прајора, Вајлдер је почео с радом на сценарију за своју комедију Највећи љубавник на свету (енгл. The World's Greatest Lover) инспирисану Фелинијевом (1920—1993) италијанском романтичном комедијом Бели шеик (итал. Lo sceicco bianco, енгл. The White Sheik). Џин Вајлдер је поред тога што је написао сценарио био и режисер и продуцент Највећег љубавника — те главна улога (Руди), заједно с Керол Кејн (1952; Ени), Домом Делуисом (Зиц), Фрицом Фелдом (1900—1993; Абалоне), Ронијем Грејамом (1919—1999; директор) и Денијем Девитом (1944; помоћник директора) —, а премијера која је била 1977. године доживела је критички неуспех.[46] Фриско Кид (енгл. The Frisco Kid) из 1979. године, вестерн комедија режисера Роберта Олдрича, био је Вајлдеров следећи пројекат. Првобитно је било планирано да се у филму међу главним улогама нађе и оскаровац Џон Вејн (1907—1979), али је он отказао па је замењен пуно млађим Харисоном Фордом (1942) који тада није био славан већ глумац у успону; у главним улогама су се поред Вајлдера (Аврам Белински) и Форда (Томи Лилард) нашли и Рамон Бијери (1929—2001; господин Џоунс), Вал Бајсолио (1926; Греј Клауд), Џорџ Дисензо (1940—2010; Дарил Дигс), Лео Фукс (1911—1994; главни рабин), Пени Пејсер (1951; Розали Бендер), Вилијам Смит (1933; Мет Дигс) и др.

1980-е

[уреди | уреди извор]

Из неког разлога када га [Прајора] спојите с Џином Вајлдером, они заједно чине посебну врсту магије. И, заједно, они су вероватно најзабавнији пар који је икада био на екрану.

Сидни Поатје[47]

Џин Вајлдер се 1980. године поново удружио с Ричардом Прајором да би настала култна комедија Шашави робијаши (енгл. Stir Crazy), коју је режирао бахамско-амерички глумац, режисер, писац, дипломата и оскаровац Сидни Поатје (1927). Прајор се тада борио с тешком зависношћу од кокаина, па је снимање постало исцрпљујуће за обе стране; али када је филм доживео величанствену премијеру, постао је национални комерцијални и интернационални критички успех. Магазин Њујорк је 2007. године Вајлдера (Скип Донахју) и Прајора (Хари Монро) уврстио на девето место своје листе Петнаест најдинамичнијих парова у историји поп културе (енгл. The Fifteen Most Dynamic Duos in Pop Culture History), а филм се убрзо нашао на већини спискова и у многим категоријама најбољих комедија.[48][49]

Поатје се спријатељио с Вајлдером; њих двојица почињу радити на сценарију под називом Трагови (енгл. Traces), који је 1982. године постао комедија Хокус-покус (енгл. Hanky Panky) у којој је Џин Вајлдер упознао комичарку Гилду Раднер (1946—1989) — своју будућу супругу. Поред Вајлдера (Мајкл Џордон) и Раднерове (Кејт Хелман), у главним улогама су били и Кетлин Квинлан (1954; Џенет Дан), Ричард Видмарк (1914—2008; Рансом), Роберт Проски (1930—2008; Хајрам Колдер), Џозеф Сомер (1934; Ејдријан Пруит), Џони Сека (1934—2006; Лејси) и др. До краја деценије, Вајлдер и Раднерова су заједно радили на неколико пројеката. Након Хокус-покуса, Вајлдер је режирао свој трећи филм, и то 1984. године романтичну комедију Жена у црвеном (енгл. The Woman in Red); у овом филму је поред Вајлдера (Теодор Пирс) и Раднерове (гђа Милнер) глумила и америчка глумица и моделкиња Кели Ле Брок (1960; Шарлот) али и Чарлс Гродин (1935; Бади), Џозеф Болоња (1934; Џо), Џудит Ајви (1951; Диди Пирс), Мајкл Зорек (1960; Шели), Мајкл Хадлстон (1952; Мајкл) итд. Жена у црвеном није добила баш најбољи одзив критичара,[50] баш као ни Вајлдеров и Раднерин следећи пројекат који је имао већи потенцијал али једноставно није нашао своју публику — хорор комедија Уклети медени месец (енгл. Haunted Honeymoon) из 1986. године, с Вајлдером (Лари Абот), Раднеровом (Вики Перл), Домом Делуисом (Кетрин Абот), Џонатаном Прајсом (1947; Чарлс Абот), Полом Смитом (1936—2012; Пол Абот) и др. у главној поставци.[51] Истина, с друге стране, треба истаћи да је филм Жена у црвеном освојио Оскара за најбољу оригиналну песму — песму америчког музичара, кантаутора, продуцента и мултиинструменталисте Стивија Вондера (1950) по имену I Just Called to Say I Love You.[52]

Тристар пикчерс је желео да продуцира други филм с Вајлдером и Прајором, а Вајлдер се сложио да раде Не видим зло, не чујем зло (енгл. See No Evil, Hear No Evil) само ако му се допусти да измени и допуни већ написани сценарио. Студио је пристао, а Хилерова друга комедија с Вајлдером имала је премијеру маја 1989. — са углавном негативним критикама. Многи критичари су хвалили самог Вајлдера и Прајора, као и Кевина Спејсија (1959), али генерално су се слагали да је сценарио ужасан. Роџер Иберт га је назвао „правим дадом”,[53] док је Крис Хикс из некадашњег Дезерет морнинг њуза филм описао као „глуп”, са „идиотским сценариом” који има „неисконструисану причу” и превише „малолетничких гегова”.[54] С друге стране, Винсент Кенби из Њујорк тајмса филм је назвао „далеко најуспешнијим ’мотором’ за [друге, наредне] главне улоге за г. Прајора и г. Вајлдера”, такође признајући да „ово није елегантно направљен филм” и да „нису сви гегови једнако довитљиви”.[55]

1990-е

[уреди | уреди извор]

Након улоге политичког карикатуристе који се заљубљује у Нимојевој (1931—2015) романтичној комедији Манија беба (енгл. Funny About Love) из 1990. године, Вајлдер се последњи (четврти) пут појављује са Прајором на филму — и то Филипсовом (1948—2012) играном филму, комедији Други ти (енгл. Another You) из 1991. године у којој је Прајорово физичко пропадање од мултипле склерозе било већ јасно евидентно.[56] Такође, ово је била последња главна улога Прајора у неком филму (имао је још неколико камео улога пре смрти 2005. године). Исто тако, представља и Вајлдеров последњи играни филм;[57] његова последња два филма у каријери нису била финансијски успешна, а ангажмани су се углавном сводили на телевизијске филмове и епизодне улоге у ТВ серијама.

Вајлдер је индукован у Дворану славних сценских уметника Висконсина (енгл. Wisconsin Performing Arts Hall of Fame), 9. априла 1991. године у Центру за сценске уметности „Маркус” (енгл. Marcus Center for the Performing Arts) у Милвокију (Висконсин).[58]

Године 1994, Вајлдер је играо у Ен-Би-Сијевом ситкому Нешто дивљије (енгл. Something Wilder).[59] Серија је примила лоше критике и трајала само једну сезону, тачније 18 полусатних епизода (1. октобар 1994. — 13. јун 1995); другу главну улогу играла је америчка глумица Хилари Смит (1957), која је пуно млађа од Вајлдера. Он се 1999. године вратио на мале екране, и то са три телевизијска филма; један од њих је и Ен-Би-Сијева адаптација Алиса у земљи чуда (енгл. Alice in Wonderland), док су друга два — Убиство у малом граду (енгл. Murder in a Small Town) и Дама у питању (енгл. The Lady in Question) — биле филмске мистерије снимљене за мрежу Еј-ен-Е за које је косценариста био сам Вајлдер, који је играо директора позоришта трансформисаног у аматерског детектива. Три године после, Вајлдер је играо епизодну улогу у две епизоде Ен-Би-Сијевог ситкома Вил и Грејс (енгл. Will & Grace); за свој лик г. Стајна, шефа Вила Трумана, освојио је Еми за изузетну епизодну улогу у хумористичној серији (енгл. Primetime Emmy Award for Outstanding Guest Actor in a Comedy Series).[60] Овде је био крај Вајлдерове каријере на екрану; од 2003. године, он је своју креативну енергију усмерио на писање романа и прича те цртање.

Лични живот

[уреди | уреди извор]
Џин Вајлдер са супругом Гилдом Раднер (1986)

Љубавне везе

[уреди | уреди извор]

Џин Вајлдер је своју прву супругу, Мери Мерсијер, упознао док је ишао у ХБ студио у Њујорку. Иако пар није провео баш пуно времена у вези, Вајлдер и Мерсијерова су се венчали 22. јула 1960. године. После тога су, међутим, били раздвојени много времена; на крају су се развели, 1965. године. Неколико месеци након овога, Вајлдер је почео да излази с Мери Џоун Шуц — пријатељицом своје сестре. Шуцова је имала ћерку, Кетрин, из претходног брака. Када је Кетрин почела Вајлдера звати „тата”, он је одлучио да уради оно што је осећао да је „исправна ствар за урадити”:[61] 27. октобра 1967. године је оженио Шуцову и исте године усвојио Кетрин. Шуцова и Вајлдер су се раставили након седам година брака, када је Кетрин посумњала да Вајлдер има аферу са својом сарадницом на филму Млади Франкенштајн — Мадлин Кан. После развода, он је накратко излазио са својом другом сарадницом са пројекта Франкенштајн — Тери Гар (1947, Инга). У коначници се потпуно отуђио од Кетрин.[23][62]

Вајлдер говори пред Одбором за апропријације ПД САД (енгл. U.S. House Committee on Appropriations), ПО за истраживање рака јајника

Вајлдер је у скеч комедији Лорна Мајклса (1944) по имену Уживо суботом увече (енгл. Saturday Night Live) упознао глумицу Гилду Раднер, и то 13. августа 1981. године, док је снимао Поатјеов Хокус-покус. Раднерова је тада била у браку с гитаристом Џ. Е. Смитом (1952), али су она и Вајлдер постали нераздвојни пријатељи. Када се снимање Хокус-покуса завршило, Вајлдеру је Раднерова много недостајала; одлучио је да је назове. Веза је била све јача, а Раднерова се на крају развела од Смита (1982. године) и потом преселила код Вајлдера. Пар се венчао 14. септембра 1984. године на југу Француске. Желели су да имају децу, али је Раднерова већ превише пута имала побачај; доктори нису могли да одреде узрок овог проблема... Након што је почела да осећа тешки умор и јаке болове у горњем делу ногу на сету Уклетог меденог месеца, Раднерова је одлучила да озбиљније потражи медицинску помоћ. После бројних лажних дијагноза, саопштено јој је да има рак јајника (октобра 1986).[63] Током следећих годину и по дана, Раднерова се борила са овом болешћу; лечена је третманима хемотерапије и радиотерапије. Болест је коначно доведена у стање ремисије, што је омогућило Раднеровој и Вајлдеру да се накратко одморе од свега; то је био период када је Вајлдер снимао филм Не видим зло, не чујем зло.[63] Нажалост, маја 1989. године је установљено да се рак вратио и да је већ метастазирао. Гилда Раднер је преминула у Лос Анђелесу, 20. маја 1989. године у 43. години живота. Наиме, након што јој је дат седатив пре CT снимања, пала је у кому и следећа три дана није повратила свест; умрла је због компликација услед цревне перфорације, а Вајлдер је све време био уз њу. Сахрана је одржана четири дана после смрти у Конектикату.[63][64][65][66][67] Вајлдер је касније изјавио: „Увек сам мислио да ће се извући.”[68]

Након смрти Раднерове, Вајлдер је постао активиста борећи се за подизање свести о важности превенције, раног откривања и лечења рака. Основао је Центар за откривање рака јајника „Гилда Раднер” (енгл. Gilda Radner Ovarian Cancer Detection Center) у Медицинском центру Сидарс—Сајнај (енгл. Cedars–Sinai Medical Center) — непрофитној терцијарној 958-креветној болници основаној 1902. године у Лос Анђелесу, а у коју је Раднерова дошла 17. маја 1989. године на CT снимање. Такође, с Гилдином психотерапеуткињом Џоаном Бул 1995. године Вајлдер је основао удружење за оболеле од рака по имену „Гилдин клуб” (енгл. Gilda's Club); реч је о групи за подршку којој је циљ подићи свест о опасности од рака, а с радом је почела у граду Њујорку и до данас формирала огранке широм Сједињених Америчких Држава.[69]

Док се припремао за своју улогу глувог Дејва Лајонса у филму Не видим зло, не чујем зло, Вајлдер је упознао Карен Веб (рођ. Бојер) — клиничку супервизорку за Њујоршку лигу за наглуве (енгл. New York League for the Hard of Hearing). Тада га је Вебова научила вештини читања са усана. Након смрти Гилде Раднер, Вајлдер и Вебова су се поново почели виђати; у коначници, 8. септембра 1991. године су се венчали.[68] Пар је живео у Стамфорду (Конектикат), у кући из колонијалног доба направљеној 1734. године, коју је Вајлдер претходно делио с Раднеровом.

Политички погледи

[уреди | уреди извор]

Године 2007, Џин Вајлдер је изјавио следеће: „Ја сам политички тих. Не волим оглашавање. Давање новца некоме или подршка, а не пењање на подијум. Не желим да се кандидујем за председника 2008. године. Ја ћу написати још једну књигу уместо тога.”[70] Вајлдер је са својом супругом својевремено донирао за кампању Барака Обаме на Председничким изборима у САД 2008. (када је Обама и победио, први пут; други пут је то било 2012. године), и то свако од њих двоје по 2.300 долара.[71]

Полупензионисање и писање

[уреди | уреди извор]

Вајлдери су већину свог времена у старачким данима проводили цртајући аквареле, пишући књиге и помажући унесрећенима.[23]

Вајлдер потписује књиге (2007)

Године 1998, Џин Вајлдер је сарађивао са онкологом Стивеном Пајвером да би написали књигу Гилдина болест (енгл. Gilda's Disease); износио је лична искуства проживљена током Раднерине борбе с раком јајника, пошто је све време био уз њу. Сам Вајлдер је 1999. године био хоспитализован због нехоџкинског лимфома, али је марта 2005. године потврђено да је рак у стању комплетне ремисије након вишегодишњег третмана хемотерапијом и трансплантацијом матичних ћелија хематопоезе.[23]

2010-е

[уреди | уреди извор]

Октобра 2001. године, Вајлдер је читао одабране делове Чарлија и фабрике чоколаде као део специјалног наступа у добротворне сврхе изведеног у позоришту Вестпорт кантри плејхаус (енгл. Westport Country Playhouse) у Вестпорту (Конектикат) да би се помогло породицама погођеним Нападима 11. септембра на СТЦ.[23][72] Такође, исте године Вајлдер је Библиотекама Универзитета у Ајови (енгл. University of Iowa Libraries) донирао колекцију текстова, кореспонденција, докумената, фотографија и исечака слика.[10]

Дана 1. марта 2005. године, Џин Вајлдер је објавио веома личне мемоаре — Пољуби ме као странац: Моја потрага за љубави и уметношћу (енгл. Kiss Me Like a Stranger: My Search for Love and Art); реч је животној причи једног глумца коју је испричао он лично, у једној књизи која препричавањем резонантних момената у животу покрива све што је Вајлдер доживео од свог детињства до смрти супруге Гилде Раднер.[73][74][75][76] Две године после овога, 6. марта 2007. године, Вајлдер је издао свој први роман — Моја француска курва (енгл. My French Whore); радња ове хумористичне шпијунске љубавне приче одвија се пред крај Првог светског рата, с Полом Пичијем као главним ликом (стидљиви млади радник на железници и аматерски глумац који након што схвати да га жена не воли, као амерички војник бродом одлази да ратује у рововима Француске; тамо га заробе Немци али он успе да се спасе глумећи шпијуна, те се касније заљубљује у прелепу француску куртизану Ани).[77][78][79][80] Свој други роман, Жена која не би (енгл. The Woman Who Wouldn't), објавио је 4. марта 2008. године.[81][82][83][84]

У специјалу Ти-Си-Ема из 2008. године, Узор: Џин Вајлдер (енгл. Role Model: Gene Wilder), Алек Болдвин (1958) интервјуисао је Вајлдера о његовој каријери. Вајлдер је рекао да се у суштини заувек повукао из глуме. „Не волим шоу бизнис, схватио сам”, објаснио је. „Волим шоу, али не волим бизнис.”[85] Ти-Си-Ем ће у част и сећање на Џина Вајлдера да емитује овај специјал 29. септембра 2016. године,[86] и то два пута (плус ће бити емитована четири Вајлдерова филма у измењеној програмској шеми за овај датум).[87]

Дана 30. марта 2010. године, Вајлдер је објавио колекцију прича по имену Шта је ова ствар звана љубав? (енгл. What Is This Thing Called Love?).[88][89][90][91] Свој трећи роман, Нешто да те се сећам: Опасна романса (енгл. Something to Remember You By: A Perilous Romance), објавио је 9. априла 2013. године.[92][93][94][95]

Смрт

[уреди | уреди извор]

Џин Вајлдер је преминуо 29. августа 2016. године, у свом дому у Стамфорду (Конектикат, САД). Имао је 83 године, а као узрок смрти се наводе „компликације Алцхајмерове болести”. О свом погоршаном стању није причао у јавности; болест му је била дијагностицирана три године пре смрти. Његов нећак, филмски режисер, сценариста и продуцент Џордан Вокер-Перлман (1967), рекао је да се о Вајлдеровом лошем стању ништа није знало првенствено да се његови млађи обожаваоци не би забрињавали и туговали.[3][44][45][96][97][98][99][100][101]

Према изјавама чланова породице, Вајлдер је преминуо чврсто држећи њихове руке и слушајући своју омиљену песму (Somewhere Over the Rainbow, у изведби Еле Фицџералд).[102][103][104]

Дело

[уреди | уреди извор]

Филмографија

[уреди | уреди извор]

Филм

[уреди | уреди извор]
Год. Српски назив Изворни назив Улога Напомене
1967. Бони и Клајд Bonnie and Clyde Јуџин Гризард
1968. Продуценти The Producers Лео Блум
1970. Почните револуцију без мене Start the Revolution Without Me близанци Филип и Клод
Кваксер Фортјун има рођака у Бронксу Quackser Fortune Has a Cousin in the Bronx Кваксер Фортјун
1971. Вили Вонка и фабрика чоколаде Willy Wonka & the Chocolate Factory Вили Вонка заснован на роману Руала Дала
1972. Све што сте одувек желели знати о сексу* (*али сте се бојали питати) Everything You Always Wanted to Know About Sex* (*But Were Afraid to Ask) др Даг Рос
1974. Носорог Rhinoceros Стенли заснован на истоименој драми Ежена Јонеска
Врућа седла Blazing Saddles Џим, „Вако Кид”
Мали Принц The Little Prince Лисица
Млади Франкенштајн Young Frankenstein др Фредерик Франкенштајн такође сценариста
1975. Авантура паметнијег брата Шерлока Холмса The Adventure of Sherlock Holmes' Smarter Brother Сајгерсон Холмс такође режисер и сценариста
1976. Сребрна линија Silver Streak Џорџ Колдвел
1977. Највећи љубавник на свету The World's Greatest Lover Руди Валентајн (Руди Хикман) такође режисер, сценариста и продуцент
1979. Фриско Кид The Frisco Kid Аврам Белински
1980. Љубавници недељом Sunday Lovers Скипи такође режисер сегмента „Скипи” (енгл. Skippy)
Шашави робијаши Stir Crazy Скип Донахју
1982. Хокус-покус Hanky Panky Мајкл Џордон
1984. Жена у црвеном The Woman in Red Теди Пирс такође режисер и сценариста
1986. Уклети медени месец Haunted Honeymoon Лари Абот такође режисер и сценариста
1989. Не видим зло, не чујем зло See No Evil, Hear No Evil Дејв Лајонс такође сценариста
1990. Манија беба Funny About Love Дафи Бергман
1991. Други ти Another You Џорџ / Ејб Филдинг

Телевизија

[уреди | уреди извор]
Год. Српски назив Изворни назив Улога Напомене
1961. Игра седмице Play of the Week еп.: The Wingless Victory
1962. Кружно позориште Армстронг Armstrong Circle Theatre Јусел еп.: #12.22 и The Man Who Refused to Die
Браниоци The Defenders еп.: Reunion with Death
Дупонтов шоу седмице The DuPont Show of the Week Репортер / Вилсон / Мулер еп.: Windfall, The Interrogator и A Sound of Hunting; 1962—1963.
1966. Смрт трговачког путника Death of a Salesman Бернард телевизијски филм
1972. Електродистрибуција The Electric Company глас за Авантуре Летермана понављајућа улога; 1972—1977.
Страшило The Scarecrow Лорд Рејвенсбејн / Страшило телевизијски филм
1973. Дела љубави и друге комедије Acts of Love and Other Comedies Херб Вотерман телевизијски филм
1974. Игра четвртком Thursday's Game Хари Еверс телевизијски филм
1993. Квалификовани зубар Eligible Dentist Тоби телевизијски филм
1994. Нешто дивљије Something Wilder Џин Бергман главна улога; 1994—1995.
1999. Убиство у малом граду Murder in a Small Town Лари „Кеш” Картер телевизијски филм; такође косценариста
Алиса у земљи чуда Alice in Wonderland Лажна Корњача телевизијски филм
Дама у питању The Lady in Question Лари „Кеш” Картер телевизијски филм; такође косценариста
2002. Вил и Грејс Will & Grace г. Стајн еп.: Boardroom и Sex; 2002—2003.
2015. Јо Габа Габа! Yo Gabba Gabba! Елмер еп.: The Yo Gabba Gabba! Movie 2; глас

Документарци

[уреди | уреди извор]
  • Експо: Магија Вајт Ситија (енгл. Expo: Magic of the White City); 2005

Представе

[уреди | уреди извор]
  • Послушни љубавник (енгл. The Complaisant Lover); Бродвеј, 1962
  • Мајка Храброст и њена деца (енгл. Mother Courage and Her Children, нем. Mutter Courage und ihre Kinder); Бродвеј, 1963
  • Лет изнад кукавичјег гнезда (енгл. One Flew Over the Cuckoo's Nest); Бродвеј, 1963
  • Бела кућа (енгл. The White House); Бродвеј, 1964
  • Лув (енгл. Luv); Бродвеј, 1966
  • Смех на 23. спрату (енгл. Laughter on the 23rd Floor); Лондон, 1996[105]

Публикације

[уреди | уреди извор]

Награде и номинације

[уреди | уреди извор]
Год. Награда Категорија Наслов Улога Резултат Р
1962. Кларенс Дервент (18) Најбоља изведба глумца у неизабраној улози
енгл. Best Performance by an Actor in a Nonfeatured Role 		Послушни љубавник
енгл. The Complaisant Lover 		хотелски валет Освојено [22]
1969. Оскар (41) Најбољи глумац у споредној улози
енгл. Best Supporting Actor 		Продуценти
енгл. The Producers 		Лео Блум Номинација [106]
1972. Златни глобус (29) Најбољи глумац у играном филму (мјузикл или комедија)
енгл. Best Actor – Motion Picture Musical or Comedy 		Вили Вонка и фабрика чоколаде
енгл. Willy Wonka & the Chocolate Factory 		Вили Вонка Номинација [107]
1975. Оскар (47) Најбољи адаптирани сценарио
енгл. Best Adapted Screenplay 		Млади Франкенштајн
енгл. Young Frankenstein 		др Фредерик Франкенштајн Номинација [41]
1975. Хуго (16) Најбоља драмска презентација
енгл. Best Dramatic Presentation 		Млади Франкенштајн
енгл. Young Frankenstein 		др Фредерик Франкенштајн Освојено [108]
1975. WGA (6) Најбоља адаптирана комедија
енгл. Best Adapted Comedy 		Млади Франкенштајн
енгл. Young Frankenstein 		др Фредерик Франкенштајн Номинација [108]
1976. Небјула (3) Најбољи сценарио
енгл. Best Script 		Млади Франкенштајн
енгл. Young Frankenstein 		др Фредерик Франкенштајн Освојено [108]
1977. Златни глобус (34) Најбољи глумац у играном филму (мјузикл или комедија)
енгл. Best Actor – Motion Picture Musical or Comedy 		Сребрна линија
енгл. Silver Streak 		Џорџ Колдвел Номинација [109]
1979. Стинкерс (2) Најгори лажни акценат: мушкарац
енгл. Worst Fake Accent: Male 		Фриско Кид
енгл. The Frisco Kid 		Аврам Белински Номинација [108]
1979. Стинкерс (2) Најгори пар на екрану
енгл. Worst On-Screen Couple 		Фриско Кид
енгл. The Frisco Kid 		Аврам Белински Номинација [108]
1999. OFTA (4) Најбољи глумац у споредној улози у филму или мини-серији
енгл. Best Supporting Actor in a Motion Picture or Miniseries 		Алиса у земљи чуда
енгл. Alice in Wonderland 		Лажна Корњача Номинација [108]
2000. Едгар (29) Најбољи телевизијски играни филм или мини-серија
енгл. Best Television Feature or Miniseries 		Убиство у малом граду
енгл. Murder in a Small Town 		Лари „Кеш” Картер Номинација [108]
2002. LVFCS (6) Животно дело
енгл. Lifetime Achievement 		— — Освојено [108]
2003. Еми (55) Изузетна епизодна улога у хумористичној серији
енгл. Outstanding Guest Actor in a Comedy Series 		Вил и Грејс
енгл. Will & Grace 		г. Стајн Освојено [110]
2003. OFTA (8) Најбоља епизодна улога у хумористичној серији
енгл. Best Guest Actor in a Comedy Series 		Вил и Грејс
енгл. Will & Grace 		г. Стајн Номинација [108]

Занимљивости

[уреди | уреди извор]
  • Надимак му је био Џери Силберман.[111][112]
  • Имао је четири супруге: Мери Мерсијер (в. 22. јул 1960 — р. 1965), Мери Џоун Шуц (в. 27. октобар 1967 — р. 24. новембар 1980), Гилда Раднер (в. 18. септембар 1984 — с. 20. мај 1989) и Карен Бојер (в. 8. септембар 1991 — с. 29. август 2016).[111][112]
  • Био је висок 1,79 m; имао је тих и благ глас; имао је коврџаву смеђу косу и мале плаве очи. Често је играо веома ексцентричне, а ипак допадљиве ликове.[111][112]
  • Често је сарађивао са Мелом Бруксом и Ричардом Прајором, а своју трећу супругу Гилду Раднер је упознао на снимању филма; глумио је, сарађивао и/или био пријатељ и са Ен Банкрофт, Феј Данавеј, Вореном Битијем, Зиром Мостелом, Доналдом Садерландом, Хјуом Грифитом, Орсоном Велсом, Марго Кидер, Фредом Астером, Роном Мудијем, Вудијем Аленом, Денијем Девитом, Харисоном Фордом, Сиднијем Поатјеом, Кели Ле Брок, Стивијем Вондером, Кевином Спејсијем, Роџером Ибертом, Ериком Макормаком...[111][112]
  • Играо је човека невино оптуженог за злочин који није починио у пет филмова: Сребрна линија (енгл. Silver Streak) 1976, Фриско Кид (енгл. The Frisco Kid) 1979, Шашави робијаши (енгл. Stir Crazy) 1980, Хокус-покус (енгл. Hanky Panky) 1982. и Не видим зло, не чујем зло (енгл. See No Evil, Hear No Evil) 1989. године.[111][112]
  • Био је строги либерални демократа и веома се противио Вијетнамском и Ирачком рату. Са америчком глумицом, комичарком, режисерком и сценаристкињом Елејн Меј (1932) и америчком глумицом и ауторком Рене Тејлор (1933) водио је 1968. године кампању за америчког политичара, песника и дугогодишњег конгресмена из Минесоте Јуџина Макартија (1916—2005), члана Представничког дома САД Аларда Лоуенстајна (1929—1980) те ирско-америчког политичара и адвоката Пола О’Двајера (1907—1998).[111][112]
  • Када је био номинован за Оскара за најбољег глумца у споредној улози (енгл. Academy Award for Best Supporting Actor) за филм Продуценти (енгл. The Producers) из 1968. године, изгубио је од америчког карактерног глумца, комичара, плесача, певача и музичара Џека Албертсона (1907—1981) који је победио са својим метроколорним драмским филмом-адаптацијом Тема су биле руже (енгл. The Subject Was Roses). Недуго после тога, Вајлдер и Албертсон су заједно играли главне улоге, и то у филму Вили Вонка и фабрика чоколаде (енгл. Willy Wonka & the Chocolate Factory) из 1971. године.[111][112]
  • Према ономе што је рекао у свом мемоару Пољуби ме као странац: Моја потрага за љубави и уметношћу (енгл. Kiss Me Like a Stranger: My Search for Love and Art), рак му је био успешно доведен у стање потпуне ремисије.[111][112]
  • Бар мицва је била његова церемонија пунолетности, мада је касније изјавио да иако је Јевреј он не верује у бога и једина филозофија којом се води је златно правило.[111][112]
  • За Амерички филмски институт је изјавио да му је најдражи филм Циркус (енгл. The Circus), неми филм из 1928. године америчко-британског глумца, режисера, сценаристе и продуцента Чарлија Чаплина (1889—1977).[111][112]
  • Планирано је да 1983. године са Ричардом Прајором глуми у филмској комедији Коло среће (енгл. Trading Places), али је Прајор отказао. За његову замену је одабран Еди Марфи; Марфи је захтевао да самог Вајлдера замене неким другим глумцем, и то из поштовања према Вајлдеру и Прајору — зато што је сматрао да он није довољно добра замена за Прајора да би играо са Вајлдером.[111][112]
  • Године 2002, имао је епизодну улогу у ситкому Вил и Грејс (енгл. Will & Grace), Вилов нови шеф г. Стајн у епизоди Boardroom and a Parked Place. Вил је г. Стајна, желећи му помоћи да повећа самопоуздање, наговорио да виче „Ја сам Стајн! Ја сам Стајн!”. У сцени епизоде избаченој у монтажи, Вил стоји и виче „Ти си Франкенштајн!”.[111][112]
  • Глумио је у четири од „Сто најсмешнијих филмова Америчког филмског института” (енгл. American Film Institute's 100 Funniest Movies): #6 Врућа седла (енгл. Blazing Saddles) 1974, #11 Продуценти (енгл. The Producers) 1967, #13 Млади Франкенштајн (енгл. Young Frankenstein) 1974. и #95 Сребрна линија (енгл. Silver Streak) 1976. године.[111][112]
  • Иако је био слабог здравља, није пропустио финале Ју-Ес опена 2015. у којем је Ђоковић савладао Федерера.[45]
  • Џин и његова супруга Гилда имали су псића, јоркширског теријера по имену Искрица (Спаркл).[113]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ IPA: /dʒə.ˈroʊm ˈsɪl.bɚ.mən/[1]
  2. ^ IPA: /dʒiːn ˈwaɪl.dəɹ/[2]
  3. ^ Погледајте интервју Џина Вајлдера с Робертом Озборном (1932) на Ти-Си-Ему, када је Вајлдер био ’гостујући филмски програмер’ (17. 6. 2014).[6][7][8][9]
  4. ^ Вајлдер је овако објаснио одлуку да промени своје име: „Увек сам волео Џина због лика Томаса Вулфа — Јуџин Гант у [романима] Погледај дом свој, анђеле и О времену и реци. И био сам увек велики поштовалац Торнтона Вајлдера.”[10][11]
  5. ^ Блек-Фокс је војни институт и приватна школа те обданиште за децу до 12. разреда; налази се са обе стране Вилкокс авеније у Лос Анђелесу (Холивуд, Калифорнија).
  6. ^ ХБ студио је америчка глумачка школа која нуди програм за стручно усавршавање сценских уметности. Основао ју је аустријско-амерички глумац, режисер и стручњак за сценске уметности Херберт Бергхоф (ХБ), 1945. године у Гринич Вилиџу (Доњи Менхетн, Њујорк).
  7. ^ Континентални конгрес је основао Војну болницу (енгл. Army Hospital) 27. јула 1775. године. Четрдесет три године после (1818), Континентални конгрес је основао стално Медицинско одељење (енгл. Medical Department). Актом о војној организацији из 1950. (енгл. Army Organization Act of 1950) Медицинско одељење је постало Војна медицинска служба (енгл. Army Medical Service, AMS), док је 4. јуна 1968. године Војна медицинска служба постала Војно медицинско одељење (енгл. Army Medical Department, AMEDD) — данашњи шестокорпусни огранак Армије Сједињених Држава (енгл. United States Army, USA).
  8. ^ Форт Сем Хјустон (енгл. Fort Sam Houston) представља комплекс војних установа, основан 1876. године. Један је од највећих подземних војних медицинских центара у САД и налази се у Сан Антонију (Тексас). Колоквијално је познат као Форт Сем (енгл. Fort Sam), а име је добио по америчком сенатору, гувернеру Тексаса и првом председнику Републике Тексас — Семјуелу „Сему” Хјустону.
  9. ^ Акторс студио је америчка глумачка школа која је као водећи центар користила глумачки Систем Станиславског употпуњен импровизацијом и психоанализом. Основали су је Елија Казан, Шерил Крофорд, Роберт Луис и Ана Соколоу, 1947. године у Њујорку (1966. године је премештена у Лос Анђелес). Међу ученицима школе су били Марлон Брандо, Џејмс Дин, Мерилин Монро, Пол Њумен, Роберт де Ниро и др.; тренутно је воде Ал Пачино, Елен Берстин и Харви Кајтел.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Погледајте: Такође погледајте: Изговор:
  2. ^ Погледајте: Такође погледајте: Изговор:
  3. ^ а б в Lewis, Daniel (29. 8. 2016). „Gene Wilder Dies at 83; Star of 'Willy Wonka' and 'Young Frankenstein'”. The New York Times. Архивирано из оригинала 7. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  4. ^ „Milwaukee's own Gene Wilder, star of 'Willy Wonka' and Mel Brooks comedies, dead at 83”. fox6now.com. Fox. 29. 8. 2016. Архивирано из оригинала 7. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  5. ^ Segal, David (28. 3. 2005). „Gene Wilder: It Hurts to Laugh”. The Washington Post. Приступљено 11. 9. 2016. „try and make her laugh” 
  6. ^ TCM Guest Programmer – Gene Wilder: 1/4 Random Harvest (Intro). youtube.com. 6. 7. 2014. Приступљено 11. 9. 2016. 
  7. ^ TCM Guest Programmer – Gene Wilder: 2/4 The Merry Widow (Outro). youtube.com. 6. 7. 2014. Приступљено 11. 9. 2016. 
  8. ^ TCM Guest Programmer – Gene Wilder: 3/4 Witness for the Prosecution (Intro). youtube.com. 6. 7. 2014. Приступљено 11. 9. 2016. 
  9. ^ TCM Guest Programmer – Gene Wilder: 4/4 Dark Victory (Intro). youtube.com. 6. 7. 2014. Приступљено 11. 9. 2016. 
  10. ^ а б „The Gene Wilder Papers – Collection Dates: 1961–2000 (Bulk Dates: 1970s; 3.75 linear ft.) – MsC 526”. lib.uiowa.edu. University of Iowa Libraries. 2001. Архивирано из оригинала 10. 09. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  11. ^ Wilder 2005 harvnb грешка: више циљева (4×): CITEREFWilder2005 (help) »I had always liked Gene because of Thomas Wolfe's character Eugene Gant in Look Homeward, Angel and Of Time and the River. And I was always a great admirer of Thornton Wilder.«
  12. ^ Wilder 2005, стр. 13. sfn грешка: више циљева (4×): CITEREFWilder2005 (help)
  13. ^ Wilder 2005, стр. 17. sfn грешка: више циљева (4×): CITEREFWilder2005 (help)
  14. ^ Wilder 2005. sfn грешка: више циљева (4×): CITEREFWilder2005 (help)
  15. ^ Pogrebin, Abigail (29. 8. 2016). „Gene Wilder Dead at 83; The Comedic Icon Once Said, 'Do Unto Others as You Would Have Them Do Unto You'”. Stars of David: Prominent Jews Talk About Being Jewish. Tablet, The Scroll. Архивирано из оригинала 7. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. „I'm going to tell you what my religion is: Do unto others as you would have them do unto you. Period. Terminato. Finito. I have no other religion. I feel very Jewish and I feel very grateful to be Jewish. But I don't believe in God or anything to do with the Jewish religion.” 
  16. ^ Wilder 2005, стр. 39. sfn грешка: више циљева (4×): CITEREFWilder2005 (help)
  17. ^ Wilder 2005, стр. 40. sfn грешка: више циљева (4×): CITEREFWilder2005 (help)
  18. ^ Wilder 2005, стр. 41–42 harvnb грешка: више циљева (4×): CITEREFWilder2005 (help)
  19. ^ Wilder 2005, стр. 50–51 harvnb грешка: више циљева (4×): CITEREFWilder2005 (help)
  20. ^ а б Shelden, Michael (1. 6. 2005). „'Why would they remake Willy Wonka?'”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 7. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. „I was a milksop as a kid. I had no confidence, no guts. I felt I was going to be someone else someday – someone who didn't have my weaknesses. The name Gene appealed to me partly because I liked the character of Eugene Gant in Look Homeward, Angel. But I also had a distant relative named Gene who was a navigator in a bomber during the war. He was handsome and looked great in his leather flight jacket, and I liked that.” 
  21. ^ Wilder 2005, стр. 60. sfn грешка: више циљева (4×): CITEREFWilder2005 (help)
  22. ^ а б Natale, Richard (29. 8. 2016). „Gene Wilder, 'Willy Wonka' Star and Comedic Icon, Dies at 83”. Variety. Penske Media Corporation. Архивирано из оригинала 7. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  23. ^ а б в г д ђ е ж „Larry King Live – Interview With Gene Wilder”. CNN. 2. 5. 2002. Архивирано из оригинала 7. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  24. ^ Wilder 2005, стр. 96. sfn грешка: више циљева (4×): CITEREFWilder2005 (help)
  25. ^ Oakes, Keily (9. 11. 2004). „Getting The Producers to the West End”. BBC News. Архивирано из оригинала 7. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  26. ^ „The Producers”. mtishows.com. MTI Enterprises, Inc. Архивирано из оригинала 7. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  27. ^ а б Wilder 2005, стр. 133 harvnb грешка: више циљева (4×): CITEREFWilder2005 (help)
  28. ^ Adler, Renata (19. 3. 1968). „Movie Review: The Producers”. The New York Times. Архивирано из оригинала 7. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. „But there is just enough talent and energy to keep this blackest of collegiate humors comic. Barely.” 
  29. ^ Wilder 2005, стр. 120–124 harvnb грешка: више циљева (4×): CITEREFWilder2005 (help)
  30. ^ Wilder 2005, стр. 129 harvnb грешка: више циљева (4×): CITEREFWilder2005 (help)
  31. ^ а б Honeybone, Nigel (25. 4. 2012). „Film Review: Willy Wonka and the Chocolate Factory (1971)”. Horror News. Архивирано из оригинала 09. 07. 2015. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  32. ^ Segal, David (28. 3. 2005). „Gene Wilder: It Hurts to Laugh”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 8. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  33. ^ Evans, Bradford (31. 1. 2013). „The Lost Roles of Peter Sellers”. Splitsider. Архивирано из оригинала 14. 7. 2015. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  34. ^ „Willy Wonka & the Chocolate Factory (1971): Box Office Data, DVD and Blu-ray Sales, Movie News, Cast and Crew Information”. The Numbers. Архивирано из оригинала 9. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  35. ^ Ebert, Roger (1. 1. 1971). „Reviews: Willy Wonka & the Chocolate Factory”. rogerebert.com. Архивирано из оригинала 9. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  36. ^ „Willy Wonka & the Chocolate Factory (1971)”. rottentomatoes.com. Архивирано из оригинала 9. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. „Tomatometer: 89%; Average Rating: 7.7/10, Reviews Counted: 37; Fresh: 33, Rotten: 4« • »Audience Score: 86%; Average Rating: 3.6/5, User Ratings: 876,889« • »Critics Consensus: Willy Wonka and the Chocolate Factory is strange yet comforting, full of narrative detours that don't always work but express the film's uniqueness.” 
  37. ^ Delbyck, Cole (31. 8. 2016). „Coldplay Remembers Gene Wilder With Magical Rendition Of 'Pure Imagination'”. Huffington Post. Архивирано из оригинала 9. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  38. ^ „Everything You Always Wanted to Know About Sex, But Were Afraid to Ask”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала 9. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  39. ^ Wilder 2005, стр. 140. sfn грешка: више циљева (4×): CITEREFWilder2005 (help)
  40. ^ „Young Frankenstein”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала 9. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  41. ^ а б „The 47th Academy Awards | 1975 [View by Category: Writing (Screenplay Adapted from Other Material)]”. The Oscars.org. Dorothy Chandler Pavilion, Los Angeles Music Center: Academy of Motion Picture Arts and Sciences. 8. 4. 1975. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  42. ^ Wilder 2005, стр. 154. sfn грешка: више циљева (4×): CITEREFWilder2005 (help)
  43. ^ Jet (9. 1. 2006).
  44. ^ а б „Odlazak legendarnog glumca: Preminuo Džin Vajlder”. blic.rs. 29. 8. 2016. Архивирано из оригинала 7. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  45. ^ а б в „Otišao Vili Vonka: Preminuo komičar Džin Vajlder”. kurir.rs. 29. 8. 2016. Архивирано из оригинала 7. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  46. ^ „The World's Greatest Lover (1977)”. rottentomatoes.com. Архивирано из оригинала 9. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. „Tomatometer: 20%; Average Rating: 4.4/10, Reviews Counted: 10; Fresh: 2, Rotten: 8« • »Audience Score: 52%; Average Rating: 3.4/5, User Ratings: 606« • »Critics Consensus: No consensus yet.'” 
  47. ^ Jet. (10. 7. 1980). »For some reason when you pair him [Pryor] with Gene Wilder, they make a particular kind of magic together. And, together, they are probably the funniest pair that's ever been on screen.«
  48. ^ Wilder 2005, стр. 185–186 harvnb грешка: више циљева (4×): CITEREFWilder2005 (help)
  49. ^ Dane, Kois; Brown, Lane (9. 8. 2007). „The Buddy List: The Fifteen Most Dynamic Duos in Pop Culture History”. Vulture / New York magazine. Архивирано из оригинала 10. 09. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  50. ^ „The Woman in Red (1984)”. rottentomatoes.com. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. „Tomatometer: 35%; Average Rating: 4.2/10, Reviews Counted: 17; Fresh: 6, Rotten: 11« • »Audience Score: 37%; Average Rating: 2.5/5, User Ratings: 8,598« • »Critics Consensus: No consensus yet.'” 
  51. ^ „Haunted Honeymoon (1986)”. rottentomatoes.com. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. „Tomatometer: 25%; Average Rating: 3.5/10, Reviews Counted: 8; Fresh: 2, Rotten: 6« • »Audience Score: 53%; Average Rating: 3.1/5, User Ratings: 7,589« • »Critics Consensus: No consensus yet.'” 
  52. ^ „The 57th Academy Awards | 1985 [View by Category: Music (Original Song)]”. The Oscars.org. Dorothy Chandler Pavilion, Los Angeles Music Center: Academy of Motion Picture Arts and Sciences. 25. 3. 1985. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  53. ^ Ebert, Roger (12. 5. 1989). „Reviews: See No Evil, Hear No Evil”. rogerebert.com. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. „a real dud” 
  54. ^ Hicks, Chris (18. 5. 1989). „Film review: See No Evil, Hear No Evil”. Deseret Morning News. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. „But the film is stupid, and I could go on and on about how idiotic the script is, how contrived the story is and how juvenile the gags are...” 
  55. ^ Canby, Vincent (12. 5. 1989). „Movie Review: Review/Film; Pryor and Wilder Pool Handicaps in See No Evil”. The New York Times. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. „The new film is the third and by far the most successful co-starring vehicle for Mr. Pryor and Mr. Wilder, who earlier made Silver Streak (also directed by Mr. Hiller) and Stir Crazy.« • »This is not elegant movie making, and not all of the gags are equally clever.” 
  56. ^ „Comedian Richard Pryor dies at 65”. today.com. Associated Press. 12. 12. 2005. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. „In one of his last movies, the 1991 bomb Another You, Pryor's poor health was clearly evident.” 
  57. ^ Stacey, Olivia (29. 8. 2016). „Gene Wilder & Richard Pryor: 5 Fast Facts You Need to Know”. heavy.com. Архивирано из оригинала 30. 8. 2016. г. Приступљено 5. 7. 2017. 
  58. ^ „Old friends are 'kvelling' for Wilder”. The Wisconsin Jewish Chronicle. 12. 4. 1991. стр. 1. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  59. ^ Tucker, Ken (30. 9. 1994). „Daddy's Girls”. Entertainment Weekly. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  60. ^ Susman, Gary (15. 9. 2003). „Christina Applegate, Gene Wilder win early Emmys”. Entertainment Weekly. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  61. ^ Wilder 2005, стр. 105–106 harvnb грешка: више циљева (4×): CITEREFWilder2005 (help) »the right thing to do«
  62. ^ Wilder 2005, стр. 153–155 harvnb грешка: више циљева (4×): CITEREFWilder2005 (help)
  63. ^ а б в Radner, Gilda (1989). It's Always Something. New York: Simon & Schuster. стр. 269. ISBN 978-0-671-63868-9. Приступљено 11. 9. 2016. 
  64. ^ Wilder 2005, стр. 188–220 harvnb грешка: више циљева (4×): CITEREFWilder2005 (help)
  65. ^ Song, Jenny (пролеће 2009). „America's Funny Girl”. CR Magazine. стр. 1—5. Архивирано из оригинала 10. 09. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  66. ^ Hevesi, Dennis (21. 5. 1989). „Gilda Radner, 42, Comic Original Of Saturday Night Live Zaniness”. The New York Times. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  67. ^ „Gilda Radner memorial profile”. Find A Grave. Архивирано из оригинала 10. 09. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  68. ^ а б Broeske, Pat (април 2005). „Gene Wilder: Gene Wilder's fateful life journey”. BookPage. Архивирано из оригинала 10. 09. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. „I always thought she'd pull through.” 
  69. ^ „Distinguished Alumni Awards: Gene Wilder, 55BA”. University of Iowa Alumni Association. 2003. Архивирано из оригинала 10. 09. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  70. ^ „Gene Wilder Is Rooting For The Democrats”. Starpulse.com. World Entertainment News Network. 15. 5. 2007. Архивирано из оригинала 5. 5. 2014. г. Приступљено 11. 9. 2016. „I'm quietly political. I don't like advertising. Giving money to someone or support, but not getting on a bandstand. I don't want to run for president in 2008. I will write another book instead.” 
  71. ^ Yoon, Robert (23. 4. 2007). „Celebrities ante up for Democratic campaigns”. CNN. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. „Here is a list of more celebrities who contributed to the 2008 presidential candidates from January through March 2007: [...] Sen. Barack Obama: [...] The original Willy Wonka, Gene Wilder, and his wife Karen Wilder each gave $2,300, for a total of $4,600.” 
  72. ^ Ginocchio, Mark; Chamoff, Lisa (26. 12. 2007). „Area theaters compete for name talent in a crowded market”. The Advocate. 
  73. ^ Wilder 2005 harvnb грешка: више циљева (4×): CITEREFWilder2005 (help)
  74. ^ Wilder, Gene (2005). Kiss Me Like a Stranger: My Search for Love and Art. goodreads.com. St. Martin's Press. стр. 261. ISBN 978-0-312-33706-3. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  75. ^ Wilder, Gene (2005). Kiss Me Like a Stranger: My Search for Love and Art. amazon.com. St. Martin's Press. стр. 261. ISBN 978-0-312-33706-3. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  76. ^ Maslin, Janet (7. 3. 2005). „A Kindly Comic Willing to Tell All”. The New York Times. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  77. ^ Wilder, Gene (2007). My French Whore. St. Martin's Press. стр. 178. ISBN 978-0-312-36057-3. Приступљено 11. 9. 2016. 
  78. ^ Wilder, Gene (2007). My French Whore. goodreads.com. St. Martin's Press. стр. 178. ISBN 978-0-312-36057-3. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  79. ^ Wilder, Gene (2007). My French Whore. amazon.com. St. Martin's Press. стр. 178. ISBN 978-0-312-36057-3. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  80. ^ Bierly, Mandi (9. 3. 2007). „Book Review: My French Whore”. Entertainment Weekly. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  81. ^ Wilder, Gene (2008). The Woman Who Wouldn't. St. Martin's Press. стр. 167. ISBN 978-0-312-37578-2. Приступљено 11. 9. 2016. 
  82. ^ Wilder, Gene (2008). The Woman Who Wouldn't. goodreads.com. St. Martin's Press. стр. 167. ISBN 978-0-312-37578-2. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  83. ^ Wilder, Gene (2008). The Woman Who Wouldn't. amazon.com. St. Martin's Press. стр. 167. ISBN 978-0-312-37578-2. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  84. ^ St. Martin's, Griffin (17. 3. 2009). „A Novel: The Woman Who Wouldn't”. Macmillan. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  85. ^ Gene Wilder aged 74 interviewed by Alec Baldwin: Role Model: Gene Wilder. videobash.com. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. „I don't like show business, I realized.« • »I like show, but I don't like the business.” 
  86. ^ „Special: Role Model: Gene Wilder”. TCM. 29. 9. 2016. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  87. ^ „TCM Remebers Gene Wilder – 9/29”. TCM. 29. 9. 2016. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  88. ^ Wilder, Gene (2010). What Is This Thing Called Love?. St. Martin's Press. стр. 176. ISBN 978-0-312-59890-7. Приступљено 11. 9. 2016. 
  89. ^ Wilder, Gene (2010). What Is This Thing Called Love?. goodreads.com. St. Martin's Press. стр. 176. ISBN 978-0-312-59890-7. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  90. ^ Wilder, Gene (2010). What Is This Thing Called Love?. amazon.com. St. Martin's Press. стр. 176. ISBN 978-0-312-59890-7. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  91. ^ Conan, Neal (30. 3. 2010). „Wilder Asks, 'What Is This Thing Called Love?'”. Talk of the Nation. NPR. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  92. ^ Wilder, Gene (2013). Something to Remember You By: A Perilous Romance. St. Martin's Press. стр. 164. ISBN 978-0-312-59891-4. Приступљено 11. 9. 2016. 
  93. ^ Wilder, Gene (2013). Something to Remember You By: A Perilous Romance. goodreads.com. St. Martin's Press. стр. 164. ISBN 978-0-312-59891-4. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  94. ^ Wilder, Gene (2013). Something to Remember You By: A Perilous Romance. amazon.com. St. Martin's Press. стр. 164. ISBN 978-0-312-59891-4. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  95. ^ St. Martin's, Griffin (22. 4. 2014). „A Novel: Something to Remember You By: A Perilous Romance”. Macmillan. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. „'Would you return to acting if the right project came along? I'm tired of watching the bombing, shooting, killing, swearing and 3-D. I get 52 movies a year sent to me, and maybe there are three good [ones]. That's why I went into writing. It's not that I wouldn't act again. I'd say, 'Give me the script. If it's something wonderful, I'll do it.' But I don't get anything like that.” 
  96. ^ Cohen, Sandy; McShane, Larry (31. 8. 2016). „Correction: Obit-Gene Wilder story”. AP.org. Associated Press. Архивирано из оригинала 7. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  97. ^ „Gene Wilder, star of Willy Wonka and Mel Brooks comedies, dies aged 83”. Guardian. 30. 8. 2016. Архивирано из оригинала 7. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  98. ^ Weldon, Glen (29. 8. 2016). „Gene Wilder, Star Of 'Willy Wonka' And 'Young Frankenstein,' Dies”. npr.org. NPR. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. „"The decision to wait until this time to disclose his condition wasn't vanity, but more so that the countless young children that would smile or call out to him 'there's Willy Wonka', would not have to be then exposed to an adult referencing illness or trouble and causing delight to travel to worry, disappointment or confusion", the statement read. "He simply couldn't bear the idea of one less smile in the world."” 
  99. ^ „Preminuo Džin Vajlder: 5 filmova po kojima ćemo zauvek pamtiti Mladog Frankenštajna i Vilija Vonku”. 24sata.rs. 29. 8. 2016. Архивирано из оригинала 7. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  100. ^ „Preminuo američki glumac Džin Vajlder”. B92. 29. 8. 2016. Архивирано из оригинала 7. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  101. ^ „Džin Vajlder preminuo u 83. godini života”. geekovacha.rs. 30. 8. 2016. Архивирано из оригинала 11. 09. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  102. ^ Bono, Sal (30. 8. 2016). „Gene Wilder Died While Listening to His Favorite Song, Family Reveals”. Inside Edition. Yahoo! News. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  103. ^ „Family: Wilder passed to 'Somewhere Over the Rainbow'”. USA Today. 29. 8. 2016. Архивирано из оригинала 1. 11. 2016. г. Приступљено 1. 11. 2016. 
  104. ^ Hautman, Nicholas (30. 8. 2016). „Gene Wilder Died Holding Hands With His Family While Listening to 'Over the Rainbow'”. US Weekly. Архивирано из оригинала 1. 11. 2016. г. Приступљено 1. 11. 2016. 
  105. ^ а б „Gene Wilder: Other Works”. imdb.com. Amazon.com. Архивирано из оригинала 19. 9. 2016. г. Приступљено 19. 9. 2016. 
  106. ^ „The 41st Academy Awards | 1969 [View by Category: Actor in a Supporting Role]”. The Oscars.org. Dorothy Chandler Pavilion, Los Angeles Music Center: Academy of Motion Picture Arts and Sciences. 14. 4. 1969. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  107. ^ „Golden Globe Awards: Winners & Nominees 1972 [Category: Best Performance by an Actor in a Motion Picture – Musical or Comedy]”. Golden Globes.com. United States: Hollywood Foreign Press Association. 6. 2. 1972. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  108. ^ а б в г д ђ е ж з „Gene Wilder: Awards [4 wins and 10 nominations]”. imdb.com. Amazon.com. Архивирано из оригинала 13. 9. 2016. г. Приступљено 14. 9. 2016. 
  109. ^ „Golden Globe Awards: Winners & Nominees 1977 [Category: Best Performance by an Actor in a Motion Picture – Musical or Comedy]”. Golden Globes.com. United States: Hollywood Foreign Press Association. 29. 1. 1977. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  110. ^ „55th Emmy Awards Nominees and Winners (2003) [Category: Outstanding Guest Actor in a Comedy Series]”. Emmys.com. Shrine Auditorium, Los Angeles: Academy of Television Arts & Sciences. 21. 9. 2003. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2016. 
  111. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л „Gene Wilder: Profile”. imdb.com. Amazon.com. Архивирано из оригинала 14. 9. 2016. г. Приступљено 14. 9. 2016. 
  112. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л „Gene Wilder: Biography”. imdb.com. Amazon.com. Архивирано из оригинала 14. 9. 2016. г. Приступљено 14. 9. 2016. 
  113. ^ „Uvek se smejao, a nosio je jednu veliku ranu: Ljubavna priča i najbolji filmovi Džina Vajldera”. blic.rs. Blic. Архивирано из оригинала 14. 9. 2016. г. Приступљено 14. 9. 2016. „Ako imam potrebu da se isplačem ili sredim misli, odem na njen grob da proverim da li je drvo koje su naši prijatelji zasadili u dobrom stanju. Pomislim kako bi Gilda bila najsrećnija kad bi se njen jorkširski terijer Iskrica (Sparkle) popiškio na njen grob. Jedan za mamu. Smejala bi se.” 

Цитирана библиографија

[уреди | уреди извор]

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џин_Вајлдер&oldid=28533036”