Пређи на садржај

Međunarodni savet za spomenike i lokalitete

С Википедије, слободне енциклопедије
Međunarodni savet za spomenike i lokalitete
Osnovana1965. god.; pre 59 godina (1965)
TipProfesionalno telo
NamenaKonzervacija i zaštita kulturnag nasleđa lokaliteta širom sveta
SedištePariz
RukovodiociTereza Patricio (predsednik); Mario Santana (generalni sekretar); Pamela Žerom (generalni blagajnik)
Veb-sajtwww.icomos.org

Međunarodni savet za spomenike i lokalitete (engl. International Council on Monuments and Sites, ICOMOS; fr. Conseil international des monuments et des sites) je profesionalno udruženje koje radi na očuvanju i zaštiti mesta kulturne baštine širom sveta. Sedište organizacije je u Šaranton le Ponu. ICOMOS je osnovan 1965. godine u Varšavi kao rezultat Venecijanske povelje iz 1964. godine, i nudi savete Unesku o Mestima svetske baštine.

Ideja koja stoji iza ICOMOS-a datira iz Atinske konferencije o restauraciji istorijskih zgrada 1931. godine, koju je organizovao Međunarodni muzejski ured. Atinska povelja iz 1931. godine uvela je koncept međunarodne baštine. Godine 1964. Drugi kongres arhitekata i stručnjaka za istorijske građevine, koji se sastao u Veneciji, usvojio je 13 rezolucija. Prvo je stvorena Međunarodna povelja o konzervaciji i restauraciji spomenika i lokaliteta, poznatija kao Venecijanska povelja; zatim je pondeta Unesku, kiji je stvorio ICOMOS za sprovođenje ove povelje.

ICOMOS trenutno ima preko 10.100 pojedinačnih članova u 153 zemlje, 110 nacionalnih komiteta i 28 međunarodnih naučnih komiteta.[1] Uz retke izuzetke, svaki član mora biti kvalifikovan u polju konzervacije i praktikujući pejzažni arhitekta, arhitekta, arheolog, antropolog, urbanista, inženjer, administrator nasleđa, istoričar, istoričar umetnosti, paleontolog ili arhivar.

ICOMOS je partner i osnivač Plavog štita koji radi na zaštiti svetske kulturne baštine ugrožene ratovima i prirodnim katastrofama.

ICOMOS struktura

[уреди | уреди извор]

Nacionalni komiteti

[уреди | уреди извор]

Nacionalni odbori su podružnične organizacije stvorene u zemljama članicama organizacije UNESCO. One okupljaju pojedinačne i institucionalne članove, i nude im okvir za diskusiju i razmenu informacija. ICOMOS ima nacionalne komitete u 108 zemalja prema podacima iz avgusta 2015.[2] Svaki nacionalni komitet usvaja svoj poslovnik i razrađuje sopstveni program u skladu sa ciljevima i ciljevima ICOMOS-a.

ICOMOS povelje i doktrinarni tekstovi

[уреди | уреди извор]

U tradiciji Atinske i Venecijanske povelje, ICOMOS je tokom godina od svog formiranja razvio i usvojio niz drugih povelja i doktrinarnih tekstova koji pružaju smernice stručnjacima za zaštitu nasleđa u njihovom radu. Većinu takvih dokumenata kreiraju međunarodni komiteti te organizacije, a zatim ih usvaja trogodišnja Generalna skupština. Svaki od tekstova govori o određenom području profesionalne prakse u zanimanjima očuvanja nasleđa. Nakon 17. Generalne skupštine ICOMOS-a održane u Parizu novembra 2011. godine, spisak povelja je sledeći:[3]

  • Istorijski vrtovi (Florentinska povelja) 1981
  • Povelja o očuvanju istorijskih gradova i urbanih područja (Vašingtonska povelja) 1987
  • Povelja o zaštiti i upravljanju arheološkim nasleđem 1990
  • Povelja o zaštiti i upravljanju podvodnim kulturnim nasleđem 1996
  • Međunarodna povelja o kulturnom turizmu - Upravljanje turizmom na mestima od značaja za baštinu 1999
  • Principi za očuvanje drvenih konstrukcija 1999
  • Povelja o građenom narodnom nasleđu 1999
  • ICOMOS povelja - Principi za analizu, konzervaciju i strukturnu restauraciju arhitektonskog nasleđa 2003
  • ICOMOS principi za očuvanje i konzervaciju-restauraciju zidnih slika 2003
  • ICOMOS povelja o kulturnim putevima 2008[4]
  • ICOMOS povelja za tumačenje i prezentaciju mesta kulturne baštine (poznata i kao Ename povelja) 2008.
  • Zajednički ICOMOS - TICCIH principi za zaštitu industrijskog nasleđa, objekata, područja i pejzaža 2011.
  • Valetski principi za zaštitu i upravljanje istorijskim gradovima, gradovima i urbanim područjima 2011. (zamenjuje Vašingtonsku povelju)
  • ICOMOS-IFLA principi koji se tiču ruralnih pejzaža kao nasleđa - 2017
  • Dokument o istorijskim urbanim javnim parkovima - 2017
  • Salalaške smernice za upravljanje javnim arheološkim nalazištima - 2017
  • Principi za konzervaciju graditeljskog nasleđa od drveta - 2017

Pored navedenog postoji još petnaest doktrinarnih tekstova. Među njima je „Nara dokument”.

Mnogi nacionalni odbori ICOMOS-a usvojili su svoje povelje kojima se postavljaju standardi za praksu očuvanja nasleđa na nacionalnom nivou.[5]

ICOMOS i Konvencija o svetskoj baštini

[уреди | уреди извор]

Godine 1972, ICOMOS je od strane UNESCO-ve Konvencije o svetskoj baštini imenovan za jedno od tri formalna savetodavna tela Komiteta za svetsku baštinu, zajedno sa Međunarodnom unijom za zaštitu prirode (IUCN) i Međunarodnim centrom za proučavanje očuvanja i restauracije kulturnih dobara (ICCROM). Kao stručni i naučni savetnik odbora za sve aspekte kulturnog nasleđa, ICOMOS je odgovoran za procenu svih nominacija kulturnih dobara uvrštenih na Spisak svetske baštine prema kriterijumima koje je utvrdio Komitet svetske baštine. Pored osnovnog kriterijuma „izvanredne univerzalne vrednosti”, ICOMOS ocenjuje nominacije za aspekte povezane sa autentičnošću, upravljanjem i očuvanjem, kako je navedeno u Konvenciji o svetskoj baštini.

Procena nominacija uključuje konsultacije koristeći širok opseg stručnosti koju predstavlja članstvo organizacije i njeni nacionalni i naučni odbori. Članovi se takođe šalju u stručne misije da izvrše na licu mesta procene nominovane imovine. Ova opsežna konsultacija rezultira pripremom detaljnih preporuka koje se podnose Odboru za svetsku baštinu na godišnjim sastancima.

ICOMOS je takođe uključen preko svog Međunarodnog sekretarijata i svojih nacionalnih i naučnih odbora u pripremu izveštaja o stanju očuvanosti dobara upisanih na Spisak svetske baštine. On savetuje UNESCO-ov Centar za svetsku baštinu[6] o zahtevima za tehničku pomoć primljenim od država koje su potpisnice (tj. ratifikovale) Konvenciju o svetskoj baštini. ICOMOS održava potpunu arhivu nominacija i izveštaja u dokumentacionom centru u svom sedištu u Parizu.

Nara dokument o autentičnosti

[уреди | уреди извор]

U novembru 1994. godine, na konferenciji o autentičnosti u Nari, ICOMOS je objavio Naranski dokument o autentičnosti, koji se bavi potrebom za širim razumevanjem kulturne raznolikosti i kulturnog nasleđa u naporima za očuvanje koji uključuju mesta kulturne baštine.[7][8]

Nagrada Pjero Gazola

[уреди | уреди извор]

Godine 1979, ICOMOS je ustanovio svoju najvišu nagradu, nazvanu po prvom predsedniku Pjeru Gazoli, radi odavanja poštovanja životnom dostignuću jednog od svojih članova. Nagrada se dodeljuje svake tri godine, a sastoji se od komemorativne medalje, diplome i 10.000 američkih dolara.[9]

Spisak nagrada

[уреди | уреди извор]
  • 1981 – Žan Trovelo[10]
  • 1984 – Stanislav Lorenc[10]
  • 1987 – Masuru Sekino[11]
  • 1990 – Gertrud Trip[10]
  • 1993 – Bernard Fajlden[12]
  • 1996 – Ernest Alan Konali[10]
  • 1999 – Roland Silva[12]
  • 2002 – Cevat Erder[13]
  • 2005 – En Vebster Smit[14]
  • 2008 – Karmen Anon Feliu[12]
  • 2011 – Nobuo Ito[12]
  • 2014 – Henri Klir[15]
  • 2017 – Salih Lamej Mostafa [16]

Spisak ICOMOS generalnih skupština, predsednika i generalnih sekretara

[уреди | уреди извор]
ICOMOS generalne skupštine, predsednici & generalni sekretari[17][18][19]
Br. Vreme Generalna skupština Termin Predcednik Generalni sekretar
19. 2017 Delhi  Indija 2017–2020 Tošijuki Kono  Јапан Peter Filips  Australija
18. 2014 Firenca  Italija 2014–2017 Gustavo Araoz  Sjedinjene Države Kirsti Kovanen  Finska
17. 2011 Pariz  Francuska 2011–2014 Gustavo Araoz  Sjedinjene Države Kirsti Kovanen  Finska
16. 2008 Kvebek  Kanada 2008–2011 Gustavo Araoz  Sjedinjene Države Benedikt Selfsla  Belgija
15. 2005 Si’an  Kina 2005–2008 Mihael Pecet  Njemačka Dinu Bumbaru  Kanada
14. 2003 Viktorijini vodopadi  Zimbabve
13. 2002 Madrid  Španija 2002–2005 Mihael Pecet  Njemačka Dinu Bumbaru  Kanada
12. 1999 Meksiko Siti  Meksiko 1999–2002 Mihael Pecet  Njemačka Žan-Luj Luksen  Belgija
11. 1996 Sofija  Bugarska 1996–1999 Roland Silva  Šri Lanka Žan-Luj Luksen  Belgija
10. 1993 Kolombo  Šri Lanka 1993–1996 Roland Silva  Šri Lanka Žan-Luj Luksen  Belgija
9. 1990 Lozana  Švajcarska 1990–1993 Roland Silva  Šri Lanka Herb Stovel  Kanada
8. 1987 Vašington  Sjedinjene Države 1987–1990 Roberto di Stefano  Italija Helmut Stelzer  Istočna Nemačka
7. 1984 Rostok  Istočna Nemačka 1984–1987 Majkl Parent  Francuska Abdelaziz Daoulatli  Tunis
6. 1981 Rim  Italija 1981–1984 Majkl Parent  Francuska Abdelaziz Daoulatli  Tunis
5. 1978 Moskva  SSSR 1978–1981 Rajmond M. Lemer  Belgija Ernest Alen Konali  Sjedinjene Države
4. 1975 Rotenburg povrh Taubera  Njemačka 1975–1978 Rajmond M. Lemer  Belgija Ernest Alen Konali  Sjedinjene Države
3. 1972 Budimpešta  Mađarska 1972–1975 Pjero Gazola  Italija Rajmond M. Lemer  Belgija
2. 1969 Oksford  Ujedinjeno Kraljevstvo 1969–1972 Pjero Gazola  Italija Rajmond M. Lemer  Belgija
1. 1965 Krakov  Poljska 1965–1969 Pjero Gazola  Italija Rajmond M. Lemer  Belgija

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Introducing ICOMOS – International Council on Monuments and Sites”. www.icomos.org. Приступљено 2019-01-06. 
  2. ^ „Members of the Advisory Committee” (PDF). International.icomos.org. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 09. 2015. г. Приступљено 2015-08-05. 
  3. ^ ICOMOS Charters and Other Doctrinal Texts. Retrieved 3/4/2018.
  4. ^ „Charter on Cultural Routes” (PDF). Приступљено 6. 1. 2019. 
  5. ^ „CHARTERS ADOPTED BY THE GENERAL ASSEMBLY OF ICOMOS”. ICOMOS. Архивирано из оригинала 14. 11. 2017. г. Приступљено 21. 12. 2013. 
  6. ^ UNESCO World Heritage Centre
  7. ^ „Cultural Heritage Policy Documents: The Nara Document on Authenticity (1994)”. The Getty Conservation Institute. Архивирано из оригинала 24. 04. 2021. г. Приступљено 13. 6. 2012. 
  8. ^ „Nara Document on Authenticity, Experts meeting”. UNESCO World Heritage Centre. Приступљено 13. 6. 2012. 
  9. ^ Awards, honors & prizes: International and foreign. 2. Gale Group. 2001. стр. 312. ISBN 978-0-7876-3405-6. 
  10. ^ а б в г „Dr E.A. Connally honored by the International Preservation Community” (PDF). Cultural Resource Management. 19 (9): 44. Приступљено 3. 8. 2015. 
  11. ^ Sacré, Dirk; Tournoy, Gilbert, ур. (2000). Myricae: Essays on Neo-Latin Literature in Memory of Josef IJsewijn. Leuven University. стр. 98. ISBN 978-90-5867-054-0. 
  12. ^ а б в г Rössler, Mechtild; Cameron, Christina (2013). Many Voices, One Vision: The Early Years of the World Heritage Convention. Ashgate. ISBN 978-1-4094-8477-6. 
  13. ^ Madeleine, Regan, ур. (2005). „US/ICOMOS advises World's Top Heritage Preservation Prize Awarded In China” (PDF). E-Newsletter. World Archaeological Council. 7: 47. Архивирано из оригинала (PDF) 30. 11. 2011. г. Приступљено 3. 8. 2015. 
  14. ^ „Ann W. Smith, 81; World-Renowned Preservationist”. The Washington Post. 28. 4. 2006. 
  15. ^ „Henry Cleere awarded prestigious Gazzola Prize” (Саопштење). UCL Institute of Architecture. 27. 1. 2015. Архивирано из оригинала 06. 03. 2016. г. Приступљено 3. 8. 2015. 
  16. ^ ICOMOS Honors and Awards. Retrieved 3/4/2018.
  17. ^ ICOMOS Past Presidents. Retrieved 12/12/2015.
  18. ^ ICOMOS General Assemblies. Retrieved 12/12/2015.
  19. ^ ICOMOS Board. Retrieved 3/4/2018.

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Međunarodni savet za spomenike i lokalitete на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Međunarodni_savet_za_spomenike_i_lokalitete&oldid=28522932”