Pređi na sadržaj

Bakar(I)-hlorid

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Kupro-hlorid
Kupro-hlorid, prah
struktura
Nazivi
IUPAC naziv
Bakar(I)-hlorid
Identifikacija
ECHA InfoCard 100.028.948
MeSH Copper+chloride
RTECS GL6990000
Svojstva
CuCl
Molarna masa 98,99 g/mol
Agregatno stanje beli prah, suv
zelen zbog oksidacije od nečistoća
Gustina 4,140 g/cm3, основно
Tačka topljenja 430°C (703 K)
Tačka ključanja 1490°C (1760 K),
razlaže se
0.0062 g/100 mL (20 °C)
Struktura
Kristalna rešetka/struktura Tetraedar „gusto pakovanje“
(struktura cink-sulfida)
Opasnosti
Glavne opasnosti Iritant
R i S-oznake R: R22, R50, R53
S: S22, S60, S61
NFPA 704
NFPA 704 four-colored diamondKod zapaljivosti 0: Neće goreti (npr. voda)Health code 3: Short exposure could cause serious temporary or residual injury. E.g., chlorine gasKod reaktivnosti 0: Normalno stabilan, čak i pod stanjem izloženosti vatri; nije reaktivan s vodom (npr. tečni azot)Special hazards (white): no code
0
3
0
Srodna jedinjenja
Drugi anjoni
Bakar(I)-bromid
Bakar(I)-jodid
Drugi katjoni
Bakar(II)-hlorid
Srebro(I)-hlorid
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25°C [77°F], 100 kPa).
Reference infokutije

Bakar(I)-hlorid (kupro-hlorid) je neorgansko hemijsko jedinjenje hemijske formule CuCl.

Dobijanje

[uredi | uredi izvor]
CuCl2 + Cu → 2CuCl
2CuSO4 + 2NaCl + SO2 + 2H2O → 2CuCl + 2NaHSO4 + H2SO4

U oba slučaja, dobijeni talog se odvoji ceđenjem, ispira se i suši.[1]

Fizičko-hemijske osobine

[uredi | uredi izvor]

Kupro-hlorid je bela čvrsta supstanca, nerastvorna u vodi. Na vazduhu postepeno dobija zelenu boju usled građenja baznog kuprihlorida (CuCl2•3CuO•3H2O). Sa hlorovodoničnom kiselinom gradi kompleksna jedinjenja. Sa amonijakom takođe gradi kompleksno jedinjenje, čiji bezbojan rastvor na vazduhu postaje zatvorenoplav. Pošto lako apsorbuje ugljen-monoksid, u tu svrhu se i upotrebljava. Ovaj (amonijačni) rastvor apsorbuje i acetilen pri čemu se gradi crveni talog kupro-acetilida, inače eksplozivno jedinjenje, a koje predstavlja dokaz za prisustvo acetilena.[1]

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b Parkes, G.D. & Phil, D. 1973. Melorova moderna neorganska hemija. Naučna knjiga. Beograd.


Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]