Пређи на садржај

Human Rights Watch

С Википедије, слободне енциклопедије
Хјуман рајтс воч
Непрофитна организација која штити људска права
Мотонепрофитно заступање људских права
Основана1978. (као Хелсинки Wатцх)
Датум оснивања1978. (као Хелсинки Wатцх)
ТипНепрофитна организација НГО
ЛокацијаЕмпајер стејт билдинг
Њујорк Сити, Њујорк, САД
Подручје деловањаШиром света
Чланови450
Службени језициЕнглески
извршни директорКенет Рот
РуководиоциКенет Рот
(извршни директор)
Џејмс Ф. Хог млађи
(председавајући)
Буџет$85,6 милиона у (2019)[1]
Веб-сајтХјуман рајтс воч
Претходни називХелсиншки воч
Садашњи извршни директор Кенет Рот говори на 44. Минхенској безбедносној конференцији 2008

Хјуман рајтс воч (енгл. Human Rights Watch, HRW; срп. Čuvar ljudskih prava) америчка је међународна невладина организација која се бави људским правима у свету. Седиште организације је у граду Њујорку,[2] али има отворене канцеларије и у другим градовима, као што су Берлин, Брисел, Чикаго, Женева, Јоханнесбург, Лондон, Лос Анђелес, Москва, Париз, Сан Франциско, Токио, Торонто и Вашингтон.[2] Организација се залаже за људска права у погледу осуда злостављања и поштовања људска права, такође ради у име избеглица, деце, миграната и политичких затвореника.

Хуман Ригхтс Ватцх је 1997. године био један од добитника Нобелове награде за мир као један од оснивача Међународне кампање за забрану нагазних мина и играо је водећу улогу у Споразуму из 2008. о забрани касетне муниције.[3]

Годишњи трошкови организације износили су 50,6 милиона долара у 2011,[4] 69,2 милиона долара у 2014,[5] и 75,5 милиона долара у 2017.[6]

Историја

[уреди | уреди извор]

Хуман Ригхтс Ватцх је почео 1978. стварањем Хелсинки Ватцх-а, чији је циљ био да помогне групама грађана формираним у целом совјетском блоку да верификују усклађеност владе са Хелсиншким споразумом[7] из 1975. Како је организација расла, формирани су Комитети Хуман Ригхтс Ватцх-а, а ти комитети служили су за покривање других региона света. Организација је 1988. године званично усвојила назив Хуман Ригхтс Ватцх. Роберт L. Бернштајн је био председник организације и један је од првобитних оснивача,[8] као и Арјех Нејер[9] Хелсинки Ватцх је усвојио праксу јавног „именовања и срамоћења“ насилних влада кроз медијско извештавање и кроз директне размене са креаторима политике. Усредсређујући међународну пажњу на кршење људских права у Совјетском Савезу и његовим европским партнерима, сматра се да је Хелсинки Ватцх допринео ″демократским″ трансформацијама региона током касних 1980-их.[7]

Хелсинки Ватцх је основан 1981. године док су крвави грађански ратови захватили Централну Америку. Ослањајући се на опсежно утврђивање чињеница на терену, Амерички чувар не само да се бавио уоченим злоупотребама од стране владиних снага, већ је и применио међународно хуманитарно право како би истражио и разоткрио ратне злочине побуњеничких група. Осим што је изражавао забринутости у погођеним земљама, Хелсинки Ватцх је такође испитивао улоге страних влада, посебно владе Сједињених Држава, у пружању војне и политичке подршке злостављачким режимима.

Азијски чувар (1985), Афрички чувар (1988) и Блискоисточни чувар (1989) су додати ономе што је познато као „Чуварски комитети”. Године 1988. сви ови комитети су уједињени под једним окривљем да би формирали Чувара људских права.[10][11]

Профил

[уреди | уреди извор]

У складу са Универзалном декларацијом о људским правима (УДХР),[12][13] Хуман Ригхтс Ватцх се противи кршењу онога што се сматра основним људским правима према УДХР. Ово укључује смртну казну и дискриминацију на основу сексуалне оријентације. Хуман Ригхтс Ватцх заговара слободе повезане са основним људским правима, као што су слобода вероисповести и слобода штампе. Ова организација настоји да оствари промену јавним притиском на владе и њихове креаторе политике да обуздају кршење људских права, и убеђивањем моћнијих влада да искористе свој утицај на владе које крше људска права.[2][14]

Хуман Ригхтс Ватцх објављује истраживачке извештаје о кршењу међународних норми људских права како је наведено у Универзалној декларацији о људским правима и ономе што сматра другим међународно прихваћеним нормама људских права. Ови извештаји се користе као основа за скретање међународне пажње на злоупотребе и притисак на владе и међународне организације да се реформишу. Истраживачи спроводе мисије утврђивања чињеница како би истражили сумњиве ситуације, такође користећи дипломатију, остајући у контакту са жртвама, правећи досијее о јавности и појединцима и обезбеђујући им потребну сигурност у критичним ситуацијама и у одговарајућем времену стварају покривеност у локалним и међународним медијима. Питања која ова организацима покреће у својим извештајима укључују друштвену и родну дискриминацију, мучење, употребу деце у војсци, политичку корупцију, злоупотребе у системима кривичног правосуђа и легализацију абортуса.[7] Хуман Ригхтс Ватцх је документовао и пријавио различита кршења закона рата и међународног хуманитарног права, углавном недавно у Јемену.[15]

Хуман Ригхтс Ватцх такође подржава писце широм света, који су прогањани због свог рада и потребна им је финансијска помоћ. Хелман/Хамет стипендије се финансирају из поседа драмске списатељице Лилијан Хелман у фондовима основаним у њено име и име њеног дугогодишњег пратиоца, романописца Дашиел Хамета. Поред пружања финансијске помоћи, Хелман/Хамет стипендије помажу у подизању међународне свести активиста који су ућуткивани, јер су говорили у одбрани људских права.[16]

Набил Раџаб помаже старици након што ју је бахреинска полиција напала мирни протест 14. августа 2010.

Сваке године Хуман Ригхтс Ватцх додељује награду Чувара људских права активистима широм света који показују лидерство и храброст у одбрани људских права. Добитници награде блиско сарађују са организацијом у истрази и разоткривању кршења људских права.[17][18]

Хуман Ригхтс Ватцх је била једна од шест међународних невладиних организација које су основале Коалицију за заустављање употребе деце војника 1998. Такође је копредседавајућа организација Међународне кампање за забрану нагазних мина, глобалне коалиције група цивилног друштва која је успешно лобирала за увођење Отавског уговора, уговор који забрањује употребу противпешадијских мина.

Хуман Ригхтс Ватцх је један од оснивача Међународне слободе изражавања, глобалне мреже невладиних организација које прате цензуру широм света. Такође је био суоснивач Коалиције о касетној муницији, која је донела међународну конвенцију о забрани тог оружја. Хуман Ригхтс Ватцх запошљава више од 275 запослених — локалних стручњака, адвоката, новинара и академика - и послује у више од 90 земаља широм света. Са седиштем у Њујорку, има канцеларије у Амстердаму, Бејруту, Берлину, Бриселу, Чикагу, Женеви, Јоханезбургу, Лондону, Лос Анђелесу, Москви, Најробију, Сеулу, Паризу, Сан Франциску, Сиднеју, Токију, Торонту, Вашингтону, и Цириху.[2][19] Хуман Ригхтс Ватцх одржава директан приступ већини земаља о којима извештава. Куба, Северна Кореја, Судан, Иран, Израел, Египат, Уједињени Арапски Емирати, Узбекистан и Венецуела су међу неколицином земаља које су блокирале приступ члановима особља ове организације.[20]

Тренутни извршни директор организације је Кенет Рот, који је на тој функцији од 1993. Рот је водио истраге о злоупотребама у Пољској након проглашења ванредног стања 1981. Касније се фокусирао на Хаити, који је тек био изашао из Дувалијеове диктатуре, али је наставио да буде оптерећен проблемима. Ротова свесност о важности људских права почела је причама које је његов отац причао о бекству из нацистичке Немачке 1938. Рот је дипломирао на Правном факултету Јејла и Универзитету Браун.[21]

Специфичности и кампање са којима се бави Хуман Рајтс Ватцх

[уреди | уреди извор]
  • Укидање смртне казне широм света;
  • ЛГБТ права (лезбејке, геј, бисексуалци и трансродни);
  • Вансудска погубљења и отмице;
  • Напуштена деца са улице;
  • Легализација абортуса;
  • Судски поступци против прекршилаца људских права;
  • Дечија радна снага;
  • Трговина женама и девојкама;
  • Геноцид, ратни злочини, злочини против човечности;
  • Обезбеђење цивила током ратова;
  • Деца војници;
  • Трговина лаким оружјем;
  • Нагазне мине;
  • Противи се употреби касетних бомби;
  • Укључен је у све процесе разоружања.

Поређење са Амнести Интернатионал

[уреди | уреди извор]

Хјуман рајтс воч и Амнести Интернатионал су једине две западно оријентисане невладине међународне организације за људска права чији извештаји о кршењу људских права имају за циљ свеобухватно глобално извештавање.[18] Главне разлике леже у структури групе и методама за промовисање промена.

Амнести Интернатионал је организација са масовним чланством. Мобилизација тих чланова је централно оруђе заговарања организације. Главни производи Хуман Ригхтс Ватцх-а су истраживање усмерено на кризу и дугачки извештаји, док Амнести интернешенел лобира и пише детаљне извештаје, али се такође фокусира на масовне кампање писања писама, залажући се за појединце у затвору лобирајући за њихово ослобађање. Хјуман рајтс воч ће отворено лобирати за одређене акције које друге владе треба да предузму против прекршилаца људских права, укључујући именовање одређених појединаца за хапшење, или за санкције које ће се увести против одређених земаља, као што је позивање на казнене санкције против највиших лидера у Судану који су надгледали кампању убијања у Дарфур. Група је такође позвала да се пусте активисти за људска права који су били заточени у Судану.[22]

Њена документација о кршењу људских права често укључује опсежне анализе политичке и историјске позадине дотичних сукоба, од којих су неке објављене у академским часописима. Извештаји АИ, с друге стране, обично садрже мање анализа и уместо тога се фокусирају на конкретне злоупотребе права.[23]

Џонатхан Фореман новинар је 2010. написао да је ХРВ "све само засенио" Амнести Интернатионал. Према Фореману, уместо да буде подржан од стране масовног чланства, као што је АИ, ХРВ зависи од богатих донатора који воле да виде да извештаји организације буду на насловима свих новина. Из тог разлога, према Форемену, може бити да се организације попут ХРВ-а „превише концентришу на места до којих је медијима већ стало“, посебно у несразмерној покривености Израела.[24]

Финансирање и услуге

[уреди | уреди извор]

За финансијску годину која се завршава јуна 2008, ХРВ је пријавио да је примио око 44 милиона америчких долара јавних донација.[25] У 2009. Хуман Ригхтс Ватцх је изјавио да добијају скоро 75% своје финансијске подршке из Северне Америке, 25% из Западне Европе и мање од 1% од остатка света.[26]

Према финансијској процени из 2008. године, ХРВ извештава да не прихвата никакво директно или индиректно финансирање од влада и да се финансира кроз доприносе приватних лица и фондација.[27]

Финансијер и филантроп Џорџ Сорош из Фондације за отворено друштво објавио је 2010. своју намеру да додели 100 милиона долара компанији ХРВ у периоду од десет година како би јој помогао да прошири своје напоре на међународном плану: „да буду ефикаснији“, рекао је, „мислим да организација се мора посматрати као више интернационална, а мање америчка организација“. Он је наставио: „Хјуман рајтс воч је једна од најефикаснијих организација које подржавам. Људска права су у основи наших највећих тежњи: она су у срцу отворених друштава.“[28][29][30] Донација повећава оперативно особље Хјуман рајтс воч-а од 300 за 120 људи. Донација је била највећа у историји организације.[31]

Значајно особље

[уреди | уреди извор]
Кенет Рот и премијер Холандије Марк Рут, 2. фебруар 2012.

Неки значајни садашњи и бивши чланови особља Хјуман Рајтс Воч-а:[32]

  • Роберт L. Бернстеин, емеритус оснивача
  • Нил Ример, копредседавајући Међународног одбора директора[33]
  • Кенет Рот, извршни директор
  • Јан Егеланд, заменик директора и директор Хуман Ригхтс Ватцх Еуропе
  • Џон Студзински, потпредседник;[34][35][36] бивши директор; члан Извршног одбора; Председник Инвестиционог комитета[37][38][39][40][41]
  • Буди Минки, директор медија
  • Џејми Фелнер, виши саветник за програм Хуман Ригхтс Ватцх Сједињених Држава
  • Бред Адамс, директор за Азију
  • Скот Лонг, директор за права лезбејки, хомосексуалаца, бисексуалаца и трансродних особа
  • Сара Ли Витсон, бивша директорка за Блиски исток и Северну Африку
  • Џо Сторк, заменик директора за Блиски исток и северну Африку
  • Марк Гарласко, бивши члан особља, дао је оставку због скандала у вези са његовом колекцијом нацистичких сувенира[42]
  • Шерон Хом, чланица саветодавног одбора Хјуман Рајтс Воч-а/Азија
  • Тае-Унг Баик, бивши консултант за истраживање
  • Набеел Рајаб, члан Саветодавног комитета Одељења за Блиски исток Хуман Ригхтс Ватцх-а
  • Тејсхрее Тхапа, бивши старији истраживач Јужне Азије[43]
  • Бен Равленце, новинар и бивши истраживач

Публикације

[уреди | уреди извор]

Хјуман Рајтс Воч објављује извештаје о многим различитим темама[44] и саставља годишњи Светски извештај који представља преглед стања људских права широм света.[45] Објављује га Севен Сториес Пресс од 2006. године; актуелно издање, Светски извештај 2020, објављено је у јануару 2020. и покрива догађаје из 2019.[46][47] Светски извештај 2020, 30. годишњи преглед праксе људских права ХРВ-а широм света, укључује прегледе праксе и трендова људских права у скоро 100 земаља, и уводни есеј извршног директора ХРВ-а Кенета Рота „Глобална претња Кине људским правима”. Хјуман Рајтс Воч је опширно извештавао о темама као што су геноцид у Руанди 1994.[48] Демократска Република Конго[49] и регистри сексуалних преступника у САД због њихове преопширности и примене на малолетнике.[50][51]

У лето 2004. Библиотека ретких књига и рукописа на Универзитету Колумбија у Њујорку постала је депозитна институција за Архив Хјуман Рајтс Воч-а, активну колекцију која документује деценије истраживања људских права широм света. Архива је пребачена са своје претходне локације у библиотеку Норлин на Универзитету Колорадо. Архива укључује административне досијее, документе за односе с јавношћу, као и досијее предмета и земаља. Уз неке изузетке из безбедносних разлога, заједница Универзитета Колумбија и јавност имају приступ теренским белешкама, снимљеним и транскрибованим интервјуима са наводним жртвама кршења људских права, видео и аудио касетама, и другим материјалима који документују активности организације од њеног оснивања 1978.[52] Међутим, значајни делови ХРВ архиве нису отворени за истраживаче или за јавност, укључујући записе са састанака управног одбора, извршног одбора и различитих подкомитета, што ограничава способност историчара да разумеју организацију унутрашњег одлучивања.[53]

Критика

[уреди | уреди извор]

ХРВ је критикован због перципиране пристрасности од стране националних влада које је истраживао због кршења људских права,[54][55][56] од стране НВО Монитор[57] и од стране оснивача ХРВ-а и бившег председника, Роберта L. Бернстеина.[8] Оптужбе о пристрасности укључују непримерен утицај политике владе Сједињених Држава и тврдње да је ХРВ пристрасан према Израелу (и да се неоправдано фокусира на арапско-израелски сукоб).[58] ХРВ је такође критикован због лоше методологије истраживања и слабе провере чињеница и игнорисања кршења људских права мање отворених режима. ХРВ се рутински јавно обраћао, а често и негира критике на рачун својих извештаја и налаза.[59]

Критичари су такође оптуживали да је била под утицајем америчке спољне политике, посебно у вези са њеним извештавањем о Латинској Америци.[60][61]​[62]​[63] Етиопска влада је такође оптужила Хуман Ригхтс Ватцх за пристрасно и неправедно извештавање.[64] Влада Венецуеле је 2008. године– преко Тарека Ел Аисамија (министар унутрашњих послова) и Николаса Мадура (тадашњи министар спољних послова, а садашњи председник) – оптужила Хуман Ригхтс Ватцх да се „незаконито меша у унутрашње ствари“ Венецуеле, због чега су протерали све њихове представнике из земље.[65][66]​ Са своје стране, тадашњи министар комуникација и информисања и председник ТелеСУР, Андрес Изара је описао Хјуман рајтс воч као „фасаду мешања САД у Венецуелу” и оптужио је да је у служби „најглупљих интереса венецуеланске олигархије у служби империјалних интереса”.[67]​

Дана 12. маја 2014. Иркиња Маиреад Магуире и Аргентинац Адолфо Перез Ескивел ― обоје добитници Нобелове награде за мир, заједно са стотину професора из Сједињених Држава и Канаде, затражили су од Хуман Ригхтс Ватцх-а да предузме „конкретне мере за јачање независности” организације, пошто су њени највиши менаџери имали директну везу са Демократском странком, са Владом Сједињених Држава, као и са ЦИА-ом (Централна Обавештајна Агенција). Они су се писмом обратили Кенету Роту (директору Хуман Ригхтс Ватцх-а), тражећи окончање „окретних врата“ између ових институција и Хуман Ригхтс Ватцх-а. Међу ликовима везаним за ове институције били су Мигел Диаз (аналитичар ЦИА-е из 1990-их и актуелни званичник Стејт департмента), затим Том Малиновски, Мајлс Фрешет и Мајкл Шифте (који су имали директне везе са Демократском странком).[68][69] Дана 3. јуна 2014, Хуман Ригхтс Ватцх је одговорио тврдећи да је њихова „брига преувеличана“.[70] Дана 8. јула 2014. године, из управног одбора избачен је Хавијер Солана (бивши генерални секретар НАТО-а и сви званичници повезани са владом САД.[71]

Управни одбор ХРВ-а је 2020. открио да је Хуман Рајтс Воч прихватио донацију од 470.000 долара од саудијског магната за некретнине Мохамеда Бин Исе Ал Џабера, власника компаније коју је ХРВ „раније идентификовао као саучесника у злоупотреби радних права“, под условом да донација се не користи за подршку ЛГБТ заговарању на Блиском истоку и у северној Африци. Поклон је враћен, а Хјуман рајтс воч је издао саопштење у којем се наводи да је прихватање средстава „одлука за дубоко жаљење“ као одговор на истраживачко извештавање.[72]

У августу 2020. кинеска влада је санкционисала извршног директора ХРВ-а Кенета Рота заједно са челницима четири друге организације за демократију и људска права са седиштем у САД и шест америчких републиканских посланика за подршку продемократском покрету у Хонг Конгу 2019. 11 званичника Хонг Конга и Лидери пет организација су санкционисани, чији су детаљи били непрецизирани. Последњи корак је заузврат био реакција на доношење Закона о националној безбедности Хонг Конга крајем јуна.[73] Њујорк тајмс известио је у октобру 2021. да је ХРВ напустио Хонг Конг као резултат кинеских санкција, а да ће ситуацију у Хонг Конгу од сада пратити кинески тим ХРВ-а. Одлука о одласку дошла је усред ширег обрачуна са групама цивилног друштва у Хонг Конгу.[74]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ "Форм 990" (2019)
  2. ^ а б в г „Фреqуентлy Аскед Qуестионс”. Хуман Ригхтс Wатцх. Архивирано из оригинала 4. 1. 2015. г. Приступљено 21. 1. 2015. 
  3. ^ „Хисторy”. 21. 4. 2015. Архивирано из оригинала 8. 5. 2017. г. Приступљено 8. 5. 2017. 
  4. ^ „Финанциал Статементс, Yеар Ендед Јуне 30, 2011” (ПДФ). Хуман Ригхтс Wатцх. Архивирано (ПДФ) из оригинала 17. 6. 2012. г. Приступљено 26. 6. 2012. 
  5. ^ „Финанциал Статементс, Yеар Ендед Јуне 30, 2014” (ПДФ). Хуман Ригхтс Wатцх. Архивирано (ПДФ) из оригинала 17. 8. 2016. г. Приступљено 3. 8. 2016. 
  6. ^ „Аннуал Репорт 2017” (ПДФ). Хуман Ригхтс Wатцх. Архивирано (ПДФ) из оригинала 2. 7. 2018. г. Приступљено 10. 8. 2018. 
  7. ^ а б в „Оур Хисторy”. Хуман Ригхтс Wатцх. Архивирано из оригинала 19. 2. 2012. г. Приступљено 23. 7. 2009. 
  8. ^ а б Бернстеин, Роберт L. (19. 10. 2009). „Ригхтс Wатцхдог, Лост ин тхе Мидеаст”. Тхе НY Тимес. Архивирано из оригинала 11. 3. 2014. г. Приступљено 20. 10. 2009. 
  9. ^ „А Талк бy Арyех Неиер, Цо-Фоундер оф Хуман Ригхтс Wатцх, Пресидент оф тхе Опен Социетy Фоундатионс”. Харвард Университy. 16. 4. 2012. Архивирано из оригинала 26. 5. 2018. г. Приступљено 25. 5. 2018. 
  10. ^ „Оур Хисторy”. Хуман Ригхтс Wатцх (ХРW.орг). Архивирано из оригинала 6. 2. 2014. г. Приступљено 28. 2. 2014. 
  11. ^ Цхаухан, Yамини. „Хуман Ригхтс Wатцх”. Енцyцлопæдиа Британница. Архивирано из оригинала 2. 12. 2013. г. Приступљено 2. 3. 2014. 
  12. ^ Хенрy Ј Стеинер анд Пхилип Алстон, Интернатионал Хуман Ригхтс ин Цонтеxт: Лаw, Политицс, Моралс, (2нд ед), Оxфорд Университy Пресс, Оxфорд, 2000.
  13. ^ Хурст Ханнум, Тхе УДХР ин Натионал анд Интернатионал Лаw. стр. 145.
  14. ^ Хисторицал Дицтионарy оф Хуман Ригхтс анд Хуманитариан Организатионс; Едитед бy Тхомас Е. Доyле, Роберт Ф. Горман, Едwард С. Михалканин; Роwман & Литтлефиелд, 2016; Пг. 137-138
  15. ^ Ротх, Кеннетх (октобар 2021). „Wорлд Репорт 2021:Yемен”. ХРW. Архивирано из оригинала 07. 02. 2022. г. Приступљено 20. 12. 2021. 
  16. ^ Хеллман-Хамметт Грантс Архивирано октобар 4, 2000 на сајту Wayback Machine,Human Rights Watch
  17. ^ Human Rights Watch (15. 9. 2008). „Five Activists Win Human Rights Watch Awards”. Human Rights Watch. Архивирано из оригинала 10. 3. 2013. г. Приступљено 23. 2. 2013. 
  18. ^ а б SocialSciences.in. „Human Rights Watch”. Архивирано из оригинала 15. 9. 2012. г. Приступљено 23. 2. 2013. 
  19. ^ „Who We Are”. Human Rights Watch. Архивирано из оригинала 24. 7. 2009. г. Приступљено 23. 7. 2009. 
  20. ^ Lewis, Ori. „Israel bans Human Right Watch worker, accuses group of peddling…”. U.S. (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 19. 7. 2018. г. Приступљено 30. 5. 2018. 
  21. ^ „National Security in a Turbulent World - Yale Law School”. law.yale.edu. Архивирано из оригинала 27. 12. 2019. г. Приступљено 9. 4. 2019. 
  22. ^ „Reuters.com”. arquivo.pt. Архивирано из оригинала 9. 1. 2009. г. 
  23. ^ The Wiley-Blackwell encyclopedia of globalization. Ritzer, George, Wiley-Blackwell (Firm). Chichester, West Sussex: Wiley-Blackwell. 2012. ISBN 9781405188241. OCLC 748577872. 
  24. ^ Jonathan Foreman (28. 3. 2010). „Explosive Territory”. The Sunday Times. 
  25. ^ „Financial Statements. Year Ended June 30, 2008” (PDF). Human Rights Watch. Архивирано (PDF) из оригинала 14. 7. 2009. г. Приступљено 23. 7. 2009. 
  26. ^ „Human Rights Watch Visit to Saudi Arabia”. Human Rights Watch. 17. 7. 2009. Архивирано из оригинала 22. 7. 2009. г. Приступљено 23. 7. 2009. 
  27. ^ „Financials”. Human Rights Watch. 22. 9. 2008. Архивирано из оригинала 16. 2. 2009. г. Приступљено 23. 7. 2009. 
  28. ^ „George Soros to Give $100 Million to Human Rights Watch”. Human Rights Watch. 7. 9. 2010. Архивирано из оригинала 15. 7. 2015. г. Приступљено 8. 7. 2016. 
  29. ^ Colum Lynch (12. 9. 2010). „With $100 million Soros gift, Human Rights Watch looks to expand global reach”. Washington Post. Архивирано из оригинала 18. 10. 2017. г. Приступљено 31. 8. 2017. „The donation, the largest single gift ever from the Hungarian-born investor and philanthropist, is premised on the belief that U.S. leadership on human rights has been diminished by a decade of harsh policies in the war on terrorism.” 
  30. ^ „See page 16 for the Open Society Foundation's contribution” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 5. 3. 2016. г. Приступљено 8. 7. 2016. 
  31. ^ Pilkington, Ed (7. 9. 2010). „George Soros gives $100 million to Human Rights Watch”. The Guardian. Архивирано из оригинала 16. 6. 2018. г. Приступљено 18. 6. 2018. 
  32. ^ „Human Rights Watch”. Human Rights Watch. Архивирано из оригинала 17. 9. 2009. г. 
  33. ^ „New Chairs to Lead Human Rights Watch Board”. Human Rights Watch (на језику: енглески). 5. 11. 2019. Приступљено 17. 6. 2021. 
  34. ^ John J. Studzinski Архивирано април 8, 2015 на сајту Wayback Machine. Хуман Ригхтс Wатцх.
  35. ^ Wацхман, Рицхард. "Црацкинг тхе Студзински цоде" Архивирано фебруар 1, 2017 на сајту Wayback Machine. Тхе Обсервер. Оцтобер 7, 2006.
  36. ^ "Мост инфлуентиал Америцанс ин тхе УК: 20 то 11" Архивирано август 1, 2018 на сајту Wayback Machine. Тхе Телеграпх. Новембер 22, 2007.
  37. ^ "Донатион провидес цорнерстоне фор неw Трансформинг Тате Модерн девелопмент" Архивирано април 9, 2015 на сајту Wayback Machine. Тате Модерн. Маy 22, 2007.
  38. ^ Јохн Студзински Архивирано мај 21, 2014 на сајту Archive.today. Дебретт'с.
  39. ^ Јохн Студзински Архивирано април 8, 2015 на сајту Wayback Machine. Институте фор Публиц Полицy Ресеарцх.
  40. ^ "Роyал Хонор фор Јохн Студзински '78, Арцхитецтурал Аццоладес фор Намесаке" Архивирано фебруар 9, 2015 на сајту Wayback Machine. Боwдоин Цоллеге Цампус Неwс. Боwдоин.еду. Фебруарy 26, 2008.
  41. ^ Хуман Ригхтс Wатцх. Хуман Ригхтс Wатцх Wорлд Репорт, 2003 Архивирано април 19, 2016 на сајту Wayback Machine. Human Rights Watch, 2003. p. 558.
  42. ^ Pilkington, Ed (15. 9. 2009). „Human Rights Watch investigator suspended over Nazi memorabilia”. The Guardian. Архивирано из оригинала 7. 9. 2013. г. Приступљено 15. 2. 2010. 
  43. ^ Seelye, Katharine Q. (29. 3. 2019). „Tejshree Thapa, Defender of Human Rights in South Asia, Dies at 52”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 28. 5. 2019. г. Приступљено 29. 5. 2019. 
  44. ^ „Publications”. Human Rights Watch. Архивирано из оригинала 29. 7. 2009. г. Приступљено 28. 7. 2009. 
  45. ^ Previous World Reports. Human Rights Watch. 12. 1. 2009. Архивирано из оригинала 30. 7. 2009. г. Приступљено 28. 7. 2009. 
  46. ^ World Report 2020: Human Rights Trends Around the Globe. Human Rights Watch. Human Rights Watch. 25. 11. 2019. Приступљено 5. 2. 2020. 
  47. ^ World Report 2020. 25. 11. 2019. Архивирано из оригинала 21. 1. 2020. г. 
  48. ^ Rwandan genocide report Архивирано октобар 31, 2010 на сајту Wayback Machine,Хуман Ригхтс Wатцх
  49. ^ Цонго репорт Архивирано септембар 9, 2010 на сајту Wayback Machine, Human Rights Watch
  50. ^ „No Easy Answers: Sex Offender Laws in the US”. Human Rights Watch. 12. 9. 2007. Архивирано из оригинала 11. 4. 2015. г. Приступљено 8. 7. 2016. 
  51. ^ „Raised on the Registry: The Irreparable Harm of Placing Children on Sex Offender Registries in the US”. Human Rights Watch. 1. 5. 2013. Архивирано из оригинала 29. 7. 2015. г. Приступљено 8. 7. 2016. 
  52. ^ „Human Rights Watch Archive Moves to Columbia University”. lj.libraryjournal.com. Архивирано из оригинала 14. 7. 2014. г. Приступљено 29. 3. 2014. 
  53. ^ Slezkine, Peter, "From Helsinki to Human Rights Watch Архивирано 2019-12-27 на сајту Wayback Machine," Хуманитy (2014)
  54. ^ "Афтер Хуман Ригхтс Wатцх Репорт, Егyпт Саyс Гроуп Броке Лаw Архивирано 2018-06-20 на сајту Wayback Machine". Тхе Неw Yорк Тимес. Аугуст 12, 2016.
  55. ^ "Сауди Арабиа оутрагед бy Амнестy Интернатионал анд Хуман Ригхтс Wатцх’с цритицисм Архивирано 2018-06-20 на сајту Wayback Machine". Ya Libnan. July 1, 2016.
  56. ^ „A row over human rights”. The Economist. 5. 2. 2009. 
  57. ^ „HUMAN RIGHTS WATCH (HRW)”. NGO Monitor. Архивирано из оригинала 22. 7. 2011. г. Приступљено 10. 8. 2014. 
  58. ^ Friedman, Matti (30. 11. 2014). „What the Media Gets Wrong About Israel”. 
  59. ^ The Transformation of Human Rights Fact-Finding; Sarah Knuckey; Oxford University Press, 2015; Pgs. 355-376
  60. ^ Naiman, Robert (21. avgust 2009). (21. 09. 2009). „Naučnici iz Latinske Amerike pozivaju Human Rights Vatch da progovori o državnom udaru u Hondurasu»”. Huffington Post. huffpost.com. Архивирано из оригинала 22. 11. 2021. г. 
  61. ^ „Libijska ljudska prava u centru pažnje“”. BBS vesti. news.bbc.co.uk. 20. 01. 2003. Архивирано из оригинала 02. 02. 2003. г. 
  62. ^ Stiv Miler i Džozef Karl (2004). „Aristid optužuje Sjedinjene Države da su primorale njegovo svrgavanje.”. Архивирано из оригинала 25. 10. 2007. г. 
  63. ^ Grandin, Greg; Adrienne Pine (22. avgust 2009). „Preko 90 stručnjaka poziva Human Rights Vatch da progovori o zloupotrebama u Hondurasu”. Common Dreams. Архивирано из оригинала 29. 08. 2009. г. 
  64. ^ „Spor oko ljudskih prava u Etiopiji”. The Economist. economist.com. 05. 02. 2009. Архивирано из оригинала 01. 08. 2018. г. 
  65. ^ „Promovisanje nepravde: pristrasnost Human Rights Vatch-a”. lahojadearena.com. Архивирано из оригинала 20. 12. 2013. г. 
  66. ^ „Venecuela proterala direktora Human Rights Vatch-a zbog napada na demokratske institucije,”. TeleSur TV (Karakas). telesurtv.net. Архивирано из оригинала |archive-url= захтева |archive-date= (помоћ). г. 
  67. ^ „Ministar Izara: Human Rights Vatch je paravan za mešanje SAD”. telesurtv.net. 19. 09. 2009. Архивирано из оригинала 23. 09. 2008. г. 
  68. ^ „Dobitnici Nobelove nagrade za mir traže od Human Rights Vatch-a mere za „jačanje“ njihove nezavisnosti.”. La Jornada (Meksiko). jornada.com. 13. 05. 2014. Архивирано из оригинала 03. 10. 2018. г. 
  69. ^ Is Human Rights Watch Too Close to U.S. Gov't to Criticize Its Foreign Policy? Архивирано октобар 18, 2019 на сајту Wayback Machine; June 11, 2014
  70. ^ „Pismo nobelovcima”. Human Rights Vatch. hrw.org. 03. 06. 2014. Архивирано из оригинала 05. 07. 2015. г. 
  71. ^ „Dobitnici Nobelove nagrade za mir kritikuju odbijanje Human Rights Vatch-a da prekine veze sa vladom SAD: „Povezanost Human Rights Vatch-a sa bivšim zvaničnicima CIA-e i NATO-a stvara perverzne podsticaje i potkopava njenu reputaciju nezavisnosti“”. 08. 07. 2014. Архивирано из оригинала 23. 07. 2014. г. 
  72. ^ Emmons, Alex (2. 3. 2020). „Human Rights Watch Took Money From Saudi Businessman After Documenting His Coercive Labor Practices”. 
  73. ^ Morello, Carol (11. 8. 2020). „U.S. democracy and human rights leaders sanctioned by China vow not to be cowed into silence”. Washington Post. Приступљено 11. 1. 2021. 
  74. ^ Ramzy, Austin (24. 10. 2021). „As Hong Kong's civil society buckles, one group tries to hold on”. The New York Times. Архивирано из оригиналаСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата 2021-12-28. г. Приступљено 25. 10. 2021. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Human_Rights_Watch&oldid=28523631”