Узи
Изглед
UZI | |
---|---|
Врста | Аутомат |
Порекло | Израел |
Употреба | |
Употреба у | Израел и други |
Бојно деловање | Суецка криза Шестодневни рат Јомкипурски рат Иранска револуција Ирачко-ирански рат |
Производња | |
Произвођач | Israel Military Industries,Israel Weapon Industries,FN Herstal,Norinco,Lyttleton Engineering Works,RH-ALAN Group Industries,Arma grupa |
Произведено | 10.000.000+[1] комада |
Спецификације | |
Маса | 3.5 kg |
Дужина | 445-640 mm |
Дужина цеви | 260 mm |
Калибар | 9x19 mm |
Начин дејства | јединачно, рафално |
Брзина паљбе | до 600 мет/мин |
Брзина зрна | 400[2] m/s |
Макс. еф. домет | 150 m |
Магацин | 32 метака |
Узи (хебр. עוזי) је израелско аутоматско оружје које је 1948. године конструисао мајор Узијел Гал.[3] Аутомат Узи одликују мале димензије, компактност, једноставност као и лакоћа употребе.
Аутомат Узи је у наоружање уведен 1954. године и након тога је коришћен у многим сукобима у више од 90 земаља света. Због ниске цене, овај аутомат је стекао популарност и међу гангстерима те тако постао легенда у свету наоружања.
Корисници
[уреди | уреди извор]Африка
[уреди | уреди извор]- Алжир[4]
- Ангола[5]
- Боцвана[6]
- Бурунди: Burundian rebels[7]
- Камерун[8][9]
- Централноафричка Република[5]
- Чад[5][10]
- Демократска Република Конго[5]
- Еритреја[5]
- Етиопија[5]
- Габон[5]
- Кенија[5][10]
- Lesotho[11]
- Либерија[5]
- Нигер[5]
- Нигерија[5]
- Руанда[5]
- Сијера Леоне: Еро и Мини-Еро хрватске производње у употреби.[12]
- Сомалија[5]
- Јужна Африка:[10] Произведено по лиценци.[4]
- Судан[5]
- Свазиланд[5]
- Того[5]
- Уганда[5]
- Зимбабве[5]
Азија
[уреди | уреди извор]- Азербејџан[4]
- Камбоџа[4]
- Индија: Узи је користила Група за специјалну заштиту до 2008. године, када је замењен са ФН П90. Микро Узи варијанте још увек користи Пара СФ Индијске војске.[14]
- Индонезија[5]
- Ирак[4]
- Иран[3]
- Израел: Узи и Мини Узи варијанте.[5] Mini Uzi variant was used by the YAMAM elite unit and Shin Bet.[15]
- Мјанмар: Локално произведен под бројем модела БА93 (дрвени кундак) и БА94 са, које углавном користе мјанмарске полицијске снаге и специјалне операције.[5]
- Филипини[5]
- Шри Ланка[5]
- Сирија: ограничена употреба[4][16]
- Република Кина[5]
- Тајланд[3][5]
- Вијетнам[4] - Вести Народне армије (Báo Quân đội nhân dân) објавиле су да Техничко одељење команде специјалних операција (Сапер) има пројекат за пројектовање и производњу калибрационог уређаја за МАРС прикључен на Микро Узи.[17]
- Турска[4]
Европа
[уреди | уреди извор]- Белгија: Направљен по лиценци ФН Херстал.[3][18]
- Хрватска: Производи нелиценциране копије Узи и Микро Узи зване ЕРО и Мини Еро респективно.[5][19]
- Естонија: Користи варијанту Мини Узија.[20]
- Француска[4][16]
- Немачка: Направљено под лиценцом као МП2.[3]
- Грчка[4]
- Ирска:[16] Користи га јединица Гарде за регионалну подршку.[21][22] Раније је био доступан у сваком окружном штабу Гарда за одговарајуће обучене службенике у цивилу.
- Италија: Резултати варијанте Мини Узи по званичним распоредима биће у инвентару Италијанске националне полиције.[23] Локалну верзију под називом Типе 821-СМГ је произвођена од 1984. до 1989. у фирми SOCIMI - Società Costruzioni Industriali Milano, S.p.A. у Милану.
- Литванија: Литванске војне снаге.[24]
- Луксембург[5]
- Малта[5]
- Холандија[3][25]
- Пољска[4]
- Португалија: Португалска армија.[5][26]
- Румунија: Мини узи варијанту користи Војна полиција.[27]
- Србија: Користи га Батаљон војне полиције Кобра.[28]
- Уједињено Краљевство: Издато посади тенкова Челинџер 1 током Заливског рата (1990 – 1991).[29]
Северна & Централна Америка
[уреди | уреди извор]- Бермуда: Бермудска регимента.[30]
- Костарика[4]
- Куба[31]
- Доминиканска Република[5]
- Салвадор[5]
- Гватемала[5][10]
- Хаити: Узи и Мини Узи варијанте које користи Хаићанска национална полиција.[5]
- Хондурас: Узи и Мини Узи варијанте.[5]
- Никарагва[5]
- Панама[5]
- Сједињене Државе[16][32] Од 1968. до 1973. ЦИА је купила 3.000 узија за употребу у југоисточној Азији од стране оперативаца Директне акције и трупа специјалних снага. Од 1960-их до 1990-их, ВИП детаљи америчке тајне службе користили су исечен модел који се могао сакрити у актовку.
Океанија
[уреди | уреди извор]Јужна Африка
[уреди | уреди извор]Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ McManners, Hugh (2003). Ultimate Special Forces. New York: DK Publishing. стр. 157. ISBN 0-7894-9973-8. OCLC 53221575. Приступљено 6. 1. 2011.
- ^ „Firearms”. The Uzi Official Website. Uzi Brands International. Архивирано из оригинала 25. 05. 2013. г. Приступљено 6. 1. 2011.
- ^ а б в г д ђ е Miller, David (2001). The Illustrated Directory of 20th Century Guns. London: Salamander Books. стр. 391—393. ISBN 1-84065-245-4. OCLC 59522369. Приступљено 7. 1. 2011.
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Bonn International Center for Conversion; Bundeswehr Verification Center. „MP UZI”. SALW Guide: Global distribution and visual identification. Архивирано из оригинала 31. 8. 2018. г. Приступљено 31. 8. 2018.
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа аб ав аг ад ађ ае аж аз аи ај ак ал аљ ам ан Jones, Richard D.; Ness, Leland S., ур. (27. 1. 2009). Jane's Infantry Weapons 2009–2010 (35th изд.). Coulsdon, Surry: Jane's Information Group. стр. 117. ISBN 978-0-7106-2869-5. OCLC 268790196.
- ^ „Google Sites”. sites.google.com. Архивирано из оригинала 2016-11-24. г. Приступљено 2017-09-14.
- ^ Small Arms Survey (2007). „Armed Violence in Burundi: Conflict and Post-Conflict Bujumbura” (PDF). The Small Arms Survey 2007: Guns and the City. Cambridge University Press. стр. 204. ISBN 978-0-521-88039-8. Архивирано из оригинала 2018-08-27. г. Приступљено 2018-08-29.
- ^ Forestier, Patrick (18. 2. 2015). „Contre-offensive - Cameroun et Tchad contre Boko Haram”. Paris Match (на језику: француски). Архивирано из оригинала 29. 8. 2018. г. Приступљено 21. 10. 2018.
- ^ de Noirmont, Patrick (9. 7. 1996). „A Cameroonian soldier, armed with an Uzi submachine gun, stands guard outside the Palais des Congres”. Reuters. Архивирано из оригинала 22. 10. 2018. г. Приступљено 21. 10. 2018 — преко stock.adobe.com.
- ^ а б в г д ђ Diez, Octavio (2000). Hand Guns (на језику: арапски). Barcelona: Lema Publications. ISBN 84-8463-013-7. OCLC 44059526. Архивирано из оригинала 2014-09-16. г. Приступљено 2016-03-06.
- ^ Berman, Eric G. (март 2019). Beyond Blue Helmets: Promoting Weapons and Ammunition Management in Non-UN Peace Operations (PDF). Small Arms Survey/MPOME. стр. 43. Архивирано из оригинала (PDF) 3. 6. 2019. г.
- ^ „World Infantry Weapons: Sierra Leone”. 2013. Архивирано из оригинала 24. 11. 2016. г.Шаблон:Self-published source
- ^ „IMI Uzi Submachine gun”. www.Military-Today.com. ARG. Архивирано из оригинала 2012-05-10. г. Приступљено 2011-04-27. „It was license-produced in … Rhodesia (now Zimbabwe).”
- ^ Unnithan, Sandeep (22. 8. 2008). „If Looks Could Kill”. India Today (Online). Архивирано из оригинала 12. 2. 2010. г. Приступљено 2009-04-04.
- ^ Meyr, Eitan (6. 1. 1999). „Special Weapons for Counter-terrorist Units”. Jane's — Law Enforcement. Архивирано из оригинала 1. 3. 2008. г. Приступљено 2009-09-26.
- ^ а б в г д ђ Cadiou, Yves L.; Richard, Alphonse (1977). Modern Firearms. London: Routledge & Kegan Paul. стр. 86–93. ISBN 978-0-7100-8424-8.
- ^ Improvement, Modernization and Development for Special Operation Weapons (Cải tiến, hiện đại hóa, phát triển vũ khí đặc công, in Vietnamese) Архивирано 2012-03-08 на сајту Wayback Machine
- ^ „UZI”. www.mil.be (на језику: холандски). Belgische Defensie. Архивирано из оригинала 7. 3. 2012. г. Приступљено 7. 1. 2011.
- ^ „Submachine Gun Type "Ero" cal. 9x19mm > Alan Agency > Product Catalogue”. Aalan.hr. Архивирано из оригинала 2009-10-01. г. Приступљено 2009-10-22.
- ^ „Eesti Kaitsevägi — Tehnika — Püstolkuulipilduja Mini UZI”. Mil.ee. Архивирано из оригинала 2009-06-07. г. Приступљено 2009-06-09.
- ^ „Commuter-belt garda squad to carry new armour-piercing submachine gun”. Irish Independent. 30. 8. 2009. Архивирано из оригинала 5. 10. 2009. г. Приступљено 2010-01-31.
- ^ „Garda College Yearbook listing weapons training on page 66” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2014-01-24. г.
- ^ Italian Ministry of Interior - Decree n° 559/A/1/ORG/DIP.GP/14 of March 6, 2009, concerning weapons and equipments in use with the Italian National Police - in Italian Архивирано јул 16, 2011 на сајту Wayback Machine Retrieved on August 25, 2010.
- ^ „Pistoletas - kulkosvaidis UZI” (на језику: литвански). LR Krašto apsaugos ministerija. 11. 12. 2009. Архивирано из оригинала 30. 11. 2010. г. Приступљено 7. 1. 2011.
- ^ Unwin, Charles C.; Vanessa U., Mike R., ур. (2002). 20th Century Military Uniforms (2nd изд.). Kent: Grange Books. стр. 179. ISBN 1-84013-476-3.
- ^ „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2011-08-09. г. Приступљено 2011-02-21.
- ^ „Politia Militara”. Ministerul Apararii Nationale. Архивирано из оригинала 2016-04-18. г. Приступљено 2010-02-15.
- ^ „Specijalne-jedinice.com - Bataljon vojne policije specijalne namene "Kobre"”. specijalne-jedinice.com. Архивирано из оригинала 2017-02-02. г. Приступљено 2017-01-25.
- ^ „The Official British Army Blog - Desert Storm Part 19: The calm before the storm”. britisharmy.wordpress.com. 12. 2. 2016. Приступљено 22. 11. 2020.
- ^ „Uzi sub-machine gun”. Архивирано из оригинала 2014-02-26. г.
- ^ Gonzalez, Servando (2001). The Secret Fidel Castro: Deconstructing the Symbol. Oakland, California: InteliNet/InteliBooks. стр. 93. ISBN 0-9711391-1-3. „FN manufactured Uzis were provided in 1960 in an arms shipment aboard 'La Coubre'. An example can be seen in the Military Museum at Valencia, with Cuban markings.”
- ^ Long, Duncan (1989). Terrifying Three: Uzi, Ingram and Intratec Weapons Families. Boulder, Colo.: Paladin Press. стр. 25—31. ISBN 978-0-87364-523-2. OCLC 21678853.
- ^ McCulloch, Jude (2001). Blue Army: Paramilitary Policing in Australia. Carlton South, Vic.: Melbourne University Press. стр. 66. ISBN 0-522-84960-1. OCLC 48129650. Приступљено 7. 1. 2011. „uzi.”
- ^ Capie, David (2004). Under the Gun: The Small Arms Challenge in the Pacific. Wellington: Victoria University Press. стр. 70—71. ISBN 978-0864734532.
- ^ „Tongan Navy March”. Pacificdocs. 3. 11. 2009. Архивирано из оригинала 22. 12. 2014. г. Приступљено 5. 12. 2014.
Литература
[уреди | уреди извор]- McManners, Hugh (2003). Ultimate Special Forces. New York: DK Publishing. стр. 157. ISBN 0-7894-9973-8. OCLC 53221575. Приступљено 6. 1. 2011.