Tehnika daha
Tehnika daha (engl. breath; fr. souffle, nem. Atem),[1][2] tehnika duvanja ili tehnika disanja je osnova sviranja na duvačkim instrumentima[3] i pevanja i zato svako ko se ovim muzičkim disciplinama bavi mora dobro da ovlada ovom tehnikom.
Za pomenute dve vrste muzičara veoma je važno da nauče kako da štede potrošnju vazduha pri izvođenju neke fraze ili neke kompozicije, kao i dug dah.
Tehnika daha se prvo vežba bez instrumenta, tj. pevanja.
Tehnika daha ima sledeće tri faze:
- Udisaj. Vazduh se pri sviranju na duvačkim instrumentima[4] udiše na usta, ne na nos! Treba brzo, nečujno i lako da udahnemo veću količinu vazduha, pri čemu pazimo da grudi i ramena ne podižemo.Kad ovo činimo, treba da osetimo da je udahnuti vazduh automatski ”pao” u donje delove pluća. Dijafragma (veliki mišić koji deli grudnu od trbušne duplje) izvija se nadole i naleže na organe trbušne duplje. Stomak se izboči napred, a donja rebra se rašire u sve strane (vidi sliku desno). Tada dobijamo osećaj istovremenog punjenja stomaka nadole, napred, nazad i sa strane.
- Zadržavanje. Uneseni dah kratko vreme zadržimo. U ovoj fazi zadržavanja daha, svirač, pevač je u stanju ”zapete puške”. Na ovaj način stvoren je čvrst oslonac kvalitetnom vazdušnom stubu.
- Izdisaj sledi posle kratkog zadržavanja daha. Skupljanjem trbušnih mišića i vraćanjem rebara u prvobitni položaj, dijafragma se izboči nagore, prema grudnoj duplji (vidi sliku desno) i vazduh se istiskuje.
Pri izdisaju treba da imamo osećaj postepenog istiskivanja vazduha ”iz stomaka” kao kroz neku cevčicu, sa svih strana ravnomerno, napolje (vidi sliku br. 3 desno dole).
- ↑ Vlastimir Peričić, Višejezični rečnik muzičkih termina
- ↑ Vlastimir Peričić - Radivoj Lazić, Osnovi teorije muzike
- ↑ Radivoj Lazić, škola: Učim klarinet I Tehnika daha, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1998.
- ↑ Dve korisne vežbe za dobru tehniku daha