Ferdinand Kübler
| |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| |||||||
| Kibler 1954. godine | |||||||
| Lične informacije | |||||||
| Ime | Ferdinand Kibler | ||||||
| Nadimak | Ferdi, Kauboj[1] | ||||||
| Datum rođenja | 24. 7. 1919. | ||||||
| Državljanstvo |  Švajcarska
| ||||||
| Informacije o timu | |||||||
| Trenutno član tima | Završio karijeru | ||||||
| Disciplina | drumski | ||||||
| Tip vozača | Brdaš | ||||||
| Profesionalna karijera | |||||||
| 1945 — 1947 1948 — 1957 1948 — 1949 1949 1949 — 1952 1952 — 1955 1953 — 1955 1956 |
Cilo Trebag Peugeot-Dunlop Bartali Frejus Fiorelli La Perle-Hutchinson Carpano-Coppi | ||||||
| Uspesi | |||||||
| Tur de Frans | |||||||
 Tur de Frans
|
1 (1950) | ||||||
 Poeni:
|
1 (1954) | ||||||
| Klasične biciklističke trke | |||||||
| Lijež Bastonj Lijež: | 2 (1951, 1952) | ||||||
| Šampionati i druge trke | |||||||
 Svetski šampion (drumska trka) |
1 (1951) | ||||||
| Nacionalni šampion (drumska trka) |
 5 (1948, 1949, 1950, 1951, 1954)
| ||||||
| Tur Švajcarske 1942, 1948 i 1951. godine Tur Romandije 1948. i 1951. godine Bordo—Pariz 1953. godine Milan—Torino 1956. godine | |||||||
Ferdinand Kibler (nem. Ferdinand Kübler; 24. jul 1919. — 29. decembar 2016.)[2] je bivši švajcarski profesionalni biciklista u periodu od 1945. do 1957. godine. Kibler je osvojio Tur de Frans, 1950. godine i svetsko prvenstvo u drumskoj vožnji 1951. godine, a bio je i pet puta nacionalni šampion. Ostvario je preko 400 pobeda u karijeri. Kiblerov najveći rival bio je njegov zemljak, Hugo Koblet.[2]
Kibler je rođen u Marthalenu, u kantonu Ciriha, profesionalnu karijeru je počeo 1940. godine, ali je zbog Drugog svetskog rata bio ograničen na trke u Švajcarskoj.[2] Prve godine osvojio je nacionalno prvenstvo na pisti i trke u Nionu i Lozani, a na nacionalnom prvenstvu u sajklo krosu završio je treći. Nacionalno prvenstvo na pisti osvojio je i 1941. a uz to je osvojio treće mesto na Turu Švajcarske i trci gran pri deset nacija (nezvanično svetsko prvenstvo u vožnji na hronometar). 1942. osvojio je nacionalno prvenstvo u brdima i na pisti, Nakon čega je osvojio Tur Švajcarske, uz jednu etapnu pobedu. Na gran priju deset nacija, osvojio je sedmo mesto. Gran pri deset nacija je bila jedina trka koju je vozio van Švajcarske u toku trajanja Drugog svetskog rata, održavala se u Francuskoj, svake godine u drugom gradu.
1943. godine, ostvario je tri pobede. Uz nacionalno prvenstvo na pisti, osvojio je po jednu trku u Bernu i Cirihu. 1944. je bila još neuspešnija, osvojio je samo trku u Lozani, dok je na nacionalnom prvenstvu na pisti, završio drugi, nakon što je osvajao tri godine zaredom. 1945. osvojio je nacionalno prvenstvo u sajklo krosu, trku u Ženevi i Lozani, a završio je drugi na trci Cirih—Davos i četvrti na gran priju deset nacija.
1946. Kibler je doživeo težak udes u Lozani, povredio je glavu na dva mesta i morao je da pozajmi da bi platio račun u bolnici u Lozani.[3] Tokom zime trenirao je samo šest dana, bio je blizu da odustane od sporta, ali mu je bio potreban novac.[3] 1947. njegov brat je poginuo, pao je sa krovne konstrukcije na poslu.[3] Nekoliko nedelja kasnije, majka mu je poginula u biciklističkoj nesreći, slomila je lobanju.[3]
Nakon kraja rata, biciklizam se postepeno vraćao u normalu i Kibler je vozio trke i van Švajcarske. U prvom delu sezone osvojio je druga mesta na trkama u Ženevi i Lucernu, a zatim drugo mesto na trci šest dana Pariza. Kibler je 1947. vozio Tur de Frans po prvi put, pobedio je na prvoj etapi i nosio je žutu majicu jedan dan, majicu je izgubio već na narednoj etapi. Pobedio je i na petoj etapi, a nakon sedme etape, diskvalifikovan je sa Tura jer je završio etapu dosta iza vremenskog limita.[3] 1947. Đino Bartali je pozajmljen timu TEBAG za Tur Švajcarske, koji je lagano osvojio.
1948. Bartali nije planirao da se vrati na Tur Švajcarske, pa je tako tim TEBAG bio bez velikog imena za trku. Sportski direktor tima, Ugo Marijani, preporučio vlasniku tima, Fricu Dišeu, da Kibler zameni Bartalija.[3] Diše je bio biznismen na prvom mestu, mnogi poznavaoci biciklizma su znali da Kibler nije "sigurna stvar", ali je Diše odlučio da veruje Marijaniju i potpisao je Kiblera na 500 franaka mesečno.[3] Ostalo je istorija, Kibler je osvojio Tur Švajcarske, uz četiri etapne pobede i nastavio sa uspesima u timu TEBAG. Osim Tura Švajcarske, osvojio je nacionalno prvenstvo u drumskoj vožnji i Tur Romandije uz dve etapne pobede.[4] Na Tur de Fransu nije učestvovao. Na kraju sezone, osvojio je drugo mesto na trci u Gentu i na gran priju deset nacija, a pobedio je na gran priju Švajcarske, voženom u Cirihu. 1949. osvojio je nacionalno prvenstvo drugu godinu zaredom, a nakon četiri pobede na manjim trkama po Švajcarskoj, osvojio je drugo mesto na Turu Romandije. Nakon godine pauze, vozio je Tur de Frans. Pobedio je na petoj etapi i još sedam etapa je završio u prvih deset, a onda se povukao na etapi 17. Nakon Tura, osvojio je drugo mesto na Svetskom prvenstvu. Na Svetskom prvenstvu, održanom u Kopenhagenu učestvovalo je samo 35 vozača, a završila su 22. Rutu dugu 290 km odvezli su u 33 kruga po 8.787. km. Završili su grupnim sprintom nakon sedam i po sati vožnje. U sprintu, Rik van Stenbergen je pobedio Kiblera i Fausta Kopija.[5]
Na početku 1950. vozio je po Švajcarskoj i ostvario je 12 pobeda, a zatim je po prvi put učestvovao na Điro d’Italiji. Nije ostvario nijednu etapnu pobedu, a na dve etape je završio na trećem mestu. U generalnom plasmanu, završio je na četvrtom mestu, dok je Điro osvojio njegov sunarodnik i najveći rival Hugo Koblet.[6] Tur de Frans je počeo osmim mestom na prvoj etapi. Zbog pretnji navijača, Italijani, na čelu sa Đinom Bartalijem i Fjorencom Manjijem (koji je nosio žutu majicu) su napustili Tur.[3] Kibler je ostvario tri etapne pobede i osvojio je Tur pobedivši Stana Okersa i Luizona Bobea. Kibler je tako postao prvi Švajcarac koji je osvojio Tur.[2]
1951. osvojio je nacionalno prvenstvo, trku u Ženevi i još nekoliko trka u Švajcarskoj, dve etape na trci Rim - Napoli - Rim, a zatim je pobedio na prestižnim klasicima Fleš Valon i Lijež—Bastonj—Lijež, koji su se tada vozili istog vikenda.[3] Na Fleš Valonu, u subotu, Kibler je bio deo bega u kome su bili Luizon Bobe, Žan Robik i Đino Bartali, na 45 sekundi iza bili su Belgijanci Rik van Stenbergen, Roger Impanis i Markel Kint. Četvorka napred je opstala do cilja, a u sprintu je Kibler pobedio za četiri dužine bicikla ispred Bartalija.[3] U nedelju, na Lijež—Bastonj—Liježu, Kibler je bio taj koji je morao da stiže vozača ispred, Germajn Derojke je bio u napadu. Kibler je uspio da ga stigne i osvoji trku.[3] Pre Điro d’Italije, osvojio je Tur Romandije, uz tri etapne pobede. Na Điro d’Italiji, osvojio je treće mesto u generalnom plasmanu, uz dva druga mesta na brdskim etapama.[7] Dobru formu nastavio je na Turu Švajcarske, koju je osvojio uz dve etapne pobede. Uspešnu sezonu krunisao je osvajanjem svetskog prvenstva, voženog u Varezeu, u Lombardiji. Kibler je napao rano i formirao beg i na kraju je imao snage da odsprinta vozače koji su se begu priključili kasnije, uključujući Fjorenca Manjija.[3] Kibler je propustio Tur de Frans tri godine zaredom.
1952. ostvario je deset pobeda na trkama u Švajcarskoj, a zatim je osvojio Fleš Valon i Lijež—Bastonj—Lijež drugu godinu zaredom, što je uspeh koji niko nije ponovio. Alehandro Valverde je takođe dvaput osvajao Fleš Valon i Lijež—Bastonj—Lijež iste godine, ali sa devet godina razmaka. Na Fleš Valonu, Kibler je u sprintu pobedio Stana Okersa, Remona Impanisa i Dekuka. U nedelju, na Lijež—Bastonj—Liježu, mladi Van Dekerhov je napao na 160 km do cilja, Kibler i Žan Robik su ga uhvatili na 44 km do cilja. Van Dekerhov nije učestvovao u radu na vrhu, a zatim je napao u Liježu, u samom finišu, Robik je bio zatečen tim napadom i nije reagovao na vreme, ali jeste Kibler, koji je brzo stigao Dekerhova i ostavio ga iza sebe za novu duplu pobedu na Ardenskim klasicima.[3] Nakon klasika, Kibler je osvojio treće mesto na Điro d’Italiji, opet bez etapne pobede.[8] Nakon Đira, osvojio je etapu na Turu Švajcarske i šesto mesto na gran priju deset nacija. 1953. godinu, počeo je pobedom na trci u Bazelu, a zatim je osvojio treće mesto na trci šest dana Berlina i na Kriterijumu As. Na Fleš Valonu je završio drugi, iza Stana Okersa. Na Turu Švajcarske je pobedio na jednoj etapi, kao i na Turu Luksemburga, a zadnju pobedu u sezoni ostvario je osvajanjem klasika Bordo - Pariz. 1953. vozio je zadnji put Điro d'Italiju, ali nije uspio da ga završi.
1954. je osvojio nacionalno prvenstvo nakon tri godine, trke u Sent Galenu i Bazelu, a završio je na drugom mestu na klasicima Gent—Vevelgem i Fleš Valon i na trećem mestu na klasicima Pariz—Brisel i Lijež—Bastonj—Lijež. Nakon tri godine, vratio se na Tur de Frans. Tur 1954. je po prvi put startovao van Francuske, u Amsterdamu. Điro d’Italija 1954. je vožena lagano, bez velike borbe, što je naljutilo italijansku biciklističku federaciju, koja je odlučila da ne pošalje svoj tim na Tur.[9] U toku Tura, Hugo Koblet i Žan Robik su pali i napustili su trku, što je olakšalo posao Kibleru.[9] U Alpima, Luizon Bobe je bio superioran, Kibler je ostvario tri etapne pobede, ali je Tur završio na drugom mestu, 15 minuta iza Bobea, uz osvojenu klasifikaciju po poenima.[9] U nastavku sezone, završio je drugi na gran priju Švajcarske i treći na trci trofej Barači u Milanu. 1955. ostvario je šest pobeda, sve u Švajcarskoj. Vozio je Tur de Frans zadnji put, ali je završio bez pobede i povukao se u toku etape 12. nakon velikog mučenja na prethodnoj etapi, na Mon Ventuu.
1956. zabeležio je tri pobede, od kojih je najznačanije osvajanje klasika Milan—Torino. Karijeru je završio 1957. godine. U svojoj zadnjoj sezoni, ostvario je dve pobede, obe u Sionu.
Mon Ventu je jedan od najvećih uspona na Tur de Fransu, na 1.900 metara nadmorske visine, a uspon počinje sa nivoa mora, bez drveća i biljaka. Na etapi 11 Tur de Fransa 1955. od Marselja do Avinjona, vozio se Mon Ventu. Kibler je na 6 km do cilja napao. Francuz, Rafael Žeminiani upozorio je Kiblera da Ventu nije kao drugi usponi. "Ferdi nije kao drugi vozači" odgovorio mu je Kibler.[10] Kibler je išao furiozno, a onda je ostao bez snage. Bio je iscrpljen i u delirijumu, vozio je na cik-cak, sa jedne strane puta na drugu i pao je nekoliko puta.[10] Pronašao je kafe, gde je odmorio, a zatim se vratio na bicikl, ali je ovoga puta otišao u pogrešnom pravcu.[10] Konačno, na dva kilometra do cilja, pao je opet i do cilja ga je gurao suvozač.[10]
Završio je etapu na 42 mestu, 26 minuta i 19 sekundi iza pobednika, Luizona Bobea. Nakon etape rekao je "Ferdi je ubio sam sebe na Ventuu ".[10] Uveče, komesari trke su našli proizvode za doping u njegovoj sobi.[2] Kibler je poricao da je koristio doping. Sutradan je napustio Tur i nikada ga nije startovao opet.[10]
Kibler je nakon kraha na Ventuu objavio kraj karijere, ali je ipak vozio do kraja 1957.[2]
1983. dobio je nagradu za sportistu vijeka u Švajcarskoj.[2]
2010. dobio je nagradu za životno delo.[2]
Kibler je zadnjih godina imao problema sa zdravljem. Godine 2016. proveo je Božić sa porodicom, a četiri dana kasnije, 29. decembra umro je u bolnici u Cirihu. Njegova žena Kristina, izjavila je da je Ferdi zaspao mirno, sa osmehom na licu.[2]
- ↑ Clarke, Stuart (5. 11. 2015). „13 of the strangest nicknames in cycling”. Cycling Weekly. Pristupljeno 1. 1. 2017.
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 2,7 2,8 „Former Tour de France champion Kubler dies at 97”. Cyclingnews. 30. 12. 2016. Pristupljeno 1. 1. 2017.
- ↑ 3,00 3,01 3,02 3,03 3,04 3,05 3,06 3,07 3,08 3,09 3,10 3,11 3,12 O'Rourke, Eddy (jun 2013.). „Six Degrees of Ferdi Kübler”. Cycling revealed. Pristupljeno 1. 1. 2017.
- ↑ „Tour de Romandie 1948”. Pristupljeno 1. 1. 2017.
- ↑ „1949 World Pro Road Cycling Championships”. Bike race info. Pristupljeno 1. 1. 2017.
- ↑ „1950 Giro d'Italia”. Bike race info. Pristupljeno 1. 1. 2017.
- ↑ „1951 Giro d'Italia”. Bike race info. Pristupljeno 1. 1. 2017.
- ↑ „1952 Giro d'Italia”. Bike race info. Pristupljeno 1. 1. 2017.
- ↑ 9,0 9,1 9,2 „1954 Tour de France”. Bike race info. Pristupljeno 1. 1. 2017.
- ↑ 10,0 10,1 10,2 10,3 10,4 10,5 „Ventoux ... take(s) one!”. 1. 5. 2008. Pristupljeno 1. 1. 2017.
