Atlaski kedar
| Atlaski kedar | |
|---|---|
| |
| {{{slika_opis}}} | |
| Naučna klasifikacija | |
| Carstvo: | Plantae |
| Divizija: | Pinophyta |
| Razred: | Pinopsida |
| Red: | Pinales |
| Porodica: | Pinaceae |
| Rod: | Cedrus |
Atlaski kedar ili atlantski cedar (Cedrus atlantica (Endl.) Manetti ex Carr) pripada rodu Cedrus, koji se u sastavu familije Pinaceae. Naziv Cedrus potiče od grčke reči κεο = goreti, jer se drvo upotrebljava za kađenje. Kod Plinija starijeg naziv označava kedrovo drvo i kedrovo ulje, ali i crvenu kleku (Juniperus oxycedrus) [1]. Većina savremenih izvora tretira atlaski kedar kao posebnu vrstu Cedrus atlantica, ali neki izvori smatraju da je podvrsta libanskog kedra (Cedrus libani A. Rich. subsp. atlantica (Endl.) Batt. & Trab.). U okviru roda nalaze se još dve do tri vrste zimzelenog drveća, čiji areal je ograničen na područje južnog i istočnog Mediterana i na zapadne Himalaje.
Vrsta u postojbini dostiže visinu i do 40 m, i prečnik stabla do 2 m. Habitus je koničan, a grane su usmerene koso prema vrhu. Grananje nije u pršljenovima, a kruna je široka i nepravilna sa uspravnim ili povijenim vrhom. Kora posle 20-30. godine puca dosta duboko. Atlaski kedar ima dvojake izbojke: dugoraste, na kojima su četine spiralno raspoređene i kratkoraste, skraćene letoraste kod kojih su četine u pramenu. Terminalni izbojak je uspravan ili malo nagnut u stranu. Mladi izbojci dugorasta gusto su obrasli sitnim dlačicama.
Četine su kraće od 25 mm, najčešće su plavozeleno ili srebrnozeleno, ređe zeleno obojene. One su četvorougaone ili trougaone na preseku, dosta krute, zašiljene i sa dva smolna kanala. U jednom kratkorastu ima ih oko 25, a na stablu se zadržavaju od 2 do 6 godina.
Cedrus atlantica je jednodoma vrsta. Muške strobile su duge oko 5 cm i nalaze su u uspravnim resama na vrhovima kratkorasta. Ženske strobile uspravne kraće i zdepastije. Cvetanje je u septembru-oktobru.
Šišarice sazrevaju zimi druge ili proleća treće godine od cvetanja. Na istom drvetu mogu se naći tri vrste šišarica. Zrele šišarice imaju valjkastojajasti oblik, sa ravnim ili utisnutim vrhom. One dostižu dužinu od 5 do 7 cm i širinu od 4 cm. Zrele šišarice se raspadaju, nakon čega na njihovom mestu ostaje uspravno kruto vreteno. Plodne ljuspe šišarica su oko 3,5 cm široke, čvrsto prilegle i svaka nosi po 2 semena u pazuhu. Seme je sa velikim trouglastim krilom, bez njega dugo oko 12 mm, krilo od 12 do 15 mm[2][3].
Atlaski kedar, od prirode raste u severozapadnoj Africi, na planinama Atlas i Rif (Alžir i Maroko). Formira planinske šume od 1370 do 2200 m n.v., često čiste, ili sa alžirskom jelom (Abies numidica), crvenom klekom (Juniperus oxycedrus), česminom (Quercus ilex) i italijanskim javorom (Acer opalus).
Atlaski kedar je bazifilna i heliofilna vrsta, a dobro podnosi i klimatske ekstreme, pa se smatra najotpornijom vrstom kedra. Raste brzo, relativno je otporan prema štetnim gasovima. Tolerantniji je na sušu i pripeku od većine četinara.
Kod nas često sreće u parkovima, uzgaja se kao soliter ili u manjim grupama u gradskim sredinama, zbog svoje dekorativnosti, fitoncidnog dejstva i izdržljivosti prema gradskim uslovima sredine. Zbog ovih osobina i lakog razmnožavanja vrlo kvalitetnim semenom lokalne provenijencije treba ga mnogo više primenjivati[3].
Osim u zelenim prostorima, ova vrsta gaji se i u šumskim kulturama u Šumadiji, na teritoriji Oplenca i u okolini Beograda, gde je pokazala zadovoljavajuće rezultate. Dobro uspeva na staništu sladuna i cera (asocijacija Quercetum-farnetto cerris) koje po mnogim svojim karakteristikama predstavlja sredinu u kojoj atlaski kedar može uspešno da se razvija i da daje znatne količine drvne mase. Može se očekivati zadovoljavajući uspeh ove vrste i na donjoj granici sveze Fagetum montanum, pa čak i na staništu belog graba (Carpinetum orientalis)[2]. Drvo atlaskog kedra je prijatnog mirisa i dobrog kvaliteta, cenjeno je u građevinarstvu, rezbarstvu...
- 'Columnaris' –se odlikuje pravilno valjkastom krunom, koja je obrazovana od dugih grana uperenih ka vrhu;
- 'Pyramidalis' – ima pravilnu usku piramidalnu krunu, koja je sastavljena od kratkih horizontalno odstojećih grana;
- 'Pendula' – kod ovog klona je u početku kruna cilindrična i stablo uspravno, a kasnije se vrh povija;
- 'Glauca' – se najčešće gaji, odlikuje se sivkastoplavo obojenim četinama, koje su naročito upadnjive boje kod mladih izdanaka;
- 'Glauca Pendula' – klon sa dugim povijenim granama i svetlijim sivoplavim četinama.
Ova vrsta se razmnožava semenom, i to setvom odmah posle zrenja u jesen, ili u martu nakon stratifikacije. Unutarvrsni taksoni razmnožavaju se kalemljenjem - bočnim spajanjem ili kalemljenjem u bočni zarez na podloge u posudi stare tri godine. Prevršivanje podloga vrši se u tri navrata zbog intenzivnog strujanja sokova[4].
- ↑ Simonović, D. (1959): Botanički rečnik, imena biljaka. Srpska akademija nauka - posebna izdanja, knjiga CCCXVIII
- ↑ 2,0 2,1 Jovanović, B. (1985): Dendrologija. IV izmenjeno izdanje. Univerzitet u Beogradu. Beograd
- ↑ 3,0 3,1 Vukićević E. (1996): Dekorativna dendrologija, Šumarski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd
- ↑ Grbić, M. .: Proizvodnja sadnog materijala - Vegetativno razmnožavanje ukrasnog drveća i žbunja. Univerzitet u Beogradu. Beograd. 2004. ISBN 978-86-7602-009-6. pp.
