Увјетни отпуст
Условно или увјетно ослобађање у најширем смислу означава чин којом неки појединац или организација одређеној особи враћа одузета или ограничена слобода, након што се та особа обавезала након ослобађања испунити одређене обавезе, односно увјете. У ужем смислу се под тим подразумијева институт кривичног права, односно мјера којом држава привремено обуставља извршавање затворске казне правомоћно осуђеној особи те је пушта на слободу; у том случају се користи израз условни или увјетни отпуст.
Док је увјетни отпуст у кривичном праву релативно модерни институт, настао тек са развојем пенологије и покрета за затворску реформу у 19. вијеку, његови коријени датирају из древних обичаја везаних уз ратно право, односно праксе да ратни заробљеници пуштају на слободу након што се обавежу да се више неће борити против стране која их је заробила и ослободила.
У модерној пракси је институт увјетног отпуста стекао популарност као једно од средстава која држави, односно њеном правосудном систему, даје већу флексибилност приликом третирања појединачних осуђеника, односно осуђенике мотивира на "коректно" понашање приликом издржавања казне. Нека казнена законодавства, попут појединих америчких савезних држава су институт увјетног ослобађања увели у саме затворске казне, чије трајање није прецизно одређено, него су одговарајућим тијелима (затворска управа, комисије за увјетни отпуст) дане широке овласти да у одређеном временском распону на поједине осуђенике примијене институт увјетног отпуста. Увјетно пуштени осуђеници су, слично као и особе осуђене на увјетну казну, су након ослобађања у правилу везани одређеним обавезама и ограничењима (боравак у одређеном граду, обавезно јављање полицији и социјалним органима и сл.); њихово кршење са собом повлачи одузимање слободе и издржавање остатка изречене казне.
