Пацификација Либије
Пацификација Либије | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
Сегмент Међуратног периода | |||||||
Сенусијски побуњенички вођа Омар Мухтар (човјек у традиционалној ношњи са ланцем на лијевој руци) након хватања од стране италијанских власти. | |||||||
| |||||||
Сукобљене стране | |||||||
Италија | Ред Сенусија | ||||||
Команданти и вође | |||||||
Родолфо Гразиани Пиетро Бадоглио |
Омар Мухтар | ||||||
Жртве и губици | |||||||
~56.000 мртвих Либијаца[2] |
Пацификација Либије, такођер позната и као Други италијанско-сенусијски рат, Други италијанско-либијски рат, односно Поновно освајање Либије (италијански: Riconquista della Libia) је био оружани сукоб који се од 1923. до 1932. године на подручју данашње Либије водио између снага Краљевине Италије на једној, те побуњеног локалног становништва, претежно сљедбеника дервишског реда Сенусија на другој страни. Узрок је било одбијање локалног становништва да прихвати резултате италијанско-турског рата којима су 1912. дотадашња подручја османске Триполитаније и Киренајке дошле под италијанску власт. Италијанска власт је, највише због логистичких проблема везаних уз операције у Сахари, а касније и избијања Првог свјетског рата првих година била ограничена на упоришта на медитеранској обали, а иницијални сукоб је привремено окончан примирјем 1917. године којим су Сенусији и либијска племена де фацто задржала контролу над пустињом и либијским залеђем. Сукоб је поновно избио 1923. године након доласка на власт фашистичког режима Бенита Муссолинија. Побуњеници су уклоњени из Триполитаније већ 1924. године, док је Феззан пацифициран 1930. године. Италијанима је најжешћи отпор пружен у брдским подручјима Киренајке, гдје је сенусијски вођа Омар Мухтар успјешно користио герилску стратегију. Италијанске снаге под генералом Гразианијем су Сенусије на крају поразиле бруталним мјерама као што је кориштење бојних отрова, изградња Граничне жице које је побуњеницима запријечило опскрбу из сусједног Египта те масовна депортација локалног становништва у концентрационе логоре гдје је велики дио умро од болести, глади и злостављања. Сукоб је практички завршио након што је Мухтар 1931. године ухваћен и објешен, а након тога су Триполитанија, Киренајка и Феззан постале дио Италијанске Либије. Рачуна се да је у сукобу страдала осмина свих тадашњих становника Киренајке и италијански поступци у рату се често наводе као геноцид.
Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ Дугган, Цхристопхер (2007). Тхе Форце оф Дестинy: А Хисторy оф Италy Синце 1796. Неw Yорк: Хоугхтон Миффлин. стр. 497.
- ↑ Манн, Мицхаел (2006). Тхе Дарк Сиде оф Демоцрацy: Еxплаининг Етхниц Цлеансинг. Цамбридге Университy Пресс. стр. 309. ИСБН 9780521538541.
Литература
[уреди | уреди извор]- Гранд, Алеxандер де "Муссолини'с Фоллиес: Фасцисм ин Итс Империал анд Рацист Пхасе, 1935-1940" пагес 127-147 фром Цонтемпорарy Еуропеан Хисторy, Волуме 13, Но. 2 Маy 2004.