Marina Abramović
| Marina Abramović | |
|---|---|
|
| |
| Puno ime | Marina Abramović |
| Informacije | |
| Datum rođenja | 30. 11. 1946. |
| Mesto rođenja |  Beograd, SFRJ
|
| Dela | |
| Polje | performans, bodi art |
Marina Abramović (Beograd, 30. novembar 1946.) bivša je jugoslovenska i sadašnja američko-srpska umetnica performansa sa međunarodnim ugledom.[1] Slikarstvo je u samim počecima zamenila za bodi art, odnosno bol, pokret, mimiku, gest, insistirajući na jeziku tela igrača, akrobata, seoskih vračeva, tibetanskih kaluđera i šamana. Iscrpljivanje tela postala je osnovna karakteristika njenog performansa. Živi u Njujorku, SAD.
Marina Abramović je rođena neposredno posle rata 30. novembra 1946. godine u partizanskoj porodici. Roditelji Voja i Danica Abramović bili su aktivni učesnici NOB, verovali su u revoluciju i komunističku budućnost SFRJ. Oboje su imali uspešnu vojničku karijeru. Danica Abramović je sredinom šezdesetih godina bila i direktor Muzeja revolucije u Beogradu. Rođak njene majke je bio patrijarh srpski Varnava, patrijarh od 1930. do 1937. godine i sahranjen u Crkvi Sv. Save u Beogradu na Vračaru.
Marina Abramović od 1965. godine studirala je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Kompletirala je svoje postdiplomske studije na Akademiji likovnih umetnosti u Zagrebu, a zatim je predavala na Akademiji likovnih umetnosti u Novom Sadu. Od 1968. godine objavljivala je tekstove i crteže a od 1973. godine organizovala je svoje akcije performansa.
Od 1997. do 2004. godine bila je predavač na Fakultetu likovnih umetnosti u Braunšvajgu za umetnost performansa. U Njujorku osnovala je Nezavisnu performans grupu, jedan forum za aktuelnu performans umetnost gde želi da radi sa izabranim mladim umetnicima i umetnicama.
Marina živi od 1975. godine u Amsterdamu, gde je 1987. godine kupila kuću, ali je više vremena provela putujući po svetu i na izložbama. U jesen 2005. godine preselila se iz Amsterdama u Njujork. Godine 2005. udala se za italijanskog skulptora Paola Kanevarija.
Bodi-art u koje je Marina počela da ispituje granice psiho-fizičke izdržljivosti, vezuju se za festival u Edinburgu 1973. godine. Performans sa dvadeset noževa bio je prvi u nizu deset akcija nazvanih "Ritmovi" i Marina je tada sebi prvi put nanela lakše telesne povrede. Noževe je koristila tako što ih je brzo zabadala između prstiju, a kad god bi pri brzini zasekla prst uzimala bi drugi nož. Njena ideja bila je da ritam udarača tako uskladi da uvek unapred zna kada će nož dodirnuti njenu kožu.
U akciji "ritam 5", izvedenoj na Aprilskim susretima 1973. godine, izložila se novim opasnostima. Zapalila je vatru oko zvezde petokrake i, nakon spaljivanja pramenova kose i noktiju, legla u njen centar. Umalo se nije ugušila, publici trebalo dosta vremena da shvati kako Marina ne glumi trans, već je zaista ostala bez svesti.
U Galeriji savremene umetnosti u Zagrebu 1974. godine ona je pred publikom uzimala tablete za lečenje akutne šizofrenije, želeći da dovede svoje telo u nepredvidljiva psiho-fizička stanja (grčenje mišića, gubljenje orijentacije). Nakon toga, slično dejstvo je želela da oseti pod dejstvom fizičkih sila.
U performansu "Ritam 4", održanom u galeriji Dijagram u Milanu iste godine, Marina je svoju akciju ovako opisala: "U praznom osvetljenom prostoru postavljen je snažan ventilator koji kroz široki otvor izduvava veliku količinu vazduha. Postepeno se približavajući pokušavam da udahnem sav vazduh... Video kamera prati čitav proces i preko dva ekrana u galeriji publika može samo da vidi samo krupni plan moga lica i promene na njemu pod uticajem snažnih naleta vazduha. Ventilator je van kadra, te posmatrači ne znaju šta izaziva te deformacije i grimase."
U poslednjoj akciji iz ove serije, Marina Abramović je odlučila da se suoči sa smrću. Na poziv Studija Mora u Napulju, ona izvodi "Ritam o" 1975. godine koji je mogao da se ostvari samo uz saradnju sa publikom. Pre početka performansa, Marina je ostavila uputstvo posetiocima: "Na stolu se nalaze predmeti (žileti, noževi, pištolj) koje možete upotrebiti na meni, ja sam objekt. Akcija će trajati 6 časova. Svu odgovornost za vaše ponašanje preuzimam na sebe." Sve je te večeri počelo pitomo. Neko ju je okrenuo u krug. Neko ju je dodirnuo na dosta prisan način. Ali trećeg sata stvari su počele da se menjaju. Publika je počela da se transformiše i na kraju je izbila tuča između onih koji su je štitili i onih koji su je povređivali.
U periodu između 1976. i 1988. godine ona će sa Ulajom (Uve Lajsipen) kojeg je upoznala i koji je bio rođen istog datuma kao i ona, putovati po svetu. Prvih pet godina stanovali su u automobilu a performanse, koji su im bili jedini izvor prihoda, radili su spontano. Od 1980. godine pa sve do 1983. boravili su u pustinjama Australije, u Sahari i pustinji Gobi. Kraj putovanja, ali i njihove ljubavi bio je Kineski zid. Za oboje bilo je to mesto apsolutne esencije, novi spiritualni svet. U performansu "Hod po velikom zidu" 1988. oni su pešice krenuli sa različitih krajeva te građevine i za tri meseca prešli 2000 km, kako bi se tačno određenog datuma, prema dogovoru, sastali u jednoj tački zida. Taj susret je bio rastanak ovog umetničkog dueta. Marina Abramović je ponovo radila sama.
Marina Abramović je od 14. marta do 30. maja 2010. godine imala svoju retrospektivnu izložbu u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku, koja je obuhvatala i performans The Artist is Present, na kojem je 763 sata i 30 minuta sedela nepomično u tišni, dok su posetioci jedan po jedan sedeli na stolici nasuprot nje bez da je dodiruju ili pričaju sa njom. Na stolici naspram nje je za vreme trajanja performansa sedelo 1545 posetilaca, među kojima su bili Lou Reed, James Franco, Bjork, Lady Gaga. 750.000 posetilaca je prošlo kroz atrijum muzeja za vreme trajanja izložbe. Bila je to najveća izložba performansa u istoriji Muzeja moderne umetnosti u Njujorku.
Marina Abramovic je glavni protagonista u dokumentarnom filmu nazvanom Marina Abramović: The Artist is Present, koji je baziran na njenom životu, istoimenoj izložbi i performansu u Muzeju moderne umetnosti 2010. godine. Film je prikazan u SAD, na televizijskom kanalu HBO i osvojio je nagradu Peabody 2012. godine, za najbolje televizijsko ostvarenje u kategoriji dokumentarnog programa.
- "Zlatni lav" na Bijenalu u Veneciji 1997. godine gde je učestvovala čak pet puta
- "Besi" za rad "Kuća s pogledom na Okean" 2003. godine
- Nagrada Udruženja američkih kritičara 2004. godine
- Nagrade grada Njujorka za igru i performans 2003.
- njena dela su uključena u mnoge svetske javne kolekcije.
- Bila je profesor na visokim školama u Berlinu, Hamburgu, Braunšvajgu, gostujući profesor na Akademiji u Parizu.
- Nagrada Braća Karić, kategorija kultura i umetnost, 2012.
- ↑ „РТС :: Марина Абрамовић: Ја сам номадска екс-Југословенка!” (sr). Rts.rs. July 27, 2016. Pristupljeno 2017-03-10.
- Dnevne novine Danas, 23/10 str. 13. Marina Abramović, Aleksandra Ćuk Beograd 2004.
- Tvorac grada [1] Arhivirano 2016-03-04 na Wayback Machine-u
- Čubrilo, J. (2010.). „ABRAMOVIĆ, Marina” ((sh)). Srpska enciklopedija Tom 1. knjiga 1.. Novi Sad, Beograd: Matica srpska Novi Sad, SANU Beograd, Zavod za udžbenike Beograd. str. 31. strana. ISBN 978-86-7946-078-3.
- Intervju Marine Abramović za engleski Vitvort Art Galeri
- UbuWeb Film & Video: Marina Abramović
- Interview with Marina Abramović
- Sean Kelly: Marina Abramovic
- Artist's page in Artfacts.Net Arhivirano 2007-11-12 na Wayback Machine-u with actual major exhibitions.
- Guggenheim page Arhivirano 2008-03-21 na Wayback Machine-u on Abramovic, with image from Rhythm 5.
- Secondary source for the report above, (1988)
- Guggenheim Press Release on "Seven Easy Pieces" Arhivirano 2008-03-21 na Wayback Machine-u - Nov.9-15, 2005
- Interview New York Magazine - Provocateur: Marina Abramovic Arhivirano 2006-02-09 na Wayback Machine-u
- Gudrun Sachse: Die Mutter aller Schmerzen. In: NZZ Folio. 1/2007 (Intervju sa Marinom Abramović)
- Oči u oči sa Marinom („Politika“, 5. februar 2011)
- Život i smrt Marine Abramović („Politika“, 16. jul 2011)