Како беше оној, слушала сам на телевизор, а и у књиге писује: Имала мајка сина. И све што син заискаја, мајка давала.
Слушала сам овија дни једну, такву мајку, сина и ћерку је имала.
Ал овај је мајка, све што је ћерка искала, и што је имала и што неје имала, на ћерку давала. Син, кротко момче одкако се родило било је мирно дете, на лебац да га мажеш, и кад види, а неје тој ни могла б'ш сакрије... кад види кво све мајка на сестру гњете и дава, мати му рекне: ћути, сине, све овој ће ти тебе остане, да ви избарабаримо неће можемо, ал тебе ће ти остане све овој што је одамно створено. И за њу ће мора још да стварамо, јутре да не рекне, моји мати и башта ми мене несу мати и башта, све су на брата остајили, ко ја да несам њина.
И брат је ћутал, мати је гњела, а башта би оваг-онаг провревил жене како не вељаје тој што работи, и овој мушко је твојо, знал је да рекне, ал га је она и њега ућуткала: ћуууути, мужу, куј знаје за каквога ће отиде и к'ав ће буде њојан живот, берем при нас нек знаје кво је живот. И да вој там не замере да је гола дошла.
И одала је ћерку, убавшко ју је одала, све што су уз њу тражили, на све су пристали, јес да им неје било право и конбиновану собу најскупу што су тражили и онуј њиву голему, таман ју беоше купили, и кредит је брат дигал сестре да се купе кола па ће му они помагу да га отплати, њему ће му све друго остане, такав је договор бил. И неје мати престањувала да гњете, кад год су ћерка и зет доодили, ако не друго, крошње да им напуни и зету у џепче да тутне, скупо гориво па да им његови не прекорују паре што троше да се мају куде њи.
Не лези враже, одјемпут умре башта, никуј се тој не надал, јоште му време неје било. Ал, несу се секирали берем што је без тестаменат отишал на онија свет, све су они на време и сас ћерку и сас зета и сас његови уговорили, како је договорено, све су ју намирили, туј једну сестру имаш, вревила је на сина, ми це помучимо, ал берем нема ни никад рекне да ви несмо избарабарили.
Кад се неје прострла у онија суд, ћерка кад рече да си узима њојан дел од наслество. Оној дете се за њу притресе, немој се секираш, мајке, нек носи, немој саг живот да си кратиш на силу. Како, синко, па ја ли овој да доживим, а онолко смо давали и онолко сам гњела, и што сте башта и ти видели и што несте видели, од стра да ни некада не замери тебе да смо више волели, да вој на њу неје дадено колко вој је следувало.
Ако оћете да не делимо кућу, а мене ми следује од све, дајте ми онуј њиву покре пут и паре да ми дадете, спрат да подигнемо на кућу, и ништа ви више нећу.
Кво те спопало, дете, па нели смо те намирили сас договор и твојо пристањување, од уста сам одвајала на нас тројицу тебе да се даде, ти да ни нешто не замериш, твои да ти нешто не рекну, какво овој саг работиш?
Тој што је било, било је, од овој што је од башту остало, има делимо на три, и мене припада дел, ако оч да ти унучетија дооде и да имаш ћерку.
Добро, мајке, нека, како она рекне, рече син, турише потписи куде им рекоше и врнуше се дом ко од сарану да су се врнули.
Имала мајка ћерку, ћерку је имала и све што је ћерка заискала, мајка је давала, и што је имала и што неје имала. И што је требала и што је од сина и од мужа скутала, што је од уста на њи тројицу одвајала.
Нек је она жива и здрава, и њојни сви нека су вој живи, ал сину сам родила најгорога душманина, грешна ми душа моа, кво овој напраји, мора ми се онија покојник у гроб од муку обрта.
Имала мајка ћерку, једнога сина и једну ћерку је имала, и од тија дан ћерку неје више имала. К'о су дом дошли, у кревет је легла, три дана лебац уста неје турала, од муку три дана неје спала, кво сам ја овој родила, како га несам човек да буде научила, у кво сам верувала и у које сам се надала... срце неје издржало, неје се више пробудила, кад је надокрајке заспала.
Нема коментара:
Постави коментар
Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.