Papers by Дејана Оцић / Dejana Ocić
Култура, 2020
The hand-written and bibliophilic legacy of the historian of civilization
and the historiosopher ... more The hand-written and bibliophilic legacy of the historian of civilization
and the historiosopher Žarko Vidović, as an example of a not quite typical
legate, points to some significant issues of legacy which legislation and
cultural policy avoid or include only implicitly. In view of the fact that
a written testament has not been found after Vidović’s death and that
his successors wanted to preserve the rich written legacy he had left
behind, a different question arose - the question of moral obligation in
care of legacies. That question has directed us to the personal attitude of
the legator towards his legacy, and to the relation of the legatee towards
the legacy, which stems from a personal sense of duty and morality.
The authenticity of Vidović’s written and oral testimonials, his careful
attitude towards manuscripts and strong messages that his manuscripts
and also his personality carry, have obliged his legatees to preserve well
this legacy. However, that obligation would not exist if it did not stem
from a personal feeling of duty of Vidović’s successors. The personal
and interpersonal relations between legators and legatees enrich the
inheritance and transform it into a legate. Thus, awareness of all the
participants about the contribution to the common cultural values is
also crucial for the realization of national interest.
Key words: Žarko Vidović, written legacy, relation between legator
and legatee, sense o f duty, moral feeling, historical memory, testament
Књижевни опус научника Милутина Миланковића / THE LITERARY OPUS OF THE SCIENTIST MILUTIN MILANKOVIĆ, 2017
На свом животном путу, како у свoјим мемоарским записима сведочи, Милутин Миланковић, један од на... more На свом животном путу, како у свoјим мемоарским записима сведочи, Милутин Миланковић, један од највећих српских научника, скретао је од детињих излета у музику или драму, преко младалачких заљубљивих кривудања, до уживања зрелог човека у доколици и у гозбама што их је приређивао Мика Алас. На свом научном путу, опет, скретао је док је био младић, а и у својим познијим годинама, унутрашњим поривима вођен, у књижевност. Управо захваљујући тим странпутицама обогаћена је српска историја науке, али је и српска књижевност добила узор у коме се може, према Кашаниновом усменом казивању, „наћи материјала за три романа”. Осим што је његово мемоарско дело поучно као водич за науку без муке и за путоказе среће на животном путу, оно је и својеврсна антологија у којој се приповести, често анегдотског типа, уклапају у целину, а у њима се сасвим јасно могу препознати узори за васпитање, моралне поуке, низ (личних али и општих) вредности, кратке приче, јасан и питак, надасве духовит, стил.
*
As his memoirs testify, Milutin Milanković, one of Serbia’s greatest scientists, would often stray from his main path and turn to the world of music or drama. He would wander back to the world of youthful love, or, as an older man, he would enjoy the parties and events organized by Mika Alas. Driven by his urges both in his younger and later years he would often leave his scientific world behind and immerse himself in literature. It is thanks to these meanderings that the history of Serbian science was deeply enriched. Аt the same time, moreover, Serbian literature received a model in which, according to Kašanin’s oral testimony, “enough material for three novels could be found”. Besides being an instructive guide to science without hassle and to happiness in life, his autobiographical work is an anthology where the stories are often anecdotal and fit perfectly within the whole. Here, one can clearly identify educational role models, moral lessons, a set of personal and common values, but also an extremely fluent style that is both crystal clear and witty.
Летопис Матице српске, 2016
Просвјета, СКД „Просвјета”, Загреб, 2016
За литературу српског књижевника Ђорђа Оцића кључна су окружења и простори у којима је боравио. П... more За литературу српског књижевника Ђорђа Оцића кључна су окружења и простори у којима је боравио. Пре свега, у његовом делу је значајног трага оставио дух завичаја, отелотворен у Оцићевом називу Ердабово (замишљени предео Ердабова чине простори Даља, Ердута, Борова и Вуковара, и у њима је смештен велики део радње његовог романескног опуса). Оцићев имагинарни топоним, који ће први пут употребити у свом другом роману Смрт у Ердабову, у његовим делима постаје готово стваран, а наставља да живи у духовном и културном простору и након пишчеве смрти: у Даљу је у септембру 2014. године одржан научни скуп о Ђорђу Оцићу под називом „Повратак у Ердабово”, а од 2015. године одржава се културни скуп „Јесен у Ердабову”.
Једна препознатљива и значајна нит која прожима како завичајни простор и места у којима је Ђорђе Оцић бирао да живи, тако и цео његов књижевни опус, јесу велике и мале воде на којима се сва та места налазе.
Даљ лежи на Дунаву, а близу Оцићеве родне куће у време јесењих киша протиче и поток Јâма. Слично, Вуковар се налази на Дунаву и на још једној реци која се зове Вука, по којој је овај град и добио име. Дунав уме да раздваја природу, људе и државе, али је он у делу Ђорђа Оцића сребрна нит која спаја завичајно Ердабово и Београд, два места у којима је провео највише година свог живота.
Београд се налази на ушћу две реке (Саве у Дунав): „наша престоница, средиште Балкана, тог пупка Медитерана у ком се рађају и умиру цивилизације”.
Дунав повезује та места географски, али је важније што је та река главна спона која спаја не само места у којима је Ђорђе Оцић живео већ и његове идеје и романе. Он жели да подсети да је Панонија, сада равница, некада било море, и зато одабира да једно од његових места за живот и инспирацију буде и Бар, у Црној Гори, на Јадрану.
Бар је место које је писац пажљиво одабрао, вођен неким унутрашњим, исконским, тихим зовом. Тај град, у ком је у последњим деценијама свог живота повремено проводио време, његовом животу је дао нову димензију. Град Бар се налази под планином Румија, на Јадрану, а њиме протиче река Жељезница.
Те воде многе, које се уливају једне у друге, Оцић у свом делу вешто преплиће, симболично их сједињујући, и оне постају окосница једног духовно-културног простора, у коме се прадавно Панонско море изоштравајући претапа у европску реку Дунав, чија снага прожима просторе којима тече, и која се духовно повезује с Медитераном.
Зборник Матице српске за друштвене науке, Jan 2015
Приређен текст разговора са трибине о актуелним питањима енциклопедистике у нашој култури, која ј... more Приређен текст разговора са трибине о актуелним питањима енциклопедистике у нашој култури, која је одржана 1. новембра 2014. године у оквиру програма 59. Међународног сајма књига у Београду. У разговору су учествовали: проф. др Драган Станић – председник Матице српске и Уређивачког одбора Српске енциклопедије; проф. др Радош Љушић – главни уредник једнотомне Енциклопедије српског народа и Школског свезнања и уредник струке Школство, педагогија и просветне установе у Српској енциклопедији; проф. др Бранко Бешлин – главни уредник Српског биографског речника; проф. др Душан Иванић – уредник струке за књижевност Српске енциклопедије и Енциклопедије српског народа.
Модератор трибине била је Дејана Оцић, енциклопедиста и уредник за лексикографију у Заводу за уџбенике у Београду.
Љетопис СКД "Просвјета" / Ljetopis SKD "Prosvjeta", 2014
Летопис Матице српске, Mar 2014
Тема националне енциклопедистике код Срба намеће код других народа излишно питање којој нацији он... more Тема националне енциклопедистике код Срба намеће код других народа излишно питање којој нацији она припада и колико су до пре извесног времена енциклопедије биле српске а колико -југословенске. Сложеност тог питања отежава и сагледавање значаја српске енциклопедистике као националног интереса.
Uploads
Papers by Дејана Оцић / Dejana Ocić
and the historiosopher Žarko Vidović, as an example of a not quite typical
legate, points to some significant issues of legacy which legislation and
cultural policy avoid or include only implicitly. In view of the fact that
a written testament has not been found after Vidović’s death and that
his successors wanted to preserve the rich written legacy he had left
behind, a different question arose - the question of moral obligation in
care of legacies. That question has directed us to the personal attitude of
the legator towards his legacy, and to the relation of the legatee towards
the legacy, which stems from a personal sense of duty and morality.
The authenticity of Vidović’s written and oral testimonials, his careful
attitude towards manuscripts and strong messages that his manuscripts
and also his personality carry, have obliged his legatees to preserve well
this legacy. However, that obligation would not exist if it did not stem
from a personal feeling of duty of Vidović’s successors. The personal
and interpersonal relations between legators and legatees enrich the
inheritance and transform it into a legate. Thus, awareness of all the
participants about the contribution to the common cultural values is
also crucial for the realization of national interest.
Key words: Žarko Vidović, written legacy, relation between legator
and legatee, sense o f duty, moral feeling, historical memory, testament
*
As his memoirs testify, Milutin Milanković, one of Serbia’s greatest scientists, would often stray from his main path and turn to the world of music or drama. He would wander back to the world of youthful love, or, as an older man, he would enjoy the parties and events organized by Mika Alas. Driven by his urges both in his younger and later years he would often leave his scientific world behind and immerse himself in literature. It is thanks to these meanderings that the history of Serbian science was deeply enriched. Аt the same time, moreover, Serbian literature received a model in which, according to Kašanin’s oral testimony, “enough material for three novels could be found”. Besides being an instructive guide to science without hassle and to happiness in life, his autobiographical work is an anthology where the stories are often anecdotal and fit perfectly within the whole. Here, one can clearly identify educational role models, moral lessons, a set of personal and common values, but also an extremely fluent style that is both crystal clear and witty.
Једна препознатљива и значајна нит која прожима како завичајни простор и места у којима је Ђорђе Оцић бирао да живи, тако и цео његов књижевни опус, јесу велике и мале воде на којима се сва та места налазе.
Даљ лежи на Дунаву, а близу Оцићеве родне куће у време јесењих киша протиче и поток Јâма. Слично, Вуковар се налази на Дунаву и на још једној реци која се зове Вука, по којој је овај град и добио име. Дунав уме да раздваја природу, људе и државе, али је он у делу Ђорђа Оцића сребрна нит која спаја завичајно Ердабово и Београд, два места у којима је провео највише година свог живота.
Београд се налази на ушћу две реке (Саве у Дунав): „наша престоница, средиште Балкана, тог пупка Медитерана у ком се рађају и умиру цивилизације”.
Дунав повезује та места географски, али је важније што је та река главна спона која спаја не само места у којима је Ђорђе Оцић живео већ и његове идеје и романе. Он жели да подсети да је Панонија, сада равница, некада било море, и зато одабира да једно од његових места за живот и инспирацију буде и Бар, у Црној Гори, на Јадрану.
Бар је место које је писац пажљиво одабрао, вођен неким унутрашњим, исконским, тихим зовом. Тај град, у ком је у последњим деценијама свог живота повремено проводио време, његовом животу је дао нову димензију. Град Бар се налази под планином Румија, на Јадрану, а њиме протиче река Жељезница.
Те воде многе, које се уливају једне у друге, Оцић у свом делу вешто преплиће, симболично их сједињујући, и оне постају окосница једног духовно-културног простора, у коме се прадавно Панонско море изоштравајући претапа у европску реку Дунав, чија снага прожима просторе којима тече, и која се духовно повезује с Медитераном.
Модератор трибине била је Дејана Оцић, енциклопедиста и уредник за лексикографију у Заводу за уџбенике у Београду.
and the historiosopher Žarko Vidović, as an example of a not quite typical
legate, points to some significant issues of legacy which legislation and
cultural policy avoid or include only implicitly. In view of the fact that
a written testament has not been found after Vidović’s death and that
his successors wanted to preserve the rich written legacy he had left
behind, a different question arose - the question of moral obligation in
care of legacies. That question has directed us to the personal attitude of
the legator towards his legacy, and to the relation of the legatee towards
the legacy, which stems from a personal sense of duty and morality.
The authenticity of Vidović’s written and oral testimonials, his careful
attitude towards manuscripts and strong messages that his manuscripts
and also his personality carry, have obliged his legatees to preserve well
this legacy. However, that obligation would not exist if it did not stem
from a personal feeling of duty of Vidović’s successors. The personal
and interpersonal relations between legators and legatees enrich the
inheritance and transform it into a legate. Thus, awareness of all the
participants about the contribution to the common cultural values is
also crucial for the realization of national interest.
Key words: Žarko Vidović, written legacy, relation between legator
and legatee, sense o f duty, moral feeling, historical memory, testament
*
As his memoirs testify, Milutin Milanković, one of Serbia’s greatest scientists, would often stray from his main path and turn to the world of music or drama. He would wander back to the world of youthful love, or, as an older man, he would enjoy the parties and events organized by Mika Alas. Driven by his urges both in his younger and later years he would often leave his scientific world behind and immerse himself in literature. It is thanks to these meanderings that the history of Serbian science was deeply enriched. Аt the same time, moreover, Serbian literature received a model in which, according to Kašanin’s oral testimony, “enough material for three novels could be found”. Besides being an instructive guide to science without hassle and to happiness in life, his autobiographical work is an anthology where the stories are often anecdotal and fit perfectly within the whole. Here, one can clearly identify educational role models, moral lessons, a set of personal and common values, but also an extremely fluent style that is both crystal clear and witty.
Једна препознатљива и значајна нит која прожима како завичајни простор и места у којима је Ђорђе Оцић бирао да живи, тако и цео његов књижевни опус, јесу велике и мале воде на којима се сва та места налазе.
Даљ лежи на Дунаву, а близу Оцићеве родне куће у време јесењих киша протиче и поток Јâма. Слично, Вуковар се налази на Дунаву и на још једној реци која се зове Вука, по којој је овај град и добио име. Дунав уме да раздваја природу, људе и државе, али је он у делу Ђорђа Оцића сребрна нит која спаја завичајно Ердабово и Београд, два места у којима је провео највише година свог живота.
Београд се налази на ушћу две реке (Саве у Дунав): „наша престоница, средиште Балкана, тог пупка Медитерана у ком се рађају и умиру цивилизације”.
Дунав повезује та места географски, али је важније што је та река главна спона која спаја не само места у којима је Ђорђе Оцић живео већ и његове идеје и романе. Он жели да подсети да је Панонија, сада равница, некада било море, и зато одабира да једно од његових места за живот и инспирацију буде и Бар, у Црној Гори, на Јадрану.
Бар је место које је писац пажљиво одабрао, вођен неким унутрашњим, исконским, тихим зовом. Тај град, у ком је у последњим деценијама свог живота повремено проводио време, његовом животу је дао нову димензију. Град Бар се налази под планином Румија, на Јадрану, а њиме протиче река Жељезница.
Те воде многе, које се уливају једне у друге, Оцић у свом делу вешто преплиће, симболично их сједињујући, и оне постају окосница једног духовно-културног простора, у коме се прадавно Панонско море изоштравајући претапа у европску реку Дунав, чија снага прожима просторе којима тече, и која се духовно повезује с Медитераном.
Модератор трибине била је Дејана Оцић, енциклопедиста и уредник за лексикографију у Заводу за уџбенике у Београду.