1

2
 Елизабета Георгиев

ТРИ ЛИЦА
И ПТИЦА
(Рецитаторска биралица)

3
4
 ДОБРОДОШЛИЦА

Драги читаоци ових песама, било би лепо да што

чешће свратите у тајанствену Улицу рецитовања. Она
је веома необична, можда слична вама, ако необично
волите поезију и ако необично и на свој начин волите
да је казујете.
Улица рецитовања је довољно широка да можете
да потрчите а да не крзате калдрму од речи, снова и
музике. Кораци вам тада одјекују као звончићи посути
чаробним прахом, који враголасто стресају звук са
себе као мокро маче капљице воде. Не маучу ваша
звонца-кораци, она певуше. С њима и ви пустите глас,
да покажете одлучност и да осетите снагу сопствених
речи. Песмом можете да надмудрите стварност и да
победите досадне и ружне снове. Нова, све
занимљивија збивања и сањања, чекају вас у свакој
следећој песми. Од песме до песме, Улицом
рецитовања корача се све брже и сигурније.
Ако сте још увек читаоци полетарци, можда ће
вам ове речи бити малко магловите, али знам да ћете
се трудити и умети да их разумете. А ако сте већ
проверени читаоци и опробани стихоказивачи, јасно је
као дан да из године у годину све више волите да се
шетате Улицом рецитовања и да са нестрпљењем
чекате да дођете до места где се једна таква улица
5
укршта са другим сличним улицама у којима вас
такође чекају нове, неказиване песме.
Ова књига је адреса у Улици рецитовања на којој
станују моји стихови намењени вама. Бираје их и
уживајте у њиховом казивању. Унапред се радујем
томе. Срећно вам корачање и добар глас!

Елизабета Георгиев

6
 АВАНТУРИСТА
(За рецитаторе од 1. до 4. разреда основне школе)

На почетку Улице рецитовања бораве дечаци и

девојчице који баш воле да сањају. Њихови снови су
обојени посебном маштом, натачкани пегицама
радозналости и по правилу испрскани бојама дуге
безграничног дечјег осмеха.
На путоказу на почетку Улице рецитовања стоји
реч „Авантуриста“.
Па, драги моји стрихоказивачи – напред у
авантуру!

7
8
НЕЋУ ДА СЕ ЖЕНИМ!
Лако је било мом тати
да освоји моју маму,
мене неприлика освајачка прати –
Лана непрестано имитира даму.

Моја је мама обична цура,

мој је тата просечан даса,
мени необична једино фризура,
а Лана – она је прва класа!

Тако ми каже, а ја јој верујем,

лепо јој стоји да глуми кокету...
Али, малкице ипак претерујем,
па није она једина на свету!

Радије бих неку једноставну цуру,

такву као цела моја фамилија.
Нека Лана смишља нову авантуру,
обична ће цура више да ми прија...

Признаћу вам, кад сам о томе кренуо,

већ дуже време свиђа ми се Мина,
схватио сам чим сам је први пут загледнуо –
обична је, слатка и веома фина.

Не вришти као госпођица Лана

кад види миша, бубу ил’ паука,
није захтевна и исфолирана,
нема шансе да ме у друштву обрука.

9
Размажена Лана проблеме сервира,
срећа да сам то открио на време,
Мина ме никад тако не нервира
и имамо многе заједничке теме...

С њом и о фудбалу да причам могу,

у њеном ми друштву прија и тишина...
Ма, створена је за главну улогу,
супер девојка, савршена Мина.

Ето, зацрвенео сам се као булка...

Мислим да се тек то зове љубав прва!
Обична Мина је сунце, Лана ћурка,
а ја – у улози заљубљеног црва...

У ствари, и јесам црвић заљубљен,

у глави ми хаос, потпуни дар-мар...
Љубав је чудо, откријеш за трен
колико је живот замршена ствар!

Овако обичан, не могу да схватим

тај компликовани згодни женски род.
Све чешће Ланин љут поглед ухватим,
кад је сретнем гледам у зид или под...

Нисам хтео да је вређам, часна реч,

само ми се Мина све више допада...
Шта да кажем, сад сам већ блед као креч,
од љубавне збрке разум ми пропада!

Као између две ватре се борим:

у Лани почињем да видим аждају,
10
Мина горуцка, ја горим ли горим –
ко ово преживи причаће на крају!

Ако следећи разред дочекам,

биће то подвиг изузетан...
Ех, да сам знао то што сада знам:
љубав је осећај леп али и штетан!

Ето, и Мина ми јуче памет солила –

рекла ми је да сам смотан као сајла...
Као да ме је хладном водом полила,
занемео сам, опасна мала!

И тако... Лана се дури, ја сам у бедаку,

Мина ме својим коментаром сморила,
тумарам као у тоталном мраку...
У шта ми је љубав живот претворила?!

Све у свему, уопште не разумем жене,

те упорне крпеље, те досадне вашке,
угађаш им, тепаш, и таман ти крене,
а оне ти сав труд врате унатрашке!

У безизлазно доспео сам стање,

много се нервирам, бесним и виленим...
Дође ми да свима доставим на знање:
ја, обичан дечко, нећу да се женим!

11
АВАНТУРИСТА
Нећу да се мазим као нека беба
и да пред лалање пијем топлог млека,
мени авантура нека жешћа треба,
пустоловина ме, предосећам, чека!

За страх ја не знам! Еј, страх шта је?

Храброст спретно за руку вучем
Та моја храброст вечно ће да траје,
сваког лошег створа има да претучем!

Попећу се спретно на врх Хималаја,

запушићу гротло бесноме вулкану,
кокавцем ћу у ред да доведем змаја,
љутом лаву, цару, пронаћи ћу ману.

Учитељу брке цртаћу, да знате,

директору школе окачити реп,
мораће због мене часове да скрате,
па ће школски живот стварно бити леп.

А што ћу тек Ану за кику да повучем,

вриштаће малецка барем два-три дана...
Не, не волим ја девојчице да тучем,
него киком просто изазива Ана.

Лажем... Крај ње храброст зачас ми испари.

Какве су то моћи којим Ана влада?
То су, ваљда, оне тајне женске чари,
опасне, а слатке као чоколада...

12
Због Ане ни близу нисам авантури,
а то већ једанпут мора да се реши!
Забранићу овој враголастој цури
тако занимљиво, храбро да се смеши.

И још ме при томе погледа у очи,

па се кришом смеје кад ја поцрвеним,
као да зна да ми срце тад поскочи
и да истог трена желим да се женим.

Са девојчицама када разговара,

осврне се начас па гледа у мене.
То у мојој машти чудне слике ствара –
као, ја крај Ане – моје лепе жене!

И деда се, кажу, рано заљубио.

„То нам је у крви!“, важно каже тата,
који је за мамом главу изгубио
у осмом, а мене већ сад љубав хвата!

Авантура чека стрпљиво са стране,

некако ми храброст није она иста,
због погледа једне осмехнуте Ане
још авантуриста неће да заблиста.

Тако сам хтео нека дела славна,

и пустоловине неке првог реда,
па да у улици будем фаца главна,
а сад, због Ане, просто ми се не да...

Ипак, кад размислим, није све пропало..

Шта је друго љубав, него – авантура?
13
Бориш се да схватиш шта те је спопало...
Авантуриста сам заљубљени, урааа!

Загладићу шишке и, у исти трен,

набацићу фрајерски храбар осмех дуг,
па ћу рећи Ани: „Ја сам заљубљен!
Хоћеш авантуре са мном један круг?“

14
КРАВЉИ ШТРАЈК
Једна крава, знана свима,
у власништву Ружић Сима,
одлучила се на штрајк!
На ливади поставила рампу,
провозала важно крављи бајк,
сазвала конференцију за штампу
и одлучно рекла:

– Сада је ред на нас!

Дошао је, најзад, час
да се чује и крављи глас!

Све у свему,
му-у-у-у-у-у-ууууу!

Нисам ја нека кмезава крава

која се жали без везе, забадава.
Иза сваке своје речи чврсто стојим.
Мукањем својим истину кројим!

Дакле...
Сви ми кажу:
„Здраво, краво!“
Па добро, имају право:
нико ми из фамилије
изван крављег рода није –
тете, ујне, стрине, баке,
а имам и понеку секу –
добре краве, свакојаке
познате по супер млеку!
15
Поносна сам на све своје
и радосна што постоје!

Све у свему,
му-у-у-у-у-у-ууууу!

Али ипак... Сумња ме голица,

притиска ме као приколица...
Не да ми мира та боцкава ствар,
у глави ми направи дар-мар,
дилема једна, коју не подносим:
пореклом треба ли да се поносим?

Занима вас извор тих мојих проблема?

У вама је, људи, другог кривца нема!
Када неко од вас некога не воли,
изговори нешто што мене заболи:
„У, што си одвратна, права си крава!“
Признајте да је то увреда права!
Шта ми фали што сам крава!
Питома сам, крава страва,
не бих згазила ни мрава,
а види вас:
увредом – трас!

Све у свему,
му-у-у-у-у-у-ууууу!

Не желим да се расправљам више,

само хоћу ово да кажем:
престаните, или – лоше вам се пише!
Не бих да претим, али ни да лажем!
16
Драге моје млекопије,
назив „крава“ за ругање није,
а ко не зна другачије
чекају га рестрикције:
за доручак млека нек не чека,
ни за ручак неће бити млека,
а ни за вечеру, млека, ни за лек.
Биће га кад се поправите тек!

*
Замахала је крава главом,
засладила се мало травом,
репом је зафијукала,
и громогласно замукала
попевши се на крављи бајк:
– Још траје штрајк! Још траје штрајк!

Све у свему,
му-у-у-у-у-у-ууууу!

17
ТРАГИЧНА ЉУБАВНА ПРИЧА
ПЕВЦА СТЕВЦА
Куку-куку, моја тешка туго,
остаде ми куку – ништа друго!
Жалосна ми судбино пилећа,
где нестаде она моја срећа?!

Ох, опростите на кукњави...

Питате се ко вас то гњави?
Ја сам барон Стева Кукуриковић Стевац,
најпознатији локални певац.
Ал' туга велика у мени листа,
вијуга кроз срце као црв... ил’ глиста...
Све у свему – нешто за њупање.
Опростите ми и за ово лупање.

Ово је, драги моји, прича нимало славна,

трагична, тешка исповест љубавна.
Лично моја, не нечија друга –
пилећа љубав звана... туга... дуга...

Многе су коке мене упознале,

црнке, пирге, белке, велике и мале,
све су за славног Стевца знале.
Љуте сам бојеве због њих био,
на мегдану јаке певце победио...
Али онда – бум – Стевац се заљубио,
у потпуности памет изгубио,
све због оне мале каћиперке
Викторије Мрдиреповић Белке.
18
А не да је то кока-вила!
Перната, пуфнаста, заносних крила,
ногице јој просто пасу траву...
Па како да певац не изгуби главу!
Довољно је само крај неке живице
угледати очи ове коке-цице...

Из срца сам друге коке избрисао,

дугачку љубавну песму написао,
лепој Викици послао највећег црва
и неких седам-осам мрва...
Па зар да не примети оваквог дасу,
шармера познатог по стасу и гласу?

Али, ох, ево већ ме срце штреца –

продала се моја Вики због переца
које јој је донео црни Дон Коколини,
прекоокеански певац, не баш фини,
мангуп и безвезњак, варалица,
кратконоги тупсон непривлачног лица!

Та је сподоба Викицу спопала,

и ето, она се у њега зацопала...
Сад ме, кад је сретнем, чак ни не погледа,
као да нисам певац првог реда
него само давно прошла авантура...
Повредила ме опасно та цура!

Живот ми више смисла нема,

разочараност у мени дрема,

19
срце ми у ритму туге лупа,
није ми жао да постанем супа
или печење у неком тањиру...
Најнесрећнији сам певац у свемиру.

Сад јој кукуриче тај њен Коколини,

док ја чепркам земљу у тишини...
И, да ми невоља постане још већа,
тупан је решио да јој брак обећа!
Начуо сам да ће они ових дана
на медени месец, преко океана...

Ал' негде под крестом нада још постоји,

трепери и тиња, помисао кроји
да ће Коколини, опрости ми свете,
доспети у неки прелив за шпагете,
или под поклопац пилеће паштете,
да се обрадује неко гладно дете!

Па да лепа Вики, млада удовица,

са мном тражи црве покрај кокошињца...
Ако једном опет доживим ту слику,
одјекнуће светом моје – кукурику!

20
МАЛЕР
Нема шта, ствар је грозна –
ја сам личност малерозна!

Часна реч, искрено се трудим

да невоље заобилазим у кругу,
ал' нешто у глави кврцне па полудим,
упадам из једне невоље у другу!

Тако се шетам с невољама својим

од јутра до мрака, и то годинама!
„Никада краја глупостима твојим!“,
жали се тата, жали се и мама.

Тако бих да избегавам проблеме,

да будем за пример, стекнем добар глас,
ал' никад да дође до промене теме,
проблеми јуре за мном, све у кас!

Нема шта, ствар је грозна –

ја сам личност малерозна!

Што више желим да будем добар,

то чешће, ипак, сви на мене вичу.
О, зашто нисам углађен кô собар
који сервира увек лепу причу!

А сваку реч ми шутну кô камичак,

попују ми важно и тата и мама,
па се и сестра прилепи, кô чичак:

21
„Ја сам послушна! Савршена! Дама!“

Трудим се, стварно, и дању и ноћу...

Али, несташлук је самоникло воће...
Дешава се оно што најмање хоћу –
никако да нађем пут до озбиљноће.

Нема шта, ствар је грозна –

ја сам личност малерозна!

Сестра досађује, живце ми кида,

па мала чврга кô добар лек дође,
онда се дерња, урличе без стида –
тек кад ме тата изгрди то прође.

„Опет ме је ударио-ооо, тата-ааа!“,

цмиздри сеја, мојом муком се храни:
„Што немам неког нормалнијег брата,
да ме као млађу сестру чува, брани-иии!“

Тата ми, наравно, слово већ држи,

јавља се и мама, по мозгу ми скаче,
и бака ме својим поукама пржи,
а сестра се уз њих увија кô маче.

Нема шта, ствар је грозна –

ја сам личност малерозна!

Невољама мојим нигде краја нема,

стално нека нова незгода искаче,
несташлук нови сам себе припрема,

22
вири иза угла, кô магарац њаче.

Сви мисле да ја сам невољу бирам,

а не знају да се баш тога и плашим,
не бих родитеље своје да нервирам,
желим у финоћи сестру да надмашим.

А баш ће мени лопта да долети,

шутнућу је снажно, тако као Меси,
али ће на место незгодно доспети –
поломљени прозор стално ми се деси!

Нема шта, ствар је грозна –

ја сам личност малерозна!

Ту опет на сцену ступа тата,

за њим панично маршира мама,
која се одмах за глaву хвата,
на очи јој се навукла тама:

„Ово ће ми дете доћи главе!

Ако ме мајчински инстинкт не вара,
без барем две-три ћушке здраве
неће престати хаос да ствара!“

„Не!“ – одлучно ће добри тата –

„Батина је и из раја протерана.
Несташлук се, драга, за гушу хвата
уз помоћ лекција и забрана!“

Нема шта, ствар је грозна –

ја сам личност малерозна!
23
Деда најчешће дремуцка и ћути,
све док не стане на моју страну:
„Зашто толико вичете, о људи,
детету и по измишљате ману?!

Боље да постане живахан и спретан

него спор, плашљив и кô сајла смотан,
нек нам је здрав, радознао, сретан,
нека се упозна с чарима живота!“

Дошло доба да се дозна –

нисам личност малерозна!

Дедина поука веома ми прија,

знам да радознао, разигран и здрав,
дете за пример могу бити и ја,
а у друштву први, и снажан кô лав!

24
ПРОБЛЕМ ЈЕДНОГ НИЛСКОГ КОЊА
Нилски коњ, велики Сима,
све особине нилског коња има –
онако крупан од главе до пете,
био је одважно, снажно нилско дете.

Прво правило нилског закона

за правог, здравог, нилскога коња,
јесте дебљина – она бурећа,
а уз ту пуначност иде и срећа.

Сими се то баш и није свидело,

дебељушкастих се ножица стидео,
гуза му „мала“ кô повећа канта,
све у свему – слика фрапантна!

Тај нилски коњ, силни даса,

незадовољан због крупног стаса,
реши да више уопште не хаса,
да му се смањи телесна маса.

У име те јако жељене згодноће

помало је грицкао траву и воће
и пио воду са много соли –
јер, да мршавост со много воли,
рекла му чапља, госпођа Мила,
надрилекарка с плавога Нила.

Сими се стомачић полако смањио,

мало по мало – сасвим утањио,
па потражио новог стилисту,
25
мудру и вредну нилску глисту,
господина Иглића Жан-Пола,
манекенима нилским идола.

Симиној срећи не беше краја –

постаће манекен већ овог маја,
у јуну ће нилским пистама пловити
и нилске даме на нилски шарм ловити...

Али, збунила га вест сасвим нова:

разгласила свима Лепосава, сова,
да нилска лепотица, кобилица Јуца –
више воли Симицу кад је дебељуца!

26
ПУБЕРТЕТСКА КЛЕШТА
(За ученике од 5. до 8. разреда основне школе)

Низ Улицу рецитовања, драги моји

стихоказивачи, дувају различити ветрови, али
највраголастији је онај пубертетски. Тај ветропирасти
ветар завлачи се свуда, иза сваког словца и испод
сваке речи.
Ако си девојчица, штипнуће те за образ и као
поклон оставиће ти бубуљицу, а ако си дечак,
исфризираће те тако да просто пожелиш да се
сакријеш од света. Овај ветар хиљаду пута опаучи
путоказ на коме пише „Пубертетска клешта“, онда се
разбашкари низ Улицу рецитовања и певуши са
сваком следећом песмом која говори о одрастању.

27
28
КРИЗА
Здраво... еј, здраво, поштовани свете!
Да ли за детињство сад постоји виза?
Није једноставно да се буде дете,
кад уз друге тресе – пубертетска криза.

Из искуства знам да често има сметњи

на релацији двеју супер планета –
планете родитеља, увек у пометњи,
и несхваћене мале планете детета.

Шта да предузму људски младунци?!

Тешко је изборити се за своје ја,
кад су родитељи морални чистунци –
мама баш све зна, тата баш све зна!

Па, ево шта радим, рецимо – ја.

Кад ми дођу, тако, неки црни дани,

на живце ми иде цела околина,
и мама, и тата, и досадна бака,
и несносни брат и цела родбина...

Тада ми обично мрак падне на очи,

од толеранције ништа – ма, ни за лека.
Говорим себи: „Девојко, прикочи,
иза сваке свађе нова свађа чека!“

Али, ништа! Ђаволчић у мени повилени,

па ме чачка, по живцима ми гмиже,
хиљаду битака распламса се у мени,
29
као да је нови велики рат све ближе!

Покварила сам ТВ, и пегла је у квару,

ћорнула сам брату из џепа неку банку,
не из обести, него у освете жару –
том татином љубимцу, бакином јунаку!

На мене сад сви кевћу, мрмљају, па шизе,

на мене се онако, за сваки случај, бече –
ја сам им главни кривац за породичне кризе,
и што је свануо дан и што је пало вече!

Од прекора и претњи глава ми већ пуца,

не волим што сам ове породице дете,
ђаволчић у мени, ево га, опет штуца,
чувај се дивљакуше, неразумни свете!

Цвркуће мајчица сва брижна, румена,

а озбиљна бака већ распреда приче,
анализира се све, свака успомена,
тата кулира кратко, па завиче:

„Ово стварно, али стварно није фер,

од толике деце на овоме свету
зар баш ја да добијем такву кћер
која тотално полуди у пубертету!“

Онда ме погледа, очима зашкиљи,

као да му нешто кроз памет бургија...
Сети се мој ћалац, мој татица мили,
пубертетских својих давних враголија!

30
Бежао из школе, причао ми деда,
тукао се, стално правио проблеме,
сад је заговорник дисциплине, реда,
ниже ми савете и васпитне теме!

Помагајте, људи, невоља ме гризе,

како да победим пубертетску муку?
Што од родитљске, што од светске кризе
тражим ново друштво на Фејсбуку!

31
ОБЛАЦИ
Облаци, свуда облаци...
и ја међу њима –
муња која сања будна,
душом, срцем и очима.
Муња сањалица, свађалица,
брбљиви пламичак...
час тужна, час срећна,
муња-чичак!

Закачим се за речи, случајну заврзламу,

па кô без главе јурим, са сунца – у таму.

Одлутам тако бесна на цео свет и небо,

на ветрове из школе,
на пљускове из куће,
на олује међу дечацима,
на све хладне и вруће
тајне међу знацима
тог једног дечака,
и завучем се међу облаке.

Ја, муња-чичак,
девојка, девојчурак, девојчица,
мамино чедо са десет лица,
татина цура спретна кô птица,
бакина дика и наследница...

Све сам то ја и много више,

то кажу, ја не знам, плашим се кише.
Тмурно је међу облацима мојим,
32
препознам у њима себе док их бројим...
Једна ја, друга ја, ја десета,
ја као тајна у телу детета.

А дете јесам и нисам,

прешла сам звездану дугу,
одрасла нисам и јесам,
дошла сам на страну другу...
И све је опет пометња, магла,
најзагуљенији задатак...
Кажу растем, пролази време,
мени је сваки дан кратак
и у сваком дану је његов лик...

Ето, ни име не могу да му кажем,

по обичају маштам, врдам и лажем...
Ал' признајем једно – да лажем не вреди,
кад нам се случајно погледи сретну
сваки пут изнова срце се заледи.
О, те слатке хладноће!
Он нешто хоће...
Он нешто...

Шта се то дешава међу облацима мојим?

Еј, драги облачићу, шапни ми, знаш да се бојим...
Кажи ми само шта ме то зове
из очију плавих тог... дечака...
Како могу те очи да лове
све дрхтаве слутње из тајног мрака
мојих снова?

Снова кроз које трчим, маштам,

33
летим и сањам,
милион стаза прођем у трену,
посетим све своје тајне старе,
и нове које за њима крену,
па ме чачкају стално и стално,
једна по једна, све на смену...

Знам, постоје... постоје многе боје,

ал' плава је мека, слатка, далека,
плава лепрша, плава ме чека,
у гнезду свих немира мојих...

Растем и растем...
Због ЊЕГА у плаво дане обојих!
Због њега најдаље висине освојих!
И признајем гласно, јер сад знам –
облаци моји, ваша муња-чичак
нашла је свој плави камичак
и нове звезде тајни небом соли.
Заљубила се, ето, па воли!

Облаци, свуда облаци...

Откуд их толико има?
Облаци,
облаци,
облаци...
И ја међу њима.

34
ДЕВОЈЧИЦА СА ХИЉАДУ СНОВА
„Не успављуј девојчицу у мени!“,
вичем нестрпљивом животу:
„Не бацај ми лутке и не растурај ми куле у песку!
Свако зрнце је моје, да знаш!
У свако стаклено око је скривен неки мој зврк,
а улепљене локне крију још једну коцкицу чоколаде
коју ми је бака донела за рођендан...
Најлепше жеље...

А он, тај исти живот - и витез и кловн,

кикоће се, црвени и трчи напред као луд.
„Иди ти сам, враже! Срећан ти пут!
Стићи ћу те на некој раскрсници
где се туку поспани ветрови детињства.
Стићи ћу те ја... Девојчица са хиљаду снова!“

Ето, зато бих волела да украдем дане,

окачим их о ластин реп
и да с њом одлетим на југ,
тамо негде где детињство никад не престаје.
Да, животе враже,
прочитала сам између редова писма
које стално шаљеш одраслима –
да на југу влада дечја песма
и да су тамо сви деца,
сјајна као сунчеве зене!
Живот обојен дечјим осмехом
вреднији је од свега!
Умива се он бескрајно леп
у мојим очима и у мојој коси,
35
у несташном поветарцу мог цветног даха
што мирише на пролеће...

Крећем на пут, уплашена као лане.

Онако наивно са мрвицама стрепње...
Знам да се детињство за мном окреће
и маше ми златним ручицама:
„Одлетеће ласте без тебе, Луна!
И на југу је исто, мала!
Кикоћу се одрасла јутра и тамо,
и тамо се одрасло сања,
и тамо сунце шапуће из густог грања
нових проблема...
Нигде, драга моја,
вечног детињства нема!
И ја сам закрпа прекрасне хаљине таквог детињства!“
„Није истина, златоруки друже!
Има!“, вичем,
„Има у мени,
у руци, у оку, у успомени!
Ако те чврсто загрлим
рукама од хиљаду враголија,
прстима од милион звркова,
ако заједно протрчимо
преко гвозденог моста озбиљности,
остаћемо скупа и сутра, и прекосутра...
За десет година бићемо заједно,
ја - велико дете,
и ти - мало моје детињство!“

Опет ћутим...
Можда и одрастем једном
36
у чекаоници свог детињства,
на станици кроз коју
пролазе возови из различитих светова.
Дете и човек...
Човек, па дете...
Тика-така... Тика-така...
Тика-така... Тика-така...
Али ако отпутујем
понећу .... и ластин реп,
и мрежу магловитих речи...
И луткино око, и зрнца песка...
Живот јесте леп,
а детињство га лечи
од лудости обичног света.
Волећу плаво
као што волим небо,
зеницама ћу распршити зеленило
и посути њиме станице живота...
Нека све око мене
и у мени оживи...
Нека лепота детињства
остане да цвета са мном.
Нека...

37
РЕЧ ШТО ПОЧИЊЕ НА В
Ћутим и данас.
И јуче сам ћутала.
Хиљаду пута у снове одлутала,
хиљаду пута даљине зграбила,
хиљаду пута слутње спутала
и милион пута рекла реч што почиње на В...

Ћутећи сам узјахала још један сан,

а знам да ти ниси ту,
са њим и у њему,
да се иза краја ноћи крије
неки нови дан,
мој мали, детињи дан,
који безбојан дрема.
Не могу га речју обојити,
не могу га погледом освојити,
не могу га додиром прекројити...
Зато ћу и даље ћутати
и јурити реч што почиње на В,
да ти је дам,
да њом обојиш своје очи,
да због ње штуцаш док се играш,
добри мој зврку!

Жуља ми нешто још детињу душу,

нешто ми гребе немирни поглед,
па онако враголасто руши
све трепераво и све магловито,
све обојено у дугу,
све окићено осмесима
38
и све начичкано погледима,
све твоје.

Корачам кроз ћутање своје.

Један корак...
Други... Скок!
Трећи... Ш-ш-ш...
Опет грабим реч што почиње на В
и ћутећи је милујем срцем.
В као ваздух – треба ми да дишем.
В као вишња – киселкасти укус дира ми непца.
В као висина – тамо желим да одлетим
и да ти најгласније кажем
моју реч која почиње на В.

Знам да са тим В стављам тачку на своје детињство

и да збуњена улазим у вулкан живота,
у вијугаву реку нових дана,
у вртлог новог света
у коме више не царују деца.

Није ме страх!
Ја сам ипак татин мали враг,
вила шарених крила,
власник ћутања,
владарица изгребаних погледа...
И баш ме брига за тамо неке вулкане,
вртлоге и нове дане...
Ја само... волим!
То је моја реч што почиње на В!

39
БЕГ
Кезе се тајанствени дани
иза насмешених ћошкова мога детињства.
До јуче су ти исти дани били несташни
и са мном јурили за подивљалим змајем.
Ветар је носио и мене и њих
кô што носи и овај стих
који у поспано јутро пишем.
Миришем неки други ветар,
ветар љубичица и јоргована
који ми мрси косу и вичем
уз дерњаву побеснелог школског звона,
из ћошка још једног бившег дечјег дана:
„Еј, ја сам она
иста девојчица коју је до јуче
чешљала бака и плела јој кике!
Ја сам она иста девојчица
која је шарене и велике
лизалице поклањала Саши!
Ја сам она иста клинка
која се плаши
да остане у мраку сама,
јер мрак неке луде тајне крије!
Ја сам она иста чупавица,
бакино злато и дедина дама,
која никада, ал' никада, није
слагала, ружну реч рекла,
лажи веровала и у лаж утекла!
Ја сам онај исти девојчурак који стално лута
месечевим ливадама, кроз Алисин свет,
и сто хиљада, ма милион пута
40
окрене лице своје маште ко' сунцокрет!
Еј, ЈА сам она иста Јеца која стално сања,
која је себи чврсту реч дала:
НЕМА, никада нема ОДРАСТАЊА!
Хоћу заувек да останем мала!
Ја сам она иста цура
која још увек сањари о принчевима из бајке,
о прескакању вијаче безброј пута,
о погледу оног несташног Саше
који заједно с мојим некуда одлута,
па далеко, где се сунце и небо љубе,
ту се негде и погледи наши изгубе...“

Мерим већ слабашне речи. Сваку...

И никако да убедим слабашну себе
да дроњци ових убеђивања
имају свог власника, мене,
што кô птица шарених зена
кроз дане летим, помало снена,
и плашим се тог лета...
Птицо, рашири крила и врати се!
Бежи!
Шарене зене у стари поглед вежи,
и не дај да ти нове слике ушетају у око!
Лети што даље! Лети високо!
И врати се! Врати!

Волела бих да побегнем са тог непознатог места

где иза ћошка вреба, кези се већ петнаеста,
и нови путеви и нове стазе,
и нове речи што другачије милују,
што другачијим гласом мазе
41
моје још детиње обрашчиће
и душицу која би још да буде несташна,
па да некуд иза стварности збрише
у топло гнездо где се нови дан детињства пише...
Да ли сам она иста девојчица – птица,
да ли место Саше сад видим Марка,
да ли је то испред мене наставак снова
или је просто животна варка
која ми говори да одрастања има?

Кезе се тајанствени дани

иза насмешених ћошкова мога детињства.
Ја бежим од њих као неки нови, пробуђени дан,
коме је онај од јуче само леп сан
кô мени моје детињство,
моје још увек детиње лице
сакривено у шареној зени
мене, девојчице-птице.

42
ШАПУТАЊЕ
Хеј, девојчице са месечином у очима,
хоћеш ли да ти шапнем једну тајну?
Можда то и није тајна, можда све то и знаш,
али ја бих да ти шапнем...

Ш-ш-ш-ш-ш! Зажмури, успавај месечину,

загрли своју неку звезду сјајну,
једну од оних које свако од нас
тајно грли,
и задуби се у мој глас
који ка сјајној тајни хрли
да би је теби поклонио,
а ти неком другом,
тај други неком трећем
и тако укруг...

И кô што рекох,
можда то и није тајна, можда све то и знаш,
али ја бих да ти шапнем,
јер шапутање је прелазак преко шарених мостића речи
чији каменчићи су све твоја слова,
тиха, слатка, окупана прахом звезда и магијом дана,
од почетка до краја поносно поређана.

Од А када си проходала,
преко Б када си заплакала због Миње у вртићу,
па В када си поносно донела кући прву петицу,
гегајућег Г – већ је прва симпатија украла поглед,
блесаво Д – бодљикаво разочарење,
Е – прва патња,
43
и трчање, и трчање кроз дане
до тајанственог ш-ш-ш-ш у које је свашта стало,
а ти откриј шта...

Видиш како је шапутање слатко

и како, макар на кратко,
милујеш оне посебне тренутке
између цуцле и ђачке клупе,
испод које вире одерана колена
једне несташне девојчице,
власнице најблиставијих звезда
и неких посебних месечина
које јурцају по очима.

Још нешто бих да ти кажем,

а ти жмури,
заустави се насред мостића речи, ћути и слушај!
Је л' знаш, драга моја душице,
да на врховима твојих трепавица стоје сунца
која своје зраке несебично деле
свим очима, а највише онима
које урањају баш у твоје,
плавичаста мала мора великог детињства?

И још ово бих да ти кажем,

а ти зајаши један сунчев зрак са својих трепавица
и обиђи околину да сретнеш истину...

Препознајеш ли укусе
сакривене у мешавини лимуна и шећера?
Киселкасти и слатки укуси детињих дана
који ти ошро вичу : „Закочи, мала!
44
Остани још који дан. Никад нећеш сањати такав сан
обојен у дугу, обучен у шарене кратке панталоне,
сан што јури несташне балоне
слатких рођенданских заврзлама,
када си била главна дама
и када је све било мнооооого шареније,
без туфница брига, мрља проблема,
без штрецања у грудима због љубави, дилема,
када су све те чудне ствари
биле у рукама других...

Биле... А сада си сама...

И јеси дама.... И ниси дама...

Запамти:
и месечине, и звезде, и сунца,
и ветрови, и кише, и олује,
све што трчи, ломи, све што се чује
и не чује – ту је.
Ш-ш-ш-ш, знаш већ, велика си,
све негде путује.

45
МОЈА МАЛЕНКОСТ
Моја маленкост... дечак...
мммм, рецимо згодан дечак, тако кажу девојчице,
води чудан рат са ближом и даљом родбином.
Не вреди ни узорно понашање у школи, ни петице
када су сви оптерећени вееееликом бригом
о мени, мојој маленкости.

А ја сам сасвим обичан дечко.

И себи мало чудан у последње време.
Сам некако решавам неке шућмурасте проблеме.
И нема разлога да се због мене штреца цео свет –
нисам једини кога је задесио пубертет!

Сви се брину, цвркућу, шуњају се, прислушкују,

без мене неке веееелике планове кују,
а мене, моју маленкост, нит питају, нити чују...

Катастрофа! Катастофа на квадрат!

Почиње глупи пубертетски рат!
„Упомоћ, помагајте!“ – и говорим, и вичем, и пишем:
„Од бриге матораца не могу да дишем!“

Страшно ми иде на живце кад ми приђу,

па штипкају за образ
Кô да сам клиња... ма беба, смотанко на квадрат...

Поређају се тако тетке, ујне, куме...

и свака, као, све нешто зна и све разуме,
и свака се бечи кô инспектор прави
и свака од њих претпоставља шта је у мојој глави,
46
а ниједна од њих не зна одговор прави.

„Ју, Миланче, што си убледео! Шта ти је, сине?

Је л' с тобом све у реду? Тетка брине!“

„Мили мој, кажи ујни, што си тако ћутљив?

Хоћеш ли да ти умесим оне твоје колаче?
Види га, сав си кô покисô, мило моје маче!“

Долази ми да дрекнем: „Прекинитееее!

Нећу колаче! Нећу, нећу и нећу! И нисам ничије маче!
Ја сам још исти Милан и од свих вас ми се плаче!“

А онда тата...

„Јуначино, па каква ти је то ћуба?

Среди мало ту косу, сав си кô рашчупани стог сена!
И, молим те, немој да будеш труба –
нису ти они клинци ни до колена!
Знам ја, посвађао си се с другарима, зато си такав.“
Ето, и тата прешао у филозофе и мудријаше...
И он, као, зна шта мене мучи,
а мени све ово уопште не паше,
само хоћу да ме оставе на миру
и да се више не осећам кô нека амеба
испод микроскопа!

Смучило ми се да неко стално копа

по мом обичном, малом животу.
Најбоље ми је да се затворим у собу,
одврнем музику до краја и да размишљам....

47
Да размишљам... о ЊОЈ...
Ушетала је у учионицу прошлог петка,
и мени, мојој маленкости, направила тотални хаос.
Све ми се истумбало, окренуло наглавачке.
Ту сам, а нисам ту.
Видим неке звездице, тачке...
Мисли ми луњају кô мува без главе,
пред очима ми само њене очи плаве,
па још и ти маторци, кô крпељи,
стално ме даве.

Моја маленкост... дечак...

мммм, рецимо згодан дечак, пре свега за ЈЕДНУ
девојчицу,
од сутра окреће нови лист за цео свет!
Бациће све глупе проблеме кô бушну лоптицу
и рећи ће свима да га... мучи пубертет...
и... ОНА.

48
ПУБЕРТЕТСКА КЛЕШТА
Убеђена сам да ме сви одреда лажу,
да сви неистину преда мном сервирају,
поклањају ми константну гњаважу
и уз то ме својски константно нервирају.

Мама ми каже да сам девојчица лепа,

да ми је коса као свила сјајна,
а ја – да полудим од свог коњског репа
који виси као кобасица чајна!

Ни на шта не личи моја фризура,

а мама ме лаже и лаж упорно гура
под мој... грозни, бабурасти нос...
Еј, мама, па имам и ја понос
и очи да себе видим у огледалу
овако смотану, чупаву и дебелу,
овако ружну као ружно паче,
као ружну бубу што около скаче!

„Дебела?!“, пијуче бака,

„Па ти си, дете, танка као сврака!
Кљуцаш помало, кашику заобилазиш,
држиш дијету, на килажу пазиш!
Еее, у моје време тога било није,
навалиш на месо, чварке, па пихтије!“

Пихтије?! Престрашно!
У бабино време, у плусквамперфекту,
цуре су могле да буду кô бурићи,
да њупају крофне, уштипке, штрудле...
49
и да их воле тадашњи младићи.

Ма, мрзе ме сви од реда,

чак и деда приче ми испреда
како дечаци ипак воле буце
и како љубав уз варјачу цвета.

Ох, сирота ја, с ким то живим?!

Кô да су сви дошли из неког другог света,
у коме владају торте и колачи,
шерпе и лонци, где се јело крчка...
Да ли ико од њих може да укачи
да се мој живот у другим водама брчка!

Нећу, е баш нећу да их слушам!

Упорно ми говоре да ме много воле,
а стално памет соле ли ми соле,
па би да ме кљукају као неко гушче:
„Пробај гулаш! Ручкај питу!“
Да л' они знају да ја данас треба
да сретнем Владу, и да сретнем Миту,
зар овако мусава да им кажем: „Здраво“?!

Није ми, ма уопште ми није право,

што стално, стално у мене зуре,
сваку реч и покрет ми анализирају,
мука ми је од те сталне тортуре
а они све изнова репризирају
и распредају још дубље приче.

Вриштим, шизим стално, тужног лица:

„Еј, ја сам, ипак, савремена девојчица,
50
не живим ни у мамино ни у бакино време,
волим шминку, блесаве фризуре и креме,
волим Фејс, пратим моду и мрзим масну храну,
мислим да је људски и пронаћи ману
нечему што ми се не допада.
Јесте, понекад ми све смета и све ме жуља,
тачно је да тврдоглаво идем путем својим,
и није чудно што се тло пода мном љуља,
па љуља се и свим другарицама мојим...“

Тата новине чита и гунђа из прикрајка:

„Пустите дете на миру! Не захтевајте којешта!
Зар не видите да пролази детињства бајка,
да су је ухватила – пубертетска клешта!“

51
РАЗГОВОР СА ЛУТКАМА
„Хеј, Марија, велика цуро,
Опет се дружиш са огледалом!
Наместила си ђаволасти осмех на лице
и кô све мале а велике девојчице –
луташ!

Еј, Марија, па где си?

Зар си заборавила на нас?!
Лутке зову Марију! Марија, јави се!
Хоћемо нове фризуре, и нове хаљинице,
хоћемо старо пегаво Макино лице,
да нам се смеши и да нам прети,
да се кревељи, да се свети
другим играчкама из собе...“

„Досадне сте, моје лутке!

Да, на тренутке сте добре и слатке
али сад имам нове задатке,
нове идеје ми кроз главу гмижу,
неки посебни дечаци-лутке стижу...
Ви будите добре и чекајте на ред,
ово је мој, Макин – нови свет!

Зато ћу вам испричати причу о...

једној девојчици... (сличној – мени!),
о том шта бива када детињство повилени,
када се све одједанпут промени
и када се свет обоји неким посебним
звезданим бојама...

52
Дакле...

Можда знате, а можда и не знате,

можда сте чуле, а можда и нисте,
како је једна девојчица слатка... (као – ја!)
из жеље искрене, из жеље чисте
одлучила брзо, брзо да одрасте!

Тако је обрисала све роде и ласте,

све принцезе и друге бајковите цице
из своје шарене бележнице.
Под кревет је бацила све лутке... (ја вас – нећу!)
шарене крпице, игре, тренутке
када се играла и била мала:
– Све је то прошлост, све је то шала.
Ја сам сад вееелика, нисам мала!

Прескочила је фазу звану школска клупа,

зграбила мамину ципелицу што лупа,
то јест, брзом брзином ускочила у штикле,
ставила маскару и понеки виклер,
из ормана извукла хаљину што блиста –
све шљокица до шљокице, кô са модних писта,
и тако скоцкана, и тако „ин“,
ставила и најјачи мамин кармин,
попела се на столицу да би била већа,
па пред огледало... о, каква срећа...“

„Стани, стани, Марија, смањи мало брзину!

Не може то тако, пази на кривину!
Извуци то своје супер огледалце
погледај нас, лутке, своје старе знанце,
53
и не лажи себе причом о другој цури,
из огледалцета још стара Мака буљи!“

„Да, у праву сте, моје лутке,

моје паметне другарице...
Гле, у огледалу место супер цице
видим смешно шарено лице
малог кловна – као велике девојчице,
(то јест – мене!)

Не желим да се вратим баш у пелене,

ал' остаћу још коју годину дете,
а оне нове што долазе кô ракете
нек ме чачкају и нек ми прете,
ја ћу и даље да се играм с вама
има времена, постаћу одрасла дама,
када за то дође време.“

54
 CARPE DIEM*
(За ученике средњих школа)

На крају Улице рецитовања налази се велики трг,

на који једнога дана дотрче и авантуристи и они које
су чврсто ухватила пубертетска клешта (чим успеју да
се измигоље, правац трг!). А трг се улива у широку и
непрегледну Улицу одраслих. Добро је што дуже
боравити на њему, јед доноси мир уз који се спретно
хватају дани. Хватачи дана, ни деца ни одрасли,
мудрују о тајнама живота, о мрежама у које се сваког
дана изнова уплићу и из којих се ослобађају. Са
сваким даном све мудрији, они речима обликују,
вајају, клешу, боје, шију, кроје свој свет. Зато,
наравно, на великом путоказу, насред тог трга који се
налази на самом крају Улице рецитовања, стоје две
мудре речи: „Carpe diem“.

55
56
CARPE DIEM
У паперју нестварног уточиште тражим.
Заобилазим стварност сањивог даха.
Сваки корак, жеља свака –
крај је без краја који види крај...
Немам снаге да бежим од снова.
Забезекнута биштем каљаве дане,
у мраку чучим и...

ЋУТИТЕ!!!

Забрањујем вам да и реч кажете!

Спавачи свакодневице
свакодневицу мрзе,
сутрашњи дан проклињу,
јучерашњи газе...
Хипнотисани спавачи на дуге стазе...
Одговор тражим...
Чаврља ми мрак посут прахом.
Црни мрак, а свуда прах,
страх и прах – црна стварност.
Гарави ланац црно-белог одсјаја.

УМУКНИТЕ!!!

Знате само
да палацате језиком изнад понора,
да испирaте вољу и мозак
осуђеним душама!
Умете само да убризгавате нервозу,
лудост, психозу...
57
Покушајте да се бар кловновски смејете
и стојите на једној нози,
да на разапетој жици нађете равнотежу,
да побледите у правом светлу!

Градим своју пирамиду циглама жеља.

Свака је окрњена.
Ви сте је оглодали!
У колевци пуној жучи
тражим неку сигурност,
трчим, прескачем видике,
сурвавам препреке, цедим снагу и...
Помоћи нема...
Топао је мрак...
Светлост се јавља са капљицом,
са прахом, са димом...
Дивна нестварна светлост.
Понирем...
Летим...
Нестајем и постојим!
Дивна, слатка светлост...

ЗАЧЕПИТЕ!!!

Доста поповања, високих беседа,

празних речи без лица и наличја,
моралистичких придика и глупих глуварења
иза којих смишљате грдње!
Доста!!!
На преслици од паучине
ВАШОМ вољом и ВАШИМ делом
ЈА ДАНАС испредам своје СУТРА...
58
Да вам кажем хвала?!
Не, не могу.
Гуше ме речи, саплићу ми језик
окупан жаром чудновате воде.
Очи ми боде дим
и прах ме боде.
А крв?!
Крв ми је црвена и бела, и црна
и плава ако хоћете.
Крв ми је мешавина лажи,
ваших лажи...

Не говорите!
Блудници смо сви.
Безгрешни не постоје.
Зашто смо такви?!
Питање које тражи одговор,
а тај одговор је одговор на други одговор,
одговор на одговор
на давно постављено питање...

Ако желимо ускрснуће,

ухватимо дан својим рукама,
погледајмо стварности у очи
и у велики црни круг
уцртајмо плави.

59
ТИ СИ МИ СВЕДОК –
ЧИТАЈ МИ ДУШУ!
Правим те од проклијалог семена у себи,
од срца дрвета које сам украла са првим словом.
Правим те од одбачених мисли сирочића
које сам закључала у твоју кору.
Правим те од песника у људима
који те сваки пут наново упознају.
„Слуга покорни, књиго,
ја сам човек!“

И као човек те пратим у стопу.

Кап и кап – мастило, кажу.
Мрља и мрља – зову га слово.
Шара до шаре – реч им је име.
Цело поље речи
и ти на крају.

Можда ће ми бити жао

што, ето, и сада разбацујем те речи
као поцепане папириће
на којима су написане лоше успомене,
прецртане љубави
и побркане мисли.
Ти си ми сведок – читај ми душу!

Знам да ће ми бити жао

што их притом гужвам и стежем,
цедим у њима нечије и своје,
како бих после онако жедна

60
посисала сваку истину.
Ти си ми сведок – читај ми душу!

Окруњене мисли
поређане као капљице кише
умивају једна другу.
Правим те од кише...
На столу од папира
капљице мезете душу једна другој,
наздрављају за мудрост,
наздрављају за снагу
којом ће волети сваког
ко их окуси.
Правим те од укуса...

О, добра моја, стално те правим од свега,

а ти шуштиш, жубориш, шапућеш,
па говориш, брбљаш и вриштиш,
затим приповедаш, диваниш, збориш
и увек слушаш онога ко те воли.
У срцу ти срце дрвета.
Ветар и лишће.
Кора и душа.
Последњи лист на врху – сунце.

61
ПОТРАГА ЗА ТОПЛИМ ПОГЛЕДОМ

Немуште мисли не постоје.

Све оне нешто говоре, макар и кроз мук.
Оне су као мрачни, брбљиви језик
занемео од чуда
који много гласније вришти
од највећег бола.
Можете ми слободно рећи
да тишина воли да ћути,
а да је ћутање обична празнина,
да иза празнине ничега нема,
да је сваки глас тишине
само једна заблуда.
Можда сте у праву...
Па ипак, ви ми можете рећи...
Али ја знам да је то истина...

Фуриозно напуштам
ровове напуштених мисли,
после луде теревенке заблуда.
Остао сам пијан да лежим
у локви стварности,
моје и ваше.
Воњави дани не дају ми да се отрезним.
А ако боље размислите – ни ви нисте трезни.
Пијани од брига, од немаштине, од политике,
решавате туђе проблеме
и чекате да комшији цркне крава,
па да срећни одете на кравље опело!

62
Једни другима пиљите у крштеницу –
да ли вам је отац посејао
словенско, германско, семитско
или неко друго име...
Па крштеницом копате темеље за свој дом,
крштеницом постављате сто
за своје пријатеље,
крштеницом цртате међе
свога дворишта!
Једни другима отимате имена,
без једног погледа и без речи...
Једни другима...

Предуго трају неки погледи,

дуго, као најдуже ноћи које мере
руке, очи, ноге и смех...
Предуго трају неки погледи...
И није грех да се негде скрију,
без имена, презимена, без одобрења.
Нема циља без хтења,
рећи ће неко од вас,
до циља се препреке газе,
падају жртве,
невероватне ствари умиру
и тако мртве понекад засузе...
Не чујете ни плач, ни јецај, ни бол...

Олимп вашег Олимпа је ваш дом!!!

Да ли је неко од вас некад

некоме изашао у сусрет
и прогледао кроз прсте
63
свим његовим манама?
Понекад? Врло ретко?

Ја судија нисам
и не делим казнене поене за садашњост,
али вас молим, даме и господо,
сваки пут кад изнова загризете живот
потрудите се да ухватите своје велико слово...
Знаћете шта је то.
Знаћете, ако ослушнете
громогласну тишину света око вас...

А сад збогом и у здравље!

Нека вас црна и бела сенка стварности
загрли једним топлим погледом.

64
АРМАГЕДОН
(Кључарка добра и зла)

Данас свирам још један сан.

Пужеви нота миле по магловитој соби,
крију се иза столице за љуљање,
љуљају се са одбеглим вриском улице,
кикоћу се са старом сликом моје баке...
Добро и зло играју валцер.
Добро и зло плешу на киши.
Добро и зло ђускају уз сузе.
Добро, и зло, и ја...

Упорно свирам још један сан,

довољно дивља да га и одиграм.
Али плаше ме ваше очи,
укочене као очи хијене,
крви жељне, патње жељне.
Оне ме кидају на црну и белу ЈА...
Зажмурите макар на трен
да снажније шчепам сан
у последњој рупи своје флауте,
да га сакријем у цев времена
и дозволим му да снено снива...

Немојте да опет плачем.

Сузе пеку већ опрљене дане –
и јуче, и прекјуче и још много дана...
Хватам још један ваш поглед.
Није сунце. Ни месечина није.
Више је облак иза шипражја ноћи.

65
Тим истим погледом голицате моје прсте
док свирам...

Немојте ми узети прсте!

Њима свирам флауту,
флауту свих мојих прошлих и будућих снова,
и сенки и нада...
Музика се роди и умре
са мојим уздахом
и тада оживим...
Немојте ми узети прсте!
Не узимајте ми ни уздах!
Изгубићу се као сеновит трен,
нестаћу са последњом нотом
тужна, сама и...
Нестаћу ја,
кротитељка добра и зла,
кључарка ружичастих снова
и кошмара-буздована!

А припадам бићу
које се, ваљда, зове човек
и понекад само дозволим себи
да сам ДАНАС човек.
И понекад само,
када се сруши још један залутали поглед
и када око постане постеља за наде,
уђем у одају слутњи,
седнем у ћоше и чекам...
Чекам ветар – лахор и олују,
чекам сунце – зрачак и зрак,
чекам облак – облачак и облачину,
66
чекам себе НОВУ да се поново упознам.
Хеј, око, па где си?
Како је твоја зена?
Слушају ли те трепавице?
Намигујеш ли?
Хеј, око...
Рађам још коју глупост,
а ви ми се смејете, зловољно се церекате!
Ма, срам вас било, душевадитељи!
Маштокротитељи!
Срећогазитељи!

Ослањам се на сенке.
чешкам споредне душе и изгубљена срца,
свирам флауту снова,
и понекад само, када сам човек,
и сама засањам...
За себе сам пророк, пророчица,
с времена на време мрав –
сићушан, црн, брз, лукав,
упоран, нејак, увек спретан,
враголасто храбар и никада јак МРАВ...
А ви, не узимајте ми прсте,
па ипак сам човек... Понекад... Ваљда...

67
ИСПОВЕСТ ГЛУМЦА
Добро вече, поштована публико!
Добро вам вече, крадљивци туђих снова,
које сваки пут ненаметљиво ставите у џепове
својих мисли и понесете кући да их досањате...
Добри вам дани и мирне магловите ноћи,
сапутници и сапатници моји...
Нисте ми ни сестре ни браћа,
а поштујемо се кô род рођени...
Ви, ви госпођо у другом реду,
знам, нисте моја мајка,
али... можда сте ме родили, а да то и не знате!
Значи, сироче нисам, али знам да будем кад хоћу
или... кад ми се каже.
Драги моји, ви сте моје небо и мој чаробни дом...
Од ваших очију живим, за вас се смејем и плачем,
због вас умирем и рађам се...
Ради вас се зевзечим и вичем,
ви сте ти због којих се рушим и уздижем,
криви сте што сам час дете, час старац,
криви сте што грцам у болу и давим се у смеху...
Због вас... просто... постојим.
Због вас ћу у последњој сцени
последње представе и умрети...
Ја, глумац – и клошар и цар,
и осуђеник и судија,
и наивчина и заводник,
и лудак и мудрац,
и сељак и тамо неко,
вечерас ћу свечано скинути
своју маску...
68
Ако могу...
Тумарам ходницима сопственог света
ЈА, а НЕКО други,
мрак, а најјаче сунце,
одјек смеха, а глинена посуда пуна суза...

Глумац сам и маска сам...

Увек прво и велико АЗ...
Господар простора између јаве и сна...
Даске и одјеци...
Трепераво поље уздаха и смежуране светлости...
Укрштени мачеви погледа
и нове и нове мемљиве речи...
Корачам...
Мирим немирне кораке,
мерим покрете – оне детиње, неспретне,
и сваки пут као да изнова учим да ходам,
кô новорођенче на новорођеној сцени
пузим... дахћем... плачем...
Подижем се и падам...
И поново, и поново, први пут корачам...
Шарлатан, чудак, дворска луда,
капетан брода, посматрач, ухода,
па вожд, витез, калуђер смерни,
песник, судија, шугаво псето,
и човек и звер и ето све то,
у мени и вама, ако ћемо право,
постоји дуго и држи се здраво
за ваше очи и моје лице,
за вашу душу и душицу моју,
за још један час, минуту коју
у којој сам НЕКО и НИКО
69
због вас,
у којој сте СВЕ и СВАКО
због мене...
Маску да скинем не могу.
Маска за маску се лепи...
Једна изгори као буктиња,
друга из сенке заблиста,
трећа се у сенку врати,
чекајући да је дозовете...
Не, не могу да скинем ни једну маску,
па, ја сам... глумац.

Завеса шушти, светла се гасе,

још један делић себе
сахрањујем на даскама које живот значе...
Значе. Живот. Живот наш –
и мој и ваш...
Ех... те... даске...
До нове маске, поштована публико!

70
ПРИЗНАЊЕ
Признајем,
најснажније је оно што се роди после плача,
изрони као небо
са белегом заљубљених месечина,
уз исповедну серенаду прошлих тренутака.
Два сребрна ока у кланцу мрака.
Сенке-клошари на тргу заборава
пружају длан за...

Ја се шуњам кроз све те

израњаване сени милостиње.
Боже мој, па то је само живот,
тајновита клавирска стаза
поплочана црном и белом надом.
Музика је негде између.
Забацујем грешке на леђа,
ко немирну косу која ми заклања поглед
и корачам, већ прочишћена после прве сузе.
Ако се спотакнем, постаћу сенка.

Их, сенка –
по обичају блебећем шифроване мисли.
Ја сам само
поштоноша зајапурених тренутака,
мали изданак једне
раштимоване чегртаљке
која сваки пут заборави своју песму,
много прича, али не уједа.

Знам да сам компликована брбљивица

71
и неразумљива сврака-торокуша
и мало џангризаво кученце
које стално кевће,
знам да сам замршено клупко
које нико не може размрсити,
загонетна особа на квадрат... знам, али...
Покушајте бар ви
да ме разумете...

Ипак, није све тако магловито.

Ишибани мрак терам у ћошак.
Боље је усукати сву таму
у траљаву љубав,
обогаљену лепоту,
у шепаву наду,
у стаклени осмех
који на климавим крилима
облеће сваки нови трен.
Све је боље од тоталног црнила...
Слатки крилати осмех.

Због свега горе реченог,

због падова и узлета,
одлучила сам –
променићу порекло!

Потичем од звезда,
оне су вилинске, старије од таме,
најгласнији говорници мудрости живота.
Из родослова свог знам
да сам ипак зрнце светлости –
Звездана,
72
Сунчица,
Тајна...

И чула сам још

да се горе, на небу,\\\\\\\\
штави кожа времена
и да се нежно отварају
нарезани дани.
Кришка радости за данас.
Залогај сумње – сутра.
Прекосутра је на менију плач.

Прекрасан дан за сузу-душепраљу!

Ех, дан за бисерје!
Ево ти јутро за разговор, девојчурку, и суза!
Кратак сат за још краћи поглед, девојко, и суза!
Ево ти уморно вече за мрзовољу, драга дамо, и суза!
Изволите, малене моје неколико минута за...
сузе...

На реду је ноћ која иште признање.

Да, признајем...
признајем широм отворених очију,
и признајем срцем громовником
и признајем разлисталим разумом –
најснажније је оно што се роди после плача!

73
И ТО ЈЕ ЉУБАВ

Рећи ћу вам,
чисто зато што сам добре воље:
волим да се спотичем о ветар
и да хватам месец
за оковратник од сребра,
да дукате немира нижем
уз звекет препечених зрака
и да свака перла злата
носи моје име.

Рећи ћу вам,
чисто у поверењу:
у суседној улици живи ОН.
Није богзна шта,
али носи облаке у џепу
и осмех му мирише
на ораховину
коју сеје у сваку нову реч.
Живи се некако,
али, рећи ћу вам,
чисто зато што сте ми симпатични:
ја сам понекад злослутница...
Чак и у перу ласте
видим ветар који доноси сумњу.
Ипак, ЈА знам да ме ОН воли!

У колевци својих осећања

ређам старе луткице
без глава.

74
Црна слика, зар не?
Пошашавим понекад због ЊЕГА,
али и то је љубав!

Знате,
издаће ме стопала,
јер остављају трагове.
Припитомила сам те своје душмане,
али њихове печате не могу.
Пратим ГА, понекад само.
И то је љубав!
Чудно је то... Да...
Рећи ћу вам,
само зато што вам трепавице
некако посебно сјаје:
волим плаве очи...
Спаковала сам своје мисли,
ставила их у кофер нежности
и предала их ЊЕМУ.
Боље је тако, зар не,
са плавим очима и ЊИМ у мени!

75
ПЛАНОВИ
Припалила сам оловку
као цигарету.
Сав отров јутра и дана
претворићу у насликане речи.
Једноставно ћу кô брљива девојчица
нашкрабати свој живот уз гласну музику...
Зато сам се настанила
испод прозора своје собе –
ЈА споља
и ЈА унутра...
Провирујем кроз замагљено стакло
и гледам себе незрелу
и чупаво–озбиљну
како биштем поређане жеље.
Отпутоваћу на Малдиве.
Завршићу факс.
Наћи ћу супер посао.
Удаћу се за бизнисмена.

ЈА спољашња цвокоћем од тога,

иако ме сунце упорно шамара.
ЈА унутрашња шкиљим
кроз знојаво окно
и питам се
одакле леденице на тараби
под прозором.
Распричана су моја јутра
уз прву шољицу кафе
чаврљам са огледалом
и надвикујем се са буљавим спикером на ТВ-у...
76
Добро јутро!
Шта има?
Како си ноћас паковала снове?
Где су ти кутије случајних снова?
А кутијице кошмара?
Полако их пребацуј.
Оне су много тешке.
Пази да не ушинеш леђа!
Како си гужвала паперје у глави?
Зар ти јастук није био на сметњи?

Тако се избрбљам
да сакријем сву гнусобу неочекиваних одговора.
Забацим косу кô ватрену гриву
и онако ватрена и речју чиста
Ушетам у дан.
Ноћас сам припитомила месец
игром крај отвореног прозора.
Прво сам га звала очима,
ужареним грожђицама душе.
„Окуси моју мекану сласт,
бледи коњаниче! Окуси!
Ја сам мекано твоја и чврсто свачија!
Не љути се на нажуљане речи,
знам да их не чујеш целе,
ал' послушај само парченце!“
Он ме пророчки погледа,
а ја се још пророчкије насмејах.

77
ЧУВАЈ СЕ!
Отварам врата од папира
сваки пут кад се подвучем под своју искривљену дугу.
Моја искривљена дуга – ни шарена ни добра,
ни од сунца ни од надања,
са огромним папирним вратима на крају,
на којима крупним словима пише: „Чувај се!“
Чешкам их прво,
милујем да одобровољим оно с друге стране...
Уснама додирнем оно „Чувај се!“
и шапатом обећам: „Хоћу!“...
Кад их отворим, покушавам да се сачувам од себе,
од својих лелујавих мисли и пијаних минута,
од рашчеречених осећања и клошарских надања,
јер, иза мојих папирних врата све се таласа,
све је наглавачке, округло па на ћоше...

Нигде ме нема...
Нема ме можда ни иза тих папирних врата
под искривљеном дугом
са којих као авет блене сувоњаво „Чувај се!“
Просто сам сенка...
Бунтовна и немирна као лептир...
Без цвета на који бих слетела,
без ветра који би ме носио,
без дечака који би ми срцем пробио груди,
па би ме закуцао на неку даску да ме сви виде.

Тако никаква – ни жива ни мртва,

ушуњам се у вече,
лупкајући старим похабаним даном.
78
Он ме упорно вуче за рукав
и шири своје шатре доживљеног,
а ја му се смејем:
„Не чачкај ме, враже! Не желим поново да те
миришем!
Не желим да те се сећам! Само хоћу да те заборавим!
Тако магловит и нестваран, гадиш ми се!
Хоћу да заборавим мирисе свих грубих речи,
додире свих лоших мисли,
хоћу да заборавим игле које су ми бушиле дланове
када сам хтела да помилујем стварност...
Зато сам те залила једном чашицом заборава,
па још једном...
па још једном...
па још једном...
Све је другачије када ми заборавом заливен, дане мој,
блебећећеш за вратом.
Тада си ми некако лепши, шаренији, умивенији,
срећнији, цветнији, светлији,
бољи, луђи, слађи,
маснији, сласнији, дражи...
А ја, ја сам некако јача.
Да, када се сретнем са твојим братом, другим даном,
обично ме боли глава и све је опет исто,
Нема ни светлости, ни шаренила, ни цвећа...
И ја, сенка-лептир, опет загњурим главу
у ново море обмана,
верујући да ме на дну
чека нешто много лепше.
И тако стално...
Чудно је, и ЈА знам да је то лаж!
Знам, а опет, испочетка, лажем себе...
79
Роним кроз ту лаж сад као делфин самотњак
кога су остали делфини
оставили на неком леденом брегу,
далеко од свих ледених брегова
да греје своје тужно срце
лажима са дна хладног мора хладних лажи...

Знам, никада нећу стићи до стварности,

никада проблеме закопати нећу,
нити тугу сакрити у најдубљу јаму,
ако утеху тражим на дну!
Бићу и лептир, и делфин и несрећна тигрица чак,
једино човек никада бити нећу
ако не зграбим храброст за врат
и бистре главе не потражим своју стварност!
Тек тада ће на мојим вратима од папира,
под мојом новом, лепшом дугом писати:
„Браво!“

80
КАКО СЕ ГРИЗЕ ЖИВОТ
(Лутање у нереду)

Корачам уздигнуте главе…

Живот је тако леп када се шеташ његовим алејама.
Понекад само дозволиш себи
да убереш цвеће из ћошка,
да за тренутак постанеш баштован дана.
Живот је тако леп
када обрезујеш трње на ружама поред стазе,
када са латица скупљаш росу
срећна што је твоја,
када можеш да јој честиташ и рођендан,
подругљиво непромењен од дана ницања…
Живот је тако леп док не посечеш цвет у себи
и не постанеш олињало страшило
у алеји корова,
излизана сенка бившег створа
која сада наздравља још једном чашом отрова.
Ех, живот је тако...

Да почнем шетњу испочетка...

Ја, девојчица, девојка, жена,
Евина сестра, Адамово ребро,
очево чедо и мајчина ћера,
нашминкан анђелак, шетам...
Табани милују чврсто тло
и хиљаду зрнаца песка

81
голица мој, као, идеалан живот.
Сваки корак је исписана реч
на табли још једног дана.
Те речи понављам у сновима као папагај,
те речи исписујем на екрану свог компјутера,
у том неком недодирљивом свету
склапам реченице.
Све оне почињу великим словом,
али тачка им је некако сувише велика
и од ње се не види почетак.
Дакле...
Ја савршена...
Бела пут, коса кô свила, гипко тело –
лаж упакована у бочици парфема,
празан поглед на пун тањир
сумњивог укуса...
Страх ме да загризем јутро.
Страх ме да окусим вече.
Страх ме да укрстим поглед
са огледалом.
Речи ми се већ мрешкају
као слике на површини воде
у коју је неко убацио камичак.
Палим још једну измишљену цигарету,
у сивилу дима да нађем праву реч...

Љубавници...
Љубавници, ето, изгубе понеки пољубац
јер додири се чувају за страст,
за ходање... за скакање по жици
са које се лако пада у блато.
Давала сам се кô мачка,
82
све у име некога и нечега,
ал' никад нисам имала храбрости
да гребем за себе.
Зато и лажем...
Часовник броји побегло време,
а ја му се кô нека дивљакуша пркосно смејем:
„Не можеш ми ништа, време-издајице!
Задовољна сам што сам с њим укротила звер у себи,
што сам се дала цела – чиста, девица!“
Онда је... све подивљало.
Ураган изазова поломио је све умртвљене минуте.
Из захукталог воза уздаха излеће страх.
Уплашена, израњавана,
купујем нове и нове тренутке,
да заварам дах тела које пати.

II

Чим сам изашла на улицу,

родило се стотину мене око мене,
умножила сам се простом деобом,
размилела се кô љигава мрља
и кренула на разне стране.
Са врхова солитера зјапе огледала.
Из кордона стабала кезе се огледала.
Из паркираних аутомобила буље огледала.
Са корена солитера колаче очи огледала...
„Дебела гуско! Масна паћенице! Задригла свињо!“
Повратићу сваки залогај
у име среће која чкиљи из жгољавог огледалцета.
Пред продавницом у комшилуку набасала сам
83
на празну картонску кутију
и шћућурила се у њој као мачка,
малтретирана, пребијена, гладна, израњавана...
Можда ће се неко смиловати и купити ме,
барем као опомену...
Бићу опет жива, опомена спакована у картонску
кутију.
Савршенство ће се можда срушити.
Подарићу себе незаситим погледима.
Мушкарци, жене, нек пиље у мене,
у моју косу као свила,
у лаж упаковану у бочици парфема,
у мене – сјајну у огледалу.
У то име, попићу још неку чашицу!
У то име, частићу своју крв лудилом!
У то име исписаћу још коју реченицу
у свом бескрајном писму себи!
Добују ми лажи кô побегле сузе.
Зато и режем ове самоникле речи
за последњи час...
Тако је близу мрак, а ја сам сада само... сенка.
Далеко је глас
који би да дозове сјај...
Неко ми каже: „Крај!“...
Не... не желим... нећу...
Гнушам се црних одјека,
вриска унапред спакованих сати,
фиока у којима се скрива прах,
из којих вапи искривљена слика
увелих успомена.
Гади ми се
од погледа својих утопљених у маглу,
84
поспаних слика и бесане јаве.
Спотичем се о отираче неистина,
разгоропађене страве.
Ваљам се у блату провидних снова.

Ја нисам ја
када ми кроз крв шета страх у праху.
Ја нисам ја
када ми кроз грло мили ватрени млаз.
Ја нисам ја
када луда седлам случајне пролазнике.
Ја нисам ја
када пљујем живот иза сваког залогаја.
Боже, па ја сам само млитави зрак...
Тишина... одговара ми мрак...

Обавијам душу голом надом.

Вером подмазујем суве кости.
Силујем мозак, бар нешто да шапнем...
Опрости, животе, опрости...
Био си тако леп док сам шетала твојим алејама
чисте крви, чисте душе, разума блиставог кô сунце,
док сам при сваком кораку кроз себе
исписивала само лепе речи...

Ти си тако леп, а ја... ја сам

гладни грех који тражи опроштај,
који би да те загризе
као што те разумне душе
сваког дана гризу.

85
САДРЖАЈ

АВАНТУРИСТА
Нећу да се женим!.................................................
Авантуриста..........................................................
Крављи штрајк......................................................
Трагична љубавна прича певца Стевца..............
Малер.....................................................................
Проблем једног нилског коња.............................

ПУБЕРТЕТСКА КЛЕШТА
Криза.....................................................................
Облаци...................................................................
Девојчица са хиљаду снова..................................
Реч што почиње на В............................................
Бег...........................................................................
Шапутање..............................................................
Моја маленкост......................................................
Пубертетска клешта...............................................
Разговор са луткама ...............................................

CARPE DIEM
Carpe diem................................................................
Ти си ми сведок – читај ми душу ........................
Потрага за топлим погледом ...............................
Армагедон...............................................................
Исповест глумца.....................................................
Признање...................................................................
И то је љубав ............................................................
Планови.....................................................................
Чувај се......................................................................
Како се гризе живот..................................................

86
Елизабета Георгиев
ТРИ ЛИЦА И ПТИЦА

Решење корице
Милана Виденов

Илустрације
Виолета Коцев

87