Šekspir – Ričard III

RODOSLOV:
Ričard, vojvoda od Jorka, svrgao je sa prestola Henrija VI iz porodice
Lankaster (oženjen Margaritom sa kojom je imao jednog sina – Edvarda;).
Ričardov sin Edvard se proglasio kraljem Edvardom IV i tako je dinastija
Jork smenila dinastiju Lankaster.

Sinovi Ričarda, vojvode od Jorka i vojvotkinje od Jorka (koja se u drami

pojavljuje, ali čije se ime ne pominje):
1. Kralj Edvard IV + Elizabeta (ledi Grej – zato što joj je prvi muž
bio lord Grej)
► Edvard, princ od Velsa (kasnije Edvard V (?), 12 godina) i
Ričard, vojvoda od Jorka (mlađi)

2. Ričard III (vojvoda od Glostera) + ženi se Anom (udovicom

Edvarda, princa od Velsa, sina Henrija VI i Margarite)

3. Džordž, vojvoda od Klarensa (stariji brat, ubijen 1478) + Elizabeta

(Lankaster, Anina starija sestra)
► Edvard i Margarita (ledi Margarita Plantadženet1)

Prepričavanje:

I ČIN (umire Klarens)

Prva scena – ulica u Londonu

- Glosterov prvi monolog – u monologu govori o:

o Radosnom dobu dinastije Jork (Sun of Jork iz prvog stiha drame
predstavlja kralja Edvarda IV, ali i čitavu porodicu Jork jer je
sunce bilo amblem te dinastije): pobeda nad Lankasterima u bici
kod Tjuksbarija i mir tj. okončanje građanskog rata.
o sopstvenoj ružnoći, gadosti, nedovršenosti – bez ljubavnog
dostojanstva. «Rovašen, ružan, gadan, nedočet (prerano donet u
taj živi svet), upola završen»; «psi laju kada kraj njih prođem
hrom»
o odluci da bude zlikovac: «kad ne mogu da budem ljubavnik ...
odlučio sam da budem zlikovac, da mrzim tašti provod...»
Odlučuje da podstakne na mržnju braću Klarensa i Edvarda
klevetama i proročanstvima. Izmislio je proročanstvo da će
Džordž (=Klarens) lišiti kralja krune i ubiti njegovu decu.
1
Iv: Šta li znači ovo Plantadženet? U drami se pominje da su Henri VI i njegov sin bili
Plantadženet, a u komentaru prevodioca da je među engleskim kraljevima poslednji
(četrnaesti) Plantadženet bio Ričard III i da su Edvard i Margarita, Klarensova deca,
poslednji Plantadženeti...

1
- Gloster, Klarens i Brakenberi. Stražari sprovode Klarensa u kulu
zato što se zove Džordž. (Gloster: «Trebalo bi da ti za to hapse kuma.»)
Gloster kaže da su za ovo hapšenje krive kraljeva žena i ljubavnica –
gospođa Šor2, koje su moćne, imaju uticaj na njega. Kraljica i njen brat
Antoni Vudvil su nagovorili kralja da pošalje lorda Hastingsa, velikog
kancelara, u Kulu, a pušten je na molbu gospođe Šor. Gloster ih naziva
torokušama koje su učinile da kralj dā plemićki status njihovoj
rodbini3. ((Brakenberi, starešina Londonske kule, prisutan je samo da
bi Gloster nad njim briljirao – Gloster ga prvo izaziva da se saglasi da
gospođa Šor ima ljubavnike tj. da nije baš moralna, a potom ga grdi da
on pokušava da ga navede da kaže nešto loše o njoj.)) Gloster obećava
bratu da će ga osloboditi.
- Glosterov drugi monolog u kome brata naziva naivnom budalom.
Kaže da ga toliko voli da će mu uskoro dušu poslati na nebo.
- Gloster i Hastings. Dolazi tek oslobođeni Hastings. Gloster ga pita
kako je podnosio tamnovanje. Ovaj kaže – sa strpljenjem; čeka da se
oduži onima koji su krivi za njegovo hapšenje. I on misli da su krivci
kraljica i njena rodbina. Kralj Edvard IV je u postelji. Gloster kaže da je
za to kriv njegov raspusan život.
- Glosterov treći monolog u kome iznosi plan ((da postane kralj,
premda to izričito ne kaže)) koji podrazumeva skoru smrt Klarensa i
Edvarda, kao i zavođenje ledi Ane, Vorvikove najmlađe ćerke. Ričard je
ubio njenog muža (u bici kod Tjuksbarija) i svekra (njen svekar je
Henri VI). «To hoću, ne toliko radi ljubavi koliko radi tajnog smera koji
ću postići ženidbom sa njom.» ((iv: Gloster je DELATAN – ima plan;
osobina vladara po Makijaveliju.))

Druga scena – druga ulica u Londonu

Sahrana kralja Henrija VI, poslednjeg kralja kuće Lankaster. U pratnji

su velikaši i ledi Ana. ((Tri meseca nakon bitke kod Tjuksbarija?)). Anin
monolog: Ana zna ko joj je ubio muža i svekra i u naricanju nad svekrom
kune Ričarda: «Prokleta ruka što ti rane dade! Prokleto srce... i prokleta
krv... mrskom bedniku koji nas ucveli nek' crnja kob bude, užasniji kraj no
paucima, gujama... Nek' mu je dete čudovišni stvor... koji plaši majku što
se uzda u nj... Bude li ikad ženu imao, nesrećnija bila zato što je živ no ja
što ste mrtvi i moj muž i ti!».

Gloster i Ana.
Ričard pristupa povorci i traži da kovčeg bude spušten. Ana ga naziva
đavolom koji prekida sveti čin. Velikaši mu se prvo suprotstavljaju:
«Natrag, lorde moj» a onda se povlače pred Ričardovom odlučnošću:
«Drsko pseto, stoj kad ja zapovedam!». ((iv: Gloster je ODLUČAN;
Makijaveli!))

2
Gospođa Šor, žena londonskog zlatara, bila je milosnica kralja Edvarda IV, a kasnije
Hastingsova.
3
Elizabeta je bila plemkinja i pre udaje za kralja, a gospođa Šor to nikad nije ni postala.

2
Razgovor Glostera i Ane: Ana ga naziva strašnim slugom pakla a on nju
slatkom sveticom. Ona nabraja njegova nečoveštva a Gloster se sprda
(pozivajući se na Anine reči da čak i najljuća zver ima sažaljenje, kaže da
on nije zver jer ga nema) i laska. Poziva je na milosrđe – ako ga sasluša,
on će sebe dokazima osloboditi od tih tobožnjih nedela. Tvrdi da je Aninog
muža ubio njegov brat Edvard. Ana kaže da je kraljica Margarita videla
kada je on držao nož obliven krvlju Edvarda, Aninog umrlog muža i
Margaritinog sina i da je Ričard hteo da ubije i Margaritu, ali su ga braća
sprečila.

((Događaji koji su prethodili – radnja Henrija VI:

o Edvard (kasnije kralj), Gloster i Klarens su (sva trojica) smrtno
ranili Aninog muža.
o Potom Gloster pokuša da ubije i kraljicu Margaritu, Henrijevu
ženu, ali ga brat Edvard odvrati od toga.
o Henri VI je (valjda?) ubijen posle toga. Ana je u Ričardu III već
tri meseca udovica i ide za sprovodom svekra.))

Gloster sada priznaje da je on ubio Henrija VI! ((U Kuli.)) Opet je

strašno ironičan: «Nek mi je zahvalan što sam mu pomog'o da ode tamo
((na nebo)), jer je podesniji za to mesto nego da je tu na zemlji», kaže na
Aninu repliku da je njen svekar u raju gde on, Ričard, nikad neće biti...
Ričard se udvara – on je navodno pobio ove Lankastre zbog Anine lepote
((u prvom monologu je rekao koji mu je bio pravi cilj, ali ga sada ne
otkriva Ani...)) Gloster ne pominje ljubav, već izražava žudnju za
posedovanjem, pokoravanjem njene lepote. Često je lascivan – pominje
njenu spavaću sobu... (Odnos požude i ljubavi.)
Ana pljuje Ričarda. On njenom pogledu pripisuje snagu magije, a ona
kaže da bi volela da joj je pogled kao Baziliskov pa da može da ga ubije.
(Bazilisk je, u mitologiji, legendarni kraljevski zmaj koji zadaje smrt
svojim pogledom.) Dok on govori o njenoj lepoti ona ga prezrivo gleda. On
joj daje mač da ga ubije i razdrlji grudi. Ona u njih upire njegov mač a on
je podstiče: «Ne, ne oklevaj, jer ja sam ubio Henrija, al' tvojom lepotom
naveden... ja sam mladoga Edvarda probo, al' tvojim licem... podstaknut.»
Na ove reči ona ispusti mač i kaže da mu želi smrt, ali da neće da bude
njegov dželat.
Ričard se i dalje udvara i Ana sada ne zna dal da mu veruje: «Htela
bih da ti srce znam.» Traži da vrati mač u korice, a on joj daje prsten koji
ona stavlja na prst.
Gloster izmoli od Ane da napusti povorku. Gloster moli Anu da ostavi
posmrtnu povorku i da odmah ode u Krosbijev (?) dvorac, a on će
svečano sahraniti kralja u čatsijskoj (?) lavri 4 . Njoj je milo što vidi da se
on kaje i odlazi. Čim ona ode on kaže da se kovčeg odnese ne u Čatsi, već
u Vajtfrajaz i da ga tamo velikaši sačekaju.

4
Lavra – veći manastir okružen zgradama sa kaluđerskim ćelijama, zajedničkim
prostorijama i manjim crkvama; manastir u kome je obično bilo i sedište crkvene vlasti
za manastire i crkve u čitavom kraju.

3
Glosterov četvrti monolog. Hvali svoju sposobnost osvajanja – iako joj
je ubio muža i svekra, iako ga je klela, on je zadobio: «Gde je sve bilo
protiv mene, bog i njena savest, gde mi niko nije pomogao sem golog
đavola i krivotvornog izgleda – pa ipak – osvojih je – ničim zadobih
sve!» Poredi sebe sa Aninim pokojnim mužem koji je bio mio i lep,
mlad, hrabar, mudar i velikodušan. «Pa ipak ona spušta pogled svoj...
na mene što nisam ni za mali prst Edvardov, koji sam ovako grdoban i
hrom... Ona vidi što ne videh ja, da sam baš divan i dopadljiv čovek.
Odrešiću kesu za ogledalo i dvadesetak krojača da nađu za moje telo
ponajlepši kroj. Pošto sam sām sebi u milosti sad, održavaću je uz
izvestan trošak... Sjaj sunce; mesto ogledala ukaži mi zgodu da
gledam svoju senku u svom hodu.»

Treća scena – kraljevski dvorac

Kraljica Elizabeta, njen brat lord Rivers i sin ((iz prvog braka))
lord Grej. Kraljica se brine šta će biti ako kralj umre. Zna da će njenom
maloletnom sinu u tom slučaju staratelj postati Ričard Gloster. Ako kralj
umre, on će biti namesnik. Ulaze Bakingam i Stanli, erl od Darbija.
Kraljica pominje i Margaritu, groficu Ričmond, ženu lorda Stanlija, i
majku Henrija Tjudora, erla od Ričmonda – budućeg kralja Henrija VII.
(Ona se ovde u drami pominje da bi se gledaoci drame podsetili da njen
sin polaže pravo na presto. Njen sin će u 5. činu pobediti Ričarda III i
postati kralj.) Elizabeta kaže da je grofica ne voli ali da ona, kraljica, zbog
toga ne mrzi lorda Stanlija, njenog muža. Stanli joj ljubazno uzvraća...
Bakingam, koji sa njim upravo dolazi iz posete kralju, kaže da kralj hoće
da izmiri Glostera i Hastingsa sa kraljičinom svojtom pre nego umre i zato
ih je sve pozvao. Kraljica: «Strah me je da je naša sreća na vrhuncu
svom.»
Gloster i ((nemi)) Hastings optužuju kraljicu i njene. Gloster
optužuje Elizabetu zbog Klarensovog zatočenja – gnusno podmeće. Sebe
naziva bezazlenim a njih klevetnicima, lukavcima, podlacima... Vređa
njihov neplemićki status, a sebe poredi sa orlom. Ona se pravda (uvek se
zalagala i molila za Klarensa) i kaže da će obavestiti kralja o Ričardovim
uvredama.
Dolazi kraljica Margarita, žena pokojnog Henrija VI. ((Ana je njena
snajka.)) Ona prvo (za sebe) kune Elizabetu i kaže: «Tvoja čast, tvoj
presto pripadaju meni.» Gloster nastavlja svađu sa kraljicom a Margarita,
za sebe komentariše: Glostera kao đavola koji joj je ubio muža i sina...
Gloster kraljici kaže da je on lio krv za svog brata dok su njen prvi muž i
brat podržavali Lankastere! Pa i Klarens je sa svojim tastom Vorvikom
(ocem Elizabete ((koja se ne pojavljuje u drami?)) i ledi Ane) takođe jedno
vreme podržavao Lankastere, pa je tek kasnije prišao svom bratu
Edvardu. Slika koju Gloster pravi o sebi: ima meko srce, pa zato prašta;
pre bi bio torbar nego kralj... Rivers se brani time što su oni tada bili na
strani svog gospodara, kralja... Kada Elizabeta pomene da ima malo
radosti od toga što je kraljica, svima se obraća Margarita koja sebe
smatra zakonitom kraljicom – naziva ih svadljivim gusarima koji se glože

4
nad plenom; svojim podanicima; kaže im da treba da strepe – jer su
buntovnici koji su je svrgli sa prestola... Gloster je naziva vešticom i pita
je otkud na dvoru, kad je prognana pod pretnjom smrti. «Bolnije je
progonstvo iz ove zemlje nego sama smrt.» Gloster je podseća na greh
Lankastera: oni su mnogo ranije ubili Ričardovog brata – dečaka
Ratlanda, zbog čega ih je, odjednom se svi prisutni slažu ((ujedinjuju
se protiv zajedničkog neprijatelja zaboravljajući na međusobne
nesuglasice)), stigla zaslužena kazna. Margarita: «Pre nego što sam došla
svi ste režali i bili gotovi da se uhvatiti za guše, a sad okrenuste mržnju
protiv mene svi.» Rotlanda naziva ćudljivim derištem i podseća na
zlodela Jorka: ubistvo Henrija i Edvarda i njeno progonstvo. Margarita
proklinje sve prisutne Jorke (i one koji nisu prisutni: kralja, mladog
Edvarda, princa od Velsa5,) osim Bakingama, za koga kaže da nije uprljan
krvlju njene porodice i kome želi sreću i upozorava ga da bude na oprezu
od Ričarda... (Kada on to ne prihvati, nazivajući njene reči «ničim što
vredi», ona kaže da će je se on setiti jednog dana kada mu Ričard «ucveli
srce jadom».) Margarita za kralja kaže da umre od presićenosti; za
Edvarda (princa) da umre nasilnom smrću; za kraljicu da nadživi svoje
mesto kraljice i da oplakuje gubitak svoje dece te da umre kad više ne
bude ni majka, ni žena, ni kraljica; Riversu, Dorsetu i Hastingsu želi
takođe da umru nasilnom smrću. Ričardu poslednjem proriče, nazivajući
ga psetom i svinjom (ovo je aluzija na Ričardov amblem koji je bio beo
divlji vepar): da ga savest neprestano grize i da sumnja u prijatelje a da
veruje neprijatelju, izdajniku; da ne može da spava, kad može da sanja
đavole; (Sve Margaretine kletve su se ispunile; i svaka se žrtva setila
kletve kad joj je došao kobni čas. U IV činu (scena 4) Margarita se vraća
da likuje u osveti koju je prizvala.) Gloster se, ni dok ona kune, ne da
smesti – upada joj u reč, ruga se, okreće kletvu protiv nje. Elizabeta ga
podržava a ona je naziva budalom koja sama oštri nož kojim će biti
zaklana. Bakingam je poziva na milosrđe a ona kaže: «Milosrđe je moje
svirepost...»
Margarita odlazi a Gloster produbljuje sliku o sebi kao dobrom:
«Mnogo joj je učinjeno zla. Kajem se za deo što joj ja učinih.» Kada
Elizabeta kaže da joj ni ona nije nanela zlo, Ričard kaže da je ona, ipak,
izvukla korist iz Margaritine nevolje... ((iv: Gloster je PRITVORAN,
LICEMERAN; Makijaveli!))
Glosterov peti monolog: «Nedela koja započinjem tajno, ja pripisujem
krivici drugoga...» Darbija, Hastingsa i Bakingama naziva glupim
naivčinama – oni mu veruju i podbadaju ga da se Vonu, Greju i Riversu
osveti. On uzdahne i citira Jevanđelje – ono mesto gde se kaže da bog
naređuje da na zlo treba odgovoriti dobrim. «I tako odevam svoj goli
nitkovluk u kradene dronje Svetog pisma, i izgledam svetac kad sam đavo
sušti.»
Gloster daje ovlašćenje ubicama da bi mogli da uđu u Kulu. Naziva
ih smelim, pouzdanim i odlučnim momcima. Kaže im da budu okrutni – da
ne slušaju Klarensove molbe – on je vešt govornik pa bi mogao da pobudi
sažaljenje u njihovim srcima. Prvi ubica: «Pih, gospodaru, nećemo stajati
tamo da brbljamo. Ko mnogo govori malo dela...» Gloster kaže ubicama
5
Zapaziti da isto ime i titulu imaju i Elizabetin i Margaritin sin!

5
da mu se dopadaju zbog toga što im je srce kao kamen, a oni njega
nazivaju «plemenitim gospodarom».

Scena četvrta – Kula u kojoj je Klarens zatočen

Klarens priča svoj san Brakenberiju. U snu je pobegao iz Kule na brod

za Burgundiju. Sa njim je bio i Gloster koji ga je iz kabine izmamio da
prošetaju po palubi. Odatle su gledali Englesku i pričali o nevoljama za
vreme rata Jorka i Lankastra. Dok su koračali Gloster se okliznuo a
Klarens je hteo da mu pomogne, ali ga je brat, pri padu, odgurnuo u
more. Dok se davio video je jezive slike smrti: brodolome i ljude koje
glođu ribe; nakit rasut po morskom dnu i u očnim dupljama lobanja...
Potom njegovu dušu «kao da» ((realističan prikaz sna)) prevozi čamdžija
preko reke i kad stigne «tamo» prvo ga pozdravlja njegov tast, Vorvik, koji
se pita kakva bi kazna bila odgovarajuća za nevernog Klarensa. On
iščezne, a javi se prilika slična anđelu, koja ima zlatnu kosu poprskanu
krvlju i koja kaže da je stigao Klarens koji ga je ubio na Tjuksbarskom
polju i zove furije da ga bace na muke. Pojavi se mnoštvo đavola koji oko
njega urlaju i on se tresući probudi... Pravda se Brakenberiju da je to za
šta su ga ovi mrtvi optužili učinio zbog Edvarda koji ga sada nagrađuje
zatočeništvom. Moli boga da poštedi njegovu ženu i decu. Moli
Brakenberija da malo sedne pored njega, a onda zaspi.
Brakenberijev monolog o životu moćnih: «Slava je kneževa u njinoj
tituli, spoljni ukras časti za muku unutra. Umesto sreće, koju mašta sveta
pridaje njima, oni imaju neprekidne brige.»
Ubice dolaze, Brakenberi odlazi. Ubice pokazuju ovlašćenje po kome
Klarensa treba predati u njihove ruke. Brakenberi ne želi da pita šta
smeraju sa njim «jer hoću da sam od tog smera čist». Daje im ključeve i
odlazi kod kralja da mu kaže da je svoju dužnost njima ustupio.
Ubice razgovaraju. Ne žele da ga ubiju dok spava da ne bi ispali
kukavice. Boje se strašnog suda. Pominjanje strašnog suda izaziva grižu
savesti kod drugog ubice; razmišlja da ga ostave da živi. Prvi ubica mu
preti da će to reći Glosteru; podseća ga na nagradu. «Do vraga! Nek
umre! Zaboravih nagradu.» «Gde je sad tvoja savest?» «U novčaniku
vojvode Glostera.» Drugi ubica konstatuje da savest pravi čoveka
kukavicom i stvara mu smetnje. Sprdnja sa savešću – prvi ubica: «Do
vraga, ona me baš sad žiga u laktu i nagovara me da ne ubijem vojvodu.»
Dogovaraju se da ga udare po glavi balčakom mača, pa da ga ubace u
bačvu malvasije6 u drugoj sobi.
Klarens se budi i razgovara sa ubicama. Kažu mu da su došli da ga
ubiju. On ih poziva na zapovest Svetog pisma: «Ne ubij!» Oni ga
podsećaju da je on ubio sina svog vladara i da je time i sam pogazio božji
zakon. On se opet brani da je to učinio zbog svog brata. Kaže im da ga
podsete da ih je otac ((Ričard od Jorka)) svu trojicu braće savetovao da se
vole. Uzda se u Glosterovu ljubav i pomoć, ali mu ubice otkrivaju ko ih je
zapravo poslao! «To je nemoguće. On je oplakiv'o moju kob...» Ubijaju

6
Malvasija, malvazija – vrsta vinove loze; grožđe te loze; aromatično, slatko vino
dobiveno od tog grožđa (nazvanog prema grčkom gradu Malvaziji).

6
Klarensa i iznose mrtvo telo. Drugi ubica kaže da bi rado, kao Pilat, prao
ruke od ovog ubistva i kaže prvom ubici da uzme nagradu za sebe i da
kaže vojvodi Glosteru da se kaje što je ubio Klarensa.

II ČIN (umire kralj)

Prva scena – kraljevski dvorac

Pomirenje kod kralja koji je na samrti. Na Edvardov zahtev miri se

Elizabeta sa Hastingsom. Poziva sve velmože (Dorset, Rivers, Bakingam,
Grej i drugi) da ostanu u slozi. Rivers se kune da mu je duša čista od
mržnje. Hasting isto. Edvard ih podseća da «vrhovni kralj» može da kazni
njihovo eventualno pritvorstvo i da odredi da jedan drugoga ubiju.
Elizabeta dozvoljava Hastingsu da joj poljubi ruku. Dorset (Elizabetin
sin?) i Hastings se grle. Bakingam sam sebe proklinje u slučaju da se desi
da on okrene mržnju protiv kraljice i kaže da ga u tom slučaju bog kazni
mržnjom onih čiju ljubav želi; da ga izda baš onaj koga smatra za
prijatelja... Kraljica (?) i Bakingam se grle.
Gloster se, po bratovljevoj želji miri sa svima, ali istovremeno
obaveštava o Klarensovoj smrti koja je navodno izvršena po
Edvardovoj prvobitnoj naredbi.
Ulazi lord Stanli i moli od kralja oslobođenje od smrtne kazne svog
sluge. (Ovaj je ubio u nekoj svađi nekog «nasrtljivog» plemića.) Kralj
neće da dā pomilovanje jednom robu – on, koji je, kako sam kaže, osudio
svog brata na smrt. Kaje se... Pita zašto ga niko nije opomenuo, podsetio
na to da je brat napustio svog tasta i bio na njegovoj strani; da ga je u
borbi kod Tjuksbarija – onda kada ga je Oksford oborio – spasio; da ga je
na bojnom polju pokrivao kada su ležali skoro smrznuti od zime...
Kada kralj i kraljica odu, Gloster ponovo optužuje kraljicu i njene
da su kralja nahuškali na to.

Scena druga – kraljev dvorac

Vojvotkinja od Jorka i Klarensova deca. Majka ove trojice braće –

sinova Jorka, zna za pritvorstvo svog sina Glostera. Ona plače... Dečak
kaže da je za smrt njegovog oca kriv kralj, i da im je stric Gloster rekao
to... (Dok je to govorio, on se zaplakao i poljubio dečaka rekavši mu da na
njega gleda kao na oca...) Vojvotkinja: «Da, on je moj sin, i to je moja
sramota...»
Kraljica Elizabeta javlja vojvotkinji da je kralj umro. Klarensova
deca nariču za svojim ocem istovremeno, misle da im je otac ubijen po
Edvardovoj naredbi. Kraljičin sin i brat, koji su došli sa njom kažu joj da
pošalje po mladog Edvarda (sina koga ima sa kraljem Edvardom IV) da se
kruniše.
Gloster dolazi sa Bakingamom, Stanlijem i Hastingsom. Gloster
traži blagoslov od majke ((ne kaže zašto)). Ona ga blagosilja rečima
kojima mu želi da bude milosrdan i privržen. Gloster (za sebe) ironično

7
kaže da mu majka želi da umre kao dobar starac. Bakingam dogovara da
mladog princa Edvarda dovedu iz Ladlova za London i da ga krunišu.
Glosterovi ljudi insistiraju da pratnja bude malobrojna «zato što bi odveć
velika otvoriti mogla ranu pakosti... treba ne samo sprečiti zlo nego i
strah od zla.».
Svi odlaze, ostaju Bakingam i Gloster. Bakingam je, saznajemo,
Glosterov pomoćnik.

Scena treća – ulica

Tri građanina komentarišu kraljevu smrt. Boje se nemira. Boje se

toga što je kraljev naslednik mlad, dete. Prisećaju se kako je Henri VI 7 bio
krunisan kad mu je bilo tek devet meseci. Kažu da je taj kralj imao čestite
stričeve8 koju su predstavljali njegov savet dok nije postao punoletan...
Pominju da sad stvar drugačije stoji – da je vojvoda Gloster opasan, a da
su kraljičina braća i sinovi osioni, gordi. Komentarišu kako se ljudi uvek
boje promene...

Scena četvrta – dvorac

Arhiepiskop jorški, Ričard – mladi vojvoda od Jorka, kraljica

Elizabeta i vojvotkinja od Jorka (mama i baba mladog Ričarda).
Ričard priča kako mu je jednom ujak Rivers rekao da je nadrastao brata a
da je na to stric Ričard (Gloster) rekao da korov brzo raste, a da malo
bilje ima čari... Baka mu kaže da je to tačno, ali da te reči ne mogu da se
primene na onoga koji ih je izrekao – sam Ričard (Gloster) je dokaz da to
nije uvek tačno: on je sporo rasto i dugo, pa bi trebalo da je pun vrlina ali
ona sumnja da on to jeste... Mladi Ričard se vajka što se nije tada
podsmehnuo svom stricu zbog njegovog stasa. Majka ga upozorava da i
zidovi imaju uši...

Glasnik javlja o zatočenju lordova Riversa i Greja i Tomasa Vona,

koji su bili pratnja mladom princu. Po naređenju Glostera i Bakingama,
oni su poslati u Pomfret. Kraljica kuka; predviđa pokolj. Vojvotkinja želi
da umre da ne bi opet gledala borbe: muž joj je glavu zbog krune izgubio;
nasilje, borba brata protiv brata... Kraljica, vojvotkinja i mladi vojvoda idu
da se sakriju u crkvu. Arhiepiskop ih savetuje da tamo ponesu sve svoje
blago i daje im pečat koji on čuva.

III ČIN (umiru: 1. kraljičin brat, sin i prijatelj; 2.Hastings)

Scena prva – ulica

7
Zapazi: sa Henrijem VI počinju Ratovi ruža.
8
Iv: Zar nije njegov stric bio Ričard, vojvoda od Jorka, koji je pokušao da mu preuzme
presto... Ne, Henri je Lankaster!

8
Bakingam i Gloster dočekuju mladog princa. On bi voleo da su ga
sačekali i drugi rođaci, ali mu Gloster kaže da su njegov ujak Rivers i
njegova braća po majci – Grej i Dorset, za njega opasni.
Dolazi predsednik londonske opštine sa svojom pratnjom i
pozdravlja princa. Princ se pita zašto ga nisu dočekali majka i mlađi
brat.
Dolazi Hastings i javlja princu da su mu brat i majka otišli u
utočište / svetilište. Bakingam insistira da Hastings dovede mladog
vojvodu od Jorka njegovom bratu, princu, makar i silom. Kardinal,
kenterberijski arhiepiskop, kaže da ne treba povrediti pravo božanskog
utočišta. Bakingam mu kaže da se suviše drži običaja i starih propisa i da
je zato nerazuman. Mladom vojvodi nije potrebno utočište...
Kardinal priznaje Bakingamovu argumentaciju i odlazi sa
Hastingsom po mladog vojvodu. Gloster savetuje princa da se
odmori u Kuli. Princ kaže da ne voli kulu; pominje da ju je u Londonu
sazidao Julije Cezar9... Ričard, za sebe, komentariše: «Rano mudrim, vele,
da je kratak vek.» pa pred princem preformuliše iskaz u nešto prihvatljivo
(«Slava dugo živi i kad nije zapisana.») i dodaje: «Ja, kao Porok u obliku
Krivde.. dajem smisla dva rečima istim.» Princ snuje slavu – kaže da želi
da osvoji (?) Francusku...
Dolaze mladi Jork, Hastings i kardinal. Mladi Ričard provocira
strica pred bratom, budućim kraljem, rečima da je njegov brat njega
nadrastao, a da mu je on, stric, rekao da korov brzo raste. Ričard kaže da
sad to ne sme reći. Mladi Ričard mu traži kamu (nož?) i pokazuje «oštrinu
u govoru», kako kaže njegov stariji brat. Čini se da ume, poput strica, da
se igra rečima... Bakingam za njega kaže kako je oštrouman, lukav, a tako
mlad... Princ mu kaže da idu u Kulu da spavaju, Jork se buni – tamo će se
bojati gnevnog duha svoga strica Klarensa koji je tamo ubijen. Princ kaže
da se ne boji mrtvih stričeva... I princ i njegov brat odlaze u Kulu.
Gloster i Bakingam kuju zaveru. Gloster kaže da je mladi Jork dosetljiv
i drzak na majku. Bakingam kaže Kejtsbiju da ode kod Hastingsa i da ga
zaobilazno ispita šta misli o eventualnom krunisanju Ričarda. Ako vidi da
im je Hastings naklonjen, treba da ga obodri; ako bude hladan, i on,
Kejtsbi, treba da bude takav i da ubrzo prekine razgovor i da ih obavesti...
Kejstbi ode a Gloster kaže Bakingamu da će Hastingsu odrubiti glavu
ukoliko im se ne prikloni. Bakingamu obećava jednu grofoviju kad
postane kralj.

Scena druga – pred kućom lorda Hastingsa (lorda

komornika)10

Stanlijev glasnik obaveštava Hastingsa o predstojećim većima na

kojima će se odlučivati o krunisanju. Kaže da je njegov gospodar noćas
snio san u kome mu je vepar ((Ričardov amblem je vepar)) oborio šlem sa
glave. ((Snovi kao predskazanje smrti – imao ih je i Klarens i sada Stenli)).

9
Ovo je bilo dugotrajno verovanje u Engleskoj, ali je pogrešno.
10
Komornik – 1.čovek u dvorskoj ili vlastelinskoj službi, koji se, kao sluga, sobar, brine o
ličnim gospodarovim potrebama 2.titula visokog dvorskog službenika

9
Stanli ga savetuje da pobegne na sever... Hasting odbija – kaže da je i
sam, kao i Stanli, član jednog od ta dva veća, a da je u drugom njegov
prijatelj Kejtsbi, te da im se ništa ne može desiti a da on o tome ne bude
obavešten. Glasnik ode.
Kejstbi proverava Hastingsa. U razgovoru sa Kejtsbijem, Hastings
odbija da podrži Glostera u borbi za krunu, jer neće da izda sinove svog
nekadašnjeg kralja koga je podržavao. Kejtsbi mu kaže da su kraljičini
rođaci već u Pomfretu i da će danas biti pogubljeni i Hastings zbog njih
ne brine – bili su mu protivnici... Ipak, boji se da će ista sudbina zadesiti i
druge...
Lord Stanli sam dolazi i ponovo upozorava Hastinsa. «Ja ne volim ta
posebna veća.» Hastings se oseća sigurnim, i lord Stanli odlazi sa
Kejtsbijem.
Glasnikov pomoćnik dolazi. Ne stiže ni da izgovori treće upozorenje
pred samouverenim Hastingsom koji ga časti zbog toga što će danas biti
pogubljeni njegovi dušmani – baca mu kesu zlata i ovaj odlazi.
Sveštenik, otac Džon, dolazi kod Hastingsa i ovaj mu nešto šapuće
na uvo.
Bakingam dolazi i on i Hastings zajedno odlaze na ručak (?) u
Kulu.

Scena treća – Pomfretski zamak

Ratklif sa stražom vodi Riversa, Greja i Vona na gubilište. Rivers i

Grej se sećaju Margaritine kletve. Rivers moli boga da se i njene kletve
koje su se odnosile na Hastingsa i Ričarda ostvare.

Scena četvrta – odaja u Londonskoj kuli

Dogovor (većanje) o prinčevom sutrašnjem krunisanju: Bakingam,

Stanli, Hastings, elski episkop, Ratklif. Bakingam kaže Hastingsu da
je on, Hastings, najbliži sa Ričardom, te da on kaže šta Ričard misli – kad
treba da bude krunisanje? Hastings je već spreman da umesto Ričarda,
koji ga mnogo voli, da svoj glas...
Ulazi Gloster i kaže elskom episkopu da pošalje po jagode koje ima
u svom vrtu u Holbornu (deo Londona) i episkop ode... Gloster povuče
Bakingama u stranu i kaže mu da je od Kejtsbija saznao da Hastings neće
izdati princa i njih dvojica se povlače iz odaje...
Elski episkop se vraća; Stanli misli da je sutrašnji dan za
krunisanje suviše ran; Hastings hvali raspoloženje Ričardovo:
«nema čoveka u ovom hrišćanskom svetu koji je od njega manje sposoban
da krije svoju ljubav ili mržnju, jer po licu mu odmah srce znate.» Stanli
moli boga da je tako.
Gloster se vraća namršten; sa njim je Bakingam. Gloster Hastingsa
proglašava izdajnikom zato što ovaj kaže da možda nije istina ono što
Ričard tvrdi – a to je da su ga kraljica i gospođa Šor uvračale! Kaže
Ratklifu i još jednom da mu odrube glavu. Svi odlaze osim njih trojice.

10
Hastings i njegovi dželati. Hastings se seća Stanlijevih upozorenja;
činjenice da mu je konj danas tri puta ustuknuo kad je išao ka Kuli;
Margaritine kletve pred pogubljenje i proriče: ,,Nek se smeju oni što će
skoro mreti“. (Usput se kaje i što je likujući rekao glasnikovom pomoćniku
da je on bezbedan, a da će njegovi dušmani danas biti pobijeni.)

Scena peta – zidine Kule

Gloster i Bakingam, u zarđalim oklopima i čudno unakarađeni.

Gloster pita Bakingama dal' ume da glumi da je rastrojen i lud od straha.
Bakingam kaže da ume da glumi: «Raspolažem strašnim pogledima,
usiljenim osmesima što mi ukrase uvek prepredenost moju.»
Ulaze predsednik londonske opštine i Kejtsbi, a potom Ratklif i
Lavel sa Hastingsovom glavom. ((Opravdanje ubistva pred
narodom.)) Gloster kaže da je toliko voleo tog čoveka da mora da plače.
Ali eto, Hastings je vrlinom maskirao svoj porok, te da je jedini njegov
poznati greh bio odnos sa g-đom Šor. ((Ne poštuje «o pokojniku sve
najlepše»; pripisuje drugima svoje osobine.)) Bakingam Hastingsa naziva
najpodmuklijim izdajnikom koji je ikad postojao – kaže da je spremao
ubistvo njega i Glostera. Gloster kaže predsedniku da je bezbednost
Engleske ta zbog koje su nezakonito ubrzano ubili Hastingsa. Obojica
traže od predsednika da to objavi građanstvu, da ono ne bi žalilo
Hastingsovu smrt i pogrešno shvatilo njihov postupak. Predsednik se složi
i ode u Gildhol – zgradu londonske opštinske uprave.
Gloster Bakingamu kaže da ide za predsednikom i u Gildholu
objavi da su Edvardova deca kopilad. Čak da izmisli da je kralj bio
razvratan; da verovatno nije dete svoga zvaničnog oca tj. da mu je majka
ostala trudna kad im je otac ratovao u Francuskoj, i da nimalo ne liči na
Ričarda, zvaničnog oca tj. da je kopile – samo savetuje Bakingama da o
tome govori izdaleka, okolišno, pošto mu je majka živa... Bakingam se
uzda u svoje glumačke sposobnosti i zlatnu nagradu za koju se bori...
Ode.
Gloster Lavela šalje doktoru Šou, a Kejtsbija monahu Penkeru – da
dođu u Bejnardov zamak. (Doktor Šo i monah Penker su bili doktori
teologije, veliki propovednici, ali čuveniji sa svoje učenosti nego sa svoga
morala – prim. prev)

Scena šesta – ulica

Pisarev monolog: Pisar nas obaveštava da u ruci drži zvaničnu optužbu

lorda Hastingsa koja treba da se pročita u crkvi Sv. Pavla. Trebalo mu je
11 sati da je prepiše. Svestan je da je nad Hastingsom načinjen zločin –
optužbu mu je doneo Kejtsbi sinoć, a Hastings je mrtav, nesaslušavan, već
pet sati. Ipak, ne sme da kaže da je prozreo o čemu se radi: «Rđav je svet;
i biće svemu rđav kraj kad se i zločin prećutkuje taj.»

11
Scena sedma – Bejnardov zamak

Gloster i Bakingam ulaze na različita vrata. Bakingam izveštava

Glostera o tome da su građani ostali nemi na priču u Gildholu. Iako
je Bakingam ispričao da su Edvardova deca kopilad i da se pre ženidbe
kralj dva puta verio sa dve različite žene...; da je silovao građanke...
Bakingam je pomenuo i da Ričard (Gloster) liči na svog oca i istakao je
njegove pobede u Škotskoj i njegove vrline... Pred kraj besede je pozvao
sve da uskliknu: «Živeo Ričard, naš engleski kralj!» Ipak, građani su
ćutali kao kipovi, samrtnički bledi. Bakingam je onda pitao predsednika
zašto narod ćuti a ovaj je rekao da je narod navikao da mu govori gradski
pisar. Zbog toga je pisaru rečeno da ponovi Bakingamov govor. Pisar je to
i učinio, neprestano podvlačeći: «Tako je rekao vojvoda...» Kad je završio,
neki ljudi u zadnjem delu dvorane su bacili kape uvis i uzviknuli «Živeo
kralj Ričard» a Bakingam je to iskoristio da im se zahvali na opštem
odobravanju... Bakingam kaže Glosteru da će predsednik sada doći a da
se on, Ričard, pravi nevešt i da mu ne dā da sa njim razgovara. Savetuje
ga da uzme molitvenik u ruku i da stane između dva duhovnika i da se ne
dā da ga namole da pristane na ulogu kralja. «Glumite ulogu devojke, i
stalno odgovarajte 'ne', al na kraju pristanite.» Gloster odlazi na doksat 11.
Dolazi predsednik sa građanima + Kejtsbi. Bakingam prvima kaže
da vojvoda Gloster ne prima nikoga a Kejstbija pita šta je vojvoda
((navodno)) odgovorio na njegovo pitanje. Pred građanima se
izvodi predstava: Gloster se navodno posvetio bogu; sedi sa dva časna
oca... Sada ga Bakingam preko Kejtsbija moli da dođe da rešava državne
stvari... Ovaj par puta ide tamo-vamo: navodno se Ričard plaši da mu ne
spremaju neko zlo; pita se što su se skupili... Gloster se pojavljuje gore,
između dva duhovnika. U ruci mu je molitvenik, kako primećuje
Bakingam. Naziva ga glavnim Plantadženetom, poziva se na to da je greh
da liši zemlju svog mesta kralja na koje ima pravo kao naslednik svojih
pradedova, moli da uzme krunu, ali ovaj odbija, tvrdi pazar... Kaže za sebe
da mu je duh siromašan, a mane brojne i da je «nepodesan čun za silno
more»... Kaže će je kraljev sin vremenom odrasti i biti dobar vladar.
Bakingam kaže da je princ Edvard nezakoniti kraljev sin – jer on ga je
dobio sa Elizabetom, a u stvari je prvo bio veren sa ledi Lusi ((valjda bi to
značilo da mu je ona zakonita žena?)). Bakingam kaže da ne želi dalje da
priča o lošim stvarima koje se vezuju za kralja Edvarda iz poštovanja
prema nekim živim osobama... Moli Ričarda da spasi svoju pradedovsku
lozu... Predsednik se ovoj molbi pridružuje... Bakingam mu kaže da ako se
ustručava zato što ne želi da preuzme presto od svog bratanca onda treba
da zna da mladi princ iovako neće biti kralj... Kaže da više neće moliti;
izlazi; građani polako polaze za njim.
Kejtsbi moli Glostera da prihvati molbu, da ne bi cela zemlja
patila. Gloster kaže da pristaje, pošto nije od kamena, već je podložan
molbama.
Bakingam i građani se vraćaju i Gloster im kaže da prihvata teret
koji hoće da mu prikače na grbaču. Bakingam ga pozdravlja kao
kralja. Svi viču: Amin! Bakingam kaže da će ga sutra krunisati.
11
Doksat – otvoreni deo zgrade, obično izbočen preko spoljašnjeg zida u vidu trema.

12
IV ČIN (Umiru: 1.Edvardovi sinovi; 2.Ana)

Scena prva – pred londonskom kulom

Kraljica Elizabeta, vojvotkinja od Jorka, markiz Dorset; Ana ((sada

vojvotkinja od Glostera?)) vodi za ruku Margaritu Plantadženet,
Klarensovu mlađu ćerku. Vojvotkinja ljubazno pozdravlja svoju novu
snaju. Ova je krenula, kao i I ekipa u Kulu, da poseti prinčeve.
Brakenberi ih obaveštava da ne sme da ih pusti – kralj je zabranio.
Elizabeta pita ko je kralj. Brakenberi se ispravlja – «lord namesnik». Ode.
Lord Stanli kaže Ani da mora odmah u Vestminster da bi tamo bila
krunisana kao Ričardova kraljica. Elizabeta hoće da padne u nesvest;
Ana se ne raduje. Elizabeta šalje sina Dorseta da ide preko mora, da tamo
živi sa Ričmondom, ne bi li umakao smrti. ((Ovo je prvo pominjanje
Ričmonda, budućeg kralja, u drami. Ričmond je, posle bitke kod
Tjuksbarija pobegao iz Engleske u Bretanju.)) Podseća sebe i druge na
Margaritine kletve. Stanli se slaže sa Elizabetom – on će Dorsetu dati
pismo za njegovog pastorka (Ričmonda) u kome će ga preporučiti.
Vojvotkinja proklinje svoju utrobu nazivajući je «lejom smrti». Kaže da je
Ričardovo oko smrtonosno – sada ga ona, nakon što je Ana to sebi
poželela, poredi sa Baziliskom. Ana pristaje da krene i moli boga da bude
miropomazana smrtonosnim otrovom da ne bi bila Ričardova kraljica.
Elizabeta joj kaže da ide; ne želi joj zlo. Ana se seća kletve koju je
izgovorila Ričardu kada je presreo pogrebnu povorku – poželela mu je
ojađenu ženu... Kaže da joj je on tada medenim rečima osvojio srce. Otkad
spava sa njim ne može da spava – stalno je bude njegovi strašni snovi...
Misli da će je se Ričard brzo otresti... Elizabeta i Dorset je žale.
Vojvotkinja joj želi da je anđeli štite; želi srećan put svom unuku, a
Elizabeti kaže da ide u utočište, a da će ona sama u grob – ima 80
godina... Elizabeta moli kamenje Kule da se sažali nad njenim dečacima...

Scena druga – dvorac

Čuju se trube i ulazi Ričard u svečanoj odeždi, krunisan. Prate ga

Bakingam, Kejtsbi, paž i drugi. Ričard stupa na presto i pita se dal će
biti kralj jedan dan ili dugo... Traži od Bakingama da ubije dečake.
Bakingam nije oduševljen. Odlazi da razmisli...
Kejtsbi primećuje kraljev bes. Ričard traži od paža da mu kaže ako
zna nekoga ko bi za zlato obavio ubistvo. Paž zna jednog oholog
plemića koji bi za novac učinio sve – njegovo ime je Tirel. Ričard šalje po
njega.
Stanli javlja da je markiz Dorset pobegao Ričmondu. Ričard
naređuje Kejtsbiju da razglasi da je Ana bolesna, da je na samrti i
da nađe nekog siromašnog plemića koga će oženiti Klarensovom
ćerkom. Klarensovog sina Edvarda se ne plaši – on je budalast. (Edvard
je u zarobljeništvu postao slabouman – prim. prev.) Kejtsbi odlazi.

13
Ričard kaže da će se oženiti svojom bratanicom (Elizabetom,
najstarijom ćerkom Edvarda IV – prim. prev.), inače će mu kraljevanje biti
na staklenim nogama.
Paž se vraća sa Tirelom. Ričard mu šapuće koga treba da ubije.
Tirel odlazi.
Bakingam kaže da je razmislio o kraljevoj želji, ali Ričard
prebacuje razgovor na to da je Dorset prebegao Ričmondu.
Opominje Stanlija da je Ričmond njegov pastorak, te da se pripazi...
Bakingam traži ono što mu je Ričard obećao a on odbija da mu da – pravi
se da nije čuo i obraća se i dalje Stanliju – on je odgovoran ako njegova
žena pošalje pismo svom sinu... Podseća da je Henri VI prorekao da će
Ričmond biti kralj. Potom počinje da pita koliko je sati. Bakingamu kaže
da mu dosađuje... Svi odlaze... ((iv: NE DRŽI ZADATU REČ; Makijaveli!))
Bakingamov kratki monolog. Kaže sebi da se seti Hastingsa i da na
vreme pobegne...

Scena treća – dvorac

Tirel – monolog: pogubio je dečake. Svoj čin naziva najgrđim delom

pokolja koji se ikad desio u ovoj zemlji. On je unajmio dva nitkova da
obave ovo kasapljenje, pa su čak i oni plakali opisujući dečiju smrt – brat
je grlio brata... molitvenik im je bio na uzglavlju... dva lepa deteta...; ipak
su ih udavili...
Tirel obaveštava Ričarda da su dečaci ubijeni i sahranjeni –
sahranio ih je kapelan Kule. Ričard traži da Tirel dođe posle večere da
mu sve ispriča. Ovaj odlazi.
Ričardov monolog: izveštava da je udao Klarensovu ćerku i zatvorio
njegovog sina; ubio Edvardove sinove; Anu sprema za smrt / zatočeništvo
(?). Pošto zna da Ričmond namerava da se oženi Elizabetom, njegovom
bratanicom i da tim brakom sebi osigura krunu ide sam da je isprosi.
Kejtsbi donosi vest da je episkop elski pobegao Ričmondu i da
Bakingam kreće u boj sa velikašima. Ričard kaže da ga više brinu
episkop i Ričmond. Svestan je da mora brzo da dela. Kaže Kejtsbiju da
prikupi ratnike.

Scena četvrta – ispred dvorca

Margarita – monolog: kaže da se do sada vešto krila da bi mogla da

posmatra propast svojih dušmana. Sad ide u Francusku.
Elizabeta i vojvotkinja od Jorka plaču zbog smrti dečaka;
Margareta, sakrivena i za sebe, likuje – smatra da ih je stigla
pravedna odmazda: «Jedan Edvard za drugog Edvarda... ».
Vojvotkinja od Jorka: «Mrtvi živote, slepi vide...» Sedne na zemlju, a
Elizabeta za njom. Margarita istupa i traži da njen jad ima starešinstvo jer
je najstariji. Seda pored njih i kaže da je Ričard (Gloster) ubio i njene i
Elizabetine... Vojvotkinja joj kaže da je ona, Margarita ubila njenog muža
Ričarda i pomogla da bude ubijen njen sin Ratland. Margarita je podseća

14
da je Klarensa ubio Ričard (Gloster); da je ona rodila «paklenog psa»...
Zahvaljuje se bogu što je on pored svih ubio i porod svoje majke, pa i ona
pati. Vojvotkinja joj kaže da ne likuje nad njenom nesrećom – ona je
oplakala njene (Margaritine) jade. Margarita joj kaže da joj ne zameri što
je gladna osvete; i sama se čak stidi nje... Ipak, nastavlja da meri svoj i
vojvotkinjin jad... Proriče da je Ričardov kraj blizu. Elizabeta se seća
njenog prvog proroštva. Margarita sama ponavlja neke od reči koje je
uputila kraljici i kaže: «Gde je sad muž tvoj? Gde su tvoja braća? Gde su
tvoja sina dva?...» Kao da želi da joj produbi bol: «Seti se svega i pogledaj
šta si: Ne srećna žena, no jadna udova... Ne prezriva, nego prezirana...
Kolo pravde se okrenulo tako da postade samo žrtva doba svoga...» Kaže
da odlazi u Francusku. Elizabeta joj traži da je nauči da kune. «Posti
danju, a ne spavaj noću; poredi mrtvu sreću sa jadom živim; misli da su
tvoja deca bila slađa no što behu, a on što ih ubi gnusniji no što je.
Uveličavanjem svog gubitka činićeš zločinca još gorim. A razmišljanje o
tome naučiće te kako ćeš da kuneš.» ((Formula osvete / osvetoljubivosti?))
Margarita odlazi
Vojvotkinja i Elizabeta govore da je nesreća puna reči, da reči daju
olakšanje srcu. Vojvotkinja poziva snaju da rečima ubiju Ričarda.
Dolazi Ričard sa trupama. Vojvotkinja ga naziva bednikom i kaje se što
ga nije udavila u svojoj utrobi. Elizabeta ga naziva niskim robom i traži
mu da joj kaže gde su njena deca. Vojvotkinja ga naziva žabom i pita gde
su Klarens i njegov sin Edvard. Nabrajaju imena ubijenih: Rivers, Von,
Grej, Hastings... Ričard naređuje da zatrube trube da ne bi čuo njihovo
blebetanje. Čuju se trube i doboši. Kaže im da će bukom rata zaglušiti
njihovu viku. Vojvotkinja govori kakav je bio kao sin – sa njim je imala
težak porođaj, u detinjstvu je bio čudan, u đačkim danima razuzdan; kao
mladić drzak i opasan; u zrelom dobu lukav, podmukao, krvav. Pita ga dal
može da se seti jednog lepog trenutka koji je ona sa njim doživela. Ričard
kaže – ni jedan. Hoće da ode, al vojvotkinja ga zadržava da mu kaže još
jednu reč te proriče i kune: «Ti ćeš ili u tom ratu poginuti, po božjoj
pravdi, i vratiti se nećeš k'o pobednik; il' ću ja od teške tuge i duboke
starosti umreti; tek lice ti više sagledati neću. Zato mi najtežu kletvu nosi
sobom, pa nek' te na dan bitke umori... Krvav si, krvav ti biće i kraj sam
ko život, i smrt će tvoja biti sram.» Vojvotkinja odlazi a Elizabeta na njene
reči kaže: Amin.

15
Ričard traži od Elizabete ruku njene ćerke Elizabete. Elizabeta kaže
da će reći svetu da njena ćerka nije Edvardova – oklevetaće sebe i nju
osramotiti da bi je spasila. Ričard besramno tvrdi da su Elizabetini
sinovi mrtvi zato što su rođeni pod kobnim zvezdama – da je sudbina
kriva za njihovu smrt. Elizabeta: «Da, kada bezbožnik tu sudbinu
pravi. Mojoj bi deci bila dosuđena lepša smrt, da si ti časniji život
izabrao.» ((Karakter vs. sudbina?)) Ričard negira da je ubio svoje
sinovce i kaže da Elizabetinoj deci želi sreću – kraljevski rang. Kaže joj
da smrtno voli njenu ćerku. Sada Elizabeta koristi igru rečima:
«Smrtno si voleo i njenu braću...». ((Ričard izjavljuje da smrtno voli
Elizabetinu kćer. Elizabeta ironično izvrće značenje sintagme ,,smrtno
voleti“.)) Ričard traži savet od nje kako da joj isprosi ćerku a ona kaže
da joj pošalje po čoveku koji je ubio njenu braću dva krvava srca u
koja će urezati imena Edvard i Jork. Ona će se onda zaplakati, a on
tada može da joj da maramicu natopljenu krvlju njene braće (kao što
je nekada Margarita dala njegovom ocu, Ričardu, maramicu
natopljenu Ratlandovom krvlju) da njome obriše suze. Nastavlja sa
ironijom: «Ako je to na ljubav ne navede, pošalji joj pismo o svim
plemenitim delima svojim...» Ričard kaže da je sve to učinio zbog
ljubavi prema njenoj ćerki (primenjuje istu strategiju kao sa Anom) i
da će joj, Elizabeti, darovati unuke koji će je utešiti...; iako joj sin nije
kralj, ćerka će joj postati kraljica...; Dorset će moći da se vrati kući...;
ona će opet biti kraljica majka... Govori joj kako, nakon što pobedi
Bakingama, slede dani sreće. Sledi, sa obe strane, niz replika koje sa
sadrže po jedan stih – stihomitija. Ričard pri kraju ne uspeva da
izgovori ni jednu celu rečenicu – Elizabeta ih završava! ((Ona je sada
rečitija od Ričarda.)) Ričard uspeva na kraju da izgovori još jednu
podužu repliku u kojoj sebe kune ako nije istina da voli njenu ćerku.
Još jednom je nagovara da ode svojoj ćerki da je nagovori na brak.
Ona pristaje (?) odlazi a Ričard kaže: ,,Bolećiva budalo i plitka,
promenljiva ženo!“
Dolaze Ratklif i Kejtsbi i obaveštavaju Ričarda o ratnom brodovlju
na zapadnoj obali i o nepouzdanoj, bezvoljnoj, lošoj vojsci koja se
sakupila na Ričardovoj strani (?). Ričard šalje Kejtsbija vojvodi od
Norfolka ali ne precizira šta da mu kaže – Ričardova rasejanost
pokazuje da on počinje da gubi prisebnost (prim. prev). Ratklifa
šalje u Solsberi, gde bi trebalo da sačekaju Norfolkovu vojsku, a onda se
predomišlja i kaže mu da ostane.
Dolazi lord Stanli koji javlja da se Ričmond preko mora približava
Engleskoj – dolazi, verovatno, da traži krunu. Ričard kaže da je on
sam jedini živi naslednik Jorka te da niko drugi ne može da traži krunu.
Sumnja u Stanlija – kaže da ovaj hoće i sam da priđe Ričmondu. Stanli
kaže da nikada nije bio neveran (niti će biti) i da će prikupiti svoje
prijatelje i doći da pomogne Ričardu. Ričard traži da kao jemac Stanli
ostavi kod njega svog sina Džordža. Stanli se, valjda, složio i odlazi.
Dolaze tri glasnika koji javljaju da se dižu bune u raznim delovima
kraljevstva... Treći glasnik javlja i da se Bakingamova vojska
rasturila i da se ne zna gde je on... Ričard, koji ga je na prvu vest
udario, sad mu daje kesu zlata i pita dal je izdat proglas u kome stoji da

16
će dobiti nagradu onaj ko uhvati Bakingama. 12 Ričard gubi prisebnost,
nikom više ne veruje. Dižu se bune na sve strane.
Četvrti glasnika javlja da je markiz Dorset u Jorkšaji digao bunu,
ali i da je bura na moru rasturila bertonsku flotu te da se Ričmond
vratio u Bretanju.
Kejtsbi donosi šest da je Bakingam uhvaćen, ali i da se erl od
Ričmonda iskrcao u Milfordu. Ričard zapoveda da Bakingama dovedu
u Solsberi – on tamo kreće u bitku. Čuju se trube i svi odlaze.

Scena peta – dom lorda Stanlija

Stanli govori ser Ursviku, svešteniku, da javi Ričmondu da je

njegov (Stanlijev) sin ostao kao talac kod Ričarda te da zato sada
ne može da mu pomogne. Takođe mu poručuje da je kraljica
pristala da se Ričard oženi njenom ćerkom. Sveštenik nabraja ko je
sve na Ričmondovoj strani – tu su razna imena, a među njima i Stanlijev
brat... Svi su oni krenuli na London sa svojom vojskom. Stanli šalje preko
Ursvika pismo Ričmondu.

V ČIN

Scena prva – trg u Solzberiju

Šerif i straža vode Bakingama na gubilište. On se seća svojih

zločina. Zadušnice su i on zna da je na taj dan, dok je bio živ kralj
Edvard, prokleo sebe ako mu bude neveran... Seća se Margaritine
kletve...

Scena druga – logor blizu Tamvorta

Ričmond, Oksford i drugi ulaze sa dobošima i zastavama. Ričmond

govori kako je primio pismo od svog očuha Stanlija u kome ga ovaj
hrabri. Kaže da je od Tamvorta do Lestra, gde se nalazi Ričardova vojska,
samo dan marša. Jedan od njih kaže da Ričard nema prijatelje, već samo
one koji su sa njim iz straha – a ti će preći na njihovu stranu kad Ričard
bude u najvećoj nevolji... Ričmond ih poziva da krenu u bitku «u ime
boga» i poziva se na pravdu.

Scena treća – Bosvortsko polje

12
Ovo je istorijski podatak – postojao je proglas u kome je ponuđeno hiljadu funti onome
ko uhvati Bakingama.

17
Ričard, naoružan ulazi sa Norfolkom i drugima. Razapinju šator.
Saznajemo da je Ričardova vojska triput veća od pobunjeničke. Sutra
počinje boj.
Na drugoj strani polja su Ričmond i ostali; razapinju svoj šator.
Ričmond crta plan borbe; deli dužnosti svojim vojskovođama... Šalje
jednog čoveka u logor lorda Stanlija (koji je pola milje udaljen od kraljeve
vojske) da mu da pismo. Ričmond je nežan u ophođenju sa svojim
podređenima..
Ričard sa svojima ulazi u šator; veče je – 9 je sati. Ričard takođe
traži mastilo i hartiju. I njegov način ophođenja je sada nežan, sličan
Ričmondovom. I on šalje glasnika Stanliju sa pretnjom da će mu ubiti sina
ako ne dovede vojsku pre zore. Brine dal mu je konj i oružje spremno.
Traži pehar vina: «Nemam živost i vedrinu duha koju sam nekada imao.»
Stanli dolazi u Ričmondov šator; donosi mu blagoslov od majke.
Kaže da će mu u odgovarajućem trenutku boja pomoći. Želi mu sreću.
Ričmond je pobožan, moli se Bogu pred bitku u ime pravde.
Duhovi svih Ričardovih žrtava pohode i jednog i drugog
vojskovođu. Ričmonda bodre: «Pobedi!», Ričardu prete: ,,Sutra u bici
pomisli na mene... Očajavaj, umri!“ (Redosled pojavljivanja: 1) princ
Edvard, sin Henrija VI; 2) Henri VI; 3) Klarens; 4) Rivers, Grej i Von; 5)
Hastings; 6) dva mlada princa; 7) Ana; 8) Bakingam;)
Gluvo doba noći; Ričard se trže iz sna. Monolog u kome traži
drugog konja; da mu zaviju rane; da mu se Isus smiluje. Onda
shvata da je u pitanju san i da ga savest mori. ((Monolog u bunilu –
stvarniji od svega)). Plaši se! Pita sebe čega se plaši kad nema nikog osim
njega.. Ambivalencije: Kaže da on sebe voli; potom – da sebe mrzi zbog
zločina koje je počinio. «Nitkov sam. Ipak lažem, nisam...» «Moja je savest
sa hiljadu jezika, ai svaki jezik govori...» «Ja sam očajan. Niko me nevoli...
neće žaliti. A što bi, kada za sebe nemam sažaljenja sam?»
Ulazi Ratklif koji kaže da je zora; Ričard mu kaže da je sanjao
strašan san i da se plaši. ((Prvi put deli sa nekim svoje emocije?? Sa
Bakingamom je bio iskren...)) Ratklif mu kaže da se ne treba bojati senki.
Ričard njemu da krenu među šatore ne bi li utvrdili dal će ga neko
izdati...
Kod Ričmonda dolaze lordovi. On je odlično spavao i divno sanjao –
duše Ričardovih žrtava su mu obećale pobedu. Opet je četiri sata
((ovo je istovremeno događanje sa Ratklifovim ulaskom u Ričardov
šator)), kao kad je Hastingsa opominjao Stenli.
Ričmond se obraća vojsci – bog i pravda su na njihovoj strani.
Govori o Ričardu kao o ubici i prevarantu koji se podvalom domogao
prestola; kao o bezbožniku... Treba da se bore za svoju zemlju, za mir
svojih porodica... Svi će imati udeo u dobitku ako Ričmond pobedi...
Priziva boga i svetog Đorđa (zaštitnika Engleske). Odlaze marširajući.
Ričard se u razgovoru sa Ratklifom hrabri prisećajući se toga da
su mu neki rekli da Ričmond nije vičan ratu. Izbija časovnik ((ne
kaže se koliko; nije važno)), ali sunce još nije sinulo. Ričard: «Neće
sjati danas? A što bi to bilo važnije za mene nego za Ričmonda?»
Norfolk donosi cedulju na kojoj mu je neko napisao da su Ričarda,
za mito, izdali. Ričard kaže da je to protivnička izmišljotina.

18
Vojnicima kaže da će se boriti sa družinom skitnica i begunaca koji hoće
da im otmu zemlju i lepe žene... Čuje se doboš...
Glasnik javlja da lord Stanli odbija da dođe. Ričard naređuje da
njegovom sinu odrube glavu. Norfolk ga podseća da nije vreme za
to – neprijatelj je već prošao močvaru... Ričard poziva na pobedu uz
poklič «Sveti Đorđe!»

Scena četvrta – drugi deo bojišta

Borba. Kejtsbi zove Norfolka u pomoć – kralju je ubijen konj i on

se peške bori...
Ričard uzvikuje u očaju: ,,Konja! Konja! Kraljevstvo za konja!“ Kejtsbi
ga savetuje da se povuče, a Ričard ne pristaje – boriće se... i ponavlja:
«Konja, konja...»

Scena peta – drugi deo bojišta

Ričmond i Ričard se bore i Ričard gine. Čuju se trube i Ričmond se

vraća na scenu, a Stanli donosi krunu. Prisutni su lordovi i vojska.
Ričmond se interesuje dal je Stanlijev sin živ – jeste. Pita koji su ugledni
ljudi poginuli sa obe strane – među tim imenima su i Norfolk i
Brakenberi... Ričmond traži doličnu sahranu za svet i pomilovanje za
protivničke vojnike ukoliko žele da se pokore novom kralju.
Ričmond objavljuje sjedinjenje bele i crvene ruže: «Engleska je dugo
luda, sama sebi zadavala rane...» Ričmond se venčava Elizabetom
(ćerkom Edvarda IV). Slave se njihovi potomci koji će vladati u miru i
sreći. Moli boga da otupi oštricu izdajnika – onih koji bi hteli da vrate u
Englesku krvave dane... «Rane su stale, mir živeti može; a da dugo živi,
reči amin, bože!» ((Poslednja reč – bog!))

19