Fizika I Ekologija

UNIVERZITET U BEOGRADU
FIZIKI FAKULTET
Prof. dr DRAGOLJUB BELI
FIZ IK A I EKOLOGIJA
Recenzenti: Prof. dr Milan Kurepa

Dr Zorka Vukmirovi
Prof. dr ura Krmpoti
Recenzija rukopisa prihvaena na sednici Nauno-nastavnog vea

Fizikog fakulteta od 15.03.1989. godine
tampanje odobreno na sednici Nauno-nastavnog vea

Fizikog fakulteta od 18.12.1991. godine
Izdaje: Fiziki fakultet, PMF Beograd, P.B. 550, 11000 Beograd

tampa: Studio plus, Duanova 13, Beograd (format B5)
Beograd 1992.
S A D R @ A J
I BIOSFERA I EKOLOGIJA - PROBLEMI ZAGADJENJA 4

1.1. Uticaj zagadjene sredine na zdravlje ljudi 10
1.2. Radna sredina kao deo ìvotne sredine 15
1.3. Sistemi informisanja u oblasti za{tite i unapredjenja ìvotne sredine 17
1.4. Sistematizacija porekla zagadjiva~a 23
II PROBLEMI ZA[TITE OKOLINE - NORMATIVNI I ZAKONSKI PROPISI 26

2.1. Kriterijumi i mere za za{titu i kvalitet okoline i uloga dru{tva 27
2.2. Principi za definisanje granica doza 29
2.3. Maksimalno dozvoljene koncentracije polutanata - MDK 29
2.4. Higijensko-tehni~ka za{tita na radnom mestu 46
III ZAGADJIVANJE I ZA[TITA VODE 49

3.1. Ispitivanje zagadjenosti i klasifikacija voda 51
3.2. Mogu}nost pre~i{}avanja otpadnih voda 61
3.3. Neke nove tendencije u za{titi i ekonomiji voda. 72
IV ZAGADJIVANJE I ZA[TITA VAZDUHA 76

4.1. Uticaj aerozagadjiva~a na ljudski organizam 82
4.2. Savremene metode ispitivanja zagadjenosti vazduha. Uzimanje uzoraka 85
4.3. Metode analize gasova i para 85
4.4. Fizi~ke metode ispitivanja zagadjenosti vazduha 89
4.5. Osobine, nalaènje i detekcija pojedinih polutanata 100
4.6. PREÎ[]AVANJE ZAGADJENIH OTPADNIH GASOVA 110
4.7. Aerozagadjenje i klimatski uslovi 138
V KORI[]ENJE TLA I MINERALNIH SIROVINA. PROSTORNO PLANIRANJE

I URBANIZAM 143
5.1. Posledice nepravilnog iskori{}avanja zemlji{ta na okolinu 143
5.2. Kori{}enje prirodnih sirovina i devastiranje zemlji{ta 145
5.3. Prostorno planiranje i urbanizam kao elementi ìvotne sredine 152
VI ENERGIJA, OPTERE]ENJE SREDINE OD ENERGETSKIH DELATNOSTI 161

6.1. Izvori i vrste optere}enja sredine od energetskih delatnosti 164
6.2. Elektroenergetika i optere}enje sredine 165
6.3. Eksploatacija nafte i gasa i okolina 167
6.4. Hidroelektrane, pumpno-akumulacione hidroelektrane i okolina 171
6.5. Kori{}enje uglja i optere}enje okoline 172
6.6. Mere kontrole i za{tite okoline od zagadjivanja 175
VII NUKLEARNA POSTROJENJA-POTENCIJALNO OPASNI OBJEKTI 177

7.1. Specifi~nosti nuklearne energije 177
7.2. Nuklearni i klasi~ni rizici 178
2
7.3. Doze izlaganja-ozra~ivanja 179
7.4. Radioaktivni efluenti 180
7.5. Zaustavno-zadràvaju}a oprema 181
7.6. Toplotno optere}enje 181
7.7. Radioaktivni otpadni materijal 182
7.8. Nuklearni rizik i analize akcidenata 182
7.9. Uticaj nuklearne elektrane na klasi~nu sigurnost 184
7.10. Nuklearno postrojenje i okolina, izbor lokacije 185
VIII POGON MOTORNIH VOZILA I ZAGADJIVANJE OKOLINE 186

8.1. Analiza sastava izduvnih gasova SUS motora 194
8.2. Tendencije razvoja pogona motornih vozila sa aspekta za{tite okoline 205
IX BUKA KAO SPECIFIÂN OBLIK ZAGADJENJA 211

9.1. Uzroci stvaranja buke 213
9.2. Buka kao izvor o{te}enja sluha 214
9.3. Merenje i analiza buke 218
9.4. Za{tita od {tetnog dejstva buke 219
X AEROZAGADJENJE I KOROZIJA 222

10.1. Klasifikacija {tetnog dejstva gasovitih polutanata po zonama i vrsti 222
10.2. [tetno dejstvo otpadnih gasova na metalne povr{ine 226
10.3. Mogu}nost za{tite i sanacije od agresivnog dejstva {tetnih gasova 230
10.4. Pona{anje opreme za{ti}ene sinteti~kim smolama 233
XI BEZOTPADNE TEHNOLOGIJE. RECIKLIRANJE POSTUPAKA I SIROVINA 235

11.1. Bezotpadne tehnologije 235
11.2. Recikliranje-model za iskori{}avanje postupaka i sirovina 238
XII PROBLEMI TOPLOTNOG OPTERE]ENJA OKOLINE 244

12.1. Izvori energije i energetska ravnoteà 245
12.2. Globalni efekti toplotnog optere}enja 250
12.3. Mikroklimatski i ekolo{ki efekti 253
12.4. Budu}nost leì u "~istim" energijama 257
XIII OPASNOST OD PU[ENJA DUVANA 261
PRILOG I: Tabela vrednosti dozvoljenih koncentracija za gasove, pare, otrovne

praine, dimove i magle, JUS. Z. BO: 001 VIII 1971, Sl. List SFRJ br.35/1971 263
PRILOG II: PRORAÛN KONCENTRACIJE POLUTANATA EMITOVANIH IZ DIMNJAKA

INDUSTRIJSKIH I ENERGETSKIH OBJEKATA 283
LITERATURA 287
3
I
BIOSFERA I EKOLOGIJA - PROBLEMI ZAGADJENJA
Pitanja ~ovekove okoline, u smislu problema koji se javljaju njenim

zagadjenjem, u poslednje vreme postaju isto toliko va`na i razmatrana kao najve}i
problemi dana{njeg ~ove~anstva, kao pitanja mira, pitanja ishrane ili industrijalizacije
nerazvijenih delova sveta. Razmatraju se u {kolama, istraìva~kim organizacijama,
dravnim telima i organima, na medjunarodnim skupovima i u Ujedinjenim nacijama.
Veliki kvantitet nagomilanih problema okoline radja se kao novi kvalitet koji
svojom ozbiljno{}u prevazilazi granice medju zemljama i narodima. îtavo
~ove~anstvo se postepeno, ali neminovno, pokre}e u akciji o~uvanja, racionalnijeg i
boljeg kori{}enja, preobraàja i ulep{avanja, kao i boga}enja svestranog ambijenta
zvanog ~ovekova okolina ili ìvotna sredina. Ova akcija, naàlost, jo{ uvek ne
doseè potrebni obim i sadrìnu u odnosu na ozbiljnost problema sa kojima se
suo~avamo, ali isto tako kako je borba za opstanak nametnula pojavu degradacije
ìvotne sredine, ista ta borba za opstanak zahteva i zahteva}e sve ve}u pa`nju i
napore za o~uvanje i unapredjenje ìvotne sredine.
@ivotna sredina predstavlja sastavni i nerazdvojni deo celokupne biosfere,
tankog Zemljinog omota~a obuhva}enog ìvotom, koji se uglavnom proteè izmedju
nadmorske visine od 3000 metara do 90 metara ispod nivoa mora. Ona se odràva
tipi~no{}u biohemijskih procesa, kruènjem materije i proticanjem energije u
globalnim razmerama. Nastala je kao rezultat evolutivnog delovanja ìvog sveta i
sredine u toku vi{e stotina miliona godina.
Ova integralna biolo{ka sredina uzajamno je povezana ~ine}i funkcionalne
sisteme ~iji opstanak uslovljavaju unutra{nji regulacioni mehanizmi, kao i odnosi sa
sredinom. U subordinaciji nadgradnje ovih sistema javljaju se prirodni hijerarhijski
odnosi od molekularnog nivoa do biosfere, kao jedinstvenog i za sada jedino
poznatog najvi{eg nivoa organizacije materije.
Evolucija ovih sistema odvijala se nezavisno od ~oveka. Pojavom ~oveka
javlja se u biosferi nova kategorija odnosa vezana za razvoj svesti. Skra}ena
definicija Ekologije da je to 'nauka koja se bavi prou~avanjem odnosa ìvih bi}a
prema mrtvoj i ìvoj sredini koja ih okruùje', sa aspekta sa koga sada poku{avamo
da shvatimo posmatrane odnose, nije potpuna, jer svrstava ~oveka u pojam 'ìva
bi}a', iako bi trebalo da njegove aktivnosti budu tretirane odvojeno od ostalih
ìvotinja i biljaka. Ovom odnosu ~ovek svojom sve{}u i aktivno{}u daje jednu,
kvalitativno sasvim novu komponentu. Uslovljen svojom biolo{kom sredinom i
nasledjem, ~ovek je kao organizovano bi}e u stanju da svojom sve{}u i
4
tehnologijom menja i modifikuje prirodu. Izmedju ostalog, degradiraju}i ~itave
ekosisteme drasti~nim eliminisanjem osnovnih zakonitosti prirodne ravnoteè, on
uslovljava i svoju neposrednu budu}nost, uklju~uju}i neposredno i postoje}e
dru{tvene odnose. Upravo dru{tveni odnosi i kulturni aspekti ~ovekovog pona{anja
~ine osnovu njegovog odnosa prema ìvotnoj sredini mnogo sloènijom i kvalitetno
druga~ijom u odnosu na sve druge vrste. Pri svemu tome ne sme se zaboraviti da
~ovek moè odràti svoje vitalne sposobnosti i opstati kao dru{tveno bi}e jedino
pod uslovom da uskladi i reguli{e odnose pre svega unutar svoje zajednice, a zatim
i sa ostalim ìvim organizmima u svojoj sredini i neminivnim prirodnim zakonima, {to
nije ni lako ni jednostavno.
Na Zemlji sada ìvi preko est milijardi ljudi. Svake godine taj broj se uve}a
za trostruki broj stanovnika Jugoslavije. Broj stanovnika Jugoslavije uve}a se za
nekoliko stotina hiljada, {to predstavlja jedan grad srednje veli~ine, kao na primer
Ljubljana ili Sarajevo.
Da bi obezbedio dovoljnu koli~inu kvalitetnih sirovina za ishranu, vode i
drugih ìvotnih potreba, ~iji broj takodje stalno raste, ~ovek u procesu proizvodnje
ostvaruje maksimalnu mobilizaciju i izvanredan napredak nauke, tehnike i
tehnologije. Intenzivna proizvodnja, utro{ak ogromnih koli~ina sirovina i energije,
zna~i istovremeno i sve ve}u akumulaciju '{tetnih materija' i nusproizvoda koji mogu
negativno da uti~u na prirodu i na samog ~oveka. Medjutim nauka, tehnika i
tehnologija ne mogu biti ~inioci koji bi sami po sebi ugroàvali ìvotnu srdinu, ve}
su to pona{anje ~oveka i neadekvatni dru{tveni odnosi u kojima se odvijaju
savremeni tokovi razvoja u velikom delu sveta.
.
Dakle, u re{avanju svojih egzistencijalnih problema ~ovek neminovno unosi

odredjene supstance i energiju u ìvotnu srdeinu. Kada te supstance ili energija
direktno ili indirektno ugroàvaju njegovo zdravlje, opstanak pojedinih ekosistema,
prirodne izvore dobara i proizvode, ili se mogu pojaviti kao izvor opasnosti,
nazivamo ih POLUTANTIMA ili ZAGADJIVAÎMA.
Oba ova izraza su preuzeta iz strane literature. Izraz polutant preuzet je iz
engleskog jezika i to iz ameri~ke literature, gde se i ~itava ova problematika radja i
razvija, {to je i normalno obzirom na dugogodi{nji primat Amerike u industrijskom
razvoju. Izraz zagadjiva~ poti~e od ruske re~i zagad koja je na{em jeziku
prilagodjena navedenim izrazom. U na{oj stru~noj literaturi susre}u se oba izraza,
ali preovladava mi{ljenje da bi trebalo usvojiti termin polutant. Razlozi za ovo su
dvojaki. Prvo, prihvatanjem izraza polutant na izvestan na~in se odaje priznanje
prvenstvu porekla i razvoja problematike ìvotne sredine u razvijenim zemljama
zapada. Izraz zagadjenje bi bio bliì na{em jeziku, ali sa druge strane moè da
unese izvesne nepreciznosti u smislu nerazlikovanja {tetne materije od objekta koji
je emituje, na primer. Stoga }emo nadalje uglavnom koristiti termin polutant.
5
U savremenom svetu prvenstveni razlozi degradacije ìvotne
sredine su ekonomski. Osnovni uzroci su:
- intenzivna industrijalizacija,
- razvoj saobra}aja,
- porast gustine naseljenosti stanovni{tva i
- intenzivna urbanizacija.
Polutanti se u ìvotnoj sredini javljaju uglavnom u slede}im oblicima:
- {tetni gasovi,
- {tetne te~nosti,
- {tetne ~vrste materije,
- zra~enje, elektromagnetno i radioaktivno,
- buka, kao specifi~an oblik zagadjenja,
- toplota,
- vibracije,
i u {irem smislu
- neestetska i nesocijalna re{enja vezana za ìvotnu sredinu.
Nave{}emo ovde neke od najozbiljnijih polutanata ìvotne sredine, radi

ilustracije:
- Ugljenmonoksid, sa emisijom od oko 15 milijardi tona godi{nje na planeti,
- Ugljendioksid, sa 5-6 milijardi tona godi{nje,
- Sumpordioksid, sa oko 150 miliona tona,
- Oslobodjene ~estice u vazduhu od 20 miliona tona,
- Oksidi azota, oko 53 miliona tona, itd.
Osim {to direktno uti~u na zdravlje ~oveka, ovi polutanti, {to je posebno
ukazano na [tokholmskoj konferenciji UN 1972. god., su opasni kao potencijalni
uzrok promene klime na planeti zbog izuzetno velikog zagadjenja atmosfere. Ovo
posebno upozorava obzirom da navedene koli~ine polutanata eksponencijalno rastu.
Na primer emisija CO2 je porasla za zadnjih dvadeset godina od 250 miliona na 5-6
milijardi tona godi{nje (oko 30 puta). Dakle na svakog stanovnika Zemlje emituje se
1 tona. Samo polovina ove koli~ine moè da se apsorbuje fotosintezom sa
sada{njim kapacitetom biljnog omota~a na Zemlji, koji se ina~e smanjuje.
Dalje, ozbiljni polutanti su isparljivi ugljovodonici i njihovi produkti oksidanti,
uklju~uju}i i ozon, fluoridi, isparljivi zagadjiva~i vazduha, ìva, olovo, kadmijum,
fosfati, nitrati i nitriti, soli, alhisulfokiseline, hlorovani ugljovodonici, polihlorovani
bifenili, derivati karbonskih kiselina, azbest, policikli~ni aromati~ni ugljovodonici, nafta,
organske materije, ~vrsti otpaci, nikotoksilni patogeni organizmi, jonizuju}e zra~enje,
nejonizuju}e zra~enje, toplota, buka. To su dalje arsen, heterocikli~na jedinjenja kao
pesticidi, pojedina jedinjenja kao dodatci hrani - nitriti, fosfati, hormoni i antibiotici,
itd...
6
[to se ti~e poznavanja stanja zagadjenosti ìvotne sredine, neophodno je
ukazati da su ovi problemi poznati jo{ od pre drugog svetskog rata i da su u cilju
njihovog re{avanja dono{eni normativni propisi i formirane odgovaraju}e slu`be i
ranije. Medjutim tek u zadnje vreme, naro~ito poslednjih 30 godina, naglim razvojem
hemijske industrije, naro~ito masovnom upotrebom pesticida u poljoprivredi,
{umarstvu i komunalnoj higijeni, skrenuta je pa`nja javnosti od strane nau~nih
radnika i na mogu}e posledice intoksikacije korisnih organizama, pa i samog
~oveka. Pra}enjem rasprostiranja pesticida i drugih polutanata utvrdjeno je da se oni
ne zadràvaju samo na tretiranoj povr{ini ili neposrednoj blizini izvoru zagadjenja,
ve} da kao nepromenjene supstance ili njihovi degradacioni proizvodi mogu dospeti
vazduhom vodom ili lancem ishrane na vrlo velike razdaljine, na hiljade kilometara.
Pomenimo radi ilustracije i pojavu kiselih ki{a koje padaju povremeno nad
Skandinavskim poluostrvom, a poti~u od sumpordioksida emitovanog iz velikh
industrijskih centara Nema~ke i Engleske; ili taloènje ~estica produkata sagorevanja
i pepela u krajevima u kojima na hiljade kilometara u okolini nema industrijskih
objekata. Obimna stru~na i nau~na istraìvanja pokazuju da je cela na{a planeta
neravnomerno, ali u celini, zagadjena.
Na osnovu brojnih tragi~nih pojava, kao {to su masovne akutne intoksikacije
1952. godine u Londonu za vreme zagadjene magle kada je za nekoliko dana
umrlo 4000 ljudi; akutne i hroni~ne intoksikacije ìvom - pojava bolesti pod nazivom
'minamata' sa stopom smrtnosti od 40%; akutne i hroni~ne intoksikacije kadmijumom
- bolest poznata pod nazivom 'itaji-itaji' sa stopom smrtnosti od 50% i tragi~nim
posledicama na novorodjen~ad i druge, kao i masovne pojave uni{tenja ptica, riba,
gajenih i {umskih biljaka (primer 'doline smrti' u okolini @erajeva kod Meìca gde je
okolna vegetacija potpuno uni{tena zbog ispu{tanja 15 tona SO2 dnevno u
atmosferu iz topionica (poredjenja radi jedna termoelektrana dnevno ispu{ta nekoliko
puta, pa ~ak i 20 puta vi{e sumpordioksida u vazduh), lovne divlja~i, insekata i
drugih korisnih organizama - pokrenuti su posle 1968. godine naj{ira javnost i
dràvnici svih razvijenijih zemalja. Organizacija Ujedinjenih nacija, sve njene agencije
i medjuvladine i nevladine organizacije pozvane su na {iru mobilizaciju na za{titi
ìvotne sredine.
Nave{}emo samo neke globalne probleme, ~iji smo svedoci, koji zahtevaju
mobilizaciju ~itavog ~ove~anstva. Pre svega to je problem tzv. efekta staklene
ba{te-pojave naru{avanja balansa apsorbovane i emitovane sun~eve radijacije u
atmosferi Zemlje usled prisustva velikih koncentracija sumpordioksida, {to moè da
promeni klimu na zemlji, odnosno da dovede do otapanja leda na polovima. Zatim
je tu pojava smanjenja debljine ozonskog omota~a u atmosferi koja je rezultat
uticaja molekula fluoro-hloro-karbona iz industrije freona i sprejeva. Jedan ovakav
molekul moè da razgradi stotine molekula ozona ~ime se smanjuje sposobnost
apsorpcije ultravioletnog zra~enja sa Sunca i time dovodi u opasnost ìvi svet na
Zemlji. Svedoci smo {irokih akcija na smanjenju emisije ovih jedinjenja i njihovoj
7
supstituciji. Poseban problem globalnih razmera je deponovanje radioaktivnog otpada
nuklearnih elektrana, koji jo{ nije re{en, mada se broj reaktora iz dana u dan
pove}ava.
[to se ti~e na{e zemlje, u pogledu zagadjenja ìvotne sredine ne
zaostajemo mnogo za industrijski razvijenim zemljama. Zagadjenost vazduha u
mnogim gradovima i industrijskim centrima, kao {to su Kosovska Mitrovica, Bor,
Pan~evo, Zenica, Trep~a, Celje, itd., dostigla je ozbiljne razmere. Koncentracije
pojedinih agenasa su ponegde i desetine puta ve}e od tzv. maksimalno dozvoljenih.
Posledice ovakvog stanja se ispoljavaju kako direktno pove}anjem broja obolelih i
onesposobljenih lica, tako i uni{tavanjem vegetacije i materijalnih dobara u bliòj i
daljoj okolini. Posebno su uo~ljive posledice kratkotrajnog zagadjenja vazduha
pesticidima i drugim polutantima na vegetaciju. Tako je 1965. god. nekoliko hiljada
hektara vo}njaka ostalo usled sterilnosti bez ploda. Sli~na pojava masovne
sterilnosti ispoljena je na ina~e normalno razvijenoj p{enici 1970. godine na preko
19.000 hektara.
Ispitivanja takodje pokazuju da je ve}ina na{ih reka zagadjena. Dunav,
Drava, Mura, Begej i jo{ neke reke na pojedinim mestima ozna~ene su kao
potpuno zagadjene. Zabrinjavaju}a je i ~injenica da je na{ najve}i hidrosistem
Dunav-Tisa-Dunav sa svojih 14.000 km kanalske mreè takodje veoma zagadjen i
da je u toku sistematskih petogodi{njih ispitivanja porast zagadjenja pojedinim
agensima pove}an za 3,5 puta. Stepen i obim zagadjenja Jadrana takodje
upozoravaju. Treba ve} sada preduzimati mere da ne dodjemo u situaciju sli{nu
onoj na reci Kajahoga. Ta reka koja se uliva u jezero Iri kod Lirlendama, SAD,
toliko je zagadjena uljima i raznim otpacima, da kada se jednom zapalila gorela je
duè vremena i dva mosta na njoj su izgorela. Ve}ina reka u SAD je ina~e, kao i
Velika jezera, veoma zagadjena tako da je tamo razradjen projekat NAVAP koji bi u
cilju snabdevanja ~istom vodom obuhvatao skretanje kanadskih reka ka jugu,
odnosno kroz teritoriju SAD.
Zanimljiv je podatak da od 8,5 m3 vode 1 m3 tro{i stanovni{tvo, a ostatak
industrija. Od 10 m3 vode u vodotokove se vra}a 3 m3 zagadjene vode, koji mogu
da zagade i do 90 m3 teku}e vode.
Desetogodi{nja ispitivanja zagadjenosti hrane pesticidima i njihovim
degradacionim produktima ukazuju da se op{ta tendencija pogor{avanja stanja
nastavlja iz godine u godinu i da je dostigla zabrinjavaju}e razmere. Analiziranje
preko 2.000 uzoraka mleka, mle~nih proizvoda, masti, mesa, konzerviranih
proizvoda, vo}a, povr}a, hleba i drugih prehrambenih proizvoda u na{a 23 grada
ukazuje da samo 17,5 % proizvoda nije zagadjeno, a da je ~ak 41,1% higijenski
neispravno, sa sadràjima {tetnih materija ve}im od dozvoljenih. Najve}i broj
uzoraka neispravnih namirnica utvrdjen je u Osjeku(63,3%), Zrenjaninu(52,6%),
Sarajevu, Novom Sadu, Ni{u, Zaje~aru, a relativno manje u Titogradu, Pri{tini, Pe}i,
Beogradu, Rijeci, Mostaru, Skoplju.
8
Rezultati ispitivanja zagadjenosti zemlji{ta u gotovo 100 lokaliteta na{e
zemlje otkrivaju ostatke pojedinih {tetnih jedinjenja ne samo u lokalitetima u kojima
se vr{i intenzivna obrada, ve} i na onim mestima u kojima ova jedinjenja nisu
primenjivana.
Zbog zagadjenog vazduha 28% svih oboljenja stanovni{tva kod nas odnosi
se na respirativne organe. U tekstilnoj industriji u Leskovcu taj broj se penje na
48%. Zatim dolaze ko`ne infekcije, oboljenja o~iju, bolesti srca (tempo ìvota), itd.
Najmanji je udeo nesre}nih slu~ajeva.
Zagadjenost ìvotne sredine ima takodje uticaj i na ja~anje odbrambene
mo}i zemlje. Utvrdjena je zavisnost izmedju stepena zagadjenja pojedinih regiona,
porasta broja oboljenja i smanjenja stepena sposobnosti stanovni{tva. Prema jednoj
anketi iz 1971. godine u Zagrebu je samo 66,8% pregledanih mladi}a bilo sposobno
za vojsku, u zagreba~koj op{tini Centar 59%, u Sarajevu 66,7%; dok je u Kostajnici
(100 km od Zagreba) bilo sposobno 88,6%, u Vi{egradu 82%, u Kola{inu 90,2%,
itd. Sam pojam rata sa aspekta zagadjenja ~ovekove okoline, posebno uz upotrebu
atomskog, hemijskog i biolo{kog oru`ja, po svojim katastrofalnim posledicama po
~oveka i okolinu, izlazi iz okvira ovog kursa.
- .-
Ve} smo istakli da je glavni i najve}i uzro~nik zagadjenja industrija i to

direktno procesom proizvodnje ili preko samih proizvoda. Na prvi pogled za{tita od
zagadjenja odredjenim industrijskim objektima je poduhvat koji zahteva velika
ulaganja bez vidne materijalne dobiti. No, i vrlo jednostavnim ra~unom, kao i nekim
ve} navedenim primerima problema u industrijski razvijenim zemljama, ovo
jednostrano mi{ljenje se moè negirati. Povucimo za po~etak paralelu izmedju
poslovanja 'uredjenog' i 'zapu{tenog' preduze}a. Kao prvo u pogledu nerada i lo{e
organizacije rada, produktivnost u neuredjenom preduze}u je manja, drugo,
bolovanja i povrede na radu odnose i do 20% dohotka (u 1970. godini zbog
bolovanja, izazvanih lo{im radnim uslovima izgubljeno je kod nas 7% radnog
vremena).
Prora~uni pokazuju da nau~no-tehnolo{ka re{enja za otklanjanje ili
neutralizaciju zagadjenja pove}avaju investicije pri gradnji objekata u proseku za
2,5-11%. Francuski statisti~ari su izra~unali da najistaknutije grane zahtevaju
investicije od 5-15% i to: 15% grana pulpi i hartije, 12% proizvodnja aluminijuma,
10% proizvodnja cementa i 8% termoelektrane. U [vedskoj {est industrijskih grana
tro{e 7,7% kapitalnog budèta za spre~avanje zagadjenja. U razvijenim zemljama za
za{titu sredine tro{i se 2% nacionalnog dohotka, a kod nas to iznosi 0,6 promila,
odnosno 0,06%. Postavlja se trivijalna dilema - da li pro{irivanjem kapaciteta
zaposliti jo{ 100 radnika i pri tome ugroziti nekoliko hiljada drugih, ili suzbijati
posledice zagadjenja u korenu.
9
Razvijene zemlje zapada su ve} suo~ene sa ovim problemima i uveliko se
bore za okolinu. U SAD i drugim razvijenim zemljama zatvaraju se preduze}a koja
ne otklanjaju uzroke zagadjenja. Nesre}a je {to se neka od tih preduze}a dislociraju
u nerazvijene zemlje i zemlje u razvoju. U nekim zemljama osim administrativnih
predvidjene su i stimulativne mere za{tite od zagadjenja. U ministarstvu za ljudsku
okolinu Francuske preduzimaju se i konkretne mere. Za za{titu, recimo, vode od
zagadjenja preduze}a mogu dobiti od potrebnih investicija 30% subvencija i 20% u
vidu zajma od strane vlade. U [vedskoj u okviru programa razvoja od 1969. godine
fabrike dobijaju od vlade 25% ukupnih tro{kova za za{titu sredine, nepovratno.
Kao {to se iz ovih primera vidi, problem za{tite ìvotne sredine od
zagadjenja nije nere{iv. Treba ga prvenstveno potpuno i sveobuhvatno sagledati, a
zatim uloìti napore i primeniti re{enja koja postoje i koja se stalno usavr{avaju.
U {irem smislu re~i, pitanja ~ovekove okoline nisu samo zagadjenost
vazduha i vode, zatrovanost vegetacije, nagomilani otpaci i {tetni proizvodi. To su
samo simptomi koji ukazuju da postoje unutra{nji uzroci bolesti koje treba le~iti.
ôvekova okolina je kompleksnost delovanja mnogobrojnih pojava i faktora u prirodi
i dru{tvu koja izri~ito zahteva podizanje i pro{irenje nove kulture rada i ìvljenja.
U za{titi i preobraàju ~ovekove okoline treba angaòvati najrazli~itije
dru{tvene faktore i potencijale:
Nauku i istraìvanje, pra}enjem, otkrivanjem pojava, njihovom analizom, novim
re{enjima i naro~ito unapredjivanjem projektovanja i tehnolo{kih re{enja,
Privredu, da svoj bilans aktivnosti unosi ne samo kao dobit u fondove, nego i u
svestranu brigu za ljude, zbog kojih se zapravo i organizuju sve aktivnost,
Obrazovanje, zdravstvo i druge slu`be u povezanosti sa svim dru{tvenim
faktorima u borbi za adekvatno prosve}ivanje,
Sve dru{tvene organizacije i snage u sveobuhvatnom sagledavanju problematike
i aktivnom odnosu prema njoj.
1.1. Uticaj zagadjene sredine na zdravlje ljudi.
Zadrà}emo se ovom prilikom pregledno na uticaju polutanata vazduha i

vode na zdravlje ~oveka. O uticaju na biljni i ìvotinjski svet ne}emo posebno
govoriti, mada se mogu ista}i brojni primeri katastrofalnih posledica njihovog dejstva
i to ne samo u okolini velikih industrijskih centara.
Jedan od prvih primera masovnog trovanja stanovni{tva zagadjenim
vazduhom izmedju dva rata je katastrofalni slu~aj u dolini Meze u Belgiji, kada je
umrlo 60 ljudi, a polovina stanovni{tva industrijalizovane okoline obolela. Slede}i
slu~aj koji je izazvao ve}u reakciju javnog mnjenja i ukazao na novu opasnost koja
preti industrijskim naseljima bio je incident trovanja u ameri~kom gradu Donori, koji
je tada, posle drugog svetskog rata imao 10 hiljada stanovnika i gde je bilans bio
10
17 mrtvih i preko 5000 obolelih. Odmah posle Donore dogodila se katastrofa u
Londonu od 5. do 9. decembra 1952. godine, kada je za samo nekoliko dana umrlo
4000 gradjana. O~evidci ove katastrofe se se}aju dramati~nog dogadjaja navode}i
podatke o raspadanju najlonskih ~arapa i preteranom prljanju lica i rublja. Preporuka
o kori{}enju gasne maske pri izlasku na ulicu u op{tem uzbudjenju nije bila ni malo
neuobi~ajena. U Londonu je jo{ od 1936. godine bilo uvedeno sistematsko merenje
zagadjenosti vazduha. Utvrdjeno je da do trovanja nisu dovele samo visoke
koncentracije polutanata (4,3 mg ~adji na m3; 1,3 ml SO2 na m3), ve} i prisustvo
guste magle i smoga bez bo~nog strujanja vazduha koje bi dovelo do vertikalnog
razredjenja zagadjenosti.
Navedeni slu~ajevi trovanja stanovni{tva izazvali su interesovanje za
izu~avanje mogu}ih masovnih hroni~nih oboljenja, posebno organa za disanje.
Ispitivanja u Engleskoj pokazala su da ve}i gradovi, preko 100.000 stanovnika,
imaju znatno ve}u op{tu smrtnost od manjih naselja, Smrtnost od oboljenja organa
za disanje u selima bila je dva puta manja. U 422 grada SAD pra}ena je
povezanost smrtnosti stanovni{tva sa koncentracijom sumpordioksida u vazduhu.
Utrvrdjen je porast smrtnosti u doba ve}e koncentracije SO2. Pri koncentraciji ve}oj
od 0,5 mg/m3 smrtnost je bila za 2100 slu~ajeva ve}a od o~ekivane, dok je za
koncentracije manje od 0,3 mg/m3 smrtnost bila za 1400 slu~ajeva manja. U îkagu
je u raznim ~etvrtima grada na osnovu podataka sa mernih ta~aka pra}ena
koncentracija SO2 i poredjena sa brojem slu~ajeva infarkta. Povi{en sadràj SO2
uticao je na broj oboljenja srca i krvnih sudova koja su se ~esto tragi~no
zavr{avala. Takodje je u jednoj drugoj studiji utvrdjeno pove}anje smrtnosti od svih
oboljenja pri koncentraciji ~adji u vazduhu ve}oj od 0,5 mg/m3, a naro~ito pri
koncentracijama ve}im od 1 mg/m3. I kod nas ovakve analize u poslednje vreme
pokazuju sli~ne rezultate.
Dugotrajno prisustvo polutanata u odredjenoj sredini izaziva hroni~na
oboljenja stanovni{tva. Ve}e koncentracije {tetnih materija imaju obi~no tragi~ne
posledice, odnosno mogu ozbiljno da ugroze zdravlje ljudi.
HRONI^NI BRONHITIS nastaje o{te}enjem trepetljivog sloja bronhijalne
sluznice koji se nalazi na ulazima bronhijalnih {upljina i sagradjen je od cilindri~nih
}elija prekrivenih sa oko dvesto treplji sa ulogom da strane ~estice uklanjaju van
bronhijalnog stabla. Pove}ane koncentracije stranih ~estica ometa ovaj mehanizam
uni{tavanjem pomenutih treplji, kao i celog sloja }elija, na njihovom mestu ostaju
}elije vezivnog tkiva bez opisanih funkcija ~ime se oteàva disanje i smanjuje
otpornost prema bakterijama i virusnim infekcijama. U jako zagadjenim sredinama
svaki peti stanovnik boluje od ove bolesti. U centru Beograda, recimo, broj obolelih
dostiè 50 na hiljadu stanovnika, dok je broj obolelih u {irem centru dva puta manji.
U malim, relativno ~istim gradovima (Ivanjica, âjetina) broj obolelih je pet puta
manji.
11
BRONHIJALNA ASTMA pored uticaja nasledja u velikoj meri je posledica
zagadjenosti sredine u kojoj se boravi. Slu~ajevi astme su veoma retki u planinskim
krajevima, dok se u zagadjenim industrijskim krajevima susre}e i po deset obolelih
na hiljadu stanovnika. U New Orleans-u je opisana epidemija astme ~ak sa 250
smrtnih slu~ajeva.
POJAVA RAHITISA, oboljenja koje se ~e{}e susre}e u centralnim delovima
gradova sa ve}im obimom zagadjenja, posledica je indirektnog uticaja zagadjenog
vazduha. Zagadjen vazduh zbog apsorpcije i rasejanja slabije propu{ta ultravioletnu
svetlost, koja ina~e potpomaè stvaranju vitamina D u koì i pravilnom oko{tavanju
skeletnog sistema.
O[TE]ENJE OÎJU nastaje zbog neposrednog kontakta sluznice o~iju sa
polutantima: ~vrstim ~esticama, parama, gasovima, kiselinama, bazama i drugim
jedinjenjima. Ove ~estice nadraùju sluznicu, izazivaju otok, pro{irenje krvnih sudova
i crvenilo uz stvaranje povoljnih uslova za razvoj bakterija i pojavu hroni~nih
oboljenja o~iju.
SMRTONOSNA TROVANJA ugljen-monoksidom bila su ranije veoma ~esta.
Ovaj gas se lako vezuje za krvni pigment - hemoglobin u crvenim krvnim zrncima i
spre~ava dovod kiseonika u organizam. Koli~ina vezanih krvnih zrnaca dobija se
mnoènjem procenta koli~ine ugljen-monoksida u vazduhu trostrukim brojem
vremena izloènosti zagadjenu u minutima, za organizam u mirovanju, ili
petostrukim brojem pri fizi~kom naprezanju. Na prometnim ulicama susre}e se
procenat vezivanja i do 20%. Posledice se izraàvaju u nervnoj napetosti, pojavi
glavobolje, osetljivosti na svetlost, usporenim reakcijama, itd. Smrtnost nastaje samo
na mestima sa velikim koncentracijama CO: loì{ta na ugalj, garaè, i sl.
Izmenjena ìvotna sredina i posebno ona zagadjena hemijskim materijama,
prema dosada{njim ispitivanjima, izazuva pove}an broj obolelih od RAKA i
RADJANJE PSIHI^KI I FIZI^KI ZAOSTALE DECE. Utvrdjeno je da materije sa
kancerogenim dejstvom poseduju i mutagene osobine, da uti~u na promenu
naslednih osobina. Gotovo 90% kancerogena ima i mutageno dejstvo. Kancerogeno
dejstvo zagadjene sredine moè da bude direktno i indirektno. Direktno kancerogena
materija moè da izmeni strukturu ìve }elije i da dovede do pojave raka u
napadnutom tkivu. Medjutim, mogu}e je je i indirektno dejstvo u slu~aju aktivacije
materija bez kancerogenog dejstva. Utvrdjeno je da se pod uticajem fermenata iz
samog organizma moè da izazove kancerogeno dejstvo materije, kao i pod
uticajem fermenata bakterija prisutnih u organizmu. Nitriti i nitrati mogu da se
transformi{u u veoma {tetne kancerogene - nitrozoamine. Ove pojave se
obja{njavaju sloènom odbrambenom reakcijom organizma, sa znatnom ulogom
neuropsihi~ke komponente. Zbog nedovoljne ispitanosti podela kancerogena i
mutagena je jo{ nepotpuna. Najlogi~nije je deliti ih po hemijskoj strukturi. Jedna
grupa fizi~ara predlaè podelu po potencijalu disocijacije. Jo{ uvek se naj~e{}e
12
sre}e podela po mestu nalaza: kancerogeni iz vazduha, iz vode, u hrani, tlu,
gradjevinskom materijalu.
Fizi~ki faktori sredine, kao {to je RADIJACIJA, mogu da budu kancerogeni i
da izazivaju mutagena dejstva. Sva zra~enja, naro~ito radioaktivna, pri dugotrajnom
dejstvu ili kra}em dejstvu ve}eg intenziteta izazivaju promene u organizmu. Poznato
je da mornari, ~esto izloèni sun~evom zra~enju, obolevaju od raka izloènih delova
koè, naro~ito po licu. Sam pronalaza~ radioaktivnosti H. A. Bekerel oboleo je od
raka na rukama. Genetski efekat radioaktivnih materija jasno je ispoljen uticajem
radioaktivnih otpadaka odlaganih u more na stvaranje riba-monstruma sa krajnje
izmenjenim fizi~kim osobinama. To je uticalo da se sa odlaganjem radioaktivnih
otpadaka u more i okeane prestane.
KANCEROGENI IZ VAZDUHA u prvom redu izazivaju oboljenja organa za
disanje. Rak plu}a je bio sasvim retko oboljenje. Godine 1930. u SAD je od te
bolesti umrlo 3000 ljudi, 1950. umrlo je 18000, 1962. god. 41000, a 1971. god.
67000. Sli~an porast zapaèn je i kod nas. U Beogradu je 50-tih godina od raka
plu}a umiralo 12 stanovnika na 100.000, a nepunu deceniju kasnije taj broj se u
centralnim delovima grada sa pove}anim sadràjem kancerogena benzopirena
pove}ao na 32. U perifernim op{tinama grada takav porast nije konstatovan. Uticaj
zagadjene sredine na broj obolelih od raka plu}a posebno je ispitivan i utvrdjen u
Londonu i okolnim industrijskim centrima. Preduzimanjem mera za{tite vazduha od
zagadjenja, kojima je zagadjenost od ~adji i sumpordioksida u Londonu i Njujorku
smanjena za tri puta, konstatovano je smanjenje broja obolelih od raka plu}a.
Eksperimenti sa ìvotinjama potvrdjuju gornje zaklju~ke. Kada se mi{evima unesu
virusi u plu}a oni obolevaju od upale plu}a. Medjutim, ukoliko se virusi unose sa
nekim zagadjiva~em, tada se umesto zapaljenja javlja rak plu}a. Dejstvom
kancerogena, odnosno mutagena na oplodjenu }eliju radjaju se mentalno ili fizi~ki
zaostale osobe. U ~istim, nezagadjenim krajevima Australije ovakvih pojava gotovo
da nema. U umereno zagadjenim sredinama procenat ovakvih slu~ajeva je od 3%
do 5%, dok se u sredinama sa ve}im zagadjenjem penje i do 15%, {to ukazuje na
potrebu posebne brige za budu}e generacije.
AZBESTOZA je bila ~esta bolest u rudnicima azbesta. Porast proizvodnje
azbesta od 200.000 tona u 1980. godini na vi{e od 4 miliona tona godi{nje danas i
~injenica da je utvrdjeno kancerogeno dejstvo azbesta upu}uju na predostro`nost
~ak i izvan mesta direktno ugroènih ovim materijama. U slu~aju profesionalne
izloènosti dejstvu azbesta znaci oboljenja se otkrivaju na plu}nom tkivu, a u
slu~aju dejstva zagadjene gradske atmosfere na plu}noj i trbu{noj maramici. Pri
obdukciji 500 le{eva u Keptaunu kod 26,4% su nadjene promene izazvane dejstvom
azbesta. Sli~ne promene su utvrdjene i kod grupe zemljoradnika koji su radili na
poljima izloènim zagadjenju azbestne industrije. Kao dobar izolacioni materijal
azbest je puno kori{}en u industriji. Otkrivanjem njegovog negativnog dejstva na
organizam u razvijenim zemljama se vode ozbiljne kampanje za izbegavanje
13
azbesta. Na pariskom univerzitetskom centru Jussie vodjena je {iroka kampanja,
pra}ena {trajkovima i demonstracijama, da se sredina za{titi od zagadjenja
azbestom koji je pri gradnji univerziteta kao dobar izolator bio postavljen na
tavanicama izmedju spratova u direktnom kontaktu sa atmosferom prostorija. Nakon
toga, azbest je uklonjen, ili gde to nije bilo mogu}e, izolovan.
AZOTOVA JEDINJENJA, u prvom redu azotovi oksidi koji se stvaraju pri
povi{enim temperaturama u visokim pe}ima, termoelektranama i u velikim
koli~inama u motorima sa unutra{njim sagorevanjem, izazivaju porast hroni~nih
oboljenja organa za disanje. Azotdioksid posebno uti~e na smanjenje otpornosti
organizma. Duè izlaganje izaziva otok plu}a, smanjuje elasti~nost tkiva.
NITRATI, soli azotne kiseline i nitriti, soli azotaste kiseline direktno se vezuju
za hemoglobin iz krvi stvaraju}i methemoglobin, ~ime se blokiraju krvna zrnca i
oteàva proces razmene kiseonika u krvi. Ubrzano disanje i gu{enje pri ve}im
koncentracijama zagadjiva~a mogu da uzrokuju i smrt. Ve}e koli~ine ovih jedinjenja
sre}u se u podzemnim i teku}im vodama, gde dospevaju prilikom tretiranja zemlji{ta
ve{ta~kim djubrivima ili izlivanjem kanalizacionih voda. U Americi je konstatovano
vi{e slu~ajeva negativnog dejstva vode zagadjene nitratima, naro~ito na malu decu.
Nitrati spre~avaju napredovanje dece. Taj problem je u jednom gradu re{en tek
prelaskom na novi sistem snabdevanja pija}om vodom.
Istraìvanja na METALIMA ukazala su da je dobar broj metala kriti~an u
ekolo{kom zna~aju. Neki metali su kancerogeni, a ve}ina ima toksi~no dejstvo.
Naro~ito je opasna upotreba metala kao katalizatora i stabilizatora na bazi olova
koje je veoma toksi~no. Nikal ima kancerogeno dejstvo. Mangan ima zna~ajno
toksi~no dejstvo. Poznata su te{ka akutna trovanja arsenom. Aluminijum izaziva
stoma~ne tegobe i poreme}aje u reprodukciji. Bakar u ve}im koli~inama dovodi do
o{te}enja jetre. Upotreba bakarnih sudova dovodila je ~esto do trovanja. Selen
remete}i odnos fluora u organizmu izaziva jako krvarenje zuba. Olovo je ozbiljan
kumulativni otrov za ~oveka, izaziva o{te}enje jetre i centralnog nervnog sistema,
zatim bubrega i krvnih sudova. Ovim metalima, kao najopasnijim zagadjiva~ima
svakako treba pridruìti ìvu i kadmijum. Metali i njihove soli dolaze do ~oveka
naj~e{}e u hrani, vodi, vazduhu i usled profesionalne izloènosti.
POLIHLOROVANI BIFENILI ~esto se upotrebljavaju u industriji boja, lakova,
plasti~nih materija, u elektrodistribuciji i industriji kau~uka. Takodje se stvaraju
primenom hlora u dezinfekciji otpadnih voda. Dovode do promena na koì u vidu
crvenila i pigmentacije, izazivaju gnojavu sekreciju o~iju, pra}ena mukom i
povra}anjem. Neki su izrazito kancerogeni i imaju mutagena dejstva.
TENZITI ILI DETRERD@ENTI ne predstavljaju izrazitu opasnost za ~oveka u
manjim koli~inama, ali njihova velika upotreba ~esto moè da dovede do ve}ih
koncetnracija u podzemnim ili povr{inskim vodama slabijeg protoka. Pri uno{enju
ve}ih koli~ina u organizam moè da dodje do bolova u stomaku, gr~eva, usporenog
disanja i poreme}aja probavnog trakta.
14
PESTICIDI, hemijske supstance koje se upotrebljavaju za uni{tavanje
insekata, {tetnih korova, gljiva i glodara mogu {tetno da uti~u na korisne insekte,
p~ele, ptice i neku divlja~. Prvi ve}i incident ove vrste bio je pomor ptica i divlja~i
na podru~jima tretiranim dieldrinom u Engleskoj. Pesticidi ~oveka ugroàvaju preko
hrane, vode i vazduha. To su veoma postojani spojevi. Smatra se da ~itavih 10%
od kori{}enih koli~ina biva spirano ki{om i dospeva preko zemlji{ta u vodu za pi}e.
Tvrdi se da se u svakom uzorku tkiva mogu otkriti tragovi pesticida. Ostaci DDT-a
naj~e{}e se susre}u u masnom tkivu, mozgu i nadbubre`noj `lezdi. Nagomilavanje
pesticida u organizmu utvrdjeno je i u na{oj zemlji, ~ak i u maj~inom mleku. O{tri
znaci trovanja DDT-em opaàju se pri uno{enju samo 700 do 1.000 mg u
organizam. Koli~ina do 30 g izaziva smrt.
ADITIVI su hemijske materije koje se dodaju namirnicama radi pobolj{avanja
njihovog izgleda, pove}anja trajanja, stabilnosti i vrednosti. Detaljnija ispitivanja ovih
materija, kojih ve} ima nekoliko hiljada, pokazala su da izvestan broj {tetno deluje
na ~oveka. Toksi~nost aditiva zavisi od njihove prirode, a veoma je va`no i
produèno dejstvo nekih na kancerogenezu i na duìnu ìvota, kao i uticaj na
potomstvo.
Sumpor u vidu anhidrida i sulfida upotrebljava se u proizvodnji vina gde se
dodaje u koli~ini od 50 do 500 mg/l. Kod ~oveka uti~e na organe za varenje
uni{tavaju}i korisne bakterije u crevima, nepovoljno uti~e i na vitamin B. Salicilna
kiselina-"salicil", ~esto upotrebljavano sredstvo za konzervaciju vo}a i povr}a
o{te}uje krvne sudove uz mogu}a krvarenja izazivaju}i erupciju po koì. Borna
kiselina moè da o{teti bubrege i da se gomila u masnom tkivu. Nitrati i nitriti se
dodaju ve}ini suhomesnatih proizvoda, a ve} smo istakli da su {tetni po zdravlje.
Fosforpentoksid se namirnicama dodaje radi produènja roka trajanja obzirom da
vezuje vodu, a takodje je {tetan.
Dimljenje kao postupak konzerviranja mesa, kod nas dosta rasprostranjen,
ukoliko se izvodi brzo i toplim postupkom moè da stvara u mesu veoma
kancerogene materije kao {to je benzopiren. Utvrdjeno je da ~ak jedna tre}ina
dimljenih proizvoda sadrì benzopiren. Iz ovog razloga npr. u Japanu je ~esta
pojava oboljenja i smrti od raka èluca zbog ~este upotrebe soljene i dimljene ribe
u ishrani. U Americi se sve vi{e pa`nje posve}uje higijenskoj obradi i pripremi
namirnica. Napu{ta se upotreba pikantnih prènih jela i vi{e se koristi kuvana i
higijenski pripremljena hrana {to je dovelo do smanjenja broja obolelih od èluca.
Antioksidansi se upotrebljavaju za odràvanje boje smrznutog i konzerviranog
vo}a i povr}a. Neki od njih o{te}uju tiroidnu `lezdu, drugi uti~u na jetru, a neki na
proces reprodukcije. Preterana upotreba {e}era i soli za pobolj{avanje ukusa hrane
takodje moè {tetno da deluje u smislu izazivanja degenerativnih oboljenja i
podizanja krvog pritiska.
VE[TA^KE BOJE kao aditivi se u zadnje vreme mnogo koriste za
pobolj{ajnje izgleda namirnica. Dodaju se specijalitetima sa ro{tilja, suhomesnatim
15
proizvodima, sirevima, margarinu, maslacu, alkoholnim pi}ima (pivo, rakija, vino).
Posledice uno{enja boja u organizam mogu da budu najrazli~itije: Smatra se da su
boje, izmedju ostalog, najopasniji izaziva~i kancerogenih oboljenja.
MIKOTOKSINI, gljivi~ni otrovi su takodje {tetne materije koje se ~esto mogu
sretati u okolini (nehigijenski uslovi stanovanja).
Posle navedenih podataka, svakako }emo ovoj problematici pristupiti sa vi{e
ozbiljnosti, koju ona i zasluùje.
1.2. Radna sredina kao deo ìvotne sredine
Od prvih dana industrijalizacije do danas, sredstva za proiizvodnju su

usavr{avana, a mehanizacija i automatizacija proizvodnog procesa su u stalnom
porastu. To je, umnogome, uslovilo promenu materijalnih elementata radne sredine.
Budu}i da se pri organizovanju proizvodnje i konstrukcije sredstava rada vodi
ra~una o bezbednosti na radu, prirodno je o~ekivanje izostanka negativnog uticaja
radne sredine na ~oveka. Medjutim, ne samo da negativan uticaj nije izostao, ve}
su se pojavili njegovinovi oblici.
Interesantno je napraviti pregled povreda na radu u pojedinim privrednim
granama i grupacija privrede u odnosu na 1.000 osiguranika, koje se po broju
povredjenih nalaze u granicama iznad jugoslovenskog proseka. Godine 1974. u
proizvodnji i preradi uglja bilo je 164 povredjenih, brodogradnji 163, metalnoj
industriji 119, obojenoj metalurgiji 116, drvnoj indusstriji 101, proizvodnji i preradi
papira 97, proizvodnji i preradi nemetala 90, crnoj metalurgiji 88, hemijskoj industriji
77, industriji gradjevinskog materijala 75, prehrambenoj industriji 75, industriji gume
66 i elektroindustriji 63 povredjenih.Podaci socijalnog osiguranja pokazuju da je
ve}ina uzroka povredjivanja na radu subjektivne prirode. Analiziraju}i, medjutim,
svaki slu~aj ponaosob, do{lo se do zaklju~ka da se koreni razloga ipak nalaze u
objektivnim uslovima rada. Nisu u pitanju samo tehni~ki i drugi uslovi radne sredine,
ve} mnoge hemijske i druge {tetnosti: razna zagadjenja vazduha, {tetne pra{ine,
otrovna isparenja i gasovi, rad na visokim ili niskim temperaturama ili materijalima
opasnim po zdravlje.
Sve intenzivnija automatizacija traì sve manju fizi~ku angaòvanost ~oveka,
{to sa druge strane, zbog ose}anja odgovornosti, preoptere}uje ~oveku pa`nju i
pove}ava trajnu napetost za komandnim pultom, {to moè dovesti do psihi~kog
oboljenja radnika. Istraìvanja su pokazala da je negativan uticaj radne sredine i u
uslovima automatizacije evidentiran, mada materijalni ~inioci ne uti~u direktno na
~oveka.
U oblasti za{tite zdravlja ljudi u radnoj ili ìvotnoj sredini, do 1974. godine je
kod nas u Jugoslaviji postojalo preko 320 pravno definisanih propisa. Od toga, 70
su zakoni, 5 uredbe i 246 podzakonski propisi. Federacija je donela 143 propisa
16
(od toga 13 zakona), a republike i pokrajine 178 (od toga 49 zakona). Na za{titu
vazduha, vode, buke i za{titu od jonizuju}ih zra~enja odnosi se 121 pripis, na
urbanizam i stanovanje 64, na radnu sredinu 65, namirnice i predmete op{te
upotrebe 72.
Sa napretkom tehnike i tehni~ka za{tita postaje sve prisutnija i efikasnija,
~ime se smanjuju opasnosti po radnikov fizi~ki integritet. U prou~avanju uzroka koji
dovode do pojave povreda na radu i profesionalnih oboljenja, nedovoljno je istraèn
uticaj dru{tvenih odnosa u radnoj sredini i van nje.
Radna sredina se moè posmatrati kao fizi~ka i socijalna, sa aspekta
~inilaca koji je stvaraju a to su: sredstva za rad, neposredna radna okolina i skup
dru{tvenih odnosa koji se uspostavljaju tokom procesa rada. Dakle, radnik,
materijalni procesi rada i celokupnost odnosa u koje ljudi stupaju u toku rada
predstavljaju osnovne komponente radne sredine. Da bi se radna sredina u
potpunosti definisala, potreban je multidisciplinaran pristup. Radnu sredinu u
konstelaciji sa ìvotnom sredinom ne treba posmatrati kao dve paralelne sfere, ve}
kao dve usko medjuzavisne oblasti iste celine, koja je kao takva predmet ovog
kursa.
Sve ve}a pa`nja se {irom sveta poklanja za{titi moralnog i psihi~kog
integriteta radnika. Dobri ili lo{i medjuljudski odnosi mogu stvoriti pozitivan ili
negativan odnos prema radu. U ve}ini slu~ajeva ti odnosi nisu odredjeni samo
subjektivnim komponentama radnika, ve} i njegovim i realnim poloàjem kako u
formalnoj organizaciji rada, tako i dublje, u dru{tveno-ekonomskim odnosima.
Pored nabrojanih elemenata, zna~ajan uticaj na ~oveka na radnom mestu
imaju organizacija radnog procesa, pozitivna korelacija stepena stru~nosti radnika sa
stepenom tehnologije, ovladavanje celokupnim sredstvima dru{tvene reprodukcije,
kulture rada, organizovanje i uredjenje radne sredine kao integralnog dela ìvotne
sredine, organizovanje vanradnog vremena, slobodnih aktivnosti, itd.
1.3. Sistemi informisanja u oblasti za{tite i unapredjenja ìvotne sredine
Svest o problemima zagadjenja ~ovekove okoline javlja se otprilike u isto

vreme kada se javlja i kriza inforamcija. Najvi{e je iznenadio upravo onaj trenutak
prelaska kvantiteta u novi kvalitet, kada je shva}eno da se ne radi o jednostavnom
nagomilavanju podataka ili otpadaka, ve} o menjanju celokupnog na~ina ìvota,
menjanju ~ije su posledice dalekosènog karaktera, koje }e imati svoj odjek u ìvotu
ovih i budu}ih generacija.
Nagao razvoj svih oblasti ~ovekovog delovanja usledio je u periodu posle
drugog svetskog rata. Nagomilavane su nove ~injenice, fantasti~ko brzo se razvijala
industrija, tehnologija, energetika i paralelno sa njima gomilani su problemi
ograni~enog ìvotnog prostora i ograni~enih sirovinskih resursa.Uzimaju}i sve ovo u
17
obzir i znaju}i da danas ìvi oko 90% nau~nika koji su ikada ìveli u svetu, moè
se predo~iti koliko je priliv informacija i koliki trud treba uloìti da bi se one
kvalitetno obradile i bile stavljene na kori{}enje. Te{ko}e u formiranju dobrog i
celovitog sistema informisanja u oblasti za{tite i unapredjenja ~ovekove ìvotne
sredine pothranjuju se ~injenicom da je to jedna nova i mlada disciplina u kojoj
treba izgradjivati i fundament i nadgradnju, koa i da je to oblast izuzetne
kompleksnosti koja se moè sagledavati samo na multidisciplinarnim principima.
Prema izvesnoj analizi sekundarnih publikacija (a to su samo zbornici
abstrakata, kratkih sadràja nau~nih ~lanaka objavljenih u primarnim publikacijama-
~asopisima), na~injenoj prema univerzalnoj decimalnoj klasifikaciji, UDK, ve} pre
dvadesetak godina u svetu je izlazilo:
u grupi 577 (op{ti ìvotni uslovi) 18 ~asopisa

614,7 (kriza okoline) 10 "
628 (pro~i{}avanje voda, otpaci 13 "
551 (uticaj okoline) 21 ~asopis.
Uop{te se smatra da se koli~ina informacija (merena brojem abstrakta

objavljenih u sekundarnim ~asopisima) udvostru~ava svakih 8 godina. U novim
disciplinama to se dogadja znatno brè, za manje od 7 godina. Ako se setimo
podatka da danas ìvi 90% nau~nika koji su ikada ìveli, onda se taj odnos u
oblasti za{tite i unapredjenja ~ovekove ìvotne sredine penje na 99,9%. Samo pre
dvadesetak godina broj onih koji su se bavili ovim problemima mogao se nabrojati
na prste, dok ih danas samo u SAD ima oko milion, a u celom svetu jo{ nekoliko
puta vi{e. Isti je slu~aj i sa publikacijama sa tog podru~ja. Danas u svetu izalzi vi{e
od 200 primarnih ~asopisa (koji objavljuju originalne radove) strogo nau~nog
karaktera i vi{e od 1000 popularnog karaktera (biltena, pregleda). Desetine najboljih
sekundarnih ~asopisa ("Current Contents", "Environmental Abstracts", itd.) prate
nekoliko hiljada posebnih i multidisciplinarnih ~asopisa i drugih izvora informacija, {to
je porast bez presedana u jednoj nau~noj disciplini. O~igledno da je pravi odgovor
na nastalu situaciju razrada informacionog sitema koji je u stanju uz najmanje
gubitke i sa najve}om ta~no{}u da sakupi, prenese, izvr{i selekciju i omogu}i
kori{}enje informacija.
Danas se smatra da informacijanije supstance ili konkretno bi}e, ve} vi{e
odnos izmedju setova i grupa struktuiranih razli~istoti. Po definiciji radne grupe
UNISYST-a (United Nations Information System) informacioni sistem je jedinstvena
integracija ljudi, metoda, na~ina organizacije, software i hardware elemenata, ~ije
koordinirano delovanje omogu}uje mnogobrojnim i udaljenim zajednicama korisnika
pribavljanje svih ulaznih podataka koji su za njih bilo kada va`ni, bez obzira na
poreklo i fizi~ku lokaciju, na razli~itim mogu}im formatima za izlazne podatke koje
18
sami odabiraju prema svojim navikama u sakupljanju informacija, sposobnosti i
potrebama.
Izgradnja takvog sistema jedan je od primarnih zadataka dana{njeg stupnja
razvoja ekolo{ke svesti i borbe za za{titu i unapredjenje ~ovekove okoline.
Posmatraju}i situaciju sa razvojem informacionog sistema za podru~je za{tite
i unapredjenja ~ovekove okoline u svetu, prime}uje se da su najve}i proizvodja~ i
potro{a~ (preko 50% ukupnog broja) ovih informacija SAD. Stoga je i stepen
razvoja informacionog sitema, obrada sekundarnih ~asopisa i prelaz na trake i
mikrofilm tamo najdalje odmakao. Medjutim, u~injeni napori u SAD su neceloviti.
êste su pojave dupliranja i glomaznosti pojedinih sistema, koji su necentralizovani i
~esto se sa te{ko}ama dolazi do èljenih podataka.
Ujedinjene nacije i njihove specijalizovane agencije jo{ uvek su prisutne
uglavnom preko preporuka i priru~nika, organizovanjem sastanaka eksperata itd., a
ne kao stvarni inicijator organizovanog okupljanja, bez obzira da li se govori o
UNISYST-u (United Nation Information System) ili UNEP-u (United Nation
Environment Programme) i razvoju GEMS-a (Global Environment Monitoring System)
na ~emu radi posebna grupa SCOPE-a (Scientific Committee on Problems of the
Environment), koji je organ ISCU (International Council of Scientific Unions). Ono
{to za sada postoji su informacione slu`be i informacioni centri, a ne informacioni
sistem, kaè se u izve{taju radne grupe za UNISYST.
Pre izvesnog vremena u @enevi je po~eo sa radom IRS (International
Referral System for Sources of Environmental Information) u okviru UNEP-a.
Preporuka br. 101 Konferencije UN u Stokholmu (juni 1972.godine) ukazala je na
potrebu osnivanja takvog sistema kako bi se uneo red u ogroman broj nagomilanih
informacija o stanju okoline. IRS je zami{ljen kao mehanizam koji }e povezati
korisnike sa izvorima informacija, a ne kao banka podataka. Posebnu pa`nju IRS
}e obratiti definisanju i koordinaciji upotrebe nacionalnih, regionalnih i sektorskih
centara za razmenu informacija o okolini, utvrdjivanju zadataka koji se dupliraju i
identifikaciji onih koji se uo{te ne obavljaju, te standardizaciji obrade podataka. U
svojoj prvoj fazi informacije koje daje IRS sadràva}e, uglavnom, popis organizacija,
institucija (eksperata) i sl. koji mogu odgovoriti na postavljeno pitanje. Time izvor i
korisnik stupaju u direktnu komunikaciju.
Jedan od najva`nijih poku{aja stvaranja informacionog sistema za ovo
podru~je na nacionalnom planu je svakako i sistem UMPLIS (Umweltplanungs-
informations system), o ~ijem je osnivanju vlada SR Nema~ke donela poseban
zakon.
Osnovni postavljeni zadaci ovog sistema su: priprema zakona, preduzimanje
mera za sprovodjenje zakona, koordinacija na saveznom, pokrajinskom, komunalnom
i medjunarodnom nivou, potsticanje istraìvanja i razvoja, osnivanje slu`bi za stalno
merenje, nadzor i kontrolu kriti~nih parametara okoline, izrada programa i pravaca-
19
SUB 2
INFORMACIONI SISTEM
SAVET SUB 0 O GLAVNIM NOSIOCIMA
RUKOVODSTVO SUB 3
ODBORI UMPLIS-a DATOTEKA EKSPERATA
SUB 4
MERENJE KRITICNIH
PARAMETARA OKOLINE
SUB 5
REGISTAR PROJEKATA
KARTOTEKA
PROBLEMA
SUB 1 SUB 6
PROCENA POSLEDICA
I MODELI SISTEMA
SWITCH
BOARD SUB 7
PRAVNA REGULATIVA
KORISNICI
SUB 8
STANDARDI I
GRANICNE VREDNOSTI
SUB 9
BIRO ZA KRIZE
I KATASTROFE
SUB 10
PROIZVODI I
TEHNOLOGIJE
IZVORI
Slika 1.1. [ema rada UMPLIS-a.
20
politike za{tite, unapredjenje obrazovanja u postoje}im stru~nim oblastima i razvoj
novih, javno delovanje i za{tita potro{a~a, pravovremeno informisanje javnosti o
stanju okoline i merama preduzetim za njenu za{titu i unapredjenje, obrada i
priprema metoda i pomo}nih sredstava za za{titu okoline.
Ovaj sistem, izmedju ostalog, navodimo kao dosada najcelovitije zami{ljen i
razradjen sistem informisanja iz oblasti za{tite i unapredjenja ~ovekove okoline.
UMPLIS je zami{ljen kao niz podsistema ~ija podela ne odgovara ~isto
administrativnim jedinicama. Pojedini sistemi mogu biti vodjeni sa jednog mesta, a
isto tako se sa jednog mesta mogu voditi i vi{e sistema. [ema rada sistema
prikazana je na slici 1.1. Navedeni podsistemi (subsistemi) izvr{avaju odredjene
zadatke. Sub 1 je centralna ta~ka koja povezuje sve delove sistema, korisnike,
izvore informacija te se uklju~uje i u medjunarodni sistem. Sub 2 je datoteka
podataka. Sub 4 predstavlja vezu sa sistemom monitoringa. Sub 6 brine o za{titi
potro{a~a, s obzirom na kvalitet proizvoda i usluga i njihovo delovanje na ~oveka i
okolinu. Ovaj sistem je izgradjivan u periodu 1965-70. godine.
Pri izgradnji i oìvotvorenju jednog inforamcionog sitema, zadatak koji i na{u
zemlju o~ekuje u najskorijoj budu}nosti, mora se nastojati da se izbegne
komercijalizacija koja je u jednoj ovako {irokoj oblasti veoma mogu}a. To se
dogodilo sa EIC (Environment Information Center) iz Njujorka, a i sa nizom drugih.
Ne treba zaboraviti da i informacija neadekvatno i neblagovremeno plasirana moè
predstavljati otpad, protiv koga se borimo.
Informacioni sistem iz oblasti za{tite i unapredjenja ~ovekove okoline kod
nas ne postoji i za sada se ne vidi nikakav poku{aj ozbiljnije sistematizacije
informacija iz ove problematike.
[ta kod nas postoji? Postoje slu`be, centri, najrazli~itije publikacije, a do
sada nisu izvr{eni ni najminimalniji poku{aji da se na~ine samo popisi {ta se sve
na tom podru~ju zbiva. I samo nabrajanje najrazli~itijih institucija, projekata, ~asopisa
i ostalog je u izvesnom smislu pionirski poku{aj.
Jugoslovenski centar za nau~nu i tehni~ku dokumentaciju (JCTND) prati
najve}i broj stranih ~asopisa i izdaje 22 serije dokumentacionih biltena, od kojih su
za nas neki interesantni, a posebno je vaàn bilten "Otpadne vode i zagadjenje
vazduha" (Serija D-7). Vojno-tehni~ki institut, Sektor za dokumentaciju i informacije
izdaje "Bibliografiju prispelih knjiga, ~lanaka iz stru~nih ~asopisa i drugih
dokumenata" sredjenu po UDK. Jugoslovenski bibliografski institut izdaje
"Bibliografiju knjiga" i "Bibliografiju izabranih ~lanaka" iz 3.000 ~asopisa i listova.
Savet Akademije nauka izdaje "Bulletin Scientifique". Pored niza lokalnih i
uskostru~nih izdanjua treba ista}i napore velikih biblioteka na saveznom nivou koje
su sve aktivnije u stvaranju posebnih bibliografija i u priklju~ivanju na odredjene
informacione sisteme. Dva najve}a projekta iz ovog podru~ja su "ôvek i biosfera" i
"Jadran III". Treba takodje spomenuti i INDOK-centar za za{titu i unapredjenje
21
okoline Sveu~ili{ta u Zagrebu, koji izdaje mese~ni bilten KO-INDOK, sa obiljem
informacija iz najrazli~itijih izvora.
Za postavljanje i razvoj informacionog sistema iz ove oblasti kod nas, treba
sagledati i re{iti niz problema. Prva predpostavka za organizaciju sistema bila bi da
se na odredjen na~in sredi ogromna postoje}a dokumentacija u nizu organizacionih
jedinica koje se bave ovim problemom. Kada je re~ o novim informacijama treba
ujedna~iti puteve njihove prezentacije. Veliki broj na{ih nau~nih institucija bavi se
uspe{no problematikom zagadjenja, a da svoja iskustva i ne publikuje. Trebalo bi
izabrati strane ~asopise i sisteme koje treba pratiti uz dopunjavanje, a ne uz
dupliranje ~injenica i informacija. Odlu~iti da li sistem zasnivati na komuniciranju
abstraktima ili samo naslovima ~lanaka. Trebalo bi sa vi{e interesovanja pratiti rad
na{ih nau~nih institucija, jer se ve}ina radova ili ne {tampa ili {tampa u stranim
~asopisima, a to su radovi koji zbog konkretne problematike treba najvi{e da nas
interesuju. Treba razviti sistem monitoringa, organizovati mreù automatskih mernih
uredjaja (koji kontroli{u emisiju, stanje vode, vazduha, itd) spojenih sa kontrolnim
sistemima i bankom podataka koja neprestano generira nove (numeri~ke) informacije
o stanju (kvalitetu) okoline. Takodje treba sistematizovati svu zakonsku regulativu iz
ove oblasti.
Najva`nije je u svemu ovom pravilno sagledati i postaviti jednu {emu o
celokupnom toku informacija i njihovoj interakciji sa okolinom. U tu svrhu prilaèmo
{emu na slici 1.2. Polazi se od pretpostavke da je ~ovek okruèn sa dve sfere:
fizi~kom okolinom u koju se uklju~uju svi mediji u kojima ìvimo i intelektualnom
okolinom koja uklju~uje celokupni postoje}i fond znanja. Razvoj uop{te se zasniva
podjednako na kori{}enju materijalnih i intelektualnih resursa, a tok informacija o
razvoju se posmatra u neprestanoj interakciji sa okolinom. Polaze}i odavde do
zainteresovanog korisnika moraju sti}i sve relevantne informacije kako o najnovijim
tehni~kim dostignu}ima koja se odnose na datu problematiku tako i o trenutnom
stanju okoline. Monitoringom sakupljeni podaci moraju u banci podataka relativno
brzo biti obradjeni i takvi biti dostavljeni na raspolaganje na efikasan na~in, uz
minimalne gubitke vremena.
Svaki sistem, pa i ovaj o za{titi i unapredjenju ~ovekove okoline mora
posedovati hijerarhi~nost. Jedna od njegovih najbitnijih osobina je kontrolabilnost,
sposobnost sistema da metodom samoregulacije ili kontrolom izvana uti~e na
menjanje pojedinih subjekata sistema. Informacioni sistem je jedan od kompleksnih
sistema koji uklju~uje i zatvorene i otvorene sisteme. Neke od njegovih komponenti
funkcioni{u samostalno, putem samoregulacije, dok je u ve}ini slu~ajeva prisutno
svesno, ~ovekovo upravljanje. U celokupan sistem informisanja moraju se uklju~iti
neke ve} postoje}e slu`be (kakva je INDOK), a moraju se razvijati i nove slu`be i
podsistemi koje se u njega uklju~uju.
22
OKOLINA: VAZDUH, ISTRAZIVACI ZNANJE
VODA, ZEMLJA, INSTITUTI UKUPNO PRIRODNO
HRANA, BUKA,... UNIVERZITETI I TEHNICKO,
TEHNIKA: URBANA PRIVREDA CENTRI KULTURA
DINAMICKA PROIZVODNE POJEDINCI
ORGANIZA-
CIJE
NOVOSTI:
OTKRICA, UNAPREDJENJA
PROCESI: USPOSTAVLJANJE
URBANIZACIJA, NOVIH ODNOSA
ZAGADJIVANJE
DEGRADACIJA, ZASTITA
PLANIRANJE RAST
NONITORING:
INTRGRALNI KONTROLA
SISTEM MERNIH REAKCIJA
INSTRUMENATA
IZVESTAJ PUBLIKACIJE:
TEHNICKI IZVESTAJI KNJIGE, CASOPISI,
KONTROLA
O PROJEKTIMA TEKSTOVI,
REAKCIJA
I PROIZVODNJI REFERATI
SEKUNDARNE
RECIKLIRANE I TERCIJALNE
INFORMACIJA INFORMACIJE
BANKE PODATAKA INFORMACIONI CENTRI,

DATOTEKE, INDEKSI SELEKTIVNA BIBLIOTEKE
DISEMINACIJA REFERALNA DELATNOST
INFORMACIJA
(SD 1)
KORISNICI:
DRUSTV. ZAJEDNICE
PRIVREDA
POJEDINCI
Slika 1.2. [ema interakcije okolina-informacije.
23
Ono {to je ~injenica, jedan ovakav sistem informisanja kod nas se zbog
stanja okoline, mora razvijati. Druga, porazna, ~injenica je da se na tome jo{
gotovo ni{ta ne radi. âk i "Osnove zajedni~ke politike dugoro~nog razvoja SFR
Jugoslavije do 1985. godine" iako problemima za{tite okoline posve}uje znatnu
pa`nju, o informisanju ne kazuje mnogo, mada je to jedini put da se pokrene prava
i sveobuhvatna akcija u ovoj oblasti.
înjenica je da za samu akciju za{tite i unapredjenja okoline treba izdvojiti
velika materijalna sredstva, za sistem informisanja, takodje. Ali i sa time treba
blagovremeno po~eti, jer kasnije }e ta cena biti jo{ ve}a.
1.4. Sistematizacija porekla zagadjiva~a.
Kako se iz prethodnog izlaganja moè zaklju~iti, veoma je te{ko napraviti

valjanu sistematizaciju izvora i porekla zagadjenja, i to upravo zbog sloènosti i
multidisciplinarnog karaktera problematike ìvotne sredine. Nave{}emo ovde jedan
poku{aj sistematizacije porekla zagadjenja preuzet iz ameri~ke literature.
1.4.1. Zagadjenje vazduha
Ukupno zagadjenje vazduha moè se predstaviti, do na oblik funkcije F,

slede}om zavisno{}u:
ZV = F(SI, MI)
ili
ZV = F(PI, PE, PS)
gde su:
ZV - zagadjenje vazduha
SI - stacionarni izvori zagadjenja
MI - mobilni izvori
PI - porast industrije
PE - porast energetike i
PS - porast saobra}aja.
Nije te{ko utvrditi medjusobnu zavisnost progresa i tehnolo{ko-industrijskog

razvoja sa zagadjivanjem vazduha.
1.4.2. Zagadjenje vode
Zagadjenje vode moè se takodje predstaviti funkcijom slede}e zavisnosti:
WP = F(SI, MI)
24
ili
WP = F(IOV, KOV, OVS, OVR)
gde su:
W - zagadjenje vode
IOV - industrijske otpadne vode (porast industrije)
KOV - komunalne otpadne vode(razvoj urbanih celina)
OVS - otpadne vode saobra}aja(porast saobra}aja) i
OVR - otpadne vode rudarstva(intenzifikacija eksploatacije ruda).
Odavde opet proizilazi direktna zavisnost tehnolo{ko-industrijskog progresa i

zagadjenosti voda.
1.4.3. Zagadjivanje tla
Zagadjivanje tla moè se kao i u prethodnim slu~ajevima izraziti

funkcionalnim zavisnostima oblika:
ZT = F(SI, MI)
ili
ZT = F(PP, PE, PS, PI)
gde su:
ZT - zagadjenje tla
PP - porast poljoprivredne proizvodnje
PE - razvoj energetike
PS - porast saobra}aja i
PI - porast industrijske proizvodnje.
1.4.4. Oblik funkcionalne zavisnosti
Sumiraju}i gore izneto, globalno se moè zaklju~iti da celokupno

zagadjivanje ìvotne sredine moè da se predstavi jednostavnim izrazom:
CZ = F(ZV, ZW, ZT)
U svim posebnim slu~ajevima stanje sredine u op{tem slu~aju zavisi od

stepena razvijenosti zemlje. Najgrublja analiza za oblik funkcionalne zavisnosti stanja
sredine od stepena razvoja zemlje daje stepenu funkciju:
n
CZ = K (CD)
gde su:
CZ - celokupno zagadjenje ìvotne sredine
25
K - koeficijent
CD - razvoj zemlje, i
n - eksponent.
Navesti konkretne vrednosti za koeficijent i eksponent je sloèniji postupak, na

kome se ne}emo zadràvati.
1.4.5. Vrste zagadjivanja
Vrste zagadjivanja mogle bi se takodje ra{~laniti i zagadjenje izraziti na

slede}i na~in:
CZ = F(MZ, HZ, BZ, RZ, ZB)
gde su:
MZ - mehani~ko zagadjivanje
HZ - hemijsko zagadjivanje
BZ - biohemijko zagadjivanje
RZ - radijaciono zagadjivanje i
ZB - zagadjivanje bukom
O vrstama zagadjenja posebno }e biti govora kasnije u tekstu, uz napomenu

da je ova sistematizacija samo jedan poku{aj koji problematiku zagadjenja i njenu
sistematizaciju samo na~inje.
26
II
PROBLEMI ZA[TITE OKOLINE - NORMATIVNI I ZAKONSKI PROPISI
Ceni se da danas postoji nekoliko stotina hiljada ve{ta~ki stvorenih supstanci

od kojih su preko 12.000 opasne po zdravlje. Samo je za mali broj (oko 600)
ispitano pona{anje prema ìvoj materiji, i njihove koli~ine, u spoljnoj sredini kao i u
zatvorenom radnom prostoru, su normirane.
Problem zagadjenja i za{tite ~ovekove okoline je relativno nov. [ire razmere
dobija tek u zadnje tri decenije, mada se ~ovek i ranije sretao sa mehani~kim
prirodnim zagadjiva~ima, kao {to su prirodna pra{ina, polenov prah, pra{ina iz
vulkana, sa ogolelih terena i pustinja. Svedoci smo povremenog taloènja sitnog
peska iz Sahare i u na{im krajevima. Protiv ovih zagadjiva~a, sitnih ~estica u
ograni~enom obimu, kod ~oveka je razvijen fini mehanizam samoodbrane.
Pronalaskom vatre i posebno kori{}enjem uglja za loènje, javlja se skokovit porast
zagadjenja, kojem ~ovek nije vi{e u stanju da se biolo{ki prilagodjava.
Zagadjivanje od uglja, sa velikim koli~inama sumpora, moè da bude veoma
neprijatno. Iz tog razloga britanski parlament je 1773. godine done odluku kojom se
zabranjuje upotreba uglja za loènje. Javni stav prema ovom zagadjiva~u tada jo{
nije bio postojan. Godine 1707., ribari su na reci Fubo razbili parni brod fizi~ara
Denisa Papena (pronalaza~ Papenovog lonca) smatraju}i da }e im zagaditi reku i
rasterati ribu.
Po~etkom industrijske revolucije i razvojem tehnologije (u prvo vreme
proizvodnjom kamene sode za pravljenje sapuna) problemi zagadjenja dobijaju na
teìni. U Engleskoj se jo{ 1819. godine javljaju zakonski poku{aji regulisanja
zagadjenja vazduha. Prvi op{ti zakon izradjen je 1849., a 1853. godine donete su
preporuke za smanjenje emisije dimnih gasova. Zakon o predvidjenim merama
donet je 1886., a sada vaè}i izglasan je 1956. godine.
U na{oj zemlji organizovana akcija potekla je 1965. godine kada je donet
Savezni zakon o za{titi vazduha od zagadjenja. zakon o za{titi vazduha od
zagadjenja SR Srbije donet je 1973. godine. Borba za za{titu ~ovekove sredine
ustavom je kod nas regulisana Ustavnim amandmanom XXX. Jugoslovenski
standard sa obaveznom primenom o maksimalno dozvoljenim koncentracijama -
MDK {kodljivih gasova, para i aerosola u atmosferi radnih prostorija i radili{ta donet
je prvi put 1964. - JUS Z. BO. 001., a pro{iren je 1971. godine. Koncentracija
toksi~nih materijala u otpadnim vodama, koje se ispu{taju u recipijente, regulisane
su u na{oj zemlji vrednostima maksimalno dozvoljenih koncentracija-MDK ("Sl. list
SFRJ", 1966) koje treba da predstavljaju univerzalnu vrednost za bilo koji vodotok,
organizam i me{avinu toksi~nih materija. Sa ovim propisima upozna}emo se ne{to
kasnije.
27
Pun zamah borba za o~uvanje ìvotne sredine dobija na [tokholmskoj
konferenciji Organizacije Ujedinjenih Nacija. Na ovoj konferenciji, odrànoj juna
1972. godine, pored veoma obimnog materijala Pripremnog komiteta OUNi
Sekretarijata konferencije, sve zemlje u~esnice i predstavnici agencija i organa
Ujedinjenih Nacija i pojedinih medjunarodnih organizacija izloìli su svoje stavove i
izve{taje o aktivnostima na re{avanju ovih problema, a neke zemlje su podnele i
veoma jasne i precizno definisane programe i projekte re{avanja problema okoline.
I pored nekih slabosti [tokholmske konferencije, nastalih zbog op{te
poznatih razloga, ona }e sigurno predstavljati istorijsku prekretnicu u organizovanom
mobililisanju cele svetske zajednice u re{avanju problema za{tite ìvotne sredine.
Na{a zemlja se ne samo kao ~lan pripremnog komiteta konferencije i njen
u~esnik, ve} i u svim agencijama Ujedinjenih nacija i mnogim medjuvladinim i
nevladinim organizacijama i bilateralnim odnosima veoma aktivno angaòvala,
zalaù}i se za iznalaènje, usvajanje i dosledno sprovodjenje su{tinskih re{enja,
kako na globalnom, tako i na regionalnom planu, prvenstveno u saradnji sa
susednim zemljama.
Usvajaju}i op{te dru{tveni zna~aj za{tite ìvotne sredine, ve} dugo se na
nacionalnom planu vr{e brojna ispitivanja zagadjenosti vazduha, vode, prehrambenih
proizvoda, zemlji{ta i ìvih organizama pojedinim toksi~nim supstancama, a dobijeni
rezultati, iako nedovoljni i nepotpuni, ukazuju, da je stanje op{te zagadjenosti na{e
ìvotne sredine veoma ozbiljno i da se iz godine u godinu naro~ito u pojedinim
lokalitetima, drasti~no pogor{ava.
Sve ovo impliciralo je jednu organizovaniju akciju u borbi za zdraviju
~ovekovu ìvotnu i radnu sredinu. Sazreli su uslovi da se sa poku{aja parcijalnih
re{avanja pojedinih problema predje na sveobuhvatniju, {iru dru{tveno organizovanu
akciju. Taj korak je kod nas u~injen osnivanjem "Jugoslovenskog saveta za za{titu i
unapredjenje ~ovekove okoline", na osniva~koj skup{tini odrànoj u Beogradu 1. i 2.
februara 1973. godine. Iz statuta i programa ove institucije, kao i iz daljeg rada
(Bled-74, Mostar-76,...) jasno se vide njeni zadaci u borbi za o~uvanje i
unapredjenje ìvotne sredine.
2.1. Kriterijumi i mere za za{titu i kvalitet okoline i uloga dru{tva.
Kompleksnost i sveobuhvatnost ìvotne sredine sa njenim prirodnim i

stvorenim vrednostima i sa mnogim uzajamnim vezama, uslovili su nekoliko pristupa
problemima sredine. Svi oni imaju svoje prednosti i nedostatke:
Ekolo{ki pristup tretira ~oveka kao ìvo bi}e, kao integralni deo prirode,
zanemaruju}i ponekad ~injenicu da je ~ovek i dru{tveno bi}e koje mora da proizvodi
na bazi prirodnih dobara, da ih menja kao osnov svoje egzistencije.
28
Zdravstveni aspekti su zapisani i u na{em Ustavu: "ôvek ima prava na
zdravu sredinu". Ako se preusko shvate, tretiraju odnos ~oveka prema sredini ne
kroz proizvodnju, ve} kroz standard.
Prostorni planeri smatraju da se ve}ina problema sredine moè re{iti
planskim pristupom, pogodnim rasporedom privrede prema gradovima i drugim
prirodnim dobrima. Ovaj prilaz odli~no re{ava probleme sredine u gradovima, ali ne
re{ava probleme sredine u njihovoj biti, jer ne otklanja uzroke i `rtvuje odredjene
prostore.
Tehnolo{ki pristup polazi od toga da tehnologija kvari i da }e ona sve i
popraviti, ~ime se u su{tini afirmi{e potro{a~ki pristup.
Ekonomski pristup ~esto podredjuje trajne ciljeve trenutnim interesima
dohotka, razmatra se cena mera za{tite, a ne cena ve} postoje}ih {teta.
Pravni pristup smatra da dobri propisi mogu re{iti sve probleme sredine, {to
bar iz iskustva na{e zemlje nije ta~no.
Jedan od najopasnijih pristupa je demografski pristup koji uzro~nike svih
problema zagadjenja sredine vidi u "demografskoj eksploziji", ~ime se svesno
potiskuju potrebe razvoja zemalja i regija u razvoju, sada{nje potrebe ve}eg dela
~ove~anstva.
Sva ova manje-vi{e jednostrana gledi{ta treba prevazi}i i objediniti u jedan
op{ti, sveobuhvatniji i adekvatniji prilaz.
Pri razmatranju zagadjenja treba biti oprezan i sa upotrebom termina za
odgovaraju}e pojave. Tako, na primer, termin "~ovekova okolina ili sredina" svodi
problem na ~oveka, pojednostavljuje problem, termin "ìvotna sredina" vi{e odgovara
globalnim razmatranjima, uklju~uju}i i druge oblike ìve materije, kao i prirodne
resurse.
Jo{ u Nacrtu zakona, a kasnije i u Zakonu o za{titi ~ovekove ìvotne
sredine od zagadjenja (1975) istaknuta je sloènost predstoje}e akcije i te{ko}e u
njenoj realizaciji:
1. U obzir se moraju uzeti konkretni uslovi i stepen razvoja privrede, ljudi i okoline
(ne prihvatiti apriori gotove programe i norme drugih zemalja i sredina).
2. Na dono{enju propisa moraju raditi stru~ni-nau~ni timovi zasnovani na
multidisciplinarnom principu, {to odgovara kompleksnosti problematike.
3. Zakonski i normativni propisi treba da obuhvataju "resorske i teritorijalne"
aspekte i da budu prilagodjeni republikama i pokrajinama posebno.
4. Ono {to ni u svetu nije re{eno je problem tretiranja istovremenog delovanja vi{e
zagadjiva~a (ukupno {tetno dejstvo vi{e polutanata). Kako u tom slu~aju limitirati
ukupno dejstvo?
5. Adekvatno re{enje zahtevalo bi minimiziranje zagadjiva~a kontinualno smanjenje,
dok za sada zakonski normativi daju samo diskretne granice prisustva
zagadjiva~a.
29
6. Sa pravno-ekonomskog stanovi{ta propisane sankcije u vidu relativno niskih
nov~anih kazni ne stimuli{u trajno otklanjanje uzroka zagadjenje.
No, sa akcijom se mora po~eti, pa makar i sa izvesnim propustima u
po~etku.
2.2. Principi za definisanje granica doza
Pod dozom }emo podrazumevati odredjenu koli~inu neke materije koja moè
da izazove odgovaraju}e efekte (povoljne ili {tetne). Nas zanima, u prvom redu,
uticaj doze na ~oveka i u tom kontekstu meri se u jedinicama teìne u odnosu na
teìnu ~oveka. Maksimalno dozvoljena doza MDD je koli~ina koja izaziva odredjeni
{tetni efekat. Ako se ova koli~ina usrednji na prose~nog ~oveka dolazimo do
definicije maksimalno dozvoljenog uno{enja-MDU. Odavde se relativno lako
izra~unava maksimalno dozvoljena koncentracija-MDK date {tetne materije (u vodi,
vazduhu,...), ako se znaju ~ovekove potrebe za odredjeno vreme. Pomenu}emo jo{
i maksimalno dozvoljenu emisiju ili ispu{tanje-MDE, koja predstavlja meru koli~ine
polutanta koji odredjeni objekat ispu{ta u okolinu.
Ne ulaze}i u biolo{ke definicije i granice doza (somatske, genetske,... za
pojedince, radnike, grupe stanovnika... za celo telo, neki organ, za datu sredinu,
vazduh, vodu, ... za na~in ugroàvanja-ingestijom, inhalacijom...) mora se odmah
podvu}i da ma kakva bila doza-ne postoji idealna za{tita zbog:
- prirode {tetnih materija,
- prirode ~oveka (razli~ita osetljivost i odbrambene sposobnosti),
- nepostojanja idealne tehnologije (za{titnih mera),
- nejednakih uslova izlaganja {tetnim dejstvima, i
- nepoznavanja efekata simultanog dejstva razli~itih polutanata.
Posledice izlaganja radnika i stanovni{tva {tetnim materijama defini{u se na
osnovu medicinskih indikatora, statisti~ki, a predvidjaju se na osnovu zakona
verovatno}e. Pri tome vrsta i veli~ina {tetnog uticaja, vreme izlaganja jedinke i na~in
ekspozicije nisu jedine komponente. Iz tog razloga treba definisati prag odredjenih
{tetnih posledica (opet srednji zbog biolo{kih razlika), prag za odredjenu akciju, tj.
meru za{tite, posebno onu koja bi obezbedila da se prag neèljenih {tetnih
posledica ne dostigne.
Ovo odredjivanje neke grani~ne vrednosti ne obezbedjuje apsolutno izbegavanje
{tetnih posledica; za jedan deo ljudi posledice su mogu}e, takodje mogu}e
posledice su za koli~ine ispod praga, ne moraju da budu izrazite, ali postoje.
2.3. Maksimalno dozvoljene koncentracije polutanata - MDK
Da bi voda (vazduh) bila upotrebljiva za pi}e (disanje) i uop{te za ljudsku

upotrebu, mora imati odredjene osobine, tj. odredjene sastojke, a ne sme imati
30
neke druge sastojke preko odredjene granice. Granica koja odredjuje maksimalno
dozvoljenu koli~inu neke {tetne materije u jedinici zapremine posmatrane sredine
naziva se Maksimalno Dozvoljena Koncentracija-MDK. O~igledno je da je MDK po
svojoj su{tini NORMA KVALITETA, granica toler- isanja. Najvi{e se primenjuje na
vodu, vazduh u atmosferi i radnim prostorijama, na ìvotne namirnice, radioaktivno
zra~enje i drugo.
Osnovna prednost ove norme je {to se lako i neprekidno meri. Jedinice su
obi~no mg/ml, mg/cm3, ml/m3, Ci/m3, itd. Kao mera {tetnosti pogodnija je MDU, ali
se teè kontroli{e.
Raznolikost normi o MDK
U savremenoj industriji identifikovano je preko 8000 potencijalno {tetnih

materija (gasova, aerosola, te~nosti, para; bilo da su toksi~ne, iritiraju}e, korodivne,
kancerogene,...), (SAX). Svake godine se pronadje i pusti u promet ne mali broj
novih hemijskih supstanci potpuno neispitanog dejstva na ~oveka i ìvi svet.
Medjutim, statistike pokazuju (Occupational Safety and Healt, No 20, 1970.) da je u
propisima 19 zemalja (odnosno 27 ako se ura~unaju i prikazane dràve iz sastava
SAD) obuhva}eno svega 655 {tetnih gasova, para i aerosola, kao i 47 mineralnih,
biljnih i drugih {tetnih sastojaka pra{ine, tj. ukupno manje od 9% od popisanog
broja. Treba re}i da je izbor pojedinih dràva bio jo{ uì (propisi SSSR-445 {tetnih
materija, Rumunija-420, Jugoslavija-350, Nema~ka, Poljska i SAD-210 do 260,
Bugarska, Finska i Madjarska-po oko 120, ^SSR-70, Japan-80, Italija-5, itd.).
Jo{ ve}e razlike postoje medju propisanim MDK vrednostima u pojedinim

zemljama:
-Za amonijak isto~noevropske zemlje (sem ^SSR) imaju pet puta niù
vrednost od zapadnih zemalja. Jugoslavija je usvojila polovinu vrednosti zapadnih
zemalja.
-Za arsenik sve vrednosti se kre}u od 0,3-0,5 mg/m3.
-Za CO2 propisane vrednosti su iste, s tim {to Bugarska, Madjarska, Egipat,
Japan, Poljska i SSSR uop{te nemaju MDK za ovaj gas.
-Za CO isto~noevropske zemlje do 30 mg/m3, zapadne 66-100 mg/m3.
Jugoslavija je usvojila polovinu vrednosti zapada.
-Za DDT-Finska, Poljska, Rumunija, SAD, SFRJ imaju vrednost od 10
mg/m3, ostale isto~noevropske zemlje deset puta manju, a Egipat i Japan "nemaju
problema" sa DDT-em.
-Za olovo vrednosti MDK se razlikuju i do 20 puta, za Hg 50 putqa, za
vinilhlorid razlike su 43 puta. Razlike usvojenih normi MDK, u raznim zemljama, za
veoma rasprostranjen i tetan polutant SO2 ilustrovane su u tabeli 2.1.
31
0.6
3
(0.1 ppm = 260 mg/m ) D Ist. Nemaka
B Belgija
F S SF Finska
0.5 F Francuska
F(75) Pariz
I Italija
Koncentracija SO2 (ppm)
0.4 NL Holandija
F N Norveka
E panija
S vedska
I-E-D-CH CH CH vajcarska
0.3 F(75)
US SAD
CH
0.2 D CH
D I-NL-E US-CEE
NL E
0.1 SF-NL-N-OMS-CEE SF-F
NL-D S OMS-CEE B-US
NL
NL OMS-CEE
0
0 0.5 h 3h 24 h 30 dana 1 godina
Vreme izlaganja
Tabela 2.1. Raznolikost vrednosti MDK za SO2 u vazduhu.
Ove razlike svakako zavise i od stepena razvoja zemlje i stanja

zagadjenosti, ali isto tako sadrè i informaciju o razli~itoj brizi pojedinih drutava o
svojim radnicima i stanovni{tvu. Medjutim, treba uzeti u obzir i ~injenicu koliko se
propisane norme po{tuju u odredjenim zemljama.
2.3.1. MDK zagadjiva~a vode

Koncentracije toksi~nih materija u otpadnim vodama koje se ispu{taju u
recipijente regulisane su u na{oj zemlji Pravilnikom o maksimalno dozvoljenim
koncentracijama, (Sl. list SFRJ, 1966.), koje treba da predstavljaju univerzalnu
vrednost za bilo koji vodotok, organizam i me{avinu toksi~nih materija.
Uobi~ajeni prilaz problemu toksi~nih otpadnih voda kod nas je da se, na
osnovu propisa o MDK ili literaturnih podataka, odredi stepen delovanja i stepen
potrebnog pre~i{}avanja. Medjutim, u ve}ini slu~ajeva nisu poznate komponente
kompleksnih otpadnih voda koje su odgovorne za toksi~nost, zatim, {to je jo{
va`nije nisu dovoljno poznati efekti kombinovanog delovanja istovremeno prisutnih
toksi~nih materija.
32
Pored ovoga informacije o toksi~nosti mnogih supstanci ili potpuno nedostaju
ili su kontradiktorne. Iz navedenih razloga i kada je poznat hemijski sastav i stepen
toksi~nosti pojedinih komponenata otpadnih voda na akvati~ne organizme,
procenjivanje ukupnog toksi~nog delovanja na prijemne vodotoke samo na osnovu
hemijske analize vrlo je nepouzdano. U takvoj situaciji borba protiv zagadjenja
postaje jo{ komplikovanija i svako re{enje dispozicije toksi~nih industrijskih otpadnih
voda postavlja pred projektante i organe kontrole zagadjenja voda niz pitanja i
nepoznanica.
Na{im zakonskim propisima kojima se regili{u MDK toksi~nih materija nije
propisano kako treba postupiti kada otpadne vode istovremeno sadrè ve}i broj
toksi~nih materija.
Prema sovjetskoj literaturi (Fridjand i Rubleva, 1958; @ukov, 1962; êrkinskij,
1972.) ako toksi~ne materije koje se nadju istovremeno u otpadnoj vodi imaju istu
vrstu delovanja, njihovo dejstvo se sabira, vrednost MDK mora se smanjiti
proporcionalno broju tih supstanci. Ovaj princip bi i mi trebali usvojiti.
Nasuprot stavu o mogu}nostima univerzalne primene i objektivnosti
kriterijuma MDK, razvojem nau~ne discipline toksikologije otpadnih voda javljaju se
sve o{triji zahtevi za uvodjenjem standardnih eksperimentalnih metoda za procenu
toksi~nosti u svakom konkretnom slu~aju.
U svrhu za{tite vode, u nas, ve} je doneto nekoliko pravilnika i propisa o
kvalitetu i zatiti voda:
- Pravilnik o opasnim materijama, koje se ne mogu unositi u vode, Sl. list
SFRJ, br. 3/66 i 7/66;
- Pravilnik o higijensko-tehni~kim merama za za{titu vode za pi}e, Sl. list
SFRJ, br. 44/60 i 11/62;
- Pravilnik o vrstama i na~inu promatranja i ispitivanja kvantitativnih i
kvalitativnih promena vode, Sl. list SFRJ br. 42/66;
- Re{enje JUS iz oblasti ispitivanja voda, Sl. list SFRJ br. 29/74.
Za sada }emo se zadràti na pregledu MDK za pojedine toksi~ne supstance
prema "Pravilniku o opasnim materijama koje se smeju ispu{tati u vodotok" (Sl. list
SFRJ, 1966). Vrednosti MDK iz ovog pravilnika navedene su u tabeli 2.2, u
jedinicama mg/l.
Tabela 2.2. .
SUPSTANCA MDK (mg/l) POKAZATELJ [TETNOSTI.
ìva 0.005 sanitarno-toksi~ni
olovo 0.05 "
cijanidi 0.01 "
bakar 0.1 op{te-sanitarni
cink 1.0 "
hrom 0.05 "
deterdènti (kao ABS) 0.5 "
trinitrorezorcin nije normiran " .
33
Prema zvani~nom tuma~enju pravilnika, MDK se odnose na koncentraciju
zagadjiva~a u prijemnom vodotoku u ta~ki potpunog me{anja.
[to se ti~e kanalizacije kao recipijenta, Pravilnikom se postavljaju zahtevi da
otpadne vode iz naselja, industrije, kao i ostale koje se pu{taju u kanalizaciju, ne
smeju sadràti:
- {tetne gasove (sumporvodonik, sumpor-dioksid, vodoni~ne okside, cijanovodonik,
hlor i sli~ne supstance),
- zapaljive i eksplozivne supstance,
- ~vrste i viskozne supstance, kao: pepeo, slama, otpatci metala, plastika, drvo,
staklo, dlake, meso, talozi od pre~i{}avanja vode,
- kisele, alkalne i agresivne materije,
- ostale {tetne materije.
U javnu kanalizaciju ne smeju se pu{tati otpadne vode iz bolnica, klaonica,
veterinarskih stanica, kafilerija i sli~nih ustanova, ako nisu prethodno dezinficirane,
kao i otpadne vode koje mogu {tetno uticati na instalacije, gradjevine i uredjaje
javne kanalizacije. Odredjene su grani~ne vrednosti {tetnih materija koje mogu
imati otpadne vode prilikom pu{tanja u javnu kanalizaciju, i to u slede}im
koli~inama:
- organske materija i lako isparljivi derivati nafte u tragovima
- ulja i masti 100 mg/l
- fenol 0,5 "
- hrom 2 "
- bakar 2 "
- cink 2 "
- nikal 3 "
- gvo`dje 15 "
- olovo 2 "
- cijanid 2 "
- detedènti
anjon aktivni 10 "
nejonogeni 10 "
katjon aktivni 5 "
- radioaktivni materijal sa zra~enjem do 4x10-12 Ci/l
2.3.2. MDK zagadjiva~a vazduha u atmosferi

Vazduh je najva`nija komponenta ~ovekove ìvotne sredine. Njegovo
zagadjivanje je veoma {tetno zbog uticaja na zdravlje, uni{tavanja vegetacije,
pospe{ivanja korozije, dejstva na boju, itd. O sastavu ~istog vazduha govori}emo
kasnije. Sada }emo upoznati propise o MDK polutanata vazduha, kako atmosfere,
tako i zatvorenog radnog prostora. Zadrà}emo se posebno na pregledu Zakona
SR Srbije o za{titi vazduha od zagadjenja i Jugoslovenskog standarda o MDK
{kodljivih materija u vazduhu prostorija i radili{ta.
34
Zakon SR Srbije o za{titi vazduha od zagadjenja donet je 1973. godine.
Nave{}emo ovom prilikom neke od ~lanova ovog zakona koji se odnose na na{u
problematiku.
^lan 1.
U cilju za{tite zdravlja stanovni{tva, ìvotne sredine i materijalnih dobara od
{tetnog dejstva zagadjenog vazduha ovim zakonom odredjuju se uslovi i mere
za{tite od zagadjenja vazduha i utvrdjuje se nadzor nad objektima koji mogu
zagaditi vazduh.
^lan 2.
Pod zagadjivanjem vazduha podazumeva se ispu{tanje odnosno ubacivanje
u vazduh gasa, pare, dima, pra{ine i drugih materija iz pojedinih izvora u
koli~inama koje mogu {tetno uticati na zdravlje stanovni{tva, ìvotnu sredinu i
materijalna dobra.
Pod zagadjenim vazduhom u smislu ovog zakona podrazumeva se vazduh u
kome ima {tetnih materija iznad maksimalno dozvoljene koncentracije.
^lan 3.
Industrijski i drugi objekti i postrojenja ne smeju ispu{tati u vazduh dim tamniji od
broja 2 Ringelmanove skale duè od 4 minuta u toku jednog ~asa ili 14 minuta u
toku 8 ~asova.
Brodovi u luci, lokomotive u èlezni~koj stanici ili pri prolasku kroz naselje i
lokomobili ne smeju ispu{tati dim tamniji od broja 2 Ringelsove skale duè od 3
minuta u toku jednog ~asa.
Motori sa unutra{njim sagorevanjem (benzinski i dizel motori) ne smeju
ispu{tati u vazduh, i to:
- benzinski motori - ugljenmonoksid u koli~ini ve}oj od 4,5 Vol % pri radu
motora u praznom hodu,
- dizel motori-crni dim preko granice utvrdjene posebnim propisom.
Industrijski i drugi objekti ne smeju ispu{tati u vazduh {tetne materije u koli~inama
koje }e koncentraciju ovih materija dovesti iznad maksimalno dopu{tenih granica u
vazduhu:
Tabela 2.3. .
Red. MATERIJA srednjodnevna pojedina~na
broj konc. mg/m3 konc. mg/m3 .
1. Sumpordioksid 0.15 0.5
2. âdj 0.05 0.15
3. Olovo 0.0007 -
4. Olovosulfid 0.0017 -
5. Arsen kao neorg. jedinjenja 0.003 -
6. Ugljendisulfid 0.01 0.03
7. Ugljenmonoksid 1 3.0
8. Azotni oksid kao NO2 0.085 0.085
35
9. Fluorovodnik 0.006 0.02
10.Oksidansi - 0.135
11.Uljovodonici korigovani na metan - 0.125
2
12.Pepeo i inertna pra{ina do 300 mg/m na dan .
Republi~ki odnosno pokrajinski organ uprave nadleàn za poslove zdravlja

moè propisati maksimalno dozvoljene koncentracije {tetnih materija i za druge
zagadjiva~e koji se mogu ispu{tati iz pojedinih izvora zagadjivanja, kao i
metodologiju i na~in pra}enja i utvrdjivanja {tetnih materija u vazduhu.
^lan 6.
U postupku izrade urbanisti~kih planova mora se od republi~kog
odnosno pokrajinskog organa uprave nadle`nog za poslove sanitarne inspekcije
pribaviti mi{ljenje da li su obezbedjeni uslovi za za{titu od zagadjivanja vazduha.
^lan 7.
Izgradnji i rekonstrukciji objekata iz ~lana 4. ta~ka 1. ovog zakona moè se
pristupiti samo ako investiciono-tehni~ka dokumentacija za izgradnju odnosno
rekonstrukciju obezbedjuje uslove potrebne za za{titu vazduha od zagadjenja.
Investiciono-tehni~ka dokumentacija o izgradnji odnosno rekonstrukciji objekata
mora da sadrì podatke o vrsti i obimu zagadjivanja vazduha do koga }e do}i
pu{tanjem objekta u rad... Izgradjeni i rekonstruisani objekti ne mogu se
upotrebljavati dok se ne uvidi da njihov rad ne}e prouzrokovati zagadjivanje
vazduzha iznad utvrdjenih granica.
2.3.3. Standard o MDK {kodljivih materija vazduha radnih prostorija i radili{ta

Radi sticanja uvida, a takodje i radi eventualne li~ne upotrebe, u daljem
tekstu priloèn je standard o "MDK {kodljivih gasova, para i aerosola u atmosferi
radnih prostorija i radili{ta", JUS. Z. BO: 001 VIII-1971, Jugoslovenski standard sa
obaveznom primenom od 1.I 1972, Re{enje br. 24-3698/1 od 15.VII 1971; Slu`beni
list SFRJ br. 35/1971.
MAKSIMALNO DOPU[TENE KONCENTRACIJE [KODLJIVIH GASOVA,

PARA I AEROSOLA U ATMOSFERI RADNIH PROSTORIJA I RADILI[T
1. Predmet standarda
1.1. Ovaj standard propisuje maksimalno dopu{tene koncentracije (u daljem tekstu
"MDK") pojedinih {kodljivih gasova, para i aerosola (dimova i pra{ine) u vazduhu
radnih prostorija, radnih mesta i radili{ta, (u daljem tekstu "radna mesta"), koje ne
zahtevaju primenu mera higijensko-tehni~ke za{tite, odnosno primenu
odgovaraju}ih li~nih za{titinih sredstava.
36
1.2. Ako se u vazduhu radnih mesta istovremeno nadju dve ili vi{e vrsta gasova,
para, magle, dimova ili pra{ine tada se u pogledu ocene opasnosti po zdravlje
zaposlenih lica, odnosno potreba sprovodjenja za{titnih mera pri radu, mora zatraìti
mi{ljenje nadle`ne ustanove.
1.3. MDK date u tablicama ne odnose se na atmosferu naselja.
2. Op{ta obja{njenja
2.1. Supstance u koncentracijama navedenim u tabelama ovog standarda, prema
dosada{njim istraìvanjima i iskustvima, ne bi smele da izazovu o{te}enje zdravlja
normalnih, zdravih radnika, pri normalnim uslovima rada i osmo~asovnom radnom
vremenu.
To ne zna~i da navedene koncentracije ne izazivaju nikakve promene u organizmu.
Izvesne promene mogu da postoje, ali su one, po pravilu, takve prirode da u
svakom zdravom organizmu posle redovnog odmora (16 sati), nastaje potpun
oporavak (restitutio ad integrum). Zato treba nastojati da u vazduhu radnih
prostorija, radnih mesta i radili{ta bude {to manje {kodljivih supstanci, odnosno da
njihova koncentracija bude {to manja, a ispod u ovom standardu navedenih
vrednosti, {to se u ve}ini slu~ajeva moè posti}i primenom odgovaraju}ih higijensko-
tehni~kih za{titnih mera.
Vrednosti MDK u tabelama ovog standarda ne mogu se smatrati kao isklju~iv osnov
za dono{enje zaklju~aka o eventualnoj opasnosti po zdravlje zaposlenih lica.
Kratkotrajna prekora~enja MDK nekih {kodljivih supstanci mogu biti bezopasna, dok
~e{}a prekora~enja u toku osmo~asovnog radnog vremena mogu ve} dovesti do
o{te}enja zdravlja. Kod nekih {kodljiviuh materija moè i samo jedno prekora~enje
dovesti do o{te}enja zdravlja.
Ustanovljena koncentracija u radnoj atmosferi ne moè se smatrati kao jedino merilo
za ocenu stvarne opasnosti za zdravlje zaposlenih lica, jer se moraju uzeti u obzir
i drugi elementi koji mogu potencirati {tetno dejstvo pojedinih supstanci kao {to su:
forsiran rad, povi{ena temperatura i vla`nost vazduha ili pove}ani vazdu{ni pritisak.
Ona se ne moè smatrati ni kao jedino merilo za ocenu stvarnog ili
pretpostavljenog o{te}enja zdravlja zaposlenog lica. Kona~an zaklju~ak o
posledicama po zdravlje moè se doneti samo na osnovu medicinskog nalaza.
2.2. Vrednosti MDK {kodljivih supstanci, navedene u ovom standardu privremenog
su karaktera. Na osnovu iskustava i opaànja u toku njihove prakti~ne primene i na
osnovu rezultata nau~nih istraìvanja u ovoj oblasti, one }e po potrebi biti menjane.
3. Definicija
Maksimalno dopu{tenom koncentracijom smatra se ona koncentracija
{kodljivih gasova, para i aerosola (u daljem tekstu "{kodljivih supstanci") u vazduhu
radnih mesta koja ne prouzrokuje o{te}enje zdravlja pri svakodnevnom
osmo~asovnom radu (pri normalnim klimatskim uslovima i neforsiranom disanju) a
izraàva se:
37
- za gasove i pare: u mg mase po m3 vazduha ili u cm3 zapremine po m3 vazduha
(ppm-delova na milion),
- za otrovne pra{ine, dimove i magle: mg/m3 vazduha,
- za mineralne pra{ine: mg/m3 vazduha i brojem ~estica u cm3 vazduha.
Tabela 2.4. Izvodi MDK gasova i para; kompletna tabela je u prilogu na kraju knjige.
Red. NAZIV SUPSTANCE Vrednosti MDK u
broj mg/m ppm .
1. Acetaldehid (etanat) 360 200
2. Acetilhlorid 3,3 1
3. Aceton 800 336
4. Arsenik 0,5 -
5. Cijanovodonik 0,3 0,27
6. Etilmerkurihlorid 0,005 -
7. Karbonilnikla 0,007 0,001
8. Metilizocijanat K 0,05 -
9. Nikotin K 0,5 -
10. Olovo 0,15 -
11. Ozon + 0,1 -
12. Radijum, rastvorljive soli 0,001 -
13. Sumpordioksid + 10 4
14. Ugljendioksid 9000 5000
15. Uljenmonoksid 58 50
16. Ugljendisulfid K 50 15
17. Volfram, rastvorljivi 1 -
18. Vodoniksulfid 10 7
19. @iva K 0,1 -
20. @ivina organska jedinjenja K 0,01 - .
Znak + obeleàva materije koje imaju akutno toksi~no dejstvo, pa se
grani~ne vrednosti ne bi smele prekora~iti ni za kratko vreme.
Znak ++ obeleàva materije koje pri povoljnoj ekspoziciji deluju kumulativno.
Znak +++ obeleàva kancerogene ili senzibili{u}e materije za koje nije
data grani~na vrednost, no ne sme se dopustiti kontakt bilo kojim putem
i uno{enje u organizam ni u tragovima. Oznaka K se odnosi na kancerogene materije.
4. Vrednost MDK {kodljivih supstanci

4.1. MDK i drugi podaci o delovanju pojedinih {kodljivih supstanci dati su:
- za gasove, pare, otrovne pra{ine, dimove i magle azbu~nim redom u tabeli I (2.4),
- za mineralnu i organsku pra{inu u tabeli 2.5.,
- za mineralnu i organsku pra{inu izraènu brojem ~estica u kubnom cm, tabela
2.6.
4.2. U tabeli II.4. date su vrednosti dozvoljenih koncentracija za gasove, pare,
otrovne pra{ine, dimove i magle.
38
-6
Vrednosti MDK u mg/l mogu se prera~unati u ppm (1 ppm=10 ; 1% =
10.000 ppm) ili obrnuto prema slede}im obrascima
M M
mg/l = ppmx x103 ; mg/m3 = ppmx
22.4 22.4
22.4 22.4
ppm = mg/lx x10-3 ; ppm = mg/mx
M M
gde je: M - molekulska masa supstance.
4.3. U tabeli 2.5. date su maksimalno dozvoljene koncentracije ukupne i respirabilne
mineralne i organske pra{ine, izraène u % mase. Pod respirabilnom pra{inom
podrazumeva se masa pra{ine koja prolazi kroz selekor (elutrijator, ciklon) slede}ih
karakteristika
___________________________________________________
Aerodinami~ki pre~nik (pre~nik % prolaza kroz
~estice oblika kugle gustine 1) selektor .
manje od 2 mikrometra 90
iznad 2 do 2,5 " 75
iznad 2,5 do 3,5 " 50
iznad 3,5 do 5 " 25
iznad 5 do 10 " 0 .
4.4. U tabeli II.6. date su maksimalno dozvoljene koncentracije mineralne i organske

pra{ine po broju ~estica u cm3 vazduha.
4.5. Ocena zapra{enosti vazduha na radnim mestima daje se na temelju
odredjivanja ukupne i respirabilne koncentracije pra{ine.
Medjutim, privremeno ako ne postoje mogu}nosti odredjivanja respirabilne pra{ine,
ocena se moè dati i samo na temelju ukupne koncentracije.
U slu~aju razli~itih rezultata, dobivenih na temelju ukupne koncentracije i broja
~estica pra{ine, merodavna je ocena na temelju ukupne koncentracije.
4.6. Vrednost koncentracije iz tabele 2.5. i broja ~estica iz tabele 2.6. ne odnose se
na pra{ine koje izazivaju specifi~ne toksi~ne efekte. Vrednost MDK tih pra{ina date
su u tabeli 2.4.
Vrednosti MDK iz tabele 2.5 i 2.6. ne mogu se primeniti u slu~aju vrlo kratkih
ekspozicija velikim koncentracijama pra{ine.
Tabela 2.5. MDK ukupne i respirabilne pra{ine .

Red. P R A [ I N A Respirabilna Ukupna
broj mg/m3 mg/m3 ,
1. MDK za mineralnu pra{inu 10xmg/m3 30xmg/m3
+
izra~unava se prema SiO2 po %respSiO+2 %SiO+2
2. Pra{ina granita 2 6
39
3. Pra{ina azbesta 1 3
4. Pra{ina staklene i mineralne vune 4 12
5. Pra{ina uglja bez SiO2 3 10
6. Pra{ina silikata sa manje od 10% 4 12
SiO2(talk, olivin, liskun)
7. Pra{ina mineralna, sa manje od 1% SiO2
(glinica, korund, karborund, vapnenac,
portland-cement, barit, apatit, fosforit i sl.) 5 15
8. Pra{ina plasti~nih materija (polivinilhlorida,
aminoplasta, fenoplasta) 3 10
9. Pra{ina pamuka, lana, svile, konoplje 1 5
10. Pra{inabiljnog i ìvotinjskog porekla
bez SiO i toksi~nih materija 3 10 ,
+ % SiO2 odnosi se na % slobodnog SiO2 i pod tim se podrazumevaju tri krisalne
modifikacije: kvarc, kristalbalit i trimidit.
++ Formule za izra~unavanje MDK po masi odnose se samo na kvarc, dok za kristalbalit i
trimidit treba dobijene vrednosti iz formula deliti sa 2.
5. Ispitivanje
5.1. Radne organizacije, odnosno poslodavci du`ni su da vode ra~una o osobinama
{kodljivih supstanci koje se upotrebljavaju pri radu ili se mogu pojaviti na radnim
mestima, o zadràvanju i kretanju zakonskih lica, kao i o stepenu opasnosti do
kojeg su, ili mogu da budu, izloèna ova lica. Oni su du`ni da obezbede periodi~no
ili trajno ispitivanje zagadjenosti atmosfere radnih mesta pojedinim otrovnim
supstancama. Preporu~uje se kontinuirano ispitivanje zagadjenosti vazduha.
5.2. Ispitivanje koncentracija {kodljivih supstanci u vazduhu radnih mesta mora da
bude zasnovano na detaljnom poznavanju tehnolo{kog procesa i s tim u vezi
mogu}nosti stvaranja pojedinih {kodljivih supstanci. Po potrebi, treba izvr{iti
kvalitativnu analizu vazduha radnih mesta, kao i analizu sirovina,
poluproizvoda, sporednih i gotovih proizvoda i pomo}nih sredstava, sa toksikolo{kog
gledi{ta.
5.3. Ispitivanje koncentracije supstanci.
5.4. Po{to vrednosti dozvoljene koncentracije u tabelama 1 do 3 vaè za
temperaturu od 20 C i v {kodljivih supstanci u vazduhu radnih mesta vr{i se na
uzorcima uzetim u neposrednoj blizini organa za disanje radnika, npr. na 1,5 m od
povr{ine na kojoj se nalazi radnik, odnosno na mestima i u vremenskim razmacima
koji su karakteristi~ni za pravilnu ocenu trenutne ili dnevne izloènosti zaposlenih
lica dejstvu odredjenih azdu{ni pritisak 760 mm ìve, to sve ispitivanjem nadjene
vrednosti treba svesti na tu temperaturu i pritisak. Prilikom ispitivanja treba voditi
ra~una o eventualnim kolebanjima zagadjenosti vazduha u toku dana, odnosno
drugih vremenskih perioda, koja mogu biti posledica tehnolo{kog procesa. Tim
kolebanjima treba prilagoditi i vreme ispitivanja.
40
Prilikom proveravanja koncentracije pra{ine (tabela 2.5.) treba uzimati uzorke kroz
duì vremenski period po mogu}nosti nekoliko sati, a za proveravanje koncentracije
pra{ine na bazi tabele 2.6. treba uzimati uzorke u raznim fazama tehnolo{kog
procesa.
5.5. Odredjivanje zagadjenosti vazduha na uzetim uzorcima vr{i se prema
metodama propisanim posebnim standaredima (u pripremi), odnosno po propisima
drugih nadle`nih institucija.
Tabela 2.6. MDK mineralne i organske pra{ine. ,

Red. P R A [ I N A Broj ~estica ++
broj u cm3 +++ ,
1. Mineralna pra{ina sa 70 do 100% SiO2 + 110
2. Mineralna pra{ina sa 50 do 70% 135
3. MIneralna pra{ina sa 30 do 50% 200
6. Mineralna pra{ina sa oko 5% 880
7. Mineralna pra{ina sa manje od 1% 1750
8. Pra{ina azbesta 175
9. Pra{ina talka, liskuna (muskovita) 700
10.Pra{ina grafita 530 .
+ % SiO2 odnosi se na % slobodnog SiO2 i pod tim se podrazumevaju tri kristalne
modifikacije - kvarc, kristobalit i trimidit.
++ Broj ~estica pra{ine odnosi se na pra{inu do 5 mikrona veli~ine. Taj broj je odredjen
metodom impindèra (impinger), a izra~unava se po formuli
8800 estica
%SiO 2 5 cm3
Ako se merenje vr{i konimetrom, vrednosti iz tebele pove}avaju se za 10%.
+++ Brojevi ~estica pra{ine sa SiO2 odnose se na kvarc i kristobalit.
- * -
U narednom prilogu, radi poredjenja i kao dopunu na{im da}emo izvode o

MDK zagadjiva~a za mineralnu pra{inu, kancerogene i druge opasne materije iz
ameri~kih propisa.
I - MINERALNA PA[INA
Silicijum
a) amofran................................................................................................ 700 ~estica/cm
b) kristalan:
- kvarc
1. Grani~na vrednost u ~estica na kubni centimetar: ....................10600/(%SiO2+10)
41
2. Grani~na vrednost, teìnski izraèna, pra{ina koja se udi{e:
(10 mg/m )/(% kvarca koji se udi{e +2)
3. Grani~na vrednost, teìnski izraèna - ukupna pra{ina koja
se udi{e ili ne udi{e-..........................................................(30 mg/m )/(% kvarca +3)
- kristobalit, tridimit: uzeti pola ra~una vrednosti na osnovu formula za odredjivanje
mase kvarca.
c) rastopljeni silicijum: koristiti formule koje su ozna~ene za kvarc.
Silikati (koji sadrè manje od 1% slobodnog silicijuma):

- perlit (portlandski cement) ..........................................................1060 ~estica/cm3
- steatit, talk (ne u obliku azbesta) .............................................. 700 "
3
- azbest (svi tipovi), fibrozni talk, tremolit......5 vlakana/cm manjih od 5 mikrona
- tripalj ............................................................................ formula za kvarc pod 2.
Grafit (prirodni) .................................................................................. 530 ~estica/cm3
Ugalj, pra{ina koja se udi{e:

- sa manje od 5% kvarca: ....................................................................... 2 mg/m3
- sa vi{e od 5% kvarca: ................................................ koristiti formulu za kvarc
Nefibrozna pra{ina
Razne vrste pra{ine koje sadrè manje od 1% slobodnog silicijuma ili drugih
toksi~nih ne~isto}a, na primer: kre~njak, cement, malter, perlit, celuloza, skrob,
mineralna vuna, stakleno vlakno manje od 7 mikrona pre~nika, itd.:
- 1060 ~estica/cm3 ili 10 mg/m3 (kao ukupna pra{ina), ili
- 5 mg/m3 (kao respiratorna pra{ina).
II - KANCEROGENE SUPSTANCE
Ovde }e biti navedene supstance, koje se koriste u industriji, ~ije je

kancerogeno dejstvo dokazano ili koje su ve} izazvale kancerozna oboljenja u
eksperimentima na ìvotinjama.
Za sada se lista kancerogenih supstanci moè podeliti na tri dela i to:
supstanvce za koje je odredjena grani~na vrednost, supstance za koje nisu bili
dovoljno definisani uslovi ~ovekove radne sredine da bi im se mogla odrediti
grani~na vrednost i supstance ~ija se grani~na vrednost ispituje i koje se, kako se
o~ekuje, uporedjuju sa prethodnim.
a) Supstance, ili udruène supstance u jednom proizvodnom postupku, koje
imaju priznato kancerogeno ili kokancerogeno dejstvo, i za koje su ta~no odredjene
grani~ne vrednosti koncentracija, su:
42
__________________________________________________________
proizvod grani~na vrednost
__________________________________________________________
- azbest, svi oblici 5 vlakana/cm3 duìh od 5 mikrona
- arsen (trioksid), proizvodnja As2O3: 0.05 mg/m3
SO2: 6 ppm (plafonska vrednost)
Sb2O3: 0.05 mg/m3
- hrom (ruda), obrada (CrO) 0.1 mg/m3
- organska policikli~na jedinjenja
(rastvorljiva frakcija u benzolu) 0.2 mg/m3
- nikl (niklsulfid), dimovi, pra{ina,
izraèni kao Ni 1 mg/m3
- simetri~ni dihlordimetiloksid 1 ppm
__________________________________________________________
Napomena: zajedno sa gore navedenim proizvodima i dim cigarete moè
da pove}a opasnost od kancerogenog oboljenja bronhija.
b) Supstance koje zajedno deluju pri jednom proizvodnom postupku, koje

imaju priznato kancerogeno dejstvo bez grani~ne vrednosti koncentracije:
- 4-aminodifenil,
- benzidin (proizvodnja),
- b-naftilamin,
- 4-nitrodifenil
c) Supstanca za koju se o~ekuje odredjivanje grani~ne vrednosti zbog

nedavnog otkri}a kancerogenog dejstva je trenutno:
- hloretilen (vinilhlorid).
[to se ti~e proizvoda nabrojanih pod b) ne dozvoljava se nikakav dodir, bilo
da se radi o njihovom prodiranju kroz koù, respirativnim putevima ili oralnim
putem. "Nikakav dodir" uslovljava potrebu za postizanje hermeti~nosti radnog
procesa pomo}u najboljih tehni~kih metoda i za{titom radnika za{titnom opremom
koja isklju~uje svaki kontakt sa kancerogenim supstancama bilo kojim putem.
Supstance za koje se sumnja da imaju kancerogeno dejstvo na ~oveka

Supstance, ili udruène supstance u jednom proizvodnom postupku za koje
se sumnja da imaju kancerogeno dejstvo na ~oveka, na osnovu:
- ograni~enih epidemiolo{kih podataka, izuzimaju}i razmatranje pojedinih
slu~ajeva, ili
- isticanja, putem ogleda, kancerogenog dejstva na jednu ili vi{e ìvotinjskih
vrsta, jesu:
43
Supstanca ili postupak grani~na vrednost
- Antimon (antimontrioksid), proizvodnja 0.05 mg/m3
- Benzol 10 ppm
- Benzopiren -
- Berilijum 2 ug/m3
- Kadmijum (kadmijumoksid), proizvodnja 0.05 mg/m3
- Dimetilkarbamidhlorid -
- Hromati olova i cinka 0.1 mg/m3
- 4,4'-diaminodifenilmetan -
- 3,3'-dihlorbenzidin -
- 3,3'-dihlor-4,4'-diaminodifenolmetan 0.02 mg/m3
- 1,1'-dimetilhidrazin 0.5 ppm
- Dioksidivinlcikloheksan 10 ppm
- Epihlorhidrin 5 ppm
- Heksametilfosfortriamid -
- Hidrazin 0.1 ppm
- Monometrilhidrazin 0.2 ppm
- Nitroamini -
- a-propiolakton -
- Dimetilsulfat 1 ppm
- Talijum 0.1 mg/m3
- Trihlormetan 10 ppm .
III - OPASNE SUPSTANCE BEZ GRANI^NE VREDNOSTI
1. Politetrafluoretilen, proizvodi razlaganja

Termi~ko razlaganje fluorougljeni~nog lanca u vazduhu dovodi do stvaranja
oksidnih proizvoda sa sadràjem ugljenika, fluora i kiseonika. Ovi proizvodi se
razlaù hidrolizom u alkalnom rastvoru, a kvantitativno doziranje fluorida u
vazduhu ukazuje na stepen opasnosti od izlaganja. Po{to jo{ uvek nije ta~no
utvrdjena toksi~nost ovih proizvoda, ne postoji grani~na vrednost, ali se preporu~uje
njihovo minimalno odràvanje u vazduhu.
2. Benzini
Budu}i da se u velikoj meri razlikuje sastav benzina, nije vi{e mogu}e
koristiti za sve benzije jednu istu grani~nu vrednost. Grani~na vrednost zavisi}e od
sadràja aromati~nih ugljovodonika. Ova vrednost trebalo bi da bude odredjena na
osnovu sadràja benzola, drugih aromati~nih ugljovodonika i aditiva, koji se odre-
djuju doziranjem.
IV. "PREDLO@ENE" IZMENE I DODATAK

U niè navedenoj tabeli nalaze se:
- supstance za koje do sada nije odredjena grani~na vrednost,
- supstance za koje se preporu~uje nova, izmenjena grani~na vrednost.
Ove grani~ne vrednosti bivaju prihva}ene za trajne vrednosti ukoliko se u periodu
od dve godine pokaù valjanim.
44
a) Gasovi, isparenja i aerosoli .
Supstance ppm mg/m3 (1) .
Trioglikolna kiselina 1 5
Butilakrilat 10 55
Glutaraldehid (aktivan ili ne) 0.3 1.2 P
Valerijanska kiselina 50 175
Antimontrioksid, rukovanje i
primena (kao Sb) - 0.5
Antimontrioksid (proizvodnja) - 0.05 C
Atrazin - 10
Benzol 10 30 +C
Boraks-Natrijumtetraborat
Kadmijum (kadmijumoksid), proizvodnja - 0.05 PC
Kalcijumhidroksid - 5
Kalcijumoksid - 2
Hloretilen - Vinilhlorid - - C
Hrom (ruda hroma), prerada
(kao CrO3) - 0.1 C
Kobalt (dimovi i pra{ina) - 0.05
Cijanamid - 2
4,4'-diaminodifenilmetan - - C
Dihlorfluoretan 500 2100
Propilendinitrat 0.2 2 P+
Vinilcikloheksandioksid 10 60 C
Karbonifluorid 5 15
Heksametilfosforteiamid - - C
Hidrazin 0.1 0.1
Nikl (niklsulfid) pe~eni (kao Ni) - 1 C
Fenilmerkaptan 0.5 2
Trimetilfosfit 0.5 2.6
Natrijumtetraborat - 1
Natrijumtetraborat, dekahidrat - 5
Natrijumtetraborat, pentahidrat - 1
Dimetilsulfat 1 5 PC
1,2,4-trihlorbenzol 5 40 P
Trihlormetan 10 50 C
2,4,6-trinitrotoluol - 0.5 P
Cink (cinkhromat), kao CrO3 - 0.1
Arsenik, proizvodnja - 0.05 C
Kalcijum (kalcijumoksid) - 2 -
Kaptanol - 0.1 +
Dikrotofos - 0.25 +
Izoforon-dizocijanat 0.01 0.06 +
Dioksation - 0.2 -
2,4-epoksicikloheksan-1-epoksietil
Karbonifluorid 5 15
Mangan (tetroksid) - 1 .
(1) Dodatni podaci dobijeni iz ameri~ke dokumentacije:
+ = toksi~nost preko koè, P = "plafonske" vrednosti; C = kancerogeno dejstvo
45
b) Mineralna pra{ina
Amorfni silicijum:
- totalna pra{ina 5 mg/m3
- respiratorna pra{ina (manja od 5 mm) 2 mg/m3
Prirodna dijatomejska zemlja-
- respiratorna pra{ina 1,5 mg/m3
V - DOZVOLJENA PREKORAÊNJA ZA KRATKOTRAJNA IZLAGANJA

U niè navedenoj tabeli faktor prekora~enja grani~nih vrednosti
defini{e amplitudu dozvoljenog prekora~enja te iste grani~ne vrednosti za
supstance koje nemaju "plafonsku" vrednost.
Primeri dati u navedenoj tabeli pokazuju da koncentracija nitrobenzola,
na primer, ~ija grani~na vrednost iznosi 1 ppm ne treba nikada da prekora~uje 3
ppm. Nasuprot tome, supstance sa "plafonskom" vredno{}u ne dozvoljavaju
faktor prekora~enja i njihova koncentracija treba da bude uvek jednaka ili
manja od grani~ne vrednosti.
___________________________________________________________
Supstanca Grani~na vrednost Koeficijent Prihvatljiva g.v.
ppm prekora~enja za kratko izlaganje
Nitrobenzol 1 3 3
Ugljentetrahlorid 10 2 20
Trimetilbenzol 25 1. 40
Aceton 1000 1.25 1250
Bortrifluorid 1P - 1
Butilamin 5P - 5 .
Za sve supstance faktor prekora~enja .
Grani~na vrednost izmedju 0i1 3
ppm 1 i 10 2
ili 10 i 100 1.5
mg/m3 100 i 1000 1.25 .
De{ava se da nije naveden najpogodniji faktor za svaku supstancu
posebno: na primer, dozvoljeno prekora~enje za CO iznosi 400 ppm za 15
minuta.
Frekvencija prekora~enja treba da bude takva da prose~na grani~na
vrednost, ponderisana u funkciji vremena, ne bude nikada prekora~ena.
2.4. Higijensko-tehni~ka za{tita na radnom mestu.
Pojam higijensko-tehni~ke za{tite na radnom mestu je po obimu znatno {iri

od problematike za{tite od zagadjenja na radnom mestu, ali ne iscrpljuje
problematiku za{tite ìvotne sredine od zagadjenja. Zbog postojanja
46
navedenog preseka sa tematikom na{eg interesovanja upozna}emo se u kratkim
crtama sa HTZ-merama na radnom mestu.
HTZ predstavlja skup mera, normi i propisa kojima se nastoji da se radnom
~oveku obezbedi {to ve}i stepen sigurnosti na radnom mestu. Ove mere proisti~u
iz Zakona o za{titi na radu, koji daje podlogu za dono{enje niza propisa, naredbi
i preporuka o regulisa- nju konkretnih uslova rada na radnom mestu za razli~ite
delatnosti, a u zavisnosti od konkretnih uslova i opasnosti pri radu, kako stalnih,
tako i eventualnih.
Radi uvida i sticanja potpunije slike o ovoj problematici priloì}emo ovde
izvode iz Zakona o za{titi na radu SR Srbije iz 1974. godine (Sl. glasnik SR
Srbije br 49/1974)
^lan 1.
Za{tita na radu obuhvata mere usmerene na stvaranje bezbednih uslova
rada.
Bezbedni uslovi rada ostvaruju se primenom savremenih, tehni~kih,
zdravstvenih, socijalnih, vaspitnih i drugih mera radi spre~avanja i otklanjanja
opasnosti, {tetnosti i ostalih uzro~nika koji mogu da izazovu ugroènost odnosno
o{te}enje ljudskog organizma na radu ili u vezi sa radom.
^lan 20.
Op{te mere za{tite na radu odredjuju se, za radna mesta odnosno poslove,
ukoliko za odredjena radna mesta odnosno poslove ili uslove rada nisu predvidjene
posebne mere za{tite na radu.
Op{te mere za{tite na radu odnose se posebno na:
- investicione objekte odnosno prostorije i prostore u kojima radnici rade
ili se kre}u;
- za{titne naprave i druge vidove obezbedjenja na orudjima za rad;
- bezbednost kretanja radnika na radu i u transportu,
- suzbijanje prekomerne buke i vibracija,
- bezbednost od elektri~ne estruje,
- za{tita od {tetnih zra~enja,
- za{tita od opasnih i {tetnih materija (gasova, pare, magle, pra{ine i dr.);
- obezbedjenje od poàra i eksplozije:
- osvetljenje i mikroklimu u radnim prostorijama, odràvanje higijenskih
uslova rada i dr.
^lan 37.
Posebne mere za{tite na radu odredjuju se za posebne vrste poslova, pri
kojima se, zbog specifi~nih opasnosti i {tetnosti, za{tita ne moè obezbediti
op{tim merama za{tite na radu.
Posebne mere za{tite na radu odredjuju se naro~ito na poslovima:
47
- koji se izvode pod zemljom (rudarstvo, tunelogradnja i dr.);
- koji se izvode pod vodom (kesonski radovi, ronila~ki i dr.);
- na otvorenom prostoru (poljoprivreda, gradjevinarstvo, {umarstvo,
eksploaacija kamena, gline, {ljunka, peska, nemetala i dr.);
- koji se izvode na visinama odnosno izdignutim mestima (radovi u
visokogradnji i dr.);
- na pokretnim objektima (suvozemni, vazdu{ni, vodeni saobra}aj i dr.);
- pri hemijsko-tehnolo{kim procesima i sl.
- .-
Obim do sada donetih mera o higijensko-tehni~koj za{titi na radnom mestu,
kako op{tih tako i posebnih-konkretnih, najbolje se moè sagledati iz "Zbornika
propisa o za{titi na radu - sa komentarom i tehni~kim propisima". Drugo izmenjeno i
dopunjeno izdanje ovog Zbornika u tri toma i na 3400 stranica {tampano je u Ni{u,
1978. godine.
U okviru op{tih propisa Zbornik sadrì 23 op{ta propisa o za{titi na radu u
SFRJ donetih po republikama i pokrajinama u vidu zakona, pravilnika, preporuka i
naredaba.
Od posebnih propisa o za{titi na radu Zbornik sadrì 136 posebna propisa u
vidu zakona, preporuka i naredaba. Ovi posebni propisi odnose se u detaljima na
konkretne uslove rada odredjenih radnih mesta i po problematici su svrstani u
slede}ih 11 oblasti:
- elektri~na industrija,
- sudovi pod pritiskom,
- rad pod posebnim uslovima,
- za{tita od poàra i eksplozije,
- hemijska industrija,
- jonizuju}a zra~enja,
- rudarstvo,
- gradjevinarstvo,
- metalna industrija,
- crna metalurgija, i
- industrija nemetala.
U pojedinosti ovih propisa se ne}emo upu{tati posebno na ovom mestu, ali

neke problematike }emo susretati u daljem izlaganju.
48
III
ZAGADJIVANJE I ZA[TITA VODE
Smatramo da nije potrebno govoriti o ulozi vode u ~ovekovom

svakodnevnom ìvotu posebno. Pored toga u zadnje vreme voda ima sve ve}i
zna~aj u razvoju svetske ekonomije. Nalazimo je na celoj na{oj planeti, ali zavisno
od godi{njeg doba i vremenskih prilika, u razli~itim i ograni~enim koli~inama. Prema
proceni, na zemlji ima oko 1,4 milijarde km3 vode, od ~ega 97,2% otpada na slanu
vodu mora i okeana. Dalje, na polovima i planinama nalazi se oko 2% vode stalno
zamrznute u led. Na zemlji nalazimo samo oko 0,8% od ukupne koli~ine rezervi
slatke vode, kao povr{inske i podzemne, koje su u stalnom pokretu-od isparavanja,
do padavina i re~nih tokova, jezera i mora.
Na povr{inu Jugoslavije godi{nje padne 256 km3 vode u obliku padavina, a
sa njene povr{ine ispari 133 km3 vode, tako da u tokovima ostaje 123 km3, koje
reke odnose u mora.
Ako se razmotri prirodan proces isparavanja i vra}anja vode na Zemlju u
obliku padavina, vidi se da je to jedan vrlo efikasan sistem PREÎ[]AVANJA
slobodnih voda. Uz ovo pre~i{avanje, koje se odigrava u gornjim slojevima litosfere,
odràvaju se prirodne vode u stanju koje omogu}ava ìvot na Zemlji.
Svim ìvim organizmima neophodna je voda za zadovoljenje osnovnih
ìvotnih potreba. Ona mora odgovarati osnovnim kriterijumima ~isto}e. Osim
zadovoljenja biolo{kih potreba, ~ovek koristi izvesnu koli~inu vode za odràvanje
li~ne higijene. Medjutim, razvojem civilizacije ~ovek tro{i sve vi{e vode, kao
primarnu ili sekundarnu sirovinu u svrhu izrade materijalnih dobara, koja se u toku
tehnolo{kog procesa proizvodnje zagadjujue, te se kao takva ne moè vi{e
upotrebiti. U po~etku kada je voda uzimana za zadovoljenje li~nih potreba i kada je
koli~ina povr{inskih ~istih voda bila velika, zagadjenje povr{inskih i podzemnih
recipijenata (prihvatnika) nije se uop{te ose}alo.
Kasnije, sve ve}im i brìm razvojem raznolike industrije i pove}avanjem
prate}ih naselja i urbanih sredina dolazi do naglog pove}anja potreba za ~istom
tehnolo{kom i pitkom sanitarnom vodom. U prvom naletu razvoja svetske
industrijalizacije upotrebljene otpadne vode se ne pre~i{}avaju,ve} se u svom
novostvorenom obliku ispu{taju u povr{inske ili podzemne vodotoke, zagadjuju}i i
onako sve manje rezerve pitke i tehni~ki upotrebljive vode.
Danas se potro{nja vode kre}e od 10 do 1500 l/dan po stanovniku dok u
slu~ajevima visokog standarda potro{nja dostiè i 3000 l/dan po stanovniku, {to
zavisi od sredine u kojoj ljudi ìve i organizovanosti snabdevanja. Kod nas je u
49
posleratnom periodu zabeleèn veoma brz porast broja stanovni{tva koje se
organizovano snabdeva vodom (vodovodi).
Koli~ine vode koje se neprekidno tro{e u industriji daleko su ve}e.
Nave{}emo, radi pregleda, potrebe za relativno ~istom vodom po jedinici proizvoda
u razli~itim industrijskim granama:
Tabela 3.1. Utroak iste vode po jedinici proizvoda .

Industrija potreba vode .
Elektroindustrija
- hladjenje velikih kondenzatora, na 1000 kW 280-350 m3
- elektri~ni hladnjaci za vazduh, na 1000 kW 350-450
Hemijska industrija
- proizvodnja koksa, na 1 t 8-10
- proizvodnja koncentr. sump. kiseline 10-15
- natrijva {alitra 20-75
- azotna kiselina 170-270
Prehrambena industrija
- proizvodnja 1 t {e}era iz repe 25-35
- klanica na 1 t mesa 4-6
- za 1 t sira 28-32
Industrija masti, sapuna itd.
- za 1 t masti 4
- za 1 t glicerina 30
- za 1 t èlatina 1800-2200
- za 1 t lepila od kosti 300-400 .
Sa druge strane, izvori{ta, tj. prirodni bazeni iz kojih se voda crpi, ne samo
da ne zadovoljavaju potrebe ve} se njihov kapacitet naglo smanjuje. Osim toga, broj
izvori{ta pitke ili upotrebljive vode se smanjuje, jer industrija pove}anjem i
izgradnjom novih kapaciteta ne grade i odgovaraju}e uredjaje za pre~i{}avanje
otpadnih voda. Porast zagadjenja voda povezan je sa porastom industrijskih
otpadaka, otpadnih voda urbanih sredina i upotrebom pesticida i gnojiva u
poljoprivredi. Kvalitet vode na zemlji sve se vi{e pogro{ava i potreba za njenom
za{titom sve je izraènija.
Zadrà}emo se ovde ukratko na pregledu vrsta i izvora zagadjenja vode.
Gradska otpadna voda sadrì otpatke koji pri raspadanju tro{e kiseonik
rastvoren u vodi, a takodje uzrokuju neprijatan ukus, miris i boju vode.
Infektivna sredstva u vodi podrazumevaju bakterije i ostale mikroorganizme koji
mogu izazvati oboljenja ljudi i ìvotinja.
Mineralna gnojiva u vidu jedinjenja azota i fosfora stimuli{u rast vodenog rastinja
i posebno algi. Prekomerna vodena vegetacija spre~ava pravilno kori{}enje vode
50
za gradsku i industrijsku upotrebu, a njenim se raspadanjem stvara neprijatan
miris i pove}ava biolo{ka potro{nja kiseonika. Oboga}enje vode hranljivim
materijama se naziva eutrofikacija i {tetno je jer vodi uni{tenju recipijenta.
Organske materije u vodi obuhvataju deterdènte, pesticide, razne industrijske
otpadne proizvode, kao i produkte raspadanja drugih organskih materija. êsto
su vrlo otrovne i te{ko biolo{ki razgradive.
Neorganske materije i minerali dospevaju u vodu putem gradskih i industrijskih
otpadnih voda. Neke su vrlo otrovne i mogu onemogu}iti upotrebu vode za pi}e
i industrijsku upotrebu.
Sedimentne materije podrazumevaju mineralne ~estice i ~estice tla koje se
spiraju u vodu sa zemlji{ta za vreme intenzivnih padavina ili sa obradivih
povr{ina za vreme poplava. Pove}ana koli~ina sedimenta ima negativan efekat
na biljni i ìvotinjski svet u vodi zbog smanjenog intenziteta Sun~evog zra~enja
koje dospeva kroz takvu vodu.
Radioaktivne materije mogu dospeti u vodu iz raznih izvora, a najvi{e iz
otpadaka rudnika uranijuma i torijuma, iz postrojenja koja preradjuju rude,
odnosno jedinjenja ovih metala (nuklearne centrale), razli~ite industrije i
medicinskih i nau~nih ustanova.
Toplota se u vodotokove dovodi iz termoelektrana i u manjoj meri drugih
industrijskih postrojenja koja koriste ogromne koli~ine vode za hladjenje. Pri
tome se temperatura vode moè podi}i i za nekoliko stepeni, {to negativno
uti~e na akvati~ni svet i ograni~ava dalje kori{}enje vode.
3.1. Ispitivanje zagadjenosti i klasifikacija voda.
Za zagadjenje voda i otpadnih voda postoje razli~iti pokazatelji. Zbog

prisustva niza otpadnih materija, kojima se menja prirodni kvalitet vode, potrebno je
imati izvesne kriterijume kvaliteta vode. Ovi se generalno mogu svrstati u fizi~ke,
hemijske i biolo{ke pokazatelje.
Fizi~ki pokazatelji obuhvataju temperaturu, miris i ukus, boju, mutno}u, rezidualne
~vrste materije, transparentnost i provodljivost vode.
TEMPERATURA vode prilkom uzimanja uzorka za analizu je va`na za niz
ostalih odredjivanja: procenta zasi}enja rastvorenim kiseonikom, korelacija sa
biolo{kom aktivno{}u, izra~unavanja razli~itih formi alkaliteta, saliniteta, kao i za
druge laboratorijske analize. Temperatura je takodje va`na i pri pre~i{}avanju vode -
efikasnost koagulacije flokulanata i brzina filtriranja kroz pe{~ane filtre se smanjuje
sa opadanjem temperature. Smanjuje se takodje i efikasnost hlorisanja vode. Sa
porastom temperature pove}avaju se brzine hemijskih reakcija i raste toksi~nost
metala. Postoje i neki korisni efekti pove}ane temperature - zbog opadanja gustine i
viskoznosti i poja~anog isparavanja suspendovane materije se lak{e i brè taloè, a
takode takodje je ubrzan i rast i razvoj akvati~nog ìvota.
51
MIRIS I UKUS vode poti~u od rastvorenih aromati~nih i isparljivih materija.
Ve}ina organskih i neke neorganske materije rastvorene u vodi prouzrokuju
odgovaraju}i miris.
BOJA vode se odredjuje vizuelno. îsta voda je bezbojna, osim u velikim
volumenima kada pokazuje plavkastu boju. Treba praviti razliku izmedju istinske
boje, koja poti~e od rastvorenih otpadnih materija i primetne boje, koja poti~e jo{ i
od koloidnog suspendovanog materijala. Primetna boja se odredjuje na nefiltriranom
uzorku, a istinska boja na filtratu.
Boja se odredjuje uporedjivanjem boje uzorka sa poznatim koncentracijama
obojenih materija. Naj~e{}e se upotrebljava platino-kobaltna metoda, gde se za
jedinicu boje uzima boja dobijena rastvaranjem 1 mg/l platine, u obliku hloroplatinata
(PtCl2 ), u rastvoru koji sadrì odredjenu koli~inu kobalt-hlorida (CoCl2x6H2O). Na
terenu se boja vode odredjuje posmatranjem uzorka u staklenoj boci prema beloj
podlozi. Intenzitet se odredjuje sa slabo obojena, obojena i jako obojena. Prirodna
voda je ~esto obojena ù}kasto zbog prisustva organskih jedinjenja, posebno
huminske kiseline iz tla kroz koje je voda pro{la. Jedinjenja gvo`dja i mangana daju
vodi crvenkastosmedju boju.
MUTNO]A je posledica prisustva koloidno rastvorenih materija, organske ili
neorganske prirode. Moè biti prirodna, nano{enjem ~estica gline, peska i mulja
posle jakih ki{a, ili moè biti posledica ulivanja nepre~i{}enih gradskih i industrijskih
otpadnih voda. U osnovi mutno}a je posledica opti~ke aktivnosti koloidno rastvorenih
~estica, koje ne propu{taju direktno ulazno svetlo, nego ga rasipaju i absorbuju.
Odredjivanje mutno}e se bazira na uporedjivanju intenziteta rasejane svetlosti od
strane uzorka sa intenzitetom rasejanja od strane neke standardne referentne
suspenzije - naj~e{}e rastvora silikatne zemlje u vodi, ili u zadnje vreme rastvora
polimernog formazina. Sve ~e{}e se odredjivanje vr{i nefelometrijski, tj. merenjem
intenziteta rasejane svetlosti pod pravim uglom u odnosu na upadni zrak.
REZIDUALNE ^VRSTE MATERIJE obuhvataju rastvorene ili suspendirane
~vrste tvari koje zaostanu nakon isparavanja vode (rezidualni ostatak). Prirodna
voda moè sadràti znatne koli~ine rastvorenih materija (mineralna voda), za pi}e
su najpogodnije vode do 500 mg/l rezidualnog ostatka. Vode sa ve}om koli~inom
ostatka, tzv. tvrde vode, nisu pogodne ni za industrijsku upotrebu.Ukupni rezidualni
ostatak se deli na nefiltriraju}i (suspendirani) i filtriraju}i (rastvoreni), od kojih prvi pri
filtriranju ostaje na filtru a drugi ne. Ukupni rezidualni ostatak se odredjuje
isparavanjem uzorka vode i merenjem ostatka. Dalje se ~esto vr{i razdvajanje
volatilnog i fiksiranog ostatka àrenjem na 820+/-50 K ~ime se utvrdjuje koli~ina
ostatka organskog porekla (volatilni).
TRANSPARENTNOST je pokazatelj usko povezan sa bojom vode i
rezidualnim ostatkom. Moè se precizno odredjivati instrumentalno (merenjem
vertikalne ekstinkcije i spektralnih karakteristika vode), ali se u praksi zbog
jednostavnosti vi{e koristi metoda Seki-jevog (Secchi) diska. Ovom metodom
52
transparentnost se odredjuje kao srednja vrednost dubine vode na kojoj se bela
plo~a (disk) pre~nika 20 cm gubi iz vidnog polja i to u senci. Transparentnost se
kre}e od nekoliko santimetara do preko 40 m.
PROVODLJIVOST se odnosi na sposobnost provodjenja elektri~ne struje
zbog prisustva jona rastvorenih tvari. Jedinica je Simens - recipro~na vrednost OM-
a. Meri se pomo}u merne }elije - para elektroda zaronjenog u posudi oblika
pravougaone prizme i Vitstonovog mosta. U razblaènim rastvorima provodljivost je
direktno proporcionalna koncentraciji ukupno rastvorenih ~vrstih tvari:
G(provodljivost) = K x C(ukupno rastvorene tvari)
K se kre}e od 0,55 do 0,9 u zavisnosti od prirode rastvorene tvari i temperature.

Sveà destilovana voda ima provodljivost od 0,5 do 2 S/cm (mikro-Simensa/cm).
Stajanjem, provodljivost raste zbog apsorpcije CO2 i NH3. Pija}a voda ima
provodljivost od 50 do 1500, a neke industrijske otpadne vode i do nekoliko
desetina hiljada mikrosimensa/cm.
Postoje i drugi fizi~ki pokazatelji, kao stepen radioaktinosti, gustina,
viskoznost, itd., ali se redje odredjuju.
Hemijski pokazatelji obuhvataju kiselost i baznost, tvrdo}u, redoks-potencijal i

specifi~ne hemijske analize.
KISELOST I BAZNOST se odredjuje na osnovu pH vrednosti. Pri pH=7

voda je neutralna. Kisele vode imaju pove}anu koncentraciju H jona, tj. niì pH, a
alkalne pove}anu koncentraciju OH jona, odnosno ve}i pH. Kiselost vode poti~e od
slabih kiselina, kao {to je ugljena i ve}ina organskih kiselina, zatim od soli metala
koje jako hidrolizuju (npr. soli gvo`dja i aluminijuma), te od slabo prisutnih jakih
mineralnih kiselina. Kiselost je vaàn pokazatelj kvaliteta vode. Prirodne vode imaju
pH naj~e{}e od 6 do 8, a redje od 3 do 10. Kisele vode su agresivne i potpomaù
koroziju, a uti~u i na pojedine hemijske i biolo{ke procese.
Kvantitativno se kiselost odredjuje pomo}u koli~ine baze potrebne da se
neutrali{e dati uzorak vode do odredjenog pH. Prema tome, kiselost zavisi od
zavr{ne ta~ke indikatora upotrebljenog u odredjivanju. Nezagadjene prirodne vode
sadrè znatne koli~ine rastvorenog ugljendioksida. Takve vode su obi~no alkalne
zbog prisustva bikarbonatnog jona HCO3 , koji nastaje delovanjem podzemnih voda
na kre~njak: CaCO3 + H2O + CO2 - Ca(HCO3)2. U prisustvu bikarbonata i karbonata
titracija vode do pH=8,3 odgovara stehiometrijskoj neutralizaciji karbonske kiseline
do bikarbonata. Kako indikator fenolftalein menja boju blizu te pH vrednosti, to se
promena njegove boje od bezbojne do svetloljubi~aste uzima za zavr{nu ta~ku
titracije ukupne kiselisti vode. Kod industrijskih otpadnih voda, koje sadrè mineralne
kiuseline, soli aluminijuma, gvo`dja, mangana i ostalih hidrolizuju}ih katjona, uzorak
53
vode se prethodno oksidira i prokuva sa hidrogenperoksidom, H2O2, da bi se
ubrzala hidroliza. Titracija takvih voda se vr{i do metil-oran`ne zavr{ne ta~ke,
pH=3,7.
Alkalitet voda poti~e primarno od sadràja karbonata, bikarbonata i
hidroksida. Naj~e{}e se izraàva u mg CaCO3/l. Sam po sebi alkalitet vode nije
opasan. Odredjuje se pomo}u koli~ine kiseline potrebne da se uzorak vode
neutralizuje do odredjenog pH.
TVRDO]A VODE se odnosi na sadràj kalcijuma i magnezijuma, kao i

drugih vi{evalentnih metala, aluminijuma, gvo`dja, mangana, stroncijuma i cinka.
Tvrda voda izaziva taloènje sapuna odnosno stvaranje kamena u posudama za
vodu (bojlerima, kotlovima). Ina~e ne predstavljaju opasnost za ljudsko zdravlje.
Tvrdo}a vode se deli na dva dela:
-karbonatna tvrdo}a, koja poti~e od metalnih jona vezanih kao bikarbonati i
-nekarbonatna tvrdo}a-od metalnih jona u obliku sulfata, hlorida i nitrata.
Tvrdo}a se odredjuje titracijom sa nekim helatnim reagensom, npr. etil-
diamintetra-sir}etnom kiselinom, EDTA. Indikator je obi~no eriohrom-blek-T. Prema
koli~ini CaCO3 u mg/l vode se po tvrdo}i mogu podeliti na: meke 0-75, umereno
tvrde 75-150, tvrde 150-300 i vrlo tvrde preko 300 mg/l.
REDOKS-POTENCIJAL predstavlja odnos koncentracija oksidiranog (Ox) i

reduciranog (Red) oblika polutanta. Potencijal potreban za prelaz elektrona sa
oksidanta na reducent je dat sa:
E = Eo - (RT/nF) ln((Red)/(Ox))
gde je Eo normalni elektrodni potencijal, pri kojem je (Ox)=(Red), R je gasna

konstanta, T temperatura, n broj elektrona koji se razmeni u reakciji, a F
Faradejeva konstanta.
Gotovo sva oksidiraju}a sposobnost vode poti~e od rastvorenog kiseonika.
Rastvoreni kiseonik predstavlja jedan od najva`nijih pokazatelja kvaliteta vode. îste
povr{inske vode sadrè oko 10 mg/l kiseonika. U prisustvu organskih materija
koncentracija kiseonika se znatno smanjuje zbog potro{nje na njihovoj razgradnji.
Produkti razgradnje u prisustvu aerobnih bakterija su relativno inertni molekuli CO2,
NH3 i H2O.
Rastvoreni kiseonik se odredjuje volumetrijski(jodometrijski) tzv. Vinkler-ovom
metodom. Uzorku vode koji se ispituje doda se izvesna koli~ina neke rastvorive soli
mangana, Mn(II), npr. MnSO4. Zatim se doda jaka baza, koja istaloì dvovalentni
Mn(OH)2 do hidroksida vi{ih valentnih stanja mangana, npr. MnO2xH2O ili Mn(OH)4.
Dodavanjem kiselog rastvora alkalijskog jodida oslobadja se elementarni jod - zbog
oksidacije od strane Mn(IV), i to u koli~ini koja je ekvivalentna koncentraciji
54
prvobitno rastvorenog kiseonika. Nstali jod se titrira sa tiosulfatom uz skrob kao
indikator:
I2 + 2 Na2S2O3 - Na2S4O6 + 2 NaI
Kod zagadjenih voda, mikroorganizmi razgradjuju otpadne materije pri ~emu

tro{e rastvoreni kiseonik. Koli~ina organskih materija se moè odrediti bilo direktno,
preko odredjivanja ukupnog organskog ugljenika, bilo indirektno, putem odredjivanja
biohemijske potro{nje kiseonika (BPK), ili hemijske potro{nje kiseonika (HPK). Prvi
na~in je teì i zahteva odgovaraju}u instrumentalnu opremu TOC (total organic
carbon analizatori bazirani na principu sagorevanja uzorka i odredjivanja CO2 bilo
infracrvenom spektroskopijom, bilo gasnim hromatografom), dok su drugi na~ini
(BPKM i HPKM) jednostavniji, ali i manje precizni.
Prema metodi biohemijske potro{nje kiseonika-BPKM, uzorak vode
(prethodno razblaèn ako se o~ekuje znatna potro{nja kiseonika), se prvo zasiti
kiseonikom, a onda inkubira na konstantnoj temperaturi (obi~no 293 K) odredjen
period vremena - obi~no 5 dana, pa se odredjivanje tada ozna~ava kao BPK5. Pri
tome dolazi do oksidacije organskih materija, pri ~emu se tro{i rastvoreni kiseonik.
Nakon 5 dana se odredi preostala koli~ina kiseonika, a BPK5 vrednost se dobija
oduzimanjem.
Oksidacija organskih jedinjenja te~e relativno sporo i obi~no se ne zavr{i u
toku datog vremena (5 dana). Jednostavnija jedinjenja, kao na primer glukoza, u
tom periodu potpuno oksidi{e, dok su gradske vode tek delimi~no oksidisane (65%).
Tome treba dodati i ~injenicu da se kiseonik takodje tro{i i za oksidaciju azotovih
jedinjenja- nitrifikaciju (stvaranje NO3 iz nièvalentnih jedinjenja azota. Medjutim rast
nitrificiraju}ih bakterija je sporiji, pa se taj efekat javlja tek nakon 8-10 dana i
ozna~ava se kao druga faza oksidacije. Zbog toga se kao precizniji pokazatelj
uzima BPK20, dvadesetodnevna biohemijska potro{nja kiseonika.
Optere}enje vode organskim materijama svakako zavisi od porekla vode.
Otpadne vode doma}instva imaju zagadjenje ekvivalentno 350-500 mg/l, BPK5.
Neke industrijske otpadne vode imaju slede}a optere}enja:
Tabela 3.2. .
- proizvodnja {piritusa BPK5, mg/l 260-300
- " konzervi mesa do 750
- " koè 900
- " platna 1500
- " vune 2000
- " koksa 4000
- plinogeneratorske stanice 20000 .
Osim ovih organskih zagadjenja postoje i zagadjenja uljima iz raznih tvronica
i uljnih postrojenja, kao {to su razne pumpne stanice, rafinerije nafte i servisne
55
radionice. Dok su veliki industrijski pogoni manje-vi{e obuhva}eni organizovanim
pre~i{}avanjem otpadnih voda, dotle su servisne radionice vrlo opasni zagadjiva~i. U
istu grupu spadaju i samostalna menjanja ulja u raznim motorima i ispu{tanja
balasnih otpadnih voda, odnosno ulja iz tankera na otvorenom moru. Na primer,
jedan litar otpadnog ma{inskog ulja u stanju je da zagadi oko milion litara vode, i
to na granici {tetnosti.
Da bi se odredila BPK potrebno je ~ekati od 5 do 20 dana. Da bi se to
izbeglo, a da bi se uklju~ile i one organske materije koje se veoma sporo
razgradjuju, ~esto se vr{i odredjivanje hemijske potro{nje kiseonika-HPK. Ve}ina
organskih materija se razgradjuje kuvanjem sa sme{om hromne i sumporne kiseline.
Po ovoj metodi uzorak vode se tretira poznatom koli~inom nekog jakog
oksidiraju}eg sredstva (K2Cr2O7 ili KMnO4), koje brzo oksidira najve}i deo
organskih materija. Preostali oksidans se onda odredi povratnom titracijom nekim
redukcionim sredstvom (gvo`djeII-amonijum-sulfat). Pri tome treba paziti na
eventualno prisustvo hlora u vodi i treba ga otstraniti ìvaII-sulfatom. Aromatski
hidrokarboni piridin i lan~ani alifatski hidrokarboni se ne mogu odrediti ovim
metodama.
SPECIFI^NE HEMIJSKE ANALIZE se odnose na pojedine polutante kao {to
su halogenidi, azot, fosfor i sumpor u svojim jedinjenjima i posebno tragovi razli~itih
metalnih jona u vodi-zbog svoje toksi~nosti. Najpogodnije su razli~ite instrumentalne
metode kao atomska apsorpciona spektroskopija (plamena i besplamena),
polarografske analize(klasi~na, kvadratnih talasa, anodna striping voltametrija) i
spektrofotometrija, odnosno kolorimetrija.
Biolo{ki pokazatelji obuhvataju bakteriolo{ko ispitivanje vode, saprobiolo{ke metode

i kompleksne toksikolo{ke metode.
U vodi se gotovo uvek nalaze mikroorganizmi koji potpomaù razgradnju
organskih materija i time doprinose biolo{kom samopre~i{}avanju vode. Voda za
pi}e medjutim ne sme sadràti mikroorganizme (bakterije i virusi) zbog mogu}nosti
preno{enja raznih bolesti (kolera, tifus, dizenterija, infektivni hepatitis, i dr.).
BAKTERIOLO[KO ISPITIVANJE VODE se sastoji u odredjivanju gustine
kolimorfnih bakterija u vodi. Te bakterije poti~u iz creva toplokrvnih ìvotinja i sluè
kao indikator prisustva fekalnih materija. Posebno su nepoèljne patogene bakterije.
Standardna metoda bakteriolo{kog ispitivanja vode se sastoji u brojanju
kolimorfnih bakterija Escherichia coli. Uzorak vode se inkubira 48 sati na 308 K u
test-tubi, ispunjenoj laktozom kao hranjivim supstratom. Prisustvo bakterija se vidi po
zamu}enju, pa se sadràj tube razlije preko plo~e od agar-gela. Inkubacija se
nastavi jo{ 24 sata, nakon ~ega se pod mikroskopom utvrdjuje broj kolonija
bakterija razmnoènih na plo~i. U zadnje vreme se takodje koristi tehnika filtriranja
preko membrane.
56
Na osnovu broja bakterija u 100 cm3 vode odredjuje se kvalitet vode: manje
od 1 - pija}e vode; 10-100 normalne, nezagadjene vode; 1000-5000 sumnjive vode
(blago zagadjene fekalijama); 10-100 hiljada opasne vode jako zagadjene fekalijama
i preko 100 hiljada fekalni otpaci, kanalizaciona voda.
SAPROBIOLO[KE METODE ispitivanja kvaliteta vode sluè za kompletnu
procenu kvaliteta vode, zajedno sa fizi~kim, hemijskim i bakteriolo{kim ispitivanjima,
i zasnovane su na poznavanju flore i faune povr{inskih voda. Izvesne biljke i
ìvotinje sluè kao indikatori zagadjenja jer uspevaju tamo gde se de{ava truljenje
organskih materija. Odredjivanje njihovog broja i u~estalosti predstavlja osnov tzv.
saprobiolo{kog odredjivanja kvaliteta vode.
Prema Slade~ek-u, zavisno o stepenu zagadjenja, vode se mogu podeliti u
~etiri grupe: katarobne (K), limnosaprobne (L), eusaprobne (E) i transsaprobne (T)
vode. Katarobne su naj~istije, bez ikakvog zagadjenja. Tu spadaju ~iste podzemne i
povr{inske i vode iz vodovoda za pi}e. Limnosaprobne su povr{inske teku}e ili
staja}e vode, manje zagadjene i upotreblajavaju se u industriji.Eusaprobne su
otpadne vode sa visokim sadràjem organskih materija koje su razgradive
biohemijskim putem uz pomo} mikroorganizama. Najzagadjenije su transsaprobne
vode, kod njih ne moè do}i do samopre~i{}avanja. Naj~e{}e su toksi~ne ili sadrè
ve}e koli~ine neorganskih soli, ili su radioaktivne. U njima ne mogu opstati ìvi
organizmi.
Katarobne vode se ne dele u podgrupe. Limnosaprobne se dele na:
1. ksenosaprobne (x)
2. oligosaprobne (o)
3. betamezosaprobne( )
4. alfamezosaprobne ( ) i
5. polisaprobne vode (p).
Eusaprobne vode se takodje dele na podgrupe:
6. izosaprobne (i)
7. metasaprobne (m)
8. hipersaprobne (h) i
9. ultrasaprobne vode (u).
Transsaprobne vode se dele u tri podgrupe:
10.antisaprobne (a)
11.radiosaprobne (r) i
12.kriptosaprobne (c).
Limnosaprobne vode imaju BPK5 od 1 do 50, eusaprobne do 1500, a
transsaprobne preko toga. Mogu}nost samopre~i{}avanja opada sa rednim brojem
podgrupe, pri ~emu je za transsaprobne nemogu}a.
Sistem saprobnih organizama se upotrebljava u katarobnim i limnosaprobnim
vodama. Prema stepenu zagadjenosti organskim materijama u vodama koje se
57
naj~e{}e nalaze u ~ovekovoj okolini, indikatroski organizmi se dele u ~etiri grupe(2-
5), a paralelno i kvalitet voda u ~etiri klase.
Oligosaprobni biljni i ìvotinjski oblici se nalaze u ~istim ili vrlo malo
zagadjenim vodama (planinski potoci i jezera).Tu su zastupljene razne vrste algi i
vi{ih vodenih biljaka, a od ìvotinjskih vrsta larve raznih insekata i crva. Ovi
organizmi su veoma osetljivi na promene pH, rastvorenog kiseonika i na organske
polutante.
Betamezosaprobne vode su relativno ~iste, tu spadaju velika jezera i reke u
srednjim i donjim tokovima, ali udaljene od urbanih i industrijskih centara.
Zastupljena je vodena makrovegetacija, a prisutni su puèvi, {koljke, ra~i}i, i larve
insekata, te razne vrste vodozemaca i riba. Ve}ina ovih organizama ne trpi duè
fluktuacije u kvalitetu vode.
Alfamezosaprobne vode su nièg kvaliteta, ustajale vode i kanali i reke
ispod velikih urbanih i industrijskih centara. U njima najvi{e ìve razni
mikroorganizmi koji su otporni na fluktuacije sadràja kiseonika, pH i na amonijak,
ali su osetljivi na vodoniksulfid. Zastupljene su i neke otpornije vrste riba.
Oksidacioni procesi organskih materija su usporeni.
Polisaprobne vode su najteè zagadjene vode gradskim i industrijskim
otpadnim vodama. U njima opstaju samo jedno}elijski mikroorganizmi.
Za odredjivanje saprobnosti vode naj~e{}e se koristi Pantl-Buk-ov stepen
saprobnosti: S=S(hxs)/Sh, gde je h-abundanca (zastupljenost) u indeksima od 1 do
5 (1-jedna specija, 3-abundan-tna specija, 5-masovno pojavljuju}a specija), a s-
saprobna valenca individualne specije.
KOMPLEKSNE TOKSIKOLO[KE METODE ili biomonitoriranje vode se uvode zbog

nepotpunog poznavanja uticaja pojedinih zagadjiva~a na ìvi svet u vodi ili onaj koji
vodu koristi i jo{ vi{e zbog nere{enog problema pona{anja ukoliko se u vodi nadje
istovremeno vi{e polutanata sli~nog dejstva. Stoga se u zadnje vreme radi na
uvodjenju standardnih eksperimentalnih metoda za procenu toksi~nosti u svakom
konkretnom slu~aju.
Ilustracije radi, nave{}emo kriterijume toksi~nosti jedne takve kompleksne
toksikolo{ke metode. Rezultati ispitivanja toksi~nosti otpadnih voda prikazuju se kao
zapreminski procenti otpadnih voda u razblaènju sa vodom prijemnog vbodotoka pri
kojem u kompleksnom ogledu kratkog trajanja ne nastaju nikakve promene u
respiraciji me{ovite kulture heterotrofnih mikroorganizama (metoda Borovi~kova i
Zahradke, 1964.) niti u izgledu i asimilaciji kon~astih zelenih algi (metoda SEV-a,
1966). Kod vi{ih organizama-predstavnika faune dna (Tubifex tubifex), zooplanktona
(Daphnia magna) i srednje osetljivih riba (Lebistes reticulatus) kao meru akutne
toksi~nosti mogu}e je koristiti koncentraciju ispitivane otpadne vode u razblaènju pri
kome je 50% ispitivanih test-organizama u stanju da preìvi u izabranom periodu
ekspozicije (ASTM, 1965).
58
3.1.1. Klasifikacija voda
Rezultati fizi~ko-hemijskih, bakteriolo{kih i saprobiolo{kih analiza sluè za

ocenu stepena zagadjenosti voda, odnosno njihovu klasifikaciju po kvalitetu. Vode
se dele u 4 klase. Podela se vr{i na osnovu pokazatelja navedenih u tabeli (Sl. list
SFRJ, br. 6, str. 145, 1978. godine).
Vode I klase su naj~istije prirodne vode, izvori{ta reka i njihovi gornji tokovi.
Upotrebljavaju se za pi}e ili u prehrambenoj industriji. Naseljavaju ih plemenite vrste
riba (salmonidi). Nemaju miris, vidljivu boju niti otpadne tvari.
Vode II klase su jo{ uvek relativno ~iste. Mogu se koristiti za rekreaciju i uz
odredjeno pre~i{}avanje za snabdevanje gradova vodom. Ne smeju imati miris ni
boju, a ostali pokazatelji su navedeni u tabeli.
Vode III klase su zagadjene prolaskom kroz gusto naseljene i industrijske
oblasti. Imaju miris i vidljivu boju, ali se jo{ uvek mogu koristiti u poljoprivredi i
nekim granama industrije. Pokazatelji za ove vode imaju znatno vi{e grani~ne
vrednosti.
Vode IV klase su sve one vode koje ne spadaju u prethodne tri klase. Vrlo
su zagadjene i moraju se pre~i{}avati ako se ho}e upotrebljavati u odredjene svrhe.
Tabela 3.3. Grani~ne vrednosti pokazatelja kvaliteta voda pojedinih klasa.

__________________________________________________________
Pokazatelj kvaliteta I II III IV Klasa
========================================================
Rastvoreni O2 (mg/l) >8 >6 >4 >3
Zasi}enost sa O2
-saturacija 90-105 75-90 50-75 30-50
-supersaturacija - 105-115 115-125 125-130
BPK5 (mg O2/l) <2 >4 <7 <20
HPK iz utro{ka KMnO4
(mg O2/l) <10 <12 <20 <40
Nefiltriraju}i ostatak
(mg/l) <10 <30 <80 <100
Ukupni rezidualni
ostatak (mg/l) <350 <1000 <1500 -
pH vrednost 6,8-8,5 6,8-8,5 6,0-9,0 6,0-9,0
Najverovatniji broj
kolimorfnih klica <2000 <100000 <200000 -
-u vodi za kupanje - 20000 - -
Stepen biol.produktivnosti oligo- umereno
59
(samo za jezera) trofni eutrofni - -
Stepen saprobnosti po
Libmannu (samo za povr- oligo- -
{inske vode) saprobni mezosap. mezosap.
Toksi~ne materije ne smeju se nalaziti ni u jednoj klasi
iznad propisane granice
Stepen radioaktivnosti Ukupna radioaktivnost te~nih otpadnih tvari
koje se u toku jedne godine mogu izliti u reku izra~unavaju se po slede}em
obrascu: (FxAi)/(Qx(MDK)i) < 1
gde je:F-faktor sigurnosti (neimenovan broj) koji zavisi od radiolo{kih
i hidrolo{kih osobina reke; Q-prose~an godi{nji protok reke (m3); Ai-ukupna
radioaktivnost i-tog radionuklida u Ci (MDK)i-dozvoljena koncentracija i-tog
radionuklida u vodi za pi}e u Ci/m3. .
3.1.2. Eutrofikacija voda.
Eutrofikacija predstavlja prirodni proces koji je rezultat geolo{kog starenja

zatvorenog vodenog bazena (jezera). Hranljive materije dospevaju u jezero putem
voda koje se u njega ulivaju. U jezerima koja sadrè malo hranjivih materija
(organske materije i neorganske soli) vode imaju nizak nivo ukupno rastvorenih
materija, nisku mutno}u i relativno malu biolo{ku populaciju. Takva jezera su
oligotrofna (gr~ki: oligo-malo, trophein-hraniti). Geolo{kim starenjem na vremenskoj
skali od desetina hiljada godina i ispiranjem sa okolnog sliva nivo hranjivih materija
u jezeru postepeno raste i jezera postaju eutrofna (gr~ki: eu-dobar). Jezero
postepeno prelazi iz oligotrofnog stanja, preko mezotrofnog u eutrofno stanje i na
kraju preko mo~vare biva potpuno zatrpano. Proces starenja i i{~ezavanja jezera
naziva se eutrofikacija.
Ovaj se proces, medjutim, moè ubrzati ukoliko u jezero dospevaju hranjive
materije (kao posledica ~ovekove aktivnosti) u koli~inama znatno ve}im od prirodnih.
U tom slu~aju su ~este pojave tzv. cvetanja algi, njihovog ubrzanog razmnoàvanja
sva dok se ne potro{e zalihe odgovaraju}ih elemenata koji im pogoduju. U tom
momentu alge izumiru {to uzrokuje pove}anu potro{nju kiseonika iz vode, a to
dovodi do izumiranja i ostalih organizama. Na dnu se akumuliraju velike koli~ine
sedimenta, {to na kraju vodi ka ubrza- nom i{~ezavanju jezera.
Eksperimentalno je dokazano da je fosfor najva`niji element koji uzrokuje
eutrofikaciju, pa se proces moè usporiti smanjenjem koli~ine fosfora koji dospeva u
jezero (uglavnom iz mineralnih djubriva i rastvorenih detergenata).
60
3.2. Mogu}nost pre~i{}avanja otpadnih voda.
U svrhu o~uvanja fonda izvori{ta voda sve otpadne i zagadjene vode treba
do izvesnog stepena pre~istiti. Dana{nji stupanj razvoja svih nau~nih grana i
disciplina, u {irem smislu tehnike i hemije, te razvoj tehnologije, apsolutno
omogu}uje zdrav i ~ist ìvotni ambijent, jer se moè pre~istiti gotovo svaka vrsta
otpadne vode.
U primeni su razne vrste pre~i{}avanja, koje uglavnom mogu pre~istiti
otpadne vode do stepena koji sa raznih gledi{ta nije opasan po ljudsko zdravlje.
Metode pro~i{}avanja su: mehani~ke, hemijske i biolo{ke.
MEHANI^KE METODE PREÎ[]AVANJA VODE sastoje se u uklanjanju mikro i

makrosuspendiranih ~estica iz vode, organskog i anorganskog porekla. U tu svrhu
sluè razne vrste talo`nica: peskolovi, flotatori ulja, itd. Princip rada ovih uredjaja
zasniva se na razli~itim specifi~nim teìnama suspendiranih ~esticva i vode. Pre
nego {to voda dodje u te uredjaje, iz nje se uklanjaju sve plivaju}e makrotvari, kao
papir, ostaci drveta, plastike, itd., i to na sistemu grubih i finih usitnjavanja
makrotvari u napravama koje se nazivaju kominutori. Njihova primena je vrlo {iroka.
Flotatori uglavnom sluè za odvajanje tvari lak{ih od vode, kao {to su sve vrste ulja
i masti. Razne vrste flotatora primenjuju se u tehnici pro~i{}avanja otpadnih voda u
naseljima, kao i specifi~nim industrijskim granama.
HEMIJSKI NAÎN KONDICIONIRANJA se koristi pri flokulaciji i neutralizaciji.

Flokulacijom se naziva proces stvaranja pahuljica-flokula, dodavanjem vodi izvesnih
hemikalija, oko kojih se hvataju suspendirane ~estice koje lebde u vodi. Kako se
optimalna vrednost pH vode kre}e od 6 do 8, prethodno se mora izvr{iti
neutralizacija, bilo sa alkalnog ili kiselog podru~ja, na optimalnu vrednost. Ovde se
mogu primeniti i razne druge hemijske reakcije koje imaju zadatak da grade
nerastvorne i rastvorljive spojeve (jedinjenja). Neke od hemijskih reakcija su dobro
poznate, te se primenjuju u standardnim metodama, dok se mnoge specifi~ne
reakcije moraju prethodno laboratorijski ispitati. Postoje razli~ite hemijske metode i
uglavnom su patentirane.
BIOLO[KI POSTUPCI PREÎ[]AVANJA. U prva dva postupka se radi na selekciji,

tj. odstranjivanju nepoèljne organske, odnsono prete`no anorganske materije,
suspendirane ili rastvorene u otpadnoj vodi. Time se postiè to da se u tre}oj fazi,
tj. u biolo{kom pro~i{}avanju, obradi, i principu samo organska materija, odnosno
jedinjenja. Kako je ve} ranije istaknuto razlaganje organskih jedinjenja dogadja se
pod uticajem bakterija. U aerobnom postupku se biodekompozicija organske materije
dogadja uz prisustvo kiseonika, u anaerobnom bez prisustva kiseonika u vodi. Sve
61
dok u nekom vodotoku ima i najmanja koli~ina kiseonika biolo{ki procesi su aerobni.
Kada se sav kiseonik utro{i, tada su procesi biorazgradnje anaerobni.
Prirodni aerobni procesi odvijaju se u rekama i jezerima. Sav istro{eni
kiseonik voda ponovo rastvori, te je na taj na~in u stanju razloìti izvesnu koli~inu
zagadjenja bez intervencije ~oveka. Takav proces je samopre~i{}avanje ili
autopurifikacija.
U svrhu biolo{ke razgradnje, otpadnoj vodi se na ve{ta~ki na~in moè
dovesti ve}a koli~ina kiseonika u kra}em ili duèm periodu: To dovodjenje
kiseonika, pomo}u vazduha iz atmosfere moè se posti}i na slede}e na~ine:
1. Doziranjem vazduha pomo}u kompresora niskog pritiska kroz sistem cevi
poloèn uz dno bazena. Na obodu cevi nalazi se sistem si}u{nih otvora koji sluè
da raspr{avaju ~estice vazduha koji ulaze}i u vodi ostavlja istoj deo svog kiseonika.
Regulacijom kapaciteta kompresora moè se regulisati i koli~ina dodavanja
kiseonika. Ovo je jedan od najboljih metoda biolo{kog ozra~ivanja vode u bazenima.
2. Horizontalni rotori, u stvari valjci, imaju radijalne nastavke poput jeèvih

igala. Ovi nastavci za vreme rotacije me{aju i raspr{uju vodu u kapljice. Na taj
na~in se povr{ina vode pove}ava a time i mogu}nost rastvaranja, odnosno
apsorpcije kiseonika. Takvih valjaka ima raznih oblika. Patentirani su, duìne od
0,80-7,00 m. Raspr{ivanje vode moè se izvesti i pomo}u naprava sli~nih rozeti
tu{a. Prirodno ozra~ivanje voda dogadja se na vodopadima.
3. Vertikalne turbine, sli~ne su gornjim, ali imaju niz prednosti. Kod njih su
sekundarna talo`nica i aeracioni bazen spojeni u jedan objekat radi slobodnog
komuniciranja, a pod uticajem kretanja vode u aeracionom bazenu.
4. Prokapnici rade na principu prokapavanja vode preko tela od lomljenog
kamena. Voda se preko kamena preliva u tankom sloju te zbog kontakta velike
povr{ine sa vazduhom prima ve}u koli~inu kiseonika. U novije vreme umesto
kamena upotrebljava se plasti~ni medij-sa}e sastavljeno od tankih plasti~nih listova,
tzv. "floker", u kojem je raspr{ivanje vode jednoli~nije, a efekat rastvaranja kiseonika
je mnogo ve}i nego kad je telo ispunjeno kamenom.
Paradoksalno je op{teprihva}eno mi{ljenje da su vrela i vodopadi "zdravi" i
da se kada pada ki{a najlep{e spava i odmara. Iz gornjeg izlaganja je jasno da se
u takvim slu~ajevima kiseonik iz vazduha intenzivno apsorbuje, a san je posledica
zamora organizma usled njegovog nedostatka. Ovu hipotezu treba proveriti.
3.2.1. Pre~i{}avanje gradskih otpadnih voda.

Otpadna voda iz kanalizacije ~esto se bez pre~i{}avanja ispu{ta u reke ili
druge vodoprijemnike. Ako su sa gradskim pome{ane i industrijske otpadne vode,
vodoprijemnik postaje bezìvotan. Prema tome neophodno je vr{iti pre~i{}avanje
otpadnih voda. Procesi pre~i{}avanja se obi~no dele u dve klase: primarno i
sekundarno pre~i{}avanje. Primarno je zasnovano na fizi~ko-hemijskim tehnikama
62
uklanjanja suspendiranog materijala pomo}u procedjivanja, usitnjavanja, koagulacije,
flokulacije i sedimentacije. Time se znatno smanjije biolo{ka potro{nja kiseonika.
Sekundarno pre~i{}avanje predstavlja biohemijski proces uklanjanja organskih
materija zaostalih nakon primarnog tretmana. To se postiè ponovnom filtracijom ili
sedimentacijom, oksidacijom kiseonikom iz vazduha, odnosno razgradnjom pomo}u
aerobnih mikroorganizama. Ukoliko se voda èli nakon pre~i{}avanja ponovo
upotrebljavati (recikliranje vode), pre~i{}avanje treba da bude jo{ potpunije, {to se
postiè putem tzv. tercijarnog tretmana. Na taj na~in se iz vode moè ukloniti do
99% otpadnih materija.
PRIMARNO PREÎ[]AVANJE po~inje sa preliminarnim procesima uklanjanja ve}ih

agregata plivaju}e ili suspendirane ~vrste tvari, kao i ulja, masti i nafte, ako su
prisutni u ve}im koli~inama. To se postiè propu{tanjem otpadne vode preko
metalnih mreìca-sita razli~ite fino}e, koje mogu biti fiksirane ili pokretne, ili kroz
mlinove koji usitnjavaju krupniji materijal.
Nakon toga voda ulazi u bazene za izbistrivanje u kojima se vr{i
sedimentacija suspendovanih sitnijih ~estica ~vrstih otpadaka. U slu~aju koloidnih
rastvora sedimentacija je veoma duga, pa se moè ubrzati aglomeracijom do one
veli~ine kada po~inje sedimentacija (koagulacija koloida). Sedimentacija se moè
ubrzati dodavanjem izvesnih hemikalija, ali pri tome treba voditi ra~una o njihovoj
eventualnoj {tetnosti. Voda se pre ispu{tanja iz sedimentacionih bazena hlorira, a
talog zgu{njava i digerira anaerobnom fermentacijom, tj. stabilizacijom u odsustvu
slobodnog kiseonika. Procesom primarnog pre~i{}avanja moè se ukloniti 30-40%
ukupne biohemijske potro{nje kiseonika(BPK) i oko 60% suspendirane tvari.
Rastvorive neorganske materije (minerali), fosfor, azot i refraktorne organske
materije se mnogo teè uklanjaju (najvi{e do 20%).
Slika 3.1. [ematski prikaz primarnog pre~i{}avanja vode.
63
SEKUNDARNO REÎ[]AVANJE je druga faza pre~i{}avanja i predstavlja
biohemijski proces koji se odvija pod uticajem mikroorganizama iz vode. Vode
poseduju prirodnu sposobnost samopre~i{}avanja da u prisustvu kiseonika bakterije
razgradjuju organske materije do ugljendioksida i vode. Otpadna voda nakon
primarnog pre~i{}avanja ulazi u bazene u kojima se nalazi biolo{ki aktivan mulj.
Mulj se odràva u suspendovanom stanju pomo}u struje vazduha koji se dovodi
odozdo. Vazdu{na struja odràva turbulenciju i suspenziju aktivnog mulja, a takodje
snabdeva bakterije u mulju kiseonikom potrebnim za njihov metabolizam. Nakon
uvodjenja vazduha, otpadna voda dolazi u bazene za izbistrivanje, gde se vr{i
sedimentacija ~vrstog materijala, koji se nakon zgu{njavanja (filtracijom ili su{enjem)
uklanja iz sistema i pohranjuje. Prethodno se jedan deo mora reciklirati u ulazni
bazen radi odràvanja bakterijskih kolonija. Putem aktivnog mulja moè se ukloniti i
do 95% BPK i suspendovanih materija.
Sekundarno pre~i{}avanje se moè izvr{iti i preko tzv. kapaju}ih filtara.
Voda se dovodi u rotiraju}e {uplikave cevi iz kojih kapa preko nekog grubog,
hrapavog materijala (kamenje) na kojem se nagradio biolo{ki aktivan film. Bakterije
iz ovog filma transformi{u organske matrije kao i u aktivnom mulju u stabilna
jedinjenja.
Slika 3..2. [ematski prikaz sekundarnog pre~i{}avanja.
Kako smo ve} istakli nakon sekundarnog taloènja mulj se odvodi na

ugu{}ivanje, filtriranje, a zatim su{enje ili paljenje, {to zavisi od vrste i dalje
primene mulja. Neke vrste mulja se mogu primeniti u poljoprivredi za gnojenje
obradivih povr{ina.
TERCIJARNO PREÎ[]AVANJE se primenjuje ako se èli dobiti voda relativno

dobrog kvaliteta. Cilj je ukloniti preostali BPK, KPK, ukupni organski ugljenik,
64
mineralne materije, te{ke metale, jedinjenja azota i fosfora, patogene klice i niz
ostalih polutanata. Ovo predstavlja kompleksan problem i zahteva primenu u isto
vreme nekoliko razli~itih tehnika. ê{}e se primenjuje za tretiranje industrijskih
otpadnih voda.
Od tehnika za pre~i{}avanje naj~e{}e se primenjuju adsorpcija na aktivnom
uglju i ultrafiltracija, mada je razvijen i niz drugih metoda.
Adsorpcija na aktivnom uglju uklanja oko 90% suspendovanih ~vrstih tvari i
oko 80% organskih materija. Aktivni ugalj ima ogromnu povr{inu po jedinici mase,
tako da se moè upotrebiti za adsorpciju niza razli~itih molekula, a uklanja efikasno
i miris i neprijatan ukus pija}e vode. Kada su adsorpciona mesta zasi}ena, tj. kada
se dostigne kapacitet adsorpcije, pribegava se regeneraciji aktivnog uglja grejanjem
na 1225 K u atmosferi vazduha i vodene pare, pri ~emu oksidi{u organske materije.
Ultrafiltracija se primenjuje za uklanjanje molekularnih i jonskih polutanata ~iji
je pre~nik ili hidratacioni omota~ ve}i od pre~nika molekula vode. Kao filtri sluè
osmotske membrane - obi~no od celuloznog acetata, sa veoma malom veli~inom
pora. Po{to ~estice polutanta ve}eg pre~nika ne mogu da prodju kroz pore,
primenom pritiska na strani rastvora samo se molekuli vode istiskuju kroz
membranu, te ona predstavlja jedan vrlo efikasan filter (otuda ime ultrafiltracije). Ova
se tehnika jo{ naziva obrnuta osmoza, jer da se ne primenjuje pritisak,
.
Slika 3.3. [ematski prikaz ultrafiltracije: ( ) molekuli vode, (o) molekuli polutanta.
umesto filtracije bi se odigravao spontan proces osmoze. Molekuli vode, zbog

entropije, imaju tendenciju da se vra}aju u rastvor. Minimalan pritisak potreban za
filtraciju je u stvari osmotski pritisak (p), koji se lako moè izra~unati ako se
poznaje molarna koncentracija (M) rastvora iznad membrane:
p = nRT/V = MRT
Da bi se obrnuo normalan osmotski pritisak, moraju se upotrebiti znatni pritisci.

Najve}i problem pri tome je ~esto pucanje krhkih membrana. Ultrafiltracijom se
uklanja 88% rastvorenih tvari, 84% KPK, 98% fosfora i oko 75% jedinjenja azota.
65
Primenjuje se naj~e{}e u tretiranju industrijskih otpadnih voda i u desalinizaciji
morske vode.
Uklanjanje rastvorenih jonskih tvari, prvenstveno soli iz morske vode, moè
se uspe{no vr{iti isparavanjem ili zamrzavanje rastvora vode, ali su ovi postupci
skupi. Stoga se naj~e{}e primenjuju elektrodijaliza i jonska izmena.
Elektrodijaliza se zasniva na migraciji jona pod uticajem jakog elektri~nog
polja. Izvodi se u }elijama ~iji su krajevi suprotno naelektrisani, {to prouzrokuje
kretanje anjona i katjona u suprotnom smeru. ]elija je podeljena u manje delove
pomo}u membrana, koje su propustljive samo za anjone ili samo za katjone.
Njihovim naizmeni~nim rasporedom moè se posti}i da u pojedinim delovima }elije
joni migriraju van ostavljaju}i samo dejonizovanu vodu, dok se u drugim delovima
vr{i koncentrisanje jonskih tvari. Ako su prisutne organske materije one mogu da
blokiraju proces zagu{ivanjem membrana, pa se ove moraju periodi~no ispirati. To
umanjuje efikasnost elektrodijalize, ali se njome i dalje uklanja 40-50% rastvorenih
neorganskih materija.
Slika 3.4. [ematski prikaz }elije za elektrodijalizu
Jonska izmena se koristi ~esto u laboratorijama za dejonizaciju vode umesto

destilacije, u industriji za uklanjanje tvrdo}e vode (omek{avanje), a sve ~e{}e i za
pre~i{}avanje, posebno za uklanjanje jona metala. Proces se zasniva na osobini
nekih prirodnih ili sinteti~kih materijala (jonoizmenjiva~a) da menjaju svoje jone za
jone iz vode kad voda prolazi kroz kolone napunjene jonoizmenjiva~ima. Prirodni
jonoizmenjiva~i (alumosilikati-zeoliti) imaju relativno mali kapacitet i hemijski su
nestabilni, dok sinteti~ki materijali (organski polimeri na kojima su pri~vr{}ene
joniziraju}e grupe) imaju znatno ve}i kapacitet i stabilniji su pa se gotovo isklju~ivo
oni koriste. Na polimernoj matrici jonoizmenjiva~a se nalaze pozitivni ili negativni
naboji, koji privla~e suprotno naelektrisane jone iz rastvora. Katjonski jonoizmenjiva~i
se prvo aktiviraju propu{tanjem jake kiseline (ili koncentrovanog rastvora nekog
jednovalentnog metala koji nije {tetan po okolinu) pri ~emu se jonoizmenjiva~
pretvara u H+ formu. Ako se zatim kroz kolonu propusti rastvor koji sadrì neki
metalni jon, metal se veè za polimer, a oslobadja se ekvivalentna koli~ina H+ jona:
66
+ n+ +
polimer/H + M <-> polimer/M+ + nH
Sli~no ovome polimer se moè dovesti u hidroksilnu formu-OH, koja se upotrebljava

za zamenu anjona iz otpadne vode:
- n- n- -
polimer/OH + X <-> polimer/X + nOH
Ako se otpadna voda propusti kroz oba jonoizmenjiva~a, rastvoreni katjoni }e

istisnuti H jone, a anjoni OH jone, koji se zatim jedine stvaraju}i vodu. Ovo je
veoma efikasan na~in pre~i{}avanja, ali je skup i zahteva ~estu regeneraciju
jonoizmenjiva~a.
Uklanjanje bakterija i virusa se efikasno postiè u sekundarnom
pre~i{}avanju. Ostatak bakterija i virusa ipak moè biti zna~ajan i otklanja se obi~no
putem hlorisanja vode. Hlorisanje se vr{i hlorom (Cl2), a povremeno i sa ClO2 i ClBr
koji su takodje dobri agensi. Rastvaranjem hlora u vodi (maksimalno se moè
rastvoriti oko 7 g/l na 293 K) nastaje hipohlorna kiselina
+ -
Cl2 + HOH <-> HOCl + H + Cl
Hipohlorna kiselina je slaba (ph=7,5), pa je samo delimi~no disosovana. Njene soli

su bezopasne, a kao i sam hlor imaju jako dezinfikuju}e dejstvo. Stoga se soli sa
Na i Ca ~esto koriste u praksi. Hloriranjem se uspe{no uklanjaju patogene bakterije
i znatan deo virusa,ali u isto vreme se ubijaju i bakterije i ostali mikroorganizmi koji
su korisni, jer razgradjuju otpadne materije. Ako se koli~ina hlora ne kontroli{e
moè do}i do potpune sterilizacije vode, tj. do uni{tenja svih ìvih mikroorganizama.
U poslednje vreme se po~inje razmi{ljati o izbegavanju hloriranja vode jer je
naslu}eno da se pojedina organska jedinjenja mogu pretvoriti u hloroderivate od
kojih su neki kancerogeni (polihlorirana aromatska jedinjenja). Zato se kao
alternativa sve ~e{}e primenjuje ozoniranje vode. Time se izbegava stvaranje nekih
opasnih jedinjenja, tro{kovi su otprilike isti, a prednost je {to se popravlja ukus
vode.
Uklanjanje azota i fosfora. Azot u negativnom trovalentnom stanju se moè
ukloniti jednostavnim pove}anjem pH rastvora, pri ~emu se izdvaja gasoviti amonijak
(amonifikacija). Vrednost pH se pove}ava naj~e{}e dodavanjem vodi CaO ili
Ca(OH)2. Pri sekundarnom pre~i{}avanju preovladavaju oksidiraju}i uslovi, pri ~emu
jedinjenja azota potpuno oksiduju (nitrifikacija). Ako se nakon toga dodaju
denitrificiraju}e bakterije, vr{i se redukcija oksidovanih oblika azota (denitrifikacija) do
elementarnog azota, koji se izdvaja u vidu gasa. Denitrifikacija se najlak{e vr{i u
prisustvu metanola-CH3OH. Navedenim postupcima se uklanja i do 90% ukupnog
azota iz gradske otpadne vode.
67
Fosfor u vidu fosfata se najlak{e uklanja koagulacijom sa kalcijum oksidom,
aluminijum-sulfatom ili gvo`dje-hloridom. Nastali talog je ~esto koloidan, pa se te{ko
sleè. Taloènje se ubrzava malim koli~inama nekog anjonskog polielektrolita kao
flokulanta. Na ove na~ine se uklanja i do 90% rastvorenih fosfata.
3.2.2. Pre~i{}avanje industrijskih otpadnih voda.
Metode pre~i{}avanja industrijskih otpadnih voda su, obzirom na raznovrsnost

industrijskih zagadjenja, veoma razli~itog karaktera i zavise od specifi~nosti
polutanata. Nave{}emo naj~e{}e kori{}ene metode.
Neutralizacija podrazumeva dovodjenje pH vrednosti vode u interval 6-8.
Kisele vode se neutrali{u alkalnim sredstvima kao {to su alkalne otpadne vode,
kre~, kre~njak, amonijak, natrijum-hidroksid ili natrijum karbonat. Alkalne vode se
neutrali{u kiselim sredstvima kao {to su kisele otpadne vode, sumporna kiselina,
hlorovodoni~na kiselina ili otpadni gasovi bogati ugljendioksidom. Neutralizacija se
odvija u dve faze. U prvoj se vr{i gruba neutralizacija nekom otpadnom vodom ili
jeftinim hemikalijama, a druga predstavlja precizno doterivanje pH sa NaOH ili
H2SO4, uz instrumentalnu kontrolu.
Hemijska oksidacija i redukcija mogu uspe{no da uklone iz vode cijanide,
{estovalentni hrom, fenole, a takodje i da poprave miris i boju otpadne vode. Kao
oksidansi naj~e{}e se koriste hlor i njegova jedinjenja (hipohlorit, hlor-dioksid),
KMnO4 i ozon. Naj~e{}e se koristi te~ni hlor, zbog niske cene. Njime se izbeljuju
obojene vode, spre~ava se stvaranje biolo{ke sluzi, vr{i dezinfekcija, a sluì i za
izbistrivanje u primarnom pre~i{}avanju. Za hemijsku redukciju najvi{e se koristi
gvo`dje(II)-sulfid, natrijum-metasulfit i sumpor-dioksid.
Sedimentacija se primenjuje na vode sa visokom koncentracijom
suspendiranih i talo`nih tvari, kao i nerastvorivih ulja i masti. U stanju mirovanja
otpadne vode dolazi do taloènja ovih tvari koje se zatim mehani~ki odstranjuju.
Izbistrivanje je sli~an postupak. Moè se pospe{iti dodavanjem koagulanata
u vidu soli gvo`dja i aluminijuma (sulfati, aluminati ili hloridi). U prisustvu alkalija iz
ovih soli nastaju odgovaraju}i voluminozni hidroksidi velike povr{ine, koji unutar
taloga obuhvate suspendirane tvari i na taj ih na~in uspe{no uklanjaju. Takodje se
mogu koristiti i neki organski flokulanti koji su ~esto efikasniji.
Filtracija predstavlja propu{tanje otpadne vode kroz kolone napunjene
naj~e{}e peskom ili aktivnim ugljem. Omogu}uje potpuno uklanjanje suspendovane
materije pre kona~nog ispu{tanja u vodotok.
Flotacija je proces suprotan sedimentaciji. Plivaju}e otpadne tvari, gustine
bliske gustini vode, i koloidne tvari se vrlo te{ko taloè. Ako se u bazen uvodi
vazduh pod pritiskom stvaraju se mehuri}i koji pri izbijanju na povr{inu za sobom
povla~e plivaju}e tvari na povr{inu, odakle se ove lako uklanjaju.
68
Jonska izmena je ve} ranije opisana. Ovde ona sluì za uklanjanje te{kih
metalnih jona, joniziranih organskih materija i minerala. Najefikasnija je za uklanjanje
radioaktivnih materija.
Laguniranje predstavlja drànje otpadne vode u bazenima ili lagunama duì
vremenski period. Pri tome pored sedimentacije dolazi i do biolo{ke stabilizacije
organskog materijala.
Adsorpcija se vr{i pomo}u aktivnog uglja. Organske materije i druga
jedinjenja koja daju miris i boju vodi prianjaju za povr{inu adsorbensa bilo da je on
u vidu praha sasutog u vodu u bazenu za izbistrivanje, bilo da je u granulovanom
obliku u kolonama za filtriranje otpadne vode.
Incineracija ili sagorevanje se primenjuje za vode koje sadrè materije sa
toplotom sagorevanja dovoljno velikom da omogu}i dalje spontano ili uz mali
utro{ak dodatnog goriva sagorevanje istih. Uklanja upotrebljene rastvara~e i ulja.
Mora se voditi ra~una o eventualnom zagadjenju vazduha pri sagorevanju.
Tornjevi za hladjenje sluè za rashladjivanje otpadne vode. To se postiè
propu{tanjem vode preko kaskadnih tornjeva pri ~emu se voda me{a sa vazduhom.
TE[KI METALI I NJIHOVO UKLANJANJE. Mnogi metali, ~ak i u tragovima,
pokazuju toksi~no dejstvo. Toksi~nost olova, kadmijuma, ìve, antimona, arsena i
berilijuma dobro je poznata. Niz drugih metala pokazuje toksi~nost pri pove}anim
koncentracijama, mada se prihvata i teza da su metali toksi~ni u svim koli~inama.
Kao polutanti metali su biolo{ki nerazgradivi i ne mogu se fiksirati sedimentacijom.
Neki metali (ìva, arsen, selen, telur) podleù biohemijskim transformacijama u
metalo-organska jedinjenja mnogo toksi~nija od anorganskih oblika. Mnogi akvati~ni
organizmi koncentri{u metale u organizmu do nekoliko stotina puta vi{e nego u
okolini. Toksi~nost metala zavisi u stvari od koncentracije slobodnog metalnog jona,
a ne od ukupne koncentracije metala.
Metali u vodu dospevaju iz industrijskih postrojenja za preradu, zavr{nu
obradu i galvanizaciju metala. Za metale se postepeno odbacuje u kontroli koncept
propisivanja MDK, ve} se ide ka konceptu nulte koncentracije.
Za uklanjanje metala iz vode najjednostavnije je taloènje u obliku
nerastvornih hidroksida, naj~e{}e kalcijum-hidroksida ili oksida. Ako se radi o
vrednim metalima, za koje se isplati recikliranje, primenjuje se elektrodepozicija-
elektroliza. Uklanjanje manje aktivnih metala (Cu,Ni) lako se vr{i cementacijom na
otpacima gvo`dja ili kositrenim limenkama ise~enim u sitne komadi}e. Redoksi-
reakcijama ovi metali zamenjuju atome gvo`dja, a ovo se zatim izdvaja
koagulacijom sa kalcijum-oksidom. Metali se mogu izdvajati i sa nevodenim
rastvara~ima, helatnim reagensima sa kojima metali grade stabilne komplekse
(reagensi su etilendiamin-tetrasir}etna kiselina, 8-quinolinol, nitrilotrisir}etna kiselina i
acetil-aceton). Takodje se uspe{no mogu primeniti jonska izmena i adsorpcija na
aktivnom uglju.
69
3.2.3. Primer sanacije Pali}kog jezera.
Navedene mogu}nosti pre~i{}avanja otpadnih, zagadjenih voda nemaju samo

teorijsko zna~enje. Najbolji dokaz za to je, kod nas, primer sanacije Pali}kog jezera.
Zadrà}emo se, radi pregleda na ovom poduhvatu.
Na osnovu vi{egodi{njeg prou~avanja, izradjen je program pre~i{}avanja
gradskih otpadnih voda i sanacije Pali}kog jezera koji je obuhvatao slede}e
zadatke:
- isu{ivanje jezera,
- odstranjivanje mulja,
- ponovno punjenje jezera,
- kori{}enje vode
- pre~i{}avanje otpadnih voda:
a) pre~i{}avanje idustrijskih voda,
b) centralno pre~i{}avanje otpadnih voda,
c) tre}i stepen pre~i{}avanja.
Re}i}emo ovom prilikom ne{to o pre~i{}avanju otpadnih voda.
a) Pre~i{}avanje industrijskih otpadnih voda
Zbog svog heterogenog sastava industrijske otpadne vode ~ine posebnu

kategoriju u tehnologiji pre~i{}avanja. Svaka industrija, naime, ima svoje
karakteristi~ne otpadne vode, ali se i industrijske otpadne vode srodnih grana
medjusobno razlikuju zavisno od primenjivane tehnologije i sastava finalnih
proizvoda. Stoga su pojedina industrijska preduze}a rangirana prema stepenu
zagadjenosti otpadnih voda. Uredjaje za primarno pre~i{}avanje prvo su izgradili
najve}i zagadjiva~i kao {to su: industrija mesa i konzervi "29. novembar", hemijska
industrija "Zorka", fabrika koè "Panonija", itd.
b) Centralni uredjaj za pre~i{}avanje otpadnih voda
Na slici III.5 predstavljeni su {ema centralnog uredjaja za pre~i{}avanje i

medjusobni odnosi pojedinih delova Pali}kog jezera.Otpadne vode iz gradskih
doma}instava, primarno pre~i{}ene industrijske vode i atmosferske padavine
usmeravaju se na centralni uredjaj za pre~i{}avanje, u kome se otpadne vode
pre~i{}avaju aktivnim muljem. Pravac kretanja otpadnih voda je slede}i: crpkama se
voda podiè na uredjaj, zatim prolazi kroz peskolov, odakle dospeva u bazen za
aeraciju (u koji se ubacuje vazduh) i po{to prodje kroz naknadni talo`nik, odlazi u
tri oksidaciona jezera, od kojih se samo prvo oboga}uje kiseonikom.
Na tom putu otpadne vode se pre~i{}avaju 80-90% u odnosu na BPK5.
Mulj koji se stvara u procesu pre~i{}avanja, izdvaja se, podvrgava posebnoj obradi,
70
a zatim se odnosi za nasipanje Aleksadrova~kog rita. Time se ujedno ubrzava
zasipanje ovog mo~varnog trsika.
Oksidaciona jezera izgradjena su u okolini koja je bila puna trske i mulja
izmedju puta za Sentu i nasipa isto~no od njega. Na istom mestu nalazi se i jedan
retecioni bazen (za sakupljanje ki{nice) koji sluì za akumulaciju padavina pre
pre~i{}avanja.
Oksidaciona jezera sastoje se od tri medjusobno povezana dela, ukupne
povr{ine 17,6 ha i prose~ne dubine 2,5 m. Posle mehani~kog i biolo{kog
pre~i{}avanja, voda prelazi iz prvog jezera u drugo, zatim u tre}e i tek nakon
zadràvanja od 25 dana dospeva u prvi ribnjak. Pre~i{}avanje se u ovim jezerima
nastavlja pod aerobnim uslovima. Posle toga voda mora sadràti najmanje 5 mg/l
kiseonika, jer se uliva u ribnjak.
Slika 3.5. [ema uredjaja za pre~i{}avanje Pali}kog jezera. 1. Glavni kolektor, 2. Gruba re{etka, 3.
Crpna stanica, 4. Fina re{etka, 5. Peskolov, 6. Vodomer, 7. Razdelna gradjevina , 8. Aeracioni
bazen, 9. Razdelna gradj., 10. Naknadni talo`nik,11. Crpna st.za mulj, 12. Stabilizac. bazen, 13.
Crpka za vi{ak mulja, 14. Zgu{njiva~ mulja, 15. Izvod vode, 16. Komandna zgrada.
Biolo{ko pre~i{}avanje aktivnim muljem pokazalo je dobre rezultate i na{lo

op{tu primenu. Voda koja napu{ta uredjaj za pre~i{}avanje, ve} je dobrog kvaliteta,
ali sadrì jedinjenja fosfora i azota. Ta jedinjenja ne predstavaljaju naro~itu opasnost
za reke, ali u jezerima mogu da izazovu masovnu pojavu algi.
c) Tre}i stepen pre~i{}avanja
U industrijski razvijenim zemljama, gde se otpadne vode ve} odavno

pre~i{}avaju, uo~eno je u vezi sa za{titom povr{inskih voda, naro~ito jezera, da
71
pu{tanje pre~i{}enih otpadnih voda u jezera izaziva naglo razmnoàvanje algi.
Po~elo se tragati za uzro~nicima te pojave. Prilikom kontrole uredjaja za
pre~i{}avanje utvrdjeno je da je stepen efikanosti njihovog rada dobar, tj. da su
organsku materiju razlagali na mineralne soli. Kasnija ispitivanja sve su se vi{e
koncentrisala na jedinjenja fosfora i azota i pokazala da ova dva elementa imaju
centralni zna~aj u razmnoàvanju vodenih biljaka, posebno algi. Nametao se, dakle
zaklju~ak, ako se u jezerima èli spre~iti obojenost od algi, nije dovoljno primeniti
samo mehani~ke i biolo{ke uredjaje za pre~i{}avanje, jer se tim putem koli~ina
jedinjenja fosfata i azota bitno ne smanjuje.
Tre}i stepen pre~i{}avanja zasniva se zapravo na hemijskom tretiranju vode.
Doziranjem odgovaraju}ih materija za flokulaciju, a zatim taloènjem, moè se
odstraniti 80-90% fosfata.
3.3. Neke nove tendencije u za{titi i ekonomiji voda.
3.3.1. Podizanje {uma u slivovima za akumuliranaje povr{inske pitke vode.
Dalji industrijski i op{te dru{tveni razvoj, porast broja stanovnika, gustine

naseljenosti i pove}anje ìvotnog standarda uslovljavaju pove}anje potreba i stalni
porast potro{nje vode. Najve}i deo ovih potreba (oko 90%) kod nas pokriva se iz
rezervi podzemnih voda, dok je u~e{}e povr{inske vode jo{ uvek neznatno. Zbog
ograni~enosti rezervi podzemne vode ve} sada se susre}emo sa deficitom vode u
mnogim podru~jima.
U industrijski razvijenim zemljama, pored utvrdjivanja rezervi podzemnih
voda, izu~en je i mogu}i stepen njihovog iskori{tenja. Tako, na primer, u SR
Nema~koj dana{nje potrebe vode iznose oko 20 milijardi m3, a procenjuje se da }e
oko 2000. godinebiti potrebno oko 30 milijardi m3. Od postoje}ih rezervi podzemnih
voda mogu}e je iskoristiti oko 16 mlrd m3, od ~ega se polovina ve} koristi. Za
dobivanje vode sada i u budu}e ra~una se na kori{}enje povr{inske vode. Njen
udeo ve} danas iznosi oko 40% potro{nje. Upotrebljive koli~ine ove vode ve}e su,
oko 30 mlrd m3. Time bi se snabdevanje pitkom vodom re{ilo za duè vreme pod
uslovom da se odrì kvalitet vode povr{inskih jezera i izgradi vi{e ve{ta~kih
akumulacija. Kao izrazit primer ve{ta~kog akumuliranja povr{inske pitke vode i
moderan sistem iskori{}avanja navodi se brana Sauer u SR Nema~koj, ukupna
zapremina jezera od 62 miliona kubnih metara i povr{ine slivnog gravitacionog
podru~ja od 428 km2.
Da bi se dobila voda visokog kvaliteta u prirodnim i ve{ta~ki izgardjenim
jezerima, neophodno je prilagoditi sistem njihovog iskori{tavanja i uop{te tretiranja
zemlji{ta na slivu. Obimno po{umljavanje slivnog podru~ja pokazalo se kao naro~ito
delotvorno za odràvanje visokog stepena kvaliteta vode i zdrave jezerske biosfere.
U takvim slu~ajevima dugi niz godina odràn je najbolji kvalitet vode, bez
72
oboga}ivanja hranljivim materijama i planktonima. Nasuprot tome tamo gde dominira
poljoprivreda ve} se javlja problem eutrofije-prouzrokovana je postepenim
oboga}ivanjem jezera hranljivim materijama, i posebno fosfatima. [umski potoci
sadrè (1,5 mikroorganizama/l) oko 10 puta manje fosfata nego potoci koji dreniraju
vodu sa poljoprivrednih podru~ja.
Otuda se name}e zaklju~ak: u uèm i {irem podru~ju sliva akumulacionog
jezera (bazena) treba podi}i vodoza{titni pojas {ume oko obalne zone {irine 100 m
(za{titna zona I), koji treba da zadovolji slede}e funkcije i zahteve:
Obalni vodoza{titni pojas {ume sluì kao barijera povr{inskom oticaju
uslovljenom padavinama, to spre~ava transport produkata erozije i otpadaka iz
neposredne blizine,
spre~ava eolsku eroziju (nano{enje vetrom),
pove}ava trenje i smanjuje brzinu vode u koritu prijemne reke,
prvi redovi {ume treba da su ~etinari, da ne bi li{}e padalo na povr{inu vode i
raspadanjem umanjivalo koli~inu rastvorenog kiseonika,
ne treba gajiti monokulture, ve} razno drve}e.
Na vodoza{titnu zonu I nastavlja se zona II, do 1 km. Kao i u prethodnoj
zoni, treba izbegavati monokulture ~etinara, kako zbog ve}e otpornosti {ume nekim
zarazama, tako i zbog kiselosti tla i stvaranja kiselina koje {tetno deluju na kvalitet
vode.
U za{tivnoj zoni III, koja obuhvata ostali deo sliva, mogu}e je normalno
gospodarenje {umama. Treba izbegavati naglo kr~enje {uma jer to izaziva pove}ano
oslobadjanje nitrata i fosfata mineralizacijom tla, {to {teti kvalitetu vode.Centralni
problem u celom slivnom podru~ju ~ini uloga pesticita, pre svega insekticida i
herbicida. Njihovu upotrebu treba izbegavati.
3.3.2. Recirkulacija vode kao mera unapredjenja ìvotne sredine
U~itelj zen-budizma pita u~enika - da li si se jutros

umio. Jesam. [ta si sa vodom uradio. Prolio sam je. Nisi
dobro postupio, trebao si njome da opere{ pod, a zatim
da zalije{ cve}e!
Problem tehnolo{ko-tehni~kih i ekonomskih mogu}nosti sistema za

snabdevanje industrijskom vodom, u pogledu za{tite i unapredjenje ìvotne sredine
uop{te, pripada "spre~avanju gubitka vode i zagadjenja vode, uklju~uju}i recirkulaciju
upotrebljene vode", koju je OUN ocenila kao jednu od ~etiri najva`nije komponente
u okviru problema "izvora vode",pri ~emu je podvu~eno slede}e:
"Kao deo napora potrebnih za za{titu postoje}ih snabdeva~a vode i njihovog
povezivanja sa novim izvorima, trebalo bi u~initi napore za minimiziranje gubitka
vode koji rastu zbog industrijske upotrebe. Ovi gubici mogu se spre~iti do zna~ajnog
73
opsega efikasnom upotrebom i ponovnom upotrebom vode... Brzi porast industrijske
proizvodnje uslovio je enormnu potro{nju vode. Unapredjeni tretman vode i ponovna
upotreba vode ne}e samo pove}ati kapacitete (izvore) sveè vode, ve} }e takodje u
velikoj meri smanjiti zagadjivanje voda kao sastavnog dela ~ovekove ìvotne
okoline".
[to se ti~e snabdevanja industrije vodom na raspolaganju su dvojaki sistemi:
a) proto~ni,
b) recirkulacioni
- recirkulacioni sistem sa kulama za hladjenje vode prirodnim ili prinudnim
strujanjem atmosferskog vazduha,
- sa evaporativnim kondenzatorima-hladnjacima sa prirodnim ili prinudnim
strujanjem atmosferskog vazduha,
- sa kombinacijom frigori~nih postrojenja i kula za hladjenje vode ili
evaporativnih kondenzatora-hladnjaka.
Proto~ni sistemi za snabdevanje industrijskom vodom karakteristi~ni su po
tome {to se voda posle upotrebe u tehnolo{kim operacijama kondenzacije i
hladjenja (u neposrednom ili posrednom dodiru sa kondenzovanim ili hladjenim
fluidom) odvodi u kanalizaciju ili se koristi u sporedne svrhe. Ovi sistemi se veoma
~esto primenjuju u zemljama u razvoju. Vrlo su neekonomi~ni, a njihovom primenom
ugroàvaju se izvori vode.
Recirkulacioni sistemi snabdevanja industrijskom vodom karakteri{u se time
{to se voda posle upotrebe u tehnolo{kim operacijama kondezacije i hladjenja
ponovo upotrebljava uz prethodnu pripremu (hladjenje). Ovi sistemi su veoma
ekonomi~ni i u potpunosti udovoljavaju zahtevima za tehnolo{ka, energetska termo-
sanitarna postrojenja. Pojedini tipovi sistema su ve} pobrojani. Ovakvi sistemi se
isplate u periodu od 4 meseca do 2 godine. Za rad je potrebna i sveà voda
dobrog kvaliteta, zbog isparavanja, i to u obimu 3-5% masenog protoka
recirkulacione vode, koja se takodje mehani~ki pre~i{}ava.
Recirkulacioni sistemi, dakle, pruàju {iroke tehnolo{ko-tehni~ke i ekonomske
mogu}nosti u dva smera:
-u zahtevima tehnolo{kih, energetskih i termo-sanitarnih postrojenja,
-u zahtevima za{tite i unapredjenja ~ovekove ìvotne sredine ({tednjom
izvora vode).
I pored toga {to je problematika recirkulacionih sistema relativno dobro
prou~ena ona jo{ uvek nije u potpunosti obuhva}ena sa istraìva~ko-razvojnog
aspekta.
S obzirom na zna~aj na {tednju izvora vode, predloèno je dono{enje
zakonskih propisa o obaveznoj primeni recirkulacionih sistema snabdevanja vodom
za potrebe tehnolo{kih, energetskih i termo-sanitarnih postrojenja na {iroj
industrijskoj skali.
74
3.3.3. Primer kori{}enja otpadnih materijala iz zagadjene vode
Ilustracije radi, pogledajmo tabelu 3.4. o vrednosti crvenog mulja

jugoslovenske proizvodnje, kod koje }emo izraziti koli~inu vrednosti njegovih
sastojaka. Radi se upravo o crvenom mulju, kakav se u proseku o~ekuje u
proizvodnji tvornice glinice Mostar u Mostaru.
Tabela 3.4. .
Sastav crvenog 1 tona mulja cena vrednost
mulja-Mostar (%) sadrì (kg) din/toni u dinarima .
Al2O3 10,54 105,4 1.253 132
Fe2O3 53,76 537,6
sirovo gvo`dje 375,8 1.665 626
SiO2 5,56 55,6
TiO2 7,13 71,3 10.100 720
ZnO2 0,14 1,4 18.930 26
Na2O 3,06 30,6 2.580 79 .
Ukupna vrednost 1.583 .
Kako se o~ekuje da }e se u tvornici glinice Mostar proizvoditi godi{nje
368,080 tona crvenog mulja u vrednosti od 368,080 x 1.583,36 = 582,803.148,80
din., {to je vi{e od vrednosti istovremeno proizvedene glinice, ina~e glavnog
proizvoda te tvornice. A taj crveni mulj se smatra i odbacuje kao otpadak i
predstavlja jo{ i veliki ekolo{ki problem!
U toku vi{egodi{njeg rada u laboratorijskim, poluindustrij-jskim i industrijskim
razmerama za pojedine faze postupka, izradjen je kod nas postupak KOMPLEKSNE
OBRADE CRVENOG MULJA u kojem se iskori{}avaju sve komponente sadràne u
crvenom mulju, uklju~uju}i i sve retke elemente i retke zemlje. Utvrdjena je takodje i
ekonomi~nost toga postupka.
Ina~e, ranije se kod nas crveni mulj ispu{tao sa otpadnom vodom u reke.
[tete su bile dvojake: materijalni gubitak retkih elemenata sastojaka mulja, a crveni
mulj je kao zagadjiva~ veoma {tetan po ekosistem reke.
Ovo nije jedini primer gde se ova dva efekta preradom otpadnih voda mogu
istovremeno pozitivno re{iti.
75
IV
ZAGADJIVANJE I ZA[TITA VAZDUHA
"Aer plus occidit, quam gladius"

"Vazduh ubija vi{e nego ma~"
O~uvanje ~isto}e vazduha je postalo jedan od najva`nijih zadataka na{eg

vremena. Pod zagadjivanjem vazduha podrazumeva se prisustvo stranih sastojaka u
vazduhu u koli~inama ve}im od uobi~ajenih, koji mogu uticati na zdravlje i
raspoloènje ~oveka ili o{tetiti materijalna dobra.
Utvrdjeno je da ukupna masa atmosfere iznosi 5,3x109 tona (5,3 miliona
milijardi tona). Ma kako ova brojka izgledala velikom, analize pokazuju da mi ipak
ìvimo u veoma ograni~enom prostoru. Ako se tome doda vrlo brz porast
stanovni{tva, onda na{ prostor postaje sve te{nji, a materijalni i energetski izvori za
zadovoljenje ~ovekovih potreba sve siroma{niji. Ograni~enost atmosfere u kojoj
ìvimo se ve} nazire. Ovo se posebno ogleda u nelokalnom karakteru pojava
vezanih za zagadjenje. Kisele ki{e koje padaju u [vedskoj dolaze od
sumpordioksida iz engleskih i nema~kih industrijskih oblasti, fina pra{ina iz visokih
dimnjaka ~esto zasipa krajeve udaljene nekoliko stotina pa i hiljada kilometara, gde
takvi izvori i ne postoje,itd.
Da bi mogao da ìvi, ~ovek, kao i sva ostala ìva bi}a, mora da di{e.
Disanjem unosi kiseonik u organizam, a izbacuje ugljendioksid. Ako za 5-6 minuta
kiseonik ne stigne u krv, mo`dane }elije bivaju trajno o{te}ene, a ako to traje duè,
nastupa smrt. Odrasla osoba udahe 15 puta u minuti, svaki put oko pola litre
vazduha. To zna~i oko 7,5 litara u jednom minutu, 450 litara na ~as, odnosno u
granicama 7000-35000 litara na dan. To je velika koli~ina vazduha koji dnevno
prodje kroz ~ove~iji organizam. Ako u takvom vazduhu ima i vrlo malih koli~ina
polutanata i ako se oni sakupljaju u organizmu, mogu}e je da se nagomilaju u
tolikoj meri da izazivaju oboljenja pa i smrt. Stoga se u za{titi ìvotne sredine mora
voditi ra~una i o vrlo malim koli~inama polutanata.
îst vazduh predstavlja sme{u ve}eg broja gasova, koja je pribli`no jednakih
odnosa na celoj Zemlji. Jedna primesa koja moè znatnije da varira jesdte vodena
para i to u zavisnosti od vla`nosti vazduha. Zbog toga kada se govori o sastavu
vazduha misli se na suv vazduh, a njegovi sastojci navedeni su u tabeli 4.1.
76
Tabela.4.1. Sastojci istog vazduha .
Simbol Sastojak % zapreminski % teìnski .
N2 azot 78,088 75,527
O2 kiseonik 20,949 23,143
Ar argon 0,930 1,282
CO2 ugljendioksid 0,0318 0,0456
Ne neon 1,80E-3 1,25E-3
He helijum 5,24E-4 7,24E-4
CH4 ugljovodonici, metan 1,40E-4 7,75E-5
Kr kripton 1,14E-4 3,30E-4
N 2O oksid azota 5E-5 7,6E-5
Xe ksenon 8,6E-6 3,90E-5
H vodonik 5E-5 3,48E-6
NO2 azotdioksid 1E-7 3E-7
O3 ozon 2E-6 6E-6
SO2 sumpordioksid 2E-8 9E-8
CO ugljenmonoksid 1E-5 2E-5
NH3 amonijak 1E-6 1E-6 .
Najva`niji sastojak vazduha je kiseonik. Bez njega nije mogu} ìvot ìvih
organizama, pa ni ~oveka. Smatra se da je najve}i deo kiseonika biolo{kog porekla,
poti~e iz fotosinteze:
CO2 + H2O + hv (CH2)6 + O2
Ovo stvaranje kiseonika je u prvom redu vezano za zelene suvozemne biljke i alge
u slatkim vodama i morima. Uni{tavanjem {uma i zagadjivanjem reka i mora,
sistematski se naru{avaju ovi izvori kiseonika. No, ti procesi smanjenja kiseonika jo{
uvek nemaju zabrinjavaju}e razmere. Kiseonik u vazduhu nije trenutno najkriti~niji
sastojak na koji se danas misli kada se govori o zagadjenju vazduha. To se vi{e
odnosi na sastojke koji se pojavljuju u atmosferi ili zbog "aktivnosti" same Zemlje ili
jo{ vi{e zbog aktivnosti samog ~oveka. Ti sastojci mogu biti neutralni ili mogu da
ometaju u izvesnoj meri organizam kao j{to to ~ine vodena para ili neutralne
pra{ine. Mnogo su opasniji otrovni sastojci koji ve} u maloj koli~ini mogu akutno ili
kumulativno da o{te}uju ili truju ìve organizme pa i ~oveka.
Sastav ~istog vazduha se menja u zavisnosti od promena i procesa koji se
de{avaju u prirodi, kao i od posledica ljudskih delatnosti. Izvori ovih zagadjivanja su
razli~itog porekla i prikazani su u tabeli 4.2.
Kao {to se iz tabele vidi, vazduh se moè zagadjivati gasovima, aerosolima
i ~vrstim ~esticama. Smatra se da gasovvi predstavljaju oko 90% mase zagadjiva~a,
a 10% ~ine ~vrste ~estice.
77
Ako se uporede prirodni izvori sa izvorima nastalim ~ovekovom delatno{}u, usled
koncentrisanosti ovih drugih uticajniji su {tetni sastojci koji nastaju aktivno{}u ~oveka
i napretkom tehnike nego sastojci koji nastaju zbog fizi~kih aktivnosti same Zemlje i
njene biosfere.
Tabela.4.2. Izvori zagadjenja vazduha .

Vrsta zagadjenja Izvor .
CO2 Vulkani, sagorevanje fosilnih goriva, ìvotinje
(disanjem)
CO Motori sa unutra{njim sagorevanjem, vulkani,
hemijska i srodne industrije
Sumporna jedinjenja Bakterije, sagorevanje fosilnih goriva, vulkani, morski
talasi, hemijska industrija
Ugljovodonici Motori sa unutra{njim sagorevanjem, bakterije, biljke
Jedinjenja azota Bakterije, procesi sagorevanja, atmosferska
elektri~na pra`njenja, industrijski procesi
êstice Vulkani, dejstvo vatre, procesi sagorevanja,
industrijski procesi,meteori, morski talasi, {umski
poàri .
U tabeli 4.3. prikaza}emo pregled najve}ih izvora zagadjivanja u industrijski

razvijenoj zemlji (SAD), u milijardama kg/god.
Tabela.4.3. Najveci izvori zagadjivanja u SAD

Izvor Oksidi oksidi ugljen- ~estice ugljo-
sumpora azota monoks vodonici
Termoelektrane 12 4 1 4 1
grejanje 6 1 2 1 1
motorna vozila 1 6 60 1 10
industrija 10 2 2 6 4
deponije sme}a 1 1 1 1 1
Iz tabele se vidi da su za razvijenu zemlju najve}i izvori zagadjenja, ve{ta~kim

polutantima, slede}i ~inioci:
a) loì{ta u gradovima,
b) industrija i energetika,
c) saobra}aj i
d) deponije sme}a.
78
a) Loì{ta u gradovima
Sagorevanje je hemijski proces pri kome se sagorljivi elementi goriva

(ugljenik, vodonik i dr.) vezuju sa kiseonikom iz vazduha, uz razvijanje toplote i
pojavu plamena. Ono je potpuno ukoliko gorivo pri sagorevanja oslobodi svu
koli~inu toplote koju sadrì u sebi. Ukoliko jedan deo gorivnih elemenata ne sagori,
sagorevanje je nepotpuno. Nepotpuno sagorevanje prate pojave ~adji,
ugljenmonoksida, ugljo-vodonika, lete}eg koksa i sl. Pri potpunom sagorevanju dimni
gasovi se sastoje iz ugljen-dioksida, vodene pare, kiseonika i azota, a ukoliko gorivo
sadrì i sagorljiv sumpor, dimni gasovi sadrè i sumpor-dioksid. Ostali sastavni
delovi su u zanemarljivim koli~inama.
Medju zna~ajne zagaditelje vazduha, naro~ito u gradovima spadaju kotlarnice
centralnog grejanja i pe}i za lokalno grejanje. U ovom slu~aju zagadjenje zavisi
kako od broja grejnih objekata, tako i od kvaliteta goriva, kvaliteta sagorevanja i
stepena iskori{}enja kotlova i pe}i.
Jedan od osnovnih uzroka visoke emisije zagadjiva~a iz loìta za grejanuje
je kvalitet goriva. Pojedine vrste uglja, pored visokog sadràja pepela nastalog
sagorevanjem, vlage i naklonosti ka stvaranju {ljake zbog niske ta~ke topljenja,
sadrè i visok procenat isparljivih materija-volativa, {to dovodi do stvaranja ~adji,
ugljovodonika, ugljenmonoksida i drugih materija {tetnih za okolinu. Od loì{nih ulja
koja se koriste u loì{tima manjih kapaciteta najpogodnija su ona sa malim
sadràjem sumpora i mineralnih primesa.
Na emisiju iz kotlova za centralno grejanje znatno uti~e konstrukcija kotla,
kao i usagla{enost kotla sa gorivom. Poznata je ~injenica da se kotlovi konstrui{u
za odredjenu vrstu goriva. Ukoliko je gorivo druga~ijih karakteristika (sadràj vlage,
pepela, isparljivih materija, krupno}e zrna, viskoziteta loì{nog ulja, toplotne mo}i,
itd.) sagorevanje je lo{ije i emisija {tetnih materija ve}a.
[tetne materije koje emituju kotlovi za centralno grejanje u vidu ~vrstih
~estica sastoje se od lete}eg pepela, lete}eg koksa i ~adji. U gasovite zagadjiva~e
spadaju uglavnom ugljen-monoksid, sumporni oksid, azotni oksidi i ugljovodonici.
Lete}i pepeo nastaje uglavnom sagorevanjem ~vrstih goriva, pri ~emu jedan
deo pepela u vidu praha biva ponesen strujanjem gasovitih produkata sagorevanja.
Sastoji se od mineralnih primesa (oksidi, sulfidi, itd.). Neka loì{ta ulja takodje
sadrè pepeo. Oblik i veli~ina zrna lete}eg pepela zavise od termi~kih i mehani~kih
uticaja boravka u loì{tu.
Lete}i koks kod ~vrstih goriva nastaje nepotpunim sagorevanjem ~estica
uglja iz kojih su iza{le isparljive materije, a koje nisu sagorele zbog nedostatka
kiseonika ili usled nedovoljne temperature. Lete}i koks se formira i kod te~nih goriva
nepotpunim sagorevanjem kapljica.
âdj kod ~vrstih goriva natstaje nepotpunim sagorevanjem isparljivih
sastojaka, uglavnom ugljovodonika. Pri sagorevanju koksa ~adj se ne stvara. âdj
79
nastaje i pri sagorevanju ulja za loènje i to iz sitnih ~estica kondenzovanih
nesagorelih ugljovodonika. êstice ~adji su veoma male, ispod 0,1 mikron, pa se
zbog toga te{ko izdvajaju i dugo se posle emitovanja zadràvaju u atmosferi. U
pogodnim uslovima ~estice ~adji se spajaju u prave pahuljice, veli~ine i do 5
mikrona, koje ~esto sadrè kondenzovane kiseline (sumporna...).
Ugljen-monoksid se javlja nepotpunim sagorevanjem ugljenika i to kod svih
goriva koja sadrè ugljenik.
Ugljovodonici nastaju kod {vel-procesa pri sagorevanju uglja, kada izostane
naknadno sagorevanje (usled nedostatka sekundarnog vazduha ili nedovoljne
temperature u loì{tu). Kod te~nih goriva javlja se zbog neregulisanog rasprskavanja
i paljenja goriva, a kod gasovitih u slu~aju lo{e stagbilisanog plamena. Osim
zagadjivanja okoline, oni najvi{e smanjuju stepen iskori{}enja goriva.
Sumporni oksidi (dioksid i trioksid) javljaju se u gasovitim produktima
sagorevanja zbog prisustva sagorljivog sumpora u gorivu. Koli~ina toplote
oslobodjena sagorevanjem sumpora je neznatna u odnosu na {tetno dejstvo
njegovih oksida po okolinu.
Azotni oksidi (monoksid i dioksid) nastaju u plamenu pri visokim
temperaturama.
Naglasimo da su neki zagadjiva~i, nastali sagorevanjem u loì{tima vezani
za kvalitet sagorevanja (lete}i koks, ~adj, ugljenmonoksid, ugljovodonici), dok drugi
nastaju zbog njihovog prisustva u gorivu.
b) Industrija i energetika
Potrebe za energijom su iz godine u godinu u sve ve}em porastu. Udeo

elektri~ne energije je u ukupnoj proizvodnji energije na vode}em mestu. Danas se u
energetskim bilansima mnogih zemalja 60-80% elektri~ne energije dobije iz
termoelektrana uz upotrebu uglja i mazuta kao goriva. U porastu je potro{nja
niskokalori~nih ugljeva i mazuta koji sadrè sumpor. Zbog toga se u okolinu
izbacuju ogromne koli~ine dimnih gasova. O~ekuje se da }e se sada{nja
dominantnost proizvodnje elektri~ne energije iz termoelektrana na fosilno gorivo
odràti do kraja ovoga stole}a, s tim {to }e udeo nuklearnih elektrana rasti, a udeo
proizvodnje iz hidroelektrana opadati. Rezerve uglja u svetu koje su procenjene
iznose najmanje 8000 milijardi tona odnosno oko 90% od ukupnih svetskih rezervi
fosilne energije u odnosu na 10% koliko zajedno ~ine nafta i prirodni gas.
Pri sagorevanju goriva u termoenergetskim postrojenjima u atmosferu se,
osim pepela, emituju slede}a jedinjenja: produkti potpunog sagorevanja (ugljen-
dioksid, vodena para i azotovi oksidi); produkti nepotpunog sagorevanja (nesagoreli
ugljenik, ugljovodonici i ugljenmonoksid) i druge gasovite materije koje nastaju
sagorevanjem primesa sadrànih u gorivu (sumpor-dioksid i neka druga jedinjenja).
Termoenergetska postrojenja-termoelektrane i toplane emituju, od navedenih, u
80
najve}im koli~inama dve {tetne materije: pepeo i sumpordioksid. Pri tome emisija
jednog izvora moè biti znatna, na primer termoelektrana od 2000 MW pri
dana{njem stanju tehnike emituje 15-30 tona SO2 na sat.
I kod ovih objekata koncentracija {tetnih sastojaka u dimnim gasovima zavisi
od reìma procesa sagorevanja u loì{tu kotla i od fizi~kog i hemijskog sastava
goriva. Uticaj nepotpunog sagorevanja na formiranje {tetnih materija i na toplotne
gubitke najbolje se vidi iz slede}eg primera: Jedan kilogram ugljenika sagorev{i
potpuno sa 1866 m3 kiseonika daje 1,866 m3 ugljendioksida i oslobadja 8100 kcal.
Ukoliko 1 kg ugljenika sagori sa 0,933 m3 kiseonika, proizvede se 1,866 m3 ugljen-
monoksida i svega 2440 kcal. Osim toga {to se pojavljuje ugljen-monoksid koji
zagadjuje okolinu, on sa sobom odnese 5660 kcal/kg ugljenika.
Pored energetike industrijski zagadioci obuhvataju:
- hemijsku industriju
- metalurgiju
- industriju gradjevinskog materijala
- drvnu industriju
- tekstilnu industriju
- industriju papira
- proizvodja~e pare
HEMIJSKA INDUSTRIJA spada u veoma ozbiljne zatgadioce atmosfere, kao
i vode i tla. Posebno se u tome isti~u: rafinerije nafte i petrohemijska industrija,
neorganska hemijska industrija, proizvodnja ve{ta~kih vlakana, rudnici mineralnih
sirovina i sirovina za hemijsku industriju i organska hemijska industrija. Navedene
grupe industrija ispu{taju u atmosferu oko 90% pra{ine i 95% zagadjenih gasova
cele hemijske industrije, ostalo odlazi na farmaceutsku industriju, ind. boje i lakova,
gume, preradu plasti~nih masa, itd.
RAFINERIJE NAFTE i petrohemijska industrija zagadjuju okolni vazduh
jedinjenjima sumpora (sumpor-dioksid, sumpor-vodonik, merkaptani i dr.). Sva ona
vode poreklo iz sirove nafte. Ova grupa industrija zagadjuje vazduh i
ugljovodonicima, amonijakom i vrlo otrovnim tetraetil-olovom.
NEORGANSKA HEMIJSKA INDUSTRIJA obuhvata proizvodnju sumporne,
azotne, fosforne i hlorovodoni~ne kiseline, zatim ve}ta~kih djubriva i hlora.
U oblasti METALURGIJE u atmosferu se naj~e{}e ispu{taju slede}e {tetne
materije:
-pra{ina u obliku oksida, karbonata, itd., od kojih su naro~ito {tetni oksidi
olova, arsena, kadmijuma, posebno berilijuma i pare metalnog olova,
-gasovi u obliku sumpornih oksida, sumporne kiseline, fluoro-vodoni~ne
kiseline, oksida ugljenika itd.
Istraìvanja u jednoj koksari u Francuskoj pokazala su da pri dnevnoj preradi
2000 tona uglja u metalur{ki koks, na dan se emituje oko 3,5 tona {tetnih materija
u atmosferu.
81
c) Saobra}aj
Vozila sa motorima sa unutra{njim sagorevanjem su najve}i zagadjiva~i

vazduha u velikim gradovima. Ona zagadjuju atmosferu slede}im polutantima:
ugljen-dioksid, ugljen-monoksid, ugljovodonici, oksidi azota, jedinjenja olova, ~adj,
kancerogene materije i drugo.
Od uslova paljenja i sagorevanja, kao i od vrste kori{}enog goriva zavisi
koji }e od navedenih zagadjiva~a biti dominantan u izduvnoj sme{i sagorelih
gasova. S obzirom na ovaj momenat SUS-motori se dele na: klipne motore
(paljenje varnicom), dizel motore (paljenje kompresijom) i avionske gasne turbine.
Na emisiju {tetnih materija uti~e pored ostalog i sastav sme{e: odnos
vazduh-gorivo, zatim temperatura sagorevanja, brzina rasprostiranja plamena i reìm
rada motora. Pokazalo se da motori kod kojih se gasna sme{a pali varnicom daju
najvi{e ugljovodonika i ugljen-monoksida; dizel motori zbog gotovo potpunog
sagorevanja emituju relativno malo ugljen-monoksida i ugljovodonika, dok je koli~ina
azotovih oksida relativno velika i iznosi 4-10 grama NOx po milji (1,6 km); avionske
gasne turbine daju najmanje {tetnih sastojaka. Motori na benzinski pogon, kojima se
kao antidetonator dodaje tetraetilolovo, ispu{taju jedinjenja olova, koja intenzivno
zagadjuju okolinu saobra}ajnica.
Motorna vozila emituju {tetne sastojke prete`no iz tri izvora: izduvna grana,
100% CO, 100% NOx i 60% CH, isticanje iz kartera 20% CH i isparavanje iz
rezervoara 20% CH. Iz ranije navedene tabele o zagadjiva~ima vidi se da motorna
vozila stoje ubedljivo na prvom mestu kao izvor zagadjivanja ugljen-monoksidom.
d) Smetli{ta (deponije sme}a)
Kao izvori zagadjenja okolnog vazduha zna~ajne su i deponije sme}a koje

sadrè ~vrste otpatke poreklom iz doma}instva, ugostiteljstva, tr`nica, trgovina,
industrije itd. Njih ~ine kuhinjski otpaci, pepeo, drvo, sinteti~ke materije,metali, auto-
gume, razni organski i neorganski otpaci industrije, jalovina preostala od prerade
mineralnih sirovina, deponije pepela i dr.
4.1. Uticaj aerozagadjiva~a na ljudski organizam.
U pogledu dejstva zagadjiva~a na ljudski organizam, sve {tetne materije se

mogu podeliti na ~etiri grupe: nadra`ljivci, zagu{ljivci, narkotici i sistemski otrovi.
Medjutim, {tetni su i aerosoli koji nisu sistemski otrovi, na primer silicijum-dioksid,
ugljena pra{ina, neki alergeni (bakterije i plesni).
Tabela 4.4. Uticaj grani~nih koncentracija nekih zagadjiva~a
82
pri izlaganju od 8 ~asova na dan.
Materija Prvi utisci ppm zapreminski
GASOVI
Hlorovodoni~na kiselina nadraàj grla 5
Fluorovodoni~na kiselina krvarenje zuba, nadraàj grla 3
Amonijak nadraàj o~iju 100
CO2 nadraàj grla i plu}a 5000
SO2 nadraàj grla i plu}a 10
SO3 nadraàj grla i plu}a 10
Benzol gadjenje, vrtoglavica 35
Hlor nadr. grla,plu}a,o~iju 1
Arsenovodonik vrtoglavica, nesvestica 0.05
Sumporvodonik paraliza 20
NOx nadr. grla,plu}a,o~iju 25
CO glavobolja,vrtoglavica,
muka, povra}anje 100
Ozon nadraàj sluznica,te{ko
disanje, astenija 1
PRA[INE, DIMOVI
mg/m3
H2SO4 opekotine,nadraàj nosa,
grla,o~iju,gu{enje,glavobolja 1
Fluoridi nadr. grla,o~iju,zapaljenje
bronhija i koè 2.5
Dim oksida gvo`dja nadraàj nosa i grla 15
Dim oksida cinka nadraàj o~iju, groznica nerava 15
Olovo anemija,slabost,gubitak apetita
metalni ukus,konstipacija i
olovno ~upanje 15
Prema dejstvu na pojedine organe, otrovi se mogu podeliti na one koji

deluju na krv i izazivaju promene u njenom sastavu, zatim na one koji deluju na
plu}a, na jetru i na nervni sistem.
Radi preglednosti nave{}emo na po~etku tabelarni pregled, tabela 4.4.,
uticaja najistaknutijih aerozagadjiva~a na ljudski organizam u zavisnosti od
koncentracije, a kasnije }emo govoriti o nekim zagadjiva~ima op{irnije.
U tabeli 4.5. dat je pregled uticaja najistaknutijih gasovitih polutanata na
~oveka u zavisnosti od njihove koncentracije u vazduhu.
Tabela 4.5. Uticaj nekih gasova na ~oveka u zavisnosti od koncentracije .

Koncentracija (ppm) Izazvani utisci
83
Hlor (Cl2)
600 smrtonosan
10-600 gadjenje
1 nadraàj
0.05 olfaktivna granica
Sumporvodonik (H2S)
700 brzo smrtan
400-700 opasan (30 min. i manje)
170-300 lokalno jako nadraènje
70-150 laki simptomi
2-30 jako osetan miris
0.3 osetljiv miris
0.1 slabo osetljiv miris
0.025 granica osetljivosti
Sumpordioksid (SO2)
100 jak nadraàj
10-50 nadraàj
1-10 protivre~ni simptomi
0.3-1 granica osetljivosti
Azotovi oksidi (NOx)
40-80 plu}ni edem
10-20 obrazovanje metemoglobina
1-2 manji nadraàj
0.1 granica osetljivosti
Ugljendioksid (CO2)
4815 smrtonosan
3210-3850 opasan
1150 jaki simptomi trovanja
320-510 simptomi
160-230 lak ili nikakav uticaj
Ozon (O3)
1700 smrtonosan za nekoliko minuta
1-10 glavobolja, nadraàj, nesvestica
0.4-1 oteàno disanje
0.1 nadraàj
0.04 MDK
0.01-0.015 granica osetljivosti
Ugljenmonoksid (CO)
4000 smrtonosan
1500-2000 opasan
1000-1200 neprijatni simptomi
84
600-700 vidan uticaj posle jednog ~asa
400-500 bez vidnog uticaja
100 dopu~tena vi{e~asovna koncentrazija
Amonijak (NH3)
5000-10000 brzosmrtan
2500-6500 opasan
400-700 nadraùje
300-500 MDK za jedan ~as
100 MDK za duè vreme
4.2. Savremene metode ispitivanja zagadjenosti vazduha. Uzimanje uzoraka.
[tetne materije u atmosferi mogu se podeliti prema svojim fizi~kim

osobinama na: a) gasove i pare i b) aerosole.
a) Gasovito stanje neke materije ozna~ava da se ona nalazi iznad svoje
kriti~ne temperature, dok parom nazivamo gasni oblik (fazu) materije ispod njene
kriti~ne temperature. Nema o{trih granica izmedju ova dva stanja, npr.
cijanovodoni~na kiselina klju~a na 26 C i obi~no se naziva gasom.
b) Aerosoli su fino rasporedjene sitne ~vrste, te~ne ili kondenzovane ~estice
u vazduhu ili nekom drugom gasu, npr. obi~na pra{ina. Zatim to mogu biti kapljice
sumporne kiseline fino raspr{tene u vazduhu. Metalni dimovi nastaju hladjenjem
para metala, npr. olova pri ~emu se sitne olovne ~estice presvuku odmah slojem
oksida. U aerosole spadaju jo{ i neki produkti sagorevanja.
Metode i instrumenti za uzimanje uzoraka vazduha
Metode za uzimanje uzoraka mogu se podeliti prema prirodi prisutnih

ne~isto}a (po~ev od gasovitih do ~vrstih ~estica), zatim prema uslovima sakupljanja
(u vodama, dimnim kanalima ili okolnom vazduhu) i najzad prema trajanju uzimanja
uzorka na dugotrajne (kontinuialne) ili kratkotrajne(trenutne) postupke.
Glavni uslovi koje treba zadovoljiti prilikom uzimanja uzorka su slede}i:
odabrati takvo mesto, vreme, broj i u~estalost, kao i metodu uzimanja uzorka,
da on zaista bude reprezentativan, tj. da pokazuje pravo stanje sredine,
izbe}i gre{ke prilikom razdvajanja razli~itih ne~isto}a koje se ~esto nalaze
istovremeno u vazduhu, a potrebno ih je odrediti posebno i
izbe}i naj~e{}u gre{ku, a toje promena uzorka za vreme ili posle njegovog
uzimanja (misli se na eventualnu hemijsku promenu).
Metoda uzimanja treba da bude uskladjena sa analiti~kom metodom obrade
uzorka.
85
4.2.1. Uzimanje uzoraka gasova i para.
METODA DETEKCIJE ILI OTKRIVANJA je najjednostavnija, a odmah daje i

rezultate. Koriste se papiri}i natopljeni hemikalijama ili cev~ice sa poroznim
materijalom koji je takodje natopljen odgovaraju}im hemikalijama. Ovo je
orijentaciona, ali vrlo korisna metoda. Vazduh u dodiru sa papirom ili provla~enjem
kroz cev~icu menja joj boju ukoliko ima zagadjiva~a. Intenzitet boje zavisi od
koncentracije. Cev~ica moè da bude ba`darena, tako da broj obojenih podeoka
odgovara koncentraciji zagadjiva~a u vazduhu.
UZIMANJE UZORAKA VAZDUHA U FUDBALSKU GUMU (ili sli~an balon)
primenjuje se za sve gasove ukoliko ne sadrè sumpor. Naj~e{}e se koristi za CO i
CO2. Uzorak se moè odràti po 24 ~asa bez promena. Za ve}e zapremine
vazduha koriste se vre}e od polietilina, spolja oja~ane, koje su pogodne i za
sumporne gasove, formaldehid i druge, ali ne i za aerosole zbog pojave
elektrostati~kog naelektrisanja.
APSORPCIONE METODE uzimanja uzorka se ~esto koriste. Vazduh se
provla~i kroz pogodne te~nosti u kojima se gas ili para apsorbuju (zadràvaju). Kao
te~nosti za apsorpciju obi~no sluè destilovana voda, alkohol, razblaèna azotna
kiselina ili specifi~ni rastvori. Takodje se koriste i ~vrsti apsorberi: aktivnni uglja,
silikagel, kalcijum-hlorid i sl. Ceo sistem za apsorpciju sastoji se od pumpe (ru~ne ili
elektri~ne), mera~a protoka vazduha i posude ispiralice u kojoj se sakuplja uzorak.
Aparati za merenje protoka, gasometri ili rotametri, treba da budu veoma ta~ni, da
sadrè manometar i termometar kako bi se zapremina provu~enog vazduha mogla
korigovati na normalne uslove.
ASPIRACIONE METODE se primenjuju kod nekih specifi~nih automatskih
mernih uredjaja. Naj~e{}e su to kolektori pod smanjenim pritiskom, sudovi pod
visokim vakuumom ili sudovi za sabiranje gasnog uzorka. Zagadjen vazduh se
tankim cevima od "inertnog" materijala uvodi u interakcionu zapreminu gde se pod
atmosferskim ili niìm pritiskom u stacionarnom ili proto~nom reìmu podvrgava
sloènim interakcijama na atomsko-molekulskom nivou. U odredjenim namenskim
merenjima uzorak se uzima postupkom koji simulira disanje uz pomo} tzv. ve{ta~kih
plu}a.
4.2.2. Uzimanje uzoraka ~vrstih ~estica.
Lebde}e ~estice raspr{ene u atmosferi, razli~itih veli~ina od delova do

nekoliko stotina mikrona, u zavisnosti od veli~ine i specifi~ne teìne zadràvaju se
kra}e ili duè u atmosferi. êstice koje se brè taloè sakupljaju se slobodnim
padanjem bilo na horizontalnu ~vrstu podlogu premazanu odgovaraju}im slojem, bilo
taloènjem preko levka postavljenog na ve}u plasti~nu bocu. Na plo~ama se hvataju
86
~estice polena, a u boce pra{ina gradskog vazduha organskog i neorganskog
porekla. Ove metode daju pribli`ne i nesigurne rezultate zbog zbijanja manjih
~estica u ve}e, uticaja vetra, itd.
Ovo se izbegava direktnim posmatranjem stanja u vazduhu ili ispusnim
gasovima. Primer opti~ke metode je skala po Ringelmanu, koja se koristi za
odredjivanje kvaliteta dimnih gasova. Ova skala se sastoji od pet kvadrata-mrlja
obeleènih brojevima od 1 do 5. Skala se drì u visini oka posmatra~a i poredi sa
gustinom dima koji izlazi iz dimnjaka. Oznaka O ozna~ava ~istu atmosferu, a 5 crni
dim. Koristi se za inspekciju grada, ali zavisi od poloàja i objektivnosti posmatra~a.
Mnogo su zna~ajnije ~estice koje se duè zadràvaju u vazduhu i mogu se
udahnuti i zadràti u plu}ima. To je tzv. respirabilna pra{ina, ~estice veli~ine od 0,1
do 10 mikrona (PM2.5 i PM10). Osim {to su naj{tetnije po zdravlje ove ~estice
smanjuju vidljivost i u~estvuju u reakcijama pri stvaranju smoga.
TERMORECIPITATOR je uredjaj za uzimanje i analizu uzoraka respirabilne
pra{ine. Koristi se pojava da se ~estice koje lebde u vazduhu odbijaju od ugrejane
tanke ìce i sakupljaju na hladnoj staklenoj plo~i prevu~enoj specijalnim premazom,
a zatim se pod mikroskopom broje uz pomo} specijalne mreìce.
KASKADNI IMPAKTOR takodje daje podatke o broju ~estica po frakcijama.
êstice no{ene strujom vazduha udaraju u prepreke, gube na brzini i padaju te se
tako razdvajaju po frakcijama.
GRAVIMETRIJSKIM metodama meri se promena teìna specijalnih filtara ili
podloga koje zadràvaju ~estice pare i posle uzimanja uzorka. I ovde dolazi do
sabijanja manjih ~estica u ve}e, pa se moè dobiti samo ukupna koli~ina pra{ine, ili
pak, izvr{iti hemijska analiza uzorka, {to je takodje korisno.
NEFELOMETRIJOM se meri svetlost rasuta na ~esticama koje lebde u
odredjenoj zapremini vazduha, a za kontinualno automatsko merenje postoje beta-
broja~i koji uzimaju uzorke vazduha u trajanju od 1 minut do 16 ~asova.
4.3. Metode analize gasova i para.
Ove metode se dele na hemijske, fizi~ko-hemijske i fizi~ke metode. Sa

druge strane metode za merenje koncentracije gasnih zagadjiva~a se mogu podeliti
u tri generacije.
U prvu generaciju svrstavaju se klasi~ne HEMIJSKE metode odredjivanja
koncentracija. Odredjena koli~ina vazduha se propu{ta kroz rastvore hemijskih
reagenasa, pri ~emu se izdvajaju pojedini sastojci. Zatim se vr{i kvantitativna
hemijska analiza. Osnovne karakteristike ovih metoda su: velika osetljivost i ta~nost,
selektivnost, ali i veoma spor odgovor.
Od hemijskih metoda pomenu}emo naj~e{}e kori{}ene: kolorimetrija,
turbidimetrija i hromatografija.
87
Kolorimetrija je vrlo ~esta metoda {irokih mogu}nosti. Zasniva se na merenju
ja~ine obojenja rastovra u kome je uzorak apsorbovan, pod uslovom da je ova
ja~ina upravno srazmerna koncentraciji-koli~ini gasa u uzorku. Postoje posebne
metode za odredjivanje metalnih dimova i pra{ine, formaldehida, azotovih oksida,
hlora, amonijaka, fluora, ugljen-monoksida itd. Posle hemijske obrade uzorka ja~ina
nastale boje odredjuje se serijom standardnih rastvora vizuelno ili pomo}u
jednostavnih kolorimetara.
Turbidimetrija, odnosno nefelometrija je metoda merenja zamu}enosti nekog
rastvora pomo}u ~estica prisutnih u njemu. U prvom slu~aju se meri koli~ina
svetlosti koju su ~estice apsorbovale (ekstinkacija), a u drugom svetlost koju su one
odbile. Metode su veoma osetljive, npr. SO2 se takodje odredjuje u obliku barijum-
sulfata do 0,005 ppm.
Hromatografija omogu}ava vrlo brzo otkrivanje tragova jona minerala sa
osetljivo{}u od oko 1 mg u nekim slu~ajevima. Veliki broj supstanci moè da se
odredi i dokaè u koloni ili na specijalnom papiru odakle se uzorci sakupljaju
(eluiraju) pomo}u specijalnih rastvara~a. Koristi se za odredjivanje benzopirena u
gradskom vazduhu.
Drugu generaciju ~ine FIZI^KO-HEMIJSKE metode. Ovde se takodje koriste
pripremljeni rastvori, ali se kvantitativna analiza ne vr{i hemijskim putem, ve}
metodama kolorimetrije, spektrofotometrije, kulometrije, kondukometrije, itd. Kako se
odgovor javlja u vidu elektri~nih signala, ove metode omogu}uju neprekidno beleè
nje koncentracije supstance tokom vremena. Skra}enje u dobijanju odgovora se
ovde postiè ba{ u stadijumu merenja, a ne pri prikupljanju uzoraka.
Tre}u generaciju sa~injavaju ~iste FIZI^KE metode. Ovde nije potrebno
uzimati uzorke vazduha i propu{tati ih kroz rastvore, ve} se merenje vr{i
neposredno na uzorku. Metode se zasnivaju na emisiji i apsorpciji zra~enja razli~itih
talasnih duìna ili interakciji elektrona sa ~esticama koje ulaze u sastav vazduha.
Osnovne osobine ovih metoda su: velika (trenutna) brzina odgovora, neposredno
beleènje rezultata, velika osetljivost i selektivnost.
Zahteve savremene privrede i tehnologije delimi~no zadovoljavaju metode
druge, a u potpunosti samo metode tre}e generacije. Pri tome se kalibracije
merenja metodama druge i tre}e generacije vr{e pomo}u metoda prve generacije.
Ovde }emo se detaljnije zadràti samo na metodama tre}e generacije.
4.4. Fizi~ke metode ispitivanja zagadjenosti vazduha.
4.4.1. Spektrofotometrijske metode.
Ove metode se zasnivaju na principima apsorpcije ili rasejanja

elektromagnetnog zra~enja u vidljivom delu spektra. Kroz uzorak ispitivanog vazduha
se propu{ta snop svetlosti. Dva signala, srazmerna intenzitetu upadnog i
88
propu{tenog ili rasejanog snopa, se elektronski obradjuju i kao jedini podatak se
neposredno dobija koncentracija ispitivane supstance.
Koncentracija obojenih supstanci se uglavnom meri pomo}u vidljivog dela
spektra. Za neobojene supstance koristi se na isti na~in ultraljubi~asti deo spektra.
Poslednjih godina naro~itu primenu ima spektrofotometrija u infracrvenom
delu spektra, po{to se moè primeniti i na mnoge organske supstance, bilo da su u
~vrstom, te~nom ili gasovitom stanju ili rastvoru. Svaki molekul ima svoj
karakteristi~an infracrveni spektar. Pomenu}emo samo neke supstance koje su
zagadjiva~i i mogu se meriti ovom metodom: sme{e estara, aldehida, hlorirani
ugljovodonici, benzol, ugljenmonoksid, ugljendioksid, cijanovodoni~na kiselina, ozon,
itd. Metoda je izuzetno osetljiva (do mikro-grama supstance).
Opisana metoda dobila je zna~ajno mesto i uz primenu klasi~nih izvora, no
kori{}enje lasera izazvalo je kvalitativnu promenu. Ona se ogleda u pove}anju
intenziteta svetlosti u datom domenu i u ve}oj osetljivosti.
4.4.2. Fluorescentna metoda.
Fluorescentne metode zasnivaju se na apsorpciji upadnog zra~enja na

molekulima, uz naknadnu emisiju svetlosti ve}ih talasnih duìna, manje frekvence,
odnosno manje energije od energije fotona upadnog zra~enja (fluorescencija). To
zna~i da se nakon pobudjivanja deekscitacija vr{i u neko od energijskih stanja koja
su iznad prvobitnog (osnovnog) stanja ~estice. To ovoj metodi obezbedjuje izrazitu
selektivnost, po{to i upadni i emitovani foton moraju da imaju ta~no odredjene
energije. [ematski je metoda prikazana na slici 4.1., za slu~aj sumpordioksida.
Snop upadne svetlosti cinkove spektralne lampe talasne duìne 213,8 nm,
izdvojen interferencionim filtrom F1, propu{ta se kroz komoru kroz koju proti~e
vazduh zagadjen sumpordioksidom. SO2 se pobudjuje i emituje fluorescentnu traku
u intervalu 220-420 nm, sa maksimumom na 320 nm. Emitovano fluorescentno
zra~enje se obi~no detektuje pod uglom od 90 u odnosu na prvobitni smer
zra~enja. Filter F2 propu{ta samo fluorescentno zra~enje koje se usmerava na
fotomultiplikator i broja~ku elektroniku. Intenzitet odnosno broj fluorescentnih fotona
je srazmeran
Is = Io.(1 e l.p
)
gde je Io intenzitet upadnog zra~enja, fluorescentni prinos odnosno koli~nik

intenziteta fluorescencije i intenziteta apsorpcije, je koeficijent apsorpcije ili
verovatno}a da foton bude apsorbovan po jedinici duìne predjenog puta i jedinici
pritiska, l je predjeni put fotona sa koga se vr{i detekcija i p predstavlja parcijalni
pritisak SO2, koji je jedna~inom gasnog stanja povezan sa koncentracijom
sumpordioksida u vazduhu.
89
Slika 4.1. [ematski prikaz fluorescentne metode za
odredjivanje koncentracije sumpordioksida
Za merenja nije potrebno poznavati sve navedene veli~ine iz gornjeg izraza. Obi~no
se izvr{i eksperimentalna kalibracija uredjaja poznatim koncentracijama pa se
nepoznate koncentracije odredjuju sa kalibracionog grafikona.
4.4.3. Metoda plamene apsorpcione spektrometrije.
Atomska apsorpciona spektrometrija u obliku plamene metode je vrlo

pouzdana analiti~ka tehnika za odredjivanje koncentracije metala u vazduhu-olova,
kadmijumja, cinka, bakra, gvo`dja, hroma, itd. Ona se razvila iz plamene fotometrije,
jedne od emisionih metoda. Uzorak se raspr{uje u plamenu na vrlo velikoj
temperaturi do atomskog stanja. Dalja tehnika je ista kao kod spektrofotomera:
biranjem najpogodnije talasne duìne svetlosti koja se propu{ta kroz atomizirani
uzorak dolazi do apsorpcije, a propu{tena svetlost se pogodnim mernim uredjajem
beleì i daje rezultat. Osetljivost ove metode se kre}e od delova ppm do delova na
bilion (ppb) delova vazduha.
4.4.4. Metode LASER i LIDAR tehnike.
Ugljen-dioksid i voda su naro~ito ometali rad u infracrvenom delu spektra

po{to ova dva vi{eatomska molekula imaju vrlo izrazite apsorpcione trake u bliskom
delu spektra. U daljem pobolj{avanju spektroskopskih metoda tragalo se za {to
ja~im izvorima zra~enja. Tako se do{lo do primene laserskog zra~enja u
spektrometriji. Laserski zrak je monohromatski, velike snage po jedinici talasne
90
duìne i usmeren. Princip rada je isti kao kod obi~ne spektrometrije: talasna duìna
infracrvenog laserskog zra~enja bira se tako da se poklapa sa apsorpcionim linijama
jedne vrste molekula-zagadjiva~a, a propu{teno zra~enje se beleì na uobi~ajen
na~in. Osetljivost ove metode ve}a je nekoliko stotina puta nego kod obi~ne
spektrometrije. Ovi uredjaji se koriste za merenje zagadjenja vazduha u {iroj oblasti
na rastojanjima i do 500 m. Nedostatak je pri tom {to je teè odrediti pojedine
{tetne materije po{to se njihove apsorpcione linije delimi~no poklapaju. U nekim
merenjima pritisak vazduha se smanjuje {to pobolj{ava rezoluciju i omogu}ava
razdvajanje bliskih apsorpcionih linija.
Slika 4.2. [ematski prikaz primena lasera metodom selektivne apsorpcije:

a) metod laser-detektor, b) metoda sa vi{estrukom refleksijom, c) refleksija
pomo}u retro reflektora, d) refleksija laserskog zraka od mete.
Postoje uglavnom ~etiri mogu}nosti za primenu lasera u detekciji toksi~nih

supstanci u atmosferi i prikazane su na slici 4.2. Ukratko one se mogu opisati kao
a) metoda laser-detektor, b) metoda sa vi{estrukom refleksijom, c) refleksija
laserskog zraka pomo}u retroreflektora i d) refleksija laserskog zraka od mete.
U daljem razvoju i usavr{avanju tehnike merenja zagadjenja zapaèno je da
se lasersko zra~enje rasejava na aerosolima, ~vrstim ~esticama i toksi~nim
91
supstancama u vazduhu. Kako su sve ove metode sli~ne klasi~noj radarskoj tehnici,
to je novi uredjaj nazvan LIDAR. Laser se ovde koristi kao izvor elektromagnetnog
zra~enja, dok su prijemnici obi~no bili fotodetektori (fotomultiplikatori, fotodiode i
slino).
Lidar se sastoji od impulsnog ili kontinualnog lasera, ~ije se zra~enje
rasejava na ~esticama ili molekulima u atmosferi, tzv. Ramanovo rasejanje.
Rasejano zra~enje se vra}a nazad, prikuplja pomo}u teleskopa i upu}uje na
fotodetektor, slika 4.3. Ne ulaze}i u rad lidara, istaknimo da i ovde intenzitet
rasejanog zra~enja daje informaciju o koncentraciji ~estica polutanata u atmosferi.
Slika 4.3. [ematski prikaz lidar sistema
Ove dve poslednje tehnike, LASER i LIDAR, jo{ su u razvoju, ali su njihove
prednosti o~igledne: jednostavan nadzor u ve}im oblastima i pouzdano otkrivanje
izvora zagdjenja.
4.4.5. Fotoelektronske metode.
Ove metode se zasnivaju na procesu fotoelektri~nog efekta atoma ili

molekula, odnosno na njihvoj jonizaciji. Na uzorak gasa se upu}uje monohromatski
snop elektromagnetnog zra~enja. Zbog relativno velike energije veze elektrona u
atomu obi~no se koristi vakuum ultravioletno-VUV a takodje i meko x-zra~enje Atomi
ili molekuli u gasu apsorbuju fotone; u nekim slu~ajevima je energija fotona dovoljna
za izbacivanje jednog ili vi{e elektrona. Fotoelektroni se detektuju i pogodnim
analizatorom analiziraju. Za svaku vrstu molekula postoji ta~no odredjena energija
veze elektrona, a time i energija fotoelektrona. Detekcijom fotoelektrona koji poti~u
samo od jedne molekularne vrste, mogu}e je odrediti koncentraciju samo te vrste
molekula. Principijelna {ema ovog uredjaja data je na slici 4.4.
92
Slika 4.4. [ema fotoelektronske metode za analizu gasova
Obzirom da ovde prvi put susre}emo potrebu analize energije i detekciju

naelektrisanih ~estica, ukratko }emo razmotriti njihove principe. Za analizu energije
naelektrisanih ~estica koriste se razni tipovi kondenzatora. Oblik trajektorije recimo
elektrona u plo~astom kondenzatoru zavisi}e isklju~ivo od njegove ulazne enrgije
(selektror brzina). Bolje razdvajanje ~estica razli~itih energija se postiè u
kondenzatorima sa fokusiraju}im svojstvima. Takvi su cilindri~an analizator sa uglom
skretanja od 127 stepeni, prikazan na slici, aksijalni cilindri~ni kondenzator,
polusferni kondenzator. Koriste se takodje i analizatori sa kombinacijom elektri~nih i
magnetnih polja. Postavljanjem defini{u}ih otvora na mestu izlaza ~estice iz
analizatora izdvajaju se samo one koje imaju ta~no odredjenu energiju. Variranjem
napona na plo~ama kondenzatora moè se snimiti ~itav spektar kineti~kih energija
~estica, analogno spektrometrima sa prizmom ili re{etkom kod snimanja opti~kih
spektara.
Za detekciju naelektrisanih ~estica ve}eg intenziteta koristi se Faradejev
kavez i osetljiv ampermetar. Za veoma male intenzitete, medjutim, koriste se
fotomultiplikatori i njihove modifikacije. Princip rada fotomultiplikatora prikazan je na
slici 4.5.a. êstica (ili foton) izbija sa osetljivog katodnog sloja jedan elektron koji se
ubrzava potencijalnom razlikom do slede}e elektrode gde sekundarnom emisijom
izbacuje nekoliko novih elektrona. Proces se ponavlja vi{e puta na sukcesivnim
elektrodama i na anodi nastaje strujni impuls od nekoliko desetina miliona elektrona
koji se poja~ava i detektuje kao takav pomo}u broja~ke elektronike. Savremenija
verzija fotomultiplikatora je tzv. kanalni multiplikator ~estica-channeltron. Princip rada
je ovde identi~an kao kod obi~nog fotomultiplikatora, ali je osetljivost znatno ve}a.
Ostale performanse su mu bolje i manjih je dimenzija, slika 4.5.b. Napomenimo
takodje da se u zadnje vreme izradjuju snopovi kanalnih multiplikatora u vidu plo~a,
slika 4.5.c, sa otvorima od desetina mikrona koji omogu}uju odredjivanje prostornog
rasporeda ~estica iz fizi~kog eksperimenta.
93
Slika 4.5. Uredjaji za detekciju naelektrisanih ~estica, a) fotomultiplikator,
b) kanalni multiplikator, c) plo~asti vi{ekanalni multiplikator
4.4.6. Metode zasnovane na interakciji elektrona sa atomskim ~esticama
Ove metode se veoma intenzivno koriste za kvantitativnu i kvalitavivnu

analizu gasova. Do sada je vi{e primenjivana masena spektroskopija, no nisu
zanemarljive ni mogu}nosti elektronske spektroskopije.
Metoda elektronske spektroskopije (ili ispravnije elektron-elektronske
spektroskopije {ematski je prikazana na slici 4.6.
Snop elektrona odredjene energije i male energijske {irine upu}uje se u
interakcionu komoru gde dolazi do interakcije sa atomima ili molekulima vazduha.
Jedan od mogu}ih procesa interakcije je pobudjivanje energijskih nivoa atomskih
~estica. U svakom procesu pobudjivanja elektroni izgube ta~no odredjen iznos
energije, karakteristi~an za datu atomsku ili molekulsku vrstu. Snop elektrona posle
interakcije podvrgava se energijskoj analizi a detektuje se samo ona energijska
grupacija koja odgovara procesu pobudjivanja nekog energijskog nivoa ~estica
posmatranog gasa. Na taj na~in je mogu}e meriti koncentraciju date vrste ~estica.
94
Slika 4.6. [ematski prikaz uredjaja za analizu gasova
na principu elektronske spektrometrije
4.4.7. Metoda masene spektrometrije.
Metode masene spektrometrije su mnogo razradjenije od metoda elektronske

spektrometirje. Fizi~ku osnovu ove metode ~ine procesi jonizacije atoma ili molekula
udarom elektrona. Svaka molekulska vrsta daje naelektrisane fragmente odredjenih
osobina. Analiza se sastoji u identifikovanju jona nastalih u procesu jonizacije i
kvantitativnom odredjivanju broja takvih jona. Izmedju broja jona i broja molekula
koji daju ovu vrstu jona postoji direktna proporcionalnost, te se tako moè odrediti
koncentracija date molekularne vrste. [ema uredjaja data je na slici 4.7.
Slika 4.7. [ematski prikaz metode masene spektrometrije za utvrdjivanje sastava gasova
95
Vitalan deo svkog masenog spektrometra je analizator jona po odnosu
masa/naelektrisanje. Jednostavan prora~un pokazuje da je ovu analizu nemogu}e
izvr{iti primenom samo elektrostati~kih polja bez obzira na geometriju. Klasi~no se
rad masenog spektrometra zasniva na kretanju naelektrisanih
~estica u normalnom

magnetnom polju pod dejstvom Lorencove sile F q v B . Pogodno je koristiti
sektorsko (obi~no 60 ili 90 stepeni) promenljivo polje proizvedeno solenoidom sa
jezgrom odgovaraju}eg profila. Pored ovog masenog spektrometra koristi se i tzv.
spektrometar iz vremena preleta (time-of-flight), koji ubrzava estice i razdvaja ih
na osnovu vremena za koje preu zadato rastojanje. U zadnje vreme ~e{}e je u
upotrebi kvadrupolni maseni spektrometar, prikazan na slici 4.8.
Slika 4.8. Kvadrupolni maseni spektrometar
Prednosti ovog spektrometra su u kori{}enju samo elektri~nih polja,

jednostavnijoj konstrukciji i ve}oj kompaktnosti tako da se moè koristiti i u mobilnim
uredjajima. Sastoji se iz ~etiri uzdu`ne elektrode paraboli~nog preseka izmedju kojih
se kre}u joni. Na naspramne elektrode se dovodi stalan potencijal suprotnog
predznaka i na njega se superponira napon manje amplitude sinusoidnog oblika. U
zavisnosti od odnosa napona i frekvencije promenljivog napona kroz medjuelektrodni
prostor }e biti propu{teni samo joni odredjenog odnosa mase/naelektrisanje.
Ova metoda se najvi{e koristi za merenje zagadjenosti vazduha u okolini
rafinerija petroleja. Osetljivost metode je oko 100 ppm.
4.4.8. Poluprovodnika metoda.

Ova metoda se zasniva na ~injenici da otpor nekih oksida, u prvom redu
SnO2, zavisi od prisustva redukuju}ih gasova (CO, metan, etan, propan, butan).
Takodje se njihova provodnost moè lako kontrolisati dodavanjem primesa
plemenitih metala. Veliki broj gasnih senzora se koristi za detekciju eksplozivnih
gasova, pra}enje zagadjenosti vazduha, analizu gasnog sastava, itd.
96
Ukoliko se poluprovodnik nalazi u vazduhu adsorbovani kiseonik na povr{ini
vezuje elektrone iz provodne zone poluprovodnika ~ime se smanjuje koncentracija
slobodnih nosioca naelektrisanja. Na taj na~in je smanjena provodnost, a pove}ana
otpornost gasnog senzora. Kada se u okolini poluprovodnika nadje redukuju}i gas,
na primeer CO, kiseonik se desorbuje grade}i CO2, a vezani elektron se kao
slobodan vra}a u provodnu zonu. Tako se pove}ava provodnost i smanjuje
otpornost senzora. Broj vezanih atoma kiseonika na povr{ini senzora, pored ostalog,
direktno zavisi od koncentracije redukuju}eg gasa u okolini.
Slika 4.9. [ema veze poluprovodni~kog senzora
Na slici 4.9. prikazana je {ema veze gasnog senzora u elektri~nom kolu, za

komercijalni senzor TGS-109. Propu{tanjem razli~itih koncentracija redukuju}eg gasa
kroz balon oko senzora meri se napon na RL, Vout. Odatle je otpor senzora
Rs = (Vc/Vout 1)RL
Zavisnost otpora senzora od koncentracije redukuju}eg gasa je eksponencijalno

opadaju}a funkcija do neke grani~ne vrednosti za datu temperaturu. Kada se snimi
ova zavisnost nepoznatu koncentraciju je lako odrediti grafi~kim putem, nakon
merenja odgovaraju}eg otpora senzora.
4.4.9. Metoda zasnovana na,optogalvanskom efektu.
Optogalvanski efekat je promena elektri~nih osobina (provodnosti) gasnog

pra`njenja izazvana apsorpcijom zra~enja talsnih duìna koje odgovaraju prelazima
prisutnih atoma ili molekula u vi{a energijska stanja. Prisustvo ekscitovanih ~estica
u pra`njenju omogu}uje intenzivniju jonizaciju istih (razli~iti procesi jonizacije su pri
tom mogu}i: jonizacija udarom elektrona, asocijativna jonizacija, hemijonizacija, kao i
jonizacija sudarom para ekscitovanih ~estica), a time i stvaranje ve}eg broja
naelektrisanih ~estica koje direktno uti~u na elektroprovodnost pra`njenja. Efekat je
97
zna~ajan ~ak i pri malim koncentracijama pobudjenih ~estica. Obzirom na
selektivnost ekscitacije, metoda omogu}uje odredjivanje prisustva i kvantitativno
odredjivanje malih koncentracija primesa u nose}em gasu pra`njenja, te se u
principu moè primeniti za odredjivanje koncentracije razli~itih polutanata u vazduhu.
Princip metode je prikazan na slici 4.10.
Slika 4.10. [ema metode zasnovane na optogalvanskom efektu
Za analiti~ku primenu optogalvanskog efekta moè se uspe{no koristiti

prozra~ivanje plamena laserskim snopom na atmosferskom pritisku u vazduhu
(Goldsmith i Lawler, Contemp. Phys. 1981, Vol 22., No.1, 235-248).
4.4.10. Optoakusticka spektroskopija.
Metoda optoakusti~ke spektroskopije kao i selektrivne apsorpcije bazira se

na pronalaènju koincidencije izmedju apsorpcionih maksimuma apsorbera i talasne
duìne laserskog zra~enja. Princip rada ove metode je jednostavan i prikazan je na
slici 4.11. Apsorber se nalazi u komori za uzorke koja se osvetljava modulisanim
laserskim zrakom. Apsorbovano zra~enje se preko medjumolekularnih sudara
pretvara u termalno kretanje molekula gasa. Ovo dovodi do modulisane promene
pritiska u komori {to se moè detektovati pomo}u osetljivog mikrofona. Ukoliko se
laserski zrak moduli{e na frekvenci koja odgovara akusti~noj rezonanci komore za
uzorke dobija se pove}anje osetljivosti za vi{e od 100 puta. Ovom metodom je u
komori od desetak santimetara detektovano nekoliko delova butana na 10 delova
atmosfere, kao i koncentracije reda veli~ine 0,1 ppm amonijaka.
98
Slika 4.11. [ema primene optoakusti~ne spektroskopije
Mesto i uloga fizi~ara u za{titi ìvotne sredine
Posle ovog pregleda metoda za detekciju i merenje koncentracija

zagadjiva~a u vazduhu, a kao {to }emo kasnije videti i u delu o otklanjanju
zagadjiva~a, uloga fizi~ara u celokupnoj ovoj problematici postala je veoma
zna~ajna. S obzirom na profil stru~nog znanja ste~enog utoku {kolovanja mesto
fizi~ara u borbi protiv zagadjenja ~ovekove ìvotne i radne sredine je prevashodno u
pronalaènju novih metoda detekcije, razradi automatskih metoda merenja i
postavljanju primarnih standarda za kalibraciju istih.
Pronalaènje novih metoda detekcije uklju~uje primenu ve} poznatih ili
potpuno novih pojava i orudja fizike za identifikaciju odredjenih atomskih ili
molekulskih vrsta, izu~avanje uticaja prisustva drugih molekula na mogu}nost
merenja (selektivnost) i uticaja spolja{njih uslova (temperature, vla`nosti). Danas su
aktuelni radovi na primeni laserske spektrometrije (apsorpcione spektrofotometrije),
no radi se dosta i na drugim pojavama.
Automatske metode merenja su zna~ajne kada se sem selektivnosti,
osetljivosti i ta~nosti zahteva i velika brzina odgovora. Ovo je slu~aj na primer, kada
treba brzo reagovati na uzorak vazduha u slu~aju kvara postrojenja u nekoj od
opasnih grana tehnologije. Takodje i uredjaji za sakupljanje i obradu podataka uz
pomo} ra~unara zahtevaju detektore sa brzim odgovorom.
Postavljanje primarnih standarda uslovljeno je razvojem razli~itih procesa
merenja, tj. ~injenicom da se isto merenje moè izvesti na vi{e razli~itih na~ina,
razli~itim metodama. Kako svaka metoda ima svoja ograni~enja, potrebno ih je
standardizovati.To je jo{ jedan od ozbiljnih zadataka koji se postavlja pred fizi~are.
99
4.5. Osobine, nalaènje i detekcija pojedinih polutanata.
UGLJEN-MONOKSID (CO)
Nalaènje: ugljen-monoksid je najrasprostranjeniji otrov u industriji jer se

stvara svuda gde dolazi do nepotpunog sagorevanja. Gasovi iz visokih pe}i sadrè
25-30% ugljen-monoksida. U elektri~nim pe}ima se takodje stvara mnogo ovoga
gasa. Gasovi u autogaraàma koji nastaju usled nepotpunog sagorevanja benzina
sadrè oko 12% ugljen-monoksida, kao i gasovi iz izduvnih cevi motornih vozila (za
koje je propisima ograni~en sadràj najvi{e na 4,5%). U tunelima ima uvek i ugljen-
monoksida pored sumpor-dioksida. U rudnicima posle eksplozije mina stvara se
ugljen-monoksid pored ugljen-dioksida, zavisno od koli~ine vazduha. U velikim
gradovima kao u Parizu, Londonu, pa i u Beogradu, dolazi do pojave koncentracija
ugljen-monoksida koje su na granicama dopu{tenih vrednosti, a ~esto i ve}e.
Osobine: ugljen-monoksid je gas bez boje i mirisa, pa je zbog toga i
opasan. Lak{i je od vazduha (spec. teìna 0,967), ali se prostire neo~ekivano. Gori
plavi~astim plamenom. Kao dobro gorivo on je sastojak generatorskog gasa, kao i
vodenog i svetle}eg gasa. U hemijskom smislu je izrazito redukciono sredstvo, {to
zna~i da vezuje kiseonik. Na ovoj osobini se zasnivaju neke metode dokazivanja
njegovog prisustva u vazduhu, kao redukcija hromne i jodne kiseline, paladijum-
hlorida itd.
Otrovnost: ugljen-monoksid se vezuje za hemoglobin (glavni sastojak krvi i
prenosilac kiseonika u krvi) i stvara vrlo postojano jedinjenje karboksihemoglobina,
dok je oksihemoglobin koji nastaje pri udisanju ~istog vazduha znatno nepostojaniji.
Sklonost vezivanja (afinitet) hemoglobina je oko 200 puta ve}a prema ugljen-
monoksidu nego prema kiseoniku. Pri koncetracijama od 0,06% nastaju znaci
trovanja kroz 1 ~as, od 0,15% opasnost nastupa i pre 1 ~asa, a pri
koncentracijama od 0,4% smrt nastupa kroz pola do jednog ~asa.
MDK za ugljen-monoksid za radne prostorije i osmo~asovno radno vreme
iznosi prema JUS-u 50 ppm, odnosno 58 mg/m3. Grani~na koncentracija za
atmosferu naselja za duì vremenski period iznosi 1 mg/m3.
Detekcija: za otkrivanje prisustva ugljen-monoksida na licu mesta, vrlo su
prakti~ni papiri}i natopljeni sa 1% rastvorom paladijum-hlorida. Trake filter-papira
stoje u rastvoru paladijum-hlorida jedan minut, osu{e se, zatim potope u 15-postotni
rastvor natrijum-acetata, osu{e se i gotove su za upotrebu. Na terenu se uzme
uzorak vazduha u bocu od 500 ml istresanjem vode na licu mesta, zatim se zbog
gasova koji mogu da ometaju ovu reakciju, stavi u bocu nekoliko kapi bromne vode
i lagano kvase zidovi boce, a posle 5 minuta stavi se jedno zrno natrijum-hidroksida
i boca zatvori. Posle 10 minuta stavi se u bocu vla`na traka natopljena paladijum-
hloridom i posmatra se izlu~ivanje metalnog paladijuma pod dejstvom prisustnog
100
ugljen-monoksida. Ja~ina sivog do crnog obojenja uporedjuje se sa uobi~ajenom
skalom (tabela 4.6.).
Opisanim na~inom se lako moè utvrditi da li ima ili nema ugljen-monoksida
u nekoj prostoriji ili sme{i gasova i vazduha. Medjutim, za ta~no odredjivanje ugljen-
monoksida u vazduhu ili za njegovo kvantitativno odredjivanje postoje mnoge
hemijske i fizi~ke metode za rad u laboratoriji, kao i razni aparati pogodni za rad na
terenu.
Tabela 4.6
Koncentracije CO (%) Vreme (min.) Reakcija
0.1-0.3 3 tragovi paladijuma
5 svetlosiva boja
10 tamnosiva boja
0.02-0.06 5 nema reakcije
10 svetlosiva boja
20 siva boja
0.01 10 nema reakcije
20 svetlosiva boja
0.005 nekoliko sati tragovi paladijuma
Kada se èli na brz i jeftin na~in do}i do prvih rezultata o zagadjenosti

vazduha, koriste se detektorske cev~ice. Ispitivani vazduh se provla~i kroz specijalno
pripremljene cev~ice sa silikagelom koji je natopljen hemikalijama koje menjaju boju
u prisustvu ugljen-monoksida. Posle provla~enja odredjene koli~ine vazduha nastaje
obojena mrlja ~ija je duìna srazmerna koncentraciji ugljen-monoksida. Aparat sa
cev~icama i malom ru~nom pumpom pogodan je za rad na terenu; provera se
moè obaviti za nekoliko minuta, a naj~e{}e se pri tom koriste:
1. kalijum-paladosulfat, koji ùtu boju menja u crnu;
2. sme{a jod-pentoksida i oleuma (pu{e}e sumporne kiseline), koja se menja od
bezbojne do plavkasto zelene boje;
3. sme{a paladijum-sulfata i amonijum-molibdata, koja se menja od ùte boje preko
niza zelenih do plave (boje se uporedjuju prema standardnoj kartici).
Najmanja koli~ina ugljen-monoksida koja se sa sigurno{}u moè otkriti je 10
mg/m3, a sa ovim cev~icama se moè raditi u opsegu koncentracija od 5-200
mg/m3. Izradjuje ih firma Dreger (Sr Nema~ka) i ameri~ka firma MSA. Potrebna
koli~ina vazduha za ovu brzu analizu iznosi oko 100 cm do 1 litra, {to zavisi od
prisutnih koncentracija ugljen-monoksida. Sva ova ispitivanja pomo}u cev~ica
smatraju se polukvantitavnim, jer je mogu}a gre{ka od 10%.
Postoji niz laboratorijskih analiti~kih metoda koje ovde ne moèmo detaljno
opisivati. Nave{}emo samo neke od njih koje se koriste za kvantitativno
odredjivanje: metode koje se zasnivaju na reakciji ìvinog oksida i ugljen-monoksida,
101
zatim na kataliti~koj ili elektroliti~koj oksidaciji CO u CO2, dalje elektrohemijske i
kolorimetrijske metode, kao i spektrofotometrijske metode u infracrvenom delu
spektra.
Gasna hromatografska metoda se ~esto koristi za merenje ugljen-monoksida
u gradskom vazduhu. Postiè se ta~nost odredjivanja od 0,5%-2%, zavisno od
koncentracija koje se mere. Najmanja koncentracija koja se ovom metodom moè
otkriti iznosi pribli`no 0,02 ppm (0,04 mg/m3), a postoji vi{e vrsta analizatora, sa
razli~itim opsezima od 0 do 50 ppm (0-58 mg/m3).
Najve}u primenu u pra}enju koncentracija ugljen-monoksida u velikim
gradovima imaju tzv. nedisperzioni infracrveni apsorberi (NDIR). Oni omogu}uju
kontinualno merenje i beleènje rezultata. Ovi analizatori imaju nekoliko prednosti:
ne zahtevaju nikakve hemijske rastvore, potpuno su nezavisni od temperaturnih
promena vazduha, vrlo su osetljivi u {irokom rasponu koncentracija i vrlo brzo,
gotovo trenutno, daju rezultate. Ipak ima i nekih ograni~enja za njihovu jo{ {iru
primenu:osetljivi su na vibracije, skupi su i ne{to manje osetljivi u oblasti niskih
koncentracija. Najnià koncentracija koja se moè otkriti je oko 10 mg/m3. Ovi
analizatori su idealni za kontinualno pra}enje koncentracija ugljen-monoksida preko
mreà stanica kakve postoje u najve}im gradovima u svetu.
UGLJEN-DIOKSID (CO2)
Nalaènje: u sastavu ~istog atmosferskog vazduha ugljendioksid u~estvuje sa

0,03%. U {tetnim koncentracijama moè se na}i pri procesima vrenja-fermentacije
(u pivarama) ili tihe fermentacije (u silosima ìtarica), zatim pri proizvodnji suvog
leda (kada isparava kao gas), i obavezno pri svakom sagorevanju organskih
materija. Sakuplja se na niskim mestima u rudnicima, bunarima, u podrumima.
Osobine: ugljen-dioksid je gas bez boje i mirisa, teì je od vazduha (spec.
te`.=1.52 g/cm3), kiselog karaktera i rastvaranjem u vodi gradi slabu ugljenu
kiselinu.
Otrovnost: ugljen-dioksid izaziva poja~ano disanje u manjim koncentracijama,
dok u ve}im izaziva opijenost i gu{enje. Iako se smatra kao obi~an zagu{ljivac, nije
potpuno bezopasan za procese u organizmu. Pri koncentracijama od 1% ubrzava
disanje, pri 10% je nepodno{ljiv, izaziva nesvesticu, a moè nastupiti i smrt. Tada
deluje kao narkotik-opija, po{to zauzima mesto kiseonika u krvi.
Kako se poslednjih decenija naglo pove}ava gustina naseljenosti na zemlji, a
time i svi otpadni proizvodi ljudske delatnosti u koje spada i ugljen-dioksid,
zapaèno je i pove}anje njegovih koncentracija u slobodnoj atmosferi. Nau~nici su
utvrdili vrlo savesnim opaànjima da bi ovo moglo dovesti u budu}nosti do
zna~ajnih poreme}aja i posledica po sav ìvi svet na zemlji, tzv. efekat staklene
ba{te.
102
Maksimalno dopu{tena koncentracija (MDK) ugljen-dioksida za radne
prostorije i osmo~asovno radno vreme iznosi, prema JUS-u, 5.000 ppm, odnosno
0,5%. Detekcija i ta~no odredjivanje koli~ina ugljen-dioksida u radnim prostorijama
obavlja se samo u slu~ajevima kada se samim procesom stvara ugljen-dioksid ili
tro{i kiseonik i kada ne postoji nikakvo provetravanje.
Obi~no se uzorak vazduha uzima u fudbalsku gumu, dobro stegne
{tipaljkom, a zatim se u laboratoriji vazduh iz gume uvede u rastvor barijum-
hidroksida i posle 3-4 sata odredjuje titracijom sa oksalnom kiselinom (titracija je
odredjivanje ja~ine baze kiselinom i obrnuto). Na osnovu koli~ine barijum-hidroksida
utro{enog na vezivanje sa ugljen-dioksidom moè se posredno saznati koncentracija
ugljen-dioksida u uzetom uzorku vazduha.
Za pra}enje finih promena niskih koncentracija ugljen-dioksida u spoljnoj
atmosferi moè se koristiti isti aparat-nedisperzivni analizer u infracrvenom delu
spektra-kao i za ugljen-monoksid, s tom razlikom {to se aparat mora prethodno
izba`dariti sa poznatim koncentracijama ugljen-dioksida. Osetljivost ovog aparata je
izvanredna i rezultati se dobijaju gotovo trenutno.
SUMPOR-DIOKSID (SO2)
Nalaènje: velike koli~ine sumpor-dioksida razvijaju se pri prènju i topljenju

sulfidnih ruda, pri preradi nafte, sagorevanju fosilnih goriva, proizvodnji sumporne
kiseline. Sumpor-dioksid se razvija u znatnim koli~inama i pri beljenju tekstila, koè,
hartije itd. Ranije se upotrebljavao i za konzerviranje ìvotnih namirnica {to je vrlo
{tetno, jer se sumpor-dioksid u èlucu oslobadja pod dejstvom hlorovodoni~ne
kiseline. Stoga je njegova upotreba u te svrhe zabranjena.
Osobine: sumpor-dioksid je nezapaljiv gas, bez boje, o{trog mirisa,
specifi~ne teìne 2,279 g/cm3, rastvara se dobro u vodi. U vazduhu postoji kao gas
ili rastvoren u vodenim kapljicama. Na vla`nom vazduhu delimi~no prelazi-oksidi{e
se u sumpor-trioksid, koji se lako spaja sa vodenom parom i daje vrlo nagrizaju}u
sumpornu kiselinu. Sumpor-trioksid i sumporna kiselina su jaki uzro~nici korozije.
Otrovnost: sumpor-dioksid je zagu{ljiv gas koji nadraùje organe za disanje
ve} pri koncentracijama od 4 ppm (0.01 mg/l). Po karakteristi~nom mirisu se
poznaje pri koncentacijama od 0.008 do 0.03 mg/l; ve} koncentracija od 0.05 mg/l
izaziva ka{alj, a ona od 1.0-1.3 mg/l opasna je posle kra}eg udisanja. Koncentracija
od 1.5 mg/l izaziva smrt posle pola do 1 ~asa.
Maksimalno dopu{tena koncnetracija (MDK) sumpor-dioksida za radne
prostorije i osmo~asovno radno vreme prema JUS-u, iznosi, 4 ppm, odnosno 10
mg/m3. Grani~na koncentracija za atmosferu naselja za duì vremenski period iznosi
0.15 mg/m3. Detekcija sumpordioksida u vazduhu se vr{i pomo}u papiri}a
natopljenih 1% rastvorom kalijum-jodata i 1% rastvorom skroba, koji poplave u
atmosferi koja sadrì sumpor-dioksid, ali pri visokim koncentracijama sumpor-
103
dioksida nestaje plave boje. Sumpor-dioksid se moè kvantitativno odrediti ako se
ispitivani vazduh provla~i kroz ispiralicu sa vrlo razblaènim rastvorom joda i 2 kapi
skroba, koji je plave boje, sve dok se ne obezboji. Na osnovu zapremine
provu~enog vazduha, iz posebnih tablica, lako se moè izra~unati koncentracija
sumpor-dioksida, prema tabeli 4.7.
Za rad u laboratoriji, bez skupe opreme, vrlo je prikladna metoda kojom se
SO2 pretvara u sulfat, a ovaj se odredjuje titracijom ili merenjem zamu}enosti
(posle dodavanja barijum hlorida).
Tabela 4.7. Odredjivanje sumpor-dioksida jodom.

______________________________________________________
Mililitri vazduha ppm Mililitri vazduha ppm
______________________________________________________
50 224 1200 10.2
100 122 1300 9.4
150 91 1400 8.6
200 61 1500 8.1
250 48 1600 7.6
300 40.7 1700 7.2
400 30.5 1800 6.7
500 22.4 1900 6.4
600 20.3 2000 6.1
700 17.4 2100 5.8
800 15.3 2200 5.5
900 13.6 2300 5.3
1000 12.2 2400 5.1
1100 11.1 2500 4.8 .
Vrlo pouzdane analiti~ke metode za odredjivanje SO2 u kontinualnom reìmu

zasnivaju se na principima kolorimetrije, provodljivosti, elektrohemijske difuzije i
gasne hromatografije kombinovane sa plamenom fotometrijom. Ove metode se,
po~ev od 1960. god. intenzivno koriste za mreè mernih stanica u velikim
gradovima i industrijskim zonama.
Opisa}emo dve metode za ispitivanje sumpor-dioksida koje se najvi{e koriste
u takvim monitoring-sistemima.
Pararozanilinska metoda se zasniva na zadràvanju, apsorpciji sumpor-
dioksida iz vazduha u rastvoru tetrahlor-merkurata. Dodavanjem jo{ nekih hemijskih
reaktiva dobija se jako obojeno jedinjenje pararozanilin-metil-sulfinska kiselina.
Ja~ina nastale boje meri se kolorimetrom ili spektrafotometrom i zavisi upravo od
koli~ine prisutnog sumpor-dioksida.
104
Ova metoda zahteva vrlo jednostavnu aparaturu za uzimanje uzoraka
vazduha, ali i vrlo dobro opremljenu laboratoriju i izve`bano stru~no osoblje.
Razradom ove metode uklonjene su sve smetnje, tako da je ona danas specifi~na
za sumpor-dioksid. Mogu se meriti koncetnracije od 25 do 1000 mikrograma po
kubnom metru. Jedina nezgoda ove metode je to {to se boja duìm stajanjem
pomalo gubi - 1% za jedan dan. U hladnoj klimi mora se obratiti pa`nja da se
uzorcine smrznu prilikom sakupljanja. Cena ovih uredjaja i opsluìvanja monitoring-
stanice koja se koristi ovom metodom je umerena. Pararozalinska metoda je
preporu~ena kao najpouzdanija laboratorijska metoda kojom treba uporedjivati ostale
metode za odredjivanje sumpor-dioksida u vazduhu.
Druga metoda koja se ~esto koristi u monitoring-sistemima je acidimetrijska
metoda (lat. acidum-kiselina). Uzorak vazduha se provla~i kroz razblaèni rastvor
vodonik-peroksida u kome se sumpor-dioksid zadràva i istovremeno oksidi{e
stvaraju}i sumpornu kiselinu. Ova se titrira sa alkalijama, a prera~unavanjem se
dobija koncentracija sumpor-dioksida u uzorku.
U zadnje vreme se u monitoring stanicama, kao i u proizvodnim pogonima
sve ~e{}e koristi fluorescentna tehnika za odredjivanje koncentracija SO2, koja je
ranije ve} opisana.
AZOTNI OKSIDI (NOx)
Nalaènje: azotna kiselina kao jako oksidaciono sredstvo ima vrlo ra{irenu
primenu. Pri radu s njom razvijaju se gasovi sme{a azotnih oksida, od kojih je azot-
dioksid najopasniji. Na radnim mestima se sme{e azotnih oksida mogu na}i u
industrijama boja, eksploziva, pri procesima sagorevanja na vrlo visokim
temperaturama, u cinkografiji, galvanoplastici, pri ~i{}enju metala itd.
Osobine: azot-dioksid je predstavnik ove sme{e gasova i vidljiv je jo{ u
bezopasnim koncentracijama kada se u toku ranijihz hemijskih procesa razvija u
obliku mrkocrvenih para. Medjutim, pri sagorevanju na visokim temperaturama u
sme{i preovladjuje azot-monoksid. U atmosferi se azot-monoksid ubrzo oksidi{e u
azot-dioksid.
trovnost: kako se azot-dioksid slabo rastvara u vodi, pa i u te~nostima i
ljudskom organizmu, njegovo otrovno dejstvo dolazi do izraàja tek posle izvesnog
perioda od momenta udisanja mrkocrvenih para, i to u dubini plu}a. Tada moè da
nastane edem (otok) plu}a i gu{enje. Va`no je napomenuti da koncentracija azotnih
oksida koja se ~ulom mirisa moè jedva osetiti, deluje ve}veoma {tetno (to je
koncentracija od 0,2 mg/l). Koncetnracija od 0.5 mg/l je opasna po ìvot posle
ne{to duèg zadràvanja u tako zagadjenom vazduhu.
Maksimalno dopu{tena koncentracija azotnih oksida za radne prostorije i
osmo~asovno radno vreme iznosi, prema JUS-u, 3,6 ppm odn. 9 mg/m3. Grani~na
koncentracija za atmosferu naselja za duì vremenski period iznosi 0,086 mg/m3.
105
Detekcija: pomo}u detektorskih cev~ica moè se pribli`no odrediti
koncentracija azotdioksida ili sme{e azotnih oksida, dok za otkrivanje azot-
monoksida ne postoje usavr{ene detektorske cev~ice. Pomenute cev~ice mogu se
koristiti za koncentracije ve}e od 0,5 ppm (0,94 mg/m3). Stoga nalaze primenu za
brzo i jeftino utvrdjivanje eventualne opasnosti na radnim mestima.
Glavna te{ko}a pri analizi vazduha u kome postoji sme{a azotnih oksida,
jeste u tome {to je sastav sme{e nepostojan. Stoga se, obi~no, azotmonoksid
nekim pogodnim oksidacionim sredstvom prethodno pretvori u azot-dioksid, pa se
oba sastojka sme{e odredjuju kao azot-dioksid. Od niza laboratorijskih i automatskih
metoda za odredjivanje azotovih oksida ovde }emo navesti dve.
Salcmanova metoda se zasniva na specifi~noj reakciji jona nitrata sa

dijazobojom pri ~emu se stvara jako obojenje ~ija se ja~ina odredjuje kolorimetrijski.
Ova metoda je veoma osetljiva. Izvesne smetnje unose ozon i neki drugi gasovi u
ve}im koncentracijama. Sa ovim ograni~enjem Salcmanova metoda se preporu~uje
kao prakti~na i dobra.
Medjutim, kao najpouzdanija laboratorijska metoda, sa kojom treba
uporedjivati ostale, smatra se hemiluminiscentna metoda. Ova metoda je novijeg
datuma i zahteva vrlo skupu aparaturu. Zasniva se na reakciji izmedju azot-
monoksida i ozona u gasnoj fazi pri sniènom pritisku ili pritisku bliskom
atmosferskom. Koncentracije azot-dioksida mere se ovom metodom indirektno, po{to
se prethodno izmeri fotometrom ja~ina svetlosti nastale reakcijom azot-monoksisa sa
ozonom. U jednom konvertoru se azot-dioksid potpuno redukuje do azot-monoksida
da bi se u daljem postupku mogla meriti oba gasa. Po zavr{enom merenju vrednost
za azot-monoksid oduzima se od vrednosti za sme{u azot-monoksida i azot-dioksida
i dobija se vrednost za azot-dioksid. Merenja sa hemiluminiscentnim analizatorima
smatraju se za vrlo pouzdana, ali su potrebni veliko iskustvo i specijalna oprema za
pripremu standardnih gasova NO i NO2 i ba`darenje aparature. Metoda se moè
primeniti za merenje koncnetracija azot-dioksida po~ev od 0,005 do 10 ppm (9,4 do
18.900 mikrograma u kubnom metru. Ukupno vreme za merenje NO, zatim NO+NO2
i oduzimanje ta dva rezultata, {to se obavlja elektronski, iznosi manje od jednog
minuta.
Uobi~ajeni {tetni gasovi u vazduhu, kao ozon, azot-dioksid, ugljen-monoksid
ili sumporni oksidi ne ometaju uop{te hemiluminiscentnu reakciju azot-monoksida sa
ozonom. Mogu}e smetnje od amonijaka, koji se moè takodje oksidisati do
azotdioksida u termalnom konvertoru, mogu se izbe}i ako konvertor radi na
temperaturama ispod 300 C. Nepostojana azotna jedinjenja kao peroksiacetil-nitrat
(PAN) i organski nitriti takodje se razlaù pod dejstvom toplote do azot-monoksida i
mogu izazvati smetnje u nekim zagadjenim atmosferama.
106
HLOR (Cl2)
Nalaènje: hlor ima {iroku upotrebu kao oksidaciono sredstvo, zatim za

sterilizaciju pija}ih voda, za hloriranje mineralnih i organskih jedinjenja, za beljenje
tekstila i papira, u vojnoj industriji za dobijanje fozgena, a oslobadja se pri
elektroliti~kom dobijanju hlora.
Osobine: hlor je teàk zelenoùti gas (spec. teìna je 2,5 g/cm3) o{trog i
te{kog mirisa koji nadraùje nos i grlo. U hemijskom pogledu hlor je jako
oksidaciono sredstvo usled svoje velike sklonosti spajanja (afiniteta) prema vodoniku.
Otrovnost: hlor nadraùje plu}a. Po mirisu se mogu otkriti koncentracije od
3,5 ppm (0,01 mg/l), koje su ve} opasne po zdravlje. Koncentracije od 0,1-0,15
mg/l izazivaju smrt kroz 30 minuta do jednog ~asa. Udisanjem koncentracija od 2,5
mg/l nastupa trenutna smrt.
Maksimalno dopu{tena koncentracija hlora za radne prostorije i
osmo~asovno radno vreme iznosi, prema JUS-u, 0.5 ppm, odn. 2 mg/m3. Grani~na
koncentracija za atmosferu naselja i duì vremenski period iznosi 0,03 mg/m3.
Detekcija: niske koncentracije hlora koje mogu biti {kodljive ako se udi{u
duì vremenski period, ne mogu se otkriti po mirisu, ali postoji osetljiva hemijska
reakcija za njihovo otkrivanje: to je jod-skrobna hartija koja se boji u plavo u
prisustvu najmanjih koli~ina hlora, mada ona nije specifi~na.
Tabela 4.8. Odredjivanje koncentracije hlora .

Mililitri Koncentracija mg/l
vazduha Standard I II III IV .
100 0.450 0.575 0.190 0.098
200 0.275 0.155 0.106 0.053
300 0.170 0.100 0.068 0.035
400 0.125 0.075 0.050 0.026
500 0.100 0.060 0.040 0.020
600 0.085 0.050 0.034 0.017
700 0.075 0.045 0.026 0.014
800 0.060 0.038 0.023 0.012
900 0.055 0.034 0.022 0.011
1000 0.050 0.030 0.020 0.010 .
Metoda sa orto-tolidinom, koju preporu~uje Britansko-nau~no dru{tvo, moè

se primeniti i za radne prostorije i za analizu vazduha u naseljima industrijskih
podru~ja. To je kolorimetrijska reakcija hlora sa orto-tolidinom, pri kojoj se javlja
boja od sasvim bledoùte do izrazito ùte. Apsorpcioni rastvor (u kome se gasoviti
hlor zadràva tj. apsorbuje) priprema se na slede}i na~in: 1 g orto-tolidina rastvori
se u 100 ccm koncentrovane hlorovodoni~ne kiseline i dopuni vodom do jednog
107
litra. Istovremeno se pripremi niz obojenih standardnih rastvora pomo}u kalijum-
bihromata. Vazduh se provla~i kroz malu ispiralicu sa 10 cm apsorpcionog rastvora
do pojave boje jednog od standarda. Koncentracija hlora moè se lako izra~unati iz
tabele 4.8.
OZON (O3) I OKSIDANSI
Nalaènje: ozon se dosta retko sre}e u vazduhu radnih prostorija, medjutim,

u vazduhu naselja i donjim slojevima atmosfere ozon je gotovo redovan sastojak.
Poreklo atmosferskog ozona je nedovoljno poznato.
Pojam "oksidansi" obuhvata sve one materije u vazduhu, izuzev kiseonika,
koje imaju oksidiraju}e osobine, tj. lako odaju kiseonik. Vi{e od polovine ukupnih
oksidanasa otpada na ozon. Pored njega su va`ni jo{ oksidansi u gradskom
vazduhu: azot-dioksid (NO2) i peroksi-acetil-nitrat (PAN).
Oksidansi nastaju kao rezultat fotohemijskih reakcija pod uticajem sun~eve
svetlosti. Ova pojava je prvo zapaèna u Los Andjelesu, pa je takav foto-oksidacioni
smog dobio naziv jo{ i "smog Los Andjelesa". (Izraz "smog" nastao je spajanjem
dve engleske re~i: smoke (dim) i fog (magla), da bi ubrzo bio
prihva}en i u drugim jezicima).
[ta je, zapravo, smog? Sastav i {tetno dejstvo sastojaka smoga razja{njeni
su tek na primeru i sistematskom ispitivanju ove pojave u Los Andjelesu. Pored
prirodnih ~estica soli (donesene vetrom sa okeana) i pra{ine, koje lebde u vazduhu,
u stvaranju smoga u~estvuju i otpadne pra{ine, dimovi i gasovi iz industrijskih i
doma}ih loì{ta, a kao glavni uzro~nici zagadjivanja vazduha u Los Andjelesu
smatraju se motorna vozila. Oko 2,5 miliona vozila oslobadja svakodnevno 1.100
tona ugljovodonika (prete`no para benzina). Pored ovih izvora tu su i proizvodi
sagorevanja gasa, ulja, prerada petroleja, isparenja benzina i spaljivanje ~vrstih
otpadaka.
Ozon je hemijski vrlo aktivan, po{to lako otpu{ta kiseonik i stupa u dejstvo
sa raznim sastojcima vazduha. Op{te priznata Hagen-Smitova teorija najpotpunije
obja{njava ove reakcije i stvaranje smoga. înjenica da smoga gotovo nema no}u
ukazuje da se smog stvara fotohemijski, od ne{isto}a u vazduhu, a pod dejstvom
sun~eve svetlosti. Osnovni reagensi su pri tom oksidi azota, ugljovodonici i aldehidi.
Osobine: ozon nadraùje sve puteve organa za disanje, nos, grlo i prodire
mnogo dublje u plu}a nego recimo sumporni gasovi. Ozon nadraùje naro~ito
sluznice o~iju i suzne kanale, pa izaziva suzenje. Koncentracije od 0,3 ppm odn.
0.04 mg/m3 u toku nekoliko ~asova su otrovne kako za ljude tako i za biljke.Pored
ovih {tetnih uticaja na ìvi svet, ozon razara i mnoga dobra, npr. kau~uk.
Dokazivanje prisustva ozona i oksidanasa u vazduhu moè se izvr{iti
laboratorijskim ili automatskim metodama. Hemiluminiscentna metoda je vrlo
pogodna za kontinualno pra}enje ozona u vazduhu. Zasniva se na reakciji etilena
108
sa ozonom u gasnoj fazi. Ozon brzo stupa u reakciju sa etilenom i daje ozonid koji
se brzo raspada uz emitovanje svetlosti. Ja~ina ove svetlosti upravn je srazmerna
koncentraciji ozona u vazduhu i meri se fotohemijski. Automatski analizator je
pouzdan, lako se njime rukuje, visoko je selektrivan i vrlo osetljiv.
Ova metoda je pogodna za koncentracije od 0,005 do ne{to vi{e od 1 ppm
(10-2000 mg/m3). Aaratura se mora prethodno ba`dariti sa poznatim
koncentracijama ozona, koji se dobija iz generatora ozona. Ta~nost metode zavisi
od ta~nosti odredjivanja ozona iz generatora. Druge oksidi{u}e i redukuju}e materije
ne uti~u na ovu metodu, te je stoga i preporu~ena za kontinualna merenja u
gradskom vazduhu.
Za merenjue ukupnih oksidanasa postoji niz hemijskih metoda prilagodjenih
za automatsko pra}enje. Istovremeno se meri i ozon koji se smatra za glavni
oksidans. Metoda po Bajersu i Salcmanu, sa neutralnim rastvorom kalijum-joda,
NPKJ-metoda, daje podatak o ~isto oksidacionim osobinama zagadjenog vazduha,
bez pojedina~nih podataka. Ova metoda zasniva se na kolorimetrijskoj tehnici: svi
oksidansi se apsorbuju (zadràvaju) u 1% rastvoru neutralnog kalijum-joda i
oslobodjeni jod se meri na datoj talasnoj duìni do 30 minuta. Fotometrijsko merenje
nastalog obojenja jodnog kompleksa treba brzo uraditi jer se obojeni rstvor (jodni
kompleks) brzo kvari. Smetnje ovom odredjivanju poti~u najvi{e od sumpor-dioksida,
pa treba izvr{iti korekciju rezultata. Ako ima sumpor-dioksida u ve}im
koncentracijama (10 do 100 puta vi{e od oksidanasa), onda ga treba ukloniti pre
po~etka analize provodjenjem vazduha preko sloja natopljenog hrom-trioksidom.
Ovom metodom oksidansi se mogu meriti u posegu od 0,01 do 10 ppm (20-20.000
g/m3). Ona nije skupa. Od aparature zahteva se jedino spektrofotometar za
ultravioletni deo spektra za merenuje intenziteta obojenja jodnog kompleksa.
LEBDE]E ÊSTICE
Lebde}e ~estice sastoje se i od ~vrstih i od te~nih ~estica raspr{enih u

atmosferi, ~iji se pre~nik kre}e od delova mikrona do nekoliko stotina mikrona.
[tetno dejstvo sme{e lebde}ih ~estica ne poti~e samo od njenog hemijskog sastava
nego i od njenih fizi~kih osobina, pa je stoga potrebna vrlo bri`ljiva analiza
vazduha.
Najzna~ajniji deo sme{e ~ine one ~estice koje se najduè zadràvaju, lebde
u vazduhu. To je respirabilni deo, a odnosi se na veli~inu od oko 0,1 do oko 5-10
mikrona. One su zna~ajne ne samo u zdravstvenom pogledu nego i zato {to imaju
veliki udeo u smanjenju vidljivosti i {to ulaze u atmosferske reakcije.
Gravimetrijske metode za odredjivanje mase ~estica sastoje se u merenju
filtera pre i posle uzimanja uzoraka, {to se obavlja u toku 24 ~asa. Za fotometrijske
metode ~estice se sakupljaju na filteru u vremenu od jednog do 24 ~asa. U ovom
slu~aju se meri propu{tanje ili odbijanje svetlosti na nataloènom materijalu.
109
Za uporedjivanje predlaè se gravimetrijska metoda sa uzimanjem uzoraka
velike zapremine. Vazduh se provla~i stalnim protokom kroz izmereni filter sa
staklenim vlaknima. Ponovnim merenjem teìne filtera dobija se direktno masa
~estica. Prednost ove metode je veliki uzorak, pa se, po potrebi, mogu odrediti i
tragovi zagadjuju}ih materija. Aparaturom moè da rukuje i manje obu~eno osoblje.
Cena nabavke i odràvanja je vrlo skromna.
Rezultati dobijeni gravimetrijskim uredjajem obi~no su oko dva puta ve}i od
onih dobijenih merenjem refleksije mrlje dima, odnosno fotometrijskom metodom,
po{to ona obuhvata uglavnom tamne ~estice u vazduhu, a one nisu ni u kom
slu~aju srazmerne ukupnoj koli~ini lebde}ih materija.
Potpunija slika o stepenu zagadjenosti gradskog vazduha moè se dobiti
kada se koriste obe metode, gravimetrijska i reflektometrijska. Prva daje vrednost
ukupne koli~ine lebde}ih materija na jednom podru~ju, a druga samo udeo ~estica
crnog dima u ukupnom zagadjenju vazduha.
4.6. Preiavanje zagadjenih otpadnih gasova
Tehnika zagadjuje vazduh u svim vidovima u kojima se polutanti mogu

javljati: pra{inom (~vrste ~estice), te~nostima (kapljice), parama (u vidu molekula) i
gasovima (u vidu molekula). Dok se polutant u prva dva vida moè primetiti,
molekuli su nevidljivi, zbog ~ega ova zagadjenja mogu biti opasnija, jer se teè
otkrivaju. Naziva}emo sve oblike pojave polutanata ubudu}e ~esticama, radi
pojednostavljenja izlaganja.
Veli~ine ~estica se uobi~ajeno mere mikronima. O{tro oko moè da
registruje veli~ine do 20-30 mikrona. Molekuli su hiljade puta manji od mikrona.
Nave{}emo veli~ine pojedinih ~estica polutanata u mikronima, radi sticanja
predstave o njihovim dimenzijama, tabela 4.9.
Tabela 4.9. Uporedne veli~ine ~estica polutanata .

Vrste ~estica veli~ina u mikronima javljaju se kao .
molekuli 0.0002-0.005 gasovi i pare
nevidljive sitne 0.001-1 aerosoli:postojani
koloidne dimovi i magle
vrlo sitne 0.1-10 fine pra{ine i raspr{nice
iz industrije (sprejevi)
srednje 10-100 obi~na pra{ina
grube ve}e od 100 grube pra{ine i kapi ki{e .
110
Ova raznolikost u veli~inama ~estica zagadjiva~a implicira i rzali~ite metode
za njihovo otklanjanje.
I ovde se potvrdjuje poznati zakon dijalektike da se promenom kvantiteta (u
na{em slu~aju veli~ina ~estica) menja kvalitet (na~in izdvajanja). U svrhu izdvajanja
se koristi promena pona{anja ~estica prema silama koje na njih deluju. Pod istim
uslovima na sve ~estice deluju iste sile, ali razli~itim intenzitetom. Ima, uglavnom
devet sila koje deluju na ~estice polutanata:
1) sila Zemljine teè - Fg

2) sila potiska - Fb
3) sila inercije - Fi
4) centrifugalna sila - Fcf
5) sila pritiska - Fp
6) sila otpora - Fr
7) termodinami~ka sila - Ft
8) sila turbulentnih udara - Fu
9) elektrostati~ka sila Fe
Ukoliko se ~estice kvase, pojavljuje se jo{ i sila povr{inskog napona Fs.

Pored ovih sila moè da se pojavi jo{ niz drugih koje prouzrokuju rastvaranje
polutanta u vodi, odnosno njegovo vezivanje za ~vrste povr{ine. Te nove sile
nazuivamo fizi~ko-hemijskim silama. Ako se ~estice i hemijski menjaju, navedenim
silama dodaju se i vrlo sloène hemijske sile.
Svih navedenih devet sila deluju istovremeno pod datim uslovima na svaku
vrstu ~estica: na molekule, na fine ~estice dima, na zrnca pra{ine i na kapljice, ali
dejstvo na ~estice razli~itih veli~ina nije jednako. Na velike, te{ke ~estice, dakle, na
one koje imaju veliku masu, deluje ja~e sila Zemljine teè. Na ove ~estice isto tako
jako uti~u inercione kao i centrifugalna sila. Povr{ina malih ~estica prema masi je
znatno ve}a nego kod velikih ~estica, pa zna~ajnu ulogu mogu da imaju sile koje
deluju na povr{inu: to su elektrostati~ke sile i sile povr{inskog napona. Sile pritiska
se, recimo, najvi{e primenjuju za izdvajanje polutanata na sitastom cedilu filtara,
dakle za izdvajanje relativno krupnijih ~estica iz vazduha.
Fizi~ko-hemijske sile se koriste pri izdvajanju sitnijih ~estica polutanata, u
prvom redu molekula. Ove sile se javljaju pri rastvaranju zagadjiva~a u rastvorima
za ispiranje, ili pri njegovom vezivanju za ~vrstu povr{inu odredjenih supstancija, ili
pri kondenzaciji.
Hemijskim silama se, podesnim reakcijama, {tetni molekuli hemijski menjaju
u bezopasne, ~ak i korisne.
111
Tabela 4.10. Veli~ina ~estica i sile za njihovo izdvajanje .
Veli~ine ~estica Vrsta sila Naziv uredjaja .
Grube:te{ke ~estice Zemljina teà, Talo`ni kanali,komore
velike mase inercione udarni izdvaja~i
Sitne:lake ~estice Inercione,centri- cikloni, filtri
male mase fugalne,pritiska ispiralice
Koloidne:vrlo male mase Elektrostati~ke, elektrofiltri,
velike povr{ine povr.-napona, mokri izdvaja~i
fizi~ko-hemijske
Molekuli:zanemarljivo fizi~ko-hemijske, apsorberi,adsorberi
male mase i povr~. i hemijske sile reaktori spaljiva~i .
Veli~ina ~estica polutanta ne odredjuje jednozna~no zagadjenu sredinu.

Sasvim druga~ije se pona{aju ~estice kada su rasute, rasejane (dispergovane) po
vazduhu, a druga~ije po vodi. Stoga se uvodi pojam "disperzioni sistem". Njega ~ine
i ~estice i sredina u kojoj se nalaze, tj. u kojoj su dispergovane. Ukoliko su ~estice
manje, utoliko je disperzija vi{a ("visokodispergovani sistemi"), te je i raspodela
~estica u njima ravnomernija. Prema najgrubljoj klasifikaciji sisteme moèmo podeliti
na gasovite (~estice rasejane po gasu) i te~ne disperzione sisteme (~estice rasejane
po te~nosti). U ovom izlaganju interesuju nas prete`no gasoviti disperzioni sistemi.
U tabeli 4.11. dati su tehni~ki i meteorolo{ki nazivi disperzionih sistema.
Tabela 4.11. Tehni~ki i meteorolo{ki naziv gasovitih sistema
prema veli~ini ~estica .
Opseg veli~ina ~estica u vazduhu Naziv sistema
u mikronima .
TEHNI^KI:
Molekuli
0.0002-0.005 sme{a gasova i para
^vrste ~estice
0.001-1 dimovi
1-150 pra{ine
êstice te~nosti
0.01-10 magle
10-5000 raspra{nica (sprej)
METEOROLO[KI:
0.01-3 smog
2-100 oblaci, gusta magla
50-200 rosulja
200-400 sipe}a ki{a
400 i ve}e ki{a .
112
Ovde }e biti re~i o svim gasovitim disperzionim sistemima: sme{ama
gasova, dimovima, pra{inama, maglama i raspr{nicama. Opisa}emo postupke i
uredjaje koji se naj~e{}e koriste za pre~i{}avanje zagadjenih otpadnih gasova,
odnosno vazduha.
Do sada je razvijen ~itav niz aparata i uredjaja za pre~i{}avanje zagadjenih
otpadnih gasova. No pre no {to predjemo na njih, iz istorijskih razloga }emo se
ukratko zadràti na pojavi ispu{tanja zagadjenih gasova kroz industrijske dimnjake u
vi{e slojeve atmosfere, ~ime se ispu{teni gasovi razredjuju i smanjuje koncentracija
polutanata.
4.6.1. Ispu{tanje zagadjenih gasova kroz dimnjake u vi{e slojeve atmosfere.
Ovo je najstariji na~in za{tite ìvotne sredine od neposrednog zagadjivanja.

Istine radi treba re}i da je on imao sasvim drugi cilj. Da bi gorivo u industrijskim
loì{tima (pa i u doma}instvima) {to bolje sagorevalo, neophodna je dovoljno jaka
"promaja", kojom se u loì{te unose potrebne koli~ine vazduha. To se postiè
primenom dimnjaka; u industriji visokim dimnjacima. [to kroz te dimnjake odlaze i
zagadjiva~i, moè se smatrati kao sre}na okolnost, jer, svojevremeno, na taj
momenat niko nije obra}ao pa`nju. Kroz industrijske dimnjake ispu{taju se zagadjeni
gasovi u vi{e slojeva atmosfere, gde se me{aju sa ~istim vazduhom. Time se
razblaùju i postaju manje {tetni.
U ve}ini industrijski razvijenih zemalja gas koji se ispu{ta u atmosferu ne
sme da ima ve}u koncentraciju zagadjiva~a od dozvoljene. Da bi se udovoljilo ovom
zahtevu otpadnim gasovima se pre nego {to izadju iz dimnjaka dodaje ~ist vazduhz
uz pomo} dopunskih ventilatora. Treba ista}i da ovaj postupak u su{tini nije
kona~no re{enje osnovnog zadatka, jer ne vodi stvarnom smanjenju koli~ine
zagadjiva~a koji se ispu{ta u vazduh.
Princip rada industrijskog dimnjaka je jednostavan. Teàk i hladan spoljni
vazduh istiskuje kroz dimnjak lak{e tople dimne gasove, nadvi{avaju}i za Dh otvor
dimnjaka. Kriti~an parametar za efikasnost razblaènja dimnih gasova je visina
dimnjaka u odnosu na tzv. temperaturno inverzioni sloj. Dim koji izlazi iz vi{eg
dimnjaka, iznad temperaturno inverzionog sloja, razblaùje se i odnosi strujama
vazduha dalje u atmosferu, a onaj iz nièg dimnjaka, ispod temperaturno
inverzionog sloja, ne moè da se {iri navi{e i zato jako zagadjuje vazduh i ìvotnu
sredinu. Ukoliko je razlika temperature izmedju izlaznih gasova i okolnog vazduha
ve}a utoliko }e brzina isticanja gasova biti ve}a a time i visina penjanja. Stoga se
gasovi ispu{taju zagrejani na oko 200 C. Na taj na~in se istovremeno spre~ava i
kondenzacija vodene pare, a time i vlaènje dimnjaka.
Pored navedenih ~inilaca, visinu dimnjaka odredjuju i meteorolo{ki uslovi
sredine. Potrebno je poznavati smer kretanja vetrova, njihovo u~e{}e tokom cele
godine, ja~inu, pored drugih op{tih meteorolo{kih podataka. Tek posle deseto-
113
godi{njeg merenja ovakvi podaci postaju dovoljno verodostojni. Slika 4.12. pokazuje
kako se iz dimnjaka rasprostiru ~vrste i gasovite ~estice.
Slika 4.12. Rasprostiranje ~estica iz dimnjaka
^vrste ~estice su razli~itih veli~ina, i u prirodi i u tehnici (npr. lete}i pepeo iz

dimnjaka). Pretpostavlja se da se pored ~vrstih ~estica nalaze uvek i gasoviti
zagadjiva~i. Na gornjem delu slike crti~astim linijama je prikazano kako se
rasprostire gasoviti zagadjiva~. On se konusno {iri dobijaju}i oblik nepravilnog
horizontalnog konusa. U sredini je koncentracija zagadjiva~a uvek najve}a;
udaljavanjem od dimnjaka ona postepeno opada. Na samim ivicama konusa pada
na nulu. U ta~ki Z zagadjiva~ dodiruje zemlju; to zna~i da }e nadalje zagadjivati
vazdu{ne slojeve neposredno iznad nje, ali manjim koncentracijama.
Iz dimnjaka no{ene promajom, izle}u i ~estice pepela ili pra{ine. One
najteè padaju uz sam dimnjak, a lak{e dalje od njega. U donjem sloju slike
prikazano je kako se menja koli~ina dve veli~ine ~estica koje padnu na zemlju. Pod
normalnim atmosferskim uslovima, ako je brzina vetra mala, najve}a je koncentracija
~esti~nih zagadjiva~a na rastojanju od 5 do 10 visina dimnjaka.
Dimnjak treba da bude oko 2,5 puta vi{i od okolnih uzvi{enja i gradjevina;
ina~e, one mogu da stvaraju jake vrtloge vazduha, {to izaziva i nepredvidiva
kome{anja. Brzina izlaznih gasova treba da bude 20-30 m u sekundi. Ukoliko bi
bila manja, moglo bi se desiti da i vetrovi male brzine obaraju dim iz dimnjaka, {to
bi moglo jako zagaditi neposrednu okolinu.
Nedostatak dimnjaka je da sa porastom visine, njegova cena naglo raste.
Ako je dimnjak vi{i od 300 metara, on postaje toliko skup da je jeftinije pre}i na
neki drugi postupak pre~i{}avanja otpadnih gasova. Ako ni ovakvo re{enje ne
zadovoljava, treba menjati sirovine, odnosno tehnologiju procesa.
114
Danas se sa dosta ta~nosti moè izra~unati potrebna visina dimnjaka. Pri
tom se polazi od koli~ine i temperature izlaznih gasova i od meteorolo{kih uslova.
Uzimaju se u obzir oni ~inioci koji su naj~e{}i u datom delu podneblja.
Nave{}emo jedan primer prora~una koncentracije {tetnih materija emitovanih
iz dimnjaka. Najve}a koncentracija {tetnih materija Cm (mg/m3), koja se dobija u
prizemnim slojevima atmosfere pri lo{im atmosferskim uslovima, moè se izra~unati
iz slede}eg obrasca:
3/ 2
a K b m n
Cm =
H2 V T
a - koeficijent, zavisi od mesnih geografskih uslova, dimenzija s2/3.oC1/3.

K - koli~ina ispusnih {tetnih primesa u gr/s (SO2, CO2, pepeo)
n - broj dimnjaka iste visine ukoliko ih ima vi{e
H - visina dimnjaka
V - ukupna zapremina izlaznih gasova (m3/s)
T = Tg - Tv (oC) - razlika temperature izlaznih gasova i okolnog vazduha,
m - bezdimenziona konstanta, zavisi od protoka dimnih gasova
b - bezdimenziona konstanta, zavisi od brzine taloènja primesa iz atmosfere
Zamenom Cm sa maksimalno dozvoljenom koncentracijom za odgovaraju}i

zagadjiva~ (CMDK) i transformisanjem dobija se vrednost minimalne visine dimnjaka
za maksimalno optere}enje kotla:
3/ 2
a K b m n
Hmin =
C MDK V T
Detaljan prora~un koncentracija polutanata je veoma sloèn postupak i

podrazumeva glomazan matemati~ki aparat, kao i niz empirijskih predpostavki
posebno u vezi sa uticajem klimatskih faktora. U Prilogu II je ilustrovana primena
Gausovog modela disperzije za prora~un koncentracije polutanata emitovanih iz tzv.
ta~kastog izvora (dimnjaka).
Ukoliko u okolini dimnjaka postoje uzvi{enja koja mogu menjati tokove
strujanja vazduha i time usmeravati zagadjiva~e u nepredvidivim pravcima, mora se
pristupiti ispitivanjima na fizi~kim modelima. To su, u stvari, jako smanjeni modeli
dimnjaka, zgrada i okoline. Oni se stavljaju u vazdu{ne tunele ili kanale ispunjene
vodom, pa se pomo}u proizvedenog dima ili obojenog mlaza vode prou~ava kako
se ovakve vidljive struje {ire kroz modele. Pogodnim inènjerskim postupcima ova
saznanja se mogu preneti na stvarne, prirodne uslove.
115
Nagla industrijalizacija u~ini}e primenu dimnjaka sve neprihvatljivijom i
kriti~nijom, jer su koli~ine zagadjiva~a koji se ispu{taju u atmosferu ogromne, a
mogu}nosti dimnjaka ograni~ene. Utoliko pre {to se u atmosferu ispu{taju razli~iti
zagadjiva~i i njihovo istovremeno (sinergetsko) dejstvo uti~e nepovoljno na
atmosferu, stvaraju}i jedinjenja koja postepeno ugroàvaju celokupno ~ove~anstvo
(kisele ki{e u Skandinaviji).
4.6.2. Aparati i uredjaji za pre~i{}avanje zagadjenih otpadnih gasova.
Zadatak pre~ista~a je da omogu}e {to potpunije i {to jeftinije pre~i{}avanje

gasova. Videli smo da se aparati i uredjaji za pre~i{}avanje gasova biraju prema
veli~ini ~estica koje treba ukloniti. Da bi se to postiglo, potrebno je da se u takvim
uredjajima stvaraju polja sila koje najja~e deluju ba{ na ~estice koje treba ukloniti iz
struje gasa.
Prikazana podela aparata i uredjaja zasniva se na silama kojima se oni
sluè pri pre~i{}avanju gasova. To je, ~ini se, jedini ispravan pristup ovom zadatku.
Pri tome treba uvek uzeti u obzir relacije: veli~ina ~estica - najpodesnije sile -
aparat koji ostvaruje polje tih sila - efikasnost pre~i{}avanja.
Sile kojima se u pre~ista~ima deluje na ~estice podeljene su u tri grupe:
-fizi~ke: zemljina teà, inercione, centrifugalne, elektrost ati~ke i sila pritiska;
-fizi~ko-hemijske: povr{inske, medjumolekulske, termodinami ~ke;
-hemijske: medjumolekulske, medjuatomske, kohezione, termodinami~ke.
Prema navedenim grupama sila, postoje tri grupe postupaka pre~i{}avanja i
to fizi~ki koji se koriste za izdvajanje krupnih i sitnih ~estica, Fizi~ko-hemijski za vrlo
sitne ~estice i molekule i hemijski postupci uglavnom za molekule.
Napominjemo da ~estice koje izdvajaju fizi~ki pre~ista~i ostaju u
nepromenjenom obliku u vidu nagomilane pra{ine, te~nosti ili mulja. Fizi~ko-hemijski
pre~ista~i daju tekodje hemijski nepromenjene ~estice koje izdvoje, jedino {to su u
koncentrisanom i ~istijem obliku; tako se, na primer, sumpor-dioksid moè koncent
risati od 2% na preko 90%. Ovakvi koncentrovani zagadjiva~i mogu biti upotrebljeni
kao sirovina za nove industrijske procese, odnosno mogu se vratiti u proizvodnju.
Hemijski pre~ista~i menjaju vrstu molekula zagadjiva~a tako da se dobijaju nova
jedinjenja. Teì se da novonastali molekuli dobijaju upotrebnu vrednost, tj. da se
mogu primeniti kao nova sekundarna sirovina; mada se u ve}ini slu~ajeva prevode
u bezvredne, ali i bezopasne supstancije.
116
PODELA PREÎSTAÂ GASOVA PREMA POSTUPCIMA KOJIMA SE SLU@E
I PREDLOG NAZIVA PREMA TOJ PODELI
A. Fizi~ki postupci
I - Mehani~ki izdvaja~i (otpra{iva~i i otkapljiva~i)
1. Gravitacioni talo`nici
a) talo`ni kanali
b) talo`ne komore
2. Centrifugalni talo`nici:
a) cikloni
b) multicikloni
c) mehani~ki rotacioni
3. Inercioni izdvaja~i:
a) udarni
b) obilazni (àluzinski)
c) venturi (kaplji~asti) ispira~i-samorasprsni oro{iva~i
d) penasti
4. Filtri:
a) nepokretno cedilo
- vre~asto
- ravno
- s punjenjem
b) pokretno cedilo
- namotajno
- s beskrajnom trakom
II - Elektrostati~ki izdvaja~i:
1. jednozonalni
2. dvozonalni
3. kombinovani
B. Fizi~ko-hemijski postupci
I - Toplotni izdvaja~i:
1. kondenzatori
II - Apsorpcioni izdvaja~i:
1. kaplji~asti apsorberi
2. apsorberi s punjenjem
3. apsorberi s podovima
III - Adsorpcioni izdvaja~i:
1. adsorberi s nepokretnim adsorbensom
2. adsorberi s pokretnim adsorbensom
117
C. Hemijski postupci
I - Proste hemijske reakcije:
1. reaktori iz proste brze reakcije
(neutralizacija, redukcija, oksidacija)
II - Kataliti~ke reakcije:
1. reaktori za homogenu katalizu
2. reaktori za heterogenu katalizu
III - Piroliza:
1. {ar`ne pe}i
2. proto~ne pe}i
IV - Sagorevanje:
1. pe}i za prosto sagorevanje
2. pe}i za katali~ko sagorevanje
Data podela fizi~kih izdvaja~a bila bi jo{ sloènija da su uzeti u obzir i

postupci za izdvajanje suvih i mokrih ~estica. Isto tako treba naglasiti da je mnogo
sloènija podela fizi~ko-hemijskih i hemijskih postupaka, ali u ovom tekstu u to
ne}emo ulaziti. U praksi se pokazalo, medjutim, da je od svih ovih postupaka samo
njih desetak tehni~ki prihvatljivo.
OCENA VALJANOSTI RADA UREDJAJA ZA PREÎ[]AVANJE GASOVA
Da bi se sagledala valjanost i upotrebljivost nekog uredjaja, potrebno ga je

razmotriti sa vi{e strana, i to prema:
- stepenu izdvajanja zagadjiva~a,
- utro{ku energije,
- sigurnosti rada i
- postojanosti konstrukcionog materijala
Stepen izdvajanja zagadjiva~a ( ) je najva`niji kriterijum pri oceni valjanosti

rada. On ozna~ava odnos izdvojene koli~ine zagadjiva~a (Qi) i ukupne koli~ine (Qu)
koju je gas sadrào pre pre~i{}avanja. Prema tome:
Q
= .
Qu
Koli~ina zagadjiva~a se daje obi~no u teìnskim jedinicama, odnosno u

jedinicama mase. Po{to je ukupna koli~ina zagadjiva~a ve}a od izdvojene, ovaj
odnos je manji od jedinice. Ako 1 m3 gasa pre pre~i{}avanja ima 5 g pra{ine, a
posle izdvajanja ostaje 1 g tada je = 0.8. Da se ne bi radilo o brojevima manjim
118
od jedinice ~esto se ovaj broj pomnoì sa 100, i tako se stepen izdvajanja
zagadjiva~a dobija u procentima.
Utro{ak energije je takodje zna~ajan pri oceni rada pre~ista~a. Energija se
naj~e{}e tro{i: za potiskivanje gasova i savladavanje otpora pri prolazu kroz aparate
i vodove; za pokretanje vode i raspr{ivanje; tro{i se i elektri~na energija, kojom se
napajaju naj~e{}e ventilatori, pumpe i kompresori, elektrofiltri.
Sigurnost rada je zna~ajna za svaki industrijski uredjaj. Treba da je
obezbedjena stabilnost rada i nezavisnost stepena izdvajanja od koli~ine gasa i
sadràja zagadjiva~a u njemu. Mnogi prihvatljivi postupci pre~i{}avanja propali su jer
su se aparati s vremenom zagu{ivali, za~epljavali ~esticama ili su u njima stvarane
naslage koje bi onemogu}avale dalji pravilan rad. Prosti aparati, bez sloènih
uredjaja, u tehni~ki nerazvijenim sredinama su bolji od onih sa skupom
elektronskom opremom. Postojanost konstrukcionog materijala u odredjenim
radnim uslovima veoma je zna~ajna za trajan rad uredjaja. Po{to ovi materijali
dolaze u dodir sa vrelim i vla`nim, kiselim ili alkalnim gasovima, ~esto punim o{trih
~estica pra{ine, oni treba da budu otporni prema koroziji, ali isto tako i na udare
~estica koje ih mogu vrlo brzo razoriti ili pohabati.
Ve}inu navedenih efekata nije mogu}no predvideti unapred. Stoga, po
pravilu, naro~ito ako su u pitanju novi aparati, ili se pre~i{}avaju otpadni gasovi
novih sastava, odnosno, ako se èle primeniti novi konstrukcioni materijali, treba
sprovesti eksperimentalna ispitivanja u praksi, pa tek onda se odlu~iti za nove
postupke i aparate, odnosno materijale.
A. FIZI^KI POSTUPCI IZDVAJANJA ZAGADJIVAÂ
A.I. Mehani~ki izdvaja~i (otpra{iva~i i otkapljiva~i)
A.I.1. Gravitacioni talo`nici - talo`ni kanali i komore

Iz gasa koji struji kroz talo`ne kanale i komore taloè se grube ~estice
pra{ine ili kapi te~nosti. [ema rada talo`nih otpra{iva~a prikazana je na sl. 4.13.
Slika 4.13. Presek talo`ne komore sa brzinama strujanja i

taloènja, (duè strelice ozna~avaju ve}e brzine)
119
Prikazan je uzdu`ni presek kroz koji proti~e zapra{eni gas. Na jednom mestu je
dimni kanal pro{iren; ako je pro{irenje duè, re~ je o talo`nom kanalu, a ako je
kra}e i {ire, u pitanju je talo`na komora.
Kroz dimne kanale gasovi brzo struje (wk), {to onemogu}ava taloènje
~estica. U talo`noj komori brzina strujanja (wtk) je znatno manja, brzina padanja
(wp) ista, pa je brzina taloènja (wr) usmerena ka dnu talo`nika; tako se ~estice
izdvajaju iz struje gasa.
Brzina taloènja (wr) je posledica dejstva Zemljine teè (wp), pa se ovi
otpra{iva~i nazivaju i gravitacioni talo`nici.Zbog slabog dejstva Zemljine teè
izdvajaju se samo ve}e ~estice do 80 mm; {to zna~i da je re~ o grubom
otpra{ivanju. Za ovakvo pre~i{}avanje potrebna je mala koli~ina energije, a
rukovanje i odràvanje je jednostavno.
A.I.2. Centrifugalni talno`nici cikloni
Za izdvajanje jo{ manjih ~estica, a potpunije ve}ih, upotrebljava se

centrifugalna sila. Zapra{eni gas ulazi tangecijalno u ciklon i zbog cilindri~nog oblika
po~inje da kruì oko odvodne cevi. Zbog brzog kru`nog kretanja, brzinom wt, javlja
se centrifugalna sila koja usmerava ~estice ka zidu ciklona, saop{tavaju}i im brnizu
wr, kao {to je prikazano na slici 4.14. Zbog ovoga ~estice }e udarati o zidove
aparata i padati niz njih u sabirni levak.
Slika IV.14. Prikaz rada ciklonskog otpra{iva~a
120
Centrifugalna sila, koja deluje na ~estice u ciklonu, moè biti vi{e desetina
puta ve}a od Zemljine teè. Stoga je mogu}no u njemu izdvojiti vrlo sitne ~estice, i
do 10 mm ali je za to potrebna energija znatno ve}a nego u talo`niku.
Radi sagledavanja na~ina rada ciklonskog uredjaja u zavisnosti od veli~ine
~estica i zahteva za vi{im stepenom izdvajanja zagadjiva~a, nave{}emo jedan
primer prora~una dimenzija ciklonskog uredjaja, uz pomo} crteà na istoj slici.
Polaze}i od obrasca za radijalnu brzinu (w=wr) izdvajanja ~estica iz gasnog fluksa
d 2 w 2k
w =
18gR sr g
sa wk = wu/k, k-koeficijent degradacije ulazne brzine (1.4), pri ~emu je wu-brzina

gasa na ulazu, d-pre~nik ~estica, -specifi~na teìna ~estica, g- koeficijent
apsolutnog viskoziteta gasa. Vreme taloènja ~estica na maksimalnom putu - b bi}e:
b 18bgR sr g
= =
w d 2 w 2k
Put koji predje gas u prstenastom prostoru ciklonskog uredjaja dat je izrazom:
18bgR sr
Lsr = .wk =
g
2
d wk
Broj obrtaja gasa u ciklonu dat je izrazom:
Lsr 9 bg g
n= = 2
2 R sr d wk
Izraz za visinu gasnog fluksa ima oblik:
h = V / (3600wkb)
gde je V-zapreminski protok gasa. Za potrebnu visinu cilindri~nog dela ciklonskog

uredjaja na kraju se dobija izraz
9 Vg
H = h .n =
g
2 2
3600 d wk
121
odnosno
V
H = 0.0153
g
2 2
d wk
Iz navedenog izraza za visinu cilindri~nog dela ciklonskog uredjaja vidi se da

je ona obrnuto srazmerna drugom stepenu dimenzija ~estice, obrnuto srazmerna
specifi~noj teìni ~estice i direktno srazmerna koeficijentu apsolutnog viskoziteta.
MULTICIKLONI su kombinacije vi{e ciklona redno nadovezanih jedan na
drugi ~ime se postiè znatno ve}i efekat izdvajanja ~estica. Medjutim, u ovom
slu~aju ve}i je i utro{ak energije.
A.I.3.a) Inercioni izdvaja~i - udarni otpra{iva~i.
Zapra{en gas struji velikom brzinom prema ~vrstoj, udarnoj povr{ini. Molekuli
gasa, zbog male mase, lako menjaju pravac obilaze}i je. êstice, znatno ve}e
mase, zbog velike inercije, udaraju o ove povr{ine, gube brzinu i izdvajaju se iz
struje gasa (sl.4.15). Tako izdvojene padaju du` vertikalnih povr{ina i kroz re{etku
za umirivanje u prihvatno kolo. Odavde se povremeno ispu{taju. Po{to su u ovom
aparatu izazvane inercione sile (Fi) ve}e od gravitacionih (Fg) mogu}no je u njima
izdvajati i sitnije ~estice, od oko 60 mikrona. Energija potrebna za rad ovih
otpra{iva~a je pet puta ve}a nego u talo`niku. Pomo}u njih se uklanja do 60%
grube i srednje fine pra{ine.
Slika 4.15. Udarni vi{estepeni otpra{iva~i.
122
A.I.3.c) Venturi, kaplji~asti izdvaja~i.
U ovim otpra{iva~ima zapra{eni gas se dovodi u dodir sa velikim brojem kapi

vode. Zbog nastale razlike izmedju brzine zapra{enog gasa (time i ~estica u njemu)
i kapi vode, po~inju da dejstvuju inercione sile koje dovode do sudara sitnih ~estica
pra{ine sa znatno ve}im kapima vode. Pra{ina se "lepi" za kapi, i vezuje s njima u
~estice velike mase. Na kraju uredjaja nalazi se ciklon koji zapra{ene kapi lako
izdvaja iz gotovo ~istog gasa. Na slici 4.16. prikazana je venturi-ispiralica, odnosno
venturiotpra{iva~ gasa.
Slika 4.16. Venturi-otpra{iva~ (venturi-skraber)
Zapra{eni gas se potiskuje kroz {iroku cev koja se zatim postupno suàva.
U suènom delu i ~estice i gas imaju veliku brzinu. Pritisak gasa na tome mestu
postaje vrlo mali: zbog toga }e gas usisavati vodu, koja se dovodi kru`nim cevima,
i pretvarati je u bezbroj kapi. Po{to nastale kapi u po~etku nemaju brzinu gasa, o
njih }e, zbog inercije, udarati ~estice pra{ine lepe}i se za njih. U daljem letu, po{to
se brzina gasa, zbog pove}anja preseka, smanjuje, a brzina kapi, zbog velike
mase, i dalje ostaje velika, dolazi do novih sudara; sada }e velike kapi udarati o
sitne ~estice i tako ih sakupljati.
Ako se bolje razmotri ovo zbivanje, vide}e se da venturi-otpra{iva~
predstavlja aglomerat-uredjaj u kome se veli~ine ~estica pove}avaju medjusobnim
spajanjem. Zahvaljuju}i pove}anoj masi, ciklon stavljen na kraj uredjaja moè lako
da izdvoji velike kapi. Pomo}u venturi-skrabera mogu se izdvajati ~estice i od
jednog mikrona. No energija, potrebna za ovo, nekoliko puta je ve}a od energije
potrebne za otpra{ivanja prethodnim uredjajima.
Ovde treba uo~iti jednu zna~ajnu novinu. Venturi-otpra{iva~i su istovremeno i
ispiralice (skraberi), po{to rade s vodom. U njima ~estice pra{ine i rastvoreni gasovi
prelaze iz gasovite u te~nu sredinu. Time je re{en samo delimi~no problem za{tite
123
ìvotne sredine. Zagadjiva~a vi{e nema u gasovima, ali je zato pre{ao u vodu; da
bi se voda smela ispustiti, potrebno je i nju naknadno pre~i{}avati. Kad god se radi
o mokrim pre~ista~ima, treba voditi ra~una o tome da se nastala voda mora
naknadno pre~i{}avati.
Postoji veliki broj tipova venturi-otpra{iva~a. Oni se stalno prou~avaju i
usavr{avaju. Pri tom koeficijenti izdvajanja pra{ine prelaze 99% za finije ~estice, ali
je utro{ak energije vrlo velik.
A.I.4. Filtri, cedioni izdvaja~i.
Za ove otpra{iva~e je karakteristi~na primena filtera-cedila. Cedilo ~ini sitasta

ili porozna povr{ina, sa otvorima odredjenih veli~ina. Otvori moraju biti manji od
veli~ine ~estica koje èlimo izdvojiti. Time im se spre~ava prolaz kroz cedilo. Ovo je
takozvani "efekat sita".
S jedne strane cedila dovodi se zapra{eni gas pod natpritiskom; s druge
strane cedila pritisak je manji. Zbog toga molekuli gasa struje kroz cedilo, a ~estice
se zadràvaju na njemu. Kada se nakupi dovoljno pra{ine na cedilu, prekida se
filtriranje, cedilo se izlaè potresima ili gasu koji struji u suprotnom pravcu, ~ime se
~estice odvajaju od cedila i padaju u prihvatni sud. Ovako o~i{}eno cedilo spremno
je za ponovno filtriranje. U nekim slu~ajevima i cedilo i izdvojena pra{ina se
odbacuju.
Cedila se izradjuju od tekstilnih prirodnih i ve{ta~kih vlakana, prema
temperaturi u kojoj }e raditi, i prema vrsti gasova (agresivni, itd.) sa kojima se radi.
Ukoliko su gasovi vla`ni, cedilo se zagu{i jer se prevu~e finim blatom, pa je
filtriranje onemogu}eno. Razlikujemo dve vrste filtara.
a) Filtri s vre}astim cedilom. Kao {to sam naziv kaè, re~ je o filtru sa
cedilom u vidu vre}e (i ku}ni "aspiratori" imaju oblik vre}ice). Duìna vre}e
industrijskih filtera iznosi i preko dva metra, a pre~nik im je preko 20 cm. U
industriji desetine i stotine ovakvih vre}a povezane su u celovit sistem; tako se
dobija veliki kapacitet, koji odgovara velikim koli~inama otpadnih gasova. Vre}e su
zatvorenim delom okrenute navi{e i pri~vr{}ene za nosa~e. Nosa~i se, radi
stresanja, mogu pokretati brzo navi{e i naniè. Otvoreni krajevi vre}a su okrenuti i
pri~vr{}eni za nepokretne povr{ine sa otvorima.
Zapre{eni vazduh se ventilatorom usisava u vre}e. izdvojena pra{ina ostaje
na unutra{njoj povr{ini, a gas prolazi kroz cedilo, vre}u. Kada se nakupi dovoljno
pra{ine, obustavlja se usisavanje, a vre}e se stresaju. Oslobodjene od pra{ine,
vre}e se ponovo upotrebljavaju.
Koeficijent o~i{}enosti gasova na filtrima vrlo je visok, preko 99%. No i
pored toga, ovaj otpra{iva~ ima nekoliko nedostataka: pri prolazu vazduha kroz
cedilo i sloj pra{ine, nastaju veliki otpori; to zahteva i veliku potro{nju energije;
vla`na pra{ina onemogu}uje rad filtra; na povi{enim temperaturama, ako su cedila
124
od organskih vlakana, mogu da budu o{te}ena ili da se zapale. Stresanje, odnosno
~i{}enje cedila, zahteva takodje znatne koli~ine energije. Pored svega ovi filtri su u
mnogim slu~ajevima nezamenljivi.
b) Filtri sa namotajnim cedilom. U ovom slu~aju cedilo, obi~no hartija ili
bezvredna tkanina, u vidu {iroke trake neprekidno se pokre}e. Klube sveèg cedila
se odmotava, prolazi kroz prostor za cedjenje i zapra{eno namotava se na drugo
klube. Zbog male vrednosti, ova cedila se ne ~iste, nego se zajedno sa pra{inom
odbacuju. Stepen pre~i{}avanja na njima vrlo je visok. Pomo}u ovih cedila je
mogu}no izdvojiti najfinije ~estice, ~ak i mikroorganizme. Zbog sitnih pora ovakvog
cedila, otpori pri prolazu vazduha su veliki i za njihov rad je potrebna jo{ ve}a
energija nego za prethodne otpra{iva~e.
Vrednija cedila, na~injena, na primer, od vrlo fine tanke ìce u vidu
beskrajne trake-mreè, razapeta su izmedju dva valjka. na jednoj strani ove trake
gas se cedi, a drugom stranom ona prolazi kroz te~nost, obi~no ulje, gde se ispira
radi ponovne upotrebe.
Slika 4.17 Uporedna analiza efikanosti pojedinih izdvaja~a u zavisnosti od veli~ine

~estica polutanata. I mehani~ki odvaja~i koji koriste sopstvenu teìnu ~estica, II efikasnost
centrifugalnih odvaja~a, III primena elektrostati~kih odvaja~a
A.II. Elektrostati~ki izdvaja~i.
Radi sagledavanja efikasnosti elektrostati~kih izdvaja~a u poredjenju sa

mehani~kim osvrnimo se na po~etku na grafikon koji uporedjuje efikasnost pojedinih
izdvaja~a u funkciji veli~ine ~estica polutanata, slika 4.17. Evidentne su prednosti
upravo elektrofiltara.
Elektrostati~ki odvaja~i pra{ine i kapljica po~ivaju na poznatom principu da
se istoimeno naelektrisana tela odbijaju, a raznoimena privla~e. Da bi se ovaj
princip sproveo u elektrostati~kim talo`nicima, ~estice pra{ine ili kapljice naelekt ri{u
125
se negativno, a povr{ine po kojima treba da se taloè, pozitivno. Zbog
medjusobnog privla~enja ove negativne ~estice bi}e privu~ene pozitivnim
elektricitetom talo`nih elektroda, zadràva}e se na njima i tako izdvajati iz struje
gasa (slika 4.18).
Slika 4.18. Upro{}en presek i princip rada elektrostati~kog talo`nika.
Negativno naelektrisane elektrode, zbog jakog elektri~nog polja, oda{ilju

velikom brzinom ogroman broj elektrona (-) prema pozitivnoj talo`noj elektrodi. U
svom letu elektroni udaraju o ~estice na koje naidju, zahvataju se, i naelektri{u ih
svojim negativnim elektricitetom. Zbog privla~enja, ove, sada negativno naelektrisane
~estice kreta}e se sve brè prema pozitivnoj talo`noj elektrodi. Kada udare o nju,
delom se razelektri{u, ali se ipak zadrè na njoj. Posle odredjenog vremena (pola
do dva sata), kada se nakupi dovoljno pra{ine na talo`noj elektrodi, prestaje
provodjenje zapra{enog gasa i napajanje strujom, i po~inje otresanje ovih elektroda
da bi izdvojene ~estice otpale u sabirne sudove. Posle ovog proces otpra{ivanja se
nastavlja.
Pokazalo se da negativne elektrode u vidu ìce najbolje oda{ilju, emituju,
elektrone. Zbog toga su emisione elektrode u vidu zategnutih ìca poredjane
podu`no izmedju ravnih talo`nih elektroda. Da bi se dobilo {to ja~e elektri~no polje
izmedju emisionih i talo`nih elektroda, stavlja se izmedju njih vrlo visok napon, do
70.000 volti. Zbog ovog napona rad na elektrostati~kom talo`niku je opasan;
126
opasnost se smanjuje time {to se pozitivne elektrode i spoljnje ku}i{te talo`nika
uzemljuju.
Osvrnu}emo se na neke detalje iz rada i efikanosti izdvajanja elektrofiltara.
Maksimalno elektrostati~ko polje na pozitivnoj plo~i koje poti~e od naelektrisane ìce
iznosi (insert a sa slike)
U U
Km = ; za >>R je Km =
R 1 2 R2 R ln(2 / R)
R ln
R R
Na primer u elektrofiltru TE-Kosovo je U=70 kV, R=0,3 cm, =12 cm, a

maksimalna vrednost polja iznosi Km = 63,5 kV/cm.
Na naelektrisanu ~estucu u elektrofiltru deluju uglavnom slede}e sile:
elektrostati~ka sila (Fe=Fk), sila potiska (Fv) i sila zemljine teè (Fg), videti insert b),
na slici:
F= = Fk + Fv + Fg ; Fk = qK, Fv = Av/2, Fg = mg
gde je: -gustina gasa, v-brzina proticanja gasa i A-projekcija povr{ine na koju
deluje aerodinami~ki pritisak gasa.
Dejstvo elektrostati~ke sile, zbog velikih vrednosti K je u slu~aju
naelektrisane ~estice dominantno, tako da se ostale sile mogu zanemariti. Otuda
poti~e i velika efikanost elektrofiltara.
Efikasnost elektrofiltara ili stepen izdvajanja pepela iz dimnih gasova data je
tzv. Dojovom formulom:
= (1 e-wf).100 (%)
gde je w - srednja brzina taloènja (cm/s) naelektrisanih ~estica u elektri~nom polju

elektrofiltra, a f = S/Q - koeficijent elektrofiltra kao odnos povr{ine pozitivnih plo~a
(m2) i protoka gasa kroz elektrofiltar (m3/s).
Pove}anje efikasnosti elektrofiltra se, obi~no, ne ostvaruje pove}anjem
faktora f, odnosno povr{ine elektrofiltra ve} pogodnijim oblikom elektroda ili
pove}anjem brzine taloènja w, pri ~emu je ona data sa:
. K2
011
w = r (4 < w < 10 m/s)
gde je K-ja~ina elektrostati~kog polja, r-pre~nik ~estice pepela i -dinami~ka

viskoznost gasa.
127
Uobi~ajena vrednost za je 2,36x10-6 Kp.s/m2, odakle je w = 4.650.K2r.
Efikasnost elektrofiltra se pove}ava uve}anjem elektri~nog polja K odnosno
napona medju elektrodama U, ali samo do vrednosti ne{to niè od granice proboja
elektrofiltra, uspostavljanja gasnog pra`njenja. Oblik negativne elektrode znatno uti~e
na efikanost. U zadnje vreme koriste se ìce o{trih profila koje efektom "{iljaka"
emituju vi{e elektrona.
Frakciono izdvajanje ~estica u elektrofiltru odnosi se na izdvajanje ~estica
pepela razli~itih veli~ina. Srednja efikanost elektrofiltra pri tom je data sa:
sr = F /100 +
1 1 F /100 + ... +
2 2 F /100
n n
gde je:
Fi - granulaciona frakcija u %,
i - frakcioni stepen izdvajanja
Koli~ina neizdvojenih ~estica bi bila:
Ki = 3,6.Zpi (1 /100).Q = 3,6.Zki.Q

i (kg/h)
Zpi - po~etna koncentracija ~estica po frakcijama (gr/m3)

i - efikasnost izdvajanja frakcije
Q - protok gasa (u m3/s)
Zki - krajnja koncentracija ~estica frakcije (gr/m3).
Napomenimo jo{ da se pored razli~itih oblika negativne elektrode koristi
istovremeno i vi{e negativnih elektroda u vidu re{etke, da se vr{e prilagodjavanja
oblika plo~astih elektroda, kao i da se koriste sistemi redno vezanih elektrofiltara
~ime se postiè znatno ve}i stepen efikanosti izdvajanja.
Veli~ina elektrostati~kog uredjaja za pre~i{}avanje zavisi od koli~ine gasa
koju treba da pre~isti. Obi~no je u pitanju vi{e desetina hiljada, odnosno stotina
hiljada, pa i miliona kubnih metara na ~as. U takvim slu~ajevima talo`ne elektrode
imaju visinu reda veliine 10 m, a duìnu i ve}u, obrazuju}i tako velike talo`ne
povr{ine. Postavljene su na 20-40 cm rastojanja jedna od druge, a izmedju njih, na
svakih dvadesetak centimetara, razapete su emisione elektrode. Izgled jednog
elektrofiltra na termoelektrani prikazan je na slici 4.18a. Ukupnim gabaritom podsea
na etvorospratnu zgradu.
Najskuplji deo elektrostati~kih otpra{iva~a je visokonaponski jednosmerni
napaja~. U su{tini, oni tro{e male koli~ine energije. Najve}a koli~ina energije tro{i
na rad ventilatora. Otpori pri proticanju gasa kroz ove talo`nike vrlo su mali, ali s
obzirom na velike koli~ine gasa, postaju zna~ajni. Zbog visoke cene, ovi talo`nici se
upotrebljavaju prete`no za pre~i{}avanje otpadnih gasova zagadjenih izrazito {tetnim
~esticama i kapima, ako ih ima u velikoj koli~ini. Koriste se u velikim postrojenjima,
toplanama, metroima, a redovno se nalaze na termoelektranama.
128
Slika 4.18.a. Izgled elektrostatikog talonika estica. Na osnovu vaee domaie i
EU regulative granina vrednost emisije (GVE) ovih filtara iznosi 50 mg/m3
(svedeno na 0C, 1013 mbar, 6% O2 i suv gas).
Stepen pre~i{}avanja elektrostati~kim izdvaja~ima ~estica je izvanredno

visok, preko 99%. Ovo zavisi uveliko i od fizi~ko-hemijskih osobina samih ~estica.
Pored navedenih, elektrostati~ki talo`nici imaju jo{ nekoliko zna~ajnih osobina:
- izdvajaju ~vrste i te~ne ~estice,
- izdvajaju ~estice i manje od 1 mikron u pre~niku,
- mogu da rade na visokim temperaturama, kao i sa agresivnim gasovima,
- smanjuju koncentraciju pra{ine i ispod 1 mg/m3,
- pod povoljnim uslovima mogu da uklone i 99,9% ~estica.
U tabeli 4.12. prikazane su dimenzije ~estica u nekim zagadjenim
industrijskim otpadnim gasovima, kao i opsezi primene najpodesnijih pre~ista~a za
njihovo izdvajanje, iz koje se vide prednosti elektrofiltara za izdvajanje najsitnijih
~estica.
129
Tabela 4.12. Veli~ine ~estica nekih aerosola i opseg dejstva aparata za njihovo uklanjanje.
O p s e g v e l i i n a e s t i c a
0.01 0.1 1 10 100 1000
kapi kie
pesak za livenje
kia koja sipi
skrob kukurza
praina kamenog uglja
cementna praina
letee soli
prirodni dim
bakterije
magle sumporne kiseline
metalurke praine i destilati
sislikozne praine
obina a
amonijani dimovi
konvertorski destilati
magle inja
destl. Matrenovih pe i
dimovi ZnO i PbO
atmosferska praina
dim duvana
virusi
Opseg dejstva aparata
talone komore
cikloni prenika od 1 - 2 m
cikloni malog prenika do 1m
ispirai (skraberi)
vreasti filtri
filtri s vlaknastim cedilom
venturi ispirai
filtri s cedilom od hartije
elektrotalonici
130
B. FIZI^KO-HEMIJSKI POSTUPCI IZDVAJANJA ZAGADJIVAÂ
Za razliku od fizi~kih postupaka izdvajanja ~estica, gde prete`no deluju

fizi~ke sile, kod fizi~ko-hemijskih postupaka (kad su u pitanju manje ~estice) koriste
se sile koje deluju izmedju samih molekula, odnosno koloidnih ~estica. U nekim
slu~ajevima ove sile su bliske hemijskim silama; one ipak ne uti~u na stvaranje
postojanih jedinjenja novih vrsta molekula. Pojam fizi~ko-hemijskih sila obuhvata ve}i
broj sila; o njima ovde ne}emo op{irnije govoriti. Sve su one vezane za
medjusobno privla~enje ili odbijanje molekula. Pri tom i temperatura od koje zavisi
brzina kretanja molekula, odnosno ja~ina oscilacija njihovih delova, ima veliki uticaj.
Hladjenjem para dolazi do kondenzacije, jer privla~ne sile izmedju molekula
postaju ve}e od odbojnih sila pa molekuli prelaze u te~no stanje. Ovo je osnova
postupka kondenzacije. Zagrevanjem se postiè obrnut efekat, {to vodi isparavanju
te~nosti.
Fizi~ko-hemijske sile se javljaju i pri rastvaranju gasova u te~nostima. U tom
smislu dolazi do medjusobnog privla~enja molekula koji se rastvaraju i molekula
te~nosti u kojoj se oni rastvaraju. Hladjenjem se rastvorljivost gasova pove}ava, a
zagrezagrevanjem se smanjuje. Na ovim osobinama po~iva fizi~ko-hemijski postupak
pre~i{}avanja gasova, nazvan apsorpcija.
Molekuli gasova i para zavisno od njihove prirode, mogu biti fizi~ko-
hemijskim silama vezani i za ~vrste povr{ine. I u ovom slu~aju na niìm
temperaturama ove sile su ve}e, pa se adsorbuje ve}a koli~ina molekula gasova i
para. Ako se temperatura pove}a, smanjuje se koli~ina ovako vezanih molekula. Na
toj osobini po~iva tre}i zna~ajni fizi~ko-hemijski postupak, nazvan adsorpcija.
Na fizi~ko-hemijskim silama po~ivaju, dakle, tri va`na fizi~ko-hemijska
postupka izdvajanja zagadjiva~a:
-hladjenjem - u termi~kim kondenzatorima,
-apsorpcijom - u te~nim apsorberima,
-adsorpcijom - u ~vrstim adsorberima.
Izdvajanje hladjenjem. êsto se de{ava da otpadni gasovi hemijske industrije
sadrè znatne koli~ine para razli~itih te~nosti. Ove pare se hladjenjem mogu
prevesti iz gasovitog u te~no stanje i tako izdvojiti iz gasa. Hladjenjem se jedan deo
te~nosti izdvaja u vidu kapi, koje se fizi~kim postupcima mogu izdvojiti iz zagadjene
sredine. Ako su molekuli para istovremeno i molekuli zagadjiva~a, onda se na
ovaj na~in gas moè uspe{no pre~i{}avati. Hladjenje, naro~ito na niskim
temperaturama, prili~no je skupo. Zato se ovakav postupak izdvajanja koristi samo
tamo gde se za hladjenje moè koristiti atmosferski vazduh, a redje voda.
Iz mnogih procesa, naro~ito pri preradi uglja, izlaze gasovi visoke
temperature; oni sadrè pare organskih jedinjenja koja nazivamo katranima. Ove
pare se mogu lako kondenzovati atmosferskim vazduhom i prevesti u te~no stanje.
131
Tako se, s jedne strane, dobija katran, skupocena hemijska sirovina, a, s druge
strane, njegove pare ne odlaze u atmosferu i ne zagadjuju je. Ovakvi kondenzatori
sastoje se od {irokih cevi, sloèni u cik-cak linije; oko njih spolja struji vazduh.
Zagadjeni gas prolazi kroz cevi; pare se kondenzuju i slivaju ka donjim delovima
cevi, odatle se u te~nom stanju lako ota~u. Hladjenje cevi moè se poja~ati
primenom ventilatora.
Izdvajanje apsorpcijom. Videli smo da apsorpcija po~iva na rastvaranju
gasova, odnosno para u te~nostima. Neki gasovi se u odredjenoj te~nosti rastvaraju
bolje od drugih, {to zna~i da }e ih biti vi{e rastvoreno u njoj. Na taj na~in je
mogu}no i razdvajati molekule gasova jedne od drugih. Pri apsorpciji se pojavljuju i
slabe hemijske sile. Ukoliko su one ve}e, rastvoreni molekuli su ja~e vezani za
te~nost. Najzad, ako su hemijske sile vrlo jake, postaju nova jedinjenja. Ukoliko su
molekuli ja~e vezani za rastvara~ (te~nost), utoliko je efikasnost ve}a. Zbog toga se
vrlo ~esto kiseli gasovi (sumpor-dioksid, sumpor-vodonik, itd.) rastvaraju u slabo
alkalnim te~nostima i, obrnuto, bazi~ni gasovi (amonijak, amidi, amin) rastvaraju se
u slabo kiselim te~nostima.
Po{to je ve}ina rastvara~a skupa, bilo bi neefikasno da se oni posle
apsorpcije odbace. U ve}ini slu~ajeva oni se regeneri{u. To se naj~e{}e postiè
zagrevanjem nastalog rastvora. Pri ovome se gas oslobadja, ~esto vrlo ~ist, i
zagrejana te~nost, gube}i gas, postaje takodje ~ista. Ona se zatim hladi i ponovo
vra}a u proces za narednu apsorpciju. Prema tome, u tehnici rada sa apsorberom
postoje dve faze:
- apsorpcija, rastvaranje gasova (na hladno), i
- desorpcija, istiskivanje gasa (uz grejanje).
Apsorberi se sastoje, obi~no od kolone, desetak metara visoke cilindri~ne
cevi, u koju se odozdo uvodi zagadjeni gas, a odozgo, preko tu{eva, apsorpciona
te~nost. Da bi do{lo do {to boljeg dodira izmedju gasa i te~nosti, ova se u samoj
koloni preliva preko specijalno pode{enih elemenata. Apsorpciona te~nost koja izlazi
iz kolone zagreva se, oslobadja gas i, posle hladjenja vra}a na vrh kolone, radi
ponovne apsorpcije. Apsorpcioni uredjaj li~i na malu fabriku, a to ~esto i jeste.
Na slici 4.19. prikazan je jedan japanski postupak za pre~i{}avanje dimnih
gasova, u prvom redu, za uklanjanje sumpor-dioksida. Delimi~no pre~i{}eni i
ohladjeni dimni gasovi uvode se u apsorber u koji se odozgo uvodi razblaèna
sumporna kiselina. Ona rastvara sumpor-dioksid, a zatim se uvodi u oksidacionu
kolonu radi oksidacije sumpor-dioksida vazduhom, koji se u nju uduvava sa donje
strane. Nastala sumporna kiselina odvodi se najve}im delom u reaktor, gde se
me{a sa kre~njakom grade}i gips. Posle cedjenja i pranja, nastali gips se moè
primeniti u gradjevinarstvu. Kao {to se vidi, {tetni sumpor-dioksid se pretvara u
bezopasni i korisni gips. Postoje desetine razli~itih apsorpcionih postupaka za
pre~i{}avanje otpadnih {tetnih gasova. U ve}ini slu~ajeva oni daju koncentrovan
zagadjiva~ koji se moè opet u industriji korisno upotrebiti.
132
Slika 4.19. Chyoda-japanski postupak za izdvajanje SO2. 1-predskraber, 2-absorber, 3-oksidacija,
4-H2SO4 rezervoar, 5-kristalizator, 6-rezervoar za mati~nu luìnu.
Adsorpcija je fizi~ko-hemijska pojava vezivanja molekula za povr{inu ~vrste

materije. Ako ovakva materija ima vrlo veliku spolja{nju i unutra{nju povr{inu i ako
se po njoj lako vezuju molekuli gasova i para, naziva se adsorbensom. Jedan od
najboljih apsorbera je aktivni ugalj. Jedan gram aktivnog ulja ima ukupnu unutra{nju
i spolja{nju povr{inu od preko 1.000 m2. Silikagel, infuzorijske zemlje, aktivna glina,
takodje su adsorbensi.
Pored fizi~ko-hemijskih medjumolekulskih sila kojima se molekuli gasova
vezuju za povr{inu adsorbensa, mogu se pojaviti i slabije ili ja~e hemijske sile. U
nekim slu~ajevima one su toliko jake da pri adsorpciji nastaju nova jedinjenja: Tako
se za adsorbens, mogu vezati mnogo ve}e koli~ine molekula, ali to nije uvek dobro
jer je u takvim slu~ajevima te{ko regenerisati adsorpbens radi ponovne upotrebe.
Kao i pri apsorpciji, za adsorbciju su potrebne {to niè temperature, a za desorpciju
{to vi{e. Tako se dolazi do tehni~kih ciklusa rada adsorbera, aparature u kojoj se
odigrava adsorpcija.
Adsorberi su, obi~no, cilindri pregradjeni sitastim dnom. Na te pregrade se
naspe do pola metra visine adsorbens, koji ima oblik krupnijih zrnaca, 3-5 mm
veli~ine. Gas koji treba pre~istiti dovodi se u prostor iznad adsorbensa; prolazi kroz
sloj naniè, gas se oslobadja molekula koje sloj adsorbuje, i iz donjeg dela sistema
izalzi pre~i{}en (sl. 4.20.). Kada se adsorbens zasiti molekulima, potrebno je da ih
se oslobodi desorpcijom. To se postiè uduvavanjem vodene pare u adsorbens. Pri
tom se, zbog zagrevanja, adsorbovani molekuli izdvajaju i vodenom parom odnose
do kondenzatora. U njemu se sve pare kondenzuju i hlade i kao sme{a te~nosti
odlaze u posude za razdvajanje. Lak{a ta~nost isplivava na povr{inu teè. Teà
133
te~nost je voda, nastala kondenzovanjem vodene pare. Razdvajanjem ovih te~nosti
dobija se sa jedne strane desorbovana te~nost i voda sa druge strane.
Slika 4.20. [ema adsorpcione baterije.
Da bi adsorpcija mogla te}i neprekidno, obi~no se spreù po dva adsorbera u

jednu celinu. Dok se u jednom adsorberu odigrava adsorbcija, drugi se desorbuje
vodenom parom, zatim su{i toplim vazduhom i hladi. Tako pripremljen po~inje fazu
adsobcije, dok se prvi izlaè desorbciji.
Postupkom adsorpcije mogu izvanredno dobro da se pre~i{}avaju gasovi, ali
je skup jer su adsorbensi skupi; osim toga, zahteva i mnogo energije.
C. HEMIJSKI POSTUPCI PREÎ[]AVANJA
Hemijski postupci pre~i{}avanja sluè se hemijskim reakcijama da bi uklonili ili

promenili nepovoljne osobine molekula zagadjiva~a. Prema vrsti hemijskih reakcija,
mogu}no je hemijske postupke pre~i{}avanja podeliti u ~etiri grupe: Proste hemijske
reakcije, Kataliti~ke reakcije, Pirolizu i Sagorevanje. Svakoj grupi odgovara
odgovaraju}i, najpogodniji tip uredjaja za pre~i{}avanje.
Proste hemijske reakcije. Pri tom se menja vrlo brzo samo jedan deo
molekula, onaj koji ga ~ini nepogodnim. Oksidacijom ugljen-monoksida kiseonikom
dobija se ugljen-dioksid; dodirom azotnih oksida sa razblaènim rastvorom sode, ovi
kiseli gasovi se trenutno neutrali{u itd.
Kataliticke reakcije. Ve}ina hemijskih reakcije na niìm temperaturama te~e
vrlo sporo. Ako se radi pove}anja brzine reakcije pove}aju temperature, nastali
proizvodi mogu i dalje da se raspadaju. Da bi se udovoljilo ovim suprotnim
zahtevima, koriste se katalizatori. To su supstancije koje ve} u malim koli~inama
ubrzavaju reakcije na niskim temperaturama, pri ~emu se same ne menjaju.
134
Katalizatori mogu biti gasoviti, te~ni i ~vrsti. U pre~i{}avanju zagadjenih
gasova, obi~no se naj~e{}e upotrebljava heterogena kataliza; pri tom je katalizator
te~an ili ~vrst. Napomenimo da se u japanskom procesu za pre~i{}avanje otpadnih
gasova sumpor-dioksid oksidi{e vazduhom u prisustvu katalizatora rastvorenog u
vodi. ^vrsti katalizator ima oblik zrnaca nasutih u slojeve. Prolaze}i kroz ovakve
slojeve katalizatora, molekuli zagadjiva~a se posle odredjene reakcije menjaju, i gas
se na taj na~in pre~i{}ava. Primena katalizatora je naro~ito zna~ajna ako su koli~ine
zagadjiva~a vrlo male. U tom slu~aju nije potrebno zagrevati ogromne koli~ine
gasova i vazduha do visokih temperatura, jer se èljena oksidacija, uz katalizator,
odigrava ve} na znatno niìm temperaturama. To vodi znatnoj u{tedi toplotne
energije. Na ovaj na~in se pomo}u vazduha odstranjuju molekuli neprijatnog mirisa.
Sudovi u kojima se odigravaju kataliti~ke reakcije nazivaju se kataliti~ki
reaktori. Da bi ovakve reakcije u njima bile {to uspe{nije, potrebno je da se mogu
lako pode{avati èljeni pritisak i temperatura, bilo da se hlade ili zagrevaju. Na
primer, vrlo otrovna cijanovodoni~na kiselina, uz dodatak vazduha, u prisustvu
katalizatora sagoreva u bezopasne sastojke: azot, vodu i ugljen-dioksid.
Piroliza je razaranje ve}ih organskih molekula u manje, pod dejstvom
povi{ene temperature. Ukoliko je temperatura vi{a, ovakve zagrejane supstancije
raspadaju se na svoje manje fragmente. Mnogi zagadjiva~i gasova: molekuli
katranskih para, kapi ulja, ~estice polukoksa, ~esto su vrlo opasni (uzro~nici raka).
Ako ih je iz bilo kojih razloga nemogu}no sagoreti onda se izlaù povi{enoj
temperaturi. Pri njihovom raspadanju postaju manji, mnogo bezazleniji molekuli:
ugljen-dioksida, vodonika, metana itd. Ovako nastale gasove mogu}no je i lak{e
transportovati i preradjivati. Na ovaj na~in se mogu delimi~no razarati i materije
neprijatnog mirisa.
Sagorevanje je, za razliku od pirolize, oksidacija, dakle hemijska reakcija uz
vezivanje kiseonika. Sama oksidacija je relativno prosta hemijska reakcija. Medjutim
sagorevanje, naro~ito organskih jedinjenja, je znatno sloènije. Tom prilikom, zbog
povi{ene temperature, dolazi prvo do pirolize, pa se tek posle toga nastali manji
molekuli oksidi{u.
Ako je dovoljno kiseonika i ako je temperatura dovoljno visoka, krajnji
proizvod sagorevanja organskih jedinjenja su: ugljen-dioksid, voda, oksidi azota i
sumpora, ukoliko je ovih elemenata bilo u prvobitnom jedinjenju. To zna~i da se sva
organska jedinjenja, ukoliko sadrè samo ugljenik i vodonik, mogu vrlo lako
sagorevanjem prevesti u ugljen-dioksid i vodu.
Ako otpadni gas pri sagorevanju oslobodi toliko toplote da i dodati vazduh
moè zagrejati na 600 C do 700 C, onda nema naro~itih problema pri realizaciji
ovoga postupka. Ukoliko otpadni gas ne moè da oslobodi dovoljnu koli~inu toplote,
mora mu se dodati dopunsko gorivo. To je ili gas vi{e kalori~ne mo}i ili te~no
gorivo (sl.4.21.).
135
Slika 4.21. Spaljivanje otpadnih gasova sa dopunskim gorivom
Da bi se u{tedelo na toploti, vreli gasovi koji izlaze iz spaljiva~a, prolaze

kroz cevi i odvode se u dimnjak. Hladni zagadjeni otpadni gas i vazduh provode se
oko ovih vrelih cevi, oduzimaju toplotu ispusnim gasovima i tako zagrejani spaljuju.
Na taj na~in se moè u{tedeti ogromna energija.
Po op{tem mi{ljenju, sagorevanje zagadjiva~a predstavlja najgore re{enje,
jer ve}ina sloènih molekula moè na}i mnogo bolju i potpuniju primenu.
CENA IZDVAJANJA ZAGADJIVAÂ
Cena za{tite vazduha od zagadjenja zavisi od koli~ine zagadjenog gasa,

vrste i koli~ine polutanata koje treba ukloniti i od stepena pre~i{}avanja koji treba
posti}i.
Pokazalo se da cena pre~i{}avanja gasova vrlo brzo raste sa stepenom
pre~i{}avanja. Na cenu pre~i{}avanja otpadnih gasova uti~u:
- cena izgradnje uredjaja za pre~i{}avanje,
- tro{kovi energije (naj~e{}e elektri~ne i toplotne),
- utro{ak vode i hemikalija,
- odràvanje i opsluìvanje,
- interes na uloèni kapital.
Po pravilu, najefikasniji uredjaji za pre~i{}avanje gasova su najskuplji;
konstrukcija im je sloèna, a ~esto tro{e i znatne koli~ine energije. Elektrostati~ki
talo`nici ~ine u ovome izvestan izuzetak.
136
Tabela 4.13. .
Vrsta Efikas. Insta- Utro{ak Utro{ak Odrà- Interes Ukupno
uredj. % liranje energije vode vanje godi{nje .
Ciklon 65.3 9400 1.690 - 60 940 2690
Elektro 98.5 88300 1000 - 400 8830 10230

filtar
Vre}asti 99.9 62100 1870 - 3250 6210 11285

filtar
Venturi 99.8 40600 9400 1210 320 4060 15000

skraber
Mehani~ke 98.5 51000 22700 850 200 5100 28850

Ispiralice .
U tabeli 4.13. dati su uporedni podaci tro{kova razli~itih pre~ista~a pra{ine

za uredjaje koji pre~i{}avaju oko 100.000 m3/~as otpadnih gasova. Iako su u ovoj
tabeli tro{kovi odràvanja pogona, interesa na uloèni kapital i ukupni godi{nji izdaci
dati u engleskim funtama iz 1969. godine oni imaju svoju visoku informativnu
vrednost. Iz njih se moè videti poredjenjem koliki su izdaci za iste stavke, za
razli~ite tipove uredjaja za otpra{ivanje.
Da bi se mogli porediti stepeni izdvajanja ~estica u navedenoj tabeli u svim
slu~ajevima se radilo sa istim sastavom pra{ine. Treba ukazati na veliku koli~inu
energije koja se tro{i radom mehani~kih ispiralica. Brzim obrtanjem njihovih delova
voda se raspr{ava u sitne kapi i tako dovodi u tesan dodir sa gasom. Korisno je
istovremeno uo~iti da su mokri izdvaja~i skuplji jer se nastali mulj mora naknadno
pre~i{}avati. Vrlo visok stepen izdvajanja imaju vre}asti filtri i venturi-skraberi; ne
treba zaboraviti da su prvi ograni~eni na specijalne uslove rada.
Fizi~ko-hemijsko pre~i{}avanje gasova moè biti i znatno skuplje jer se radi
sa vrlo sloènim uredjajima, gotovo malim fabrikama. Medjutim ovakvi uredjaji mogu
dati ~iste koncentrovane zagadjiva~e, koji vrlo ~esto imaju industrijsku primenu kao
primarne ili sekundarne sirovine. To moè znatno da pojeftini ove postupke
pre~i{}avanja.
Pokazalo se da instalacije za pre~i{}avanje otpadnih gasova mogu da
iznesu i do 10%, pa i vi{e, ukupno instaliranih uredjaja industrije koja se njima
sluì. Svemu ovome treba dodati energiju, pogon, specijalno obu~ene radnike, {to
jo{ vi{e pove}ava cenu pre~i{}avanja. Ali i ti tro{kovi nisu veliki kad je re~ o za{titi
ìvotne sredine.
137
4.7. Aerozagadjenje i klimatski uslovi.
Zagadjenost vazduha tesno je povezana sa klimatskim uslovima, odredjenog

lokaliteta, u oba smera: kao uticaj vremenskih prilika na odràvanje visokih
koncentracija zagadjiva~a i kao uticaj sve ve}ih koli~ina zagadjiva~a u atmosferi na
postepeno menjanje klimatskih uslova.
4.7.A) Uticaj vremena na zagadjenost vazduha zasniva se na prisustvu ili

odsustvu klimatskih elemenata kao {to su strujanje vazduha, vla`nost, itd. koji mogu
da uti~u na koncentraciju polutanata u atmosferi. Na primjer, dim iz dimnjaka se
brzo prenosi pri turbulentnim strujanjima vazduha ~ime se smanjuje koncentracija,
dok se pri temperaturnoj inverziji i tihom vremenu sakuplja u sloju inverzije, slabo je
pokretan i tada se javljaju ve}e koncentracije polutanata.
Najpovoljniji uslovi su oni koji ne omogu}avaju stvaranjue velikih
koncentracija zagadjiva~a pospe{uju}i intenzivno rasturanje {tetnih materija. Jaka
turbulencija vazduha je najpogodnija. Obzirom na poreklo turbulencija moè biti
mehani~ka i termodinami~ka. Mehani~ka turbulencija, vrtloènje, nastaje kretanjem
vazduha preko neravnog terena, zna~ajnu ulogu ima u gradovima. Ovaj fenomen je,
recimo, kori{}en pri izgradnji na{ih primorskih mesta (Kor~ula) radi boljeg
"provetravanja" grada. Pojava mehani~ke turbulencije va`na je i za pravilno
funkcionisanje dimnjaka, kao na~ina za smanjenje koncentracija zagadjiva~a u
atmosferi. Mehani~ka turbulencija nastaje i prilikom kretanja vozila u saobra}aju, {to
treba uzimati u obzir prilikom izgradnje saobr}ajnica.
Mnogo zna~ajnija je turbulencija koju stvaraju termodinami~ki procesi u
vazduhu. Toplotno me{anje vazduha, prolazak hladnog fronta, izaziva jako
turbulentno strujanje kao i sna`ne padavine koje intenzivno "~iste" prizemne slojeve
vazduha, smanjuju}i tako koncentracije {tetnih materija.
Najnepovoljniji meteorolo{ki uslovi, sa gledi{ta zagadjenosti vazduha, nastaju
kada vazduh miruje, a postoji i jaka inverzija temperature.
Tiho vreme sa dosta vla`nosti i kondenzacionih jezgara omogu}ava pojavu
jakih magli. U hladnom periodu, u odredjenim vremenskim situacijama, ovako
formirane magle mogu da traju danima (ve} pominjana londonska magla). Tada su,
obi~no, kombinovane sa smogom {to moè da izazove neèljene posledice. U
zimskom periodu, u ovakvim situacijama, odsustvo intenzivnog sun~evog zra~enja,
kra}i dani, ne omogu}avaju ve}e zagrevanje Zemljine povr{ine, {to podrazumeva
odsustvo ja~ih vertikalnih strujanja vazduha. Velika vla`nost, kao i dugotrajno no}no
odavanje toplote zra~enjem, uz tiho vreme, izazivaju nastajanje magli, posebno u
dolinama.
U dolinama je ovaj proces hladjenja poja~an, jer dolazi do nagomilavanja
hladnog vazduha, koji se spu{ta sa okolnih uzvi{enja. Kada se dolina napuni
vazduhom, kaè se da je nastalo "jezgro hladnog vazduha". Ono se odlikuje vrlo
138
jakom inverzijom temperature, {to zna~i da temperatura raste sa visinom. Na maloj
visinskoj razlici od 100-150 m temperatura moè da bude nià u dolini i za 15 C.
Takva mesta se u narodu zovu "mrazi{ta".
U inverzionom sloju nema vertikalnog strujanja vazduha, pa ni bo~nog.
Usled toga, recimo, dimnjaci niì od inverzionog sloja, izbacuju {tetne materije u
jedan sloj vazduha ograni~ene visine. Ove materije se gomilaju stvaraju}i velike
koncentracije i veliko zagadjenje vazduha (primer Sarajeva).
4.7.B) Uticaj zagadjenog vazduha na klimu u zavisnosti od intenziteta

zagadjenja, moè da ide dotle, da se u lokalitetima velikog zagadjenja stvaraju i
odràvaju posebni klimatski ili mikroklimatski uslovi. Takodje se strahuje, ukoliko se
nastavi sa ovakvim tempom zagadjenja, da to moè da izazove klimatske promene
na ~itavoj planeti.
Osnovni pokreta~ svih mehanizama atmosfere na zemlji je Sun~evo
zra~enje. Od promena toplotne energije u atmosferi i njene raspodele u prostoru
zavisi op{ta cirkulacija atmosfere i stvaranje, razvoj i intenzitet dinami~kih procesa i
sistema od kojih zavise meteorolo{ki procesi i klima uop{te. Strane otpadne
materije, ~estice zagadjiva~a uvazduhu, procesima apsorpcije i rasejanja, znatno
smanjuju dotok Sun~eve energije na Zemlju, koja se zbog toga slabije zagreva, kao
i prizemni sloj atmosfere.
Sa sigurno{}u se izvodi zaklju~ak da nema meteorolo{kog elementa na koji
zagadjenost vazduha ne uti~e u manjoj ili ve}oj meri. Najo~iglednije se ta zavisnost
uo~ava poredjenjem klimatskih faktora ve}eg grada i njegove okoline. Ovo vaì,
uop{te, za sve meteorolo{ke faktore i sve zagadjene lokalitete.
Vidljivost u gradovima i industrijskim reonima je znatno umanjena. To se
najjednostavnije prime}uje iz aviona. Gradovi su obavijeni sivkastim omota~em koji
ponekada ne omogu}ava raspoznavanje ulica i zgrada. Istovremeno se neki
izdignuti delovi mogu lepo videti. U kontroli zagadjenosti vazduha vidljivost je
zna~ajan meteorolo{ki parametar koji je uvr{eten u programe meteorolo{kih meenja.
Magla i sumaglica se ~esto javljaju no}u i ~e{}e su u zimskom periodu.
Mogu da traju i po nekoliko dana; tada je u industrijskim gradovima pove}an broj
smrtnosti dece i starih i bolesnih osoba. Prema podacima prikupljenim u Engleskoj,
u zimskom periodu gradovi imaju 100%, a u letnjem 30% vi{e magli nego okolna
sela.
Sun~evo zra~enje znatno slabi pri prolasku kroz sloj vazduha koji sadrì
~estice zagadjiva~a i to na svim, a posebno na najmanjim talasnim duìnama. Na
osnovu merenja utvrdjeno je da je kratkotalasno zra~enje u gradovima, u proseku,
10-12% manje nego u njihovoj neposrednoj okolini. Ultravioletno zra~enje u
gradovima Engleske je leti za 5%, a zimi ~ak za 30% manje nego u njihovoj
okolini. Ovo, pored ostalog, izaziva oboljenje male dece od rahitisa. Stoga se u
Engleskoj ve} uveliko radi na "~i{}enju" i za{titi gradskih naselja.
139
Obla~nost iznad gradova je pove}ana u odnosu na stanje u njihovoj okolini.
Razlozi za to su sli~ni onima koji potpomaù stvaranje magli. Primarnu ulogu,
svakako, ima termi~ko optere}enje gradskih sredina; topliji i lak{i vazduh se diè
uvis a na njegovo mesto dolazi hladan i vlaàn iz okoline koji doprinosi pove}anju
obla~nosti.
Vla`nost vazduha u gradovima je manja nego u njihovoj okolini, i to iz dva
razloga. Prvo, vazduh u gradovima je topliji, a kao drugo gradsko tlo je prekriveno
asfaltom i betonom tako da sve padavine oti~u u kanalizaciju i ne postoji naknadno
isparavanje, kao {to je to slu~aj u okolini. Relativna vla`nost u gradovima je danju
u proseku za 10%, a no}u za 20-30% manja od vla`nosti vazduha u okolini.
Koli~ina padavina u znatnoj meri zavisi od zagadjenosti vazduha. Razlozi za
to su: mno{tvo ~estica potencijalnih jezgara kondenzacije, postoje}a gradska
cirkulacija vazduha, promena strujanja vazduha zbog urbane geometrije i pove}anja
vla`nosti zbog procesa sagorevanja.
Engleski meteorolog, A{vort, utvrdio je jo{ 1929. godine na osnovu
desetogodi{njih podataka jedne gradske meteorolo{ke stanice, da su tamo padavine
u radnim danima za 13% ve}e nego nedeljom ili praznikom kada fabrike ne rade.
U jednom mestu u blizini îkaga, koje se nalazi na pravcu preovladjuju}ih
vetrova iz îkaga, prime}eno je da su koli~ine padavina srazmerne koli~inama
proizvedenog ~elika. Na istom mestu koli~ine padavina bile su srazmerne broju
dana sa "smogom" u îkagu. Na druga dva mesta, koja se ne nalaze na pravcu
preovladjuju}ih vetrova iz îkaga, a bila su mu ~ak i bliè, u posmatranom periodu
nisu prime}ene nikakve promene u koli~ini padavina u vezi sa izradom ~elika.
O~igledno da je zagadjeni vazduh îkaga prouzrokovao prime}ene promene u
reìmu padavina na posmatranoj stanici. Pored toga, na ovoj stanici prime}en je
pove}an broj dana sa grmljavinama i pljuskovitim padavinama.
Pretpostavlja se da su ovako drasti~ne promene reìma padavina na ovom
mestu prouzrokovale visoke koncentracije ~estica leda i toplota koju su proizveli
industrijski pogoni. Poznato je da su ~eli~ane veliki proizvodja~i ~estica leda, koje
imjaju bitnu ulogu u stvaranju elemenata padavina. Ovde treba pomenuti da je
eksperimentalno utvrdjeno da izduvni lonci automobila stvaraju kristale leda, {to
takodje uti~e na pove}anje padavina.
Sne`ne padavine u gradovima takodje imaju svoje osobenosti. U nekim vrlo
zagadjenim gradovima prime}eno je da se sne`ne padavine javljaju ranije i kasnije
prestaju nego u njihovoj okolini. I pored toga u gradovima ima manje snega, po{to
se on, usled vi{e temperature brè topi, takodje se i uklanja.
Uticaj zagadjenosti vazduha, kojoj je uzrok ~ovek, na vremenske procese i
klimu veoma su vidljivi. Ovde su za sada u pitanju pojedini lokaliteti, ve}i gradovi i
pojedine industrijske oblasti. Uticaj zagadjenja na globalne promene klime za sada
nije eksplicitno utvrdjen. U tim razmerama koli~ine zagadjiva~a u atmosferi jo{ su
relativno male. Uticaj zagadjenog vazduha na klimu moè se za sada posmatrati
140
samo na osnovu nekih primera ve}ih prirodnih zagadjenja. Od prirodnih izvora,
vulkanske erupcije su najmo}niji izvori zagadjenja: Jedna od najve}ih erupcija na
Zemlji svakako je erupcija vulkana Krakatao, 27. avgusta 1883. godine. Tom
prilikom u vazduh je izba~eno oko 20 000 miliona tona raznih materijala na oko 30
km visine. Ova erupcija se direktno, a i preko posledica osetila na celoj Zemlji.
Do{lo je do bitnih promena u atmosferi, koje su uticale na vreme i klimu na Zemlji:
temperatura je opala, obla~nost i padavine su se pove}ale, a vetrovi poja~ali. Klima
je postala znatno o{trija. Nekoliko godina zime su bile hladnije i duè, leta kratka i
prohladna sa dosta padavina. [to se ve{ta~kih izvora zagadjenja ti~e u zadnje
vreme se veoma ozbiljno predvidjaju ogromne posledice koje mogu da nastanu
usled sve intenzivnije emisije otpadnih gasova u atmosferu.
4.7.C) Uticaj gradova na klimu ve} smo donekle sagledali iz prethodnog

izlaganja. Gradovi imaju specifi~an uticaj na razvoj meteorolo{kih procesa, {to se
vidi iz analize meteorolo{kih parametara. Na njih uti~u struktura grada, masa i
visina zgrada, velika koncentracija betona, ~elika i asfalta, industrija, grejanje i jak
saobra}aj. Prizemni slojevi vazduha u gradovima imaju veoma sloèno polje
vetra, koje zavisi od geometrije grada. To kanali{e strujanje vazduha, smanjuje
brzinu vetra i pove}ava turbulenciju: Usled toga nastaje vrlo sloèno pona{anje
otpadnih materija u prizemnim slojevima vazduha. U pojedinim situacijama, naro~ito
iznad velikih gradova, dolazi do lokalne cirkulacije vazduha. Ovo strujanuje vazduha
je zasnovano na istim principima kao i lokalni vetrovi, nastaje usled temperaturne
razlike iznad grada i njegove okoline, zbog pove}anog termi~kog optere}enja
gradske sredine.
Vazduh iznad grada je topliji pa se diè uvis, a na njegovo mesto dolazi
sveìji vazduh iz okoline. Vazduh koji se diè uvis, hladi se, po~inje da se spu{ta,
dolaze}i na mesto hladnijeg koji je otekao ka gradu. Tako nastaje zatvorena lokalna
cirkulacija.
U gradovima sa mnogo trgova, ulica i gradjevina od ~elika i betona, sa
malim povr{inama zelenila, koje se stalno smanjuju, vazduh se brè zagreva. Tome
znatno doprinose veliki saobra}aj, industrija i grejanje. Zbog svih ovih uticaja
dnevna, sezonska i godi{nja kolebanja temperature vazduha u gradovima su manja
od kolebanja temperature vazduha u okolini. Ina~e prose~na temperatura vazduha u
gradovima je za 2-3 stepena vi{a nego u okolini.
Relativna vla`nost vazduha u gradovima je nià od vla`nosti vazduha u
okolini. Gradski vazduh je uvek bogat mno{tvom otpadnih materija, koje stvaraju
veliku mehani~ku zamu}enost i vrlo ograni~enu vidljivost. Ovo, takodje, povoljno
uti~e na pojavu magli i sumaglica a doprinosi pove}anju padavina, {to znatno uti~e
na smanjeno primanje sun~eve energije i na izzra~ivanje primljene toplotne energije.
Zna~ajne razlike u vrednostima meteorolo{kih ~inilaca ukazuju da gradovi
imaju sopstvenu klimu, koja se dosta razlikuje od njihove okoline. na osnovu toga
141
nastao je termin "gradske klime". [to je grad ve}i, ve}i je i njegov uticaj na
meteorolo{ke procese i ~inioce. Veliki uticaj na "gradsku klimu" ima reljef tla.
Gradovi su obi~no gradjeni u dolinama reka, {to znatno uti~e na vla`nost vazduha,
pojavu magli i sumaglica. Delovi gradova koji su u dolini imaju ponekad jaku maglu,
~ak i jak "smog", dok se vi{i delovi grada kupaju u suncu. To je ~esta pojava i u
Beogradu. Zbog toga u dolinama reka koje proti~u kroz gradove, ne bi trebalo olako
donositi odluke o gradnji stambenihz objekata, bolnica, {kola i dr. Ovi delovi grada
nisu podesni ni za gradnju velikih zagadjiva~a vazduha, tj. fabrika, toplana,
elektrana i dr.
142
V
KORI[]ENJE TLA I MINERALNIH SIROVINA

PROSTORNO PLANIRANJE I URBANIZAM
5.1. Posledice nepravilnog iskori{}avanja zemlji{ta na okolinu.
Tlo, povr{inski omota~ Zemlje, jedan je od ~inilaca ~ovekove ìvotne sredine.

Na tlu se zasniva ìvot biljaka, ìvotinja i ~oveka. Tu se proizvodi hrana, vlakna,
drvo, skaupljaju se rezerve vode. Pored toga, tlo, biljni pokriva~ i voda nisu samo
izvori poljoprivredno-{umskih dobara, to su istovremeno i faktori ravnoteè ìvotne
sredine. Nepravilno iskori{}avanje tih prirodnih bogatstava moè dovesti do njihove
degradacije, a ona uslovljava naru{avanje ravnoteè za{titnih i razornih snaga
ìvotne sredine.
Nepravilno iskori{}avanje {uma, pa{njaka i obradivih povr{ina remeti njihovu
za{titnu funkciju. Na nedovoljno obraslim {umskim povr{inama, preterano
iskori{}avanim pa{njacima, na golim, preoranim nagnutim i strmim povr{inama
smanjuje se upijanje voda i pove}ava njihovo oticanje. Ubrzano oticanje izaziva
erozione procese vodom, kao {to sna`ni vetrovi izazivaju eolske erozione procese.
Odno{enje ~estica, bilo vodenom, bilo eolskom erozijom, osiroma{uje tlo,
pogor{ava uslove za proizvodnju i kvalitet, te i prinosi opadaju. Opadanje kvaliteta i
prinosa je samo deo {teta koje uzrokuje erozija tla. Odneseno tle u suspenzijama
vodotoka zamu}uje-zagadjuje vodoopskrbne objekte, akumulacije, zatrpava druga tla,
objekte i naselja. Nabujali vodotoci od prenaglog priticanja ru{e, plave, zagadjuju
nizine. Svedoci smo katastrofalnih poplava, visokih mutnih vodostaja u ki{nim i vrlo
niskih vodostaja u suvim periodima.
Erozija tla je uni{tila ogromna prostranstva poljoprivrednog i {umskog
zemlji{ta sveta, i na{e zemlje.
Prema podacima vodoprivrednih ustanova i projektnih elaborata, od pre
desetak godina, procenjuje se za podru~je SFRJ da se pod procesima ubrzane
vodne i eolske erozije nalazi:
a) Pod procesima ekscesivne (preterano jake) ubrzane
vodene i eolske erozije 25.500 km2
b) Pod procesima jake vodene i eolske erozije 36.500 km2
c) Pod procesima srednje jake erozije 72.300 km2
d) Pod procesima za~etne ubrzane erozije 51.800 km2
{to ukupno ~ini 186.200 km2 ili 18.620.000 ha, a to predstavlja 72,8% ukupne
povr{ine Jugoslavije (255.804 km2).
143
Jo{ 1955. godine erozija tla je progla{ena na{im primarnim privrednim i
dru{tvenim problemom. Narasle ideje i saznanja o potrebi spasavanja ìvotne
sredine podvla~e jo{ vi{e taj dru{tveni problem. Ovo tim vi{e jer poljoprivreda i
{umarstvo obuhvataju najve}i kompleks ~ovekove okoline sveta, a i na{e zemlje.
To nas suo~ava sa potrebom preispitivanja postoje}ih na~ina iskori{}avanja
tla i biljnih parkova sa ekolo{kog aspekta. Osvetljavanje stanja zemlji{tnog fonda uz
postoje}e kategorije iskori{}avanja je put za uo~avanje ekolo{ki pogre{nih akcija i
aktivnosti u njegovom iskori{tavanju. To bi trebalo da postane put za utiranje
ekolo{ki uravnoteènih, konzervacionih sistema iskori{}avanja prirodnih bogatstava.
Podru~je Mediteranskog basena ocenjeno je najugroènijom i najerodiranijom
oblasti sveta. I na{a zemlja je suo~ena sa nasledjem jako o{te}enog zemlji{nog
fonda, na kr{u, ~ije se degradiranje nastavlja jer se na tom planu ni{ta ne ~ini. Ovi
krajevi kod nas svode se na vinogradarski zemlji{ni fond koji predstavlja najbolji
primer za uo~avanje posledica nepravilnog iskori{tavanja zemlji{ta.
Na primer, u Mostarskoj kotlini, na kraju pro{log veka, 1890. godine na 12
katastarskih op{tina kotline bilo je 1567 ha vinograda. Sredinom ovog stole}a
zate~eno je 567 ha vinograda. Povr{ine se i dalje smanjuju. Na istom podru~ju se
posle 1948. godine podiù vinogradi dru{tvenog sektora, {to donekle ublaàva ovaj
regresivni tok, no ipak nekada{nji fond vinogradarskog zemlji{ta je smanjen za oko
1000 ha. Smanjivanje vinogradarskih povr{ina posledica je niza uzroka: filokserna
invazija, savremeni tokovi industrijalizacije, odliv radne snage, neorganizovanost
proizvodnje na individualnom sektoru, urbanizacija kotline, itd. Ovo napu{teno
zemlji{te pretovreno je u neplodne pa{njake, koji su zbog oskudne mediteranske
vegetacije podlo`ni intenzivnijoj eroziji nego kad su tu bili vinogradi.
Erozija je izmenila osobine biv{eg vinogradarskog tla (koje je u davnoj
pro{losti bilo po{umljeno i veoma plodno), a time i mogu}nosti njegovog
iskori{tavanja. Povr{ine vrlo jako erodirane faze tla po dubini izgubljene su sada i
za vinogradarstvo i druge obradive kulture. Na njima preostaje kao mogu}nost samo
po{umljavanje radi o~uvanja i obnove preostalog siroma{nog tla.
Povr{ine slabo i umereno erodirane faze oteàvaju obnovu i odràvanje
vinograda u zavisnosti od karaktera mati~nog supstrata. Podizanje vinograda kao i
njihovo odràvanje postaje sve skuplje i nesigurnije. Tlo postaje pli}e, skeletnije,
lo{ijeg vodnog reìma, prinosi su nesigurni bez navodnjavanja i poja~ane gnoidbe.
Kvalitet je ugroèn u poreme}enom prirodnom dozrevanju.
Proizilazi da posledice erozije u tim krajevima ugroàvaju vinogradarsko-
vinarsku privredu, ugroàvaju zemlji{ni fond uop{te, pogor{avaju i ugroàvaju i
ìvotnu okolinu. Navedeni primer Mostarske kotline medjutim nije usamljen. On
moè posluìti samo za ilustraciju posledica nepravilnog iskori{}avanja zemlji{ta koje
se susre}e na svakom koraku.
Posledice erozije ukazuju na potrebu spasavanja preostalog zemlji{nog
fonda, biljnog pokriva~a i voda. To traì mobilizaciju svih snaga u program koji }e
144
biti deo sveukupnog programa za za{titu i unparedjenje ~ovekove ìvotne sredine.
Na tom planu je potrebno:
Ubrzati nau~no-istraìva~ki rad u otkrivanju zloupotreba u iskori{tavanju tla,

biljnih parkova i voda; ubrzati istraìvanje na{ih konzervacionih sistema za
iskori{tavanje prirodnih bogatstava, koji }e pored ekonomskih i tehnolo{kih,
respektovati i ekolo{ke kriterije.
Uvoditi konzervaciono-pedago{ko istraìvanje i kartiranje pre upotrebe zemlji{ta
za dugogodi{nje kulture. Ono bi moralo registrovati efekte prethodnog
iskori{tavanja i o{te}enost zemlji{nog fonda.
Iskori{}avanje zemlji{ta u okviru razvoja poljoprivrede, {umarstva, vodoprivrede,
hidroenergetike, urbanizacije i ruralizacije moralo bi se zasnivati na detaljnoj
kartografiji zemlji{ta po klasama proizvodne sposobnosti, koje uklju~uju kako
mere popravljanja tako i obavezne mere ~uvanja analogno riziku koji postoji u
kontekstu ekolo{kih prilika za sve korisnike.
5.2. Kori{}enje prirodnih sirovina i devastiranje zemlji{ta.
Kori{}enje primarnih sirovina u svetu u poslednjih 20-30 godina dostiè

prose~nu godi{nju stopu rasta od 6 pa i vi{e procenata. U periodu izmedju 1950. i
1970. godine proizvodnja aluminijuma uve}ana je za pet puta, bakra ~etiri puta,
cementa preko ~etiri puta, sumpora i gvozdene rude ~etiri puta, itd. U istom periodu
svetska energetska proizvodnja je trostruko porasla.
Postoje}im tehnolo{kim postupcima, koji se primenjuju, ogroman procenat
prirodnih sirovina i energije neiskori{}en se vra}a u biosferu ugroàvaju}i ekolo{ku
ravnoteù u njoj. Taj procenat se kre}e i do 50% a koli~ina otpadaka se procenjuje
i na 40 milijardi tona godi{nje.
Na bazi primene do sada poznatih tehnolo{kih postupaka za eksploataciju,
procenjivanjem energetskog i mineralnog potencijala Zemlje, eksperti OUN i
stru~njaci Tehnolo{kog instituta u Masa~usetsu (SAD) procenjuju rezerve kamenog
ublja na 1.077 milijardi tona (godi{nja proizvodnja ove rude iznosi 2.207 miliona
tona), mrkog uglja i lignita 340,4 milijarde (godi{nja proizvodnja 828 miliona tona),
nafte 74,3 milijarde (godi{nja proizvodnja 2,8 milijardi tona, prirodnog gasa 32.500
milijardi kubnih metara). Prora~unato je, zatim, da rezerve gvo`dja iznose 100
milijardi tona (dovoljno za 137 godina eksploatisanja), a rezerve obojenih metala,
srebra, cinka i urana pri savremenom tempu kori{}enja mogu biti iscrpene do 2.050
godine. Rezerve hroma se procenjuju na 775 miliona tona, a sada{nja godi{nja
potro{nja je 1,85 miliona tona. Ra~unaju}i da je stopa rasta potro{nje ovog metala
2,6% rezerve }e biti iscrpljene za 95 godina.
Platina, zlato, cink i olovo su ve} deficitarni. Procene svetskih eksperata
treba prihvatiti samo uslovno nagla{avaju}i da poznati tehnolo{ki postupci
145
dozvoljavaju istraìvanja povr{inskih slojeva Zemljine kore, sa neznatnim prodiranjem
u dubinu.
Pojedine bu{otine doseù do 3-5 km, a napravljena su samo delimi~na
istraìvanja morskog dna, iako se ve} sada 1/6 ukupne svetske proizvodnje nafte
dobija iz bu{otina ispod mora. I pored oteàvaju}ih okolnosti prilikom prou~avanja
rezervi podvodnih nalazi{ta, podaci pokazuju da se na dubinama od {est kilometara
u Tihom okeanu nalaze leì{ta koja sadrè 45% mangana, 1% kobalta, 1,44% nikla
i 1,8 bakra. Dalje, znatne koli~ine soli i drugih jedinjenja hemijskih elemenata nalaze
se rastvoreni u morskoj vodi, pa se od jedne tone okeanske vode moè dobiti 30
kilomagrama razli~itih soli i 43 hemijska elementa.
Pri ocenjivanju rezervi pomenutih potencijala nisu ura~unate koli~ine koje se
pojavljuju kao prate}a komponenta uz osnovnu rudu i u jedinjenjima, koje ostaju u
ruda~i, naj~e{}e neiskori{}ene. U otpadnim vodama i gasovima se takodje nalaze
izvesne koli~ine koje ne bi trebalo zanemariti.
Kori{}enje postoje}ih resursa, razumno i planski, omogu}uje obezbedjivanje
sirovina i energije u potrebnoj meri sve do ovladavanja novim tehnolo{kim
postupcima, i kori{}enja energije dobijene iz atomskih elektrana, geotermi~ke,
sun~eve i drugih vidova obnovljive energije.
Istraìvanja sprovedena do sada, treba takodje ista}i, predstavljaju samo dva
hiljadita dela onoga {to moè da bude istraèno. Imaju}i u vidu ovaj podatak i veliki
procenat neiskori{}enosti sirovina (kod uglja 20%, kod obojenih metala 15-30%, kod
kalijumovih soli do 50%, a pri proizvodnji nafte i do 5%) moè se zaklju~iti da
trenutno stanje nije alarmantno, ali i koliko je va`na promena i usagla{avanje
postoje}ih postupaka i tehnologija dobijanja i pravilnog kori{}enja sirovina.
5.2.1. Mineralne sirovine kao deo ~ovekove okoline.
Ekonomski, socijalni, politi~ki i strategijski zna~aj mineralnih sirovina,

odnosno njihovog prisustva u ~ovekovoj sredini i njihova eksploatacija, izdvaja
mineralne sirovine kao pozitivni i izuzetno zna~ajan elemenat ~ovekove sredine, koji
je do sada isklju~ivo kao takav sagledavan i ocenjivan. Sa druge strane, prisustvo
pojedinih vrsta mineralnih sirovina u Zemljinoj kori, njihovo istraìvanje, eksploatacija,
prerada i sve prate}e aktivnosti, u izvesnom broju slu~ajeva javljaju se kao
potencijalno negativan sadràj ~ovekove okoline.
Kompleksno sagledavanje mesta i zna~aja mineralnih sirovina, ocenjivanje sa
aspekta ovih protivre~nosti a ne samo u cilju opravdanosti ulaganuja u istraìvanje i
eksploataciju, ili zahteva trì{ta, koje je redovno van podru~ja pojavljivanja i
kori{}enja odredjene vrste mineralne sirovine, dove{}e svakako do iznalaènja
adekvatnijih re{enja u cilju o~uvanja sredine.
Intenziviranjem istraìvanja i eksploatacije leì{ta mineralnih sirovina, koja su
imala svoje izdanke na povr{ini, saznanja iz ove oblasti postala su sve bogatija,
146
dok se broj neotkrivenih i neistraènih izdanaka naglo smanjio. U cilju otkrivanja
novih, ekonomski interesantnih koncentracija najraznovrsnijih mineralnih sirovina,
moralo se "silaziti" ispod povr{ine zemlje za pronalaènjem takozvanih "slepih"
rudnih tela. Uvodjenjem novih metoda istraìvanja, koja se sve vi{e zasnivaju na
interdisciplinarnim znanjima, dolazi i do razvoja novih nau~nih i stru~nih geolo{kih
disciplina. Tako je geohemijskim istraìvanjem sadràja i raspodele elemenata u
stenama, zemlji{tu, vodama i vegetaciji, u cilju iznalaènja mineralnih koncentracija
koje nemaju izdanaka na povr{ini, utvrdjeno, da i sama mineralna priroda, bez
uticaja ~oveka ili sa njegovim delimi~nim posredovanjem, moè da stvori uslove,
koji, u manjoj ili ve}oj meri, ugroàvaju opstanak ili normalni razvitak ìvog sveta.
Izdvajanjem geohemijskih provincija i geohemijskih oblasti sa pove}anim
sadràjem ili deficitom nekih hemijskih komponenata, utvrdjena je korelacija
rasprostranjenja odredjenih bolesti i geohemijskih karakteristika sredine. Uzro~na
povezanost izmedju deficita u jodu i endemske strume pozunata je ve} vi{e godina.
Ispitivanja su pokazala da se rak i multipla skleroza mogu povezati sa geolo{kom
podlogom i sa nedostatkom ili obilno{}u pojedinih elemenata u ljudskoj ishrani.
Velika smrtnost od bolesti srca i krvnih sudova u nekim oblastima, prou~ava se sa
stanovi{ta uticaja geohemijske sredine, a u istom pravcu traga se i za uzro~nicima
endemske nefropatije. Do sada dobijeni rezultati ukazuju na uzro~nu povezanost
izmedju koncentracije mikroelemenata u prirodi (Cd, Cr, Mo, Sr, As, F i dr.) i
rasprostranjenja mnogih degenerativnih oboljenja kod ~oveka. U tom smislu,
izuzetna pa`nja se poklanja odnosu geohemijske sredine i geografske patologije.
Pove}an ili smanjen sadràj pojedinih elemenata u odredjenim podru~jima,
uti~e u odredjenoj meri i na razvoj celokupnog biljnog i ìvotinjskog sveta, dovode}i
do promena ili spre~avaju}i razvoj jedinki ili vrsta. Na osnovu ovoga ve} su
razradjene pojedine metode istraìvanja leì{ta mineralnih sirovina, ~iji rezultati imaju
mnogo {iri zna~aj. Prisustvo odredjenih koncentracija mineralnih materija u Zemljinoj
kori dovodi i do odgovaraju}ih promena u hemijskom sastavu podzemnih i
povr{inskih voda.
Pod uticajem egzogenih faktora (voda, vetar, ki{a, sunce, led sneg, itd) na
mineralne sirovine dolazi do niza hemijskih reakcija i promena koje mogu znatno
uticati na okolinu. Oksidacijom sulfidnih minerala, recimo, dolazi do oslobadjanja
izvanredno korozivne sumporne kiseline, koja moè da rastvara ve}inu elemenata
sa kojima dodje u dodir, sniàva pH vrednost vodenih tokova i snabdeva ih znatnim
koli~inama minerala, itd. Suspendovane mineralne ~estice imaju veliki kapacitet
absorpcije rastvorenih mineralnih materija, {to zavisi i od veli~ine ~estica i od
mineralnog sastava. Utvrdjeno je da alevolitska i glinovita frakcija i organska
materija adsorbuju najve}e koli~ine radionukleida i da glinoviti re~ni muljevi sa
organskom materijom pokazuju 20 puta ve}i intenzitet zra~enja od prose~nog
peskovitog sedimenta, itd.
147
ôvekovim delovanjem, istraìvanjem ruda, eksploatacijom, pripremom i
preradom minealnih sirovina, moè do}i, i dolazi, do novih i mnogo ve}ih
poreme}aja u ìvotnoj sredini. Kao posledice te{kih poreme}aja izazvanih
neadekvatnom upotrebom i kori{}enjem mineralnih sirovina, koji su doveli do znatne
degradacije sredine i koja se ne moè, ili moè veoma te{ko izle~iti, mogu se
navesti slede}i slu~ajevi:
tereni i podru~ja intenzivno napadnuti industrijskim toksi~nim polutantima (okoline
topionica, flotacija, separacija, i sl.),
posebno jako erodirani tereni ({to je ~esto posledica geolo{ke gradje tla i
razvoja biljnog sveta na njemu, ali veoma ~esto i ~ovekove neracionalne
delatnosti),
tereni sa velikim nagomilavanjem rudni~ke jalovine,
deponije zgure, {ljunka, topioni~ke, flotacijske i separacijske jalovine i sl.,
napu{teni povr{inski kopovi, rudarski pogoni i istra`na radili{ta,

napu{teni kamenolomi, peskare, {ljunkare, ciglane, pozajmi{ta zemlji{ta, i druga
mesta gde je vr{ena eksploatacija, neke mineralne sirovine, o kojima se po
prestanku radova vi{e ne vodi ra~una.
Eksploatacijom, pripremom i naro~ito preradom mineralnih sirovina, dolazi
~esto i neizbe`no i do zagadjivanja vazduha, osiroma{enja, promene reìma i
zagadjenja podzemnih i povr{inskih voda, {tetnim materijalima koji su hemijske
(ugljenmonoksid, ugljen-dioksid, sumporna, azotna, amonija~na i fluorna jedinjenja),
fizi~ke (razne vrste ~vrstih aerosola) i radioaktivne prirode.
Vodeni tokovi u blizini postrojenja za oboga}ivanje ili preradu mineralnih
sirovina (flotacije, separacije i sl.) zagadjeni su od ispu{tenih otpadnih voda u tolikoj
meri da predstavljaju prave industrijske kanale u kojima je uni{ten biljni i ìvotinjski
svet. Izgradnjom vodenih akumulacija za ovakva postrojenja obavezno dolazi do
poreme}aja vodenih tokova, poreme}aja reìma podzemnih i povr{inskih voda a
samim tim i do poreme}aja ekosistema.
Ovo sve ukazuje da mineralne sirovine in sity ili delovanjem ~oveka
(istraìvanje, eksploatacija, priprema i prerada) mogu dovesti i da dovode do
degradacije ~ovekove okoline, koje nekada mogu biti katastrofalne i dovoditi u
pitanje ìvi svet pa i ~oveka u njoj. (Jedan takav slu~aj je Rudarsko-metalur{ko-
hemijski kombinat olova i cinka "Trep~a" u Zve~anu-Kosovska Mitrovica, gde pod
uticajem {tetnih gasova i pra{ine sa jalovi{ta, u {iroj okolini godinama nije bilo
ptica, doma}e ìvotinje nisu mogle opstati, tek svaka druga trudnica normalno je
nosila i radjala).
148
5.2.2. Iscrpljenost i neobnovljivost leì{ta mineralnih sirovina.
Relativno intenzivna eksploatacija prakti~no svih mineralnih sirovina ima za

posledicu da su neka leì{ta potpuno ili delimi~no iscrpljena, dok su neka, pod
uticajem kretanja na svetskom trì{tu, pada cena i monopolskih tendencija,
obustavila dalju eksploataciju.
Realnost o iscrpljenosti i neobnovljivosti ovih izvora prirodnog bogatstva, tek
zadnju deceniju po~inje da okupira nau~nu i stru~nu javnost. Tako dolazi i do prvog
definisanja pojmova o iscrpljenosti leì{ta-relativne i apsolutne iscrpljenosti. Pod
apsolutnom iscrpljeno{}u leì{ta podrazumeva se slu~aj kada je prakti~no sva
mineralna supstanca otkopana, dok je relativna iscrpljenost uglavnom posledica
nerentabilnosti i neekonomi~nosti proizvodnog procesa. Ovo moè biti uslovljeno
niskim sadràjem korisne komponente, nepovoljnim prirodnim uslovima, skupim i
neadekvatnim tehnolo{kim postupkom za preradu ili oboga}ivanje, padom cena itd.,
kada dolazi do prekida eksploatacije ili slu~aja da istraèno i pripremljeno leì{te iz
navedenih razloga ne bude pu{teno u eksploataciju.
Intenzitet apsolutne iscrpljenosti (tipi~ni primeri su, za antimon-Bujanovac,
Crni Vrh, zapadna Srbija; za hromit-Radu{a, Deva i dr.; Gornja Lipa, Mali Krivelj i
brojna rudna tela Bora i Majdanpeka za bakar, vi{e leì{ta barita, magnezita,
pegmatita, mangana i nafte) moè se sagledati iz podataka o ukupnim koli~inama
najva`nijih mineralnih sirovina, koje su otkopane posle rata u Jugoslaviji, tabela 5.1.
Sabiranjem navedenih koli~ina dobijenih mineralnih sirovina samo u
Jugoslaviji u posleratnom periodu dolazi se do koli~ine od oko 1 milijarde tona, {to
je po obimu i teìni jednako nekoj ve}oj planini. Raspoloìve rezerve pomenutih
mineralnih sirovina, koje su do sada istraène i utvrdjene, znatno su ve}e od do
sada izvadjenih koli~ina, ali se pri tome mora imati u vidu ~injenica da su mineralne
sirovine, za razliku od drugih prirodnih bogatstava neobnovljive, {to je od posebnog
zna~aja kada se razmatra problematika mineralnih sirovina i ~ovekove okoline.
Tabela 5.1.
Mineralna sirovina Dobijena koli~ina od
ili primarni proizvod 1946-1973.god. u SFRJ
Energetske sirovine
-nafta 34.379.000 tona
-prirodni gas 8.388.000.000 m3
-ugalj (sve vrste) 580.944.000 t
Sirovine i proizvodnja metala
a) Rude
-gvo`dje 56.171.000 t
-bakar 120.884.000 t
-olovo i cink 55.051.000 t
149
-boksit 31.619.000 t
-hrom 2.344.000 t
-antimon 2.422.000 t
-mangan 323.356 t
-ìva 5.200.000 t
b) Metali i njihovi proizvodi
-sirovi ~elik 36.333.000 t
-ferolegure 1.386.536 t
-bakar (blister) 1.600.000 t
-bakar (elektroliti~ki) 1.310.422 t
-olovo (rafinisano) 2.260.276 t
-cink 952.541 t
-aluminijum (blokovi) 734.914 t
-antimon (regulus) 53.604 t
-ìva 13.821 t
-srebro 2.589 t
-bizmut 2.348 t
-selen 130 t
-zlato 56 t
-koncentrat volframa 835 t
Sirovine i proizvodnja nemetala
-magnezit 7.634.000 t
-azbest (ruda) 5.500.000 t
-azbest (vlakno) 168.067 t
-barit 2.150.000 t
-feldspat 620.000 t
-gips 3.400.000 t
-kvarcni pesak za staklo 10.700.000 t
-vatrostalna glina (sirova) 4.250.000 t
-liskun 1.660 t
-cement 71.170.000 t
Iscrpljenost i neobnovljivost leì{ta mineralnih sirovina sve vi{e }e dovoditi i

do krize sirovina u svetu i do trajne orijentacije na istraìvanje i eksploataciju
siroma{nijih nalazi{ta, koja sadrè veoma male koli~ine korisnih komponenti, {to }e
za posledicu imati otkopavanje znatno ve}ih koli~ina rude (na primer danas je za
dobijanje 1 tone bakra potrebno iskopati oko 10 puta ve}u koli~inu rude nego u
prvim posleratnim danima, dok }e se ovaj odnos pu{tanjem u eksploataciju Velikog
Krivelja, pove}ati jo{ za nekoliko puta), a time i degradacija ve}ih povr{ina tla
kopanjem, kao i odbacivanjem jalovine posle prerade.
150
Realno je o~ekivati, da }e posle dosada{njih relativno uspe{nih po~etnih
rezultata, prostranstva i vode mora i okeana biti sredina iz koje }e se dobijati
raznovrsne mineralne sirovine, {to }e opet imati za posledicu nova i zna~ajna
zagadjenja i ovih sredina.
Supstitucija mineralnih sirovina, kao delimi~no re{enje, koja je ~esto
uslovljena i kretanjima na svetskom trì{tu, ali koja uz intenzivnije istraìvanje i
otkrivanje novih leì{ta i novih vrsta mineralnih sirovina, uz stalno usavr{avanje
tehnologije dobijanja, prerade i pripreme minealnih sirovina i uz krajnje racionalnu
eksploataciju i preradu, moè doprineti, uz ostale napore, o~uvanju ~ovekove
sredine.
5.2.3. Socijalno-psiholo{ki aspekti eksploatacije sirovina.
Pojave i le`~i{ta mineralnih sirovina obi~no se nalaze u bespu}ima i

nepristupa~nim terenima. Po~ev od istra`nih, a zatim pripremnih i eksploatacionih
radova, u tim sredinama zapo~inje u odredjenom obimu industrijalizacija i
urbanizacija, koji, pored op{teg dru{tvenog progresa, nesumnjivo dovodi i do niza
nepovoljnih uticaja, koji se ~esto ispoljavaju kroz naru{avanje fizi~kog i mentalnog
zdravlja stanovni{tva.
Prelaz iz sto~arske, vo}arske ili agrarne sredine u novu industrijsku, koja i
jeste i nije privla~na, dovodi do niza konfliktnih situacija, do zna~ajnih kolebanja i
pomeranja u socijalnoj strukturi, fluktuaciji radne snage, do {irih migracionih kretanja
na liniji selo-industrijsko naselje.
Po pravilu, ve}inu zaposlenih u novootvorenim rudnicima ~ine me{tani tog
podru~ja, koji obavljaju dve aktivnosti-na radnom mestu u rudniku i u poljoprivredi,
prihvataju}i tako dve vrste navika, dve vrste obaveza i dva na~ina ìvljenja.
Poslovi radnog mesta, u rudniku, takvog ~oveka optere}uju novim
obavezama i naporima; da bude ta~an, u odnosu na vreme da radi svaki dan bez
obzira na godi{nje doba i vremensku situaciju, da radi u ograni~enom prostoru, u
odredjenom ritmu, po normi, da radi u grupi, kada materijalna stimulacija naj~e{}e
nije takva da bi ga ja~e motivisala na definitivno opredeljenje za taj posao, pri
~emu porodi~ne obaveze i tradicionalne norme predstavljaju te{ko re{ive probleme.
Zato radnici i dalje ostaju vezani za poljoprivredu i poljoprivredne radove. Ovakva
kompromisna re{enja uz uticaj faktora koji proizilaze iz specifi~nosti radnog mesta
(odgovornost, opasnost od povreda, fizi~ko i psihi~ko naprezanje, vlaga, buka,
pra{ina, rad u smenama, obavezna dokvalifikacija, obuka na novim ma{inama i
opremi, fluktuacija neposrednih rukovodilaca, organizacione promene i sl.) ~esto
dovode do razvijanja neuroti~nih stanja, do pojave pravih epidemija alkoholizma i
pove}anog broja nesre}a na radu.
151
Profesionalna oboljenja (najizrazitiji je primer silikoza), ostavljaju na osobu
katastrofalne posledice, koje se te{ko mogu meriti sa svim pozitivnim efektima
eksploatacije mineralnih sirovina.
Sve ovo ukazuje da aktivnosti vezane za mineralne sirovine odnosno razvoj
rudarstva u odredjenom kraju, prate odgovaraju}e promene ìvota i ìvotne sredine.
Neke su usko povezane sa industrijskom proizvodnjom i urbanizacijom, a
determinisane su ekonomskim razvojem i procesima prostorne i dru{tvene
pokretljivosti.
Tako procesi smanjenja fizi~ke udaljenosti i procesi tehnizacije sredine bitno
ekolo{ki menjaju sredinu. Promene se najo~iglednije ispoljavaju u izmeni prostorne
strukture i prostornom pomeranju stanovni{tva. Rudnici i rudarska naselja postaju
ta~ke koncentracije stanovni{tva, gde brzo raste populacioni obim i gustina
naseljenosti. Menja se areal naselja i naru{ava prostorni i socijalni integritet, {to
prate pojave prostorne segregacije sa elementima socijalnog diferenciranja.
Znatno olak{an saobra}aj, izmedju rudarskih i drugih naselja omogu}ava

njihovo izlaènje iz prostorne, ekonomske, socijalne i kulturne izolacije. Javlja se
relativno nagao prelazak sa seoske kulture rada i ìvota na kulturu industrijskog
dru{tva. Menja se atmosfera dru{tveno-kulturnog ìvota, zadobijaju}i obele`ja ùrbe,
krize slobodnog vremena sa izraènom orijentacijom za potro{njom materijalnih
dobara.
Po~etkom eksploatacije neke mineralne sirovine, razvojem rudnika i
rudarskog naselja, zapo~inje i proces odlivanja iz seoskih naselja obrazovanijeg,
mladjeg i sposobnijeg dela dru{tva, {to ima za posledicu da seoska naselja, lagano
ali izrazito, ulaze u proces starenja, gube}i svoj vitalitet.
5.3. Prostorno planiranje i urbanizam kao elementi ìvotne sredine
Urbanizam je nastao kao tekovina organizovane ljudske borbe za stvaranjem

uskladjenih odnosa izmedju ljudi i prirode koja ih okruùje, u kojoj ìve. On je u
svom osnovnom pristupu-svesno menjanje prirode radi njenog uskladjivanja sa
potrebama za rad i ìvot ljudi. To menjanje je bivalo razli~ito u raznim istorijskim
periodima, na raznim nivoima dru{tvenog razvoja.
Razvojem civilizacije, rastom nauke i tehnike-narastale su i ljudske mo}i.
Otkrivanje prirodnih zakona zna~ilo je i upoznavanje prirode i njenih mo}i, zna~ilo je
i stasalost ljudi da sve vi{e koriste prirodu, da sve "ravnopravnije" uspostavljaju
odnose sa njom. Spoznajom prirode rasle su i ljudske sposobnosti za sve
zama{nijim intervencijama u njoj, rasle su sposobnosti ljudi da doseù do sve ve}eg
stepena usagla{enih odnosa: ~ovek-prirodna okolina.
152
Urbanizam, kao deo prostornog planiranja, doìvljava znatan napredak kroz
istoriju:
Izrastaju organizovani gradovi kao trajnije vrednosti u odnosu na stihijne snage
prirode. Ljudi i njihova naselja bivaju sve redje `rtve prirode, sve manje ih
uni{tavaju prirodne katastrofe.
Urbanizam u Evropi, pre razvoja moderne industrije, dostigao je velike rezultate
u izgradnji gradova prevashodno kao estetsko-humanitarnih tvorevina za
stanovanje i ìvljnje. Gradovi su dosezali vrhunske domete u arhitekturi,
vajarstvu i hortikulturi.
Nastaje sve ve}a tehnizacija ljudskih naselja i paralelno sa ovim zama{na
eksploatacija prirodnih dobara.
Urbanizam postaje i nau~no-tehni~ka disciplina a ne samo kulturno-humanitarna
delatnost, kakva je bila u svom za~etku.
Urbanizam postaje obimna i zna~ajna aktivnost, profesionalna oblast i
delatnost, a nauka i tehnika ne samo potreba nego i dru{tvena nu`nost. Pored
prakse formira se i teorija urbanizma, a urbanisti~ki planovi postaju zakoni.
Prostorno planiranje razvija se sve vi{e i van granica gradova; urbanizam po~inje
da se utapa u {iru kategoriju planiranja-u prostorno planiranje; od urbanizacije
naselja, gradova, sela preko regionalnih prostornih planiranja do zemaljskih
prostornih planiranja. Paralelni procesi odvijali su se u ekonomskim i dru{tvenim
planiranjima.
Od "azbuke" urbanisti~ke planske prakse na prvom mestu je dokumentacija
o prirodnim osobenostima i uslovima. Analiza tih uslova je prvenstveno usmerena
ka koncentracijama podobnosti koje priroda nudi i ka upoznavanju nepogodnosti
koje moè da ispolji u odnosu na rad ljudi, da bi se do{lo do {to skladnijeg odnosa
izmedju prirode i intervencija koje se predvidjaju planom.
Medjutim, urbanizacija koja se odvija kao rezultat delovanja razvojnih snaga
daje brojne primere razaranja (ili blaè re~eno - nebrige) i ugroàvanja prirodne
sredine. U praksi su, ~esto, ciljevi urbanizma i urbanizacije pretvarani u svoju
suprotnost.
Ovde treba naglasiti da prostornim planovima nije pokrivena cela teritorija
jedne dràve, postoje "prazni prostori" nedefinisani i nekontrolisani prostornim
planovima. I drugo, ljudske potrebe za kori{}enjem prirodnih dobara narasle su van
urbaniziranih teritorija. Sva ta kretanja dostizala su i dostiù obime bukvalnog i
veoma ~esto stihijskog menjanja prirodne sredine, {to nam je u nasledje ostavilo
prostore kojima ne bi mogli da budemo zadovoljni.
Svemu ovome treba dodati i zahteve "ekonomike" u potro{a~kom dru{tvu. U
dru{tvu trì{ne proizvodnje priroda je data vrednost koja se moè neograni~eno i
bez posledica eksploatisati. Ona prakti~no nije cenjena kao naj{iri ìvotni okvir i
dugoro~ni preduslov za ìvot organizovanih ljudskih celina.
153
Prevazilaènje ovakvih stavova u dru{tvenom smislu mogu}e je promenom
odnosa dru{tva prema vrednostima prirode, a to zna~i i dugim i druga~ijim
dru{tvenim interesima i odnosima. U tom pogledu mi imamo dru{tvene preduslove,
ali na{ dru{tveni sistem je u takvoj fazi razvoja u kojoj su sve prisutniji elementi
trì{ne privrede, pa i posledice o kojima se govori u odnosu na za{titu prirodne
okoline.
Ve} dugo vremena se prostorno-planerska teorija zalaè za kompleksnije
prilaènje u prostornom planiranju, kako u pogledu {irine teritorijalnih zahvata
(regionalno, nacionalno prostorno planiranje), tako i u smislu povezivanja prostornog,
privredno-ekonomskog i dru{tvenog planiranja.
U posleratnom periodu imali smo fazu velike i burne urbanizacije u ~itavoj
Jugoslaviji. Nalazimo se pred drugom fazom urbanizacije, odlu~uju}om po mnogim
faktorima za budu}i ìvot i razvoj. U prvoj smo postigli puno uspeha. Tu su mnogi
rezultati unapredjenja radne i ìvotne sredine, kako po ve}im gradovima i manjim
naseljima, tako i u selima; da podsetimo na komunalne uredjaje, vodovod i
kanalizaciju, na energetsku snabdevenost, posebno elektrifikaciju, na saobra}aj i
saobra}ajnice, na mreè zdravstvenih, prosvetnih i {ire kulturnih slu`bi i organizacija
itd. Postignuto je da na{e prirodne vrednosti i lepote, planine, jezera i more, zatim
istorijsko-umetni~ke tvorevine, spomenici {irom na{e zemlje - da sve te vrednosti
aktivno koriste naj{iri slojevi stanovni{tva. Regionalnom urbanizacijom, izgradnjom
saobra}ajnica, ugostiteljsko-turisti~kih i sportsko-rekreativnih kapaciteta, sva ova
prirodna i istorijsko-umetni~ka dobra postala su aktivne vrednosti u ìvotu ljudi.
Medjutim isto tako, dolazilo je do sve obimnijih negativnih poreme}aja

prirode. Tako su kod nas danas prisutne brojne pojave o{te}ene, pa i razorene
ljudkse okoline, po pravilu najvi{e ba{ u urbanizovanim sredinama. Te pojave su
sve ozbiljnije u delovima gde je intenzivna industrijsko-proizvodna delatnost.
Ono {to nam predstoji u narednom periodu u cilju saniranja i unapredjenja
ìvotne sredine, bili bi slede}i zadaci:
- Da ispravimo negativnosti nastale dosada{njom nestru~nom urbanizacijom,
uo~avaju}i propuste u dosada{njem radu, u pravcu za{tite, pobolj{anja i
unapredjenja ìvotne sredine.
- Da izbegnemo negativne pojave do kojih bi neminovno do{lo ukoliko ne
bismo posvetili vi{e pa`nje sredini u daljem dru{tvenom i privrednom razvoju (a {to
je poznato iz primera zemalja koje su ve} na nivou proizvodno-privredne razvijenosti
i urbanizacije ka kojoj idemo i koje nisu uspele da izbegnu negativne posledice).
- Da angaùjemo urbanizam u konkretnu borbu za za{titu i unapredjenje
~ovekove sredine, planiranjem i ostvrivanjem dugoro~nih mera, strate{kih programa,
za rehabilitaciju razorene prirode, za njeno dovodjenje do stanja uskladjenosti sa
razvojem i potrebama dru{tva u celini.
154
5.3.1. Urbanizam kao element za{tite ìvotne sredine.
Nova gradjevinska tehnologija omogu}ila je industrijalizaciju izgradnje i bitno

izmenila fizionomiju stambenih objekata u smislu koncentisanosti i pove}anja
volumena. Sa druge strane, automobilizam je omogu}io da se objekti za rekreaciju i
odmor grade na ve}im udaljenostima od mesta stanovanja, tako da je jedna
permanentna cirkulacija stanovni{tva stvorila dvostruku urbanizaciju u pravcu iz sela
u grad i u pravcu iz grada u prirodu.
U periodu energetskih kriza saobra}aj je neprestano izloèn pritiscima
{tednje energije. Kad se po~etkom sedamdesetioh godina povodom svetske
energetske krize raspravljalo o polititci {tednje energije, izmedju ostalog je
preporu~ena ne samo {tednja ve} i smanjenje potreba za saobra}ajem. Ovakav
stav svetske organizacije (OECD) predstavlja neposrednu intervenciju u politici
urbanizacije i aktivne za{tite sredine, jer name}e skra}enje udaljenosti izmedju
mesta prebivanja, rada i rekreacije, uslovljavaju}i "zbijenu" urbanizaciju.
Na~ela takozvanog zoninga u teoriji urbanizma predstavljaju prostornu podelu
privrednih delatnosti, stanovanja i rekreacije u strogo ograni~enim, namenski
odredjenim zonama. Osim toga, nastojanje stanovni{tva da prostorno pribliè sredinu
u kojoj stanuju i rade i prirodnu sredinu u naselju individualnih ku}a, umesto
o~ekivanog komfora, donela je i neudobnosti, pove}anje potreba za saobra}ajem,
prvenstveno automobilskim, stvara nove zagadjiva}e sredine, pro{iruje neproizvodni
period dnevnog angaòvanja na ra~un slobodnog vremena, a sve to radja nove
oblike socijalne diferencijacije.
Zbog svega ovoga, formirale su se dileme: zbijena ili decentralizovana
urbanizacija, dilema izmedju prednosti ìvota u gradu i ìvota u prirodi, dilema
izmedju grupnih prebivali{ta gradskog tipa u zgusnutom, gradskom tkivu ili u
ambijentu porodi~ne ku}e.
Urbanizacija je, kao neposredna posledica industrijalizacije, motorizacije i
porasta li~nih dohodaka stanvoni{tva, jo{ uvek sna`nija od bilo kojeg metoda
konvencionalnog planiranja koje u svakom slu~aju predstavlja vi{e interpretaciju
automatskih procesa urbanizacije, nego sredstvo srednjivanja odnosa izmedju
prirode i dru{tva putem racionalne prostorne podele stanovanja, rada i rekreacije.
Budu}i da se vrednost sredine moè smatrati kao specifi~an test
vrednosti dru{tvenih sistema i jedan od va`nijih kriterijuma po kome }e se ceniti
dru{tvo u celini, predstoje neminovne, radikalne promene u smislu transformacije
strategije urbanizma i prostornog planiranja. Te promene bi trebalo da se ogledaju u
slede}em: 1. u pogledu sadrìne, 2. u pogledu oblika, 3. u pogledu prostorne
dispozicije i 4. u pogledu u~e{}a ~oveka.
1. Problem se pojavio u mnogome i zbog toga {to se ~ovek, koriste}i resurse
prirode, na{ao i izvan i iznad nje. U uslovima stihijske idnustrijalizacije i
urbanizacije u kojoj ~ovek ima isklju~ivo ulogu eksploatatora do{lo je neminovno
155
do dezintegracije sa okolinom. Razvoj dru{tvenih odnosa name}e potrebu
izmene odnosa ~oveka prema prirodi, tako da ona vi{e ne bude njegova
okolina, ona su{tinski postaje njegova sredina.
2. Dru{tvo se jo{ uvek nalazi u raskoraku izmedju mogu}nosti koju tehnika pruà i
posledica koje ona ostavlja iza sebe. To ne zna~i odricanje od tehni~kog
progresa, vra}anje primitivnijim tehnologijama, izgradnji individualnih zgrada, ve}
treba prona}i na~in da se uskladi prirodno i izgradjeno. Samo tako, ne
diskrimini{u}i ni jedno ni drugo, mogu}e je ostvariti integraciju ìvotne sredine
kao integralne komponente dru{tva.
3. Savremeni tokovi urbanizacije uslovljavaju razme{taj aktivnosti u prostoru u
skladu sa razme{tajem stanovni{tva, {to }e uticati na koncentisanje ljudi u
gradovima, a sa druge strane, uslovi}e povremene migracije iz gradskih u
seoska podru~ja. Osim toga, porast fonda slobodnih dana koji kod nas
iznosi blizu 120 (tre}ina godine), skra}ivanje radne nedeljne i radnog vremena
dove{}e do ravnomernijeg odnosa izmedju radnih i slobodnih dana, {to }e
usloviti ravnoteù pri uporedjivanju va`nosti i davanja prioriteta mestu stanovanja
i rada u odnosu nad mestom rekreacije i odmora. Ova bitna i sve aktuelnija
promena mora dovesti do kvalitetnijih transformacija u koncepcijama prostornog
uredjenja, do uravnoteènijeg prostornog i urbanisti~kog razvitka seoskih
podru~ja umesto njihove diskriminacije.
4. Da bi se ostvarila neposredna sprega sredine i onoga koji je uìva, neophodno
je problemu prilaziti podrazumevaju}i da je ~ovek, istovremeno, i subjekat i
objekat stvaranja.
Prema tome, da bi ~ovek uspsotavio korektan i human odnos sa svojom
sredinom mora postojati preduslov da motivi pojedinca i dru{tva budu jedinstveni,
{to takodje, uslovljava integritet ljudkse svesti i dru{tvene prakse.
Samo ovako kompleksnom analizom koncepcije, oblikovanja, dispozicije i
akcije moè se uspe{no ostvaiti reintegracija: ~oveka i sredine, sadrìne i oblika,
urbane i prirodne sredine, ~ovekovih aspiracija i dru{tvene prakse.
5.3.2. Prostorno planiranje i ìvotna sredina.
Vrlo ~esto do sada, pa i sada, naro~ito ako se nagomilala problematika koja

se hitno mora re{avati veliki objekti, od {ireg dru{tvenog zna~aja i va`nosti za
zajednicu i okolinu, podiù se ili se vr{e pripreme za podizanje na brzinu, bez
prethodnih istraìva~kih i studijskih analiza okoline, ve} se u pojedinim slu~ajevima
gledaju uski interesi investitora ili jedne privredne grane. Sli~an slu~aj je i sa
manjim objektima, gde investitori name}u svoje zahteve, vode}i ra~una ponekada
isklju~ivo o sopstvenim interesima, a ne sagledavaju}i {tetne posledice koje }e se
negativno odraziti na radnu i ìvotnu sredinu.
156
Posledice koje su nastale usled jednostranog re{avanja pojedinih pitanja na
poslovima planiranja, projektovanja, lociranja i izgradnje raznih objekata na ìvotnu
sredinu su ogromne, a njihova sanacija zahteva ogromna mterijalna sredstva i
ume}e. Burni posleratni razvoj ve}ine na{ih gradova, gde su od mnogih
malih naselja postali ve}i gradovi ili industrijski centri, nije ~esto dozvoljavao da se
sinhronizovano prati razvoj svih mogu}ih slu`bi, neophodnih za razvoj nekog
podru~ja. Nedostatak ili nekompleksnost stru~nih slu`bi, a naro~ito nedostatak
kadrova iz oblasti planiranja, imali su za posledicu velike gre{ke i propuste, koji su
se negativno odrazlili na ìvotnu sredinu.
Glavni problem koji se pojavljuje pri izradi projekata jeste {to se ne izvr{e
sve potrebne pripreme i obavi sav istraìva~ki rad, pre nego {to se pristupi samom
projektantskom radu. Prvi propust je od strane investitora, koji ~esto èle da dodju
do jeftinih projekata, a samim tim i do jeftinijih objekata; drugi je od strane
projektantskih organizacija, koje zbog nekompletnosti stru~nih kadrova, ili raznih
vidova u{tede, ne izvr{e sve potrebne predradnje, a samim tim ne kompletiraju
projekte.
Kod velikih objekata, koji svojim procesom rada znatno uti~u na zagadjivanje
ìvotne sredine, moralo bi se nastojati da se pre po~etka bilo kakvih radova izvr{e
sva mogu}a istraìvanja i ispitivanja, pa da se nakon sredjivanja i prou~avanja
dobijenih rezultata pristupi irazdi kompletnih projekata. Ukoliko se usvoji takva
praksa, kasnije se ne javljaju problemi oko otklanjanja {tetnih posledica nekog
objekta, bez obzira na veli~inu i namenu, na okolnu ìvotnu i radnu sredinu.
Jedan od karakteristi~kih primera gde nedostatak kompletnih projekata uti~e
kako na rok izgradnje i prekora~enja investicionih ulaganja, tako i na zagadjivanje
ìvotne sredine jeste, fabrika cementa u Pljevljima. Za ovaj industrijski objekat, koji
spada u zna~ajne zagadjiva~e ìvotne sredine, prilikom po~etka radova nisu bili
kompletirani projekti. âk ni kada je objekat bio u zavr{noj fazi nisu bili zavr{eni svi
projekti, kao na primer ozelenjavanje fabri~kog kruga i urbanizacija uè i {ire
okoline.
Sli~an je slu~aj i sa pripremnim radovima za izgradnju termoelektrane
Pljevlja I i Pljevlja II. Iako se o njihovoj izgradnji govorilo vi{e od deset godina, nisu
bila izvr{ena obziljnija ispitivanja i istraìvanja o budu}oj {tetnosti ovog zagadjiva~a
na uù i {iru ìvotnu okolinu.
Kada se radi o velikom aerozagadjiva~u, kao {to su to termoelektrane od 2
x 220 MW, ~ije }e pogonsko gorivo biti ugalj i koje }e biti sme{tene u Pljevljskoj
kotlini, kao karakteristi~an primer o opre~nosti mi{ljenja moè da posluì slede}e:
Primarijus dr Radomir Mi{i}, specijalista za komunalnu higijenu, posetio je
Pljevlja i nakon svestranog upoznavanja sa terenom i potrebnom dokumentacijom,
dao je 20. avgusta 1974. god. mi{ljenje o predvidjenoj lokaciji za termoelektrane -
Pljevlja, sa aspekta ìvotne sredine:
157
"Predloèna lokacija u predelu Kalu{i}a (Maljevac) u zapadnom krilu
Pljevaljske kotline nije pogodna za sme{taj ma kog industrijskog pogona koji se
smatra jakim aerozagadjiva~em, a u koje nedvosmisleno spadaju termoelektrane ~ije
je pogonsko gorivo ugalj, pa prema tome i planirane termoelektrane Pljevlja od 220
MW. Sticajem prirodnih okolnosti kao {to je klima i reljef ovog podru~ja, u celoj
Pljevaljskoj kotlini lociranje bilo kakvog ja~eg zagadjiva~a smatra se kontradiktornim."
Ovo mi{ljenje obrazloèno je ~injenicom da u Pljevljskoj kotlini 67% vremena

odlazi na tiho vreme sa posebnim klimatskim uslovima i gde i bez prisustva velikih
zagadjiva~a ima izrazito veliki broj oboljenja disajnih organa. Nasuprot
ovom, za isti lokalitet, stoji mi{ljenje grupe stru~njaka od 19. septembra iste godine,
koje se pored ostalog temelji i na slede}im ~injenicama: - Da je lokacija
odredjena jo{ 1962. godine i da su od tada vr{ena sva potrebna ispitivanja sem na
aerozagadjivanju okoline.
- Da je sirovinska baza, odnosno snabdevanje ugljem veoma povoljno.
- Da je transport {ljake i pepela lako re{iv.
- Da je prenos elektroenergije, s obzirom na lokaciju prenosnog postrojenja,
vrlo povoljan.
Ovo je uticalo da ista komisija podvu~e slede}e:
"...S obzirom na stepen gotovosti investiciono-teni~ke dokumentacije vezano
za izabranu lokaciju, svako njeno pomeranje zna~ilo bi nove istrage i studije. Ovo bi
odloìlo izgradnju termoelektrane za godinu dana, {to bi imalo katastrofalne
posledice za privredu Crne Gore, zbog nedostatka elektri~ne energije. ... Na bazi
svega iznetog u ovom izve{taju, mi{ljenja smo da je odabrana lokacija iza Velike
Plie{i tehnohemijski najpovoljnija, a u pogledu aerozagadjenja prihatljiva. U pogledu
za{tite od zagadjivanja lokacije Zenica i @idovi}i nemaju nikakve bitne prednosti.
Posebno se procenjuje da je lokacija Brvenica neprihvatljiva zbog neistraìenosti.
Potrebna istraìvanja bi odloìla izgradnju termoelektrane za preko godinu dana."
Na osnovu datog mi{ljenja komisija je predloìla slede}e:

odrediti postoje}u zagadjenost grada Pljevlja,
odrediti dozvoljenu zagadjenost grada i kotline od termoelektrane,
odrediti adekvatnu visinu dimnjaka na osnovu rezultata izvr{enih meteorolo{kih
merenja i usvojenih kriterija,
dati analizu zagadjenosti grada Pljevlja i okoline u karakteristi~nim vremenskim
uslovima,
u vreme probnog pogona obratiti pa`nju i kontrolisati ostvarenje predvidjenog
rada elektrofiltara i sistema za opepeljavanje,
u vreme probnog pogona predvidetei merenja stepena zagadjenosti,
preporu~uje se i posle probnog pogona da se povremeno vr{e kontrole
zagadjivanja okoline,
158
po{to je izabrana lokacija iza Velike Plje{i-Kali{i}i blizu grada, preporu~uje se da
se razmotri mogu}nost grejanja novih naselja grada tehni~kom vodom
termoelektrane. Ovo bi znatno doprinelo smanjenju zagadjenosti grada od
lokalnih zagadjiva~a.
Na osnovu svega moè se zaklju~iti da nisu izvr{ene sve potrebne
pripreme, bez kojih se ne moè pristupiti izradi projekta ovako ozbiljnih objekata,
kao {to su termoelektrane 2 x 220 MW.
I u jednom i u drugom navedenom primeru nailazimo na slu~ajeve da se
veliki objekti, kao {to su cementara i termoelektrana, grade bez predhodnih
sagledavanja svih ~inilaca koji }e uticati na pravilan tok, kako izrade potrebnih
planova i projekata, tako i tempa izgradnje i zavr{etka objekta. Uo~ljivo je da se u
oba slu~aja nije vodilo ra~una o za{titi ìvotne sredine.
Izbor pravilne lokacije nekog objekta, a naro~ito onog koji je na listi
zagadjiva~a ìvotne sredine, od velikog je zna~aja i va`nosti. Ako postoje ~vrsta
urbanisti~ka re{enja i perspektivni planovi razvoja nekog naselja, bez obzira na
njegovu veli~inu, oko izbora lokacije ne moè biti ni{ta sporno niti }e pak do}i do
ugroàvanja ìvotne sredine.
Sasvim je druga~ija situacija u naseljima gde ne postoje urbanisti~ki planovi,
niti su sagledani kratkoro~ni i dugoro~ni planovi razvoja. U tom slu~aju mogu}e je
napraviti vrlo grube gre{ke, koje je kasnije te{ko ispraviti, a {tetne posledice te{ko
otkloniti.
Karakteristi~ni primeri pogre{nih lokacija u odnosu na naselja mogu da se
nadju u mnogim mestima. Jedan od {kolskih primera pogre{no locirane idnustrije u
odnosu na naselje je Azotara-Gora`de. Podignuta je uzvodno od naselja, a svojim
otpadnim vodama zagadila je Drinu, tako da je grad ostao bez svoje lepe reke i
plaè. Da se uzeo u obzir ovaj momenat i da je azotna industrija locirana ispod
naselja, prema èlezni~koj stanici Kopa~i, grad bi imao ~istu reku. Takodje se na
gradsko naselje, strujanjem vazduha niz re~nu dolinu ne bi nanosili {tetni gasovi,
~ije se {tetne posledice ve} uveliko ose}aju i jasno manifestuju na vo}u, povr}u i
ostalom rastinju.
Aako se uporede ostala naselja iz ovog regiona, zaklju~uje se da su
industrijski pogoni locirani takodje uzvodno i u Priboju, Novoj Varo{i i Prijepolju.
Za Prijepolje i Priboj reka Lim, a samim tim i njihove plaè izgubljene su
kada je pu{tena u rad Fabrika sulfatne celuloze u Ivangradu. Pored zagadjenosti
vodotoka, oba naselja imaju izrazito aerozagadjivnje, s obzirom da su svi industrijski
pogoni, zna~ajnih kapaciteta, locirani u bliòj ili daljoj okolini naselja uzvodno, tako
da vetar duvaju}i niz reku direktno donosi zagadjeni vazduh. Sli~an je
slu~aj i sa Novom Varo{i. Industrija gumenih i galvanaskih proizvoda sme{tena je
tako re}i u samoj varo{i i to na gornjoj strani. Slapovskim strujajem vazduha
nanose se neprijtni mirisi, dim i ~adj.
159
Za navedene primere pogre{nih lokacija moè se na}i i opravdanje. Ve}ina
ovih industrijskih postrojenja podignuta je u prvim posleratnim godinama, kada se ni
u razvijenim industrijskim zemljama, sa visokim nacionalnim dohotkom po glavi
stanovnika, nije mogla obziljno sagledati problematika oko zagadjivanja ìvotne
sredine.
Medjutim, zabrinjavaju}a je ~injenica {to se sada - u vreme kada se {irom
sveta, pa i u na{oj zemlji, ~ine ogromni napori i javlja masovan pokret za za{titu
ìvotne sredine, jo{ neuni{tenih prirodnih vrednosti i retkosti - prave grube gre{ke
lociranjem idnustrijskih objekata u neposrednoj blizini gradova iako su ti privredni
objekti koji se podiù ili se èle podi}i na listi velikih zagadjiva~a (na primer
hemijska fabrika "Bazna hemija" u Bari~u, nedaleko od Obrenovca i uzvodno od
Beograda).
Govorili smo da sada o velikim zagadjiva~ima okoline, no ~esto, na prvi
pogled manji zagadjiva~i u odredjenom sklopu okolnosti mogu da predstavljaju veliki
problem. U poslednje vreme se i u manjim mestima sve vi{e podiù toplane manjih
i ve}ih kapaciteta. Zavisno od lokacije naselja i njegovih mirkoklimatskih uslova s
jedne strane i od kapaciteta toplane s druge strane, zavisi}e njen {tetan uticaj na
okolinu. Pri izgradnji manjih toplana, koje sluè za zagrevanje manjih objekata ili
stambenih blokova, niti se prilikom izgrade projekata niti kasnije u toku izgradnje
predvidja ma i najprimitivniji filter za smanjenje aerozagadjenja.
Da bi ubudu}e imali zdraviju ìvotnu i radnu sredinu, a mnoge prirodne
vrednosti sa~uvali do uni{tenja, neophodno je da se zakonskim propisima reguli{e
slede}e:
1. Tek uz prethnodno detaljna ispitivanja i istraìvanja svih ~inilaca koji uti~u na
zagadjivanja radne i ìvotne sredine, pristupiti izradi kompletnih projekata
odredjenog objekta, pri ~emu svi poslovi moraju biti stru~no i savesno obavljeni.
2. Za sve objekte koji imaju uticaja na radnu i ìvotnu sredinu a naro~ito za
objekte sa liste zagadjiva~a, mora se prona}i najpogodnija lokacija u odnosu na
ìvotnu sredinu.
3. Svi objekti koji se podiù a imaju uticaja na radnu i ìvotnu sredinu, moraju biti
kompletno zavr{eni uz eliminisanje svih {tetnih uticaja na okolinu, uz vodjenje
ra~una da se {to manje poremeti prirodna celina i uredi okolni prostor.
160
VI
ENERGIJA. OPTERE]ENJE
SREDINE OD ENERGETSKIH DELATNOSTI
Svaki izvor energije, svaka tehnologija i transport energije od resursa do

potro{a~a na odredjen na~in optere}uju ìvotnu sredinu.
Razvoj proizvodnje i potro{nje energije u Jugoslaviji znatno je izmenjen
posle takozvane energetske krize 1973. godine, od kada je razvoj energetike treblo
ve}im delom da se oslanja na doma}e izvore. Takva politika sadràna je u
Osnovama dugoro~ne politike razvoja Jugoslavije od 1975. do 1985. godine. Zbog
nedoslednog sprovodjenja, medjutim, pove}ano je u~e{}e uvozne energije u ukupnoj
potro{nji primarne energije. Ovo u~e{}e je u 1965. godini bilo 16,6%, a u 1970.
29,7%, u 1975. 32% i u 1980. godini 38,8%.
Tabela 6.1. Potro{nja primarne energije (u peta-dzulima, 1015J)

Godina 1965. 1970. 1975. 1980.
PJ % PJ % PJ % PJ %
Ugalj 30l,68 50,92 292,69 34,25 400,65 33,39 484,04 29,08
Sirova
nafta 139,35 23,53 321,79 37,65 487,89 40,66 666,88 40,07
Od toga
uvoz 48,79 8,23 196,50 22,99 325,23 27,10 480,93 28,89
Prirodni
gas 11,88 2,00 34,92 4,09 56,89 4,74 119,52 7,18
Od toga
uvoz - - - - - - - -
Hidro-
energija 90,23 15,23 148,10 17,33 195,94 16,33 282,95 16,99
Ugalj za koksovanje
uvoz 49,28 8,32 57,13 6,68 59,53 4,88 111,15 6,68
Ukupna primarna
energija 592,42 100 854,63 100 1199,9 100 1664,5 100
Od toga
uvoz 98,07 16,66 253,63 29,68 384,76 32,06 646,08 38,8l
Potro{nja energije po stanovniku
u kg EU 1.000 1.420 1.992 2.612
+
Ra~unato kao toplotni ekvivalent prema srednjem stepenu iskori{}avanja
termoelektrana.
161
Podatci o potro{nji primarne i proizvodnji sekundarne energije u periodu
izmedju 1965. i 1980. godine u Jugoslaviji navedeni su u tabelama 6.1. i 6.2.
Potro{nja uglja u 1980. godini pove}ana je za 62% u odnosu na 1965.
godinu, potro{nja naftinih derivata za vi{e od 4,5 puta, prirodnog gasa za preko 10
puta, hidroenergije vi{e od dvostruko, a ukupna potro{nja energije pove}ana je 2,8
puta.
U tom periodu u~e{}e uvozne energije iznosilo je 46% a struktura potro{nje
energije (podaci iz 1979.) bila je slede}a: industrija je tro{ila oko 39%, saobra}aj
23%, poljoprivreda 8%, a ostala potro{nja kretala se oko 30%. U~e{}e
elektroenergetike u potro{nji primarne energije bilo je oko 37%. Elektri~na energija
u~estvovala je u ukupnoj finalnoj potro{nji sa oko 18%, a u industrijskoj potro{nji sa
oko 24%.
Tabela 6.2. Proizvodnja sekundarne energije

Godina 1965. 1970. 1975. 1980 .
Jed. Koli- PJ Koli- PJ Koli- PJ Koli- PJ
mere ~ine ~ine ~ine ~ine
Elektri~na
energija TWh 15,52 55,87 26,o2 93,67 40,04 l44,59 59,45 214,02
-Hidro TWh 8,98 32,33 l4,74 53,o6 19,50 70,20 28,16 101,37
-Termo TWh 6,54 23,54 11,28 40,61 20,54 73,97 31,29 112,65
Derivati nafte 106 t 3,17 139,35 7,32 32l,79 10,76 473,02 14,90 655,00
Koks 106 t 1,25 36,71 1,31 38,33 1,35 39,59 2,62 76,78
Ukupna proizvodnja sekundarne energije
PJ - 202,08 - 453,79 - 656,78 - 945,80
Prave}i plan o potro{nji energije u priodu do 2.000 godine, po{lo se od

odredjenih pretpostavki u pogledu stope rasta dru{tvenog proizvoda ukupne
privrede, promena u strukturi privrede i rasta industrijske proizvodnje, orijentacije na
ekonomi~nije i racionalnije kori{}enje energije, kao i od mogu}nosti uvoza.
Procenjivanjem prirodnih potencijala i razvoja privrede, ra~una se da bi
razvoj proizvodnje i potro{nje uglja mogao da se odvija po prose~noj godi{njoj stopi
prose~no od 11,8% i to od 1986 do 1990.-7,5%; od 1991. do 1995.-9,1% i od
1996. do 2.000. godine 6,3%, tabela 6.3.. Tako se planira da u~e{}e u ukupnoj
potro{nji primarne energije bude 44,26% u 2000. godini.
Na bazi dosada{njih rezervi, procenjuje se da bi proizvodnja nafte u 1985.
godini dostigla nivo od 5, a 2000. godine 8 miliona tona.
Proizvodnja prirodnog gasa mogla bi 1985. da bude 5,0 milijardi Nm , a
2000. godine oko 12 milijardi Nm godi{nje.
162
Tabela 6.3. Plan proizvodnje i potro{nje primarne energije
Godina 1980. 1985. 1990. 1995. 2000.
------------------------------------------------------------------------------------------------
UGALJ
Proizvodnja 106 t 47,09 77,0 120,0 185,0 250,0
PJ 484,04 789,63 1166,19 1765,44 2407,41
SIROVA NAFTA
Proizvodnja 106 t 4,2 5,0 5,0 7,0 8,0
PJ 185,95 219,75 263,76 307,72 351,68
6
Uvoz 10 t 11,9 14,0 16,0 19,0 22,0
PJ 480,93 615,44 725,34 835,24 967,12
Potro{nja 106 t 16,1 19,0 22,5 26,0 30,0
PJ 666,88 835,19 989,10 1142,96 1318,80
PRIRODNI GAS
Proizvodnja 106 tm 1,8 5,0 8,5 10,2 12,2
RJ 65,52 180,0 306,0 375,2 439,20
6
Uvoz 10 tm 1,5 3,0 3,0 4,0 4,0
PJ 54,0 108,0 108,0 144,0 144,0
6
Potro{nja 10 tm 3,3 8,0 11,5 14,2 16,2
PJ 119,52 288,0 414,0 511,2 583,20
------------------------------------------------------------------------------------------------
HIDROENERGIJA TWh 28,1 31,0 45,0 50,0 65,0
------------------------------------------------------------------------------------------------
UGALJ ZA KOKSOVANJE
Uvoz 106 t 5,5 4,7 4,7 4,7 4,7
PJ 111,15 147,58 147,58 147,58 147,58
------------------------------------------------------------------------------------------------
URAN
Proizvodnja t - 129,0 120,0 240,0 240,0
PJ - 55,81 55,81 111,62 111,62
Uvoz t - - - - 240,0
PJ - - - 111,62
Potro{nja PJ - 55,81 55,81 111,62 223,24
------------------------------------------------------------------------------------------------
Ostali vidovi PJ - 10,0 37,30 78,41 105,00
------------------------------------------------------------------------------------------------
UKUPNO PJ 1664,50 2437,71 3262,14 4263,61 5438,35
163
Hidroenergija koristi tek 45% ukupnog hidroenergetskog potencijala, a planira
se da bi proizvodnja u 2000. godini mogla da dostigne vrednost od 55 do 65 TWh.
U~e{}e nuklearnih sirovina u ukupnom energetskom potencijalu je malo zbog

nedevoljne istraènosti. Planirano je da se do 1985. godine koriste sirovine iz
leì{ta urana @irovski vrh za potrebe nuklearne elektrane u Kr{kom (120 tona urana
do 1990. godine). Ra~una se da }e se proizvodnja urana u periodu izmedju 1995.
godine udvostru~iti i zadràti na tom nivou do 2000-e godine.
Uljni {kriljci, kao alternativni izvor te~nih goriva imaju u na{oj zemlji u
periodu koji dolazi veliki zna~aj. Smatra se da bi do 2000. godine moglo do}i do
eksploatacije 30 miliona tona.
Pored pomenutih, obnovljivi izvori energije (geotermalna, biomasa, vetar,
sun~eva energija) sve vi{e }e dobijati u zna~aju, pa se o~ekuje da njihovo u~e{}e
u 2000.-oj godini bude oko 2%.
6.1. Izvori i vrste optere}enja sredine od energetskih delatnosti.
Svi energetsi procesi: eksploatacija, transport goriva i energije,

centralizovana konverzija energije, skladi{tenje, pretvaranje energije kod krajnjih
potro{a~a u ve}em ili manjem obimu optere}uju ìvotnu sredinu. Stepen ovog
optere}enja zavisi od njegovog karaktera i koncentracije odnosno od intenziteta
negativnog delovanja na zdravlje ljudi, biosvet i materijalna dobra.
Pri postoje}oj orjentaciji razvoja energetike u Jugoslaviji, elektroenergetika
predstavlja jedan od najzna~ajnijih potro{a~a primarne energije. Sa gledi{ta
optere}enja okoline, u ovoj kategoriji, su najzna~jnije termoelektrane na lignit sa
odgovaraju}im povr{inskim kopovima. Sem toga i velike hidroelektrane sa
odgovaraju}im akumulacijama imaju potvrdjen negativan uticaj na okolinu.
U~e{}e nuklearnih elektrana u optere}enju sredine za sada je kod nas
zanemarljivo, a ne o~ekuje se ni do kraja veka njihova intenzivnija aktivnost u
proizvodnji energije.
Drugi zna~ajan koncentisani izvor optere}enja sredine su urbani centri, pre
svega zbog toga {to je u njima i najve}a koncentracija ljudi i {to postoje}i trendovi
urbanizacije nagove{tavaju njihovo intenziviranje. Zbog toga, optere}enju ìvotne
sredine od energetike u velikim urbanim centrima treba posvetiti naro~itu pa`nju.
164
6.2. Elektroenergetika i optere}enje sredine.
Nivo potreba u mineralnim sirovinama, a posebno u njihovom asortimanu u

nekom dru{tvu zavisi od stepena nau~nog i tehni~kog razvoja. U Jugoslaviji je
proizvodnja ~vrstih mineralnih sirovina u poslednjih dvadeset godina porasla preko 7
puta, dok je u svetu taj porast, u proseku, iznosio trostruko.
Razvoj rudnika koji proizvode ~vrste mineralne sirovine uslovljava sve ~e{}e
pojavljivanje povr{inske eksploatacije, oko 75% ukupne proizvodnje istih otpada na
povr{insku eksploataciju. U pomenutom obimu ukupne proizvodnje mineralnih
sirovina oko 40% se odnosi na povr{inske kopove uglja. Pro{irivanjem
eksploatacionih povr{ina neminovno dolazi do naru{avanja ekolo{ke ravnoteè i
zagadjenja ìvotne sredine. Prema gruboj proceni se u Jugoslaviji na prostoru od
oko 30.500 ha nalaze povr{ine pogodne za povr{insku eksploataciju uglja, {to
predstavlja oko 0,12% ukupne povr{ine zemlje, odnosno 0,21% obradivih povr{ina
Jugoslavije.Posmatrano po republikama, rzerve su rasporedjene prema tabeli VI.4.
Tabela 6.4. Raspored potencijalne povr{inske eksploatacije uglja

__________________________________________________________
Republika % od ukupne povr{ine % obradivih povr.
------------------------------------------------------------------------------------------------
SR Bosna i Hercegovina 0,19 0,40
SR Makedonija 0,19 0,40
SR Srbija bez SAP 0,14 0,23
SAP Kosovo 0,16 3,00
__________________________________________________________
Uticaj povr{inske eksploatacije uglja na ~ovekovu okolinu.
[tetan uticaj od povr{inske eksloatacije uglja na ~ovekovu okolinu nastaje

naj~e{}e iz dva razloga: kao posledica tehnolo{kog postupka koji se koristi i kao
posledica kori{}enja odredjenih sredstava i opreme u tehnolo{kom postupku.
Princip savremene tehnologije u povr{inskoj eksploataciji uglja sastoji se od
odstranjivanja jalovih materija pokriva~a mehani~kim na~inom da bi se do{lo do
prvih slojeva potrebnih za eksploataciju.
Tehnologija povr{inske eksploatacije uglja ima negativan uticaj na ~ovekovu
okolinu u tom smislu {to zagadjuje u izvesnoj meri vazduh i vodu, naru{ava reljef,
sniàva nivo podzemnih voda, a u celini gledano-naru{ava do tada postoje}u
ekolo{ku ravnoteù. Ovakav oblik degradacije zemlji{ta dovodi i do niza socijalnih
problema i zahteva obaveznu rekultivaciju zemlji{ta, odnosno vra}anje zemlji{ta
posle eksploatacije u prvobitno stanje.
165
Zagadjivanje vazduha i vode.
Otkrivanjem gornjih slojeva zemlji{ta - pokrivnih materijala stvorile su se

otvorene povr{ine podlo`ne atmosferskom razlaganju koje svojim ~esticama, hemijski
ili mahani~ki zagadjuju vodu koja spontano ili pumpama stiè u re~ne tokove.
Sa druge strane,u su{nom periodu, usled najmanjih kretanja vazduha dolazi
do zapra{ivanja atmosfere {to se pro{iruje na povr{inu znatno ve}u od one koja je
neposrednom eksploatacijom zahva}ena.
Oba pomenuta negativna uticaja mogu se eliminisati sasvim jednostavno:
prskanjem etaà i povr{ina na koje se ugalj odlaè u toku su{nih perioda,
zasadjivanjem trava sa sna`nim korenom koj bi vezivale teren i formiranjem
talo`nika pre pumpanja vode u vodotokove.
Naru{avanje reljefa i rekultivacija zemlji{ta.
Usled primene tehnologije povr{inske eksploatacije uglja, odnosno skidanjem

gornjeg sloja pokrivke i njenim sakupljanjem i odlaganjem na odredjeno mesto,
neminovno dolazi do naru{avanja postoje}eg reljefa.
Obnavljanje ili prilagodjavanje novonastalog reljefa i njegova rekultivacija ili
promena namene kori{}enja moè se posti}i na vi{e efikasnih na~ina. Depresije
nastale otkopavanjem potrebno je napuniti otpacima ili nekim drugim materijama,
prekriti tankim slojem zemlje i zasaditi travu ili bagrem sa sna`nim, povr{inskim
korenjem koje }e biti u stanju da veè zemlju i tako spre~i njenu eroziju. Sem
direktne intervencije i vra}anja reljefa u prvobitan izgled, novonastalim povr{inama
se moè izmeniti namena. Tako se povr{ine na kojima je eksploatacija zavr{ena
mogu namenski pretvoriti u povr{ine sa objektima za rekreaciju, turizam i sli~no.
Osim toga, duboke i dovoljno velike jame i obodni rovovi mogu se koristiti kao
akumulaciona jezera, za melioraciju, navodnjavanje itd.
Iskustva DR Nema~ke sa jezerima formiranim u napu{tenim leì{tima uglja
pokazuju kako se na pravi na~in moè koristiti, naizgld, beskorisna povr{ina. Na
mestu biv{ih povr{inskih otkopa Gluckauf i Niemtsen nalaze se jezera sa objektima
za rekreaciju i odmor, a osim toga voda jezera sluì za regulaciju obli`njeg
vodotoka.
Interesantan je primer i sa rovovima preostalim posle povr{inske
eksploatacije otkopa Lanbusch. U rov ovog povr{inskog otkopa su nekad odvodjene
kisele vode bogate gvo`djem iz obli`njeg aluminijumskog kombinata Lauta. Do{lo je
do medjusobne reakcije, tako da je novonastali kvalitet otpadne vode ostao
zadovoljavaju}i a ova voda mogla je da se priklju~i vodama reke Schwarze Elster.
166
Rekultivacija.
Op{ti proces rekultivacije povr{ine posle povr{inske eksploatacije uglja,

odvija se u dve faze: rudarsko-teni~ka i biolo{ka.
Rudarsko-tehni~ka rekultivacije se sastoji u pripremi terena posle izvr{enih
rudarskih radova, kako bi se iste povr{ine koristile za biolo{ku rekultivaciju,
izgradnju rekreacionih objekata, sluìle vodoprivredi i sli~no. Ova rudarsko-tehni~ka
rekultivacija obuhvata ravnanje i planiranje svih povr{ina, izradu stabilnih kosina,
nasipanje plodne zemlje, melioracione radove, izgradnju pristupnih puteva, itd. Sve
radove oko rekultivacije finansiraju i pred zakonom su obavezna rudarska preduze}a
odnosno organizacije koje su vr{ile eksploataciju uglja.
Bilolo{ka rekultivacija predstavlja niz mera za oìvljavanje i oplodjavanje
zemlje posle zavr{ene rudarsko-tehni~ke rekultivacije, a to su: ozelenjavanje,
priprema zemlji{ta za ponovnu poljoprivrednu proizvodnju, po{umljavanje,
navodnjavanje i sli~no.
Kori{}enje opreme u tehnolo{kom procesu eksploatacije.
Kori{}enje opreme i ma{ina pri povr{inskoj eksploataciji uglja neminovno

dovodi do optere}enja radne i ìvotne sredine na odredjenoj povr{ini. Stepen
optere}enja sredine zavisi od primenjene opreme i gustine u njenom razme{tanju na
povr{inskom otkopu, a ogleda se u zagadjenju i stvaranju buke.
Do zagadjivanja vazduha dolazi usled prisustva izduvnih gasova ma{ina koje
se koriste (SUS ma{ine), produkata atmosferske oksidacije materijala koji se
prevoze (sumpor pri prevoènju uglja sa sadràjem pirita), pra{ine izazvane vetrom
ili pri kretanju ma{ina, gasovima iz samozapaljivog uglja itd.
Na povr{inama gde se po~inje sa eksploatacijom, a i kasnije, veliki problem
predstavlja buka. Pravilnim razme{tajem i smanjenjem koncentracije ma{ina koje
istovremeno rade na relativno malom prostoru, zamenom starih ma{inama sa
elektri~nim pogonom i kori{}enjem odgovaraju}e opreme HTZ, dejstvo buke je
potrebno svesti na minimum.
6.3. Eksploatacija nafte i gasa i okolina
Po mestu i na~inu nastanka, tehnologijom kojom se eksploati{e i preradjuje

kao i po fizi~ko-hemijskim osobinama, nafta i gas mogu da imaju znatno negativno
dejstvo na ìvotni prostor, uop{te.
Kako su lokaliteti naftnih nalazi{ta sme{teni duboko pod zemljom (i u
kontinentalnom delu, i ispod morskog dna), to je tehnologija istraìvanja i
eksploatacije imala svoju specifi~nost. Opasnosti od zagadjenja okoline jo{ u
167
istraìva~kom postupku bile su stalno prisutne zbog spontanih erupcija fluida, kao
{to su nafta, prirodni gas, gasoviti ugljovodonici, slana voda ugljendioksid, sumpor-
vodonik i drugi. Zbog neuporedivo lak{eg pristupa objektima, zbog intervencije pri
sputavanju slobodnih energija i karaktera sredine, kopno je u zbnatnoj prednosti u
odnosu na leì{ta koje se nalaze ispod mora, jer se u vodenoj sredini izlivene
materije ne mogu ni lokalizovati ni ukloniti.
Fizi~ko-hemijske karakterstike izlivenih gasovitih i te~nih fluida su takve da
zagadjuju zemlju, vodu i vazduh do tog stepena da ugroàvaju postojanje biljnog i
ìvotninjskog sveta. Dostignuti nivo tehnike i tehnologije svodi ove pojave na
najmanju meru, mada su, zbog specifi~nosti nalazi{ta, opasnosti uvek prisutne.
Zna~aj nafte i gasa za privredu je takav, da se vr{e istraìvanja i na
mestima gde se pojave i najmanje indikacije postojanja izvora. êsto su ta
istraìvanja vr{ena i u urbanim sredinama (Kikinda, Be~ej), propra}ena intenzivnim
erupcijama CO2 (Be~ej). Stoga }e politika razvoja biti tako orijentisana da }e
intenzivirati istraìvanje na morskoj oblai, ostrvima ili pod morem, a smanjiti
otvaranje novih bu{otina u kontinentalnom delu.
Kod proizvodnje nafte i gasa na moru, proizvedeni fluidi se sa platformi
transportuju do obale cevovodima (nafta, gas) ili se skladi{te u plivaju}im
rezervoarima (nafta), dok se neèljeni gasovi transportuju do obale, ili odredjenm
tehnolo{kim postupkom jo{ sa platforme vra}aju u leì{ta. Trenutna praksa je,
naj~e{}e, spaljivanje gasa na samoj platformi, mada najsavremenije tehnologije koje
se koriste u svetu, omogu}avaju spaljivanje i sagorevanje gasa pod pritiskom ispod
morskog nivoa.
Pored izlivanja nafte, problemi nastaju i od vezanog gasa kao i od isplaka
za bu{enje, slanih i obradjenih, ve} iskori{}enih voda. Svako prisustvo slane vode,
ugljendioksida i sumpordioksida uz visoke pritiske i visoke temeprature, ~ine sredinu
izrazito agresivnom u odnosu na koroziju. Zbog toga su neophodne posebne mere
za{tite i specijalni materijali otporni na koroziju.
Zagadjivanje vazduha.
Bilo da su u pitanju istaìvanja, odnosno eksploatacija nafte i gasa na kopnu

ili na moru, zagadjenje vazduha moè nastati kao posledica sagorevanja gasa na
bakljama, nekontrolisanim erupcijama gasovitih ugljovodonika sa ve}im sadràjem
te~nih, lako isparljivih komponenata, sa ve}im sadràjem CO2 ili H2S ili
nekontrolisanim erupcijama "~istog" ugljendioksida i sumporvodonika. Do
zagadjivanja vazduha moè do}i i isparavanjem lak{ih frakcija sirove nafte u slu~aju
njenog izlivanja u procesu proizvodnje kao i u slu~aju nekontrolisanih erupcija.
168
Zagadjivanje vode.
Zagadjivanje vode je jedan od najve}ih problema koji se pojavljuju, naro~ito

pri krori{}enju naftnih rezervi sa morskog dna. Kvalitet vode dobijen neposredno iz
bu{otina mora da odgovara odredjenim standardima, propisima regulisanim da bi
mogla da bude pu{tena u prirodne vodotoke ili se, u protivnom, odredjenim
tehnolo{kim postupcima utiskuje u leì{te.
Zagadjivanje vode gasom moè se dogoditi iz dubokih rezervoara za vodu,
ukoliko u kontakt sa vodom dojdu H2S i ugljovodonici rastvorljivi u vodi.
Najneprijatnije posledice zagadjivanja voda nastaju usled izlivanja nafte u
morskoj sredini. Ukoliko se radi o manjim koli~inama, izlivi se mogu eliminisati i
time ublasìti negativan uticaj na okolinu. Ako se, medjutim, pojave ve}e koli~ine
nafte, posledice mogu da budu katastrfalne u smislu poreme}aja ekolo{ke ravnoteè
i uni{tavanja ìvog sveta ekosistema mora.
Zagadjivanje ~vrstim otpacima i bukom.
Zagadjivanje ~vrstim otpacima i bukom, bilo pri istraìvnju ili eksploataciji

nafte, su prisutni ali relativno mali tako da u odnosu na druge ne predstavljaju
alarmantan ekolo{ki problem.
Pri transportu nafte i gasa ne pojavljuju se naro~iti problemi u smislu
zagadjivanja. Sa druge strane, uz gasovode i naftovode vezane su kompresorske i
pumpne stanice - koje se lociraju, naj~e{}e van urbanih sredina zbog buke koju
stvaraju (35-90 db). U cilju za{tite propisima su odredjena odstojanja cevovoda i
zgrada, a preporu~uje se i podizanje drvoreda sa svake strane cevovoda.
Istraìvanje i proizvodnja nafte ne zahtevaju angaòvanje ve}ih povr{ina
zemlji{ta, mada zakon obavezuje i rafinerije i preduze}a koja se bave istraìvanjima
na sanaciju i rekultivaciju zemlji{ta.
Bituminozni pesci i uljni {kriljci.
Tehnologije kojima }e se vr{iti eksploatacija bituminoznog peska i uljnih

{kriljaca nagove{tavaju znatno zagadjenje okoline. Zbog potencijala kojima na{a
zemlja raspoloaè, planira se da }e se do kraja veka znatna koli~ina energije
dobijati upravo iz ovih sirovina.
Za proizvodnju nafte iz bituminoznog peska postoje tri ve} izgradjenja
metoda: ekstrakcija ili sagorevanje u leì{tu, povr{inske metode eksploatacije ili
ekstrakcija na povr{ini uz vra}anje otpadnih materija na prvobitno mesto
otkopavanja i - kombinovane podzemne termi~ke metode.
Proizvodnja nafte iz bituminoznog peska zagadjuje vazduh emisijom velikih
koli~ina SO2, NOx i manjih koli~ina H2S zavisno od odabrane metode ekstrakcije.
169
Neminovno, pored zagadjivanja vazduha dolazi do zagadjivanja vode. Sem toga
voda moè biti zagadjena usled prisustva rastvorenih minerala, ugljovodonika i
suspenzije ~vrste faze, pa je neophodno da voda bude tretirana u zatvorenom
ciklusu kako bi se problem zagadjenja sveo na minimum. Zbog drasti~no
promenjenih biolo{kih uslova nekog mikropodru~ja, dogadjaju se znatne promene u
flori i fauni sa mnogo problema oko uspostavljanja prirodne ravnoteè.
Kod eksploatacije uljnih {kriljaca zagadjivanje vazduha je jo{ izraènije, pa
preostaje jo{ mnogo rada na usavr{avanju metoda za{tite i sanacije sredine
ugroène kori{}enjem njenih prirodnih potencijala.
Optere}enje okoline produktima prerade nafte i gasa.
Osim optere}enja ìvotne sredine koja nastaju ispitivanjem i kori{}enjem

naftnih izvori{ta, izvesna optere}enja se pojavljuju i pri preradi nafte i njenih
prate}ih proizvoda. Da bi negativan uticaj bio {to manji, u oblasti prerade nafte
izvsna pobolj{anja treba o~ekivati u slede}em smislu:
1. Koristiti u ve}oj meri cevni transport za sirovu naftu, prirodni gas, derivate i
petrohemisjske proizvode kako bi se gubici i zagadjenja sveli na minimum.
2. Razvijati sve ve}u primenu kataliti~kih procesa koji smanjuju emisije {tetnih
jedinjenja po jedinici preradjene sirovine.
3. Razviajti procese za kataliti~ko reformiranje, izomerizaciju, alkalaciju i proces za
proizvodnju bezolovnih antidetonatora {to dovodi do smanjivanja sadràja olovnih
jedinjenja i pobolj{anja kvaliteta izduvnih gasova, odnosno vazduha u velikim
gradovima.
4. Osavremeniti metode obrade otpadnih voda sve {irom primenom biolo{kog
tretmana.
5. Prikupljati otpadne materijale i sekundarne sirovine i posebno kori{}ena ulja,
plastiku i gumu {to pored ekonomskog, ima i pun ekolo{ki smisao.
Vode}i ra~una o razvoju tehnike i ekonomskim aspektom za{tite,
standardizacija moè da bude veoma zna~ajan instrument u za{titi ~ovekove
okoline, ali tako napravljena da se uklapa u lokalne uslove i za potrebe pojedinih
industrijskih grana.
Izemnom izvesnih ekolo{kih, tehni~kih i ekonomskih parametara u naftnoj
industriji stvoreni su uslovi za izmenu trenutno postoje}ih standarda:
1. Sadràj sumpora u motornim gorivima trebalo bi redukovati na polovinu u
slede}ih pet godina.
2. Sadràj sumpora u rezidualnim gorivima (mazut) smanjiti na 1% (max) za
gradska naselja, a sukcesivno smanjivati u svim industrijskim gorivima na ispod
2% do 1985. godine.
3. Sadràj olova u motornim benzinima redukovati na 0.35 gr/l, a od 1985. godine
na 0,15 gr/l.
170
4. Uvesti srednju gradaciju motornog benzina do 93 ROB.
5. Ograni~iti sadràj aromata u motornim benzinima na 30%.
6. Sukcesivno poo{travati standarde za sadràj ugljenmonoksida, uljovodonika i
azotnih oksida u izduvnim gasovima automobila i dimova iz industrijskih pe}i.
Vode}i ra~una o svim potrebnim ekonomskim momentima i potrebama
dru{tva, dugotrajnim planskim radom jedino se moè doprineti da okolina bude
~istija i zdravija.
6.4. Hidroelektrane, pumpno-akumulacione hidroelektrane i okolina
Neravnomeran raspored padavina tokom godine uslovljava da vodni

potencijal reka bude nestabilan posmatrano kroz godi{nja doba i u jednom duèm
vremenskom periodu. Isto tako, posmatraju}i teritoriju na{e zemlje, geografski
poloàj, klimu, konfiguraciju zemlji{ta i geolo{ke karakteristike, jasno se uo~ava
nesklad, u teritorijalnom smislu rasporeda vodnih tokova i drugih hidroenergetskih
potencijala.
Izgradnjom akumulacionih bazena moè se obezbditi potreba za vodom svih
korisnika, i istovremeno korigovati problem neravnomernog reìma vodotokova.
Poseban zna~aj akumulacioni bazeni imaju u elektroprivredi kao objekti
hidroelektrana i pumpno-akumulacionih hidroelektrana. Postojanje akumulacionih
bazena i reìm rada hidroelektrana i pumpno-akumulacionih hidroelektrana bitno
uti~u na postoje}u ekolo{ku ravnoteù, a takodje pokazuju i parcijalne uticaje na
~oveka, zemlji{te, vodu, klimu, biljni i ìvotinjski svet.
Uticaj na ~oveka ogleda se u tome {to realno uti~e na promenu ìvotnog
standarda, urbanizaciju naselja, razvoj industrije, poljoprivrede, ribolova, plovidbe,
rekreacije, turizma, razvoj infrastrukturnih objekata u zoni uticaja akumulacije,
mogu}nost zapo{ljavanja, promene zanimanja; u celini, bitno uti~e na ukupnu
ekonomiju regiona.
@ivot organizovan neposredno uz akumulaciona jezera i druge
hidroenergetske objekte ima svoje sociolo{ke i psiholo{ke karakteristike. Naselja se
formiraju duìnom vodotoka zbog pozitivnih promena koje su se dogodile, o kojima
je govoreno, dok je sa druge strae, stanovni{tvo tih naselja optere}eno mogu}no{}u
neèljenih posledica usled mogu}ih prelivanja, ru{enja brane, raznih diverzija i
drugo.
[to se ti~e zdravstvenog uticaja na ~oveka, ova podru~ja imaju svoje
specifi~nosti koje se ogledaju kroz pojavu karakteristi~nih epidemija, prisustvo
insekata itd., ali preventivnom sveukupnom za{titom ovi negativni uticaji se mogu
znatno ublaìti.
Negativni uticaji postojanja hidroenergetskih objekata na zemlji{te i
morfologiju postoje}ih vodotoka stalno su prisutni; plavljenje naselja, spiranje i
171
odno{enje obradive zemlje, uni{tavanje useva, istorijskih i arheolo{kih vrednosti.
Stabilnost obala stalno je ugroèna i nivo podzemnih voda izloèn promenama.
Promenom prirodnog hidrolo{kog i hidrobiolo{kog reìma vodotoka, menja se
reìm nivoa i protoka vode u zoni uticaja akumulacije, reìm nanosa, leda, fizi~ko-
hemijskih i biolo{kih svojstava vode.
Prisustvo velikih povr{ina vode akumulacionih bazena, znatno uti~e na
promenu mikroklime regiona, temperaturni reìm vode i vazduha koji se ogleda kroz
smanjenje amplitude temperaturnih kolebanja, pove}ava se vla`nost vazduha, menja
reìm vetrova itd.
Promena hidrolo{kog i hidrobiolo{kog reìma vodotoka odraàva se na
uslove razvoja biljnog i ìvotinjskog sveta. Stepen ovih promena zavisi od
novonastalog kvaliteta vode, veli~ine akumulacionih jezera i svih ostalih komponenti
koje su uzro~nici promena mikroklime. Najizraènije i najuo~ljivije promene
dogoadjaju se u zoni uspora vodotoka, nizvodno od akumulacije i u zoni promena
nivoa podzemnih voda.
Sem promena vegetacije u kopnenom delu ekosistema, dolazi do bitnih
promena i poreme}aja u ekosistemu voda u delovima akumulacionih jezera i
nizvodnom re~nom toku. Ekolo{ka zakonitost u biljnom svetu, neminovno dovodi do
promena u ìvotinjskom svetu {to se najvi{e odraàva na ribe, divlja~, ptice,
insekte, ~ak i doma}e ìvotinje.
U zavisnosti od stepena i vrste uslovljenih promena, blagovremenim
reagovanjem primenom za{titinih mera, anticipiranjem novih promena u neminovnom
lancu dogoadjanja mogli bi se znatno ublaìti negativni uticaji promene sredine i
podsticati pozitivni efekti.
6.5. Kori{}enje uglja i optere}enje okoline.
Budu}i da ugalj u na{oj zemlji u~estvuje sa 86% u ukupnom energetskom

potencijalu, predvidja se da }e osnova budu}eg razvoja energetike ukupne
Jugoslavije bit zasnovana na uglju. Razvojem tehnike i tehnologije oplemenjivanja
uglja (su{enje, briketiranje, gasifikacija itd.) nadoknadi}e se, delimi~no, posledice od
nepovoljne strukture i kvaliteta.
Procenjeno je da lignit u ukupnom potencijalu ugljenih rezervi ima udela sa
preko 83%. Kvalitet lignita je vrlo razli~it, jer se sadràj vlage kre}e od 36-50%,
pepela od 14-30%, sumpora od 0,5-1,2%, a donja toplotna mo} od 6.300 - 11.300
kJ po kilogramu. I mrki ugalj koji predstavlja zna~ajan energetski potencijal zemlje
ima visok sadràj pepela od 16-37%, sumpora 2,5-5% pri ~emu je donja toplotna
mo} 10.700 - 21.300 kJ. Zbog svega ovoga prisutni su zna~ajni ekolo{ki problemi
koji se moraju pratiti paralelno sa razvojem energetike.
Osnovno obele`je narednog perioda je izgradnja koncentrisanih
termoenergetskih kapaciteta i velikih kapaciteta prerade ~vrstih goriva u blizini velikih
172
lignitskih bazena, uz ukrupnjavanje agregata, {to omogu}ava nià specifi~na
ulaganja, ve}u ekonomiju i bolje iskori{}enje lignita. U tom pogledu poseban zna~aj
ima izgradnja izvora za kombinovanu proizvodnju toplotne i elektri~ne energije i
izgradnja sistema centralizovanog snabdevanja toplotnom energijom. Zbog
smanjivanja negativnog uticaja na okolinu, ovakve izvore potrebno je dislocirati na
periferiju ili na lokaciju specijalno odredjenu u blizini grada, ~ime se smanjuje i
uticaj produkata sagorevanja na atmosferu naselja. Izgradnjom sistema
centralizovanog snabdevanja toplotnom energijom znatno se pobolj{avaju uslovi
ìvotne sredine u gradovima i industrijskim centrima, {to ima veliki zna~aj jer
omogu}uje masovnije pove}anje kori{}enja ~vrstih goriva u gradovima.
S obzirom da su hidropotencijali u na{ojh zemlji relativno mali, a da
psedujemo zna~ajne rezerve niskokalori~nih lignita, to se o~ekuje da termoelektrane
budu glavni izvori elektri~ne energije do 2000. godine. Kako su uticaji
termoelektrana na okolinu vi{estruki, intenzivni i uglavnom nepovoljni sa aspekta
ekologije, to se mora ra~unati i sa znatnim materijalnim ulaganjima u smislu za{tite
sredine. Negativni uticaji termoelektrana ogledaju se kroz emisiju {tetnih materija,
potencijalnih zagdjiva~a vazduha, vode i tla, ispu{tanja otpadne toplote, zvu~nih
uticaja, naru{avanje prirodnog pejzaà, itd.
Emisija {tetnih materija iz termoelektrana obuhvata dimne gasove, pra{inu,
{ljaku, pepeo i otpadne vode, a njihov uticaj na okolinu prikazan je na {emi sa
slike 6.1. Naj~e{}e komponente dimnih gasova su ~adj, pepeo, oksidi ugljenika,
azota, sumporai neki drugi sastojci od kojih je naj{tetniji SO2 jer sadrì gotovo sav
sagorljivi sumpor iz goriva. Sumporni oksidi uti~u {tetno na ~oveka, ìvotinjski i biljni
svet, a kod metala ubrzavaju koroziju. Kombinacija sumpornih oksida sa dimom i
vlagom poznata je kao smog londonskog tipa, javlja se u specifi~}nim
meteorolo{kim uslovima i specifi~noj konfiguraciji terena i predstavlja najneprijatniji
na~in zagadjivanja gradske atmosfere.
Emisija ~estica pri radu termoelektrana poti~e iz leì{ta kotla, od deponije
uglja i deponije {ljake i pepela. Dok se ~estice, zagadjiva~i sa deponija raznose
vetrom na ograni~enom rastojanju od dimnjaka, one koje bivaju izba~ene kroz
dimanjak, dospevaju na ve}u udaljenost, koja opet zavisi od visine dimnjaka,
veli~ine ~estica, meteorolo{kih uslova itd. Kako sagorevanjem lignita nastaju velike
koli~ine pepela (0,3 - 0,5 kg/KWh, sa dimnim gasovima krene oko 70 g/s), to je
neophodna primena elektrostati~kih filtera koji zadràvaju i preko 99% pepela, pa
njihovo odràvanje predstavlja najzna~ajniji preduslov za o~uvanje okoline.
Ispu{tanjem otpadnih voda i uticajem atmosferilija na deponije uglja, {ljake i
pepela, dolazi do zagadjenja i povr{inskih i podzemnih voda. Po uzro~nicima i
na~inu zagadjivanja, otpadne vode mogu biti zauljene, fekalne, ki{ne, hemijske i
termi~ki zagadjene. Zavisno od kvaliteta otpadnih voda i vrsta zagadjiva~a odabiraju
se postupci i metodi za pre~i{}avanje, neutralizaciju i dekontaminaciju voda.
Zagadjivanje vode koje poti~e od deponije uglja, {ljake, pepela i otpadnog uglja
173
dogadja se rastvaranjem sulfata, bikarbonata i drugih neorganskjih i organskih
materija pod uticajem atmosferilija.
Slika 6.1. [ematski prikaz {tetnih uticaja termoelektrane.
Sagorevanjem lignita u termoelektranama iskoristi se samo oko 35%

energije, koja se pretvori u elktri~nu energiju, dok ostatak energije biva razmenjen
sa okolinom tako {to 15% odlazi sa dimnim gasovima, a oko 50% se ispu{ta preko
rashladne vode.
174
Najve}e u{tede goriva i najve}i stepen efikasnosti pretvaranja energije dobija
se pri kori{}enju rashladnog sistema sa proto~nim hladjenjem, gde se zagrejana
otpadna voda ispu{ta u reku. Pri tome treba uzeti u obzir da potencijal na{ih
vodotoka nije veliki i ne moè da prima neograni~enu koli~inu energije pa se zato
treba orijentisati na povratno hladjenje-zatvorenog tipa. Ispu{tanje otpadne toplote u
ve{ta~ke akumulacije i kori{}enje povr{ine vodenog ogledala za preno{enje toplote i
predavanje atmosferi, jedan je od vidova oslobodjenja energije rashladnih voda.
Kako su termoelektrane ~esto dislocirane u odnosu na jezera, reke i druga
izvori{ta, to se pribegava izgradnji rashladnih tornjeva kod kojih se koristi latentna
topota vode za hladjenje rashladne vode. I ovaj, kao i drugi na~ini razmene toplote
imaju nedostataka u smislu neèljneog uticaja na promenu mikroklime kroz pojavu
oblaka, magle, pove}ane vla`nosti, {to uslovljava i promene u ekolo{kom smislu,
{ire gledano. Svakako da je najcelishodnije pomenutu energiju iskoristiti za
toplifikaciju naselja ili druge tehnolo{ke postupke.
6.6. Mere kontrole i za{tite okoline od zagadjivanja.
U celini posmatrano, potpunije i racionalnije kori{}enje energije dobijene iz

uglja uz minimalno optere}enje okoline moè se posti}i primenom tehni~ko-
tehnolo{kih i prostorno-urbanisti~kih metoda.
Tehnicko-tehnoloski metod obuhvata postupke vezane za pobolj{avanje
kvaliteta goriva pre sagorevanja, disulfurizaciju dimnih gasova, unapredjenje procesa
sagorevanja i izbor najpovoljnijih karakteristika energetske opreme.
Najekonomi~niji metodi pre~i{}avanja su fizi~ki metodi a obuhvataju pranje,
drobljenje i sitnjenje uglja, odstranjivanje piritnog sumpora (magnetna separacija ili
primena vazdu{nih ciklona), i anorganskog materijala koji pri sagorevanju ostavlja
pepeo.
Proces disulfuracije dimnih gasova je jedan od efikasnih metoda koji se
koriste. Sem toga, ekonomski prihvatljive rezultate i efikasne u smislu smanjenja
degradacije ìvotne sredine, dao je metod iskori{}avanja elektrofiltarskog pepela kao
sirovine u cementnoj industriji gradjevinskog materijala.
Nedostatak odgovaraju}ih ekonomski prihvatljivih tehnologija, ~ijom primenom
bi ìvotna sredina bila za{ti}ena u potrebnom stepenu, upu}uje na razvoj kontrolnog
sistema za pra}enje zagadjivanja ìvotne sredine. Dosada{nja iskustva pokazuju da
je potrebno postojanje automatskih stanica za pra}enje zagadjenja vazduha i tla
koje }e blagovremeno delovati u karakteristi~nim vremenskim situacijama i dopirneti
ublaàvanju neèljenih uticaja.
175
Prostorno-urbanisticki metod kome se, s pravom, poklanja sve vi{e pa`nje, u
osnovi ima cilj da za{titi energetski potencijal zemlje i ìvotnu sredinu sa spekta
uredjenja prostora i razme{taja energetskih objekata.
Neadekvatnom i nedoslednom politikom planiranja moè se dogoditi da
prsotor iznad leì{ta bude ispunjen objektima ~ije prisustvo }e u velikoj meri da
poskupi iskori{}avanje tih rezervi. Izgradnja ve}eg broja agregata sli~nih kapaciteta
smanji}e specifi~na investiciona ulaganja zbog racionalnijeg i ekonomi~nijeg
kori{}enja zajedni~kih objekata. Vode}i ra~una da koncentracija rezervi na samo
nekoliko lokaliteta omogu}uje otvaranje velikih povr{inskih kopova kapaciteta vi{e
miliona tona uglja i da zahtevi za ekonomi~nim i racionalnim kori{}enjem nalaù da
se lignit koristi u okviru ekonomskog radijusa transporta (oko 40 km), dovelo je do
izgradnje termoelektrana u neposrednoj blizini velikih povr{inskih kopova uglja
(Kolubarski basen, Kostolac, Kosovo).
Sa aspekta o~uvanjua ìvotne sredine, pri izgradnji termoelektrana postoje
izvesna ograni~enja s obzirom na optimalnu proizvodnju uglja, rspoloìve rezerve i
ekolo{ki kapaictet lokacije. Kod lignitnih bazena ugroàvanje ìvotne sredine je jedan
od najva`nijih ograni~avaju}ih faktora, pa zato sa du`nom pa`njom trba pri}i analizi
kontrole ekolo{kog kapaciteta sredine. Ekolo{ki kapacitet bilo koje sredine je bez
izuzetka ograni~en i zavisi od: lokalnih klimatskih uslova, raspoloìvosti rashladne
vode, karakteristika uglja i pepela, lokacije, orografije, pojedinih karakteristika
termoelektrane, opreme, tehnologije i niza drugih faktora.
Primenom strategije decentralizacije lokacije direktno se uti~e na smanjenje
{tetnih uticaja, odnosno pove}anje ekolo{kog kapaciteta okoline. Iskustva pokazuju
da se primenom ove stratgije kapaictet pove}ava sa 4.000 MW na 7.000 i 8.000
MW, {to moè da ima su{tinski zna~aj u razvoju termoenergetike.
176
VII
NUKLEARNA POSTROJENJA-POTENCIJALNO OPASNI OBJEKTI
Savremena idnustrijska proizvodnja po svom odnosu prema okolini

(isklju~uju}i one delatnosti koje deluju pozitivno ili neutralno) moè se podeliti u dva
vida:
ona koja stalno {tetno deluje na okolinu ispu{taju}i pri radu {tetne efluente u
vazduh, vodu ili tlo,
ona koja sadrì potencijalne opasnosti koje se mogu osloboditi same u
vanrednim okolnostima, tj. ona koja sadrì velike koli~ine zapaljivih, eksplozivnih,
korodivnih, zagu{ljivih i sli~nih materija u dobro {ti}enim rezervoarima ili
procesima, a koji u slu~aju vanrednih uslova (poàra, zemljotresa, poplave,
akcidenta, diverzije ili rata) mogu da budu ispu{tene u okolinu.
Jedan od najizrazitijih predstavnika druge grupe je svakako nuklearna
privreda. Medjutim, bez obzira na to {to su u pitanju najopasniji procesi pri kojima
se stvaraju veoma {tetne radiotoksi~ne materije, dokazuje se da je nuklearna
privreda do sada najsigurnija ne samo po radnike, ve} i po minimalnom uticaju na
okolinu.
7.1. Specifi~nosti nuklearne energije.
Nuklearne elektrane i drugi objekti nuklearne energetike i industrije uop{te

imaju nekoliko specifi~nosti:
neophodni su kao perspektivni izvori za re{avanje energet ske krize,
ne naru{avaju pejza` vi{e nego drugi sli~ni objekti,
sadrè potencijalne opasnosti na koje su ~ula ~oveka neosetljiva,
u normalnom radu ispu{tanjem {tetnih efluenata mnogo manje uti~u na okolinu
nego mnoge druge privredne grane,
sadrè vanredno velike potencijalne opasnosti koje se mogu osloboditi u okolinu
samo u vanrednim okolnostima ili u slu~aju koincidencije vi{e ozbiljnih
akcidednata,
vr{e psihi~ki pritisak na javnost, koja se sa nuklearnom energijom vi{e upoznala
preko njenih destruktivnih dejstava nego korisnih.
Osnovna opasnost u okolini nuklarnih postrojenja je direktno zra~enje i
ispu{tanje radioaktivnih materija koje zra~e ili koje mogu raznim putevima dospeti u
~ovekov organizam i tako ugroziti zdravlje pa i ìvot. Upravo zbog ovakvih opasnosti
pri gradnji nuklearnih objekata preduzete su takve mere preventivne za{tite da je u
normalnim uslovima pove}anje fona usled minimalnog ispu{tanja efluenata samo 1%
177
doze od prirodnog zra~enja okolne sredine. Zbog takvih mera nuklearna energetika
dugo je bila neekonomi~na u odnosu na klasi~nu. Medjutim poskupljenjem
energetskih resursa, kao i zbog sve stroìh mera za za{titu okoline-nuklearna
energija postaje sve kompetitivnija, jer ve} sadrì sve neophodne mere za za{titu
okoline.
Mnoge od mera koje se preduzimaju u nuklearnoj tehnologiji, po~ev od
visokog stepena pogonske sigurnosti i pouzdanosti opreme, strogog izbora
pogonskog kadra i specijalne obuke, vrlo strogih eksploatacionih normi, pa sve do
posebnih siguronosnih i za{titnih sistema koji se ogledaju u postojanju specijalne
zaustavno-zadràvaju}e opreme ~iji je osnovni i jedini zadatak da u slu~aju nekog
akcidenta, kada moè do}i do neèljenog ispu{tanja radioaktivnih efluenata u
okolinu, deluju tako da dogadjaj potpuno drè pod kontrolom, da sve radioaktivne
materije prikupe i smeste na za to predvidjena mesta-i sve to potpuno automatski.
Mnoga od ovih re{enja se uz manja ili ve}a prilagodjavanja mogu primenjivati i u
klasi~noj proizvodnji. To bi pre svega bili sistemi za vi{estruko kori{}enje vode, filtri
i drugi hvata~i za gasove i ~estice, posebni sistemi unutra{nje ventilacije, raspored
pritisaka u postrojenjima da vazduh struji od spolja ka unutra, kontrola ispu{tanja
svih efluenata, kontrola posledica ispu{tanja u okolinu kao sastavni deo tehnolo{kog
procesa, prilagodjavanje ispu{tanja u vazduh meteorolo{kim uslovima itd.
7.2. Nuklearni i klasi~ni rizici.
U 22 godine nuklearne aktivnosti u SAD uloèno je 2.5x109 ljudi/~asova. Za

to vreme evidentirane su 7693 povrede na poslu, od kojih je ozra~eno samo 36
(0,5%). to zna~i da se na milion ljudi/~asova dogodi 2.45 akcidenata, a ozra~ivanje
je manje od 0,01 po akcidentu na milion ljudi/~asova.
Ukoliko je op{te priha}eno da ako je rizik 10 /god./osobi neprihvatljiv i da
traì preduzimanje mera, da ako je 10 rizik koji zahteva odredjena ulaganja na
pove}anje sigurnosti, da rizik od 10 predstavlja samo individualnu opasnost na ~ijem
nivou deluju javne slu`be (vatrogasci, milicija) i da kona~no rizik od 10 (jedan na
miolion osoba godi{nje) ne uti~e na stanovni{tvo u celini, pogledajmo jedan prikaz
klasi~nih i nuklearnih rizika, dat u tabeli 7.1.
Kao {to se vidi nuklearni rizik je znatno manji od ostalih. Pa`ljivim
uporedjivanjem dolazi se do zaklju~ka da su i akcidenti na klasi~noj opremi u
nuklearnim postrojenjima manji nego u klasi~noj privredi zbog ve}eg kvaliteta
opreme. Takodje, akcidenti koji uklju~uju makar i najmanje ozra~ivanje koje bi
predstavljalo opasnost-stvarno predstavljaju retkost. Cifra od 7x10-3 u vrhu liste
jedina ne predstavlja smrtnost, ve} samo verovatno}u ozra~ivanja dozom 1-10
rema, {to je ina~e red veli~ine doze koja se normalno prima pri rendgenskom
pregledu i ne predstavlja opasnost po zdravlje.
178
Treba takodje uo~iti razliku izmedju opasnosti za profesionalca koji radi sa
izvorom zra~enja (10-7) i evidentiranog stepena opasnosti po slu~ajnog stanovnika u
okolini nuklearne elektrane (10-12) da bi se shvatilo kolika je pa`nja posve}ena kod
nuklearnih postrojenja ne samo za{titi radnika, ve} posebno za{tititi okolnog
stanovni{tva. Naravno, to i ko{ta. Medjutim, treba pretpostaviti da }e masovna
primena mera nuklearne tehnike u klasi~noj privredi usloviti njihovo pojeftinjenje.
Tabela 7.1. Pregled rizika po stanovni{tvo od raznih delatnosti

10-2 suma svih udesa
7x10-3 ozra~ivanje do 10 rema pojedinca (bezopasno) u
slu~aju velikih radijacopnih udesa
-3
1.6x10 nastanak raka od svih poznatih uzroka
10-3 prirodna smrtnost mu{karca
5x10-4 smrtnost od pu{enja
2-3x10-4 samoubistva, saobra}ajni akcidenti
10-4 prirodna smrtnost èna, padovi, zagadjenost vazduha
industrijskim akcidentima, uklju~uju}i nuklearnu
privredu, bez ozra~enja
3x10-5 smrtnost od vatre i struje (i u doma}instvu)
10-5 industrijski akcidenti (mladji od 20 god.), trovanja
leukemija od prirodnih uzroka, rak od X zra~enja,
avionski akcidenti
-6
4-5x10 davljenje hranom, zagadjenje od energetskih
postrojenja, èlezni~ki akcidenti
-6
2x10 prirodne nesre}e, trovanja
10-6 prirodna smrtnost, rak tiroide od prirodnih uzroka
2x10-7 eksplozija sudova pod pritiskom
10-7 zra~enje u normalnim radnim uslovima
10-9 -10-10 katastrofalni akcidenti na nuklearnom reaktoru
10-10 -10-12 smrt u okolini nuklearnog reaktora u slu~aju
akcidenta sa maksimalno te{kim posledicama.
(Prim.: brojke rizika ozna~avaju verovatno}u smrtnog slu~aja za jednu
osobu u jednoj godini-izvor USAEC i IAEA).
7.3. Doze izlaganja-ozra~ivanja.
Kao osnovna norma prilagodjavanja nuklearnog objekta okolini usvojena je

doza dozvoljenog izlaganja stanovni{tva ozra~ivanju. Pri utvrdjivanju ove doze po{lo
se od ~injenice da postoji prirodno zra~enje (kosmi~ko, sa tla, iz vazduha, zgrada i
od uno{enja hrane koja sadrì prirodne radioaktivne materije) od koga prose~an
pojedinac primi godi{nje 110 do 125 mrema. Pored toga savremen ~ovek koristi
179
ve{ta~ke izvore zra~enja (svetle}i sat, boje, televizor, rendgen aparat, leti avionom,
ide ~e{}e na more i planine gde je ve}e kosmi~ko zra~enje, izvla~i iz utrobe zemlje
rude, ugalj, naftu i sl. koje sadrè prirodne radioaktivne materije) medju koje spada
i nuklearna energija. Svi ovi izvori dopunjavaju u srednjem godi{nju dozu prose~nog
~oveka severne hemisfere na oko 170 mrema. Ova dopuna se smatra dozvoljenom
srednje indikativnom "genetski zna~ajnom dozom", pri kojoj ne dolazi do genetskih
promena u stanovni{tvu. Normalno je da su za profesionalce dozvoljene ve}e doze,
jer oni ~ine samo mali deo ukupnog stanovni{tva. Pri ovome bi granica ozra~ivanja
za pojedinca na granici lokacije nuklearne elektrane bila 5 mrema godi{nje ({to je
ta~no za reaktore BWR tipa, a 100 puta manje za reaktore PWR tipa, koji se
naj~e{}e grade). Takodje je srednje ozra~ivanje pojedinca u krugu od 6 km oko 1
mrem (vaì za BWR tip, a 100 do 1000 puta je manje za PWR tip).
Kada se ovde govori o dozi misli se na sva ozra~ivanja, iz svih izvora i
svim putevima, preko vazduha, vode, ìvotnih namirnica ili direktno i sve to
usredjeno. Za izu~avanje dejstva zra~enja u okolini defini{u se specijalne kriti~ne
grupe stanovni{tva (profesionalci, deca, odoj~ad), kriti~ni putevi ozra~ivanja, kriti~ni
putevi uno{enja radioaktivnih materija u organizam, kriti~ni radionukleidi, kriti~ni
organi i tkiva u kojima se oni taloè i sl. Takodje treba naglasiti da se radi o
dozama za celo telo, dok su doze za pojedine organe ili delove tela i ve}e bez
{tetnih posledica.
Iz ovih doza ozra~ivanja stanovni{tva izvode se sekundarne i tercvijalne
norme kao: maksimalno dozvoljene koncentracije u vodi i vazduhu, maksimalno
dozvoljeno uno{enje, akcidentalne doze, dozvoljeno ispu{tanje (emisija), defini{e se
stepen sigurnosti zaustavno-zadràvaju}e opreme, stepen disperzije u okolini, i
saglasno-pristupa se odgovaraju}em uredjenju okoline, postavljanju mernih stanica i
sl.
7.4. Radioaktivni efluenti.
Radioaktivne materije u nuklearnim postrojenjima nastaju u samom procesu

rada na dva na~ina. Najvi{e ih nastaje u samom procesu fisije u nuklearnom
gorivu, medjutim ovi materijali mogu dospeti u prirodu samo u slu~aju akcidenta i
posle probijanja tri barijere. Medjutim neki radioaktivni materijali nastaju kao
posledica jakog zra~enja iz jezgra reaktora, aktiviranjem fluida, konstruktivnih
materijala, produkata korozije i sl. Ovi materijali se mogu lak{e osloboditi u okolinu.
Radioaktivni plemeniti gasovi nastaju u reaktorima tipa BWR 102 do 104
Ci/MWe-god, a u PWR ne{to vi{e od 10 Ci/MWe-god, ali je njihov doprinos preko
dimnjaka dozi okoline oko 10 do 30 mrem/god. U oba tipa reaktora nastaje godi{nje
50-100 mCi aerosola po postrojenju i 0.5 Ci halogenih elemenata. Te~nih efluenata
nastaje tipi~no 0.03 Ci/MWe-god, koji se ako se izbacuju razredjuju do 20 pCi/litar.
180
Kod BWR reaktora nastaje oko 0.05 Ci/MWe-god tricijuma, a kod PWR 10 do 20.
Ipak je okolina PWR ne{to bolje za{ti}ena.
Ako se uzme u obzir da }e energetska kriza zahtevati pove}anu gradnju
nuklearnih postrojenja, samo }e plemeniti gasovi zahtevati dodatna sredstva za
preventivne mere za{tite okoline, a od te~nih-tricijum. Medjutim, ovi problemi }e
tokom ovog veka biti samo lokalni, tj. ne}e predstavljati problem planete (kao {to su
to poreme}aji u zagrevanju atmosfere zbog emisije CO2). âk i na lokacijama sa
vi{e nuklearnih postrojenja, uklju~uju}i i nuklearne reaktore i postrojenja za preradu
goriva kapaciteta od 5 do 10 tona na dan, ne}e predstavljati posebne probleme. U
daljoj budu}nosti zbog ve}eg kori{}enja plutonijumskog goriva (oplodni brzi reaktori)
pora{}e problem efluenata u blizini postrojenja za preradu, vi{e nego za nuklearnu
elektranu. Smatra se da }e razvoj zaustavno-za{titne opreme biti kompenziran
manjim dozama koje }e primati profesionalci zbog usavr{avanja mera direktne
za{tite. Medjutim, re{avanje problema ispu{tanja efluenata pove}a}e problem
radioaktivnog otpada.
7.5. Zaustavno-zadràvaju}a oprema.
Izuzimaju}i ono {to je re~eno o razvoju ove opreme za hvatanje plemenitih

gasova i tricijuma, smatra se da }e zaustavno-zadràvaju}a oprema i ovakva kakva
je danas do kraja ovog veka obezbediti da se ozra~enje stanovni{tva ne pove}a za
vi{e od 1% prirodnog zra~enja.
U ovu opremu spadaju: tu{evi za hladjenje goriva, da ne bi do{lo do
njegovog topljenja i ispu{tanja fisionih produkata; tu{evi za obaranje pritiska i
temperature, a time i za spiranje fisionih produkata sa zidova zgrade (kontejnmenta)
i opreme; bazeni za prihvatanje; postrojenje za prvu preradu; ventilacioni sistem;
kompresori; filtri; skraberi; rezervoari za gasove i sl., i najzad, sama reaktorska
zgrada-kontejnment, koja je potpuno nepropusna (dozvoljeno curenje 0.01%
zapremine na dan).
7.6. Toplotno optere}enje.
Toplotno zagadjenje od svih termi~kih postrojenja verovatno ne}e postati

svetski problem u dogledno vreme. Medjutim, lokalno }e ti problemi postajati sve
teì ukoliko raste termi~ka snaga jedinica, ukoliko bude vi{e objekata na jednoj
lokaciji, jednoj reci ili jezeru, i ukoliko problem lokacije i raspoloìve vode bude
postajao sve teè re{iv.
Zbog toga re{enja treba traìti u pa`ljivom izboru lokacije, razvoju metoda
hladjenja, ({to ne}e biti lako jer kule za hladjenje doprinose lokalnim maglama), a
za nuklearna postrojenja kod kojih snaga ide na 100 MWe, odn. oko 300 MWt po
jedinici-problemi su jo{ teì zbog velikih jedinica i pojava termi~kih udara u slu~aju
181
prestanka rada. Ina~e nema drugih razlika u tretiranju klasi~nih i nuklearnih
termoelektrana u ovom pogledu. Nije isklju~eno zbog toga podizanje nuklearnih
elektrana na obalama mora i na pu~ini.
Za lokalne efekte u raznim zemljama vaè razli~ite norme.
7.7. Radioaktivni otpadni materijal.
Radioaktivni otpadni materijal koga proizvodi svako nuklearno postrojenje i o

kome se sve vi{e govori, nije nikako lokalni problem, tj. ne predstavlja lokalnu
opasnost, ve} je problem na svetskom nivou, zbog sve ve}eg akumuliranja
radioaktivnog materijala, ~ije pitanje nije re{eno na samom izvoru.
Dok je otpadni radioaktivni materijal u krugu nuklearnog postrojenja, on je
pod kontrolom i ne ugroàva nikoga. Naravno da postoje metode da se taj
radioaktivni materijal u~ini bezopasnim za okolinu i da se stokira na neko bezbedno
mesto na teritoriji zemlje koja je iz njega izvukla energiju i druge koristi (mada time
problem otpada nije re{en u apsolutnom smislu). Pomenute metode su detoniranje
koncentrovanog materijala, gasifikacija i sl., ~ak i vrlo jako razredjenje pre
ispu{tanja, itd. Pripremljen otpad se naj~e{}e deponuje u neki napu{teni suvi rudnik,
tunel i sl. i ostavlja se pod kontrolom. Sve to naravno ko{ta, pa su korisnici
nuklearne energije smislili da je bolje da se radioaktivni otpad baca u more i tako
se od nacionalnog problema pravi medjunarodni.
Problem radioaktivnog otpada nije naravno jednostavan. SAD proizvodi
godi{nje 125 miliona tona otpada ukupno, od ~ega na sva energetska postrojenja
otpada samo 12%. Sa 10 industrijskog rizika na godinu, to u SAD daje ~ak i
20.000 smrtnih slu~ajeva prouzrokovanih {tetnim materijama iz otpada.
Mejdutim, jedna nuklearna elektrana od 1000 MW koja radi 300 dana
godi{nje proizvede samo 1 tonu radioaktivnog otpada godi{nje {to posle prerade
daje 1 m visokoaktivnog otpada i oko 2 m srednje radioaktivnog otpada. Nikada
nuklearne elektrane ne}e uspeti da proizvedu takve koli~ine otpadaka kao samo
jedna klasi~na privredna grana.
Neosporno je da }e ovaj problem slede}ih dekada postati zna~ajan i da ve}
sada traì ozbiljan rad na nalaènju odgovaraju}ih re{enja. Pri tome ne treba
zaboraviti da radioaktivni otpad, dok je pod kontrolom, nikada ne moè predstavljati
takvu opasnost kao kada bi se bacao u more.
7.8. Nuklearni rizik i analize akcidenata.
Videli smo da je nuklearna industrija daleko sigurnija od kalsi~ne i sa

stanovni{ta za{tite na radu i sa stanovi{ta za{tite okoline, tj. i radnika i stanovnika
okoline, zbog: striktno sprovedenih tehni~kih i administrativnih mera, kontrole
kvaliteta opreme i najzad, zbog primene metoda analize sigurnosti i izrade
182
sigurnosnih dokumenata (izve{taja o sigurnosti). Smatra se da u ceni investicija
sigurnosno-za{titne mere u~estvuju sa 20-60%, zavisno od tipa reaktora, lokacije i
od zemlje.
Medjutim, da bi se zadrào isti stepen sigurnosti zbog naglog razvoja
nuklearne industrije-bi}e potrebno i dalje razvijati sigurnosne mere. To je uslovljeno
novim tehnolo{ko-nuklearnim razvojem (brzi brideri), to zahteva porast snage po
jedinici, porast gustine snage i sl., u ~emu u kalasi~noj industriji i tehnici nema
ni~ega sli~nog. Sve ovo traì odgovaraju}i razvoj metoda analize i provere
sigurnosti. Pored toga, mogu}e je da }e moderno dru{tvo uop{te revidirati svoje
kriterijume sigurnosti i za{tite okoline, kao {to je to u nuklearnoj tehnologiji ve}
jednom uradjeno.
Godine 1950. za analizu sigurnosti postrojenja i okoline bio je referentan
maksimalni mogu}i akcident (MMA), pri kome se nuklearno gorivo topi zbog loma
glavne cevbi na oba kraja, uz istovremeni otkaz celokupnog pomo}nog elektri~nog
napajanja, kada je i snaga reaktora na po~etku akcidenta ve}a od o~ekivane zbog
gre{ke instrumenata. Medjutim od 1973. godine ovaj akcident vi{e nije referalni, jer
se jednostavno nikada nije dogodio u takvom obimu. MMA danas predstavlja
prskanje glavne cevi, ili lom male, pomo}no elektri~no napajanje funkcioni{e (ima tri
pomo}na izvora), snaga je ona koja se o~ekuje i u momentu akcidenta nema
drugih nenormalnosti.
Medjutim, kako se danas raspolaè podacima o pouzdanosti opreme, o
koincidenciji nepovoljnih op{tih i posebno meteorolo{kih uslova u okolini, kako se
raspolaè posebnim sigurnosnim i redundantnim sistemima, to se u analizi sigurnosti
nuklearnih postrojenja sa pravom odoma}io probabilisti~ki pristup, zasnovan na
realnim statisti~kim podacima iz pogona i prakse.
Kako ove metode mogu biti interesantne i za klasi~na potencijalno opasna
postrojenja, to }e se dati osnovni pristupi analize sigurnosti, odn. akcidentalne
analize.
Svaki nuklearni sistem prikazuje se na dva na~ina - preko analize sistema
(tj. pouzdanosti u izvr{enju osnovnih funkcija) i analize osobina (efikasnost,
mogu}nost da postigne i izdrì date performanse) u normalnom radu i u slu~aju
akcidenta, kada se prikazuju i mogu}e posledice, a posebno radiacione (ozra~ivanje
osoblja, ispu{tanje efluenata u okolinu i njihovo {irenje, procena posledica po
stanovni{tvo). U ovim analizama se se obi~no uzima "referantno postrojenje", uz
uno{enje odgovaraju}ih izmena u opremi i okolini.
Analizi sistema moè se pri}i sa gledi{ta grani~nih uslova, bilo postrojenja
bilo okoline, pouzdanosti komponenti, a raznim metodama:
- detaljnom pojedina~nom verifikacijom kriterijuma i normi i proverom koliko
ih oprema zadovoljava
- inìnjerskom ocenom zasnovanom na iskustvu
- kvantitativnom analizom pouzdanosti, ili kombinovano - {to je i najbolje.
183
Analize osobina moraju se vr{iti u nekoliko domena, kao na pr.: kakav je
odziv celog sistema na prelazna stanja, kako kontejnment izdràva akcident gubitka
hladioca, kako sistemi reaguju na pad pritiska ili akcident reaktivnosti i sli~no, skoro
isklju~ivo preko vi{e ili manje razvijenih kompjuterskih modela.
Zbog va`nosti ovih karakteristika sistema bilo bi poèljno da odgovaraju}e
metode prihvati nadle`no dràvno telo, da ih osoblje reaktora poznaje i da se
obavezno primenjuju u prora~unima.
U odnosu na primene, SIGURNOSNE ANALIZE obuhvataju:
1. Analizu projekta sa aspekta za{tite radnika, pouzdanosti komponenti,
funkcionalnosti, kvaliteta materijala i gradnje, normalnosti rada, sudbine i kretanja
efluenata, kontrole radnih reìma i opreme u radu, mehani~kih komponenti,
kriti~nosti, odvodjenja toplote...
2. Akcidentalne analize: nenormalna i prelazna stanja i akcidente radioaktivnosti,
gubitka hladioca, tipi~nog akcidenta, interakcije rashladjiva~a, goriva i metala,
mogu}nost eksplozije, {irenja posledica, pona{anje barijera, kretanje pritiska,
temperature, fisionih produkata, {irenje posledica u okolini.
3. Predvidjanje i kontrolu mogu}ih opasnih stanja i mera za ograni~enje
reaktivnosti, dejstvo sigurnosnih sistema, kontrole nenormalnih stanja, redudantne
sisteme, opominju}iu signalizaciju, statisti~ke procene mera.
4. Ograni~enje posledica: sigurnostno-za{titne mere, zaustavno-zadràvaju}a
oprema, sistem za prinudno hladjenje, za obaranje pritiska i temperature, dupli
kontejnment, ventilacione sisteme, filtre, dimnjak, napajanje energijom, rezervoare
za sakupljanje efluenata.
7.9. Uticaj nuklearne elektrane na klasi~nu sigurnost.
Vrlo stroge sigurnosne i zdravstvene norme koje su u nuklearnoj tehnologiji

primenjivane od samog po~etka, kao i mere za{tite okoline-sve su vi{e prisutne u
klasi~noj tehnologiji, a naro~ito:
razvoj i primena modela difuzije ispu{tenih efluenata u vazduh i vodu i
izu~avanje njihovog daljeg kretanja i uticaja na okolinu
razvoj metoda i programa za predvidjanje ekolo{kih posledica u okolini u slu~aju
normalnog i akcidentalnog ispu{tanja
prihvatanje pojma "kapacitet okoline"
prihvatanje sistematskih sigurnosnih analiza u opasnim aktivnostima (pre svega
u javnom transportu i sl.)
prihvatanje ocene seizmi~kih, meteoirolo{kih, hidrolo{kih i geografskih faktora,
sem ekonomskih, i uzimanje u obzir stanovni{tva i drugih aktivnosti u okolini
prihvatanje preliminarnog izu~avanja lokacije.
184
7.10. Nuklearno postrojenje i okolina, izbor lokacije.
Danas kada ljudsko dru{tvo pritiskuju sve vi{e problemi nedostatka energije,
a istovremeno i za{tite okoline - ono se mora dobrim delom okrenuti i ka nuklearnoj
energetici, koja je dugo vremena bila zaobilaèna, pa ~ak i zabranjivana iz drugih
razloga. Svaki zastoj moè jo{ vi{e, u ovom pogledu, da ugrozi okolinu, jer za
razvoj energetike, uz o~uvanje okoline, nuklearna energetika ima veliku perspektivu.
Po{to se nuklearne elektrane proizvode skoro konfekcijski, to niti ima smisla
praviti projekat za svaku posebno, prilagodjenu èljenoj lokaciji, niti obrnuto.
Nuklearni objekat mora da zadovolji uslove o kojima je govoreno. Neke zemlje
(SAD i SRN) imaju projektne kriterijume zvani~no usvojene od nadle`nih organa,
prema kojima svaki objekat zadovoljava osnovne uslove sigurnosti za svaku lokaciju.
Stvar je izu~avanja date lokacije i drugih organa (od lokalnih do saveznih) da ocene
stepen sigurnosti i da ga prihvate ili defini{u dopunske uslove.
Konkretni uslovi ocenjuju se na osnovu poznavanja stanja na lokaciji, a pre
svegha podatka o seizmi~nosti, hidrogeolo{kim uslovima, meteorolo{kim i klimatskim
uslovima, flori i fauni, naseljenosti, o privrednim aktivnostima, saobra}aju,
komunikacijama i sl. Moraju se naravno poznavati i ekolo{ki uslovi i moraju se imati
norme za{ite okoline da bi se mogle unapred proceniti posledice pretpostavljenih, a
mogu}ih akcidenata i na osnovu prora~una utvrditi da li predvidjene sigurnostno-
za{titne mere zadovoljavaju ili ne, da li se moraju postavljati dopunski uslovi i koji.
Na prvi pogled izgleda da svi imaju isti interes: proizvodja~i opreme da
elektrana radi bez zastoja i akcidenata zbog reklame, "operator" - korisnik ima isti
interes zbog ostvarenja planirane proizvodnje energije, okolno stanovni{tvo zbog
porasta standarda uz o~uvanje bezbednosti, vlasti zbog svega zajedno. Jedino u
slu~ajevima gde nema dovoljno sredstava za obezbedjenje dopunskih za{titnih mera,
po~inje svuda prisutna igra oko preraspodele odgovornosti. Zbog toga ve}ina
zemalja gradnju nuklearnih postrojenja reguli{e zakonom.
Specifi~ne mere sigurnosti nuklearnih postrojenja obezbedjuju ne samo
integritet tehnologije, ve} vrlo dobro uklapaju objekte u okolinu, unose}i u nju
minimum uticaja uop{te, pogotovu {tetnih. Izuzetak ~ine slu~ajevi teìh akcidenata,
kada ovo vi{e nije ta~no i kada po pravilu slede katastrofalne posledice. Takve
situacije ipak predstavljaju singularitete i njima se ovde ne}emo posebno baviti.
185
VIII
POGON MOTORNIH VOZILA I ZAGADJIVANJE OKOLINE
Zagadjenost vazduha, kao {to smo ve} videli, najizrazitija je u razvijenim

industrijskim oblastima i gradovima sa razvijenim komunikacijama, a smatra se da
udeo polutanata emisije produkata sagorevanja motornih vozila iznosi ~ak i do 50%
ukupnog zagadjenja. înjenica da danas u svetu ima preko 500 miliona putni~kih
automobila, od kojih svaki izbaci u atmosferu - prema gruboj proceni - oko 600 kg
{tetnih sastojaka godi{nje, najslikovitije pokazuje svu kompleksnost ovog problema.
To je istovremeno i imperativ za dono{enje niza zakonskih propisa o ograni~enju
emisija toksi~nih komponenata sagorevanja motornih vozila.
Postoje}i jedinstveni evropski propisi limitiraju dve grupe otrovnih sastojaka u
izduvnim gasovima: ugljenmonoksid (CO) i nesagorele ugljovodonike (CH), a
ameri~ki federalni standardi obuhvataju jo{ i azotove okside (N0).
Dana{nji razvoj motora sa unutra{njim sagorevanjem (SUS motora), kao
naj{ire zastupljenijih, usmeren je u velikoj meri (pored smanjenja potro{nje)
re{avanju problema aerozagadjenja, a faktori koji su jo{ do pre nekoliko godina
izgledali primarni: pove}anje broja obrtaja, stepena kompresije, specifi~ne snage,
itd., potisnuti su u drugi plan. Prvi poku{aji smanjenja procenta ugljenmonoksida i
ugljovodonika kod motora sa klasi~nim sistemom sagorevanja postignuti su
"osiroma{enjem sme{e". Na priloènom dijagramu, slika 8.1., data je zavisnost
promene koncentracije toksi~nih komponenata izduvnih gasova u funkciji sastava
sme{e , (apscisna osa predstavlja odnos koli~ine vazduha i goriva u procesu
sagorevanja, =1 predstavlja sme{u sa odnosom 14,5 kp vazduha/1 kp goriva). Iz
dijagrama se vidi da je emitovana koli~ina CO i CH minimalna za vrednost
koeficijenta koli~ine vazduha = 1.1 (jako siroma{na sme{a). Medjutim, stupanjem
na snagu novih propisa o ograni~enju azotovih oksida u izduvnim gasovima u SAD,
1971. godine, ovakvo re{enje nije se moglo prihvatiti kao kona~no. Najve}e koli~ine
azotovih oksida javljaju se ba{ pri sastavu sme{e pri kome su minimalne vrednosti
za CH i CO, a njihova ukupna koli~ina (ovde se misli na NO) proporcionalna je
maksimalnoj temperaturi ciklusa. Optimizacija po sva tri parametra kod motora
standardne konstrukcije predstavlja velike zahteve na sistemu stvaranja sme{e,
sistemu sagorevanja, uvodjenjem raznih filtara i naknadnim dogorevanjem produkata
sagorevanja u termi~kim i kataliti~kim reaktorima. Menjanje kvaliteta i kvantiteta
sme{e postiè se njenim zagrevanjem u usisnom vodu, vrtloènjem, dopunskim
raspr{ivanjem, razredjivanjem vazduhom i izduvnim gasovima. Ovo poslednje
re{enje, recirkulacija izduvnih gasova, poznato pod stru~nim skra}enicom kao sistem
EGR, prihva}eno je u SAD kao serijsko re{enje za redukciju NO. Sistem
186
omogu}ava {iroko pode{avanje karburatora ( = 0.8-1), a potreban kiseonik se
dovodi sa sekundarnim vazduhom.
Slika 8.1. Koli~ina emitovanih polutanata u funkciji koeficijenta koli~ine vazduha

(odnosa koli~ine vazduha i goriva u procesu sagorevanja- )
Naknadno smanjivanje koli~ine ugljenmonoksida i nesagorelih ugljovodonika,

kao produkata nepotpunog sagorevanja, postiè se termi~kim reaktorima. U novijoj
verziji ove ideje, termi~ki reaktori su zamenjeni izduvnim granama sa niskom
termi~kom inercijom. Medjutim, zbog visoke radne temperature, koncentracija
azotmonoksida se ~ak pove}ava, pa se ovaj katalizator moè koristiti samo u
kombinaciji sa EGR sistemom ili kataliti~kim konvertorom. Termi~ki a i monoliti~ki
katalizator od plemenitih metala, koji se nalazi u konvetoru, vrlo je osetljiv na
~estice olova u gorivu. Prou~ava se sistem za prikupljanje olovnih ~estica, a
rezultati pokazuju da sistem sa anglomeratom smanjuje sadràj olovnih ~estica u
izduvnim gasovima od 93-96%.
Neki novi sistemi za kontrolu, koji su dali najbolje rezultate, koriste vi{e
re{enja u kombinaciji. Na primer, AMERIKAN MOTORS koristi sistem: modifikacija
motora + recirkulacija izduvnih gasova + ubrizgavanje vazduha + oksidiraju}i
katalizator. GENERAL MOTORS koristi: modifikacija motora + recirkulacija izduvnih
gasova + ubrizgavanje vazduha + termi~ki i oksidiraju}i katalizator. U Evropi, na
primer, REANULT na vozilu R16 koristi ubrizgavanje vazduha + oksidiraju}i
katalizator.
Ovi podaci uzeti su iz Federalne agencije o za{tit ~ovekove sredine iz
radova na zadovoljenju standarda za 1975. godinu u SAD, koji su krajnje strogi.
Dopunski tro{kovi za automobile koji }e zadovoljiti ove standarde iznosi}e najmanje
500-800 dolara, s tim {to }e se pove}ati potro{nja goriva i svakako porasti tro{kovi
odràvanja vozila i zamene delova.
187
S druge strane, pak, osnovni program evropskih prizvodja~a su ekonomi~na
i malolitra`na vozila, {to uveliko oteàva izbor re{enja za smanjenje toksi~nosti
izduvne emisije. Na primer, primena sistema EGR, sa recirkulacijom izduvnih
gasova od 14%, smanjuje snagu motora od 86 na 70 KS, a ekonomi~nost goriva
oko 5-7%, pa }e to odlu~iti primenu ovakovg sistema na evropska malolitra`na
vozila ili }e modifikovati njegovu primenu.
Jedinstveni evropski propisi o dozvoljenim koncentracijama toksi~nih
komponenata u izduvnim gasovima sadràni su u pravilniku br. 15 Ekonomske
komisije za Evropu (ECE), ~iji je suosniva~ i Jugoslavija.
Savezni sekretarijat za privredu preduzeo je sve korake da ovaj pravilnik
stupi na snagu kod nas od 1.1.1975. godine. Ovo name}e velike obaveze doma}oj
automobilskoj industriji da se uhvati u ko{tac sa ovim ne tako lakim problemom.
Zavodi "Crvena zastava", kod nas najve}i proizvodja~ vozila, u tom smislu
ve} postiù izvesne rezultate. Kao prvo re{enje radi zadovoljenja trenutnih evropskih
normativa, je prelazak na rad motora sa "siroma{nom sme{om.". U zajednici sa
proizvodja~em motora "21. maj", proizvodja~em karburatora IPM i institutom za
motorna vozila u Vin~i, prakti~no, ostvarenje ovog re{enja postignuto je uvodjenjem
takozvanog "antitoksi~nog" karburatora. Ovi karburatori rade sa koeficijentom vi{ka
vazduha oko - 0.9, vr{e homogenu pripremu sme{e, omogu}avaju bolje
sagorevanje, a samim tim i smanjenje koncentracije ugljenmonoksida i nesagorelih
ugljovodonika u izduvnim gasovima.
Slika 8.2. [ematski prikaz rada motora pri uzimanju uzoraka u Kalifornija testu.
Nije dovoljno samo identifikovati pojedine komponente u sme{i izduvnih

gasova motornih vozila, ve} treba i odrediti na~in uzimanja uzoraka pri odredjenim
uslovima rada motora. U SAD se za to primenjuje Kalifornija-test. Vo`nja prema
Kalifornija-testu predstavlja uslove vo`nje u ameri~kim gradovima. Test se sastoji od
sedam ciklusa, slika 8.2, koji se mogu podeliti na dva dela: hladni start od 1 do 4 i
vru}i start od 6 do 7. Uslovi vo`nje su dosta o{tri, brzina dostiè do 80 km/h.
188
Test traje 170 sekundi. Za vreme dok se vr{i testiranje specijalnim
instrumentima meri se sadràj CO, ugljovodonika, i NO. Koli~ina emisije ra~una se
na osnovu analize uzorka, koji se uzima kod ta~no odredjenih uslova (km/h) i tako
dobijene vrednosti mnoè se faktorima korelacije koji statisti~ko-matemati~kim
metodom omogu}uju pravilno sudelovanje propisanih reìma vo`nje u kona~noj
vrednosti emisije.
Kod Kalifornija-testa ve}a pa`nja poklanja se sadràju ugljovodonika u
ispusnim gasovima, njihovoj reaktivnosti i mogu}nosti sudelovanja u stvaranju
smoga. Evropa nije potpuno prihvatila uslove rada motora prema Kalifornija-testu.
Ve}a pa`nja poklanja se emisiji CO, koji se u ve}oj koli~ini stvara prilikom praznog
hgoda (pri normalnoj vo`nji 2,5%, a pri praznom hodu 5%), odnosno ~estog stajanja
motora. Evropski gradovi razlikuju se od ameri~kih, kriti~ne i dozvoljene brzine su
manje, a zastoji u gradskom saobra}aju vrlo su ~esti. Pomenimo na ovom mestu
uvodjenje tzv. ekolo{kih semafora, i u Beogradu, koji imaju displej za o~itavanje
vremena pre paljenja zelenog svetla, ~ime se voza~u omogu}uje da isklju~i motor
za vreme ~ekanja i time izbegne pove}anu emisiju polutanata pri radu motora u
praznom hodu.
Slika 8.3. [ematski prikaz rada motora pri uzimanju uzoraka u Evropa-testu.
Evropa-test (slika 8.3) simulira vo`nju gradom sa ~estim stajanjem i naglim

ubrzanjem, a ~itav test traje 195 sek. Maksimalna brzina dostiè 50 km/h. Za vreme
dok traje celo ispitivanje, ispusni gas ulazi u plasti~nu vre}icu i uzima se srednji
uzorak ~itavog testa.
Zbog vrlo male stvarne koncentracije u odnosu na ukupnu koli~inu ispusnih
gasova, tek primenom najnovijih metoda za odredjivanje, kao {to je plameno-
jonizuju}i detektor u gasnoj hromatografiji, bilo je mogu}e identifikovati sastav
ugljovodonika u ispusnim gasovima motornih vozila. Do danas je identifikovano oko
200 raznih vrsta ugljovodonika C1 do C10. Najvi{e se istraùju ugljovodonici koji
sadrè atom kiseonika, azota ili sumpora. Pogodnim kombinacijama gasne
hromatografije i infracrvene spektrofotometrijske tehnike mogu}e je danas odrediti
189
njihov sadràj. U ovim i ostalim metodama za analizu i odredjivanje koncentracija
zagadjiva~a u izduvnim gasovima motornih vozila detaljnije }emo govoriti kasnije.
Slika 8.4. Uticaj starosti vozila na koli~inu ispusnih gasova u razli~itim uslovima
rada motora.
Na koli~inu ispusnih gasova kod motornih vozila veliki uticaj ima ispravno
odràvanje, starost motora, stadijum vo`nje, optere}enje motora, zapremina,
konstrukcija i dr. Uticaj starosti vozila na ukupnu koli~inu ispusnih gasova prikazan
je na grafikonu na slici 8.4. Crni dim obi~no je znak neispravnog sagorevanja, {to
se ~esto de{ava kod vozila starijih od 10 godina. Tada preko 40% ugljovodonika ne
sagoreva ve} preko ispusne cevi u pojedinim stadijumima vo`nje izlazi u atmosfgeru
i zagadjuje je. U izduvnim gasovima nadju se onda i ~estice mazivnog ulja koje
dolaze u cilindar preko prstenova na klipu motora.
Tabela 8.1. Ukupan uticaj promenljivih motora na emisiju ispusnog gasa

Promenljive motora Ugljovodonici CO NOx
Odnos vazduh-gorivo min 16 min 15 Max 15 do 16
Vreme pretpaljenja max kod GMT lagano raste optere}enje
sa vremenom
Optere}enje - - raste s optere}enjem
Brzina raste - -
Odnos kompresije raste s odno- - raste s odno-
som kompres. som kompres .
Na koli~inu ispusnih gasova, kao i na pojedine komponente u njima uti~e niz

mehani~kih karakteristika motora, {to je prikazano u tabelama 8.1. i 8.2.
Automobilska industrija danas je preduzela niz poduhvata na pobolj{anju
dovoda i distribucije goriva, konstrukcije komora za sagorevanje i modifikaciju
190
ispusnog sistema. Uticaj pojedinih delova sistema na sastav ispusnih gasova dat je
u tabeli 8.2.
Tabela 8.2. Uticaj mehani~kih karakteristika motora na pojedine komponente emisija

[ta uti~e? ta se stvara
CO CHy NOx PbO .
Prostor pre sagorevanja
vazduh temperatura + +
gorivo aditivi
rasplin. gran.destilata +
gubitak ispar. + +
sme{a me{avina + +
me{anje + +
pritisak +
Motor, korito
vol. cilindra
oblik cilindra +
ventili + +
temp.hladjenja + +
ostatak goriva + +
Ispusni sistem
pritisak + +
filter
recirkulacija + +
temperatura + +
katalizator + +
+ = jak uticaj na emisiju
= slab uticaj na emisiju
Odavde slede i zahtevi za pobolj{anjem pojedinih delova sistema kao i uticaj

na pojedine sastavne delove ispusnih gasova kod motornih vozila. Nove naprave
mogu se podeliti na ~etiri osnovne grupe:
1. Pobolj{anje sistema rasplinja~a.
2. Recirkulacija ispusnih gasova i ponovno sagorevanje.
3. Katalizator u ispusnom loncu.
4. Recirkulacija benzina iz rezervoara i odu{ka rasplinja~a kao i me{anje sa
me{avinom vazduha i goriva.
Od mnogobrojnih sistema koji su se do danas pojavili pomenu}emno samo
neke na kojima rade poznate automobilske industrije i koji su do danas ugradjeni u
motorna vozila.
191
Kompanija Krajsler i Ford omogu}ile su ugradjivanjem uredjaja CAP (Cleaner
Air Package) stvaranje siroma{ne me{avine i smanjenje CO i ugljovodonika u
ispusnim gasovima. Ovaj sistem primenjen je na kolima u SAD (ju`ni delovi ve} od
1968. godine). Kompanija General Motors ugradjuje u svoja vozila Man-Air-Ox
sistem koji je sastavljen iz pumpe za vazduh, usisne cevi i ispusnog ventila.
Kompanija Volkswagen nastoji da pobolj{a sistem za ubrizgavanje i
rasplinja~. Kompanija Tojota radi na At-Pt katalizatoru. Ovaj katalizator je pokazao
odli~ne rezultate, uklanja 90% CO i 70% ugljovodonika iz ispusnih gasova.
NOR uredjaj (Nitrogen Oxid Reduction) vrlo je koristan. Ugradjuje se u SAD
i smanjuje sadràj NO u ispusnim gasovima od 75 do 85%. Ovaj uredjaj ispusne
gasove recirkulira i me{a ih sa me{avinom vazduh-gorivo. To je jedini uredjaj koji
smanjuje sadràj NO, a istovremeno delimi~no uklanja CO i CO2 iz ispusnih gasova.
Kako ugljovodonici i ve}ina njihovih derivata predstavljaju jedinjenja koja su
~esto otrovna ili postaju otrovna pod uticajem spoljnih faktora, potrebno je da se
zna koji ugljovodonici stvaraju reaktivna jedinjenja u ispusnim gasovima. Sposobnost
pojedinih vrsta ugljovodonika da u~estvuju u stvaranju reaktivnih jedinjenja (aldehida,
ketona, peroksida), odnosno onih jedinjenja koja }e mo}i dalje da u~estvuju u
fotohemijskim reakcijama, nazivamo oksidacioni kapacitet. Tabela 8.3. pokazuje
odnos reaktivnosti pojdinih vrsta ugljovodonika.
Tabela 8.3. Oksidacioni kapacitet nekih ugljovodonika

Ugljovodonici Aldehidi Peroksidi Aerosoli
Heptan 5,2 ppm 0,2 inertan
Hepten-1 17,6 1,7 malo aktivan
Hepten-2 100,6 5,5 vrlo aktivan
Hepten-3 199 5,3 vrlo aktivan
2-metil-buten-1 97,7 4,3 vrlo aktivan
Trgova~ki benzini sadrè i razne aditive. Od svih aditiva najvi{e problema

izaziva antidetonator, tetra-etil-olovo, zbog sadràja olova, koje kasnije prelazi u
ispusne gasove. Koncentracija olova u benzinu kre}e se oko 0.75 gr/lit, odnosno
0.11% teìnski. Od te koli~ine 30-50% izlazi sa izduvnim gasovima u gradskoj
vo`nji. Tetra-etil-olovo ili druge antidetonatorske komponente koje se dodaju benzinu
sadrè etilen-bromid i etilen-dihlorid, ~iji je zadatak da pretvore olovo u olovne
halide. Ovi imaju ve}i volatilitet pri vi{oj temperaturi motora i na taj na~in
omogu}uju olovu da izadje sa ispusnim gasovima u atmosferu. Veli~ina olovnih
~estica kre}e se od 0.2 do 5 mirkona i moè se utvrditi pomo}u specijalnih
elektrotalo`nika, koji se montiraju na ispusnu cev vozila. Kod drumskih ispitivanja
utvrdjeno je da koncentracija olovnih ~estica zavisi od uslova vo`nje i brzine.
Koli~ina olova u ispusnim gasovima nije proporcionalna sadràju tetra-etil-
olova u gorivu, ve} zavisi od uslova taloènja olovnih jedinjenja u komori za
192
sagorevanje, na filtru, u ispusnom loncu i ispusnoj cevi vozila. U gradskoj vo`nji
koja se sastoji od ~estog praznog hoda, usporavanja i ubrzavanja u kratkim
razmacima, uslovi rada motora pogodni su da se taloè olovne ~estice te samo
jedan deo olova odlazi u atmosferu. Prilikom duge vangradske vo`nje, naro~ito u
po~etku, emisija olovnih ~estica naglo se pove}ava. Zbog visoke temperature ranije
nataloène ~estice olovnih jedinjenja se lome i preko ispusne cevi izlaze u
atmosferu.
Uticaj tetra-etil-olova na sastav ispusnih gasova ispitan je na 120 vozila uz
preko pet miliona predjenih kilometara. Prilikom ispitivanja utvrdjeno je da postoji
vrlo veliki individualni uticaj pojedinih kola na emisiju ispusnih gasova prilikom
upotrebe etiliziranog i neetiliziranog benzina.
Velika pa`nja je posve}ena ispitivanju uticaja olovnih aditiva na fotohemijsku
reakciju ispusnih gasova i potencijalnu mogu}nost pojedinih komponenata da
u~estvuju u stvaranju smoga. Cilj ispitivanja bio je da se utvrdi kakav uticaj imaju
olovni aditivi na stvaranje ra~vastih olefina u odnosu prema ukupnoj koli~ini
ugljovodonika u ispusnim gasovima kod benzinskih motornih vozila. Rezultati
izvr{enih ispitivanja po metodi Kalifornija testa i "general-motor" metoda pokazuju da
olovni aditivi koji su prisutni u etiliziranom benzinu ne uti~u na reaktivnost kao ni na
sastav ispusnih gasova, tabela 8.4.
Tabela 8.4. Fotohemijska reaktivnost ispusnih gasova etiliziranog

i neetiliziranog benzina.
Etilizirani benzin Neetilizirani benzin
------------------------------------------------------------------------------------------------
GM indeks 3,46 3,41
"Kalifornija" reaktivnost % 54 56
Koncentracija ugljovodonika ppm 1170 1180
Iz poredjenja Kalifornija-testa i Evropa-testa vidi se da se u SAD odredjuje

sadràj CO, NO i CH u ispusnim gasovima, a u Evropi samo sadràj CO. Tabela
8.5. daje poredjenje dozvoljenih vrednosti za pojedine zagadjiva~e.
Tabela 8.5. Emisije motornih vozila i standardi

CO NOx Ugljovodonici
------------------------------------------------------------------------------------------------
Normalna emisija 3,5% 1500 ppm 900 ppm
SAD 1,5% 350 ppm 275 ppm
Kalifornija 1,0% 350 ppm 180 ppm
Z E T 2,5%
193
Uklanjanje sadràja olovnih jedinjenja: tetra-etil-olova i drugih olovnih
jedinjenja, kao i drugih antidetonatora iz motornih vozila, zahteva dodavanje tim
benzinima druge visoko-oktanske komponente da bi se dobio propisani oktanski
broj. Cena ovakvog benzina bila bi mnogo vi{a jer su za njegovo dobijanje
potrebna skupa postrojenja. Izmena komponenata motornih benzina ima vrlo mali
uticaj na pobolj{anje sastava ispusnih gasova.
Sadràj olovnih jedinjenja nije ograni~en i ima mali uticaj na aerozagadjenje.
Mnogi autori su mi{ljenja da nema mesta uzbuni. Automobilska industrija je
do danas izvr{ila mnoge izmene na pojedinim delovima kod uredjaja za sagorevanje
kod auto-motora i time se omogu}ilo smanjenje koncentracije CO, NO i CH ispod
dozvoljene granice, u pojedinim zemljama. Ipak ostaje, pored stalnog pove}anja
broja motornih vozila, otvoreno pitanje da li do te, nekako propisane granice,
tolerisati zagadjivanje?
8.1. Analiza sastava izduvnih gasova SUS motora.
Na ni malo trivijalna pitanja zagadjenja ~ovekove okoline, u prvom redu

aerozagadjenje motornim vozilima, do odgovora se moè jedino do}i odgovaraju}im
nau~no-tehni~kim studijama problema, po~ev od njegovog nastajanja do posledica.
Preduslov otklanjanja neèljenih posledica je pronalazak uzroka i na~ina formiranja
toksi~nih komponenata u izduvnim gasovima motora.
Za razliku od razvijenih zapadnih zemalja, kod nas su problem toksi~nosti
izduvnih gasova, na~in nastajanja {tetnih komponenti, uticajni faktori na
koncentraciju toksi~nih komponenti u izduvnim gasovima, mogu}nost smanjenja
{tetne izduvne emisije udeo transporta u op{tem zagadjenju, nivo toksi~nosti u
gradovima i sli~ni problemi veoma malo istraèni, pogotovu ne onako ozbiljno i sa
onakvim potencijalom kakav oni zahtevaju. Kod nas su veoma retke motorske
laboratorije, koje poseduju odgovaraju}u opremu za studiozno izu~avanje izduvne
emisije tako da je i sama problematika u celini nedovoljno poznata.
Brì ravzoj gasnih analizatora specijalno namenjenih ispitivanjima motora
uo~en je tokom drugog svetskog rata, u te`nji za ostvarenjem {to efikasnijeg
sagorevanja radi pove}anja snage motora. Medjutim, najzna~ajnije razdoblje i
najve}i zna~aj i uloga analize izduvnih gasova, javili su se {ezdesetih godina ovoga
veka porastom problema zagadjenja vazduha od strane motornih vozila. Ovim je
rastao i zna~aj i zahtevi koji se postavljaju pred adekvatnom analizom izduvnih
gasova motora. Uvodjenje zakonskih propisa o kontroli sastava izduvnih gasova
nalagalo je i uvodjenje odgovaraju}ih uporednih metoda i ciklusa za ispitivanje
sastava emisije, za{to su pre svega bili potrebni pouzdani analizatori.
Pri svemu ovome glomazni kalsi~ni hemisjko-apsorpcioni uredjaji nisu vi{e
zadovoljavali. Bilo je potrebno razviti nove uredjaje koji bi relativno jednostavno
davali brze i pouzdane rezultate. Najve}i problem predstavlja ispitivanje sastava
194
izduvnih gasova u prelaznim reìmima rada motora, koji znatno doprinose emisiji
{tetnih komponenata. Zbog toga ispitivanje sa uzimanjem diskretne koli~ine uzorka
uglavnom ne moè dati svrsishodne rezultate, ve} se zahteva kontinulano merenje
koncentracija pojedinih komponenata sa aparatima {to je mogu}e manjeg vremena
reagovanja. Pri tome se u pojedinim slu~ajevima, pored ta~nosti, traì i izuzetna
osetljivost analizatora, jer se ~esto radi o ppm-skim koncentracijama.
Specijalan problem pri ta~nom odredjivanju sastava izduvnih gasova
predstavlja uzimanje uzorka. Naknadne reakcije u uzorku mogu znatno izmeniti
sastav koji se dobija tokom analize. I u tom slu~aju kontinualna analiza predstavlja
razumno re{enje. Takodje, kondenzacija izvesnih sastojaka (naro~ito teìh
ugljovodonika) u uzorku, kao i odstranjivanje taloga, vodene pare i ~vrstih ~estica,
predstavljaju specifi~nosti koje se moraju imati na umu pri analizi idzvunih gasova
motora.
Jednom re~ju, analizator izduvnih gasova motora treba da bude ta~an,
osetljiv i da ima {to je mogu}e kra}e vreme reagovanja, uz jednostavnu konstrukciju
i razumnu cenu uredjaja. Ovi razlozi su tim sloèniji ukoliko se ima u vidu
kompelksan sastav izduvnih gasova motora. Zbog toga je va`no razmotriti u galvnim
crtama mogu}nosti merenja koncentracija pojedinih va`nih sastojaka emisije.
Razmotri}emno analizu gasnih komponenti emisije s obzirom da su tu gornji
problemi najvi{e izraèni.
8.1.1. Odredjivanje koncentracije ugljenmonoksida - CO.
Klasi~an na~in odredjivanja koncentracije ugljenmonoksida je pomo}u

hemijsko-apsorpcionih analizatora, tzv. Orsat aparata. Princip analize ovom metodom
zasniva se na sposobnosti izvesnih rastvora da potpuno apsorbuju pojedine gasovite
materije, pri tome reaguju}i sa njima hemijski. Uobi~ajeno je njihova apsorpciona
mo} posebno izraèna prema jednom gasu ili grupi srodnih gasova, dok je prema
drugima zanemarljivo mala. Zahvaljuju}i tome mogu}e je ne samo kvalitativno nego
i kvantitativno odvajanje pojedinih komponenti.
Za odredjivanje CO koristi se me{avina kuprohlorida i vodenog rastvora
amonijaka. Pri ovoj apsorpciji va`no je voditi ra~una da isti rastvor reaguje i sa
kiseonikom i te{kim ugljovodonicima.
Ova metoda analize odlikuje se relativno velikom ta~no{}u, ispod 1%,
ukoliko se radi o relativno prostijem sastavu sme{e gasova (manji broj
komponenata). Veliki nedostatak je relativna sporost reagovanja, glomaznost uredjaja
i sloènost rukovanja.
Sli~ne nedostatke imaju i dosada veoma ~esto primenjivane apsorpciono-
kolorimetrijske metode. Ovde se nbaj~e{}e koristi sme{a jodpentoksida
suspendovanog u pu{e}oj sumpornoj kiselini, koja u reakciji sa CO daje produkt
smedje boje. Merenje udela po ovoj metodi vr{i se ili uporedjenjem intenziteta
195
obojenja sa raznim etalonima ili vremena pojave obojenja ili merenjem veli~ine
obojenog dela rastvora, ili nekom drugom spektrometrijskom metodom.
Ta~nost ove metode je mala. Gre{ka iznosi od 5 do 10%, a moè biti i
30%. Uzimnanje uzorka je nekontinualno i sporo, ali posebno kori{}enjem Drager-
ovih cev~ica moè da posluì za orijentaciono odredjivanje sastava gasa po{to je
rukovanje veoma jednostavno.
Za orijentaciono ispitivanje koncentracije CO pri odredjenim uslovima
ispitivanja takodje se moè koristiti i termokonduktivna metoda, koja koristi razli~ite
toplotne provodljivosti gasnih komponenti. Ako se elektri~ni provodnik smesti u
gasnu sredinu, njegova temperatura }e biti utoliko nià ukoliko je vi{a toplotna
prvoodljivost te gasne sredine, i obrnuto. Na tom principu konstruisan je gasni
analizator, slika 8.5.
Slika 8.5. [ema termokonduktivnog analizatora.
Medjutim, ova metoda je dosta nepogodna za vi{ekomponentne sisteme gde

uvek postoji opasnost od isprepletanog uticaja razli~itih komponenti. Zbog toga joj je
ta~nost mala, mada je prosta za rukovanje, jednostavne konstrukcije i jeftina. Vr{i
kontinualno merenje, ali sa relativno dugim vremenom reagovanja (nekoliko
sekundi). Pri ispitivanju motora moè se koristiti za orijentaciono kontinualno
merenje koncentracije H2 ili CO2 u izduvnim gasovima, ili za odredjivanje pojedinih
ugljovodonika pri gasnoj hromatografiji.
Tek nakon usavr{avanja infracrvenih analizatora sredinom i krajnjem pro{le
decenije, stvoreni su uslovi za optimalno merenje koncentracija CO u izduvnim
gasovima. Pojava ovih analizatora je znatno doprinela istraìvanju uzroka i
pronalaènju mogu}nosti u re{avanju problema aerozagadjenja od motornih vozila.
Princip rada analizaotra zasniva se na svojstvu ve}ine heteroatomskih
gasova da apsorbuju infracrveno zra~enje u opsegu spektra karakteristi~nom za dati
gas. U tom podru~ju u stvari leè sopstvene frekfencije oscilovanja molekula gasa,
tako da pri poklapanju frekfencije zra~enja sa njom nastaje pobudjivanje vibracija
196
molekula, odnosno predaja dela energije zra~enja, tj. apsorpcije karakteristi~nog
opsega zra~enja, slika 8.6a. Talasna duìna maksimalne apsorpcije u infracrvenoim
spektru za CO je 4,6 mikrona. Naj~e{}i oblik izvodjenja ovih analizaotra {ematski je
prikazan na slici 8.6b.
Slika 8.6a. Opsezi apsorpcije IC zraenja na raznim molekulima. Za CH4

maksimum je na 3.4 m, za CO2 na 4.2, za NH3 na 6.2, za SO2 na 7.3 m.
Kori{}eni analizaotri su naj~e{}e nedisperzionog tipa, odnosno bez

spektralnog razlaganja infracrvenog zra~enja. Merenje se vr{i uporedjivanjem
energija mernog i referentnog zraka u prijemniku. Pre toga, merni zrak prolazi kroz
apsorpcionu komoru kroz koju struji merni gas. Protok gasa mora da je konstantan i
odràva se pomo}u regulacionog ventila i prati na protokomeru. Referentni gas
prolazi kroz komoru ispunjenu gasom koji ne vr{i apsorpciju. Razlika energije
zra~enja u prijemniku je proporcionalna intenzitetu apsorbovanog zra~enja u radnoj
komori.
Komore prijemnika su ispunjene komponentom ~ija se koncentracija meri,
tako da pod dejstvom apsorpcije dela energije mernog i referentnog zraka u
spektralnom opsegu definisanom komponentom u prijemniku dolazi do promene
pritiska. Razlika pritisaka daje signal proporcionalan koncentraciji merene
komponente u apsorpcionoj komori (kapacitivni manometar).
Veli~ina mernog signala iz prijemnika zavisi od intenziteta apsorpcije energije
iz infracrvenog spektra od strane merene komponente i broja molekula merene
komponente u apsorpcionoj komori, koji opet zavisi od veli~ine komore i pritiska u
njoj. Duìna komore bira se tako da se dobije linearnost pokazivanja pri potrebnoj
osetljivosti, odnosno {to je koncentracija merene komponente ve}a to je potrebna
duìna komora manja i obrnuto. Pritisak u komori se obi~no indirektno reguli{e
regulacijom protoka mernog gasa. Od veli~ine protoka gasa zavisi i brzina
197
reagovanja, tako da je potrebno pri svim uslovima ispitivanja i ba`darenja odràvati
isti protok.
Posebno vaàn problem pri izboru i radu sa infracrvenim analizatorima
predstavlja odstranjivanje uticaja komponente, ~iji se merni opseg poklapa sa
opsegom merene komponente. Uklanjanje ovih uticaja vr{i se ili postavljanjem
~vrstih opti~kih filtara koji propu{taju odredjene opsege zra~enja ili ugradnjom
filtriraju}ih komora ispunjenih komponentom ~iji se uticaj otklanjanja, ili nekom
drugom metodom.
Slika 8.6b. [ema infracrvenog analizatora CO: 1-stabilizator napona; 2-poja~ava~; 3-izvor
jednosmernog napona; 4-otpornik; 5-izvor mernog zraka; 6-apsorpciona komora; 7-filtriraju}e
komore; 8-merne komore; 9-elektromotor; 10-izvor referentnog zraka; 11-rotiraju}a blenda;
12-uporedna komora; 13-prijemnik; 14-membrana; 15-pol kondenzatora.
Osetljivost analizaotra je oko 10% od mernog opsega, a vreme reagovanja

najvi{e zavisi od duìne priklju~enih vodova i veli~ine merne komore i iznosi iznad
1,5 sec. Ta~nost zavisi od pode{enosti nule i ba`darenosti instrumenata.
Za merenje CO infracrveni analizator je veoma pogodan, naro~ito za
koncentracije iznad 1%. S obzirom na jako selektivnu apsorptivnost, dovoljne su
ekstremno kratke komore. Uticaj vodene pare lako se otklanja, ali za merenje malih
koncentracija CO (dizel motori) potrebno je ugraditi odgovaraju}i filtar za CO2 zbog
nepoznatog preklapanja njihovih opsega. Do preklapanja dolazi i sa etilenom,
medjutim njegov uticaj je mali. Zbog svega ovoga upotreba infracrvenog analizaotra
za merenje koncentracija CO je veoma pogodna.
198
8.1.2. Odredjivanje koncentracije ugljendioksida - CO2.
Koncetracija CO2 moè se odrediti hemijsko-apsorpcionim putem pomo}ui

vodenog rastvora kalijum hidroksida. Medjutim, kao {to je ve} re~eno ovaj na~in
merenja ima samo enciklopedijski zna~aj u ovoj oblasti. Sli~no je i sa
kolorimetrijskim metodama, pri kojima je kori{}en i bezbojan hidrazin da bi se
stvorio plavo-ljibi~asti rastvor.
Infracrveni analizatori su prakti~no idealni za merenje koncentracija CO2,
pogotovu ako se ima u vidu njihova konentracija u izduvnim gasovima. Pri tome
CO2 poseduje veliku mo} apsorpcije u infracrvenom podru~ju, zbog ~ega se moraju
koristiti veoma kratke aksorpcione komore (u suprotnom moè do}i do zasi}enja-
upijanja celokupne energije datog opsega). Talasna duìna maksimalne apsorpcije
za CO2 je 4,2 mirkona. Osim otklanjanja taloga i ~vrstih ~estica, nikakav drugi filtar
nije potreban.
8.1.3. Odredjivanje koncentracije ugljovodonika - CH.
Ugljovodonici se mogu odrediti apsorpcijom pomo}u bromne vode ili

dogorevanjem u kombinovanom apsorpcionom aparatu. Medjutim, zbog sporosti i
komplikovanosti, ove metode, nisu vi{e u upotrebi. Za orijentaciona merenja mogu
poslu~iti Drager-ove cev~ice, gde CH apsorbuje pu{e}a sumporna kiselina, pri ~emu
se javlja smedje obojenje.
Iako je za kontinulanu analizu veoma interesantna, primena infracrvenih
analizaotra za merenje CH ima znatnih nedostataka, sa obzirom na razli~itu mo}
apsorpcije raznih ugljovodonika. Ukoliko je prijemnik ispunjen srednjim
ugljovodonikom-heksanom, reagovanje analizaotra na pojedine parafinske CH je
pribli`no proporcionalno njihovoj molekulskoj teìni. Medjutim, takav prijemnik slabije
reaguje na olefine, a veoma slabo na acetilen i aromate. Zna~i, signal infracrvenog
analizaotra zavisi od sastava i vrste CH u izduvnim gasovima, koji opet zavise od
vrste kori{}enog goriva i radnih uslova motora. Zato pokazivanje indikatora vi{e
ukazuje na prisustvo CH, nego njihovu stvarnu koncentraciju.
Znatno realnije rezultate pri merenjui CH daje plameno jonizaciona metoda.
Plamen vodonika u vazduhu sadrì zanemarljivo mali broj jona, tako da mu je
elektroprovodnost veoma mala. Ako u tom plamenu sagoreva jo{ neka ~estica,
pogtovu organskog porekla (kao npr. CH), nastaje jaka jonizacija i stvara se ve}i
broj jona koji pobolj{avaju elektroprovodnost plamena.
[ema ovog uredjaja data je na slici 8.7. U struju nose}eg gasa koji odràva
plamen (H2) uvodi se odredjena koli~ina mernog gasa, ~ija se koncentracija
odredjuje. Odnos protoka H2/uzorak zavisi od uslova rada i èljene osetljivosti.
Osetljivost se pobolj{ava smanjenjem odnosa H2/uzorak. Pod dejstvom napona od
199
oko 100- 400 V u blizini plamena se stvara elektrostati~ko polje, tako da u slu~aju
stvaranja jona dolazi do njihovog usmerenog kretanja prema elektrodama. To
izazvia stvaranje male struje koja je direktno proporcionalna koncentraciji CH u
plamenu.
Slika 8.7. [ema plameno-jonizacionog detektora: 1-izlaz gasa, 2-dovod vazduha ili O2; 3-dovod H2; 4-
merni gas; 5-nulti gas; 6-ba`darni gas; 7-vi{ak gasa; 8-elektro-ventil; 9-talo`nik; 10-pre~ista~; 11-
razvodni ventil; 12-regulacioni ventil; 13-protokomer; 14-pumpa; 15-manometar; 16-gorionik; 17-
kapilara; 18-izvor struje; 19-otpor; 20-poja~ava~; 21-pokazni instrument.
Veli~ina stvorenog elektri~nog signala proporcionalna je broju ugljenikovih

atoma vezanih vodonikom koji prolaze kroz plamen. Ovaj broj atoma C je
proporcionalan protoku ( koji se mora zbog toga striktno odràvati) i prirodi uzorka
(broju atoma C u CH). Zato se ba`darenje naj~e}e vr{i sa srednjim ugljovodonikom
C6H14, dok se osetljivost instrumenta defini{e prema najneosetljivijem - CH4.
Ovaj instrument je jednostavan i poseduje veoma veliku osetljivost. Vreme
reagovanja je veoma kratko, a apsolutna ta~nost zavisi od ba`darenja i vrste
uzorka. Plameno jonizacioni detektor je veoma osetljiv na kondenzaciju vodene pare
u uredjaju, tako da to treba spre~iti ili otklanjanjem H2O pomo}u hladnjaka ili {to je
daleko bolje zbog mogu}e kondenzacije teìh CH, grejanjem uzorka iznad 70o C.
Uticaj prirode CH (konfiguracije molekula) je relativno mali ali je osetljivost
na kiseonik znatna. Porastom sadràja O2 u uzorku, raste i gubitak signala zbog
vezivanja C jona slobodnim kiseonikom. Ovaj nedostatak se uklanja pove}anjem
odnosa H2/uzorak, ali na ra~un osetljivosti instrumenta.
Plameno jonizacioni detektor se naj~e{}e koristi u sklopu gasnog
hromatografa pri odredjivanju udela pojedinih CH u uzorku. Medjutim, ovakva vrsta
analize vr{i se samo u specijalnim slu~ajevima (radi odredjivnja reaktivnosti uzorka,
na pr.), tako da otstupa od uobi~ajenog postupka. Iako je ovaj uredjaj veoma
200
precizan i koristan, on je relativno skup, zahteva znatno iskustvo i traì dosta
vremena za kompletnu analizu.
Gasna hromatografija je ina~e dosta efikasna metoda za razdvajanje
vi{ekomonentnih sistema. To je fizi~ko-hemijski metod razdvajanja sme{e na
sastavne komponente. Razdvajanje se postiè kretanjem sme{e iznad sloja rastvora
na ra~un razli~ite rastvorljivosti pojedinih komponenata sme{e u njemu. Zbog toga
izvesne komponente bivaju manje zadràne pri kretanju preko stacionarnog sloja a
druge vi{e, usled ~ega dolazi do razdvajanja.
8.1.4. Odredjivanje koncentracije azotovih oksida - NOx.
Sve do skora, najvi{e problema zadavalo je merenje NO u izduvnim

gasovima motora. Tome su doprinosile kako male koncentracije, tako i nedovoljno
razvijena merna tehnika. U prvo vreme najvi{e su se koristile apsorpciono
kolorimetrijske metode, kao {to su P.D.S. metoda (pomo}u fenol-disumporaste
kiseline), Saltzman-ova metoda i dr. Pored toga, za merenje NO je mogu}e koristiti
i metodu masene spektrometrije, premda je njena primena vr{ena samo sa nekoliko
poku{aja. Sve ove metode, iako relativno ta~ne, nisu pogodne za normalnu, brzu i
kontinualnu analizu.
NO poseduje relativno slabu mo} apsorpcije infracrvenog zra~enja u opsegu
od 5,0 do 5,5 mirkona, dok je NO2 prakti~no neosetljiv u tom podru~ju. Za analizu
NO moè se uspe{no primeniti infracrveni analizator sa duòm apsorpcionom
komorom, medjutim treba paziti na preklapanje sa CO, CO2, H2O i nekim CH. Zbog
toga se obavezno moraju primeniti otpi~ki filtri ili filtriraju}e komore. Izvesnu
nesigurnost predstavlja i stabilnost sastava merne komponente NO prilikom punjenja
prijemnika.
Slika 8.8. [ema fotometrijskog analizatora za NO2: 1-ba`darni elemenat; 2-merni filter; 3-
4- 8- 9- ravno ogledalo; 5-svetlosni izvor; 6-so~ivo; 7-o`ljebljeno ogledalo; 10-rotiraju}a
blenda; 11-referentni filter; 12-merna komora; 13-foto-}elija; 14-poja~ava~ signala.
201
Azot dioskid poseduje veoma izrazitu mo} apsorpcije u ultravioletnom
podru~ju. Zato se za merenje NO2 moè uspe{no primeniti ultravioletni fotometrijski
analizator, ~ija je jedna varijanta izvedbe prikazana na slici 8.8. I kod njega se
merni signal dobija uporedjivanjem ja~ine svetslosti merenog i referentnog zraka.
Prijemnik detektora je foto}elija.
Za merenje gasnih komponenti uzorka kompleksnog sastava (kao {to je
izduvni gas), merna komora se postavlja na putu mernog zraka, na mestu filtra 2,
dok se na mestu filtra 11 stavlja referentna komora sa gasom koji ne apsorbuje
zra~enje. Osetljivost ovih detektora je veoma dobra, a takodje i vreme reagovanja.
Ta~nost zavisi od ba`darenja i kvaliteta ba`darnog gasa (s obzirom na nestabilnost
NO2). Merni gas se obavezno pre~i{}ava i odstranjuje H2O, a protok mu se odràva
konstantnim.
Azot monoksid se takodje moè odrediti pomo}u fotometrijskog detektora,
ukoliko se najpre oksidi{e (pomo}u katalizaotra, ve}eg pritiska i temperature) u
NO2. Medjutim, ova metoda je ne{to nepreciznija i sa slabijim vremenom
reagovanja. Iako je sloènija, ipak se uspe{no moè primeniti za merenje
koncentracije NO u izduvnim gasovima.
Slika 8.9. Principijelna {ema hemiluminiscentnog analizatora: 1-ulaz; 2-ulaz ba`darnog gasa;
3-ulaz uzorka; 4-izlaz gasa; 5-pumpa; 6-regulacioni ventil; 7-manometar; 8-generator O3; 9-
razvodni elektroventil; 10-NO2 pretvara~; 11-reakciona komora; 12-foto }elija; 13-kapilara;
14-poja~ava~; 15-O1 skuplja~; 16-protokomer; 17-instrument.
Smatra se da je danas najpovoljnija metoda za merenje azotmonoksida tzv.

hemiluminiscentna metoda, razvijena tek u najnovije vreme. Principijelna {ema rada
prikazana je na slici 8.9, a rad analizatora je baziran na svojstvu reakcije NO sa
ozonom O3, pri kojoj se stvara azotdioksid NO2, kiseonik O2 i 10% elektronski
ekscitiranog NO2, koji pri prelasku u osnovno stanje emituje svetlost odredjene
202
talasne duìne. Intenzitet svetlosti emisije je proporcionalan masenom protoku NO u
komori za reakciju. Ukupna emisija azotnih oksida meri se tako {to se NO2 najpre
redukuje pomo}u katalizaotra.
Ovaj analizator se odlikuje velikom osetljivo{}u na NO i prakti~nom
neosetljivo{}u na ostale gasove. Pored toga, poseduje i bolje vreme reagovanja u
odnosu na infracrveni analizator, tako da se sve vi{e koristi.
8.1.5. Odredjivanje koncentracije kiseonika - O2.
Termomagnetni analizator je prakti~no najpovoljniji za merenje udela O2 u

izduvnim gasovima motora. Njegov princip rada je baziran na znatno ve}oj
magnetnoj osetljivosti O2 u odnosu na ostale gasovite materije. Pri tome se koristi
osobina da se magnetna osetljivost O2 smanjuje sa porastom temperature. [ematski
prikaz ovakvog uredjaja dat je na slici 8.10.
Slika 8.10. Princip rada termomagnetnog analizatora
Za merenje O2 koristi se elektri~ni most, ~ija se jedna ili dve grane nalaze u
komori u kojoj se pod dejstvom magnetnog polja ostvaruje strujanje kiseonika.
Strujanje nastaje tako {to se O2 uvla~i u oblasti najja~eg magnetnog polja. Tu se
pod dejstvom jedne grane mosta greje i gubi magneti~nost, zbog ~ega biva potisnut
dolaskom nove hladnije struje O2 u mernom (izduvnom) gasu.
Ovaj analizator je relativno jednostavan i lak za rukovanje. Vr{i kontinualno
pokazivanje, ali sa slabim vremenom reagovanja. Ta~nost pokazivanja zavisi od
ba`darenja instrumenta, a zavisi i od pode{enosti (savr{ene horizontalnosti) merne
komore.
203
8.1.6. Instalacija za analizu izduvnih gasova motora.
Kao {to je ve} nagla{eno, poseban problem predstavlja uzimanje i priprema

uzoraka za kontinualnu analizu. Mesto uzimanja uzorka moè znatno uticati na
izmerenu vrednost, kako s obzirom na produène reakcije u izduvnom vodu
(naro~ito CH i NO) tako i s obzirom na ravnomernost raspodele. Obi~no je
najpogodnije mesto na pravom, ravnom delu izduvne cevi nakon nekog me{a~a
(kao {to je izduvni lonac) na udaljenju od oko 1 metar od motora.
Va`no je spre~iti naknadne reakcije u vodu uzorka. Da bi se spre~io gubitak
izvesnih komonenti, najbolje je odmah smanjiti temperaturu uzorka i "zamrznuti"
reakcije u njemu. Pri tome treba imati na umu mogu}nost gubitka nekih
kondenzovanih CH. Na apsorpciju u sistemu je osetljiv NO2 i naro~ito CH u dodiru
za izvesnim plasti~nim materijama (polivinil hlorid, polietilen i dr.). U vezi sa CH,
najpovoljniji su polivinilhlorid i fluor ugljenik (teflon). Radi smanjenja apsorpcije,
va`no je spre~iti stvaranje taloga u sistemu uzorka.
Sllika 8.11. [ema instalacije za laboratorijsko ispitivanje sastava izduvnih gasova.
S obzirom na uticaj vodene pare na pokazivanje izvesnih analizatora, njeno

otklanjanje u specijalnom hladnjaku je obavezno. Time ne samo da se {titi
analizaotr, ve} se i temperatura uzorka odràva konstantnom. Pritisak uzorka se
kontroli{e protokometrom, tako da se pri svim uslovima rada i ba`darenju odràva
204
isti protok. Pre~i{}avanje uzorka i otklanjanje ~estica obavezno je i mora mu se
posvetiti ozbiljna pa`nja.
Ilustracije radi, na slici 8.11. prikazana je {ema instalacije za ispitivanje
sastava izduvnih gasova motora Zavoda za motore Ma{inskog fakulteta u Beogradu.
Napomenimo jo{ na kraju i problem kvaliteta i stabilnosti ba`darnih gasova,
s obzirom da ta~nost o~itavanja zavisi od njih.
8.2. Tendencije razvoja pogona motornih vozila sa aspekta za{tite okoline
Drumski saobra}aj, koji je ovde od posebnog zna~aja, karakteristi~an je po

vozilima na razli~ite pogone. Na {emi slike 8.12 prikazane su vrste pogona za
vozila u drumskom saobra}aju, a najbrojniji su motori sa unutra{njim sagorevanje, tj.
oto- i dizel-motori. Danas se u drumskom saobra}aju gotovo isklju~ivo koriste
automobili sa oto-motorom, pravolinijskog kretanja klipa; vankel-motorima rotacionog
i dizel-motori pravolinijskog kretanja klipa. Ovi motori imaju diskontinualno unutra{nje
sagorevanje goriva, tj. gorivo nije upaljeno stalno za vreme radnog ciklusa. U te`nji
za {to manjim sadràjem otrovnih izduvnih gasova, istraìvalo se kori{}enje razli~itih
pogona motornih vozila. Poznati su motori sa kontinualnim unutra{njim sagorevanje,
u koje spadaju gasne turbine i sa kontinualnim spoljnim sagorevanje, npr. Stirling-
motor i parni motor. Ispituju se i motori na elektri~ni pogon, posebno sa izvorima
energije koje je mogu}e nositi na vozilu (baterije). Kombinacija elektri~nog pogona i
motora sa unutra{njim sagorevanjem naziva se hibridnim motorom.
Slika 8.12. Vrste pogona vozila u drumskom saobra}aju.
205
Ukoliko èlimo da sagledamo dalje pravce razvoja motora s obzirom na
nisku emisiju izduvnih gasova, moramo najpre predo~iti uslove nastajanja ovih
{kodljivih materija, naro~ito za najmasovnije oto- i dizel-motore. U prvom redu to su
ugljovodonici, koji se ne rastvaraju, ve} se nose u rezervoaru goriva. Oni delimi~no
isparavaju pre sagorevanja, a delimi~no odlaze u izduvnu cev kao produkti
nepotpunog saogrevanja. Tipi~ni predstavnik nepotpunog sagorevanja je
ugljenmonoksid. Oksidacija u CO je brza, ali dalja oksidacija u CO2 zahteva
dodatan kiseonik, visoku temperaturu (preko 2000o C) i dovoljno vremena. Primera
radi, vreme sagorevanja sme{a u oto-motoru iznosi pribli`no 5 milisekundi, a to je
premalo za oksidaciju, pa je, izmedju ostalog, oto-motor najotrovniji u pogledu
emisije ugljenmonoksida.
Jedan od va`nih uslova za sagorevanje goriva u vezi sa stvaranjem materija
koje zagadjuju vazduh je koli~ina raspoloìvog kiseonika. Koli~ina vazduha potrebna
za potpuno sagorevanje 1 kp goriva iznosi 14.5 kp. Ovaj odnos se izraàva preko
koeficijenta vi{ka vazduha, koji u ovom slu~aju iznosi 1. Dakle, koeficijent manji od
1 zna~i manjak vazduha, a iznad 1 vi{ak vazduha. Oto-motori rade sa koeficijentom
vi{ka vazduha od 0.8 do 1.1, dizel-motori od 1.3 do 1.5. Motori sa spoljnim
sagorevanjem, Stirling, Rankin, rade sa koeficijentom vi{ka vazduha od 1.5 do 2,
gasne turbine pribli`no 4 do 7. Prema tome motori koji rade sa koeficijentom
bliskim jedinici, imaju problema sa sagorevanjem CO, CH i ne{to manje sa NO.
Medjutim motori koji rade sa ve}im koeficijentom vi{ka vazduha u principu ne}e
imati problema sa CO, ali }e imati pove}anu emisiju NO, slika VIII.1.
Ovo sluì kao orijentacija, jer u praksi znamo da ne postoje stalno isti uslovi
rada. To uti~e na stvaranje i razvod sme{e. Za stvaranje {tetnih materija va`ni su i
lokalni meteorolo{ki uslovi, jer motori ~esto rade u velikom rasponu spoljnih
temperatura, niìm od -30 a i vi{im od +30 C. Problem izduvnih gasova, dakle,
uop{te nije jednostavn, a postoje}a re{enja na motorima samo su niz kompromisa.
Slika 8.13. Automobil sa oto-motorom i uredjajima za pre~i{}avanje izduvnih gasova (prema

Kampou).
206
Nave{}emo primer jednog re{enja "~istog" motora koji radi na manjim
koeficijentima vi{ka vazduha, samim tim smanjuje se stvaranje azotnih oksida, dok
se u jednom termi~kom ili kataliti~kom reaktoru, priklju~enom na izduvni sistem
motora naknadno oksidi{u ugljenmonokisd i ugljovodonici. Ovo je svakako
neekonomi~an i skup postupak. Termi~ki reaktori rade tek od 800 do 1000 oC. Nije
potrebno nagla{avati delovanje ovih reaktora kada je motor hladan. U ovom pogledu
bolji su katalizatori koji rade ve} pri niìm temperaturama, ali su skupi i kratkog
veka. Ilustracije radi, na slici 8.13., prikazano je {ta bi sve na jedno vozilo moralo
da se ugradi da bi ono ispunilo nade u pogledu kvaliteta izduvnih gasova.
U pogledu toksi~nosti emisije izduvnih gasova, posleratna konstrukcija
Vankel-motora, iako originalna zbog principa rotacionih klipova, ne ispunjava u
potpunosti savremene zahteve. Pored visoke specifi~ne snage ima visoku potro{nju
goriva i zahteva uredjaj za dogorevanje izduvnih gasova. Visoki proizvodni tro{kovi
uslovili su da se ovaj motor ne proizvodi u velikim serijama.
Novija konstrukcija rotacionog motora javlja se sedmdesetih godina, a
izumitelj je Bob Kerol (SAD), {ematski je prikazan na slici 8.14.
Slika 8.14. Shema novog rotacionog motora (B. Kerol).
Novina u ovom rotacionom motoru je vi{e konstrukcione prirode. Britanski

stru~njaci za rotacione motore navode visoku specifi~nu snagu i dobru emisiju
izduvnih gasova u pogledu toksi~nosti. To su za sada samo teorijske pretpostavke,
a prototipna izvedba ovog motora i sva neophodna merenja pokaza}e pravu sliku
ove nove konstrukcije.
Problemi toksi~nosti izduvnih gasova i ograni~ene rezerve te~nih goriva u
svetu navele su konstruktore motora da se angaùju na pitanju varijantnih goriva za
motore budu}nosti, posebno oto- i dizel-motore.
Od interesantnih varijantnih goriva pomenu}emo metanol (metil alkohol), koji
se moè proizvesti prevodjenjem metana preko katalizatora uz prisustvo pare, ali i
207
iz uglja. Prema tome, metanol bi bio ekonomi~no gorivo, posebno {to mu je
oktanski broj 235, i to bez aditiva kao {to je olovo. Medjutim, jedan od negativnih
faktora u njegovoj primeni je velika toplota isparavanja.
Vodonik kao varijantno gorivo za motore sa unutra{njim sagorevanje,
proizveden elektrolizom iz vode, mogao bi biti primarni izvor energije. Pri njegovom
kori{}enju ne pojavljuju se ugljenmonokisd i ugljovodonici u izduvnim gasovima, ali
je emisija azotnih oksida znatno pove}ana, a snaga motora smanjena. Jo{ niz
faktora: snabdevanje, skladi{tenje vodonika, opasnost od eksplozije i dr., ne
dozvoljavaju njegovu masovnu primenu.
Jedan od potencijalnih pogona je svakako Brajton-motor ili gasna turbina.
Grane turbine u komori za sagorevanje razvijaju temperature koje nisu vi{e od 1000
C. To daje povoljne preduslove u pogledu vi{ka vazduha i ne suvi{e visokih
temperatura. Potro{nja goriva je povoljna, emisije {tetnih izduvnih gasova su male,
a tro{kovi odràvanja nisu veliki.
Predstavnik motora sa kontinualnim spoljnim sagorevanjem je Stirling-motor,
~ijem razvoju je doprinela firma "Filips" [ematski je prikazan na slici VIII.15.
Slika VIII.15. Stirling-motor: 1) cilindar; 2) osciluju}a plo~a; 3) izlazna osovina; 4) izlaz iz hladnjaka;
5) ulaz u hladnjak 6)prostor za hladno sabijanje; 7) hladnjak-regenerator; 8) prostor za {irenje u
vru}em stanju; 9) obrtni predgreja~ vazduha; 10) izduvna cev; 11) gorivo; 12) gorionik; 13) vazduh iz
kompresora; 14) regenerator; 15) hladnjak; 16) radni fluid - vodonik; 17) hladnjak-regenerator; 18)
klip sa dvostrukim dejstvom.
Kod ovog motora gas se sabija u prostoru za hladno sabijanje odakle se pri
konstantnoj zapremnini potiskuje preko hladnjaka, regeneratora i greja~a u prostor
za {irenje u vru}em stanju. Topli gas se {iri i nakon toga potiskuje opet preko
greja~a, regeneratora i hladnjaka u hladni prostor. Gorionik radi sa pregrejanim
vazduhom na oko 700 oC i koeficijentom vi{ka vazduha od 1.5 do 2.5 usled ~ega
produkti sagorevanja imaju prose~nu temperaturu od 1700 do 2000 oC. I pored
ovakvih uslova rada postoji mogu}nost stvaranja azotnih oksida. Prednosti
208
Stirlingovog motora su mala potro{nja, tih rad i mala emisija toksi~nih izduvnih
gasova. Nedostatak je velika zapremina, utro{ak materijala, velika teìna i otuda
visoka cena.
Jedan od interesantnih pogona budu}nosti je i parni motor koji radi prema
Rankinovom procesu. [ematski je ovaj motor prikazan na slici 8.16. Toplota
dobijena sagorevanjem sme{e gorivo/vazduh prenosi se u odvojen zatvoren sistem
koji sadrì fluid za kondenzaciju. Ovaj fluid (voda, freon) isparava, pregreva se u
kotlu i {iri radi odavanja snage a zatim se ponovo kondenzuje radi dalje upotrebe.
Parni motori u zavisnosti od toga koji medijum koriste, vodu ili freon, nemaju
suvi{e visoke temperature. I ovde nailazimo na pojavu azotnih oksida, ali u vrlo
malim koli~inama.
Elektri~ni automobili, s obzirom na prirodu njihovog pogona, nemaju emisije
izduvnih gasova i prakti~no ne proizvode buku. Na prvi pogled oni bi bili idealna
zamena za postoje}a vozila, posebno u gradskom saobr}aju. Da bi elektri~na vozila
bila konkurentna vozilima sa termi~kim motorima, potrebno je trajno re{iti tehnologiju
akumuliranja energije tj. baterija.
Slika 8.16. Rankinov motor: 1) radni fluid; 2)kondenzator; 3) greja~ vode za napajanje; 4) pumpa za
napajanje; 5), 6) radni fluid; 7) izduvna cev; 8) kotao; 9) para; 10) gorivo; 11) vazduh od
kompresora; 12) ekspander; 13) usisni ventil; 14) klip; 15) cilindar; 16) radilica.
Poznavaju}i osobinu fosilnih goriva da akumuliraju energiju, navodimo primer

da se iz 1 kp goriva moè dobiti 150 puta vi{e mehani~ke energije nego iz 1 kp
olovne baterije. Istraìvane su baterije na principu olova i sumporne kiseline,
gvo`dja i nikla, cinka sa odgovaraju}im elektrodama, a i primenljivost razli~itih
elektromotora, kao tiristorskih, indukcionih i sli~no.
209
U su{tini elektri~ni automobili ipak nisu automobili koji ne zagadjuju okolini,
jer osnovni izvor energije je elektri~na centrala koja radi na principu sagorevanja
jedne vrste goriva. Tome treba dodti i eventualna isparenja koja poti~u iz samih
baterija.
Na kraju pomenimo i hibridne motore, koji su kombinacija elektri~nog i
termi~kog pogona bilo koje vrste. Pri tom se javlja niz konstrukcionih problema, a
visoki su i tro{kovi proizvodnje.
Iz svega izloènog proizilazi da se opredeljenje u pogledu pogona vozila u
budu}nosti danas jo{ ne moè sagledti. Istraìvanja oto-motora, sa tzv. slojevitim
punjenjem, pokazala su znatna pobolj{anja u pogledu toksi~nosti izduvnih gasova,
tako da u pogledu prognoza u budu}nosti predstavljaju veoma interesantno re{enje.
U principu, zadovoljenje ekstremno niskih propisa o emisiji moglo bi se posti}i samo
po cenu ekonomi~nosti. înjenica je da se dekontaminacija izduvnih gasova ni~im
ne moè posti}i sve dok radi ma koja termi~ka ma{ina. Stoga bi dalja istraìvanja
trebalo usmeriti na pre~i{}avanje izduvnih gasova svih motora koji rade sa
unutra{njim sagorevanjem, bez obzira da li se ugradjuju u automobile ili se koriste
u druge svrhe.
210
IX
BUKA KAO SPECIFIÂN OBLIK ZAGADJENJA
Buka kao faktor ìuvotne sredine je postala predmet istraìvanja tek u novije
vreme, kada je pstalo jasno da suvi{e jaka buka {tetno uti~e na ~ovekovo zdravlje i
primetno smanjuje proizvodnost njegovog rada. Pri izu~avanju buke javila se potreba
da se, pre svega, ta~no oceni ja~ina buke i da se ona izrazi u broj~anim
veli~inama, a ne samo opisno. Bilo je potrebno odrediti jedinicu mere ja~ine buke.
Buka nije ni{ta do zvuk ve}eg intenziteta. Obzirom da se radi o mehani~kim
talasima, njihov intenzitet je mogu}e izraziti ili preko gustine energije ili preko
pritiska koji talas vr{i na prepreku. Srednja gustina energije talasa je data sa:
A2 2
= (9.1)
2
gde je gustina sredine, A amplituda, a kru`na u~estanost talasa.

Pritisak talasa na prepreku je po Lebedevu dat izrazom:
( 1)
P = (9.2)
2
gde je srednja gustina energije, a odnos specifi~nih toplota cp/cv pri

konstantnom pritisku i zapremini. Kako ni jednu od ovih veli~ina nije pogodno
direktno meriti, za merenje intenziteta zvuka usvojen je Weber-Fehner-ov psihofizi~ki
zakon po kome se intenzitet odredjuje na osnovu odnosa datog intenziteta i
prose~nog praga ~ujnosti zvuka na frekvenci od 1000 Hz. Re~ je dakle o tzv.
subjektivnoj ja~ini zvuka izraènoj formulom:
I
L = k log (9.3)
Io
Za k=1 usvojena jedinica ja~ine zvuka je Bel, prema imenu pronalaza~a telefona, a
za k=10 jedinica je deset puta manja i obeleàva se sa dB, decibel. Na slici 9.1.
prikazana je subjektivna ja~ina zvuka u oblasti ~ujnosti za razne frekvencije zvuka.
211
Slika 9.1. Subjektivna ja~ina zvuka u funkciji frekvencije.
Radi ilustracije, nave{}emo neke primere ja~ine zvuka: {apat na dva koraka
od na{eg uha ima ja~inu 10 decibela. Isto toliko ima i {um li{}a pri slabom vetru,
dok glasan govor ima oko 65 decibela. Originalnost ovog na~ina merenja ja~ine
buke sastoji se u tome {to razlici ja~ine od jednog bela odgovara odnos snage
buke 10, razlici od dva bela-odnos 100, razlici od tri bela-odnos 1000, itd. Ako se
zna da jedan automobilski motor proizvodi buku ja~ine 6 bela (60 decibela), a
{u{tanje li{}a pri tihom vetru 1 bel, onda ja~ina buke automobilskog motora
prema{uje ja~inu {u{tanja li{}a, ne {est, nego 100.000 puta. U tabeli 9.1 naveden
je niz primera za ocenu ja~ine buke.
Tabela 9.1. Primeri za ocenu intenziteta buke
[um li{}a do 20 dB
[apat do 30 dB
Glasan govor do 60 dB
Rad pisa}e ma{ine do 70 dB
Rad vi{e pisa}ih ma{ina do 78 dB
Unutra{njost autobusa - tramvaja 70-80 dB
Kotlarnica 85-95 dB
Kova~nica 90-105 dB
Limarnica 95-100 dB
Pneumatski ~eki} 98-112 dB
Radionica za izradu eksera 105-115 dB
Klipni avionski motor 110-120 dB
Sirena transatlantika 120-140 dB
Rad mlaznog aviona 120-140 dB
Eksplozija topa najve}eg kalibra do 160 dB
Buka pri ispaljivanju rakete Saturn do 174 dB
212
U svakoj sredini u kojoj se pojavljuje zvuk intenziteta ve}eg od 80
dB potrebno je preduzeti mere za{tite (Zakon o profesionalnoj nagluvosti - Slu`beni
list od 10. decembra 1958. godine, ta~ka 34), jer nepovoljno uti~e na rad srca,
pove}anje krvnog pritiska, o{te}enje sluha, itd.
Ina~e i za manje intenzitete buke, u zavisnosti od sredine propisane su
grani~ne vrednosti. Radi ilustracije u tabeli 9.2. navodeno je nekoliko primera
maksimalno dozvoljenog intenziteta buke.
Tabela 9.2. Primeri maksimalno dozvoljenog intenziteta buke

Bolnica (bolesni~ke sobe) do 15 dB
Biblioteka do 20 dB
Stanovi (dnevni boravak) 30-40 dB
Stanovi (spava}e sobe) 20-30 dB
Pored navedenih primera u fabrikama motora, posebno u pogonima obrade

metala, svaka ma{ina proizvodi intenzivnu buku. Treba naglasiti da ukupna buka u
proizvodnim pogonima nije prost zbir pojedina~nih buka. Drugim re~ima, ako jedna
ma{ina radilica proizvodi buku od 60 decibela, a druga, na primer, 80 decibela,
tada ja~ina buke u toj prostoriji ne iznosi 140 decibela. Ukupna buka je manja, {to
je posledica medjusobnog odnosa jedinica za ja~inu buke.
9.1. Uzroci stvaranja buke.
Osnovni uzroci buke strojeva, uredjaja ili aparata, su mehani~kog,

aerodinami~kog (hidrauli~kog) i elektromagnetskog porekla.
Mehani~ka buka nastaje zbog pokretanja raznih delova ma{ina. Pri tim
kretanjima, naro~ito ako su ona periodi~na, dolazi do vibracija pojedinih delova u
pokretu, koje se prenoisi i na ostalu konstrukciju. Ako je frekvencija uzbudnih sila u
~ujnom podru~ju, a konstrukcija je takva da se mahani~ka energija moè
transformisati u zvu~nu, stroj postaje izvor buke. Karakteristika takve buke je da
njen spektar sadrì mnogo diskretnih frekfencija.
Aerodinami~ka buka nastaje zbog strujanja ili kretanja gasa ili pare. Ova
pojava se redovno susre}e kod ventilatora, kmpresora, a ~esto i na drugim
rotiraju}im delovima, ukoliko su im brzine dovoljno velike. Ako se laminarno
strujanje vazduha u nekom kanalu poremeti naglim skretanjem, postavljanjem
nekakve zapreke, stvara se vrtlog, odnosno izvor zvuka. Isticanje gasa u slobodan
prostr, kao i sagorevanje na sli~an na~in stvaraju buku. Kretanje ~vrstog tela,
odredjenom brzinom, u vazduhu izaziva takodje zvu~ne efekte. Strujanje te~nosti,
analogno strujanju gasa, moè uzrokovati buku. Aerodinami~ka buka ima uglavnom
karakter {uma, tj. njena je spektralna gustina snage u {irokom frekventnom opsegu
213
konstantna. Ponekad, medjutim, moè zbog periodi~nih promena strujanja do}i do
isticanja pojedinih tonova, "efekat sirene".
Buka elektro-magnetskog porekla sure}e se na elektri~nim strojevima i
transformatorima. U krajnjoj liniji, ova buka bi se mogla svrstati u "mehani~ku" buku.
Obzirom na ogroman broj elektri~nih strojeva i aparata kojima smo okruèni na
radnom mestu i u privatnom ìvotu, te obzirom na neke posebne osobine te buke,
prakti~no ju je izdvojiti u posebnu kategoriju.
Elektromagnetska buka nastaje zbog mehani~kih vibracija aktivnih delova
elektri~nih uredjaja i aparata izazvanih elektromagnetskim silama. Te su sile
naj~e{}e propratna pojava nesavr{ene transformacije elektri~ne energije u
magnetsku ili elektri~ne energije jedne vrste u elektri~nu energiju druge vrste.
Naravno da se vibracije sa elektromagnetski aktivnih delova stroja prenose na
pasivne delove konstrukcije, koji takodje mogu postati dodatni izvori buke.
Elektromagnetska buka ima diskretan spektar.
Buka strojeva, aparata i uredjaja zasluùje danas posebnu pa`nju. Njihova
upotreba je sastavni deo ìvota savremenog ~oveka, od stana u kome ìvi, preko
saobra}aja, do mesta na kome radi.
9.2. Buka kao izvor o{te}enja sluha.
Problem o{te}enja sluha usled delovanja buke poznat je ve} ~itav vek.
O{te}enja sluha su istovremeno i prva profesionalna oboljenja, prvi oblik
profesionalnog invaliditeta registrovan u medicini. Ve} tada, pre sto godina
prime}eno je da kova~i koji duè vremena rade u prostorijama sa intenzivnom
bukom dobijaju sasvim specifi~an oblik nagluvosti. Oni na prvi pogled imaju
normalan sluh, mogu da ~uju svog sagovornika kada govori glasno, ali ne i ako
po~ne da {apu}e. Ovaj oblik profesionalnog o{te}enja sluha, izazvan {tetnim
delovanjem buke velikog intenziteta, u{ao je u medicinu pod nazivom "kova~ka
nagluvost". Na àlost, u to vreme ova vrsta nagluvosti nije se mogla detaljno
ispitati, po{to nije bilo odgovaraju}ih metoda, odnosno preciznih aparata za finija
ispitivanja stanja sluha. Uvodjenjem zvu~nih vilju{ki, pri lekarskim pregledima
utvrdjeno je da kova~i imaju potpuno dobar sluh u niskim i srednjim frekvencijama,
dok do redukcije sluha dolazi u visokim frekvencijama.
Godine 1820. Litler opisuje zamor sluha zbog delovanja buke velikog
intenziteta. îtav niz istraìva~a (Tybeea 1826. godine, Fosbrocke 1831. godine)
opisuje nagluvost kod kova~a, a Rosa 1837. godine opisuje isti tip nagluvosti kod
metalskih radnika.
Jo{ 1866. godine Chippendale je preporu~io kova~ima upotrebu ~epova od
vate, kao meru za{tite protiv {tetnog dejstva buke na radnom mestu.
214
U drugoj polovini pro{loga veka, a zatim izrazito, i sve vi{e u na{em veku,
buka je postala redovan pratilac velikog broja ~ovekovih delatnosti, a njeno
destruktivno dejstvo neprekidno se pove}ava i to upredo sa procesom
industrijalizacije i urbanizacije savremenog sveta.
Postoji vi{e teorija o nastanku o{te}enja neuroepitelijalnih }elija Kortijevog
organa. Postoji shvatanje da akusti~ni nadraàji velikog intenziteta uti~u na slu{ne
}elije, ometaju}i izgradnju proteina i dovode}i do inhibicije RNA (ribonukleinske
kiseline). Vosteen smatra da se funkcija kohle moè normalno odvijati kod intaktnih
metaboliti~kih procesa. Prema jednoj teoriji, svaka hipoksija Kortijevog organa
izaziva smetnje u sprovodjenju zvu~nih impulsa. Vaskularne promene, u stvari
vaskularis, direktno se odraàvaju na zvu~nu sprovodljivost.
Rauchov-a ispitivanja 1966. godine posebno se baziraju na biohemijskim
promenama u slu{noj }eliji, nervnim vlaknima i sinapsama. On smatra da inhibicija
stvaranja acetilholina pod dejstvom buke velikog intenziteta dovodi istovremeno do
o{te}enja u samim slu{nim }elijama i nervnim vlaknima. U slu~aju akusti~ne traume
nastaje sa jedne strane poreme}aj vaskularizacije i odvijanja metaboli~kih procesa u
uslovima hipoksije, a sa druge strane postoji funkcionalna preoptere}enost sa
inhibicijom stvaranja acetilholina.
[to se ti~e o{te}enja sluha i klini~ke slike akusti~ne traume, simptom tinitusa
je uvek prisutan i predstavlja prodromalni simptom evidentne nagluvosti. Tinitus
(zujanje), predstavlja nadraàj kohle, dok nagluvost predstavlja njeno o{te}enje.
Nastale patoanatomske promene uglavnom su lokalizovane na bazilarnom zavoju
kohle. Smatra se da ove promene na frekvenciji od 4.000 Hz i susednim niìm i
vi{im tonovima najbrè nastaju zbog toga {to se nalaze nasuprot fenestro ovalis u
bazilarnom zavoju kohle, pa su zato najvi{e izloène udaru zvu~nih talasa.
Po Hilding-u degenerativne promene nastaju u Deitersovim }elijama. Bekesy
smatra da degenerativne promene nastaju na frekfenciji od 4.000 Hz usled stvaranja
vrtloga uslovljenih hidrodinamikom u kohlei kao i stvaranjem dvostrukih vrtloga.
U svojoj biohemisjkoj teoriji, Bokesy iznosi pretpostavku da degenerativne
promene zahvataju i nervne fibrile gangliona spirale - odgovorne za frekfenciju od
4.000 Hz. Kod akutne akusti~ne traume, kada se radi o ekspoziciji velikoj buci,
de{avaju se promene i u srednjem uhu.
Faktori koji uslovljavaju pojavu akusti~ne traume su slede}i:
1. Celokupni intenzitet buke-ali naro~ito intenzitet ve}i od 90 dB izaziva patolo{ke
promene na kohlei, bez obzira na frekventni spektar;
2. Spektar buke;
3. Kontinualnost ili diskontinualnost buke; i
4. Trajanje i vrsta delovanja buke, i po novim opaànjima
5. Stanje vaskularizacije unutra{njeg uha.
215
Ima mnogo faktora koji favorizuju o{te}enje sluha usleddejstva buke:
a) stanje vaskularnog sistema,
b) stanje neurovegetativnog sistema;
c) virusne i druge infekcije;
d) uìvanje alkohola, nikotina i u ve}im koli~inama kofeina;
e) upotreba raznih sedativa i drugih lekova;
f) poseban faktor koji se nikako nesme zanemariti jeste individualna
vulnerabilnost i otpornost ~ula sluha. Taj faktor nije ni do danas obja{njen.
Ina~e zna se da je vreme potrebno za oporavljanje ~ula sluha proporcionalno
vremenu delovanja buke, tj. {to je ekspozicija bila duà to je vreme oporavka duè
i obrnuto;
g) starost ispitanika ima poseban zna~aj, jer se kod mladjih ljudi ~ulo sluha
brè oporavlja posle zamora, dok kod starijih po~inje da deluje involutivni
zakon.
Pri razli~itoj ekspoziciji, odnosno trajanju delovanja buke na kohleu,

razlikujemo tri stadijuma:
Prvi stadijum adaptacije, nagluvost je kratkotrajna i po prestanku delovanja buke
sluh se vra}a na normalan, uz odredjen vremenski interval odmora.
U drugom stadijumu zamora poreme}en je ceo mehanizam adaptacije i zamora
usled dugog delovanja, te se uporedo sa prvim znacima nagluvost, kojima
prethodi zujanje, javljaju i degenerativne promene na spoljnim ciliarnim }elijama
bazalnog zavoja i gangliona. U ovom stadijumu proces je jo{ reverzibilan ukoliko
se prekine dejstvo buke.
U tre}em stadijumu traume, promene su trajno izraène. Smatra se da su
promene tre}eg stadijuma definitivne ako se nadje gubitak sluha pri
audiometrijskim ispitivanjima 6 meseci posle njegove pojave. Tada je proces
ireverzibilan.
Buka se po intenzitetu deli na:

Prvi stepen od 30 do 60 fona (ili dB),
Drugi stepen od 65 do 90 fona,
Tre}i stepen od 90 do 110 fona i
êtvrti stepen od 110 do 130 fona.
Frekfentni opseg je takodje razli~it i moè da ide u obimu od 40 do 10.000 Hz:
- Vrlo niske frekfencije od 40 do 63 Hz,
- Niske frekfencije od 80 do 125 Hz,
- Srednje frekfencije od 160 do 500 Hz i
- Visoke frekfencije od 630 do 10.000 Hz.
216
Prvi stepen buke od 30 do 65 fona izaziva op{tu reakciju organizma, koja
zavisi od individualne osetljivosti. Samo kod jako osetljivih osoba na buku ova
reakcija moè biti ja~e izraèna (op{ta uznemirenost, razdra`ljivost, glavobolja,
trzanje u snu itd.). Ovaj intenzitet buke ne izaziva naro~ite promene u zdravih
osoba. To je buka koja se ~uje u ku}ama prometnih ulica razvijenih gradova pri
zatvorenim prozorima. Jo{ su stari Grci pre dveipo hiljade godina u starogr~koj
koloniji grada Sibarisu traìli da se stanovni{tvo pridràva reda kjoji }e omogu}iti
ti{inu u gradu i miran san. No}u je bilo zabranjeno proizvoditi jake zvuke, a kova~i
su se morali odseliti izvan grada. Danas je neprekidna buka koju proizvode vozila
na ulicama postala optere}enje za gradsko stanovni{tvo. Urbanisti~ka re{enja za
za{titu od buke znatno kasne za tempom porasta saobra}aja. Zbog toga se sve
~e{}e ~uju opravdani zahtevi stru~njaka da se prevoz dozvoli samo vozilima
gradskog saobra}aja, a privatnim vozilima zabrani ulaz u gradove.
Borba protiv buke od saobra}aja vodi se i na druge na~ine. Interesantan je
na~in za{tite od buke u najprometnijim delovima Pariza. Na vi{e mesta, kao i pored
velikog bolni~kog centra na putu od Orly-a do Pariza, pored autoputa podignbut je
betonski zid debljine preko metar, visine nekoliko metara i duìne 5-6 stotina
metara. Sa spoljne strane zida gaje se puzavice koje imaju zadatak da jo{ vi{e
amortizuju zvu~ne vibracije. Istovremeno zid sluì i za delimi~no odbijanje
zagadjenih gasova prema prostoru na levoj strani autoputa.
Buka od 65 do 90 fona, pored psihi~kog dejstva, prouzrokuje izrazitu
reakciju neurovegetativnog sistema, ali je zdrav organizam moè da podnese bez
ve}ih {tetnih posledica.
Ovakva buka se ~uje na ve}im stanicama, mehanografima, u prostorijama u
kojima se istovremeno radi na ve}em broju pisa}ih ma{ina i u velikim fabrikama.
Ova buka deluje vrlo {tetno na ~ove~ije ~ulo sluha i na ~itav organifzam.
Tre}i stepen buke, najve}i izdr`ljiv, od 90 do 110 i 120 fona, registruje se u
dizel-lokomotivama i to u ~itavom frekfentnom opsegu od 430 do 10.000 Hz.
No, pored buke tako velikog intenziteta tu su uvek prsutne i vibracije koje
jo{ vi{e senzibiliraju organe percepcije slu{nih draì.
Buka preko 110 do 130 fona je neizdrìva za ljudsko uho, i ~ovek je dugo
ne izdràva. Kako na{ krvotok reguli{e vegetativni nervni sistem, to je razumljivo {to
buka prouzrokuje poreme}aj u funkciji ovog sistema, koji }e reagovati i poremetiti
normalnu cirkulaciju krvi.
Kako se vidi buka je opasna za radnike, naro~ito ako su joj direktno
izloèni. I u slu~ajevima manjeg intenziteta {tetno deluje dekoncentri{u}i i
umanjuju}i radne sposobnosti radnika.
217
9.3. Merenje i analiza buke.
Konstrui{u}i aparate za merenje nivoa i intenziteta buke, fizi~ari su nastojali

da naprave takve instrumente koji bi posedovali svojstva sli~na ~ove~ijem uhu. U
traènju na~ina za merenje nivoa buke kori{}eni su slede}i postupci:
a) metod uporedjivanja zvuka po Barkhauzenu
b) metod maskiranja zvuka po Wegelu, Lanu i Galetu.
Prvi metod uporedjuje buku koja treba da se izmeri sa bukom koja je

unapred poznata i odredjena (etalon) i ~iji se nivo prilagodjava postoje}oj buci, sve
dok se obe ne nadju na istom nivou.
Druga metoda, metoda maskiranja zvuka uzima jedan odrdjeni etalonirani
zvuk koji se pove}ava ili smanjuje i dostiè onaj nivo koji }e u~initi da buka koja
postoji spolja postane ne~ujna. Tada se, obi~no, kaè da je etalonirani zvuk
maskirao postoje}u buku.
I jedna i druga metoda zahtevaju prili~no vremena za ispitivanje, a takodje i
veoma izve`bano uho koje je u stanju da oceni kada su se dva zvuka izjedna~ila u
intenzitetu. Prvi postupak je oteàn ~injenicom da struktura etalonirane buke i one
koja se ispituje naj~e{}e nije ista. Razlike koje postoje u spektru etalonirane i
ispitivane buke mogu u velikoj meri da ograni~e mogu}nosti ovog metoda.
Isto tako je te{ko i nepouzdano, usled niza subjektivnih i objektivnih
okolnosti, uhom odrditi pravi trenutak kada po~inje maskiranje etaloniranim zvukom,
pa su to razlozi koji ograni~avaju primenu ovog metoda merenja buke. Zbog svega
pomenutog fizi~ari su nastojali da konstrui{u takav aparat koji bi, pre svega, mogao
ta~no da registruje intenzitet i visinu zvuka. Tako je konstruisan sonometar
(fonometar) kojim moè ta~no da se izmeri nivo postoje}eg zvuka, ondosno buke.
Aparat se sastoji iz slede}ih delova:
- mikrofona
- atenuatora
- filtra odzivnih karakteristika "A,B,C"
- elektronskog poja~iva~a
- pokaznog instrumenta.
Aparat se napaja jednosmernom ili naizmeni~nom strujom.
Medjunarodna komisija za elektroniku (IEC) od 1961. godine standardizuje tri
frekventne karakteristike uz pomo} tzv. subjektivnog filtra koji, u stvari, predstavlja
niskofrekventno poja~alo ugradjeno u sonometar. Ovim delom aparata postiè se da
se izmereni intenzitet zvuka pribliàva subjektivnoj proceni ja~ine zvuka. Ovo se
postiè tako {to frekventna karakteristika subjektivnog filtra za ovu svrhu koristi
izvrnute ekvifonske linije. Tri frekventne karakteristike koje predstavljaju subjektivni
filtar obeleène su slovima "A, B i C" i odgovaraju izvrnutim ekvifonskim linijama.
"A" karakteristika odgovara 40 fonskoj liniji.
218
"B" karakteristika odgovara 70 fonskoj liniji.
"C" karakteristika odgovara 100 fonskoj liniji.
"A" karakteristika se upotrebljava prilikom merenja u onim prostorijama u

kojima intenzitet zvuka ne prelazi nivo od 55 dB.
"B" karakteristika se upotrebljava za merenje intenziteta zvuka na nivou
izmedju 55-85 dB.
"C" karakteristiku koristimo za merenje nivoa iznad 85 dB.
Koriste}i ovaj metod moè se snimiti ceo dinami~ki frekventni opseg buke u
zadovoljavaju}im granicama ta~nosti. Zatim se postoje}e vrednosti A, B i C
karakteristika zamenjuju u Koksovoj formuli i dobija osnovna vrednost strukture
zvuka.
Preciznije merenje zvuka koje bi dalo verniju sliku o zvu~nim pojavama,
moè se obaviti kori{}enjem oktavnih filtara.
Ukoliko je potrebno jo{ preciznije merenje i poznavanje dinamike zvu~nih
pojava, merenje se vr{i tre}insko-oktavnim filtrima.
I jedan i drugi metod propisuje medjunarodna komisija za standardizaciju
zvuka (JEC) a odnosi se na frekventan opseg od 64 Hz-8000 Hz.
9.4. Za{tita od {tetnog dejstva buke.
Poznavaju}i {tetno dejstvo buke, ne samo na ~ulo sluha ve} i na ~itav

organizam, u svim sredinama gde je potrebno, treba pri}i problemu za{tite od buke.
Za{tita od buke razlikuje se, naj~e{}e, u dva smisla: A) za{tita od buke na radnom
mestu i B) za{tita stanovni{tva od buke.
A) Metod za{tite od buke na radnom mestu realizuje se na slede}i na~in:
a) izborom ma{ina koje stvaraju manju buku
b) u~vr{}ivanjem delova ma{ina koje lupaju
c) dobrom izolacijom i utemeljivanjem (ankerovanjem) ma{ina kako bi se
spre~ilo {irenje zvuka putem podloge
d) oblaganjem podova materijalima koji upijaju zvuk
e) ogradjivanjem bu~nih ma{ina ili delova u akusti~ne oklope
f) postavljanjem apsorpcionih barijera za smanjenje zvu~nih uticaja ma{ina
kojima radnik neposredno ne upravlja
g) gradjenjem kabina koje ne propu{taju zvuk.
h) skra}ivanjem radnog vremena.
Kori{}enjem nekih od ovih mogu}nosti, akusti~nom korekcijom radne
prostorije nivo bu~nosti u proseku moè da se smanji za 5-10 dB.
Naj~e{}e kori{}eni apsorpcioni materijali su: filc, neki tekstilni produkti (vuna,
pamuk, staklena vuna), perforirani materijal i sl.
219
Ukoliko raspoloìva sredstva op{te za{tite nisu dovoljna da nivo buke spuste
na tolerantnu vrednost, treba primeniti sredstva li~ne za{tite: razli~ite tipove antifona
i {titnika za u{i.
B) Metodi za{tite stanovni{tva od buke izalze iz okvira radne u ìvotnu sredinu i
sastoje se u slede}em:
a) odabiranje adekvatne lokacije objekta u odnosu na naselje
b) zatvaranje celih pogona u zgrade
c) za{tita ventilacionih otvora prigu{iva~ima
d) postavljanje zvu~nih barijera.
Samo pravilnom primenom metoda za{tite na radnom mestu i okolnog

stanovni{tva moè se obezbediti zdrava i bukom optere}ena sredina do vrednosti
koja nije {tetna po ljudsko zdravlje.
Smanjenje zvu~ne snage nekog izvora je najprirodniji na~in da mu se smanji
buka, ali je istovremeno i najsloèniji. Da bi neki stroj ili uredjaj postao i zvu~ni
izvor, potrebno je da sile koje se razvijaju tokom njegovog rada izazovu vibracije
stroja ili jednog njegovog dela na ~ujnim frekfencijama. Da bi te vibracije stvarale
buku, tj. neèljeni zvuk, zvu~na snaga stroja mora bidti dovoljno velika. Prema
tome, pri aktivnom smanjenju buke nekog izvora treba ili smanjiti uzbudne sile ili
spre~iti njihovo {irenje na kriti~ne delove konstrukcije, odnosno smanjiti, spre~iti
transformaciju mehani~ke energije u zvu~nu.
Smanjenje uzbudne sile vrlo ~esto zadire u samu bit radnog procesa stroja,
pa je obi~no vrlo te{ko posti}i ga, a ~esto i nemogu}e. U svakom slu~aju takav
posao zahteva vrsnog specijalistu. Mehani~ke i eletromagnetske buke su rezonantne
pojave ~iji se nivo moè uop{teno predstaviti izrazom:
F N ak
L = 20.log xC
f u2 / Fv2
gde je F uzbudna sila, Fv i fu vlastita i uzbudna frekvencija, a Nak faktor kojim se

ozna~ava stepen pretvaranja mehani~ke u zvu~nu energiju.
Dakle, nivo buke moè vi{e zavisiti od blizine vlastite i uzbudne frekfencije,
nego od samog iznosa uzbudne sile. Prema tome, pri istraìvanju akusti~kih pojava
treba voditi ra~una o mehani~kim svojstvima uredjaja. Medjutim, konstrukcije
strojeva, odnosno svih tehni~kih izvora buke vrlo su sloène, pa nije uvek mogu}e
prora~unati njihove frekventne karakteristike, neophodna su i eksperimentalna
ispitivanja prototipskih modela uredjaja.
Teorija stvaranja i prostiranja zvuka, to jest prora~un zvu~ne snage,
frekventnih karakteristika i oblika zvu~nog polja danas su re{eni samo za neke vrlo
jednostavne slu~ajeve: kugla koja pulsira ili osciluje, beskona~no duga~ak cilindar,
bezkona~no velika ravna plo~a, itd. Oblici postoje}ih strojeva sa akusti~kog gledi{ta
220
su jo{ sloèniji nego sa mehani~kog, pa je za istraìvanje zvu~nih karakteristika
takvih izvora eksperimentalno ispitivanje neophodno.
Akusti~no izoliranje izvora buke moè biti vrlo delotvoran na~in smanjenja
buke, ali je njegova primena ograni~ena. Efikasni izolacioni oklopi zahtevaju mnogo
prostora, pa nisu primenjivi za serijske proizvode ili za izvore malog volumena. U
na~elu, takvi oklopi ne bi smeli imati nikakvih otvora, jer im oni smanjuju delovanje.
Vrlo mnogo strojeva i uredjaja zahteva ~estu pogonsku kontrolu i nadzor, {to
oteàva konstrukciju oklopa. Oklopi za strojeve moraju imati otvore ili prolaze za
cevi, {to poskupljuje njihovu izradu i smanjuje efekat.
Izrada oklopa postaje naro~ito sloèna kada moraju imati otvore za dovod i
odvod sveèg vazduha. Takve otvore treba prigu{iti posebnim prigu{iva~ima, {to
takodje moè biti sloèn tehni~ki zadatak.
Teorija i konstrukcija oklopa i prigu{iva~a je prili~no razvijena za
jednostavnije slu~ajeve. Pri razvoju specijalnih oblika neophodna su i
eksperimentalna istraìvanja. Predvidjene karakteristike oklopa i prigu{iva~a potrebno
je uvek eksperimentalno proveriti.
221
X
AEROZAGADJENJE I KOROZIJA
Kao {to je ve} istaknuto, od {tetnog dejstva zagadjenog vazduha ne trpe

samo ljudi i ìvi orgnski svet. I na metalima i ostalim materijalima nastaju velika
o{te}enja korozivnim dejstvom zagadjiva~a okolne sredine usled ~ega industrija trpi
velike gubitke. Tako se na primer korozijom u svetu o{teti svake godine oko 100
miliona tona ~elika, {to iznosi oko 20% od ukupne svetske proizvodnje ~elika.
Pored direktnog nagrizanja metala, {tete su velike i od isticanja fluida kroz
sitne otvore nastale korozijom na cevovodima. Dalji gubici nastaju zbog zamene i
popravke o{te}enih delova zbog ~ega se obustavlja proizvodnja. Velika sredstva se
u svetu tro{e na razvoj i proizvodnju sredstava za za{titu od korozije. Tako su na
primer {tete od korozije u SAD u 1949. godine iznosile oko 6 milijardi dolara, ne
r~unaju}i {tete na vojnim objektima, atomskim reaktorima i sli~no. Danas, u eri ve}e
industrijalizacije ti gubici su svakako daleko ve}i.
10.1. Klasifikacija {tetnog dejstva gasovitih polutanata po zonama i vrsti.
Metali se u prirodi ne nalaze u ~istom stanju (izuzev nekih plemenitih) ve} u

obliku oksida, sulfida, sulfata i dr. Izdvojeni iz ruda i preradjeni u predmete za
svakodnevnu upotrebu, alate, opremu, teè da se vrate u svoj prvobitni,
termodinami~ki stabilniji oblik. Usled toga se na metalnim povr{inama dejstvom
okolne sredine de{avaju promene pod imenom korozija metala.
Pri povi{enim temperaturama iznad 100 oC pri obi~nom atmosferskom
pritisku i bez prisustva vlage dolazi do hemisje korozije, tj. do direktne hemijske
promene na metalima (termi~ka obrada metala, korozija u prisustvu organskih i
neprovodnih te~nosti i dr.).
U prisustvu elektrolita dolazi do elektrohemijske korozije. Elektrohemijska
korozija spada u oksido-redukcione procese. U svim slu~ajevima elektrohemijske
korozije (bez obzira na kome je metalu u dodiru sa elektrolitom do{lo do korozije)
anodne reakcije se sastoje iz oksidacije ~vrstog metala do njegovog jona:
M M+n + ne
Kod korozije legure mogu istovremeno postojati vi{e anodnih reakcija. Na

primer anodne reakcije za Al-Cu leguru mogu biti:
Al Al+3 + 3e ili Cu Cu+2 + 2e
Mogu}e anodne reakcije mogu se relativno lako predvideti.
222
Korozija u elektrohemisjkom smislu nastupa kada ~vrsti metal oksiduje do
pozitivno naelektrisanog jona metala u rastvoru. Ova pojava se de{ava na anodi,
vi{ak elektrona prolazi kroz metal na katodu odakle bivaju udaljeni reakcijom
redukcije.
Kod katodnih reakcija ima vi{e mogu}nosti, tj. mogu da nastupe razli~iti
tipovi reakcije, kao na primer:
-razvijanje vodonika u kiselim rastvorim
2H+ + 2e H2
-redukcija kiseonika u kiselim rastvorima
O2 + 4H+ + 4e 2H2O
-redukcija kiseonika u kiselim ili alkalnim rastvorima
O2 + 2H2O + 4e 4OH
-redukcija metalnog jona
M+3 + e M+2
-izdvajanje metala
M+ + e M
Izdvajanje vodonika i redukcija kiseonika su naj~e{}e reakcije. Na povr{ini

metala koja korodira mogu istovremeno nastati razli~ite katodne reakcije. Reducent
mora sadràti vstu koja moè biti redukovana na katodi i jon koji je sposoban da
kompletira elektri~no kolo izmedju anode i katode (tj. korodent mora biti elektrolit).
Elektrohemijska korozija nastaje kontaktom metala i vode ili vodenih
rastvora. Ovde spada interkristalna korozija koju omogu}ava postojanje razli~itih
potencijala izmedju granice zrna (ili izmedju faze nataloène na granicu zrna) i
osnovnog metala, kao i galvanska korozija kod sistema dvaju metala i elektrolita.
Atmosferska korozija koja prakti~no spada u naj~e{}i i najrasprostranjeniji vid
korozije pripada takodje elektroliti~koj koroziji. Elektrolit kod atmosferske korozije
predstavlja sloj vlage na povr{ini metla obrazovan od vodene pare iz atmosfere u
kome su ~esto rastvoreni pra{ina, pepeo, industrijski gasovi i dr. Sadràj vodene
pare se jako menja u zavisnosti od klimatske zone i godi{njeg doba, od 4%
223
(zapreminski) u tropskim predelima i 1% u umerenim do 0.01% preko zime u
hladnim zonama Zemlje.
Pored stalno prisutne vlage na koroziju metala su od uticaja i koli~ina i oblik
atmosferskog taloga, sadràj kiseonika, primese iz vazduha, temperatura i njene
promene, zatim razna zra~enja i mehani~ka naprezanja pokretanjem vazduha.
Intenzitet ovih uticaja, njihovo trajanje, redosled i na~in smenjivanja zavisni su od
klime.
Ustanovljeno je da je op{ti materijalni efekat delovanja korozije u
atmosferskim uslovima upravo proporcionalan vremenu delovanja sloja vlage na
povr{inu metala. Prema tome, po{av{i od meteorolo{kih karakteristika date oblasti
(podrazumevaju}i broj dana sa snegom i kio{om, maglom, rosom i dr.) mogu}e je
orijentaciono prora~unati srednje vreme korozije metala u razli~itim oblastima zemlje,
a po{av{i od ukupnog vremena vlaènja u toku godine odrediti i brzinu korozije. U
SSSR-u postoje karte korozije metala u seoskoj atmosferi nezagadjenoj industrijskim
gasovima i talozima. Tehnoklimatske karte za na{u zemlju jo{ ne postoje.
Neka interesantna ispitivanja korozione postojanosti metala i legura u
atmosferskim uslovima i raznim klimatskim podru~jima na{e zemlje vr{ena su od
strane saradnika Tehnolo{kog instituta u Beogradu. Korozione stanice su
postavljene u karakteristi~nim klimatskim reonima na{e zemlje: u Kumboru, koga
karakteri{e primorska koima, u Hadì}ima gde preovladjuje uticaj kontinentalne sa
karakteristikama planinske klime, u Nikincima gde preovladjuje tipi~na kontinentalna
klima sa karakteristikama panonskog podru~ja i seoskom atmosferom i u Beogradu,
kog karakteri{e kontinentalna klima sa specifi~nim uticajem panonske klime i
industrijskom atmosferom. Pra}eno je 14 vrsta metala i legura u toku od 3 i 5
godina.
Prema ovim ispitivanjima najve}u korozionu otpornost od svih ispitivanih
metala i legura posedovao je Al (99,5%). Od legura aluminijuma najve}u kroozionu
otpornost posedovao je alumen (najmanju korozionu stabilnost pokazao je u
primorskoj klimi). Duran, pak, posedovao je najmanju klimatsku otpornost. Mesing
Ms 63 pokazao je najve}u otpornost od svih legura bakra. Od osam ispitivanih
vrsta ~elika (hladna valjana ~eli~na traka, ^ 1431, hrommolibdenski ~elik, ^ OCR-
4V, ^ HCMO, brzorezni ~elik RBC-4 4144) najve}u korozionu stabilnost pokazao je
prokron special ~elik 2^ 4570. Isti ima najve}u korozionu otpornost u Nikincima, a
najmanju u Kumboru.
Pored dosad nabrojanih klimatskih faktora od velikog zna~aja za korozionu
postojanost metala je sadràj ne~isto}a u vazduhu. Ne~isto}e kao {to je poznato
mogu biti prirodnog i industrijskog porekla. U ne~isto}e prirodnog porekla spadaju
pra{ina, pepeo i dim nastali velikim poàrima, pesak, morska so i dr. Ove ne~isto}e
mogu biti organskog i neorganskog porekla, rastvorene i nerastvorene u vodi.
Prisustvo industrijskih gasova i pra{ina u atmosferi naj~e{}e veoma ubrzava
procese korozije metala. Kod metala koji se u nezagadjenoj atmosferi prevla~e
224
kompaktnim za{titnim oksidnim slojem isti se o{te}uje i ~ini da ~esto i postojaniji
metali korodiraju. Sastav primesa vazduha je razli~it u raznim industrijskim zonama i
zavisan je od vrste industrije. Taloènje industrijske pra{ine u industrijski razvijenim
zemljama je do preko dva puta ve}e, a u industrijskim zonama i vi{estruko ve}e od
taloènja prirodne pra{ine. Tako su na primer srednje vrednosti godi{njih taloga
pra{ine u gr/m za neka mesta:
u Rotge{tatu (30 km severno od Londona) 4
u Londonu 365
u Harkovu (centar industrijskog grada) 456
u Harkovu (industrijska oblast grada) 1470
Najve}e koli~ine industrijske pra{ine nastaju sagorevanjem goriva. Pri
sagorevanju mrkog uglja kroz dimnjak odlazi 30 - 50% nasagorelih ~estica, a pri
sagorevanju ugljene pra{ine 19 - 40%. Kod elektrana koje koriste visokokalori~na
goriva na svakih 100.000 KWh date snage ode u vazduh 47 t pepela za 24 h.
Prema sastavu i rastvorljivosti industrijskih taloga 67% je nerastvorljivo u vodi od
~ega je 44% pepela, 22% ~adji i 1% smole, a 33% od ukupne koli~ine je rastvorno
od ~ega su 10% sulfati, 3% hlorna jedinjenja, 0,7% amonijak i 20% ostalo.
Brz razvoj industrije i saobr}aja prouzrokovao je takodje i veliki porast
koncentracije agresivnih gasova u atmosferi. Od {tetnih sastojaka gasova koji se
susre}u u okolini na prvom mestu po svom korozionom dejstvu stoje produkti
sagorevanja sumpora-SO2. U dodiru sa vodom SO2 daje vrlo agresivnu sumpornu i
sumporastu kiselinu. Zatim dolaze neki gasni odvodi sa sadràjem H2S, Cl2,
jedinjenja fluora, NH=, HCN, As, pare Hg. Slabije korozivno dejstvo pokazuju CO,
nezasi}eni ugljovodonici (etilen, acetilen, propilen). Pored toga ispusni industrijski
gasovi mogu sadràti Cs, Cu, Pb, Zn, Sn, i druge metale (koji mogu katalisati
pojedine procese korozije) i na kraju same produkte proizvodnje.
Smatra se da srednja koli~ina SO2 kod termocentrala koje sagorevaju ugalj
iznosi 6.8 gr/KWh, a kod termocentrala na te~na goriva 20.6 gr/KWh. Sve ostale
industrije koje koriste ugalj i te~na goriva za proizvodnju toplotne energije proizvode
u istom odnosu SO2.
Emisija SO2 i pra{ine predstavlja 2/3 od ukupne koli~ine emitovanih
ne~isto}a u pojedinim idnustrijskim zonama. U narednoj tabeli data je raspodela
ne~isto}a unutar industrijskih oblasti.
Tabela 10.1. Prose~an sastav industrijske emisije

Ne~isto}a mil.t/god. procenata
SO2 22 48
Pra{ina 10 21
CO2 6 12.5
NO, NO2 6 12.5
CO 4 8
Ukupno 48 100
225
10.2. [tetno dejstvo otpadnih gasova na metalne povr{ine.
Procesi korozije nastaju na povr{inama izloènim agresivnom dejstvu okolne

sredine. Kod korozionih promena na ~itavoj povr{ini imamo povr{insku koroziju. Kod
mestimi~ne, lokalne korozije dolazi do mestimi~nog propadanja pojedinih delova
povr{ine metala. U zavisnosti od dubine i pre~nika mesta o{te}enih korozijom
razlikujemo koroziju u obliku pega, Pitinovu koroziju i medjukristalnu koroziju (kada
se o{te}enje prostire po granicama kristala).
Lokalni oblici o{te}enja znatno su teì, opasniji od povr{inske korozije po{to
se kod ovih korozionih procesa o{te}enja de{avaju u dubljim slojevima metala. U
tim slu~ajevima pored znatnih gubitaka metala propada i celokupna skupa
konstrukcija i oprema.
Po karakteru kontakta metala sa elektrolitom razlikujemo koroziju:
a) pri potpunom kontaktu sa elektrolitom,
b) pri nepotpunom kontaktu sa elektrolitom,
c) pri povremenom kontaktu sa elektrolitom i
d) strujnu koroziju.
U svim ovim slu~ajevima dolazi do elektrohemijske korozije, no istovremeno
medju njima postoji su{tinska razlika koja se pre svega odraàva u razli~itoj brzini
procesa korozije.
Osnovni pokazatelji brzine korozije su dubina prodiranja korozije (uzeta kao
karakteristika lokalne korozije) ili debljina sloja korozije primenjena za ocenu
ravnomernog propadanja. U oba slu~aja brzina korozije moè biti izraèna u
milimetrima na godinu nezavisno od prirode metala ili legure. Za odgovaraju}u
karakteristiku korozionog pona{anja metala razradjena je skala korozione
postojanosti (GOST 5272-5).
Pri ravnomernoj koroziji debljina prokorodiranog sloja, ili drugim re~ima
dubina korozije l u mm/god moè biti izraèna u jedinicama koje karakteri{u brzinu
korozije - K, naj~e{}e izraènu masom metala izloènog koroziji, koja nestaje sa
jedinice povr{ine u jedinici vremena (gr/m2h). Za gvo`dje formula ima slede}i oblik:
l
K = = l 0,895 (gr/m2h)
8.76
gde je specifi~na teìna metala ( Fe = 7.86).

Prikazivanjem maksimalne dubine prodiranja i srednje dubine prodiranja,
iraz~unate iz gubitka mase, moè se suditi o stepenu neravnomernosti korozije. O
ovom faktoru treba voditi ra~una pri izra~unavanju veka (trajnosti) cevovoda visokog
pritiska ( gasnih cevovoda) ili hemijskih aparata. U kolikoj meri neravnomerna
226
korozija izazvana pojavom lokalnih korozionih centara dovodi do brèg sniàvanja
veka trajanja, ne moè se zaklju~iti po{av{i isklju~ivo od gubitka mase. Poslednje je
posebno va`no pri konstrukciji sudova i aparata od legura aluminijuma ~ija korozija
ima jako izraèn neravnomeran Pitin-ov karakter. Kao pokazatelj korozione
postojanosti uzima se i promena mehani~ke ~vrsto}e sa vremenom.
Na osnovu pokazatelja korozione postojanosti prognozira se koroziono
pona{anje metala i legura za duì vremenski period, ili drugim re~ima, vek trajanja
do pojave prvog propadanja usled korozije po ~itavoj debljini materijala.
Prognoziranje korozionog pona{anja metalne konstrukcije nije mogu}e bez
analize svih faktora korozije-kako unuta{njih tako i spolja{njih. Pod unutra{njim
faktorima se podrazumeva hemijska struktura i sastav legure, naponski sastav, tj.
sve {to karakteri{e metal, a pod spolja{njim sve {to karakteri{e okolnu sredinu.
Vernon je pokazao da se korozija gvo`dja de{ava samo u atmosferi sa
preko 60-70% relativne vla`nosti vazduha. Ispod ove kriti~ne vla`nosti vazduha
prakti~no ne postoji korozija u nezagadjenoj atmosferi u atmosferskim temperaturnim
relacijama. Za aluminijum ova vrednost iznosi do 85%. Aluminijum gradi debeli
oksidni sloj koji ga {titi od atmosferske vlage. Do smanjenja postojanosti filma dolazi
duìm dejstvom vazduha relativne vla`nosti iznad 90%. Isto vaì i za kalaj.
Procesi korozije se menjaju u zagadjenoj atmosferi, tj. menja se kriti~na
vla`nost, brzina korozije, kao i sastav produkata korozije. Atmosferski talozi koji
sadrè rastvorene gasove znatno uti~u na brzinu korozije, bilo rastvaranjem gasova
i pra{ine ili spiranjem istih sa povr{ine metala.
Uticaj atmosferskog zagadjenja na koroziju ispitivan je kako radovima
Vernona, tako i Prestona, Senjala, Badvara, Bartola i Beraneka, Petersona i
Vilkinsona.
Kako je naj~e{}e ne~isto}a vazduha SO2, sa njime su vr{ena brojna
ispitivanja. Hadson je pokazao da postoji direktan odnos izmedju koncetracije SO2
na odredjenom mestu i brzine korozije mekog ~elika i cinka.
Interesantna laboratorijska ispitivanja vr{ena su na mekom ~eliku, bakru i
cinku u prisustvu SO2, H2S i NH3. Eksperimenti su izvodjeni na temperaturi od 40
o
C u prisustvu vodene pare, sa razli~itim sadràjem SO2. Brzina korozije (po
povr{ini uzorka) odredjivana je prema uve}anju teìne uzorka ili prema gubitku
metala posle uklanjanja produkata korozije.
Pri izlaganju mekog ~elika atmosferi razli~ite vla`nosti (58-99%), u odsustvu
bilo kakvih ne~isto}a, prakti~no nije do{lo do korozije, izuzev nekoliko pega pri
vla`nosti iznad 80%. Primenom osetljive temperaturne kontrole spre~avana je
kondenzacija vodene pare. U ovakvim uslovima dolazilo je do veoma slabe korozije.
Kada je uvodjen SO2 (0.3% zapreminski) u toku jednonedeljnog izlaganja
zapaèno je znatno dejstvo gasa na razli~ite metale, pri ~emu se ovo dejstvo
smanjivalo od mekog ~elika prema aluminijumu slede}im redom: meki ~elik, cink,
bakar, aluminijum. Za svaki metal je postojala odredjena kriti~na vrednost relativne
227
vla`nosti, iznad koje je korozija bila brà. Na primer, za meki ~elik kriti~na vrednost
relativne vla`nosti bila je 60%, za ~elik i cink 40%, a za aluminijum 80%.
Izlaganja vrlo visokim koncentracijama SO2 i u prisustvu visokog sadràja
vodene pare u vazduhu nisu dovela do korozije ako je spre~avana kondenzacija
vlage na uzorcima. Vernon je jo{ ustanovio da je za otpo~injanje korozije na
gvo`dju kriti~na vrednost relativne vla`nosti 70%.
Sa pove}anjem koncentracije SO2 pove}ava se brzina korozije. Brzina
korozije za meki ~elik ima najve}u vrednost pri koncentracijama SO2 od 0.9%.
Sastav produkata korozije menja se takodje u zavisnosti od koncentracije SO2 i
brzine korozije. Maksimalna vrednost brzine korozije je u vezi sa razli~itim
produktima korozije obrazovanim pri razli~itim koncentracijama SO2 (do 0.9% i iznad
0.9% SO2). Barton je takvo pona{anje objasnio prisustvom hidroksida gvo`dja u
produktima korozije s niskim sadràjem sumpora koji se obrazuje pri koncentraciji
SO2 do 0.5% i inhibicijom reakcije usled niskih vrednosti pH okolne sredine.
Na brzinu korozije uti~e takodje i hrapavost povr{ine. Hrapave povr{ine
korodiraju znatno brè. Ovo se obja{njava ne samo uve}anjem povr{ine nego i
zbog pove}anja kondenzacije vodene pare na neravnim povr{inama.
Ako se predmeti koji su prethodno bili izloèni dejstvu SO2 gasa u vla`noj
atmosferi naknadno izloè ~istoj vla`noj atmosferi korozija se i dalje nastavlja. Na
brzinu korozije u ovom slu~aju uti~u koncentracija SO2 u prethodnom izlaganju,
relativna vla`nost i vreme prethodnog izlaganja.
Proces korozije gvo`dja u prisustvu SO2 otpo~inje upijanjem SO2 kao i
njegovim rastvaranjem u sloju kondenzata na povr{ini metala. SO2 se vazdu{nim
kiseonikom oksiduje do trioksida i u dodiru sa vlagom prelazi u sumporastu i
sumpornu kiselinu. Reakcijom sa gvo`djem obrazuju se razli~iti produkti, kao sulfati,
sulfidi, slfiti, tiosulfati i dr. Nastali produkti korozije se delom hidrolizuju, na primer:
4FeSO4 + O2 + 6H2O 4FeO OH + 4H2SO4
4H2SO4 + 4Fe + 2O2 4FeSO4 + 4H2O
Regeneracijom sumporne kiseline produàva se proces korozije. Korozija

metala zavisi na taj na~in od vremena izlaganja dejstvu SO2 i vlage. Proces korozije
se nastavlja hidrolizom produkata korozije i po uklanjanju predmeta iz zagadjene
atmosfere.
Prema radovima Vernona najmanja korozija bakra je pri koncentraciji SO2 od
0.85%. Ovo se obja{njava time {to se pri ovoj koncentraciji obrazuje normalni bakar
sulfat, dok pri vi{im i niìm koncentracijama produkti korozije sadrè ili kiselinski
ostatak ili ostatak hidroksida bakra.
Ispitivanja korozije razli~itih metla u atmosferi H2S gasa su pokazala da
brzina korozije raste kod mekog ~elika do 60% relativne vla`nosti vazduha, zatim
228
do 80% opada, a zatim opet raste. Korozija cinka prakti~no ne nastaje, a korozija
bakra iako vrlo slaba, raste sa pove}anjem vla`nosti. Rezultati ovih eksperimenata
navedeni su u tabeli 10.2.
Tabela 10.2. Korozija metala u atmosferi sa H2S.

__________________________________________________________
Koncentracija Relativna Gubici u tezini uzorka 4,4x2,2
H 2S vla`nost% Meki ~elik Bakar Cink
__________________________________________________________
10 6.2 - -
20 2.4 - -
30 19.7 - -
40 33.0 - -
1% 50 41.6 4.0 0.4
60 46.0 5.0 0.5
70 12.9 4.0 0.4
80 10.5 4.6 0.2
89 45.0 6.8 0.2
94 64.0 7.8 0.2
__________________________________________________________
U industrijskoj atmosferi se pored sumpornih gasova u ve}im koli~inama

nalaze jo{ i CO2 i CO. Ovi gasovi su (prema poslednjim ispitivanjima) od manjeg
zna~aja za koroziju metala. Kod aluminijuma koji je amfoternog karaktera prisustvo
CO i CO2 u vla`noj atmosferi moè dovesti do o{te}enja povr{inskog oksidnog sloja
i do pojave Pitinove korozije (korozije debljih slojeva).
U praksi se koroziono dejstvo okoline (u cilju ispitivanja korozivne
postojanosti materijala) moè izvr{iti na dva na~ina: prirodnim pute, tj. dugotrajnim
izlaganjem prirodnim uslovima i ve{ta~kim putem-skra}enim, ubrzanim postupkom,
izlaganjem materijala u komorama sa oteànim uslovima i ve}im koncentracijama.
Razradjeno je vi{e metoda za ispitivanje korozije:
- raspra{ivanjem rastvora kuhinjske soli,
- dejstvom industrijske atmosfere,
- potapanjem predmeta u sme{u kaolina i vode, a potom izlaga-
njem u vla`noj atmosferi,
- ispitivanjem u kiselinama i bazama.
Mnoge zemlje su izradile svoje nacionalne standarde za ova ispitivanja: DIN,
ASTM, GOST, preporuke medjunarodne komsije IC u ~iji su rad uklju~ene mnoge
zemlje, medju kojima i na{a, na{i naciobnalni standardi-JUS.
229
10.3. Mogu}nost za{tite i sanacije od agresivnog dejstva {tetnih gasova.
Najefikasnija mera za{tite od agresivnog dejstva {tetnih gasova bila bi

uklanjanje uzroka {tete tj. spre~avanje emisije {tetnih gasova u atmosferu. No to
nije jednostavan put. U svetu su danas u tom cilju angaòvani mnogobrojni
stru~njaci razli~itih profesija. Napravljeni su mnogobrojni projekti uredjaja za
potpunije sagorevanje, filtraciju i apsorpciju {tetnih gasova i pra{ine. Razvijaju se
novi procesi za dobijanje pojedinih proizvoda uz emisiju ne{kodljivih gasova, no iste
je mogu}e uvoditi i planirati uglavnom kod izgradnje novih fabrika.
Drugi na~in spre~avanja korozije je za{tita metalnih povr{ina od dejstva
agresivnih gasova i para.
Medjutim kako svi materijali, kako je ve} istaknuto, teè da predju u
termodinami~ki stabilniji oblik, to svi proizvodi (metalne konstrukcije, kao i njihove
za{tite) postepeno propadaju. Apsolutna za{tita ne postoji. Metali se mogu samo za
duè ili kra}e vreme za{titi od propadanja, medjutim ni to nije jednostavno i pored
velidkog broja za{titnih sredstava.
Postoji vi{e na~ina da se metali za{tite od korozije, tj. da se brzina korozije
smanji i njihovo propadanje odgodi.
U prvu grupu spadaju zahvati u strukturu materije u toku izrade: legiranje,
termi~ka i mehani~ka obrada. U ovom stadijumu se moè na otpornost metla prema
koroziji uticati na tri osnovna elementa: anodnu polarizovanost, katodnu
polarizovanost i omski otpor legure. Dalje se na korozionu postojanost moè uticati
izradom legura koje po povr{ini stvaraju oksidni sloj sa visokim za{titnim
osobinama, uklanjanjem tzv. cundera i visokom mehani~kom obradom povr{ine.
Za{tita se zatim moè izvesti delovanjem na povr{inu inhibicionim sredstvima
koja se adsorbuju po povr{ini. Ova vrsta za{tite je privremenog karaktera i
upotrebljava se kod transportovanjua, lagerovanja, izmedju operacija u izradi, itd.
Naj~e{}e primenjivan na~in za{tite je za{tita metalnih povr{ina za{titnim
prevlakama.
Za{titne prevlake se mogu podeliti uop{te na nemetalne i metalne.
Nemetalne prevlake delimo dalje na organske i neorganske. U neorganske spadaju:
cement, cementno-azbestne, oksidne, silikatne, fosfatne, fluoridne, sulfidne i dr. U
organske prevlake spadaju prevlake od raznih organskih materijala nanetih u obliku
premaza, slojeva plasti~nih masa, emajla.
êsto se organska i neorganska za{titna sredstva kombinuju u cilju
pove}anja za{titnih osobina. Tako se na primer ~esto vr{i fosfatiranje pa onda
nano{enje organske prevlake u cilju obezbedjenja ve}e adhezije organske prevlake
za metal.
Kod metalne za{tite razlikujemo anodne i katodne prevlake. U odnosu na
~elik su na primer prevlake od cinka anodne, a prevlake od bakra katodne. Pri
naru{avanju cinkove prevlake u dodiru sa elektrolitom dolazi do korozije cinka koji
230
na taj na~in deluje na ~elik kao za{tita. Pri naru{avanju prevlake od bakra u dodiru
sa elektrolitom brzina korozije ~elika raste po{to je u ovome galvanskom spregu
~elik anoda.
Sve {iru primenu u tehnici dobijaju prevlake na organskoj bazi sa
nemetalnim prahovima kao puniocima. Naj~e{}e se u ovu svrhu upotrebljava cink
zbog svoga jako negativnog potencijala.
Organske prevlake se uglavnom upotrebljavaju za za{titu metalnih povr{ina
od atmosferskog uticaja. Osnovu za organska za{titna sredstva ~ine ulja, prirodne i
sinteti~ke smole i mogu se nanaositi u obliku raznih premaza (boje i lakovi) ili u
obliku praha koji se naknadno otapa zagrevanjem.
Sinteti~ke smole se na osnovu fizi~kog pona{anja dele na fluidoplaste,
termoplaste, duroplaste i gumiplaste. êsto se vr{i me{anje termoplasta i duroplasta
radi dobijanja boljih osobina prevlaka. U istom cilju se smolama dodaju plastifikatori,
o~vr{}iva~i, punioci. Neke od naj~e{}e upotrebljavanih organskih smola su
epoksidne, polivinilhloridne, silikonske, poliuretanske, melaminske, fenolne,
poliamidne i dr.
Izbor prevlake se vr{i prema agresivnom dejstvu sredine. Pri izboru se
pored osobina osnovnog materijala mora voditi ra~una o osobinama ostalih
komponenata kompozicije koje treba takodje da budu postojane i da ne reaguju sa
agresivnom sredinom.
Postojanost i vek prevlake pored toga zavise i od tehnologije nano{enja
prevlake, debljine prevlake kao i od pripreme metalnih povr{ina.
Prevlake na bazi su{ivnih ulja ustupaju mesto sinteti~kim smolama koje se
odlikuju boljim mehani~kim osobinama i manjom osetljivo{}u na vlagu.
Kvalitet za{titne prevlake zavisi u mnogome od kvaliteta pripreme povr{ine
pod prevlakom. Lo{e pripremljena podloga daje i od najbolje izabranog materijala
lo{u prevlaku usled slabe adhezije prevlake za podlug. Postoji vi{e na~ina pripreme
povr{ina, i to:
- mehani~ka priprema, priprema abrazivom, priprema gasom,
- hemijska priprema,
- elektrohemijska priprema.
Kod pripreme abrazivom se ~estice peska ili ~eli~ne kuglice no{ene
vazduhom pod pritiskom bacaju velikom brzinom na metalnu povr{inu sa ciljem da
se mehani~kim putem otklone ne~isto}e (oksidi, stari premazi) i proizvede
ravnomerno hrapava povr{ina podloge koja pobolj{ava spajanje metala sa
prevlakom. Za predmete sa tankim zidom, pritisak vazduha ne sme biti ve}i od 1
atmosfere, a dimenzije zrna peska od 1 - 1.5 mm. Za deblje zidove pritisak
vazduha iznosi 2.5 - 3 at, a dimenzije zrna do 2.5 mm. Peskiranjem se potiè
dobar stepen ~i{}enja, uklanja se rdja i cunder. Postupak je relativno jeftin.
231
Kod pripreme plamenom gasa, preko metalne povr{ine se brzo prelazi
plamenom visoke temperature. Postupak plamenom ne uklanja svu rdju i cunder i
zbog toga retko daje zadovolajvaju}e rezdultate.
Hemijskom pripremom se vr{i uklanjanje masti. U upotrebi su razni organski
rastvori kao i deterdènti.
Nagrizanjem bazama, kiselinama i solima dolazi do razudjivanja metalnih
povr{ina. Fosfatiranje je takodje postupak nagrizanja pri kome elektrohemijskom
reakcijom dolazi do izdvajanja nerastvornih fosfatnih jedinjenja. Medju ovim
jedinjenjima preovladjuje tercijarni fosfat:
3Me(H2PO4)2 Me(PO4)2 + 4H3PO4
Daljim tretiranjem kalijumbihromatom se nagrade slojevi gvo`dje-fosfata i

gvo`dje-hromata koji dalje {tite od korozije i sluè kao odli~an medjusloj za
organske prevlake.
U zavisnosti od agregatnog stanja organskih sinteti~kih smola primenjuju se
slede}e metode nano{enja:
1) oblaganje,
2) plakiranje-oblaganje metalnih limova,
3) nano{enje prevlaka iz rastopa, rastvora i suspenzija,
4) nano{enje prevlaka iz te~nih sinteti~kih smola, nano{enje sinteti~kih
smola u obliku pasta i prahova.
Za{titne prevlake se nanose na suvu, sveè peskiranu ili fosfatiranu i
obezma{}enu podlogu premazivanjem ~etkom, prskanjem, uronjavanjem,
elektrostati~kim ili elektroforetskim postupkom. Nanete prevlake se umreàvaju
su{enjem na vazduhu ili zagrevanjem {to zavisi od uslova u eksploataciji. Za
primenu u uslovima povi{ene vlage izradjuju se prevlake sa dva ili vi{e premaza
kako bi se izbegla defektnost prevlaka.
U poslednjih nekoliko godina je jako pro{irena izrada prevlaka od prahova
sinteti~kih smola. Ovi potupci su jednostavni i ekonomi~ni. Razvijeno je vi{e
postupaka za nano{enje ovih prevlaka. Razvijeni su i prilagodjeni raznim postupcima
prahovi sinteti~kih smola kao: PVC, polietilenske, poliamidne, epoksidne i u
poslednje vreme poliestarske. Prahovi se nanose na obezma{}enu i sveè
pripremljenu povr{inu (peskiranu ili fosfatiranu). êsto se u cilju pove}anja adhezije
vr{i i prajmiranje tj. prskanje specijalno pripremljenim sredstvima.
Nano{enje prevlaka se kod jednih postupaka vr{i na taj na~in {to se na
zagrejanu povr{inu predmeta nanosi prah, a kod drugih se prah nanosi na hladnu
povr{inu metla, a sinterovanje se vr{i naknadnim zagrevanjem u pe}i.
Ovim postupcima je mogu}e dobiti prevlake debljine od 50 mirkona do 1
mm. Prevlake mogu biti vi{eslojne, sa slojevima od razli~itih materijala. Ispitivanja
ovakivh prevlaka su vr{ena kod nas u Institutu "Mihajlo Pupin".
232
10.4. Pona{anje opreme za{ti}ene sinteti~kim smolama.
Koliko }e za{titna prevlaka odgovarati svojoj nameni zavisi od niza faktora,

ali u prvom redu od toga da li je pravilno odabran materijal za za{titu, da li je
izradjena odgovaraju}a priprema podlge i da li je pri nano{enju podloge i
umreàvanju dobijena ravnomerna za{titna prevlaka bez defekata.
Da bi se spre~ilo nepovoljno delovanje okolne atmosfere potrebno je dalje
da za{titna prevlaka bude neporozna kako bi se spre~ilo prodiranje {tetnih
atmosferskih taloga i rastvorenih gasova kroz prevlaku i njihovo koroziono dejstvo
na podlogu.Ovo se u prvom redu postiè nano{enjem tankog sloja prevlake koji
svojom debljinom obezbedjuje neporoznost preklapanjem pora nastalih na dodiru
~estica praha. Najkriti~nija mesta u pogledu debljine prevlake su ivice i rogljevi.
Mikrosnimci prevlaka kod kojih je usled previsokih temperatura do{lo do
stvaranja produkata razlaganja pokazuju da kod takvih prevlaka po povr{ini ostaju
posle o~vr{}avanja pore u obliku kratera na mestima prolaska gasova kroz sloj
prevlake ili zarobljeni mehurovi gasa u samom sluju prevlake.
U takvim prevlakama se stvaraju i naprezanja pri o~vr{}avanju koja
ubrzavaju pucanje prevlake i pojavu korozije metala.
Ako je dobro izvr{en izbor materijala prema nameni, prevlake dobijene
sinterovanjem organskih prahova imaju zbog svoje kompaktnosti sloja i do 10 puta
duì vek od prevlaka dobijenih iz rastvora i emulzija.
Na osnovu rezultata dobijenih klimatskim ispitivanjima prevlaka, moè se na
osnovu uticaja vrste sinteti~kih smola na za{titno dejstvo prevlake zaklju~iti slede}e:
- prevlake od prahova polietilena poseduju dobre mehani~ke osobine, dobru
adheziju za povr{inu metala, prakti~no ne upijaju vlagu, poseduju otpornost prema
dejstvu hemikalija, tako da mogu biti upotrebljene za izradu za{titnih prevlaka za
teè eksploatacione uslove. Mana mu je veliko skupljanje, usled ~ega dolazi do
odvajanja prevlake od podloge. Zaobljavanjem ivica i prajmiranjem podloge mogu se
spre~iti pojave velikih napona u prevlaci i njeno pucanje,
- prevlake od poliamidnih prahova poseduju veliku ~vrsto}u, otpornost prema
abraziji, dodirnu atheziju prema podlozi, dobru hemijsku postojanost, visoku ta~ku
topljenja, ali i ve}e upijanje vlage. Dobro pripremljene, odma{}ene i prajmirane
povr{ine mogu se njima uspe{no za{tititi u blaìm klimatskim uslovima,
- prevlake od polivinil-hlorida imaju takodje dobre mehani~ke osobine, veoma
su otporne na dejstvo hemikalija, imaju nisku cenu praha, dobro podnose dejstvo
povi{ene temperature i vlage te se sa uspehom mogu primeniti za izradu za{titnih
prevlaka za upotrebu u oblastima blaìh klimatskih uslova, ali i u atmosferi sa
prisustvom morske soli, sumporne kiseline i sl.,
233
- prevlake od epoksidnih smola su najpovoljnije za izradu za{titnih prevlaka
zbog svojih mehani~kih osobina, hemisje postojanosti, malog upijanja vlage, dobre
athezije, temperaturne postojanosti. Cena ovog praha je ne{to ve}a od cene ostalih
prahova.
234
XI
BEZOTPADNE TEHNOLOGIJE.
RECIKLIRANJE POSTUPAKA I SIROVINA
11.1. Bezotpadne tehnologije.
Vreme je pokazalo da je danas neophodan nov pristup re{avanju problema

za{tite ~ovekove okoline, gde se naro~ita pa`nja obra}a spre~avanju pojave
zagadjenja. Ovaj nov pristup, vezan u prvom redu za industrijske postupke, nazvan
je beztpadnom tehnologijom. On uzima sve vi{e maha i u radu i u planiranju rada
na ovom {irokom polju ~ovekove delatnosti.
Bezotpadna tehnologija obuhvata sve postupke proizvodnje i potro{nje
dobara. Ona po~inje dobijanjem i oplemenjivanjem sirovina i energije, pa preko
proizvodnje dobara zaklju~uje sa nastalim otpacima, trdue}i se da i njih pretvori u
"sekundarne sirovine", odnosno korisne otpatke. (Pod sekundarnom sirovinom se
podrazumeva svaki otpadak koji nastaje pri proizvodnji ili posle potro{nje osnovnog
dobra, koji moè biti upotrebljen kao nova sirovina za proizvodnju nekog drugog
dobra). Ranije se najve}a pa`nja obra}ala na {tetne sastojek ispu{tene u ìvotnu
sredinu i na skupe postupke kojima se oni uklanjaju. Zahvaljuju}i svojoj {irini, ali
ipak vezanoj za tehnolo{ke procese, bezotpadna tehnologija mnogo obe}ava sa
ekonomskog, sicijalnog i tehnolo{kog aspekta. Bezotpadna tehnologija kao prakti~na
primena znanja, metoda i sredstava, pruà ~oveku najsmi{ljenije kori{}enje prirodnih
dobara i istovremeno za{titu ìvotne sredine.
Razume se da se u ve}ini slu~ajeva pri ovome rdi o novim potupcima za
dobijanje sirovina i njihovoj primeni za proizvodnju, o novim proizvodnim postupcima,
koji }e ekonomi~no preradjivati i otpatke. Da bi se otpaci mogli {to bolje koristiti
potrebno je da se "projektuju", a to zuna~i da im se daju odredjene osobine za
unapred predvidjenu primenu. Detaljnim ispitivanjem celokupnog sistema postoje}e
proizvodnje i potro{nje, traè se re{enja zasnovana na nauci na osnovu kojih treba
da se stvaraju novi uslovi rada i novi procesi, uz {to bolje kori{}enje raspolìvih
materijala i energije.
Evo nas pred mno{tvom ciljeva koji uglavnom zahtevaju novine, {to je
posebno podvu~eno. Gde ih na}i? Svakako tamo gde po~inje svaki napredak - u
neiscrpnom stvarala{tvu ljudskog duha, kojim se ~ovek borio protiv svih ograni~enja
i uvek uspevao. Tako }e nesumnjivo dobiti jo{ jednu, za celo ~ove~anstvo zna~ajnu
bitku: za za{titu ìvotne sredinbe. U krajnjoj liniji ona se vodi za ~oveka, a takva
borba se uvek isplati.
235
11.1.1. Primeri zamene toksi~nih reagenasa netoksi~nim u procesu flotacije
u cilju za{tite radne i ìvotne sredine.
Flotacija je proces koncentracije mineralnih sirovina, koji za odvajanje

korisnih od nekorisnih minerala koristi flotacijske reagense, tj. brojna organska i
neorganska jedinjenja. Neka od njih su veoma toksi~na. Posebno cijanidi i reagensi
dobijeni na bazi fenola. Njihova primena u flotaciji zahteva posebne za{titne mere
na radu. Sa druge strane nekorisni materijali zajedno sa otpadnom vodom odvode
se na jalovi{ta iz kojih se voda ispu{ta u prirodne vodotoke, i zbog sadràja
rastvorenih toksi~nih reagenasa zagadjuje ~ovekovu ìvotnu sredinu. Ovo uni{tava
oklono rastinje, biljni i ìvotinjski svet u rekama i jezerima.
Zagadjivanje voda otpadnim vodama iz postrojenja za pripremu mineralnih
sirovina moè biti organskim, toksi~nim i inertnim materijalima.
Ukoliko se zagadjivanje vr{i organskim materijama (fenoli i sl.) u vodi dolazi
do njihovog razlaganja, pri ~emu se tro{e postoje}e koli~ine vazduha i kiseonika, a
nedostatak kiseonika povla~i nestajanje organizama koji su osetljivi na nedostatak
kiseonika u vodi.
Uticaj toksi~nih materijala (fenoli, cijanidi, amonijak, soli te{kih metala, joni
te{kih metala i sl.) na ìvot voda nije dovoljno prou~en. No ipak, zna se da i mala
zagadjenost ovim materijama dovodi do osiroma{enja ìvog sveta u vodi. Posebno
je {tetno dejstvo fenola i u malim koncentracijama. Fenoli ne samo {to tro{e
kiseonik za svoje razlaganje, ve} su toliko otrovni da izazivaju uginu}e svih ìvih
organizama u vodi. Iste posledice za ìve organizme u vodi ima prisustvo cijanida.
Inertne materije nisu otrovne, ali je utvrdjeno da {tetno uti~u na
razmnoàvanje riba i drugih organizama u vodi. U inertne materije, iz postrojenja za
pripremu mineralnih sirovina, spada jalovina predstavljena zrnima nekorisnih
minerala koji se odbacuju iz postrojenja. Vrlo sitne ~estice jalovine pove}avaju
zamu}enost vode, onemogu}uju fotosintezu, usled ~ega ~esto izumiru biljke koje
predstavljaju hranu vodenih ìvotinja.
Radi trajnijeg re{avanja zaustavljanja porasta zagadjenja ìvotne sredine,
neophodno je uvodjenje tehnolo{kih postupaka koji ne daju otpadne materije,
uvodjenje i razvijanje tehnologije hvatanja, prerade i neutralizacije {tetnih materija
koje zagadjuju okolinu i zamena materijama koje to manje ili nikako ne ~ine.
Svakako da je pri tome neophodno koristiti najnovija saznanja nauke i tehnike, u
okviru internacionalne nau~ne saradnje.
Nave{}emo nekoliko primera gde je uvodjenje novih reagenasa umesto
reagenasa na bazi fenola i cijanida omogu}ilo da se dobiju vrlo dobri tehnolo{ki
rezultati flotiranja mineralnih sirovina, uz istovremeno eliminisanje prisustva fenola i
cijanida u otpadnim vodama.
236
Rudnik bakra Majdanpek, jedan od najve}ih ove vrste u svetu, pu{tanjem
flotacije u rad 1961. godine, imao je tehnolo{ki proces koji je uklju~ivao upotrebu
natrijumcijanida kao deprimatora pirita. Potro{nja cijanida bila je vrlo velika, s
obzirom na kapacitet postrojenja za foltacijsku koncentraciju od 3.600.000 t. On je
sa jalovinom na jalovi{te i dalje sa otpadnim vodama dospevao u reku Pek. Ubrzo
je zapaèno da se su{i drve}e koje se nalazilo u kontaktu sa ovom otpadnom
vodom. Prime}eno je da i riba beì u donji tok Peka.
Ispitivanja zagadjenosti du` toka reke Pek, odredjivanjem bioti~kog indeksa
po Woodiwisu, koji omogu}uje potpuno pouzdane zaklju~ke o stepenu zagadjenosti
reka, pokazala su da Pek u svom gornjem toku, pre dolaska u Majdanpek, ima
bioti~ki indeks 10. Ovakav indeks imaju ~iste reke u kojima mogu da ìve
najosetljiviji organizmi. S druge strane, potpuno devastirane reke imaju bioti~ki
indeks 0, i u njima ne mogu da ìve nikakvi organizmi. Nakon proticanja kroz
Majdanpek, posle prijema otpadnih voda flotacije i gradske otpadne vode, Pek se
potpuno zagadi, pa je prakti~no prazan u pogledu ìvih organizama. Bioti~ki indeks
kre}e se izmedju 0 i 1. Tek u blizini Neresnice obnavlja se ìvi svet u reci i bioti~ki
indeks dostiè vrednost 4.
Da bi se spre~ilo zagadjivanje otpadnih voda cijanidima poku{alo se sa
deprimiranjem pirita pove}anjem jona OH u flotacijskoj pulpi, tj. pove}anom
potro{njom kre~a, kako bi se flotiranje minerala bakra vr{ilo pri pH vrednosti pulpe
preko 11. Rezultati su vrlo brzo pokazali da se pove}anjem potro{nje kre~a i
izbacivanjem upotrebe cijanida u tehnolo{kom postupku flotiranja minerala bakra
ostvaruju vrlo selektivni koncentrati sa zadovoljavaju}im iskori{}enjem bakra.
Kada se zna da je Majdanpek danas utrostru~io svoju proizvodnju i da
postiè izuzetne tehnolo{ke rezultate u flotaciji i bez upotrebe cijanida, moè se
sagledati ogroman zna~aj izbacivanja iz upotrebe cijanida za za{titu okoline. @ivot u
reci Pek se ponovo uspostavio.
Ovome treba dodati poseban napor stru~njaka u Majdanpeku, koji su
omogu}ili da se preko 95% otpadne vode ponovo vra}a u proces flotiranja, tako da
izuzetno mali procenat otpadne vode odlazi u Pek. Na ovaj na~in ne samo {to je
smanjeno odlaènje ogromnih koli~ina zagadjene vode u reku, ve} je znatno
smanjena i potro{nja flotacijskih reagenasa, posebno kre~a.
Kada se ve} govori o rudniku bakra u Majdanpeku, treba re}i da se u
tehnolo{kom postupku flotacije koristi i reagens aeroflot 31, flotacijski reagens
proizveden na bazi fenola, od koga ipak jedan deo odlazi sa jalovinom na jalovi{te,
a odatle sa otpadnom vodom u reku Pek. Ranijih godina potro{nja ovog reagensa
bila je dosta velika. Zadnih godina ~ine se napori da se i on izbaci iz upotrebe. Sa
uspehom ga zamenjuju reagensi-kolektori na bazi alkohola, umesto fenola, kao {to
su aeroflot 238 i reagensi-penu{a~i kao {to je daufrot 250. Tako je i njegova
upotreba svodjena na minimum, a u nekim periodima rada i potpuno izba~ena.
237
Najpoznatiji na{ rudnik cinkove rude Trep~a u flotacijskom postrojenju u
Zve~anu do pre dvadesetak goidina u ciklusu flotiranja minerala olova kao kolektor
upotrebljavao je ditiofosfate, koji su istovremeno sluìli i kao penu{a~i. Ovi reagensi
sadrè krezilnu kiselinu, odnosno veoma toksi~ne fenole.
Kako je vaè}i zakon o za{titi voda zahtevao da sva postrojenja koja
ispu{taju otpadne vode u okolne vodotokove re{e pitanje otpadnih voda do kraja
1975. godine, to su u rudniku Trep~a bile preduzte mere da se iznadju odgovaraju}i
flotacijski reagensi koji bi zamenili ditiofosfate.
Izvr{ena su obimna laboratorijska, poluindustrijska i industrijska istraìvanja u
cilju zamene ditiofosfata ksantatima. Najobimnija ispitivanja izvr{ena su sa kalijumetil
i kalijumamil ksantatima. Opiti flotiranja rude olova iz rudnika Stari Trg ksantatima
pokazali su da se mogu posti}i zadovolajvaju}i rezultati, kako u pogledu kvaliteta
koncentrata olova, tako i u pogledu iskori{}avanja olova u koncentratu.
Treba pomenuti i dobro poznati problem zagadjivanja reke Tare otpadnim
vodama flotacije rudnika Brskovo u Mojkovcu. Tehnolo{ki proces flotiranja
polimineralne rude olova, bakra, cinka i pirita uklju~uje upotrebu kako fenolnih tako i
cijanidnih reagenasa. Sa obzirom na zna~aj reke Tare, nadle`ni organi nisu dali
dozvolu za pu{tanje u rad flotacijskog pogona, iako je ve} bio izgradjen. Kao
re{enje za ispu{tanje otpadnih voda, i to veoma skupo re{enje, predvidjeno je da
se jalovi{te, prostor za sme{taj jalovine sa otpadnim vodama, obloì plasti~nim
folijama, koje treba da spre~e oticanje vode u sliv Tare.
Rudarski institut u Beogradu vr{io je ispitivanja u cilju zamene fenolnog
kolektora aeroflota-31 ksantatima, a toksi~nog cijanida natrijumsulfitom,
natrijumsulfatom i natrijumsulfidom.
Dobijeni rezultati pokazuju da je mogu}e uspe{no zameniti fenolne
ditiofosfate i cijanide netoksi~nim reagensima. {ta vi{e, takva otpadna voda se i ne
mora ispu{tati u vodotok, ve} se moè ponovo vra}ati u proces proizvodnje, dakle
reciklirati.
11.2. Recikliranje-model za iskori{}avanje postupaka i sirovina.
Po svemu izgleda da ~ovek nije dobro ekonomisao sirovinama u pro{losti.

On, kao da tek danas traì puteve da bi bolje ekonomisao energijom, sirovinama,
vremenom i svim bogatstvima prirode, kojima ga je ona zasipala. Pre dana{nje
populacione eksplozije, njihov nedostatak se nije toliko ni zapaàlo.
U vreme kada je na zemlji ìvelo svega nekoliko stotina miliona ljudi nije
bilo ni potrebno {tedeti sirovine kojih je bilo u izobilju. Nije bilo dana{nje, za
sirovinama uvek gladne industrije, pa je lako shvatiti koliko su povr{ina i utroba
zemlje bile po{tedjene od svake prekomerne eksploatacije.
Danas na zemlji ìvi preko 5 milijardi stanovnika. Demografi tvrde da }e se
do kraja ovog veka taj broj popeti na oko 6 milijardi. Pri tome treba imati na umu
238
da su sa pove}anjem populacije rasle potrebe u sirovinama i energiji, ne samo
zbog pove}anja broja ljudi, ve} i zbog te`nje svih da lep{e, lak{e i bolje ìve. âk
zaboravljaju}i u tom savrmenom trendu da preterivanje u tom smislu moè da ima
fatalne posledice po zdravlje i vek ~oveka.
Izgradjivanje novih kapaciteta za dobijanje energije pomo}u sagorevanja
fosilnih goriva, u svetu i kod nas, nametnulo je probleme sve ve}eg zagadjivanja
atmosfere i sve teèg dobijanja potrebnog goriva. Pored problematike spre~avanja
zagadjivanja, nametnula se potreba boljeg ekonomisanja sirovinama.
Na{e, jugoslovenske, mogu}nosti u tom smislu su zna~ajne o ~emu, izmedju
ostalog, govori i ~injenica da se na{e dru{tvo ve} po~elo kretati u tom smeru.
Naro~ito je zna~ajna ~injenica da je veoma ~esto mogu}e, samo primenom
savrmenijih i ekonomi~nijih re{enja, do}i do pozitivnih rezultata bez ve}ih ulaganja.
U na{im uslovima, povratno kori{}enje sirovina katkada bi bilo mogu}e ~ak i
samom boljom organizacijom, tamo gde je kasno da mislimo na savremenija
re{enja.
11.2.1. Recikliranje gradskog sme}a.
Intenzivan porast populacije i industrijalizacije uslovili su stvaranje velikih

gradova, moè se re}i megalopolisa, po{to se broj stanovnika ~esto izraàva u
milionima. Ne}emo nabrojati sve ekolo{ke probleme koji pritom izrastaju. Re}i}emo
ovde ne{to o ogromnim koli~inama gradskog sme}a, koje danas, u stvari,
predstavlja rudnik dragocenih sirovina. Samo Beograd danas "proizvodi" preko 800
tona dnevno tzv. gradskog sme}a.
Posmatrano savremenim i analiti~kim pogledom, to sme}e predstavlja
zna~ajan izvor skupih i retkih sirovina.
Sve male, ali svakodnevne potrebe gradskog ~oveka (novine, fla{e, plasti~ne
kese, kutije za konzerviranu hranu, itd.), proizvode se uz veliki utro{ak sirovina i
energije, da bi se posle kra}eg vremena na{le na deponiji grada. A pri tom je
sirovina sve manje.
Gradsko sme}e ne treba danas da se posmatra kao ne{to {tetno i ru`no,
ono predstavlja izvor, koji ne presu{uje, ~itavog niza sirovina koje korisno sluè
~oveku. Nabroja}emo samo neke:
- ~elik za èlezare,
- stara hartija, kao sirovina za fabrike hartije,
- gradjevinski materijal, bakteriolo{ki neutralisan,
- kompost, odli~no sredstvo za intenzuiviranje rasta biljaka u ba{tovanstvu,
- benzin,
- ugalj,
- gas za grejanje ili osvetljenje, itd ...
239
Slika 11.1. Blok {ema postrojenja za recikliranje sme}a.
240
Ve} ovo govori o ogrmonoj, a naj~e{}e, naro~ito kod nas, ne iskori{}enoj
mogu}nosti daljeg, povratnog kori{}enja sirovina.
Jedan noviji podatak iz SAD govori o tome da je jedan grad srednje veli~ine
dao na 15 godina licencu preduze}u-investitoru koje se obavezalo na ~i{}enje
sme}a, izno{enje van grada i iskori{}avanje. Samo po sebi ovo ne bi predstavljalo
ni{ta neobi~no, da iza toga ne leì podatak o unosnom biznisu. Ovo sme}e se
posle izdvajanja PVC-a, i ostalih plastikuma, melje u mlinovima specijalne
konstrukcije, a zatim se magnetski izdvaja ~elik. Preostali deo sme}a, takodje se
koristi na vi{e na~ina, sve do izrade kerami~kih plo~ica i materijala za
gradjevinarstvo. Ovaj primer se ne navodi da bi zainteresovao investitore i
projektante, ve} da bi zainteresovao ekonomiste ~injenicom da je pomenuti grad
dao licencu preduze}u, uz uslov da ni{ta ne ulaè a deli sa preduze}em 50% dobiti
od prodaje ~elika, kerami~kih plo~ica itd.
Dobijanje ~eli~nih, paketiranih proizvoda za èlezare sa deponija gradskog
sme}a, danas je veoma poznata stvar. Manje je poznat postupak dobijanja
ve{ta~kog djubriva, tzv. "komposta" iz preradjenog gradskog sme}a, razume se
posle izdvajanja ~elika i PVC.
Jedan primer "postrojenja za recikliranje otpadaka" prikazan je na priloènoj
{emi, slika 11.1.
Prema tvrdjenju {vajcarskih stru~njaka koji istraùju mogu}nosti kori{}enja
gradskog sme}a, iz jedne tone sme}a, mogu se dobiti:
- 153 kg gasa za grejanje ili osvetljenje,
- 40 kg ~vrstog goriva,
- 120 kg benzina i
- 150 kg uglja.
Postupak se naziva "piroliza" i sastoji se u izlaganju sme}a temperaturama
od 500 do 900 C, u zatvorenim sudovima i potpuno bez prisustva kiseonika.
[vajcarski stru~njaci isti~u da ovaj proces ne samo {to bi ublaìo akutnu
energetsku krizu u svetu, ve} bi re{io i jedan od krupnih urbanih probvlema koji
danas ~ini deponovanje sme}a.
11.2.2. Recikliranje u postupcima proizvodnje celuloze i papira.
Mora se odmah naglasiti, da se u na{im uslovima ne radi samo o

povratnom kori{}enju-recikliranju, ve} i o supstituciji sirovina zna~ajnih za opstanak
(drvo), jeftinijim jednogodi{njim biljkama.
Industrija celuloze i paira odmah dovodi u asocijaciju na{e proredjene {ume,
a ovde nam stoje na raspolaganju dva metoda:
- recikliranje, povratno kori{}enje stare hartije, i
- supstitucija klasi~nih sirovina, ~etinarskog i listopadnog drveta,
jednogodi{njim biljkama, a posebno kukuruzovinom.
241
Postupak ponovnog kori{}enja stare hartije je odavno poznat, mada u na{im
ulsovima nije jo{ dovoljno primenjen.
Na polju supstitucije klasi~nih sirovina kod nas je ve} ne{to u~injeno.
Fabrika u Ko~anima bazira proizvodnju celuloze i hartije na kori{}enju slame od
pirin~ane biljke, a fabrika u Lipljanu ima tehnologiju usmerenu prema slami od
ìtarica kao sirovini. Jo{ nekoliko fabrika nastoje da deficitnu sirovinu koju
predstavlja bukva, jela i ostali li{}ari i ~etinari, zamene drugim sirovinama.
Svako nastojanje i uspeh u ovom pravcu predstavlja vliki zna~aj, jer i bez
deficitarnosti sirovina-{uma predstavlja pravu fabriku kiseonika, toliko potrebnog za
opstanak. Nastojanja o kojima je re~ teìla su i kori{}enju barske trske i
kukuruzovine.
Barsku trsku, na pimer, veoma uspe{no koristi Rumunija, eksploati{u je
racionalno, na bezbrojnim tresetnim ostrvima delte Dunava. Mi nemamo iste
mogu}nosti {to se ti~e barske trske, ali imamo ih u kukuruzovini. Prema nekim
statistikama Jugoslavija ima pod kukuruzom oko 2,000.000 ha. Iako postoje re{enja
za dobijanje dobre celuloze iz kukuruzovine (kuha~ za celulozu tipa "Pandira" ili
kva{enje obi~ne kukuruzovine kiselinama, sli~no kao pri kori{}enju ju`noafri~ke biljke
bagase), pa i iskustva, kukuruzovinu koristimo kao podlogu u stajama i kao gorivo u
nkim selima Banata. Uglavnom se posle berbe spaljuje, zbog opasnosti od tzv.
kukuruznog moljca.
11.2.3. Recikliranje u proizvodnji energije iz fosilnih goriva.
Jedan od najopasnijih zagadjiva~a na{e atmosfere je pored uglenmonoksida

i ugljendioksida, svakako sumpordioksid. ^vrste ~estice i sumpordioksid koji se
neprekidno ispu{taju u atmosferu Zemlje u ogrmonim koli~inama, predstavljaju
eminentan ekolo{ki problem, koji nije potebno dalje apostrofirati.
înejnica da je samo u 1973. godini, iz termoelektrana koje sagorevaju ugalj
u SAD, u atmosferu oti{lo vi{e od 7 miliona tona SO2, govori dovoljno o veli~ini i
zna~aju ovog zagadjivanja.
Bez pretenzije da se kritikuju bilo ~ija re{enja, u inostranstvu ili kod nas,
mora se naglasiti, da se danas proizvodnja sumporne kiseline na osnovu
komercijalno iskori{}enih drugih sirovina, a ne onih za desulfurizaciju otpadnih
gasova u energetici ili idnustriji, smanjila zbog toga {to se sve vi{e koriste metodi
za ponovno kori{}enje otpadnih gasova. Danas se dobar deo sumporne kiseline,
koja je vuek imala i ima dovoljno potro{a~a, dobija ba{ pre~i{a}vanjem otpadnih
gasova iz energetskih ili idnustrijskih postupaka.
U svetu su ve} u probnom pogonu postrojenja gde se u cilju proizvodnje
elektri~ne energije sagorevanjem uglja, jo{ u samom loì{tu ne dozvoljava stvaranje
SO2, po{to se ugljena pra{ina uduvava pneumatski u loì{te prekriveno istopljenim
gvo`djem. Na taj na~in zbog afiniteta gvo`dja prema sumporu, ovaj se odmah
242
vezuje za gvo`dje. Prelivanjem kre~njakom koji takodje ima afinitet prema sumporu,
dobija se vrsta zgure koja se uspe{no koristi za izgradnjhu drumova. Korist je ovde
o~igledna, nije dopu{teno stvaranje SO2 i ne zagadjuje se vazduh, dboija se sumpor
za trì{te i na kraju gradjevinski materijal solidne vrednosti.
Danas postoje slede}i postupci za ispiranje sumpora iz otpadnih gasova:
- pomo}u kre~njaka (CaCO3) ili kre~a (Ca/OH/2) ~ime se dobija gips
besprekornog kvaliteta,
- suspenzijom vode i lebde}ih ~estica, samo radi odstranjivanja
sumpordioksida, bez pretenzije za dobijanjem uzgrednog proizvoda,
- suspenzijom magnezijumoksida, radi pre~i{}avanja otpadnog gasa i
dobijanja sumpora ili sumporne kiseline,
- pomo}u aktivnog uglja, u svrhu pre~i{}avanja i dobijanja razblaène
sumporne kiseline itd.
Potrebno je na kraju naglasiti da u svetu postoji ve} oko 200 ovakivh
termoenergetskih postrojenja koja su, moglo bi se re}i, ekolo{ki i ekonomski
potpuno zrela. Jo{ nekoliko desetina nalaze se u izgradnji.
- /-
Budu}nost ukazuje nesumnjivo na razvoj koji }e ne samo da smanji ili
spre~i zagadjivanje, ve} }e nekonvencionalnom organizacijom i tehnolo{kim
postupcima, koji su u svom nastojanju imali i vidne ekolo{ke momente, omogu}iti:
- dobijanje dragocenih sirovina iz gradskog sme}a, otpadnih voda i
industrijsiih otpadaka, i na taj na~in reciklirajem smanjiti potro{nju novih sirovina,
- recikliranjem }e se re{iti mnogi problemi otpadaka. Ovo se naro~ito odnosi
na problematiku velikih gradova, proizvodja~e energije, proizvodnju i proizvodja~e
sinteti~kih materijala, celuloze papira itd,
- recikliranjem i daljim istraìvanjem u tom smislu svet moè da dobije novu,
ekolo{ki i humanisti~ki posmatrano, potpuniju i ~istiju sliku budu}nosti.
243
XII
PROBLEMI TOPLOTNOG OPTERE]ENJA OKOLINE
Pozabavi}emo se mogu}im uticajem proizvodnje i potro{nje eneregije na

Zemlji sa gledi{ta toplotnog optere}enja biosfere i u odnosu na energetsku
ravnoteù planete. Izbegava se termin "toplotno zagadjenje", koji se ponegde
primenjuje i kada za to nema razloga, po{to pod zagadjenje moèmo podvesti
samo ona optere}enja koja prelaze neki odredjeni nivo sa gledi{ta mogu}ih
posldica. Ovaj problem postaje iz dana u dan sve aktuelniji usled eksponencijalnog
rasta potro{nje energije u svetu. Ra~una se da }e svetska potro{nja energije, koja
je 1973. godin iznosila oko 230 miliona TJ na oko 3,8 milijardi stanovnika, dosti}i i
milijardu teradùla negde oko 2000. godine. Usled velike neravnomernosti
proizvodnje ove energije po povr{ini planete, ve} danas u nekim ve}im ili manjim
oblastima gustina oslobodjene energije od strane ~oveka postaje samerljiva sa
gustinom energije sadràne u prirodnim pojavama. ôvek po~inje da deluje na
prirodne pojave, a usled globalnih kretanja u atmosferi, problem postaje sve vi{e
medjunarodni. Imaju opravdanja sumnje da usled emisija koje prate proizvodnju
energije u cetralnoj Evropi, Skandinavci dobijaju neèljene poklone u vidu sumpora
u vodama i na poljima.
Nema potrebe da se ovde isti~e uloga koju energija ima na dana{njem
stepenu razvoja ~ove~anstva. Poznato je da postoji zna~ajan stepen korelacije
izmedju nacionalnog dohotka i potro{nje energije po stanovniku. Poznato je takodje,
da ogromne razlike koje postoje u potro{nji energije po stanovniku u razli~itim
zemljama (potro{nja po stanovniku u SAD je 250 puta ve}a od potro{nje u Nigeriji)
predstavlja zna~ajan elemenat nestabilnosti u svetu. Stoga je dalje pove}anje
potro{nje energije na Zemlji neumitan faktor daljeg razvoja dru{tva i ne samo da
mora pratiti porast naseljenosti, ve} negde mora biti nekoliko puta ve}i od ovoga da
bi se bar ublaìle postoje}e razlike.
Na dana{njem stepenu razvoja postoji potra`nja za energijom u razli~itim
vidovima. Osnovne oblasti potro{nje su proizvodnja elektri~ne energije, mehani~ka
energija za pogon vozila u saobra}aju, toplotna energija za industrijske procese i
toplotna energija za komercijalne i ku}en potrebe. U SAD ove oblasti su zastupljene
u potro{nji primarne energije sa oko 25, 15, 35 i 25%, respektivno. U svetskim
razmerama u~e{}e elektri~ne energije je ne{to niè, ispod 20%, a takodje i u~e{}e
energije u saobra}aju, koje iznosi oko 10%. Kod nas, iako smo navikli da kada
kaèmo energija mislimo prvenstveno na elektri~nu energiju, proizvodnja ove
u~estvuje u ukupnoj potro{nji energije sa oko 20%.
244
Bez obzira na izvor primarne energije i vid potro{nje, po zakonima
termodinamike, energetske transformacije koje vode od oslobadjanja primarne
energije do krajnje upotrebe, u kona~nom bilansku, svode se na disipaciju u toplotu
koja pove}ava unutra{nju energiju biosfere. Na prvi pogled nema uticaja kako se
proces vodi, odredjena koli~ina primarne energije dove{}e do odredjenog toplotnog
optere}enja biosferte. U stvari, treba po~eti od potreba, a koliko }e primarne
energije biti potrebno za zadovoljenje odredjene potrebe i te kako zavisi od toga
kako se proces vodi. Izvor primarne energije takodje je od zna~aja po optere}enje
biosfere, o ~emu }e biti govora kasnije. Ovaj, da ga nazovemo globalni vid
optere}enja biosfere, od uticaja je na ravnoteù prirodnih energetskih procesa u njoj
i bi}e posebno razmatran.
Dok globalni vid toplotnog optere}enja predstavlja vi{e problem budu}nosti,
drugi jedan specifi~an vid ve} danas je veoma aktuelan u svetu i upravo postaje
aktuelan i kod nas. Radi se o lokalnom optere}enju okoline od strane velikih
potro{a~a primarne energije, u prvom redu termoelektrana i nuklearnih elektrana. U
ovom slu~aju, usled velike koncentracije energije, neposredno je ugroèna blià
okolina postrojenja, i to sa onim delom energije koji na osnovu zakona
termodinamike predstavlja gubitak u termodinami~kom ciklusu i mora se predati
neposrednoj okolini, koja igra ulogu toplotnog ponora. U ovom slu~aju toplotno
optere}enje ìvotne sredine direktno zavisi od termodinami~kog stepena delovanja
postrojenja, a koji }e deo neposredne okoline biti ugroèn zavisi od izbora na~ina
hladjenja kondenzatora. Uticaji mogu biti raznovrsni, od uticaja na ekosisteme
okoline-do uticaja na mikroklimu.
12.1. Izvori energije i energetska ravnoteà.
Daleko najzna~ajniji kontinualni izvor energije na Zemlji je sun~evo zra~enje.

U zna~ajnije kontinualne izvore energije moèmo ubrojiti jo{ i energiju gravitacionih
sila, koja se odraàva u energiji plime i oseke. Za biosferu, prakti~no, kontinualan
izvor energije predstavlja i kondukcija geotermalne toplote kroz Zemljinu koru.
Pregled veli~ina kontinualnih izvora energije dat je u tabeli 12.1.
Tabela 12.1. Kontinualni izvori energije u TW (1 TW = 1012 W =

31.5 x 106 TJ/god = 8.75 x 1012 KWh/god)
__________________________________________________________
- Sun~eva radijacija na gornjoj granici atmosfere 178000
- Kondukcija geotermalne toplote 32
- Energija plime i oseke 3
- Svetska potro{nja energije 1973. godine 7
__________________________________________________________
245
Pored kontinualnih izvora Zemlja raspolaè i potencijalnim izvorima energije
sadràne u gorivima-fosilnim, nuklearnim i termonuklearnim. Fosilna goriva-te~ni i
~vrsti ugljovodonici, prirodni gas i ugalj, rezultat su uskladi{tenja neznatnog dela
sun~eve energije tokom nekih 600 miliona godina. Ukupne zalihe (pod zalihama se
podrazumevaju dokazane rezerve i potencijalno mogu}a nalazi{ta) te{ko je proceniti
i zavise od toga koje se rude smatraju ekonomski iskoristivim. Jedna orijentaciona
procena izraèna u energetskim ekvivalentima data je u tabeli 12.2.
Tabela 12.2. Zalihe potencijalnih izvora energije u 109 TJ

__________________________________________________________
Fosilna goriva:
Ugljevi i ligniti 260
Nafta 40
Prirodni gas 20
[kriljci i ostali ~vrsti ugljovodonici 50
Nuklearna goriva:
Izgaranje u reaktorima - konvertorima 10
Izgaranje u oplodnim reaktorima 5000
Termonuklearna goriva:
Litijum 1300
Deuterijum (1% od sadràja u okeanima) 10
Geotermalna_energija:
Prirodni izvori (vrele vode i pare) 40
Energija iz stena do dubine od 10 km (2%) 10
__________________________________________________________
Od ukupne energije dozra~ene od Sunca (Qs) ve}i deo se apsorbuje (Qa), a

manji reflektuje u prostor (Qr):
Qs = Qa + Qr = [Ca+Aa+(Q+q)(1 dp) + Cr+Ar+(Q+q)dp
globalni albedo (dg) defini{e se sa:
dg = Qr/Qs
i iznosi oko 36%.

Gornji iznos dat je kao bilans Sun~evog zra~enja u TW u tabeli 12.3.
246
U navedenoj tabeli Q=55120 TW predstavlja direktno dozra~enu energiju na
povr{inu Zemlje a q=39120 TW energiju difuzovanog zra~enja (rasejanje u
atmosferi), dok dp=0.115 predstavlja srednji albedo povr{ine.
Da bi se odràla energetska ravnoteà, apsorbovana energija mora biti
odzra~ena u svemir u vidu infracrvenog zra~enja povr{ine (Ips) i atmosfere (Ias):
Ig = Ips + Ias = Qa
U stvari proces je znatno sloèniji usled uzajamnog dejstva povr{ine i

atmosfere. Na osnovu Stefan-Boltzmanovog zakona emisija povr{ine:
Ipe = e.s.Tp4 = Ipa + Ips
Tabela 12.3. Bilans Sun~evog zra~enja u TW.

__________________________________________________________
Dozra~eno Qs 177800
==========================================================
Reflektovano:
Oblaci Cr 4259l
Gasovi, vodena para, ~estice Ar 10140
------------------------------------------------------------------------------------------------
Reflektovano od atmosfere Qar 52731
Reflektovano od povr{ine (Q+q)dp 10817
-----------------------------------------------------------------------------------------------
Ukupno reflektovano Qr 63548
=========================================================
Apsorbovano:
Oblaci Cs 4732
Gasovi, vodena para, ~estice As 25690
----------------------------------------------------------------------------------------------
Apsorbovano u atmosferi Qaa 30422
Apsorbovano na povr{ini (Q+q)(1-dp) 83830
---------------------------------------------------------------------------------------------
Ukupno apsorbovano Qa 114252
========================================================
delimi~no dolazi u prostor (Ips), a delimi~no se apsorbuje u atmosferi (Ipa). Sa svoje

strane atmosfera emituje:
Iae = Ibr + Ias
247
delimi~no u prostor (Ias) a delimi~no na povr{inu (Ibr), tako da je neto emisija
povr{ine:
Inp = Ipe Ibr
a neto emisija atmosfere:
Ina = Iae + Ipa
Gornji bilans dat je broj~ano u tabeli 12.4., koja predstavlja bilans infracrvenog
zra~enja u TW.
Tabela 12.4. Bilans infracrvenog Sun~evog zra~enja u TW.

_____________________________________________________
Ipe 174 420
Ips 13 621
Ipa 160 899
Ia 239 996
Ias 100 731
Ibr 139 265
Inp 35 154
Ina 79 098
Ig 114 252
_____________________________________________________
Kada ne bi bilo atmosfere koja igra ulogu neke vrste "staklene ba{te",
temperatura povr{ine iznosila bi -20 oC, a ovako srednja temperatura povr{ine
Zemlje iznosi oko +14 oC. Kao rezultat povr{ina prima vi{e energije nego {to odaje,
tako da joj je radijacioni bilans pozitivan:
Rp = (Q+q)(1 dp) Inp = 48676 TW
dok je za ovaj iznos radijacioni bilans atmosfere negativan:
Ra = Rp + Qaa Ina = 48676 TW
Ravnoteà se uspostavlja najve}im delom procesom isparavanja sa povr{ine i

kondenzacijom u atmosferi, a delimi~no i konvektivnim prelazom toplote povr{ina-
atmosfera. Posledica ciklusa isparavanja i kondenzacije je precipitacija, tako da
godi{nje dolazi do transfera vodene mase od oko 100 000 km3 sa okeana na
248
kontinente. Manji deo (oko 40 000 km3) napaja re~ne tokove {to pri prose~noj
visinskoj razlici od oko 800 m rezultira u oko 8 TW energije, od ~ega se ra~una da
je oko 1.5 TW teorijski iskoristivo u hidroenergetskim postrojenjima.
Gornji bilansi su srednji za planetu. U stvari intenzitet Sun~evog zra~enja,
albedo povr{ine i drugi faktori, pa dakle i radijacioni bilans, zavise od mesta na
planeti i to uglavnom od geografske {irine. Radijacioni bilans polova je negativan
dok je oko ekvatora oko 50% ve}i od srednjeg. Usled manjeg albeda vodenih
povr{ina u odnosu na povr{inu kopna, radijacioni bilans okeana je ve}i nego kod
kopna. Usled ovoga dolazi do globalnih atmosferskih strujanja prema polovima i sa
okeana prema kopnu. Energija sadràna u ovim strujanjima ocenjuje se na oko 400
TW, od ~ega je prakti~no iskoristivo preko turbina na vetar negde izmedju 1 i 10
TW. Napomenimo jo{ i da usled zagrevanja povr{ine okeana i globalnih okeanskih
strujanja tople vode po povr{ini od ekvatora prema polovima i hladne vode u dubini
u obrnutom smeru, dolazi do gradijenta temperature u okeanima, koji na nekim
mestima iznosi i 20 oC na 300 m dubine. Ova energija takodje se teorijski moè
iskoristiti.
Iz prethodnog izlaganja proizilazi nekoliko va`nih zaklju~aka. Prvo, Sun~eva
energija, direktno ili indirektno, potencijalno predstavlja veoma zna~ajan kontinualni
izvor energije, pri ~emu se ovde misli na kontrolisano iskori{}enje energije. Ako se
uzme da se samo 1% povr{ine kopna koristi za sabiranje dozra~ene energij onda
to iznosi oko 200 TW. Ne}emo ovde ulaziti u mogu}nosti ovog direktnog kori{}enja
u vidu toplote ili ~ak pretvaranjem u elektri~nu energiju. Napomenimo da se radi o
celoj Zemlji i da je osnovni problem u maloj gustini dozra~enog toplotnog fluida,
koja za geografsku {irinu od oko 40o u srednjem iznosi 0.5 kW/m2. Energija Sunca
posredno se ve} koristi u vidu hidroenergije. U~e{}e hidroenergije u ukupnoj
svetskoj potro{nji iznosi svega oko 2%, ali u odnosu na proizvodnju elektri~ne
energije ovaj procenat je znatno ve}i, a kod nas i veoma zna~ajan. Najzad,
potencijalno je mogu}e koristiti Sun~evu energiju posredno preko kori{}enja energije
vetra i energije usled temperaturskog gradijenta u okeanima. Jedna procena
potencijalno iskoristivih kontinualnih izvora Sun~eve energije data je u tabeli 12.5.
Tabela 12.5. Potencijalno iskoristivi izvori Sun~eve energije.

_____________________________________________________
Direktno kori{}enje Sun~eve energije
(zra~enje sa 1% povr{ine kopna) 200 TW
Hidroenergetski potencijal 1.5 TW
Energija vetra 2 TW
Energija okeana (temperaturni gradijent) 1 TW
_____________________________________________________
249
Drugi zna~ajan zaklju~ak je da se kori{}enje Sun~eve energije, direktno ili
indirektno kvalitativno razlikuje, u odnosu na energetski bilans planete, od dobijanja
energije iz goriva i kori{}enja geotermalne energije. Naime, sva energija
oslobodjena hemijskim ili nuklearnim reakcijama iz goriva direktno optere}uje
energetski bilans planete. Posebno kori{}enje sun~eve energije (hidroenergija,
energija vetra) ne optere}uje ovaj bilans direktno, dok se u slu~aju neposrednog
kori{}enja sun~eve energije bilans neznatno naru{ava usled promene albeda.
Najzad iz izloènog proizilazi da energetski bilans planete zavisi od niza
faktora, ~iji je uticaj ~esto nedovoljno poznat. Promena odnosa povr{ina pod ledom,
vodom i kopnom uti~e na promenu albeda. Promene u obla~nosti, sadràju vodene
pare, razli~itih gasova ili ~vrstih ~estica u atmosferi takodje igraju zna~ajnu ulogu.
Ove promene mogu da dovedu do promena u radijacionom bilansu, odnono mogu
uticati na promene u globalnim strujanjima u atmosferi i okeanima. Promene u
globnalnim strujanjima mogu dovdsti do daljih promena u pogledu sastava
atmosfere, obla~nosti, albeda itd.
12.2. Globalni efekti toplotnog optere}enja.
Dana{nja potro{nja energije u svetu zasnovana je sa preko 95% na

oslobadjanju potencijalne energije fosilnih goriva. Do kraja ovog veka ra~una se da
}e uticaj fosilnih goriva ne{to opasti, ali uglavnom na ra~un kori{}enja nuklearnog
goriva. U oba slu~aja ukupna koli~ina oslobodjene potencijalne energije direktno
optere}uje energetski bilans planete, pitanje je samo u kojoj meri. U oba slu~aja,
kada se radi o proizvodnji elektri~ne energije mora se odvoditi otpadna toplota, {to
pri dana{njem stepenu tehnolo{kog razvoja rezultira u pospe{enom isparavanju. U
slu~aju proto~nog hladjenja, ra~una se da se oko 40% otpadne toplote odvodi u
kona~nom bilansu na ra~un latentne toplote isparavanja, dok ovaj procenat u
slu~aju hladjenjua preko vla`nih rashladnih tornjeva ide i do 80%. U slu~aju fosilnih
goriva, prozvodnja energije pra}ena je dodatnom emisijom vodene pare sadràne u
gorivu, kao i emisijama ugljendioksida, sumpordioksida i ~vstih ~estica ili ~adji. Ove
emisije uti~u na sastav atmosfere pa, dakle, i na toplotni bilans planete.
Ovome treba dodati da je toplotno optere}enje biosfere usled proizvodnje
energije u stvari ve}e od energije oslobodjene iz goriva. Naime, investicije u
energetska postrojenja takdoje je mogu}e prevesti u energiju. Ra~una se da je
jedan dolar invsticija ekvivalentan energiji od oko 1 GJ. Na taj na~in, na primer, da
bi se do{lo do ukupnog toplotnog optere}enja, na svaki kWh elektri~ne energije iz
jedne nuklearne elektrane treba dodati ne samo oko 2 kWh energije u otpadnoj
toploti, ve} jo{ i oko 1 kWh energije uloène u postrojenje. Iz ovoga, dakle,
proizilazi da ni energija proizvedena u hidroelektranama nije bez uticaja na toplotno
optere}enje, jer treba uklju~iti energiju uloènu u izgradnju postrojenja, osim u
slu~aju da je i ova dobijena od hidroenergije.
250
Uticaj na globalnu ravnoteù, dakle, postoji. Ostaje da se vidi koliko je ovaj
uticaj zna~ajan danas, a koliko moè biti zna~ajan sutra.
Kao {to smo napomenuli ukupna potro{nja primarne energije u svetu
iznosila je 1973. godine oko 8 TW. Iz prethodnih tabela se vidi da usredjeno po
povr{ini planete ovo iznosi oko 0.05% Sun~eve energije dozra~ene na kontinente ili
oko 0.015% od radijacionog bilansa planete, tako da je globalni uticaj nezna~ajan,
bar za sada. Usled neravnomernosti proizvodnje energije u svetu, optere}enje
pojedinih zemalja ili regiona znatno je ve}e. U Evropi ono dostiè 0.35% od
dozr~ene energije. U zemljama Beneluksa ono ide na skoro 2%, a u naseljenim
oblastima Japana i preko 2%. Na isto~noj obali SAD od Bostona do Va{ingtona
optere}enje prelazi 5%, a u Rurskoj oblasti i 20%.
Specijalno je zna~ajno toplotno optere}enje velikih gradova. Tako za
Centralni Njujork ono prema{uje za faktor 6 dozra~enu energiju. Usled ovoga dolazi
do efekta "toplotnih ostrva". Temperatura grada je za nekoliko stepeni vi{a od
temperature okoline. Usled toga, ~ak i pri otsustvu vetra, uspostavlja se atmosferska
cirkulacija koja u krajnjoj linini dovodi do promena u radijacionom bilansu okoline
gradova. Ukoliko u gradu ili blizini postoje intenzivni ivozri vodene pare, npr.
rashladni tornjevi elektrana, mo`~e se konstatovati porast u~estalosti obla~nosti i/ili
ki{enja. Za sada nije dovoljno jasno kakav je uticaj "toplotnih ostrva", gradova ili
regiona, na kontinentalnu klimu. Postoje opravdane pretpostavke, da }e, ukoliko to
ve} nije slu~aj, dovoljno veliki gradski kompleksi biti u stanju da dovedu do
klimatskih promena zna~ajnih razmera. Istraìvanja ovih pojava su sve intenzivnija u
svetu.
Kao {to smo ve} napomenuli, sagorevanje fosilnih goriva dovodi do emisije
vodene pare, CO2, SO2 i ~vstih ~estica. Za zadnjih 100 godina konstatovano je
pove}anje koncentracije CO2 u atmosferi za oko 15%. Eksponencijalni porast
koncentracije konstatuje se u zadnjih 10 godina, tako da se ra~una da }e do kraja
veka koncentracija porasti za daljih 20%. Pove}anje koncetracije CO2 dovodi do
pospe{ivanja delovanja atmosfere kao "staklene ba{te", odnosno do porasta
temperature povr{ine. Neka predvidjanja daju porast temperature Zemlje od nekih
0.5 oC usled pove}anja koncentracije do kraja veka. Uticaj pove}anja koncentracije
~vstih ~estica i vodene pare preko promena u obla~nosti moè biti dvojak. S jedne
strane apsorpcija infracrvenog zra~enja u atmosferi se pove}ava, {to uti~e na
povi{enje temperature povr{ine. S druge strane globalni albedo se takodje moè
pove}ati, {to moè izazvati sniènje temperature Zemlje. Pove}anje koncentracija
~vstih ~estica ra~una se da u neto efektu verovatno izaziva sniàvanje temperature.
Zna~ajna uloga u formiranju oblaka u eventualnoj precipitaciji pripisuije se SO2 koji,
reaguju}i sa vodenom parom stvara sumporastu kiselinu, veoma higroskopnu
supstancu koja apsorbuje vodenu paru iz atmosfere.
251
Slika 12.1. Bilans termi~kog optere}enja Jugoslavije u 1970. god. izraèn u Tcal.
252
Male promene srednje temperature Zemlje mogu imati dalekose`ne
posledice. Na primer, smanjenje dozra~ene energije za 1% moè izazvati sniènje
temperature na Zemlji za nekih 1.5 oC.Ova promena temperature bila bi dovoljna da
se pro{iri pojas arkti~kog leda sa odgovaraju}im smanjenjem albeda, {to bi izazvalo
dalje sniènje temperature za 5 oC, usled ~ega bi nastalo novo ledeno doba.
Obrnuto, neki ra~uni daju da bi pove}anje temperature za manje od 1 C moglo
izazvati potpuno topljenje leda na polovima, po{to se radi o procesu sa povratnom
spregom. Malo pove}anje temperature izaziva malo pomereanje granice leda, koje
dovodi do promene albeda, koja opet izaziva dalje pove}anje temperature, itd.
Zna~ajniji porast temperature moè izazavati topljenje leda na Grenlandu. Ovo bi
bilo katastrofalno, jer bi podiglo nivo okeana za ~itavih 7 metara! Topljenje samo
5% leda na Grenlandu potopilo bi Veneciju.
Sve ovo zvu~i pomalo zastra{uju}e, a sadrì mnogo "ako bi" i "kada bi".
Videli smo da danas opasnosti jo{ nema ako se izuzmu mikroklimatske promene
izazvane oblastima sa velikom koncentracijom proizvodnje energije. Kako stoji stvar
sutra? Do kraja veka ocenjuje se porast globalne potro{nje energije za 4 do 5 puta
u odnbosu na danas. U XXI veku mogu}no je da se dostigne srednja proizvodnja
energije na nivou 1% od dozra~ene Sun~eve energije. U ovom slu~aju gotovo je
izvesno da }e nastati zna~ajne klimatske promene na planeti. Energija proizvedena
~ovekom postaje dakle samerljiva sa energijama sadrànim u prirodi. Iz prethodnih
tabela se vidi da zaliha energije ima vi{e nego dovoljno, medjutim, mo`da po prvi
put ~ovek se sre}e sa preprekom koja limitira dalji porast proizvodnje. Sve vi{e se
dolazi do zaklju~ka da uticaj proizvodnje energije na biosferu predstavlja bitan
elemenat za dalji razvoj energetike. A o ovim uticajima najmanje se zna. Smatra se
da su veoma retke oblasti u kojima je na{e neznanje i otsustvo pouzdanoh
podataka toliko koliko je u slu~aju delovanja proizvodnje energije na globalne
klimatske promene. Klimatologija i mikroklimatologija postaju, dakl, ozbiljne oblasti
nau~nog i inènjerskog istraìvanja.
Radi ilustracije, na grafikonu na slici 12.1. prikazan je bilans termi~kog
optere}enja Jugoslavije u 1970. godini, izraèn u Tcal.
12.3. Mikroklimatski i ekolo{ki efekti.
Ne{to je ve} re~eno o odredjenim mirkoklimatskim efektima u vezi sa

"toplotnim ostrvima", koja ~ine veliki gradovi. Sada bismo ne{to rekli o efektima
koncentrisanih proizvodja~a energije na neposrednu okolinu. O~igledno da se u
ovom slu~aju u prvom redu radi o termoelektranama, bilo na fosilna, bilo na
nuklearno gorivo, mada u istu kategoriju spadaju i odredjeni industrijski procesi, na
primer u metalurgiji.
253
Na osnovu zakona termodinamike, termoelektrane koje rade u ciklusima
toplotnih ma{ina, nu`no odaju jedan deo oslobodjene primarne energije toplotnom
ponoru u vidu otpadne toplote. Koli~ina otpadne toplote zavisi od stepena korisnosti
postrojenja (h). Na dana{njem nivou tehnologije savremena postrojenja na fosilna
goriva dostiù h = 0.4, dok je u proseku u industrijskim zemljama stepen korisnosti
oko 30%. Kod nas se planiraju termoelektrane sa h = 0.35, a u proseku stepen
korisnosti je oko 25%. Nuklearne elektrane na dana{njem stepenu razvoja imaju
niè stepene korisnosti - oko 33%. Ako se jo{ uzme u obzir da termoelektrane deo
otpadne toplote ispu{taju kroz dimnjak, grubo se moè uzeti da je koli~ina otpadne
toplote koju treba odvesti u kondenzatore za oko 50% ve}a kod nuklearnih nego
klasi~nih elektrana.
Ukupna koli~ina otpadne toplote optere}uje biosferu neposredne okoline
termoelektrane. Koji deo biosfere }e biti optere}en zavisi od na~ina hladjenja
kondenzatora. Gde god za to postoje uslovi, gde god postoji dovoljan protok vode
iz neke reke, jezera ili mora i dovoljno bilska sirovinska baza, primeni}e se
proto~no hladjenje, jer ne samo da su specifi~ne investicije niè, ve} je i stepen
iskori{}enja za oko 2% vi{i usled niè temperature u kondenzatoru u odnosu na
povratno hladjenje. U ovom slu~aju imamo termalno optere}enje voda-reka, jezera ili
mora. Gde ne postoje uslovi za proto~no hladjenje primenjuje se povratno hladjenje
uz upotrebu tornjeva za hladjenje, a toplotno se optere}uje atmosfera. Danas su
gotovo isklju~ivo u primeni vla`ni tornjevi za hladjenje, gde se osnovni efekat
hladjenja (80%) postiè isparavanjem odredjene koli~ine vode koja se odnosi u
atmosferu. Po{to se u svetu ve} nagove{tava kriza vode, to se ozbiljno radi na
primeni suvih tornjeva za hladjenje koji su zbog svojih velikih investicionih tro{kova
za sada retko u primeni. Tornjevi za hladjenje zamenjuju se u nekim slu~ajevima
ve{ta~ikm jezerima, bazenima ili kanalima sa raspr{ivanjem. Efekti su sli~ni kao i
kod rashladnih tornjeva. Napomnimo jo{ da se na nekim rekama sa promenljivim
protokom tokom jedne godine primenjuje i kombinovani sistem hladjenja, pri ~emu
se tornjevi koriste samo u priodima niskih voda.
12.3.1. Toplotno optere}enje voda.
Toplotno optere}enje voda nu`no povla~i za sobmo porast temperature u

odredjenom stepenu. Temperatura predstavlja jedan od osnovnih fakotra koji
reguli{u hemijske i biolo{ke procese u vodi. toplotno optere}enje voda, kada predje
odredjenu meru, moè izazvati negativne efekte na ekositeme voda i njihov kvalitet.
U literaturi se pominje oko 60 razli~itih mogu}ih efekata. Razmotri}emo samo
osnovne.
Uticaj na bilans kiseonika. Kiseonik je neophodan elemenat svih biolo{kih
procesa. Ra~una se da je za ekosisteme voda optimalna koncentracija kiseonika od
4-5 mg/1, mada na primer minimalna neophodna koncentracija za ribe iznosi 0.5-2.5
254
mg/1. Kiseonik se tro{i mehanizmom samopre~i{}avanja-oksidacije hemijskih
efluenata. Porastom temperature smanjuje se koncentracija kiseonika pri saturaciji
(na 20 C-8.84 mg/1, na 40 C-6.6 mg/1). S druge strane, nastaje intenzifikacija sivh
hemijskih reakcija, pa se i samopre~i{}avanje ubrzava. Biolo{ki procesi se takodje
ubrzavaju tako da ribama treba vi{e kiseonika, jer im je aktivnost ve}a. Vidi se da
je koncentracija kiseonika na povi{enim temperaturama jo{ uvek dosta visoka, a da
li je i dvoljna zavisi od toga koliko je reka hemijski zagadjena.
Uticaj na ekostiteme voda. Temperatura je bitan fakotr u biolo{kim
procesima koji tui~e na rast, reprodukciju, otpornost na intoksikaciju, smrtnost, itd.,
ne samo riba ve} i algi, protozoa, insekata, itd. Ostaje otvoreno pitanje u kojoj meri
se ovaj uticaj ispoljava na pojedine oblike ìvota u rekama. U svakom slu~aju ovaj
uticaj u velikoj meri zavisi od vrste akvaorganizama.
Letalna temperatura veoma varira za pojedine vrste riba. utvrdjeno je,
medjutim, da za ve}inu vrsta negde na 30-35 C dolazi do naglog opadanja broja
riba i protozoa, mada je utvrdjena i odredjena mo} aklimatizacije. Navodi se da ~ak
porast temperature za odredjene vrste riba moè i korisno posluìti za intenzivnu
akvakulturu. Na primer, optimalna temperatura za {arane iznosi 27-32 C. Utvrdjeno
je medjutim da porast temperature iznad 30 C moè stimulisati prevremeni rast
nekih vrsta, da uti~e na smanjenje otpornosti riba na hemijsku i bakteriolo{ku
intoksikaciju i da stimuli{e pojavu nepoèljnih vrsta algi. Zna~ajan je uticaj termi~kog
{oka, prirodne dnevne fluktuacije temperature reka su 1-2 C tako da se smatra da
nagli porast ili pad temperature od 3-5 C moè imati nepoèljne posledice.
Svi ovi efekti nisu u dovoljnoj meri kvalitativno utvrdjeni, {to se odraàva na
veoma zna~ajan obim istraìvanja u svetu na ovom polju. S druge strane, propisi
koji reguli{u toplotno optere}enje voda u pojedinim zemljama, po{to su u
nedovoljnoj meri zasnovani na nau~nim ~injenicama, teè da budu na sigurnoj
strani. Ovo, razume se, moè imati nepovoljnih ekonomskih efekata. U ve}ini
zemalja se maksimalna temperatura vode ograni~ava na 30 C. I kod nas postoji
zakonski propis koji ograni~ava temperaturu reka na 28 C. U mnogim zemljama
propisuje se takodje da porast temperature reka na granici zone me{anja ne sme
pre}i 3-5 C. Pri tome se zona me{anja defini{e kao onaj deo reke neposredno uz
izliv tople vode, u kome je temperatura iznad dozvoljenih ograni~enja. Vodi se
ra~una da ova zona ne zauzme vi{e od polovine proto~nog preseka reke, kako bi
se ribama dozvolilo da je izbegnu. Kako smo ve} naglasili, temperaturski efekti
zavise u velikoj meri od tipa reke i ekosistema u njoj, te se o tome mora voditi
ra~una pri dono{enju propisa.
U mnogim priobalnim idnustrijski razvijenim zemljama reke su ve} u
potpunosti optere}ene toploto ili hemijski i uveliko se ide na kori{}enje mora kao
toplotnog ponora. Usled velikog toplotnog kapaciteta mora, ne moè nastati
zna~ajniji porast temperature osim u zoni me{anja uz izliv. Usled manje intenzivnog
me{anja u ovom slu~aju zona me{anja moè da ima zna~ajne razmere i da ugrozi
255
priobalni ekosistem. Stoga se i ovde uvode ograni~enja u odnosu na porast
temperature na granici zone me{anja.
O svim ovim efektima neophodno je voditi ra~una pri projektovanju novih
elektrana za{to su potrebne opse`ne i kompleksne studije i istraìvanja. Pre svega
neophodno je sa~initi eko-studije iskoristivih voda, kako bi se znalo o kakvim
ekosistemima se radi. Zatim, potrebno je utvrditi sposobnost pojedinih voda,
specijalno reka i jezera, da odaju toplotu atmosferi, odnosno sposobnost
samohladjenja, kako bi se do{lo do kapaicteta odredjenih voda da prime odredjena
toplotna optere}enja. Najzad, u svakom pojedinom slu~aju potrebno je izu~avati
uslove izlivanja tople vode kako bi se odredila zona me{anja i uslovi za me{anje.
Problem postaje aktuelan od momenta kada se po~nu graditi elektrane
ve}eg jedini~kog kapaciteta reda 500 do nekoliko hiljada megavata, {to je upravo
sada slu~aj i u na{oj zemlji.
12.3.2. Toplotno optere}enje atmosfere.
Kao {to je re~eno, kada ne postoje uslovi za proto~no hladjenje, primenjuju

se rashladni tornjevi i to, za sada, osim retkih izuzetaka, vla`ni rashladni tornjevi. U
ovom slu~aju 80% efekta hladjenja postiè se isparavanjem 1-2% od ukupne
koli~ine vode potrebne za hladjenje kondenzatora, koju treba obezbediti. Za ve}e
kapaciteta grade se tornjevi od 100-170 m visine, tako da se postiè prirodna
cirkulacija. Kod manjih kapaicteta cirkulacija se ostvaruje ventilatorima, pri ~emu su
visine znatno manje (20 m). Na izlazu tornjeva pojavljuje se gusta perjanica,
prezasi}ena vodenom parom i kapljicama, koja ostaje vidljiva zavisno od
meteorolo{kih uslova i nakon desetak kilometara.
Ovi tornjevi mogu uticati na mikroklimu bilè ili dalje okoline elektrane. S
druge strane, kao u slu~aju visokih perjanica moè do}i i do uticaja na mikroklimu
{ireg regiona. U slu~aju visokih tornjeva sa prirodnom cirkulacijom znatno je manji
uticaj na mikroklimu neposredne okoline (magljenje, vlaènje) ali se zato perjanica
ispu{ta na ve}e visine te mogu imati uticaja na klimu {ireg regiona, mada ovi efekti
nisu dokazani. Treba pomenuti jo{ jedan izuztno neprijatan uticaj na okolinu do
koga moè do}i pri sagorevanju fosilnih goriva. Radi se o tome da se pri
odredjenim meteorolo{kim uslovima, dim iz dimnjaka koji sadrì SO2 moè
kombinovati sa vla`nom perjanicom iz rashladnog tornja. Kao rezultat toga na tulu
se moè pojaviti sumporasta kiselina.
- . -
U odnosu na globalno toplotno optere}enje biosfere, mogu}a su dva izlaza

iz situacije. Videli smo da energetika zasnovana na potencijalnoj energiji goriva
stoprocentno toplotno optrere}euje biosferu, pa ~ak i vi{e od toga, ako se dodaju
256
efekti emisija gasova i ~estica u slu~aju fosilnih goriva. Jedan, dakle, put vodi preko
kori{}enja kontinulanih izvora, u prvom redu Sun~eve energije, ~ije je kori{}enje
znatno vi{e u ravnoteì sa prirodom. Ni u ovom slu~aju, ako se izuzmu
hidroelektrane, kod nas nema ozbiljnih poku{aja, iako se u svetu, a i kod nekih
na{ih suseda, na tome veoma ozbiljno radi.
Druga mogu}nost, koja je nekako blià, i gde i kod nas dolazi do nekih
inicijativa, je ono {to se u svetu naziva "konzervacija energije" a {to se svodi na
{tednju odnosno na otklanjanje nepotrebnog rasipanja. Manje zemlje nego {to je
na{a, npr. Holandija, ozbiljno prilaze ovom problemu, koji je i veoma kompleksan.
Radi se o povi{enju efikasnosti energetskih konverzija primenom novih tehnologija.
U pitanju su takozvani "totalni sistemi" energetike, gde se kombinuje proizvodnja
elektri~ne energije sa daljinskim grejanjem ili dobijanjem procesne toplote za
idnustriju. Radi se o kori{}enju otpadne toplote velikih potro{a~a energije za razvoj
intenzivne agrikulture, akvakulture ili za dobijanje pitke vode. Radi se i o velikim
u{tedama koje su mogu}e racionalnim projekotvanjem zgrada i njihovom
adekvatnom izolacijom, kao i o energetskoj optimizaciji industrijskih procesa. Ovim
lista mogu}nosti nije iscrpljena.
Ispitivanja su pokazala da se kod nas po jedinici proizvoda u industriji tro{i
oko 5 puta vi{e energije nego recimo u Holandiji ili [vedskoj. O~igledno da tu leè
velike mogu}nosti u{tede i smanjenja daljeg, neracionalnog, investiranja u
energetiku.
12.4. Budu}nost leì u "~istim" energijama.
Motivi koji ~oveka rukovode u traènju izlaza iz postoje}e energetske

situacije nisu toliko ograni~enost klasi~nih energetskih izvora, kao {to su ugalj,
nafta, zemni gas, itd., ve} ste~ena i veoma pro{irena svest o po opstanak
opasnom, sve ve}em naru{avanju ravnoteè u prirodi daljim crpljenjem ve}ine
uobi~ajenih energetskih goriva, kao i postupaka kojima pretvaramo energiju tih
goriva u elektri~nu energiju.
Danas moèmo slobodno da kaèmo da se ve} nalazimo u prelaznoj fazi sa
dobijanja elektri~ne energije iz "prljavih" izvora i postupaka, u smislu zagadjivanja
ìvotne sredine, i to na svetskom planu, na dobijanje potrebne energije iz "~istih"
izvora i postupaka. Bezbrojni su poku{aji da se postupci dobijanja elektri~ne
energije na prvom mestu uskalde sa zahtevima i potrebama ìvotne sredine, bez
obzira na to da li je re~ o postupcima kojima dobijamo elektri~nu energiju pomo}u
sagorevanja uobi~ajenih goriva ili o postupcima dobijanja energije iz, recimo,
nuklearnih elektrna.
Nabroja}emo samo nekoliko najpoznatijih tendencija ili re{enja, koja jasno
obeleàvaju taj trend ka za{titi ìvotne sredine pri dobijanju energije.
257
Uklanjanje sumpora iz dima termoelektrna danas je veoma razvijeno i ceni
se da ima ve} oko 70 postupaka. Na taj na~in ne samo da se spre~ava da otrovni
SO2 iz dimnjaka termoelektrana zagadjuje vazduh, ve} se ~esto dobjaju i uzgredni
proizvodi, kao sumporna zgura, koja se preradjuje u ~ist sumpor, granulirano
gvo`dje, itd.
U svetu se veoma mnogo radi na proizvodnji gasa iz uglja. Ovde je re~ o
sagorevanju uglja u prahu, a proizvod koji se dobija je ~ist sinteti~ki metan, koji
sluì u industriji i doma}nistvu, a moè da se transportuje kroz cevovode sli~ne
onima za zemni gas.
Ve} smo pomenuli usavr{avanje pojedinih postupaka u nuklearnim
elektranama, {to predstavlja veliku nadu savremenog ~oveka za period medjufaze,
tj. dok ~ovek ne predje na kori{}enje ~istih energetskih izvora i postupaka.
Naveli smo, takodje re{enja i istraìvanja sa novim gorivom, za motore
automobila-metanolom, odnosno njegovom sme{om sa benzinom, {to bi takodje
predstavljaslo zna~ajan korak i unapredjenje za za{tittu vazduha koji di{emo, iako tu
tek elektromobil izgleda kao "~isto" re{enje.
Ovaj trend je veoma ute{an jer se moè konstatovati da se svuda u svetu
radja svest o neophodnosti revolucionarnog raskidanja sa zastarelim tehnologijama
koje su nas trovale, a istovremeno i svest o neophodnosti stvaranja novih
tehnologija koje to ne}e ~initi.
Tehnolo{ka re{enja medjufaze bi}e, sigurno, uskoro prevazidjena ~istim
tehnologijama, od kojih }e ~ovek dobijati potrebnu energiju iz ~istih izvora, kao {to
su to energija Sunca, energija vetra, energija plime i oseke okeana, energija
temperaturne razlike u okeanima, itd.
12.4.1. Mogu}nost kori{}enja Sun~eve energije.
Ve} danas se u specijalizovanim prodavnicama nekih zemalja u svetu moè

kupiti, na primer, solarni bojler za grejanje vode u doma}instvima. Bojler standardne
veli~ine koji koristi Sun~evu energiju zadovolajva potrebe porodice od 5 ~lanova,
daje dnevno oko 500 l tople vode. Iako je ovo zagrevanje vode pomo}u Sun~eve
energije svakako najjednostavnija primena Suin~eve energije, podvla~imo zna~aj i
u~estalost, i podse}amo da se oko 2/3 sve proizvedene energije u svetu koristi za
zagrevanje vode i vazduha. Ovakvo re{enje dobijanja tople vode za doma}instva
bilo bi od zna~aja, jer bi povoljno uticalo i na suzbijanje procesa uni{tenja {uma u
svetu, a velikim delom smanjilo primenu dobijanja energije sagorevanjem uobi~ajenih
goriva, {to bi opet rezultiralo velikom smanjenju zagadjenja vazduha.
Dalje primene na kojima se danas u svetu istraìva~a intenzivno radi bile bi
slede}e:
- Kuvanje i su{enje hrane, {to predstavlja jedan od glavnih problema ishrane u
nekim zemljama u razvoju, gde su izvori hrane oskudni i gde, pored toga, zbog
258
nedostatka tehnike za o~uvanje, konzerviranje i su{enje, propada ionako oskudna
letina. Su{enje ìtarica, vo}a i ribe Sun~evom energijom ima, pored ostalog jo{ i
znatne prednosti pred drugim postupcima.
- Destilacija i desalinacija vode je takodje podru~je gde bi se Sun~eva energija
mogla dobro da koristi kao energija koja bi omogu}ila pre~i{}avanje ne~iste i slane
vode pretvaraju}i je u zdravu, pogodnu za svakodnevnu upotrebu ili vodu za pi}e.
- Hladjenje pomo}u solarne energije bilo bi, na primer, veoma korisno za sela gde
nema elektri~ne energije, dok bi rashladjivanje postrojenja u tropskim krajevima
moglo da postane veoma efikasan na~in za pobolj{anje produktivnosti rada.
- U svetu se takodje radi na koru{}enju Sun~eve energije za topljenje metala i
oksida nekih metala, za{ta su potrebne visoke temperature. U ovoj oblasti je i na{a
zemlja imala jednu od prvih uspe{nih primena, jer je prof. ing. Cirilu Rekaru sa
Metalur{kog fakulteta u Ljubljani uspelo jo{ 1951. godine u Portoroù, da u ìì
parabolo~nog solarnog ogledala od 4 m postigne temperature od 3.000 i vi{e
stepeni C.
- Pumpe za vodu koje pokre}e Sun~eva energija takodje su predmet istraìvanja u
svetu. Sun~eve pumpe za vodu koje funkcioni{u na bazi termodinami~kog postupka
jo{ uzvek su suvi{e skupe. Medjutim, radi se mnogo na re{enju koje bi koristilo
standardne pumpe pokretane pomo}u malih Sun~evih genratora.
- U svetu se, takodje, vr{e probe na izradi elektrrna na bazi termodinami~kih
procesa pa se o~ekuje da bi do u najskorije vreme mogle u svetu ve} da rade
Sun~ane elektrane od 1-10 MW, a ne{to kasnije i do 100 MW.
- âk i kod danas veoma skupog postupka pretvaranja Sun~eve enrgije u elektri~nu
pomo}u fotoelektri~nog efekta, postupka koji se primenjuje kod kosmi~kih letelica,
ima izgleda da se tro{kovi izrade solarnih }elija smanje. Na taj na~in bi ovaj,
veoma pogodan na~in pretvaranja sun~eve energije u elektri~nu postao koristan i
pristupa~an ~oveku.
- Re{enja arhitekata treba veoma mnogo da doprinesu naj{irem na~inu kori{}enja
Sun~eve energije, a posle nekih poku{aja u svetu moè se mirno i sa mnogo
pouzdanja o~ekivati ~isto i jeftino grejanje u stanovima.
12.4.2. Mogu}nost kori{}enja energije vetra.
I ova, jedva ili nikako iskori{}ena ~ista energija, ima svoj koren u Sun~evoj
energiji, po{to dolazui iz atmosfere kojoj Sunce daje energiju toplote, koja se pri
atmosferskim promenama pretvara u mehani~ku-vetar.
U poslednje vreme raste intresovanje za kori{}enje energije vetra. Polako se
vra}aju iz zaborava stare, napu{tene vetrenja~e.
Konstatuje se da u svetu, naro~ito u Severnoj Americxi, postoje po farmama
rasute stotine hiljada vetrenja~a, sa namenom da pumpaju vodu. Isto tako, da u
svetu ne radi nekoliko hiljada vetrenja~a koje bi trebalo poraviti, koristiti i...
259
odràvati. Dobrim delom to vi{e nisu klasi~ne vetrenja~e, ve} su to turbine na vetar,
jo{ prili~no skupe. Ipak ove turbine, jednom nabavljene mogu se idealno koristiti na
odgovaraju}im lokacijama kao glavni ili rezervni generatori za doma}instvo i daju
dovoljno elektri~ne energije za osvetljenje ku}e, kao i za elektri~ne uredjaje u
doma}instvu.
Ovo bi bili individulani energetski uredjaji na vetar, koji bi omasovljeni,
svakako doprineli energetskom bilansu u svetu. Glavna korist, medjutim, dolazila bi
od elektir~nih centrala na vetar koje se nalaze u fazi istraìvanja. To su
eksperimentalni turbogeneratori na vetar, visoki katkada i po 100 i vi{e metara, koji
se nalaze u priobalnim podru~jima mora, a imaju gneratore, vi{e njih, od po 1250
kW ili ja~e. Ceni se da bi tri do ~etiri ova tornja-vetrenja~e moglo da snabdeva
elktri~nom strujom grad od 10.000 do 15.000 stanovnika. Eksperimenti i ulaganja
sredstava u ove projekte govore nam o tome da smo mi, s obzirom na rezultate tih
eksperimenata opet na putu da po~nemo krostiti energiju vetra.
...
Pomenu}emo samo, na ovom mestu, jo{ neke izvore energije budu}nosti,
kao {to su dobijanje nafte iz uljnih {kriljaca, geotermi~ka energija, energija gasne
plazme, odnosno kotrolisane termonuklearne fuzije na kojoj se u razvijenim
zemljama danas intenzivno radi, itd.
260
XIII
OPASNOST OD PU[ENJA DUVANA
Pre nekoliko godina stru~njaci za bezbednost na radu razmatrali su problem

sadràja ugljenmonoksida u Njujor{kom tunelu "Holend" (Holland) i po{to je on bio
ve}i nego {to su dozvoljavali propisi Biroa za standarde radnika, oni su diskutovali
u jednoj hotelskoj sobi o metodama pobolj{anja. Za to vreme u istoj sobi nalazio se
instrument koji je merio koncentraciju CO. Zapaèno je da je sadràj CO u sobi,
ispunjenoj dimom, bio znatno ve}i nego onaj u tunelu "Holend".
Jedan od zagadjiva~a atmosfere koji poti~e iz ispusnih gasova motornih
vozila je azot dioksid. Ovaj gas akutno nadraùje. Prema Abelsonu, "Koncentracija
NO2 u visini od 3 ppm zapaà se u Los Andjelosu, a sadràj od 5 ppm smatra se
opasnim. Dim cigareta sadrì 250 ppm NO2".
Pojdina~no zagadjivanje vazduha, koje poti~e od pu{enja cigareta jo{ je
opsnije po zdravlje zbog velike razlike u koncentraciji zagadjiva~a raznih vrsta. Dok
koli~ina zagadjiva~a u veoma zagadjenim industrijskim oblastima varira od 0.02 do
0.2 mgr koli~ina koja piti~e iz dima dve cigarete iznosi 21 mgr, {to predstavlja 100
do 1000 puta ve}e koli~ine.
Predlog EPA u pogledu saniranja atmosfere naselja sastoji se u tome da se
{to vi{e smanjuju aditivi benzina, sa potpunim eliminisanjem olova kao dodatka.
Va`no je napomenuti da se olovo i arsen nalaze u dimu cigarete takodje, {to zna~i
da i pu{enje, pored aerozagadjenja komunalne sredine moè uticati na pove}anje
koncentracije olova u krvi.
Stoks i Campbell dokazali su vezu izmedju mortaliteta od raka plu}a,
urbanisti~kih fakotra, nivoa benzopirena u vazduhu, kao i pu{enja. U narednoj tabeli
prikaza}emo stopu mortaliteta na 100 hiljada stanovnika od raka plu}a mu{kih
osoba u ruralnom (R), me{ovitom (M) i urbanom ambijentu (U). Cifre sa indeksom
g ozna~avaju starost stanovnika, tabela 13.1.
Ova tabela ubedljivo pokazuje zna~ajan uticaj urbanizacije na porast indeksa
mortaliteta od raka plu}a s jedne strane (makroaerozagadjenje) i dramati~ni udeo
pu{enja u etiologiji ove prakti~no neizle~ive bolesti.
Jo{ 1761. godine engleski lekar John Hill upozorio je medicinsku javnost o
kancerogenomd dejstvu burmute, koji je po njegovom mi{ljenju izazvao opasni
"polipozis". Zbog ovog otkri}a taj zaslu`ni lekar bio je progla{en od nekih svojih
kolega za {arlatana. Nakon 14 godina posle publikacije Hill-a, Sir Persival Pott
utvrdio je hemijsku kancerogenoezu i 1775. godine opisao je rak odà~ara
inkrimini{u}i ~adj kao nosioca kancerogenih materija.
261
Tabela 13.1. Stopa mortaliteta na 100 hiljada od raka plu}a.
_______________________________________________________________
Status 45-54 g. 56-64 g. 65-74 g. u Liverpulu
pu{enja R M U R M U R M U R M U
_______________________________________________________________
Nepu{a~i 0 0 31 0 0 174 70 0 336 14 0 131
Lula{i 0 0 104 34 59 143 145 26 232 41 0 143
Slabi pu{. 69 57 112 70 224 378 154 259 592 87 153 297
Umereni 90 83 138 205 285 386 362 435 473 183 132 287
Te{ki 117 214 265 626 362 543 506 412 588 363 303 395
_______________________________________________________________
Broj smrtnih
slu~ajeva 16 26 124 25 56 232 27 36 188 68 118 539
_______________________________________________________________
Ovom prilikom nave{}emo rezultate kanadske ankete koju je sproveo E.A.

Besti sa saradnicima od 1955-1962. godine. Anketa je obuhvatila 78 hiljada
mu{karaca i 14 hiljada èna, te utvrdila da postoji korelacija izmedju broja
popu{enih cigareta i porasta stope mortaliteta od raka plu}a pu{a~a prema
nepu{a~ima istog doba starosti. Pri dnvnom pu{enju preko 10 cigareta rizik umiranja
od raka plu}a raste za 900%, pri pu{enju 11-12 cigareta 1541% a pri pu{enju
preko 31 cigarete za 1631% ili vi{e nego za 16 puta.
Pu{a~ki sta` takodje je od velikog uticaja. Naime, ako pu{a~ki sta` iznosi 5
godina rizik raka plu}a pove}ava se prema nepu{a~u za 1.6, a pri staù do 29
godina za 4.1, dok pri staù do 40 godina za 14.2. puta.
262
PRILOG I.
Tabela 2.4.(nastavak) Vrednosti dozvoljenih koncentracija za gasove, pare, otrovne
pra{ine, dimove i magle. JUS. Z. BO:001 VIII -1971, Sl. list SFRJ br. 35/1971.
__________________________________________________________
Redni NAZIV SUPSTANCE Vrednosti MDK u
broj. mg/m ppm .
1 2 3 4 .
1. Acetaldehid (etanat) 360 200
2. Acetilhlorid 3,3 1
3. Acetilentetrabromid (tetrabrometan),
sinonim 541 14 1
4. Acetofenol (metilfeniketon) 100 20
5. Aceton (2-propanon dimetilketon) 800 336
6. Acetoncianhidrin 1 -
7. Acetonilaceton (2,5-diketoheksan) 350 78
8. Acetonitril (metilcijanid) 70 40
9. Akrolein (propenal: alilaldehid) 0.25 0.1
10. Akrilamid K 0.3 -
11. Akrilonitril (vinilcijanid) K 45 20
12. Aldrin (HHDN) K 0.25 -
13. Alifati~ni ugljovodonici (alkani; alifati~ni karbonhloridi) - vajt{pirit,
ligroin (sme{a zasi}enih ugljovodonika ta~ke klju~anja od
120 do 200 C) kao i 79 i 368 300 -
14. Alilalkohol (kao i 18) K 5 2
15. Alilgilcidiletar (AGE) + 45 10
16. Alilhlorid 3 1
17. Alilpropildisulfid 12 2
Alkoholi:
18. - alilalkohol (kao i 14) K 5 2
19. - izoamilalkohol 100 27
20. - izobutilalkohok, sinonim 93 200 66
21. - butilalkohol, sinonim 92 200 66
22. - decilalkohl - prim. (primarnil) 200 -
23. - diacetonilalkohol 240 50
24. - etilalkohol (etanol), sinonim 209 1900 1000
25. - heksilalkohol - prim. 100 -
26. - heptilalkohol - prim. 100 -
27. - metilalkohol (metanol), sinonim 378 50 40
28. - metilamilalkohol (metilpentonal; metil-
-izo-butilkarbinol) 100 -
263
__________________________________________________________
1 2 3 4 .
29. - alilkrotonilalkohol 0,5 -
30. - nonilalkohol - prim. 200 -
31. - oktafluoramilalkohol 20 -
32. - oktilalkohol - prim. 100 -
33. - propargilalkohol 1 -
34. - izopropilalkohol (izopropanol; dimetil-
karbinol) sinonim 493 200 -
35. - tetrafluorpropilalkohol 20 -
36. Alodan (5,6-bis(hlormetil)-heksahlorciklo-
hepten) 0.5 -
37. Amilacetat, sinonim 242 100 20
38. Aminazin K 0.3 -
39. Amini-alifati~ni (C15 do C19) 1 -
40. Aminoenantska kiselina (7-aminoheptanska
kiselina) 8 -
41. Aminoanizol (anizidin), sinonim 54 0.5 -
42. Amino-2,4-dihlorfenoksisir}etna kiselina 1 -
43. Aminoetanol (aminotilalkoholo; kolamin),
sinonim 210 6 3
44. 5-amino-8-hidroksi-3,7-dibpom-1,4 nafto-
hinonimin 1 -
45. Aminopiridin 2 -
46. Amonijumsulfumat ("Amat"), sinonim 523 15 -
47. Amonijak 35 50
48. Anhidrid arsenove (arsenske) kiseline 0.5 -
49. Anhidrid borne kiseline, sinonim 85 15 -
50. anhidrid buterne kiseline (anhidrid butanske
kiseline; anhidrid masla~ne kiseline) 10 1.5
51. Anhidrid ftalne kiseline, sinonim 285 12 -
52. Anhidrid sir}etne kiseline 20 5
53. Anilin (aminobenzen) K 5 0.25
54. Anizidin e.p-izomeri (metoksianilin,
aminoazinol), sinonim 41 K 0.5 -
55. Antimon 0.5
56. Antimon (V), oksidi i sulfidi pra{ina 2 -
57. Antimon (III), oksidi i sulfidi pra{ina 1 -
58. Antimonvodonik (antimon-hidrid), kao Sa) 0.5 -
59. Antrahinon u vidu pra{ine 5 -
60. ANTU (alfa-natiltiourea) 0.3 -
264
__________________________________________________________
1 2 3 4 .
61. Arsenik (kao As2O3) 0.5 -
62. Arsenova kiselina(arsenatna (V)-kiselina) 0.3 -
63. Arsenvodonik (arsen-hidrid), (kao As2O3) 0.2 0.05
64. Azinofosmetil (metil-O, O-dimetil-S-4-
-okso-1,2,3-benzotriazin-3-metilfosfor-
ditionat; gution), sinonim 290 K 4 -
65. Azotna kiselina (nitratna kiselina) 25 10
66. Azotdioksid (nitrogen-dioksid) 9 5
67. Azotmenoksid (nitrogen-monokisd) 30 25
68. Azottrifluorid (nitrogen (III)-fluorid;
NF3) 29 10
69. Bakar - dim 0.1 -
70. Bakar - pra{ina 1 -
71. Bakar (II)-silikat 4 -
72. Bakartrihlorfenol 0.1 -
73. Barijum (rastvorljiva jedinjenja) 0.5 -
74. Benzen (benzol) K 50 15
75. Benzidin K - -
76. Benzilacetat (fenilmetilacetat), sin 249 94 15.3
77. Benzilholrid (alfa-hlortoluol) 5 1
78. Benzin, laki, ta~ke klju~anja od 40 do
120 oC 500 -
79. Benzin za lakove (vajt{pirit, ta~ke klju~anja
od 120 do 200 oC) kao i 13 i 368 300 -
80. Benzohinon (hinon), sinonim 312 0.4 0.1
81. Benmzoilperoksid 5 -
82. Benzotrihlorid (fenilhloroform) 1 -
83. Berilijum 0.001 -
84. Bishlormetilnaftalin 0.5 -
85. Boroksid (bortrioksid; anhidrid borne
kiseline), sinonim 49 15 -
86. Bortrifluorid (borfluorid) 3 1
87. Brom 0.7 0.1
88. Bromoform (tribrommetan) K 5 0.5
89. Bromvodonik (hidrogen-bromid) 7 2.1
90. 1,3-Butadien (vinileten; viniletilen;
divinil 500 227
91. Butanon (metiltilketon), sinonim 395 200 70
92. Butanol (butilalkohol=, sinonim 21 200 66
265
__________________________________________________________
1 2 3 4 .
93. 7-Butanol (izo), sinonim 20 200 66
94. Butanol, tereijarni (2-metil-2-propanol;
trimetilkarbinol) 200 66
95. n-Butilacetat, sinonim 248 200 42
96. Butilamin K 15 5
97. Butil-"celosolv" (etanol-,2-butoksi;
etilenglikolmonobutiletar) sinonim 231 240 50
98. - Butilen (2-metilpropen) 100 -
99. Butilakrilat, sinonim 240 10 0.2
100. Butilglicildietar (BGE) 270 50
101. Butilglikol (etilenglikolmonobutiletar) 120 -
102. Butilhromat, (kao CrO3) K 0.1 -
103. Butihnerkaptan 1.7 0.5
104. Butilmetakrilat, sinonim 243 10 0.17
105. n-Butiltoluen 60 10
106. 3-Butil-tritiofosfat (Butifos) K 0.2 -
107. 1.4-Butindiol (pare, aerosoli i kondenzat) 1 -
108. Cijanbenzil (benzacijanid) 0.3 -
109. Cijanhlorid (hlorcijan) 1 0.39
110. Cijanidi (kao CN) K 5 -
111. Cijanovodonik (hidrogen-cijanid) 0.3 0.27
112. "Celiosoly" (cioksietanol, etilengliko-
moloetilenator), sinonimi 212 i 232 K 540 100
113. "Celiosoly"-cetat (etoksietilacetat;
etilglikulacetat), sinonimi 213 i 233 120 25
114. Cinkoksid 5 -
115. Cinkonijum - jedinjenja (kao Zr) 5 -
116. "Crag" (Natrijum 2- (2,4-dihlorfenoksi)
-etanolhidrogensulfat) 15 -
117. Cikloheksan (heksahidrobenzen; heksame-
tilen) 1050 300
118. Cikloheksanol (heksahidrofenol) 200 50
119. Cikloheksanon (ketoheksametilen) 200 50
120. Cikloheksen 1015 300
121. Cikloheksanon-2-eksim (kaprolaktam) 200 50
122. Cikloheksilamin (eksahidroanilin;
aminocikloheksan) 20 -
123. Cikloheksilaminhromat K 2 -
124. Cikloheksilaminkarbonat 200 -
266
__________________________________________________________
1 2 3 4 .
125. Ciklopentadien 200 75
126. Ciklopentadieniltrikarbonilmangana 0.1 -
127. DDT (dihlordifeniltrihloretan) K 0.1 -
128. DDVP (dimetildihlorvinilfosfat) K 0.1 -
129. 2,4 D (2,4-dihlorfenoksisir}etna
kiselina) 10 -
130. Dekaboran (B10H14) K 0.3 0.05
131. Dekalin (dekanidronaftalen; dekahidro-
naftalin) 100 17
132. Demeton (sme{a-o,o-dietiletil-O-tio-
etilfosfortionat I40,o-dietil-S-etil-
tioetilfosfortionat II,2:1;"Sistoks R"),
sinonim 518 K 0.1 -
133. Diacetonilalkohol (diaceton; 4 hidro-
ksi-4-metilpentanon-2) 240 50
134.Diazometan (azimetilen) 0.4 0.2
135. Diboran (boroetan; B2H6) 0.1 0.1
136. 1,2-Diborometan (etilendibromid) K 190 25
137. Dibutilfosfat 5 1
138. Dibutilftalat 5 -
139. Dicikloheksilamin 150 19
140. Dieldrin (1,2,3,4,10,10-heksahlor-
-6,7-epoksi-1,4,4a,5,6,7,8,8a-oktahidro-
-1,4,5,8-dimetanonnaftalin; HEOD) K 0.25 -
141. Dietilamin 75 25
142. Dietilaminoetanol (N-dietol-amino-
etanol) K 50 10
143. Dietilaminoetilmerkaptan K 1 -
144. Dietiletar (etiletar; etar), sinonim
220 300 75
145. Dietilkarbonat 980 -
146. Difenil 1 0.2
147. Difenilmetandiizocijanat (MDI), sino-
nim 418 0.2 0.02
148. Difenilpropan 5 -
149. Difluordibrommetan 860 100
150. Diglicidiletar 2.8 0.5
151. 3,4-Dihloranilin K 0.5 -
152. o-Dihlorbenzen 150 25
267
__________________________________________________________
1 2 3 4 .
153. p-Dihlorbenzen 450 75
154. Dihlordifluormetan ("Freon 12"),
sinonim 268 4950 1000
155. 1,3-Dihlor-5,5-dimetilhidantoin (di-
hlorhidrin) 0,2 -
156. 1,1-Dihloretan, sinonim 229 50 12,5
157. 1,2-Dihloretan 50 12,5
158. 1,2-Dihloretilen (1,2-dihloreten) 50 12,5
159. 1,2-Dihloretiletar K 90 15
160. Dihlorfeniltrihlorsilan 1 -
161. Dihlormetan (metilenhlorid), sinonim 419 500 144
162. Dihlormetiloksiciklobutan 0.5 -
163. dihlormonofluormetan ("Freon 21") 4200 1000
164. 2,3-Dihlor-1,4-naftohinon - -
165. 1,1-Dihlormitroetan 60 10
166. 1,2-Dihlorpropan (propilendihlorid) 350 75
167. Dihlortetrafluoretan ("Fereon 114") 4950 564
168. p-Dihidroksibenzen (hidrohinon), sino-
nim 311 2 -
169. Dilzobutilen 4600 -
170. Diizobutilketon (2,6-dimetil-4-hepta-
non), sinonim 182. 290 50
171. Diizopropilamin K 20 5
172. Dimetoksimetan (metilal), sinonimi
185 i 385 3100 1000
173. Dimetilacetamid K 35 10
174. Dimetilamin 1 0.5
175. Dimetilaminobenzen; (dimetilanilin;
kislidin), sinonim 366 3 0.6
176. N,N-Dimetilanilin K 0.25 0.05
177. Dimetilbenzen (ksilen), sinonim 365 50 12
178. Dimetilbenzlamin 5 -
179. Dimetildibrom-2-dihloretilfosfat ("Dibrom") 3 -
180. Dimetildioksan 10 -
181. Dimetilformamid K 10 3.3
182. dimtilheptanon (diizobutilketon),
sinonim 170 290 50
183. 1,1-Dimetilhidrazin K 1 0.5
184. Dimtilnitrozoamin - -
268
__________________________________________________________
1 2 3 4 .
185. Dimetiloksimetan (formal; metilal;
metilendimetiletar), sinonim 172 i 385 3100 1000
186. Dimetilftalat 5 -
187. Dimetilsulfat K 5 1
188. Dimetiltereftalat 0.1 -
189. Dinil (25% difenila i 75% difenil-oksida) 10 -
190. Dinitriladipinske kidrline 20 -
191. Dinitrobenzen K 1 -
192. o-Dinitrokrezol K 0,05 -
193. Dinitrofluorbutilfenol 0.05 -
194. Dinitro-2-izopropilfenol (4,6) 0.05 -
195. Dinitrofenol 0.05 -
196. Dinitrodanbenzen (dinitroticijan-
benzen) 2 -
197. Dinitrotoluen K 0.5 -
198. Dioksan (dietilendioksid) K 360 100
199. Dipropilenglikolmetiletar K 600 100
200. Diptal (diizopropiltrihloraliltiokarbamat) 1 -
201. Dioktilftalat, sekundarni (dietilheksil-ftalat) 5 -
202. Endrin 0.1 -
203. Ekstralin K 20 -
204. Epihlorhidrin (hlorpropilenoksid) K 18 5
205. EPN (=-etil-=-p-nitrofenilbenzentrio-
fosfonat) 0.5 -
206. 1,2-Fpoksipropan (propilenoksid) 240 100
207. 2,3-Epoksi-1 propanol (glicidol),
sinonim 288 150 50
208. Etantiol (etilmerkaptan), sinonim 223 1.25 0.5
209. Etanol, sinonim 24 1900 1000
210. Etanolamin (monoetanolamin; kolamin;
2-aminoetanol), sinonim 43 6 3
211. Etarsulfonat (p-hlorfenil-p-hlor-
benzosulfonat, pare i aerosoli) 2 -
212. Etksietanol (/etilenglikolmonoetiletar),
sinonim 112, 232 i 289 K 540 100
213. Etoksietilacetat ("Cellosolv"),
sinonim 113, 233 120 25
214. Etilacetat (etilestar sir}etne kise-
line), sinonim 250. 200 29
269
__________________________________________________________
1 2 3 4 .
215. Etilacetoacetat K 270 61
216. Etilakrilat, sinonim 241 100 25
217. Etilamin (aminoetan) 18 10
218. Etilbenzen (feniletan) 435 100
219. Etilbromid (brometan) 890 200
220. Etiletar (dietiletar; etar) sinonim 144 300 75
221. Etilformiat, sinonim 245 300 100
222. Etilhlorid 260 100
223. Etilmerkaptan (etantiol; etilsulfhidrat),
sinonim 208 1,25 0,5
224. Etilmerkurihlorid, sinonim 375 0.005 -
225. Etilmerkurifosfat 0.005 -
226. Etilsilikat 85 10
227. Etiltoluen 50 -
228. Etilendiamin (1,2-diaminometan) 2 0,7
229. 1,1-Etilendihlorid (dihloretan),
sinonim 156 50 12.5
230. Etilenglikoldinitrat K - 0.02
231. Etilenglikolmonobutiletar (butil-
-Cellosolv"), sinonim 97 240 50
232. Etilenglikolmonoetiletar ("Cellosolv")
sinonimi 112 i 212 540 100
233. Etilenglikolmonoetiletaracetat ("Cell-
osolv"-acetat), sinonimi 113 i 213 120 25
234. Etilenglikolmonometiletar (metil-
"Cellosolv"), sinonim 389 80 25
235. Etilenglikolmonometiletaracetat
(metil-"Cellosolv"-acetat), sinonim 390 120 25
236. Etilenhlorhidrin (2-hloretilalkohol,
glikolhlorhidrin) K 16 5
237. Etilenimin (aziridin) K 0.1 0.05
238. Etilenoksid 18 10
239. Etilensulfid K 0.1 -
Estri:
240. -butilestar akrilne kiseline, sinonim 99 10 0.2
241. -etilestar akrilne kiseline, sinonim 216 100 25
242. -metilestar akrilne kiseline, sinonim 383 20 6
270
__________________________________________________________
1 2 3 4 .
243. -butilestar metakrilne kiseline,
sinonim 104 10 0.17
244. -metilestar metakrilne kiseline,
sinonim 411 50 12
245. -etilestar mravlje kiseline, sinonim 221 300 100
246. -metilestar mravlje kiseline, sinonim 398 250 100
247. -amilestar sir}etne kiseline,
sinonim 37 100 20
248. -butilestar sir}etne kiseline,
sinonim 95 200 42
249. -benzilestar sir}etne kiseline,
sinonim 76 94 15.3
250. -etilestar sir}etne kiseline,
sinonim 214 200 29
251. -heksilestar sir}etne kiseline (sek.)
sinonim 304 295 50
252. -metilestar sir}etne kiseline
sinonim 381 300 100
253. -propilestar sir}etne kiseline,
sinonim 494 200 95
254. -vinilestar sir}etne kiseline,
sinonim 595 10 -
255. -propilestar propilenske kiseline,
sinonim 502 70 14
256. Fenilglicidiletar (FGE) 60 10
257. Fenilhidrazin (hidrazobenzen) K 22 5
258. Fenilmetildihlorsilan 1 -
259. p-Fenilendiamin (p-diaminobenzen) K 0.1 -
260. Feniletilen (fenileten; siren),
sinonim 520 420 100
261. Fenol (karbolna kiselina; hidroksi-
benzen K 5 1.2
262. Ferbam (feridimetilditiokarbonat) 15 -
263. Ferovanadijum (pra{ina) 1 -
264. Fluor 0.2 0.1
265. Fluorcirkonat 1 -
266. Fluoridi (kao F) 1 -
267. Fluorovodonik (hidrogen-fluorid) 1.7 2.5
271
__________________________________________________________
1 2 3 4 .
268. Freon 12 (difluordihlormetan "F-12"),
sinonim 154 4950 1000
269. Freon 11 (trihlormonofluormetan "F-11") 5600 1000
270. "Fiberglas"-staklena vuna sa fenolform-
aldehidnim smolama 5 -
271. Formaldehid (formalin, formol) 1 0.8
272. Fosdrin (2-karbometoksi-1-metilvinil-
dimetilfosfat; mevinfos) K 0.1 -
273. Fosfamid (0.0-dimetil-S-metilkarba-
midmetiltiofosfat) 0.5 -
274. Fosfor-beli, ùti 0.1 -
275. Fosforna kiselina (fosfatna kiselina) 1 -
276. Fosforna kiselina, anhidrid (fosfor-
pentoksid) 1 -
277. Fosforoksihlorid 1 -
278. Fosforpentahlorid 1 -
279. Fosforpentasulfid 3 0.5
280. fosforvodonik (hidrogen-fosfid; fosfin) 0.1 0.065
281. Fosgen (karbonilhlorid) 0.4 0.1
282. Furan (furfuran; tetrol) 0.15 -
283. Furfurilalkohol (furilkarbinol)
284. Furfurol (furfural; furfuraldehid;
furol) K 20 5
285. Ftalni anhidrid, (anhidrid ftalne
kiseline), sinonim 51 12 -
286. Germanijum i oksidi 2 -

287. Germanijumtetrahlorid 1 -
288. Glicidol (2,3-epoksi-1-propanol),
sinonim 207 150 50
289. Glikolmonoetiletar (etoksietanol),
sinonimi 112, 212 i 232 540 100
290. Gution (azinfosmetil), sinonim 64 4.0 -
291. Gvo`dje (III)-oksid, dim 10 -
292. Hafnijum 0.5 -
293. n-Heksan 1800 500
294. Heksaetiltetrafosfat (HEPT) 0.5 -
295. Heksahloran (heksahlorcikloheksan;HCH) 0.5 -
296. Heksafluorid sumpora, sinonim 527 6000 1000
272
__________________________________________________________
1 2 3 4 .
297. heksahlorbenzen 0.9 -
298. 1,2,3,4,5,6-Heksahlorcikloheksan, gama-
izomer ("Lindan"), sinonim 369 K 0.5 -
299. Heksahlorciklopentadien K 9,1 -
300. Heksahloretan (perhloretan) K 10 1
301. Heksahlorenaftalin K 0.2 -
302. Heksametilendiamim (1,6-diaminoheksan) 1 0.2
303. Heksametilendiamindiizocijanat 0.05 -
304. Heksilacetat-sekundarni, sinonim 251 295 50
305. Heksogen (ciklo-trimetilentrinitroamin) 1 -
306. heksanon, sinonim 388 410 100
307. Heptahlor (1,4,5,6,7,8,8-heptahlor-
-3a,4,7,7a-tetrahidro-4,7-meta-
noinden) K 0.5 -
308. n-Heptan 2000 500
309. Hidrazin (diamin) K 1,3 1
310. Hidrazoi~na kiselina 1.8 1
311. Hidrohinon (p-dihidroksibenzen), sinonim
168 2 -
312. Hinon (benzohinon), sinonim 80 0.4 0.1
313. Hlor 2 0.5
314. Hloracetaldehid 3 1
315. Hloracetofenol (fenacihlorid) 0.3 0.005
316. p-Hloranilin K 0.05 0.012
317. m-Hloranilin K 0.05 0.012
318. Hlorbenzen, mono (fenilhlorid; mono-
hlorbenzen) 350 75
319. Hlorbrommetan (metilenhlorbromid) 1050 200
320. Hlorbutadien (hloropren) 90 25
321. Hlordan (1,2,4,5,6,7,8,8-oktahlor-3a,4,
7,7a-tetrahidro-4,7-metanoindan) 0.5 -
322. Hlordifenil (53% Hlora) K 0.5 -
323. Hlordifenil (42% Hlora) K 1 -
324. Hlordiokisd K 0.1 -
325. m-Hlorfenilizocijanat 0.5 -
326. p-Hlorfenilizocijanat 0.5 -
327. Hlorindan (oktahlorendometilenheksa-
hidroindan) 0.01 -
328. Hlorkamfen (sa 60% hlora) 0 -
273
__________________________________________________________
1 2 3 4 .
329. Hlormetiltrihlorsilan 1 0.17
330. Hlornaftalin (hlornaftalen), (koji
sadrì vi{e od 5 Cl atoma u mol.) 0.5 -
331. 1-Hlor-1-nitropropan 100 20
332. Hloroform 240 50
333. Hloropren (2-hloro-1,3-butadien; hlor-
butadien) K 90 25
334. Hlorpelargonska kiselina 5 -
335. Hlorpikrin (trihlornitrometan)m sino-
nim 460 0.7 0.1
336. .-Hlorsiren 50 -
337. o.p-Hlortoluen 395 -
338. Hlortrihluorid 0.4 0.1
339. Hlorovodonik (hidrogen-hlorid; hloro-
vodoni~na kiselina; sona kiselina 7 5
340. Hromna kiselina i hromati (hromatna
kiselina i hromati), (kao CrO3) 0.1 -
341. Hrom-metal, netopive soli (kao Cr) 1.0 -
342. Itrijum 1 -
343. Izoforon 140 25
344. Izopren (3-metil-1,3-butadien) 40 -
345. Izopropilglicidiletar (IGE) K 240 50
346. Jod 1 0.1
347. Kadmijum (metal-pra{ina) 0.2 -

348. Kadmijumoksid 0.1 -
349. Kalaj (neorganska jedinjenja kao Sn) 2 -
350. Kalaj (Organska jedinjenja kao Sn) K 0.1 -
351. Kalcijumarsenat (kre~ni arsenat;
trikalcijumarsenat) 0.1 -
352. Kalcijumoksid 5 -
353. Kamfor 2 -
354. Kapronska kiselina 5 -
355. Karbaril ("Sevin"; 1-naftil-N-metil-
karbonat) 5 -
356. karbin (4-hlor-2-butinil-N-(3-hlorfenil
karbamat; barban) 0.5 -
274
__________________________________________________________
1 2 3 4 .
357. karbonatcikloheksilamina (cikloheksil-
aminkarbonat) 10 -
358. Karbonilnikla, sinonim 442 0.007 0.001
359. Katran (isparljive komponente, rastvor-
ljive u benzinu) 0.2 -
360. Keten (karbometilen) 0.9 0.5
361. Kerozin, lo` ulje, petrolej ta~ke
klju~anja od 150 do 300 C 100 -
362. Kobalt-metalni dim, pra{ina 0.1 -
363. Krezoli svi izomeri (metilfenol) K 22 5
364. Krotonaldehid (2-butenal) 6 2
365. Ksileni (dimetilbenzen), sinonim 177 50 12
366. Ksilidini (dimetilanilin), sino-
nim 175 K 3 0.6
367. Laurilmerkaptan (dodecilmrkaptan) 42 -

368. Ligroin kao i 13 i 79 300 -
369. Lindan (gama-heksahlorcikloheksan),
sinonim 298 K 0.5 -
370. Litijumhidrid 0.025 -
371. Magnezijum oksid (dim) 15 -

372. Malation (karbofos; 0,0-dimetiltiofosfat-
-dimetilmerkaptosukcionat) K 0.5 -
373. Mangan i jedinjenja, kao i Mn 2 -
374. Merkaptofos (0,0-dietil-beta-etilmer-
kaptoetiltiofosfat+izoheksacikloheksan) 0.02 -
375. Merkuran (sme{a etilmerkurihlorida i gama-izomera
heksahlorcikloheksana, sinonim 224 K 0.005 -
376. Mezitiloksid 100 25
377. Metafos (metilparation; dimetil-4-
-dinitrofeniltiofosfat) 0.1 -
378. Metanol (metilalkohol), sinonim 27 50 40
379. Metakrilna kiselina 715 -
380. Metasistoks (0,0-dimetil-S-2-(etil-
sulfini)-etilfosfortionat) K 5 -
381. Metilacetat, sinonim 252 K 300 100
382. Metilacetilen (alilen; propin) 1650 1000
383. metilakrilat, sinonim 242 20 6
275
__________________________________________________________
1 2 3 4 .
384. Metilakrolein 5.8 -
385. Metilal (dimetoksimetan; formal; metilen-
dimetiletar), sinonim 172 i 185 3100 1000
386. Metilamin (monometilamin, aminometan) 12 10
387. Metilbromid (brommetan) K 80 20
388. Metilbutilketon (heksanon), sinonim 306 410 100
389. Metil-"Cellosolv" (etilenglikolmono-
metiletar, sinonim 234 80 25
390. Metil-"Cellosolv"-acetat sin 235 K 120 25
391. Metilcikloheksan 2000 500
392. Metilcikloheksanol 470 100
393. Metilcikoheksanon K 460 100
394. Metildipropilenglikoletar K 600 100
395. Metiletilketon (butanon; MEK), sino-
nim 92 200 70
396. Metiletiltiofos 0.03 -
397. Metilfluorfenildihlorsilan 1 0.1
398. Metilformiat, sinonim 246 250 100
399. Metilfuran (silvan) 1 0.3
400. Metilglikol 80 25
401. Metilheksilketon 10 -
402. Metilhlorakrilat 5 1
403. Metilhlorid 50 25
404. Metilhloroform 1080 200
405. Metilizobutilkarbinol (metilamil-
alkohol) K 100 25
406. Metilizobutilketon 410 100
407. Metilizocijanat K 0.05 -
408. Metil-n-amilketon (2-heptanon) 465 100
409. Metiljodid K 28 5
410. Metilmerkaptan 1 0.5
411. Metilmetakrilat, sinonim 244 50 12
412. 1-Metilnaftalin (1-metilnaftalen) 20 -
413. 2-Metilnaftalin (2-metilnaftalen) 20 -
414. Metilnitrofos (dimetil-4-nitro-3-
-metilfeniltiofosfat) K 0.1 -
415. Metilpropilketon (2-pentanon), sinonim
472 700 200
416. Metilstiren 480 200
276
__________________________________________________________
1 2 3 4 .
417. Metilsistoks (Demetonmetil) K 0.1 0.01
418. Metilen-bis-4-fenilizocijanat (MDI;
difenilmetandiizocijanat), sinonim 147 0.2 0.02
419. Metilenhlorid (dihlormetan), sinonim 16 500 144
420. Metoksihlor (metoksi DDT; 2,2-bis-p-
-metoksifenil-1,1,1-trihloretan) 15 -
421. Mezitiloksid 10 25
422. Mineralno ulje 5 -
423. Molibden (nerastvorna jedinjenja kao Mo) 15 -
424. Molibden (rastvorna jedinjenja kao Mo) 5 -
425. Monobutilamin 200 -
426. Monohlordimetiletar (ra~unato na Cl) 0.5 -
427. Monohlorcikloheksan 50 -
428. Monoizopropilamin 1 -
429. Monoetilanilin K 9 2
430. Monoetilhidrazin K 0.35 0.2
431. Morfolin (tetrahidro-1,4-oksazin;
ditilenimidoksid) K 70 20
432. Mravlja kiselina (mtanska kiselina) K 9 5
433. Nafta (iz katrana) solvent nafta 100 25

434. Nafta (prirodna sirova) sa prete`no
lako isparljivim ugljovodonicima 300 -
435. Nafta (prirodna sirova) sa prete`no
te{ko isparljivim ugljovodonicima 100 -
436. Naftilamin K - -
437. Naftalin (naftalen) 50 10
438. Natrijumfluoracetat (1080) K 0.05 -
439. Natrijumhidroksid (kamena soda; kausti~-
na soda) 2 -
440. Natrijumrodanid 50 -
441. Nikl (metal rastvorna jedinjenja) 0.5 -
442. Niklkarbonil (nikltetrakarbonil),
sinonim 358 0.007 0.001
443. Nikotin K 0.5 -
444. m-Nitroanilin K 0.1 0.0l
445. o-Niktroanilin K 0.5 0.08
446. p-Nitroanilin K 6 1
447. Nitroanizol 3 0.4
277
__________________________________________________________
1 2 3 4 .
448. Nitrobenzen 5 1
449. Nitrobutan 30 7
450. Nitrocikloheksan 1 0.2
451. dNitroetan 30 10
452. Nitroglicerin (nitroglicerol, glicerol-
trinitrat) K 2 0.2
453. Nitrohlorbenzen 1 -
454. Nitroksilen 5 -
455. Nitrometan 30 12
456. N-nitrozodimtilamin (dimetilnitrozo-
amin) K - -
457. 1-Nitropropan 90 25
458. 2-Nitropropan 90 25
459. Nitrotoluen (metilnitrobenzen) K 17 3
460. Mitrotrihlormetan (hlorpikrin), sino-
nim 335 0.7 0.1
461. Oktahlornaftalin (oktahlornaftalen) K 0.1 -

462. Oktan 2350 500
463. Oktanon 200 -
464. Oksalna kiselina 1 -
465. Olovo (dim i pra{ina) 0.15 -
466. Olovoarsenat 0.15 -
467. O.M.P.A. (oktametilpirofosforamid:
"Pestox") 0.2 -
468. Osmijumtetroksid 0.02 -
469. Ozon 0.1 -
470. Paration (0,0-dietil-0-p-nitrofenil-

tiofosfat) K 0.1 -
471. Pentan 1500 500
472. Pentanon (metilpropilketon), sinonim
415 700 200
473. Pentafluorid sumpora (sulfur-pentaflu-
orid; sumporpentafluorid), sinonim 530 0.25 0.025
474. Pentaboran (borhidrid) 0.01 0.005
475. Pentadecilamin 1 -
476. Pentahlorbenzen 0.5 -
477. Pentahloretan 40 5
278
__________________________________________________________
1 2 3 4 .
478. Pentahlorfenolat natrijuma K 0.1 -
479. Pentahlorfenol K 0.5 -
480. Pentahlornaftalin K 0.5 -
481. Perfluorizobutilen 0.1 -
482. Perhloretilen (terahloreten; tetra-
hloretilen), sinonim 551 10 1.5
483. Perhlorilfluorid (CIFO3) 13.5 3
484. Perhlormetilmerkaptan 0.8 0.1
485. Petrolej, kerozin, lo` ulje, ta~ke
klju~anja 150-300 C (kao i 361) 100 -
486. Pikolini sme{a (metilpiridini) 5 -
487. Pikrinska kiselina (2,4,6-trinitrofenol),
sinonim 581 K 0.1 -
488. Piretrum 5 -
489. Piridin 15 5
490. Platina, rastvorljive soli 0.002 -
491. Polihlorpinen 0.2 -
492. Porofor (n-metiluretanbenzosulfohidra-
zin) 200 -
493. i-Propanol (izo), sinonim 34 200 -
494. n-Propilacetat, sinonim 254 200 95
495. i-Propilacetat (izo) 200 95
496. i-Propilamin K 12 5
497. i-Propilbenzen (kumol) K 980 400
498. i-Propiletar (diizopropiletar) 2100 500
499. i-Propilglicidiletar 240 50
500. -Propiolakton (beta) - -
501. n-Propilnitrat 110 25
502. Propilpropionat, sinonim 255 70 15
503. Propilendihlorid 350 350
504. Propilenimin K 5 2
505. Propilenoksid 240 100
506. Renacit II (trihlortiofenol+trihlor-

fenoldisulfid) 5 -
507. Renacit IV (cinkopentahlortiofenol) 2 -
508. RAdijum-metal, dim, pra{ina 0.1 -
509. Radijum, rastvorljive soli 0.001 -
279
__________________________________________________________
1 2 3 4 .
510. Ronel (0,0-dimetil-0-/2,4,5-trihlor-
fenil/tiofosfat) 15 -
511. Rotenon 5 -
512. Selen-jedinjenja (kao Se) 0.1 -
513. Selen, amorfan 2 -
514. Selenheksafluorid 0.2 -
515. Selenvodonik (hidrogen-selenid) 0.1 0.03
516. Simazin (2-hlor-4,6-bis-etil-amino-
-sim-triazin) 2 -
517. Sir}etna kiselina (octena kiselina) 25 10
518. Sistoks (demeton), sinonim 132 K 0.11 -
519. Srebro 0.01 -
520. Stiren (stirol), sinonim 20 420 100
521. Strihnin 0.15 -
522. Sublimat 0.1 -
523. Sulfamatamonijuma ("Amat"), sinonim 46 15 -
524. Sulfurilfluorid (sulfonilfluorid) 20 5
525. Sulfirolhlorid (sulfonilhlorid) 5 0.9
526. Sumpordioksid 10 4
527. Sumporheksafluorid, sinonim 296 6000 1000
528. Sumpormonohlorid 6 1
529. Sumporna kiselina 1 -
530. Sumporpentafluorid, sinonim 473 0.25 0.025
531. Sumporvodonik (hidrogensulfid; vodonik-
sulfid), sinonim 600 10 7
532. T-2,4,5 (/2,4,5-trihlorfenoksi/-sir}et-
na kiselina) K 10 -
533. Talijum K 0.1 -
534. Tantal 5 -
535. TEDP (tetraetilditiopirofosfat) K 0.2 -
536. Teflon (tetrafluoretilen) produkti
njegovog raspadanja - -
537. Telur 0.01 -
538. Telurheksafluorid 0.02 -
539. Terpentin 560 100
540. TEPP (tetraetilpirofosfat) K 0.05 -
541. Tetrabrommetan, sinonim 3 14 1
542. Tetrabromacetilen 14 1
543. Tetraetilolovo (TEO) K 0.005 -
280
__________________________________________________________
1 2 3 4 .
544. Tetrahloretan (1,1,2,2-tetrahloretan) K 7 1
545. Tetrahidrofuran 590 200
546. 1,1,1,2-Tetrahlor-2,2-difluoretan 4170 500
547. 1,1,2,2-Tetrahlor-1,2-difluoretan 4170 500
548. Tetrahloretan (acetilentetrahlorid) K 35 5
549. Tetrahlormetan (ugljentetrahlorid;
karbontetralorid) 65 10
550. Tetrahlornaftalin K 2 -
551. Tetrahloretilen (perhloretilen) sino-
nim 482 10 1.5
552. Tetrahlorheptan 1 0.1
553. Tetrahlornanon 1 -
554. Tetrahlorpentan 1 0.11
555. Tetrahlorpropan 1 0.13
556. Tetrahlorundekan 5 -
557. Tetraetoksisilan 20 -
558. Tetralin (tetrahidronaftalin) 100 -
559. Tetrametiltiuramidisulfid (tiram, tiura) 5 -
560. Tetrametilolovo (TMO), kao Pb K 0.005 -
561. Tetranitrometan 8 1
562. Tetril (trinitrofenilmetilnitramin) K 1.5 -
563. Tiofen (tiofuran) 20 -
564. Tionilhlorid (sumporoksihlorid) 25 -
565. Tiofosforilhlorid 7 -
566. Titan 10 -
567. Titandioksid (titanovo belo) 15 -
568. Toluen (toluol) 200 60
569. Toluidin (o,m,p) K 5 1.2
570. Toluendiizocijanat 0.14 0.02
571. Torijum 0.05 -
572. Trietilamin 100 25
573. Trietoksisilan 1 -
574. Trifluormonobrommetan 6100 1000
575. 1,2,2-Trifluor-1,1,2-trihloretan 2600 1000
576. Trihjlorbenzen 10 0.13
577. Trihloretilen (trilen) 250 50
578. 3-Trihlormetafos (0-mtil-0-etil-
-0-2,4,5-trihlorfeniltiofosfat) 0.3 -
579. Trihlornaftalin K 5 -
281
__________________________________________________________
1 2 3 4 .
580. Trihlorpropan 300 50
581. Trinitrofenol (pikrinska kiselina),
sinonim 487 K 0.1 -
582. Trinitrotoluen (trotil; TNT) K 1.5 -
583. Trinitrokrezilfosfat 0.1 -
584. Trifenilfosfat 3 -
585. Ugljendioksid (karbon-dioksid) 9000 5000

586. Ugljendisulfid (karbon-sulfid) K 50 15
587. Ugljenmonoksid (karbon-monoksid) 58 50
588. Ugljentetrahlorid (karbnon-tetrahlorid)K 65 10
589. Uran, nerastvorna jedinjenja 0.25 -
590. Uran, rastvorna jedinjenja 0.05 -
591. Valerijanska kiselina 5 -

592. Vanadijum (kao V2O5-dim) 0.1 -
593. Vanadijum (kao V2O5-pra{ina) 0.5 -
594. Varfarin (3-/ -acetonilbenzil/-4-
-hidroksikumarin; kumafen) 0.1 -
595. Vinilacetat, sinonim 254 10 -
596. Vinilbutiletar (butilviniletar) 20 -
597. Vinilhlorid (hloreten; hloretilen) 300 75
598. Viniltoluen 50 11
599. Vodonikperoksid (idrogen-peroksid;
perhidrol) 1.4 1
600. vodoniksulfid (hidrogen-sulfid; sumpor-
vodonik), sinonim 531. 10 7
601. Volfram, kao W-rastvorljivi 1 -
602. Volfram, kao W-nerastvorljivi 5 -
603. @iva K 0.1 -

604. @ivina organska jedinjenja K 0.01 -
__________________________________________________________
1)kao ...zna~i: obra~unato na (npr. kao As2O3-obra~unato na As2O3)
Slovo K obeleàva mogu}nost resorpcije kroz koù
Znaci +, ++, +++, obeleàvaju vrednosti MDK identi~ne sa vrednosti-
ma provizorne internacionaolne liste koja je usvojena na Drugom
internacionalnom simpozijumu o dopu{tenim koncentracijama, odrà-
nom aprila 1963. godine u Parizu.
282
PRILOG II
PRORAÛN KONCENTRACIJE POLUTANATA
EMITOVANIH IZ DIMNJAKA INDUSTRIJSKIH I ENERGETSKIH OBJEKATA
Postoji vi{e metoda i relacija koje su na{le {iroku primenu u praksi za

odredjivanje raspodele koncentracija polutanata u vazduhu, od kontinualnih izvora.
Takve relacije su Sutton, Bosanquet i Pearson, Calder, Cramer, Monin i Hay i
Pasqill-ova. Bez obzira na razlike u oblicima raspodela koje su ovi autori koristili,
razlike u kona~nim oblicima formula ogledale su se u oblicima kojima su
specificirane vrednosti za difuzione koeficijente.
Polazne osnove za ovakva razmatranja su jedna~ine kontinuiteta za
atmosferski vazduh kao nose}i medij i posebno za polutant. Re{avanje ovih
jedna~ina, koje podrazumeva detaljno poznavanje gustina i brzina vazduha i
polutanta u velikoj je sprezi sa poznavanjem niza meteorolo{kih ~inilaca na datom
lokalitetu. Naj{ire prihva}en na~in za razvoj ra~unskog postupka je Pasquill-ov
metod (razvijen 1962. godine). On defini{e visinu dimnog oblaka, H(m), i ugaonu
{irinu q, tako da koncentracija na krajevima oblaka iznosi 10% od vrednosti du` x-
ose koja se poklapa sa pravcem prostiranja oblaka, odnosno pravcem brzine vetra
(z-osa odredjuje vertikalan pravac). Za prakti~ne ciljeve obi~no se koristi Pasquill-ov
metod u obliku koji je uveo Gifford, gde su disperzioni koeficijenti dimnog oblaka
definisani preko relacija:
H = 2,15 z (1)
y
tg ( /2) = 2,150 (2)
x
U ovom obliku mogu se disperzioni koeficijenti smatrati kao standardne devijacije

disperzije materijala u dimnom oblaku koji difunduje te je jedna~ina za odredjivanje
koncentracija pri zemlji oblika Gauss-ove raspodele:
Q y 2 2y h 2z
X(x,y,0,h) = exp{ ( )} (3)
y zu 2 2
gde je: Q - ja~ina izvora polutanta (gr/s)

u - srednja brzina vetra (m/s)
h - efektivna visina du`nog oblaka (m)
Za vrednosti y i z koriste se procenjene vrednosti u karakteristi~nim

vremenskim uslovima, koje je dao Gifford, u obliku familija krivih, prema Pasyill-
ovoj kategorizaciji vremenskih uslova (slike 1. i 2. u ref.3). U~estanost pojava
pojedinih kategorija moè se proceniti na osnovu rutinskih meteorolo{kih podataka.
283
Vrednost srednje brzine vetra odredjuje se iz relacije:
u h n
u {
} (4)
n 1 za
jer se po{lo od ~injenice da svi slojevi vazduha do efektivne visine dimnog oblaka
jesu disperzioni slojevi. U prethodnoj relaciji je:
u - brzina vetra merena na visini za,
n - Sutton-ov faktor stabilnosti.
Efektivna visina dimnjaka je:
h = ho + h (5)
gde je: ho - stvarna visna dimnjaka,

h - visina nadvi{enja dimnog oblaka i odredjuje se zavisno od kategorije
meteorolo{kih uslova na jedan od slede}ih na~ina.
U neutralnoj i nestabiolnoj atmosferi (kategorije A, B, C i D)
F1/3 2 / 5 (16 / 25)(X / X*) (11 / 5)(X / X*) 2

h = 1,6 ( X*) 2 / 3 (6)
u1 (1 4 / 5 X / X*) 2
gde su:
F = 3,8x10-5xQH (m4/s) (7)
QH - toplotna energija gasa ispu{tenog iz dimnjaka
X* = 2,16F2/3ho3/5 (8)
u1 - srednja brzina vetra u intervalu od ho do ho+ h
Za elektrane kod kojih je toplotna emisija kroz dimnjak ve}a od 20 MW, koristi
se relacija:
1,6 F 2/3 X 2 / 3
h= (9)
u1
smatraju}i da se kona~na visina nadvi{enja dimnog oblaka dobija pri x = 10 ho.
Relacije (6) i (9) su eksperimentalno proveravane za neutralne uslove i
dobijeno je izvanredno slaganje. Iste se relacije preporu~uju i za nestabilne uslove
ali uz odgovaraju}u rezervu, jer nisu eksperimentalno proverene za iste.
U stabilnoj atmosferi
Ukoliko u stabilnim uslovima duva vetar primetnih brzina, koristi se relacija:
284
F 1/3
h = 2,9( ) (10)
u1S
gde je:
g
S = (11)
T z
U prethodnoj relaciji je /dz = dT/dz+1oC i prestavlja gradijent potencijalne

temperature okolnog vazduha, a T apsoslutna temperatura okolnog vazduha.
Za slu~aj veoma slabih vetrova koristi se relacija Morton, Taylor i Turner-a,
F1/4
h = 5,0 (12)
S 3/8
Inverzioni sloj na ve}im visinama
Za slu~aj inverzionih slojeva na ve}im visinama odredjuje se razlika temperatura

izmedju dimnog oblaka i okolnog vazduha pa ako je ve}e od porasta potencijalne
temperature kroz inverzioni sloj, DTi, ra~unato na gornjoj strani inverzionog sloja
dim }e prodreti kroz taj sloj. Vrednost se izra~unava za slu~aj da je ispod
inverzionog sloja vazduh miran prema relaciji:
T F 2/3
' = 10 (13)
g z 5/3
a ako duva vetar brzine u,
T F
' = 4,0 (14)
g g u z2
gde je z radijus dimnog oblaka.
U uslovima kada postoji vetar ispod inverzionog sloja koristi se rezultat one relacije
koja daje manju vrednost za '.
Temperatura dimnih gasova na visini ispod samog inverzionog sloja lako se

odredjuje na osnovu poznavanja radijusa dimnog oblaka z, koji se moè uzeti
da je jednak visini nadvi{enja dima.
285
Pomo}u relacije (3) se prakti~no odredjuju srednje vrednosti koncentracija za vreme
koje odgovara vremenu odredjivanja vrednosti za y i z. Ova vremena obi~no
iznose 10 - 30 min, te se prakti~no pomo}u relacije (3) odredjuju koncentracije koje
propisi o dozvoljenim nivoima zagadjenja defini{u kao pojedina~ne. Za odredjivanje
srednjih koncentracija za vreme 1 do 8 sati, neophodno je uzeti u obzir odstupanje
pravca vetra od dominantnog pravca u takvim intervalima. Za to se koristi relacija:
t b
Xt = Xto ( )
to
gde je:
to - vreme merenja koeficijnata y i z,
t - vreme trajanja emisije,
b - koeficijenat zavisan od meteorolo{kih uslova
- 0,65 za vrlo nestabilne uslove
- 0,5 za nestabilne uslove
- 0,35 za neutralne uslove
- 0,2 za stabilne uslove
Reference za Prilog II:

1. F. Pasquill: Atmospheric Diffusion, Van Nostrad,Co., New York 1962.
2. G.A.Briggs: Plume Rise: A Recent Critical Review, Nuclear Safety, January -
February 1971.
3. Aplication of Meteorology to Safety at Nuclear Plants, IAEA, Vienna 1968.
4. H.Mohry et al: Meteorological and Numrical Determination of Immission
concentrations in the Spheres of Influence of large Emitting Plants as Evaluation
Basis for Territorial Planning, 9th World Energy Conference, Detroit 1974.
Preprint 2.1-6.
5. R. Le Quinio: Evalution de la difusion d effluents gazeux en atmosphere libre a
partir d une sorce ponctuelle continue abaques et commentaires, Raport CEA-R
Septembre 1969.
286
L I T E R A T U R A:
1. Mr. Ivan Boì}, Velimir Ljubi}, Dr Slobodan Djurdjevi}, Du{an M. Stojanovi}: [ta
je humana ekologija, Radni~ki Univerzitet, Za{tita ~ovekove sredine, I kolo-
Ekologija, Rad, Beograd 1977
2. Dr Slobodan Djordjevi}: Uticaj zagadjene sredine na zdravlje ~oveka, Rad,
Beograd, 1977.
3. Milica Kova~evi}, Dr Slobodan Kon~ar-Djurdjevi}: Izvori zagadjenja i o~uvanje
kvaliteta vazduha, Rad, Beograd, 1977.
4. Radena Plav{i}: Savremene metode ispitivanja zagadjenosti vazduha, Rad,
Beograd, 1977.
5. Du{an M. Stojanovi}: Vreme i aerozagadjenje, Rad, Beograd 1977.
6. Dr Slobodan Kon~ar-Djurdjevi}: Pre~i{}avanje zagadjenih otpadnih gasova, Rad,
Beograd, 1977.
7. Dr Vera Sudarski-Hack, Zlatko Zechner: Za{tita vodenih tokova od zagadjivanja,
Rad, Beograd, 1977.
8. Dr Djula Sele{i: Jezero ponovo ìvi, Rad, Beograd, 1977.
9. Branko Miler: Automobilski motori kao zagadjiva~i ~ovekove sredine, Rad,
Beograd, 1977.
10. Association pour le developpement du droit mondial: La defense de l homme
contre les pollutions, Editions A.Pedone, Paris 1970.
11. Evaluation du cout de la prevention de la pollution atmospheriquedans l
industrie en France, Situation en 1970 et previsions pour la periode 1971-1975
(VI plan), La Documentation Francaise, Paris 1974.
12. Radiation Dosimetry, procedings of the onternational summer school on radiation
protection, Vol. 1 and 2, Cavtat 21-30 septembar 1970. Ed I. Miri}, Inst. Boris
Kidri~, Beograd 1971
13. P.G. Burke and B.L. Moisviwitsch, Atomic processes and applications, Nrth-
Holland publishing company, 1976.
14. Zbornik referata sa savetovanja: Za{tita vazduha od zagadjivanja, Jugoenergetik,
Beograd, 1970.
15. Zbornik referata sa II savetovanja: Za{tita vazduha od zagadjivanja,
Jugoenergetik, Beograd, 1971.
16. Savez inènjera i tehni~ara Jugoslavije, Zbornik radova nau~no stru~nog skupa
"Na{e tehni~ko-tehnolo{ke i ekonomske mogu}nosti za{tite i unapredjenja
~ovekove ìvotne sredine", Mostar, 20-21 marta, 1975, Vol. I.
"Na{e tehni~ko-tehnolo{ke i ekonomske mogu}nosti za{tite i unapredjenja
~ovekove radne i ìvotne sredine", Vol. II, Mostar, 20-21 mart 1975.
287
"Na{e tehni~ko-tenolo{ke i ekonomske mogu}nosti za{tite i unapredjenja
~ovekove radne i ìvotne sredine", Vol. III, Mostar 20-21 mart 1975.
19. Jugoslovenski savez za za{titu i unapredjenje ~ovekove sredine "ôvek i
ìvotna sredina", ~asopis, izlazi dvomese~no adresa urednika: Beograd, Zmaj
Jovina 21/I.
20. Jugoslovensko dru{tvo za ~isto}u vazduha, sekcija za SR Srbiju, Zbornik
referata sa savetovanja "Metode i metodologija ispitivanja zagadjenosti vazduha,
Beograd, decembar 1974.
21. D.Tuhar: Zagadjivanje zraka i vode, Svjetlost, Sarajevo, 1974
22. Savez inènjera i tehni~ara Jugoslavije, II Kongres o za{titi voda, Zbornik
radova, Ohrid 1981.
23. Savez inènjera i tehni~ara Jugoslavije, Akumulisanje, tretman, transport i
evakuacija voda, zbornik radova, Subotica 1981.
24. Savez inènjera i tehni~ara Jugoslavije, Optimalan pristup za{titi i kori{}enju
voda, zbornik rdova, Ljubljana 1983.
25. N. Konjevi}, Principi rada i mogu}nosti primene laserske tehnike za detekciju
toksi~nih supstanci u atmosferi, Zbornik referata Jugoslovenskog dru{tva za
~isto}u vazduha SR Srbije sa savetovanja "Metode i metodologija ispitivanja
zagadjenoti vazduha, Beograd 1974.
26. P.L.Hanst, A.S. Lefohn and B.W.Gax, Detection of atmospheric polutants at
parts-per-bilion levels by infrared spectroscopy Applied Spectroscopy 27 (1973)
188.
27. M.V.Kurepa i L.Vu{kovi}, Kriti~ki osvrt na metode merenja koncentracije ugljen
monoksida u vazduhu, Savetovanje "Metode i metodologija isp. zagadjenosti
vazduha",Beograd 1974, p 77.
28. M.H.Bortner, R.H.Kummler and L.J.Jaffe, Water, Air and Soil Pollution 3 (1974)
17.
29. S.F.Singer, Global effects of enviromental pollution, D. Riedel Publ. CO., 1970.
30. N.Djuri}-Predrag i M.V.Kurepa, kriti~ki osvrt na metode merenja koncentracije
sumpor dioksida u vazduhu, Savetovanje "Metode i mtodologija ispitivanja
zagadjenosti vazduha", Beograd, 1974, p.96.
31. W.Leithe, The analysis of air pollutions, Air arbor Science publishers, Inc, 1971.
32. M.Gentilizza, Problemi pri izboru metoda za odredjivanje sumpordioksida u
atmosferi, Savetovanje "Metode i metodologija ispitivanja zagadjenosti vazduha",
Beograd, 1974, p.116.
33. J.Jureta i M.Kurepa, princip rada i mogu}nosti masne spektrometrije za
odredjivanje zagadjenosti vazduha, "Metode i metodologija ispitivanja zagdjenosti
vazduha", Beograd, 1974, p. 144.
288
34. R.Uzunovi}, M.STanojevi} i V.Solaja, merenje buke i vibracija transformatora i
za{tita okoline, JUKEM, Zbornik VII Jogoslovenski simpozijum elektri~nih merenja
i merne opreme III, Ohrid, p.1131.
35. N.Djuri}-Predrag i M.Kurepa, Kontinualni kulonometrijski mera~ koncentracije
sumpor-dioksida u vazduhu, JUKEM, Ohrid 1976, p. 1166.
36. I.âde`, L.Vu{kovi} i M.Kurepa, Sistem za spravljanje sme{e male koncentracije
sumpordioksida u vazduhu, JUKEM, Ohrid 1976, p.1175.
37. L.Vu{kovi} i I.âde`, Fluorescentni detektor koncentracije sumpordioksida,
JUKEM, Ohrid 1976, p.1182.
38. Centar za urbanu tehnologiju, "Sistem za pra}enje i kontrolu zagadjenosti
vazduha u Beogradu-dijagnoza stanja", Beograd 1981.
39. M. Kurepa i L. Vu{kovi}, Ispitivanje fine strukture medjudelovanja elektrona i
atomskih ~estica, Simpozijum: Savremena fizika i njene dru{tvene implikacije,
Beograd 1981.
40. N.Konjevi}, Laserska spektroskopija, Simpozijum: Savremena fizika i njene
dru{tvne implikacije, Beograd 1981, p.195.
41. M.Gavrilovi}, B.Savi} i I.Andonovska, Postupak za prora~un zagadjenja vazduha
u okolini dimnjaka industrijskih i energetskih objekata, Zbornik Jug. dru{tva za
~isto}u vazduha SR Srbije, sa savetovanja "Metode i metodologija ispitivanja
zagadjenosti vazduha", Beograd 1974, p. 283.
289

Fizika I Ekologija

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Fizika I Ekologija

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Fizika I Ekologija

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

UNIVERZITET U BEOGRADU

Prof. dr DRAGOLJUB BELI

Recenzenti: Prof. dr Milan Kurepa

Recenzija rukopisa prihvaena na sednici Nauno-nastavnog vea

tampanje odobreno na sednici Nauno-nastavnog vea

Izdaje: Fiziki fakultet, PMF Beograd, P.B. 550, 11000 Beograd

I BIOSFERA I EKOLOGIJA - PROBLEMI ZAGADJENJA 4

II PROBLEMI ZA[TITE OKOLINE - NORMATIVNI I ZAKONSKI PROPISI 26

III ZAGADJIVANJE I ZA[TITA VODE 49

IV ZAGADJIVANJE I ZA[TITA VAZDUHA 76

V KORI[]ENJE TLA I MINERALNIH SIROVINA. PROSTORNO PLANIRANJE

VI ENERGIJA, OPTERE]ENJE SREDINE OD ENERGETSKIH DELATNOSTI 161

VII NUKLEARNA POSTROJENJA-POTENCIJALNO OPASNI OBJEKTI 177

VIII POGON MOTORNIH VOZILA I ZAGADJIVANJE OKOLINE 186

IX BUKA KAO SPECIFI^AN OBLIK ZAGADJENJA 211

X AEROZAGADJENJE I KOROZIJA 222

XI BEZOTPADNE TEHNOLOGIJE. RECIKLIRANJE POSTUPAKA I SIROVINA 235

XII PROBLEMI TOPLOTNOG OPTERE]ENJA OKOLINE 244

XIII OPASNOST OD PU[ENJA DUVANA 261

PRILOG I: Tabela vrednosti dozvoljenih koncentracija za gasove, pare, otrovne

PRILOG II: PRORA^UN KONCENTRACIJE POLUTANATA EMITOVANIH IZ DIMNJAKA

BIOSFERA I EKOLOGIJA - PROBLEMI ZAGADJENJA

Pitanja ~ovekove okoline, u smislu problema koji se javljaju njenim

Dakle, u re{avanju svojih egzistencijalnih problema ~ovek neminovno unosi

Nave{}emo ovde neke od najozbiljnijih polutanata `ivotne sredine, radi

Ve} smo istakli da je glavni i najve}i uzro~nik zagadjenja industrija i to

1.1. Uticaj zagadjene sredine na zdravlje ljudi.

Zadr`a}emo se ovom prilikom pregledno na uticaju polutanata vazduha i

1.2. Radna sredina kao deo `ivotne sredine

Od prvih dana industrijalizacije do danas, sredstva za proiizvodnju su

1.3. Sistemi informisanja u oblasti za{tite i unapredjenja `ivotne sredine

Svest o problemima zagadjenja ~ovekove okoline javlja se otprilike u isto

u grupi 577 (op{ti `ivotni uslovi) 18 ~asopisa

Uop{te se smatra da se koli~ina informacija (merena brojem abstrakta

Slika 1.1. [ema rada UMPLIS-a.

BANKE PODATAKA INFORMACIONI CENTRI,

Slika 1.2. [ema interakcije okolina-informacije.

1.4. Sistematizacija porekla zagadjiva~a.

Kako se iz prethodnog izlaganja mo`e zaklju~iti, veoma je te{ko napraviti

1.4.1. Zagadjenje vazduha

Ukupno zagadjenje vazduha mo`e se predstaviti, do na oblik funkcije F,

Nije te{ko utvrditi medjusobnu zavisnost progresa i tehnolo{ko-industrijskog

1.4.2. Zagadjenje vode

Zagadjenje vode mo`e se takodje predstaviti funkcijom slede}e zavisnosti:

Odavde opet proizilazi direktna zavisnost tehnolo{ko-industrijskog progresa i

1.4.3. Zagadjivanje tla

Zagadjivanje tla mo`e se kao i u prethodnim slu~ajevima izraziti

1.4.4. Oblik funkcionalne zavisnosti

Sumiraju}i gore izneto, globalno se mo`e zaklju~iti da celokupno

CZ = F(ZV, ZW, ZT)

U svim posebnim slu~ajevima stanje sredine u op{tem slu~aju zavisi od

Navesti konkretne vrednosti za koeficijent i eksponent je slo`eniji postupak, na

1.4.5. Vrste zagadjivanja

Vrste zagadjivanja mogle bi se takodje ra{~laniti i zagadjenje izraziti na

O vrstama zagadjenja posebno }e biti govora kasnije u tekstu, uz napomenu

PROBLEMI ZA[TITE OKOLINE - NORMATIVNI I ZAKONSKI PROPISI

Ceni se da danas postoji nekoliko stotina hiljada ve{ta~ki stvorenih supstanci

2.1. Kriterijumi i mere za za{titu i kvalitet okoline i uloga dru{tva.

Kompleksnost i sveobuhvatnost `ivotne sredine sa njenim prirodnim i